Posle tišine, ono što je najbliže izražavanju neizrecivog je muzika“, napisao je Oldos Haksli u svojoj očaravajućoj meditaciji o moći muzike, dodajući: „Kada je neizrecivo trebalo da se izrazi, Šekspir je spustio pero i pozvao muziku. "
Niče je verovao da bi „bez muzike život bio greška” – možda najekstremniji dodatak opširnom kanonu velikih pisaca koji veličaju moć muzike.
Ali možda najiskrenije, najlepše, najdirljivije svedočanstvo o snazi muzike nije došlo u formi oštrog eseja, već u pismu – tom najintimnijem i najneposrednijem paketu osećanja.
Tridesetosmogodišnji Bodler, još neslavan kao jedan od najboljih pesnika-filozofa koji je ikada živeo, poslao je pismo zahvalnosti velikom nemačkom kompozitoru i dirigentu Rihardu Vagneru (22. maja 1813 – 13. februara 1883.) kasnije uključen u Conkuering Solitude: Selected Letters Charles Baudelaire (Javna biblioteka).
Ali možda najiskrenije, najlepše, najdirljivije svedočanstvo o snazi muzike nije došlo u formi oštrog eseja, već u pismu – tom najintimnijem i najneposrednijem paketu osećanja.
Tridesetosmogodišnji Bodler, još neslavan kao jedan od najboljih pesnika-filozofa koji je ikada živeo, poslao je pismo zahvalnosti velikom nemačkom kompozitoru i dirigentu Rihardu Vagneru (22. maja 1813 – 13. februara 1883.) kasnije uključen u Conkuering Solitude: Selected Letters Charles Baudelaire (Javna biblioteka).
To je dirljivo svedočanstvo i o moći muzike i o snazi velikodušnog gesta.
Bodler piše 17. februara 1860:
Oduvek sam zamišljao da, koliko god veliki umetnik bio naviknut na slavu, on ne može biti neosećajan za iskren kompliment, pogotovo kada je taj kompliment kao krik zahvalnosti; i konačno da bi ovaj vapaj mogao dobiti jedinstvenu vrednost kada je došao od Francuza, što će reći od čoveka koji je malo sklon da bude entuzijastičan, a rođen je, štaviše, u zemlji u kojoj ljudi jedva da razumeju slikarstvo i poeziju ništa bolje od bave se muzikom. Pre svega, želim da vam kažem da vam dugujem najveće muzičko zadovoljstvo koje sam ikada doživeo. Došao sam u godine kada više nije zabava za pisanje pisama poznatim ličnostima, i trebalo bi dugo da oklevam pre nego što napišem da vam izrazim svoje divljenje, da nisam svakodnevno nailazio na besramne i smešne članke u kojima svako nastoji klevetati vaš genije. Vi niste prvi čovek, gospodine, zbog koga sam patio i crvenio za svoju zemlju. Najzad me je ogorčenje nateralo da vam iskreno izrazim svoju zahvalnost; Rekao sam sebi: "Želim da se izdvojim od svih tih imbecila."
Bodler pripoveda kako ga je Vagner prvi put očarao:
Kada sam prvi put otišao u Italijansko pozorište da čujem vaša dela, bio sam prilično nepovoljno raspoložen i zaista, moram priznati, pun gadnih predrasuda, ali imam izgovor: tako sam često bio prevaren; Čuo sam toliko muzike pretencioznih šarlatana. Ali vi ste me odmah osvojili. Ono što sam osetio je neopisivo, i ako budete ljubazni da se ne nasmejete, pokušaću da vam to protumačim. U početku mi se učinilo da poznajem ovu novu muziku, a kasnije, kada sam je razmislio, shvatio sam otkud ova fatamorgana; činilo mi se da je ova muzika moja i prepoznao sam je na način na koji svaki čovek prepoznaje stvari koje mu je suđeno da voli. Bilo kome osim inteligentnom čoveku, ova izjava bi bila neizmerno smešna, posebno kada je reč o nekom ko, poput mene,ne poznaje muziku .
Evo kako Bodler artikuliše transcendentni efekat koji je Vagnerova muzika imala na njega:
Ono što me je najviše pogodilo je karakter veličine. Oslikava ono što je veličanstveno i podstiče na veličanstvenost. Kroz vaša dela ponovo sam pronašao svečanost veličanstvenih zvukova Prirode u njenim najvećim aspektima, kao i svečanost velikih ljudskih strasti. Čovek se odmah oseća zaneseno i dominirano.
Nadalje Bodler piše o tome kako prijemčivost, koju velika umetnost oslobađa u svojoj publici, otvara vrata percepcije:
Često sam iskusio osećaj prilično bizarne prirode, koji je bio ponos i radost razumevanja, dopuštanja da me prodre i napadnu - zaista senzualni užitak koji podseća na dizanje u vazduh ili bacanje na more. A muzika bi u isto vreme tu i tamo odjekivala ponosom života. Generalno, ove duboke harmonije su mi delovale kao oni stimulansi koji ubrzavaju puls mašte... Svuda ima nečeg zanosnog i zanosnog, nečeg što teži da se uzdigne više, nečeg preteranog i superlativnog. Na primer, ako mogu da napravim analogije sa slikarstvom, pretpostavim da imam pred sobom ogromno prostranstvo tamnocrvene boje. Ako ova crvena označava strast, vidim je kako postepeno prolazi kroz sve prelaze crvene i ružičaste do užarenog sjaja peći. Izgledalo bi teško, nemoguće čak, dostići bilo šta sjajnije; a ipak dolazi poslednji fitilj i prati beliju crtu na beloj pozadini. Ovo će označavati, ako hoćete, vrhunski izgovor duše u svom najvišem paroksizmu.
Bodler završava podsećanjem Vagnera na veliku istinu umetničkog uvažavanja: da se većina toga dešava u senkama, u tišini privatnih iskustava, i da umetnici uvek vide samo delić kroz zahvalne reči nekolicine voljnih da uzvrate poklon artikulišući ona neizreciva, ali transformativna iskustva koja im je umetnik priuštio. Bodler piše:
Od dana kada sam čuo vašu muziku, govorio sam sebi beskrajno, a posebno u lošim vremenima, „Kad bih samo mogao da čujem malo Vagnera večeras!“ Bez sumnje ima i drugih ljudi koji su konstituisani kao ja... Još jednom, gospodine, zahvaljujem vam; vratio si me sebi i onome što je veliko, u nekim nesrećnim trenucima.
Ch. Bodler
Ne ostavljam svoju adresu jer biste mogli pomisliti da želim nešto od vas.
XXXVI deo poetskog feljtona:
“Maločas, pri pokušaju da opišem sladostrasnu partiju uvertire (Tanhojzer), zamolio sam čitaoca da ne uzima na um uobičajene himne ljubavi, onakve kako ih može zamišljati neki dobro raspoloženi ljubavnik; tu zaista nema ničeg otrcanog; to je prava bujica neke silovite prirode, koja ruši u zlo sve snage neophodne gajenju dobra; ljubav je to neobuzdana, neizmerna, haotična, uzdignuta do stupnja neke protivreligije; neke satanske religije. Tako je kompozitor, u muzičkom prevodu, izbegao onu prostotu koja odveć često prati sliku osećanja u najvećoj meri pristupačnog – htedoh reći narodskog – a u tu svrhu bilo mu je dovoljno da prikaže preterivanje u žudnji i u silini, neukrotivu, neumerenu težnju jedne osetljive duše koja se našla na stranputici… Bio bi to sasvim nov slučaj u istoriji umetnosti da se neki kritičar pravi kako je pesnik, neko izvrtanje svih psihičkih zakona, nešto čudovišno; nasuprot tome svi veliki pesnici postaju prirodno, neizbežno kritičari.
Žalim pesnike koje vodi samo nagon; smatram ih nepotpunim. U duhovnom životu prvih nepogrešivo nastupa kriza, kada im je stalo da promisle o svojoj umetnosti, da otkriju nejasne zakone na osnovu kojih su stvarali, i da iz tog istraživanja izvuku niz pravila čiji božanski cilj predstavlja nepogrešivost u pesničkom stvaranju. Bilo bi čudesno da neki kritičar postane pesnik, a bilo bi nemoguće da neki pesnik ne nosi u sebi kritičara… Moje uživanje bilo je tako silno i strahovito da se nisam mogao odupreti želji da mu se neprestano vraćam… Odlučih da se obavestim zašto je tako, i da svoje uživanje pretvorim u saznanje… Onaj ko je napisao da čovek koga nije, još u kolevci, neka vila obdarila duhom nezdovoljstva prema svemu što postoji neće nikada stići do otkrića nečeg novog, nesumnjivo je morao pronaći u životnim sukobima više bola no ijedan drugi. Upravo ih te sklonosti patnji, zajedničke svim umetnicima i utoliko veće što je izraženiji njihov nagon za pravično i lepo, izvlačim tumačenje Vagnerovih prevratničkih gledišta…
Nek mi se ne zamera što često govorim u svoje lično ime. To Ja, s pravom optuživano za drskost u mnogim slučajevima, podrazumeva međutim izvesnu veliku skromnost; ono uteruje pisca u najstrože granice iskrenosti… Bilo koje veliko i ozbiljno delo ne može da se uvrsti u ljudsko pamćenje ni da zauzme svoje mesto u istoriji bez žestokih osporavanja…
Uvek se može na trenutak zanemariti ono sistematsko što svaki veliki umetnik na svoju ruku unosi neizbežno u sva svoja dela; u tom slučaju ostaje da se istraži i potvrdi kojom se to njemu svojstvenom, ličnom osobinom izdavja od ostalih. Jedan umetnik, jedan čovek istinski dostojan tog velikog naziva, mora nositi u sebi nešto bitno sui generis (sebi svojstveno i tipično), po čijoj milosti on i jeste on a ne neko drugi…
Prenose li narodi i rase jedni drugima svoje bajke, kao što ljudi zaveštavaju jedni drugima nasledstva, očevine ili naučne teorije? U iskušenju smo da poverujemo u to, s obzirom na neobično veliku morlanu analogiju, svojstvenu mitovima i legendama stvaranim u različitim krajevima. Ali ovo objašnjenje je suviše jednostavno kako bi na duži rok zavelo filozofski duh. Alegorija koju je stvorio narod ne može se porediti sa onim semenjem što ga neki ratar bratski ustupa drugome koji hoće da ga prilagodi svome podneblju. Ničemu od onoga što je večno i sveopšte nije potrebno da se prilagođava. Ta moralna analogija koju sam spomenuo predstavlja nešto kao božanski žig na svim narodnim bajkama. To će zaista biti, ako hoćete, znak nekog jedinstvenog porekla, dokaz nekog neospornog srodstva, ali pod uslovom da se to poreklo traži samo u apsolutnom načelu i zajedničkom poreklu svih bića. Neki mit se može posmatrati kao brat jednoga drugog, isto kao što se za crnca kaže da je brat belca…
Kao što greha ima svugde, iskupljenja ima svugde, mit je svugde. Ništa nije većma kosmopolitsko od Večnoga… Čitalac zna za kakvim ciljem idemo. Dokazati da istinska muzika izaziva slične ideje u različim glavama… Ovde ne bi bilo smešno suditi a priori (unapred), bez analize i bez upoređivanja; jer bilo bi uistinu iznenađujuće kad zvuk ne bi mogao da sugeriše boju, kad boje ne bi mogle dati ideju o nekoj melodiji, i kad bi zvuk i boja bili nepodesni za prenos ideja; budući da su se stvari oduvek izražavale posredstvom neke uzajamne analogije, od dana kad je Bog izrekao svet kao složenu i nedeljivu celinu. (U pesmi “Saglasja” Bodler peva: “Kao dugi odjeci što se daleko spoje u nekakvu mračnu i duboku istovetnost neizmernu kao što je noć i kao svetlost, govore među sobom zvuci, mirisi, boje”)…
Često sam slušao mišljenja kako se muzika ne može pohvaliti pouzdanim prenošenjem bilo čega, kao što to čine reč ili slika. To je donekle istina, ali nije cela istina. Ona prenosi na svoj način, i sredstvima koja su njoj svojstvena. U muzici, kao i u slikarstvu, pa čak i u pisanoj reči, koja je pri tome najodređenija od svih umetnosti, uvek postoji neka praznina koju popunjava slušaočeva uobrazilja… Nijedan kompozitor nije vičan kao Vagner da naslika prostor i dubinu u materijalnom i duhovnom pogledu… On raspolaže Umetnošću prenošenja, putem tananih gradacija, svega onoga preteranog, neizmernog, pregalačkog, što postoji u duhovnom i prirodnom čoveku. Ponekad se, slušajući tu žarku i despotsku muziku, učini kako se s pozadine mrklog mraka, razderanog sanjarijom, naziru obrisi vrtoglavih predstava koje izaziva opijum… Sve što podrazumevaju reči: volja, želja, usredsređenje, napetost živaca, izlivoseća se i daje se pogoditi u njegovim delima. Ne verujem da obmanjujem sebe ili varam ikoga kad tvrdim da u tome vidim glavna svojstva pojave koju nazivamo genijem, ili bar da se analizom svega što smo dosad s pravom nazivali genijem pronalaze spomenuta svojstva. Po pitanjima umetnosti, priznajem da mi preterivanje nije mrsko; umerenost mi nikada nije izgledala kao znak neke snažne umetničke prirode. Volim one krajnosti usled zdravlja, one navale volje koje ostavljaju svoje tragove u delima kao užarena smola u vulkanskom tlu, i koje u običnom život učesto označavaju prekretnicu, punu milja, posle neke velike moralne ili fizičke krize”…
izvor
Нема коментара:
Постави коментар