Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 17,18,19 glava )

Sedamnaesta glava

u kojoj se nastavljaju nebrojene muke što ih je junački don Quijote sa svojim čestitim perjanikom Sanchom Panzom pretrpeo u krčmi koja mu se, u zao čas, učinila dvorom.

   Dotle se don Quijote bio osvestio, te istim onim glasom kojim je dozivao svoga perjanika jučer, kad je ležao u dolini Mlaćenici, uzme ga zvati i sada:
— Sancho, prijatelju, spavaš li? Spavaš li, prijatelju Sancho?
— Ja da spavam? Koješta! — odgovori Sancho, zlovoljan, ojađen. — Ta zar nije kao da su noćas svi vrazi pakleni navalili na mene?
— Zaista, teško da se i varaš — odvrati don Quijote — jer ili ja ne znam ništa, ili je ovaj dvor začaran. Da znaš zato... Ali se moraš zakleti da ovo što ti sada kanim reći nećeš odati dok ja ne umrem.
— Kunem se — odgovori Sancho.
— Ja to velim zato — nastavi don Quijote — što ne marim da ikomu bude oteta čast.
— Kažem da se kunem — opet će Sancho — pa ću ćutati  dok god vi, gospodaru, poživite, a dao Bog da bih sutra mogao odati.
— Zar sam ja tebi tolik zlotvor — zapita don Quijote — da mi želiš brzu smrt?
— Nije zato — odgovori Sancho — nego ja ne marim ništa čuvati, pa da mi sagnjije od duga ležanja.
— Bilo kako bilo — reče don Quijote — ja se više uzdam u tvoju ljubav i odanost. Znaj dakle da mi se noćas dogodila jedna od najneobičnijh prigoda kojom ću se ikada moći podičiti. Da ti ukratko pripovedim, znaj, noćas mi došla kći vlastelina ovoga zamka, a to ti je najzgodnija i najkrasnija devica što je ima nadaleko na svetu. Šta da ti pričam o lepoti njenoj? Šta o bistroj pameti? Šta o svemu drugom, skrivenom, u koje neću da diram, nego ćutim o tome, e da bih očuvao, kako moram, veru mojoj vladarici Dulcineji? Samo to ti želim reći da mi je sudbina pozavidela na tolikoj divoti kojom me sreća obdarila, a možda je, kako sam ti rekao (a to i jest najpouzdanije), ovaj dvor začaran, te u onaj čas kad sam ja s njome razveo najslađi i najljubazniji razgovor, pojavi se neka šaka i ruka nekakva strahovitog gorostasa, koje ja nisam ni video, niti znam otkuda je, te me zvizne pesnicom po
čeljustima da ih je sasvim prelila krv; a onda me ruka gorostasova tako izmlatila da mi je gore nego jučer, kad su nas konjari zbog Rocinantove nevaljalštine obružili, kako i sam znaš. Zato ja sudim,
jamačno neki začarani Maur čuva to blago, krasotu ove device, a to blago nije namenjeno meni.
— Pa ni meni — priklopi Sancho — jer više od četiri stotine Maura mlatilo je mene, pa je spram toga šala i mačji kašalj ono kako su nas juče krstili ćulama. Ali recite mi, gospodaru, zašto vi to zovete lepom i retkom prigodom, kad smo mi ovoliko izvukli? Vama je bilo još nekako, jer vi ste držali u naručju onu neprispodobivu krasotu, kako velite, ali što sam ja stekao nego jedino najmasnije batine otkada sam na svetu? Jadna li mene i jadne mi matere što me rodila, kad ja, koji nisam skitnik vitez i ne kanim nikada ni biti, izvlačim veći deo sviju tih nevolja!
— Zar si dakle i ti izmlaćen? — zapita don Quijote.
— Ta rekoh da jesam, jao deco moja! — odvrati Sancho.
— Ne vodi brige, prijatelju — reći će mu don Quijote — jer ja ću odmah zgotoviti onaj dragoceni melem i njime ćemo se mi izlečiti dok okom trepneš.

     Dotle je žandar užegao svetiljku, te ušao da vidi onoga o kojem misli da je ubijen. Kad ga ugleda Sancho gde ulazi u košulji, s rupcem oko glave, sa svetiljkom u ruci, ljuta lica, zapita gospodara:
— Da nije ovo, gospodaru, onaj začarani Maur, pa se vratio da nam podmiri ako je što zaboravio?
— Ne može to biti onaj Maur — odvrati don Quijote — jer začarane ne može niko da vidi.
— Ne vidimo ih, ali ih osećamo — priklopi Sancho; — ako meni ne verujete, neka vam reknu moja leđa.
— Mogla bi pričati i moja — odgovori don Quijote — no to ne kazuje još dovoljno te bismo mogli verovati da je ovaj koga vidimo onaj začarani Maur.

Priđe žandar i zapanji se kad ih zateče gde tako mirno razgovarju. Don Quijote, doduše, još je ležao nauznak i nije se mogao ni maknuti, izmlaćen i sav oblepljen. Pristupi mu oružnik i zapita ga:
— No, kako je, dragoviću?
— Da sam na vašem mestu — odbrusi don Quijote — ja bih to uljudnije zapitao. Zar je u ovoj zemlji navada tako se obraćati skitnicima vitezovima, zvekane?

 Kad je žandar video da onakav jadnik tako postupa s njim, nije mogao da otrpi, nego se razmahne svetiljkom i lupi njome don Quijota po glavi, da je čestito odjeknula, a svetiljka se ugasila. Kako je nastao mrak, iziše onaj odmah, a Sancho Panza progovori:
— Nema sumnje, gospodaru, da je ovo ipak začarani Maur. Blago on jamačno čuva za druge, a nama je od njega pesnica i zvizgac svetiljkom.
— Tako je — potvrdi mu don Quijote — ali ne treba mnogo mariti za te čarolije, niti se ljutiti i jaditi zbog njih, jer one su nevidljive i sablasne, te ne možemo pronaći komu bismo se svetili, koliko god se trudili. Ustani, Sancho, ako možeš, zovi kaštelana ovoga grada i pobrini se da dobijem malo ulja, vina, soli i ružmarina, pa da zgotovim lekoviti melem. Uistinu mi, mislim, sada jako treba, jer mi silna krv teče iz rane koju mi je ona sablast zadala.

     S ljutim bolom u kostima ustane Sancho i uputi se u mraku onamo gde je krčmar. Naiđe na žandara, koji je prisluškivao što li će njegov neprijatelj, pa mu rekne:
— Gospodaru, bili vi ko mu drago, kunem vam se i preklinjem, dajte nam malo ružmarina, ulja, soli i vina, jer to treba da se izleči jedan od najboljih skitnika vitezova što ih ima na svetu, a leži on evo na postelji ljuto izranjen od ruku začaranog Maura iz ove krčme.
      Kad je žandar to čuo, razabere da je ovo budalast svat, a kako se već počelo daniti, otvori on vrata od krčme, zovne krčmara i kaže mu što taj čovo ište. Krčmar mu dade što želi, a Sancho
odnese don Quijotu, koji se rukama uhvatio za glavu te jadikuje kako ga boli od onoga udarca svetiljkom, premda su mu samo iskočile na čelu dve kvrge, a ono što je on smatrao za krv bijaše
znoj što ga je probio od jada i muke koju je premučio.

     Uzme on dakle one sastojke, pa ih slije i stane mešati i kuhati dok mu se ne učini da su valjano smešani i skuhani. Onda zatraži kakvu bocu, da prelije melem, ali kako se boca u krčmi nije našla,
odluči preliti ga u limenu uljenicu koju mu je krčmar poklonio, te izmoli nad svime više od osamdeset Očenaša i toliko Zdravomarija, Gospinih pozdrava i Verovanja, a svaku je molitvu popraćao krsteći se, kao da blagòsilje. Sve su to gledali Sancho, krčmar i žandar, a mazgar se bio tiho odšuljao, da prigleda i namiri svoje mazge.

    Kad je don Quijote dogotovio svoj dragoceni melem, poželi odmah iskušati valjanost njegovu, kakvu je zamislio, te potegne od onoga što nije mogao pretočiti u limenku, nego je preostalo u loncu
u kojem se kuhalo otprilike poldrug funte. Ali tek što je potegnuo, odmah poče povraćati, te isprazni sav želudac. Od muke i od drmanja proznoji se toliko da je zamolio neka ga pokriju i ostave sama. Poslušaju ga, pa on prospava dobra tri sata, a zatim se probudi te oseti da mu je u svem telu lakše i bolje, tako da se opet uzeo smatrati zdravim. Istinski se uverio da je našao Fierabrásov melem,
i s njim može odsad, bez ikakva straha, srljati u svaku pogibao, boj i kavgu, kakva god opasna bila.
        Začudi se i Sancho Panza kako mu se brzo oporavio gospodar, te ga zamoli neka mu da što je preostalo u loncu, jer je prilično preostalo. Privoli se don Quijote, a Sancho zgrabi lonac oberučke,
pa u dobroj veri i još većoj želji potegne junački i saspe u sebe nimalo manje od gospodara. No želudac siromaha Sancha nije bio onako osjetljiv kao gospodarov, te se Sancho, pre izbacivanja,
namučio tolikih muka i nevolja, toliko se naznojio i tako sav iznemogao da je mislio: kucnuo mu je zbilja smrtni čas. Ovako snužden i turoban proklinjaše i melem i hulju koja mu je melem dala.
     Kad ga don Quijote vide onakva, reče mu:
— Ja mislim, Sancho, sva ti je ta nevolja odatle što nisi ovitežen vitez, jer ja sudim da ovaj napitak i ne koristi onima koji nisu oviteženi vitezovi.
— Ako ste vi to, gospodaru, znali — odvrati Sancho Panza — što ste i dopustili da ga okusim, u zao čas meni i svima mojima!
      Uto proradi napitak i siromah perjanik počne sipati na oba kanala tako naglo da sasvim postrada i rogožina, na koju se opet bio izvalio, i konopljani pokrivač kojim se pokrivao. Probio ga znoj od
silne muke, uzela ga tresti vrućica i boljetica, te nije samo on mislio nego i svi: izdahnuće dušu. Ta oluja i nepogoda potraje gotovo dva sata, ali mu onda ne beše lakše kao gospodaru, jer je bio tako
izmučen i izlomljen da je jedva na nogama stajao. No don Quijote, koji se, kako rekosmo, osećao oporavljenim i zdravim, htede odmah krenuti da traži pustolovine, jer mu se činilo da za sve ovo
vreme što ovde zateže, otima sebe svetu i onima što su potrebni njegova okrilja i zaštite, pogotovo uz ovo pouzdanje i veru koju je stekao u svoj melem. Tako on, potaknut i ponesen tom željom, osedla sam Rocinanta, osamari magarca svomu perjaniku, pa i njemu pomogne da se odene i da uzjaše na svoga sivca. Onda i sam zajaše konja, potera u jedan ugao na dvorištu te uzme odande povelik
kolac ili ražanj, da mu posluži za koplje.
       Gledaju ga svi koji god bejahu u krčmi, a ima ih više od dvadesetak. Gleda ga i krčmarova kći, a ni on ne skida očiju s nje, nego katkad protisne uzdah, kao da ga istiskuje sa dna duše, te svi
misle da ga bole rebra, barem tako misle oni koji su noćas gledali kako je lepljen melemima.
       Kad su već obadvojica bili uzjahali i stigli krčmi na vrata, zovnu on krčmara te mu reče veoma spokojnim i ozbiljnim glasom:
— Mnoge su i veoma velike usluge, gospodine kaštelane, koje su meni u vašem zamku iskazane, te moram zahvalan vam biti dokle god živim. Ako vam ih mogu uzvratiti tim da vas osvetim na kojem
nasilniku koji vam je nažao učinio, znajte da i jest jedina moja dužnost zakriljivati nemoćne, osvećivati one kojima krivicu čine, i kažnjavati neveru i prevaru. Pretitrajte u pameti, pa ako se setite
čega takva i meni biste se hteli obratiti, ne sustežite se, nego kazujte, jer ja vam se kunem viteškim redom koji sam primio da ću svakoj vašoj želji udovoljiti i osvetiti vas.
Krčmar mu odgovori isto tako spokojno:
— Gospodaru viteže, ne treba da mi vi osvećujete ikakvu krivicu, jer ako meni ko učini krivicu, znam je osvetiti i sam, kako dolikuje. Jedino treba da mi namirite što dugujete za ovu noć u krčmi, to jest za slamu i ječam životinjama, pa za večeru i za postelju.
— Ovo je dakle krčma? — zapita don Quijote.
— Jest, i još kako čestita — odgovori krčmar.
— Onda sam ja dosad bio u zabludi — odvrati don Quijote — jer sam zaista mislio da je ovo zamak, i ne loš. Ali kad je tako, te nije zamak nego krčma, onda se sada može jedino to učiniti da mi ne
zamerite što ne plaćam, jer ja se ne smem ogrešiti o zakon skitnika vitezova, o kojima znam pouzdano, te sve dosad nisam ništa protivno čitao, da nikada nisu plaćali za stanovanje ni za išta u
krčmi u koju bi se navratili, jer njima po svakom zakonu i pravu pripada da budu lepo dočekivani, u naknadu i nagradu za teške muke što ih oni podnose dok traže pustolovine obnoć i obdan, zimi i
leti, pešice i na konju, žeđajući i gladujući, po žegi i po studeni, izvrgnuti svim nepogodama nebeskim i svim neudobnostima i nevoljama zemaljskim.
— Slabo ja hajem za to — odgovori krčmar; — platite vi meni što mi dugujete, a okanite se brbljarije i viteštva, jer ja ne vodim brigu ni o čemu drugom nego o svojem poslu.
— Vi ste glup i zao krčmar — odvrati don Quijote.

        Obode on Rocinanta, uperi svoj ražanj i krene iz krčme, a da ga niko nije zadržavao. I ne obazirući se jaše li perjanik za njim, dobrano se udalji cestom. Kad krčmar vide da on odlazi a ne plaća, pritrči Sanchu Panzi da se od njega namiri, no Sancho izjavi: kad njegov gospodar ne plaća, ne plaća ni on, jer čim je on konjušar skitnika viteza, kao što i jest, vredi za njega isto pravilo i pravo
koje i za gospodara, da ništa ne plaća po krčmama i gostionicama.
       Ražesti se krčmar jako i zapreti mu, ako ne bude platio, isklatiće on njega svojski, a to će zapamtiti. Odgovori mu na to Sancho da po zakonu viteškoga reda, koji je njegov gospodar primio, neće platiti ni prebijene pare sve da bi izgubio glavu, jer nije voljan gaziti dobru i starodrevnu navadu skitnika vitezova, te neće da se konjušari vitezova koji će se još na svet roditi tuže na njega i prekoravaju ga što je zatro onako prav običaj.
       Zla kob dosudi nesretniku Sanchu da se među svetom u krčmi nađoše četiri suknara iz Segovije, tri iglara iz Potra u Córdobi i dva žitelja iz predgrađa Heria u Sevilji, veseli ljudi, obešenjaci i
šaljivci. Kao da ih je sve potakla i podjarila jedna ista misao, priđu oni Sanchu, skinu ga s magarca, jedan od njih donese pokrivač s krčmarove postelje, pa bace Sancha na pokrivač. Pogledaju uvis i
opaze da je strop pridvorja nešto prenizak za njihov naum. Odluče dakle da iziđu sasvim na dvorište, nad kojim je samo nebo, onde polože Sancha nasred pokrivača, te ga stanu odbacivati uvis i igrati
se njime kao psetom o pokladama.
     Jadni se poletarac s pokrivača uzviče toliko da mu je glas dopro do gospodara. Zastane don Quijote da pozorno osluhne, te pomisli da mu se opet javlja nova pustolovina, no onda jasno razabere da to viče njegov perjanik. Vrne on dakle konja i stigne mučnim kasom pred zid krčmi, ali su ulazna vrata sada bila zatvorena, te on pojaše unaokolo ne bi li gdegod pogodio ući. No dok još ne bijaše ni stigao k zidu oko dvorišta, koji nije bio jako visok, opazi kakvo čudo čine od njegova perjanika. Vide ga kako zgodno i brzo uzleće i sleće zrakom, te bi jamačno prasnuo u smeh, kad bi mogao od ljutine. Pokuša s konja popeti se na zid, ali je jadnik vitez bio tako izmlaćen i izlomljen da još nije mogao ni s konja sjahati. Tako on počne onima koji se loptaju Sanchom dovikivati s konja tolike pogrde i
psovke da se i ne mogu sve pozapisivati. No to njima nije smetalo smehu i poslu, a leti čovek Sancho nije prestajao kukati, i uz to čas pretiti, čas moliti. Samo, sve je slabo koristilo dokle god se igrači
ne umoriše i sami ne prestaše. Dovedu mu onda magarca, posade ga na nj i ogrnu ga kabanicom, a milosrdna Maritornes, kad ga vide onako izmorena, smisli da će mu u dobar čas biti vrč vode, te
zagrabi iz studenca, da bude hladnija. Prihvati Sancho vrč i prinese ga k ustima, ali zastane kad mu glas gospodarov dovikne.
— Sancho, sinko, ne pij vode; nemoj je piti, sinko, jer će te ona ubiti. Evo gledaj, evo ti čudesnoga melema — i on mu pokaže uljenicu s napitkom — gutni samo dve kapi, pa ćeš sigurno ozdraviti.
Na taj ga glas Sancho pogleda ispod oka i odvrati mu, uz druge masnije reči:
— Ta zar ste vi, gospodaru, zaboravili da ja nisam vitez, ili biste vi da ja sasvim izrigam utrobu koja mi je od sinoć još preostala? Neka je vama dobesa taj napitak, a mene se okanite.

      Tako reče te odmah navali piti, no tek što je po prvom gutljaju osetio da je voda, ne htede dalje, nego zamoli Maritornu neka mu donese vina. Ona mu ga rado donese i plati svojim novcem, jer o
njoj se zaista veli da je bila, premda je u onakvu zanatu, ipak ponešto nalik na hrišćanku. Kad se dakle Sancho napio, obode on magarca, pa kako su mu širom otvorili vrata, izjaha on sav
zadovoljan što nije ništa platio, nego je svoju volju proveo, sve iako je bilo na teret običnih jamaca, leđa njegovih. Krčmar se doduše za dug namirio njegovim bisagama, ali Sancho to u zabuni, kako je
odlazio, nije ni opazio. Kad je on izišao, htede krčmar zasunuti vrata, ali mu loptaši ne dopuste, jer to je bio svet koji za don Quijota, sve da je on zaista bio između skitnika vitezova od Okruglog stola, ne bi hajao ni koliko je crno pod noktom.


Osamnaesta glava

u kojoj se pripovedaju razgovori što ih je Sancho Panza vodio s gospodarom svojim don Quijotom, i druge zgode koje su vredne da budu zapisane.

Stigao Sancho svojemu gospodaru tako iznemogao i klonuo da je jedva i mogao terati magarca. Kad ga don Quijote ugleda onakva, reče mu:
— Sada ja konačno verujem, dobri Sancho, da je ovaj zamak ili krčma svakako začarana, jer oni što su se tako okrutno potitrali tobom — što su i bili nego sablasti i priviđenja s drugoga sveta? Ja to tvrdim, jer kada sam preko dvorišnog zida motrio one prizore tvoje žalosne tragedije, nisam se mogao na zid popeti, ni s Rocinanta sjahati, jer su me začarali. A ja ti se kunem: ne bio koji jesam, ako te ne bih, samo da sam se mogao popeti ili sjahati, osvetio tako da bi se one ništarije i zlikovci doveka sećali te svoje šale i budalaštine, premda znam da bih se time ogrešio o viteške zakone koji ne dopuštaju, kako sam ti već često spominjao, da vitez digne ruku na ikoga ko vitez nije, osim u prekom slučaju i u velikoj nevolji, kad brani vlastiti život i osobu.
— I ja bih se osvetio da sam mogao, bio ja ovitežen vitez ili ne bio, ali nisam mogao. No ja sudim da oni što su se igrali mnome nisu bili sablasti ni začarani ljudi, kako vi, gospodaru, velite, nego
ljudi od mesa i od kosti, kao i mi. Čuo sam ih i slušao kada su se mnome loptali, svi imaju imena: jedan se zove Pedro Martínez, drugi Tenorio Hernández, a krčmar se, čuo sam, zove Juan
Palomeque Levak. Što se vi, gospodaru, niste mogli popeti na zid ni sjahati s konja, nisu bile čarolije, nego drugo. No iz svega toga jasno razabirem da će ove pustolovine za kojima mi tumaramo navesti
nas, na koncu konca, na takvu nevolju da nećemo više ni znati koja nam je desna noga. Zato bi, po mojoj slaboj pameti, najbolje i najsigurnije bilo da se mi vratimo u naše selo, sada, gde je vreme
žetvi, i da se brinemo za svoje gospodarstvo, umesto što se potucamo i prebijamo od nemila do nedraga, sa zla na gore, kako svet veli.
— Kako ti, Sancho, slabo znaš prilike viteštva! — odvrati mu don Quijote. — Ćuti i strpi se, jer svanuće dan i ti ćeš rođenim očima videti kakva je čast u ovom poslu biti. Ako nije, reci mi:
može li većega zadovoljstva na svetu biti, ili koja je radost jednaka onoj kad pobediš u boju i nadvladaš neprijatelja? Nikoja, bez ikakve sumnje.
— Ja doduše ne znam — odgovori Sancho — ali tako valjda i jest. Jedino znam: otkada smo skitnici vitezovi, ih otkada ste vi, jer ja ne smem ubrajati se u takvo čestito društvo, nikada mi nismo ni
u kakvu boju pobedili, osim u boju s Viskajcem, a i odande ste vi, gospodaru, izišli bez polovine uha i polovine šlema. Otada pljušte samo batine za batinama, pesnice za pesnicama, a ja sam još i letio,
ali kako mi se to dogodilo od začaranih bića kojima se ne mogu osvetiti, zato ja i ne znam kolika je slast kad pobediš neprijatelja, kako vi, gospodaru, velite.
— To i jest ono što jadi mene, a i tebe, Sancho, zacelo jadi — odgovori don Quijote — no odsad ću ja nastojati da steknem takav mač da ne mognem nikako biti začaran kad ga nosim sa sobom.
Možda će mi sreća dati mač Amadisov, kad se Amadis zvao Vitez od Plamenoga Mača. Bio je to jedan od najboljih mačeva što ih je ikada koji vitez na svetu nosio, jer osim one spomenute vrline
sekao je kao britva, te nije bilo oklopa, kako god jak i začaran bio, da ga on ne bi rasekao.
— Moja je sreća takva — odvrati Sancho — sve ako vi i nađete takav mač, on će opet, kao i melem, služiti i koristiti jedino oviteženim vitezovima, a konjušarima kako bilo da bilo.
— Ne boj se, Sancho — uteši ga don Quijote — daće tebi Bog bolju sreću.

       Tako razgovarajući, jašu don Quijote i njegov perjanik, kad don Quijote primeti da se putem kojim oni udaraju vitla k njima silna i gusta prašina. Čim ju je opazio, okrenu se Sanchu i reče:
— Svanuo je, Sancho, dan kada će se videti za kakvo je dobro sudbina mene uščuvala. Svanuo je dan, velim ja, kada će se pokazati, kao ni u kojemu drugom, hrabrost moje ruke, i kada ću izvršiti dela koja će u knjizi slave biti zapisana za sva vremena. Vidiš li ti, Sancho, onu prašinu što se tamo uzvitlala? To vrvi silna vojska svakakvih, nebrojenih naroda, i stupa odande.
— Ako je tako, dve su vojske — zapazi Sancho — jer i odonud se, s druge strane, diže ista onakva prašina.
       Obazre se don Quijote da pogleda, i vidi da je istina. Obraduje se neobično, jer je, dakako, pomislio da su to dve vojske koje će se sukobiti i pobiti nasred te daleke ravnice. Jer njemu u svaki sat i čas vrve po pameti bitke, čarolije, pustolovine i nesklapnosti, ljubavne zgode, dvoboji, kako se pričaju u viteškim knjigama, pa što god govori, misli, ili čini, navraća na njih. A onu prašinu što je opazio uzvitlala su dva velika stada ovaca i ovnova što tim istim putem dolaze s dve strane, ali od prašine ne vidiš dok se ne približe. No don Quijote tako je žestoko tvrdio da su vojske, da mu je Sancho naposletku poverovao i zapitao ga:
— Gospodaru, šta ćemo onda mi?
— Šta ćemo? — odvrati don Quijote. — Priteći i pomoći slabijima i nemoćnima. Znaj, Sancho, ovoj je vojsci, koja nam dolazi u susret, na čelu i vodi je veliki car Alifanfarón, vladar velikog otoka Trapobane,a ono za mojim leđima vojska je njegova neprijatelja, kralja garamantskoga, Pentapolína od Zasukanoga Rukava, jer on u boj hrli svagda sa zavraćenim rukavom na desnici.
— A zašto je takva mržnja između ta dva vladara? — zapita Sancho. — Mržnja i zavada potiče odatle — odgovori don Quijote — što je taj Alifanfarón besan poganin, a zaljubljen je u kćer
Pentapolínovu, koja je veoma krasna i umiljata gospođica k tomu i hrišćanka. Ali otac neće da je dade kralju poganinu dok se ne odrekne vere svojega lažnoga proroka Muhameda i na njegovu se
veru ne prekrsti.
— Tako mi brade — priklopi Sancho — sasvim pravo čini Pentapolín, i ja sam mu voljan pomoći koliko god mogu!
— Učinićeš samo što ti je dužnost — reče don Quijote — jer da uđeš u ovakav boj, ne moraš biti ovitežen vitez.
— To mi je po volji — odgovori Sancho — ali kamo bismo sklonili ovoga magarca, da ga sigurno nađemo dok prođe tučnjava? Jer da ujašem u boj ovako na njem, mislim da to nije bio dosad
običaj.
— Istina je — potvrdi mu don Quijote. — Njega bi ti mogao jedino prepustiti sudbini, izgubio se ili ne izgubio, jer kad pobedimo, imaćemo toliko konja da će i sâm Rocinante zapasti u opasnost neću li ga odmeniti drugim konjem. No pazi i gledaj, jer hoću da ti pokažem najglavnije vitezove koji u ovim dvema vojskama dolaze. A da ih bolje vidiš i razabereš, hajdemo na taj brežuljak što se tu ispeo, pa ćemo odande moći obadvije vojske razgledati.
      Uspnu se oni tako na brdeljak, odakle bi se dobro razabirala ona dva stada koja su se don Quijotu učinila vojskama, da se nije vitlala prašina kao oblak, te smetala i prečila pogled. Ali je don Quijote u svojoj mašti ipak video ono što niti vidi niti jest, te on progovori na sav glas:
— Onaj vitez u žutoj opremi, što ga onde vidiš, a na štitu mu okrunjen lav koji leži do nogu devojačkih, to je junački Laurcalco, gospodar od Srebrnoga Mosta; onaj sa zlatnim cvetovima na
opremi, a na štitu su tri srebrne krune u modru polju, to je strašni Micocolembo, veliki vojvoda od Quirocije; onaj tamo, golema tela, s desne ruke njegove, svagda neustrašivi Brandabarbaran od
Boliche, gospodar triju Arabija, koji je obučen u zmijinji svlak i kao štit nosi vrata, a to su, kako se priča, jedna od onih vrata na hramu što ga je Samson srušio da se smrću svojom osveti neprijateljima.
Ali svrni pogled na tu drugu stranu, pa ćeš ugledati pred tom drugom vojskom, na čelu njenu, pobednika odveka i nikada nepobeđenoga Timonela od Carcajone, kneza Nove Vizcaye, u
bojnoj opremi iskockanoj u kocke modre, zelene, bele i žute, a na štitu mu je zlatan mačak u sinjastu polju i zapis koji kazuje: Miau, jer to je početno slovo imenu njegove dame, to jest, kako vele,
neprispodobive Miauline, kćeri vojvode Alfeñiquéna od Algarbe; onaj što se kao teško breme natovario na leđa snažnoj konjini, u opremi beloj kao sneg i sa čistim štitom bez ikakva gesla, nov je
vitez, francuskoga roda, po imenu Pierre Papin, gospodar Utričkih barunija; onaj što gvozdenim šiljcima svojih peta podbada u slabine onu šarenu, hitru zebru, a oprema mu je pepeljasto-modra, to je moćni vojvoda od Nerbije, Espartafilardo od Šume, koji ima kao geslo na štitu šparogu semenjaču i zapis u kastiljskom jeziku što kazuje: Moja se sreća semeni.

     Tako on nabroji mnoge vitezove iz jedne i druge vojske, kako ih je sam zamišljao, a svakomu smisli i dade opremu, boju, geslo i zapis kako je već skovao u mašti svoje neviđene ludosti. Nastavi on dakle ne zastajući:
— Ova je četa pred nama sastavljena od ljudi raznih narodnosti: ovdje su oni koji piju slatku vodu slavnoga Ksanta, koji gaze gorovite krajeve massilske, koji ispiru najfinije sitno zlato u Sretnoj Arabiji, koji nastavaju slavne, hladovite obale bistroga Thermodonta, koji po mnogim i raznim putovima razvode zlatni Paktol, tu su Numiđani, nepouzdani u obećanjima, Perzijanci, čuveni po lukovima i strelama, Parti, Miđani, koji se bore i kad beže, Arapi nestalna doma, Skiti, okrutni koliko i beli, Etiopljani s probodenim usnama, i drugi nebrojeni narodi, kojima ja znam i vidim lica, ali im se ne sećam imena. U toj drugoj četi dolaze oni koji piju kao suza bistru vodu Betisa, okruženoga maslinicima, oni koji miju lice vodom večito bujnoga, zlatnoga Taja, koji uživaju lekovitu vodu božanskoga Genila, koji stupaju po bujnim pašnjacima tarteških polja, koji planduju po rajskom kraju Jéreza, Manchanci, bogati i ovenčani zlatnim klasjem, gvozdeni  oklopnici, drevni ostatak gotske krvi, oni koji se kupaju u Pisuergi, čuvenoj s tiha toka, oni koji svoje stado pasu po dalekim pašnjacima vijugave Guadiane, čuvene zbog svojega skrivenog toka, oni koji dršću od studeni šumovitih Pirineja i od beloga snega na visokim Apeninima, naposletku svi koliko god ih ima i živi u Europi.
       Bože mili, kolike je pokrajine nabrojio, kolike narode iznizao, i svakomu s brzinom da se čudiš dao atribute koji mu pripadaju, sav zanesen i zaronjen u ono što je čitao u svojim knjigama lažljivicama. Sancho Panza guta mu reči, a sâm ne govori nijedne, nego se gdekad obazire, da vidi vitezove i gorostase koje mu gospodar spominje. A kad ne opazi nijednoga, reče on:
— Gospodaru, nema tu, dobesa, nigde ni žive duše, niti gorostasa, niti viteza ikojega o kojima vi govorite da se vide. Ja ih barem ne vidim. Možda su sve to čarolije, kao i sinoćne sablasti.
— Što ti to govoriš! — prekori ga don Quijote. — Zar ne čuješ rzanje konjsko, trubljenje i bubnjanje?
— Ne čujem ja ništa — odgovori Sancho — nego silno blejanje ovaca i ovnova.

Istina je bila, jer su obadva stada već stigla pod brežuljak.

— Strah te spopao — reći će don Quijote — te zato, Sancho, niti pravo vidiš, niti pravo čuješ. Od straha tako i biva, da se ćuti bune, te se stvari ne prikazuju onakve kakve jesu. Ali ako te toliko
strah, skloni se ustranu, da ostanem sâm, jer ja sam i sâm moćan izvojštiti pobedu onomu komu upomoć priteknem.
     Tako reče, obode Rocinanta, utaknu koplje u kariku na prsnom oklopu i polete kao grom niz brežuljak.
Uzviče se za njim Sancho:
— Vraćajte se, gospodaru don Quijote! Kunem vam se Bogom, to što vi napadate ovnovi su i ovce. Vraćajte se, tako mi jadnika oca koji me rodio! Kakva je to budalaština? Ta gledajte, nema tu
nikakva gorostasa ni viteza, ni mačaka, ni oklopa, štitova ni iskockanih ni čitavih, ni pepeljaste modrine ni đavolje. Što vi to činite, grešna li mene pred Bogom!
     Ni na te se reči ne vrati don Quijote, nego se jašući uzvikao na sav glas:
— Nuder, vitezovi, koji stupate i vojujete pod zastavama junačkoga cara Pentapolina od Zasukanoga Rukava, hodite za mnom svi, da vidite kako ću ga lako osvetiti na neprijatelju njegovu Alifanfarónu od Trapobane!
     Tako reče, te uletje usred ovčje vojske i poče kopljem bosti ovce s tolikom srčanošću i hrabrošću kao da zaista probada krvne neprijatelje. Ovčari, pastiri i gazde, koji su za stadom išli, uzviču se
neka to ne čini; ali kad vide da ne koristi, trgnu od pojasa praćke i obaspu mu uši kamenicama od pesnice. No ne haje don Quijote za  kamenje, nego juri na sve strane i viče:
— Kamo tebe, bahati Alifanfaróne? Ded mi dođi, jer ja sam vitez samac, pa bih, junak s junakom, junaštvo tvoje da vidim i sa životom da te rastavim, za kaznu što nažao činiš hrabromu Pentapolínu Garamanti. Uto doleti kamen, pogodi ga u stranu i ulomi mu dva rebra. Kad je video kako je nastradao, pomisli da je jamačno poginuo, ili da je ljuto ranjen, te se seti svojega pića, izvadi uljenicu, nagne je i stane liti u želudac. No još nije ni pretočio sve što mu se čini dovoljnim, kad opet doleti salutak, te ga toliko pogodi u ruku i samu uljenicu da mu je ovu razmrskao, usput mu
izbio iz usta tri-četiri prednjaka i kutnjaka i dva mu prsta na ruci ljuto razmécao. Takav je bio prvi metak, a takav i drugi, pa oni svale jadnoga viteza s konja. Pritrče mu ovčari i pomisle da su ga ubili, pa brže svitlaju svoje stado, uprte pobijene ovce, više od sedam, i ne mareći ni za što, odmagle dalje.
       Sve to vreme stajao je Sancho na nizbrdici, gledao ludosti koje gospodar čini, čupao bradu i proklinjao sat i čas kad se na nesreću upoznao s njim. A kad onda vide da se strovalio na zemlju,
a pastiri već izmakli, siđe on niz brežuljak i pristupi ranjeniku.
Zatekne ga sasvim loša, ali ipak pri svesti, te mu progovori:
— Zar ja vama nisam govorio, gospodaru don Quijote, da se vratite, jer ono na što ste krenuli u napad nisu vojske, nego stada ovnova?
— Kako to zna preobraziti i sve iskriviti onaj lupež čarobnjak, neprijatelj moj! Znaj, Sancho, takvima je sasvim lako udesiti da se čini onako kako oni žele. Ovaj zlobnik koji me proganja zavidan je
slavi koju je vidio da ću steći u boju, pa je vojske neprijateljske pretvorio u stada ovaca. Ako ne veruješ, Sancho, kunem te Bogom, učini ovako, pa će ti pući među očima, i ti ćeš videti što ti ja velim: uzjaši magarca i kreni lepo za njima, te ćeš razabrati da se oni, čim odavde malo odmaknu, prevraćaju iz ovnova u ono što su i bili, u prave pravcate ljude, kako sam ih ja tebi maločas prikazao. Ali ne idi odmah, jer mi treba tvoja pomoć: pristupi mi i pogledaj koliko mi zuba kutnjaka i prednjaka manjka, jer meni se čini kao da mi nijednoga nema u ustima.
         Priđe mu Sancho tako blizu da mu je gotovo utaknuo oči u usta, a to baš u onaj čas kad je u don Quijotovu želucu proradio melem, te upravo kad je Sancho stigao pogledati u usta, provali
onda žešće nego iz puške što god je unutri bilo, i sve na bradu milosrdnom perjaniku.
— Majko Božja! — klikne Sancho — što se to dogodilo?

       Jamačno je taj grešnik nasmrt ranjen, pa izbacuje iz usta krv. No kad je malko bolje promotrio, razabere po boji, okusu i mirisu, da nije krv, nego melem iz uljenice, jer je don Quijota video da pije. Tako mu se zgadi i želudac mu se uzburka, da se i on izrigao na gospodara, te njih dvojica budu kano dva bisera. Otrči Sancho magarcu, da iz bisaga izvadi čime bi se otro i čime bi gospodara vidao, a kad ne nađe bisaga, beše mu gotovo da poludi. Uzme opet kleti te odluči u duši da će ostaviti gospodara i vratiti se kući, sve ako izgubio plaću za službu i svu nadu da će vladati onim obećanim
otokom.
      Dotle je don Quijote ustao. Turi on levicu u usta, da mu ne poispadaju zubi, desnicom prihvati vođice Rocinantu, koji se nije ni maknuo od gospodara (tako je on valjan i dobroćudan), i pođe
onamo gde mu je perjanik stao, prsima se na magarca naslonio, a rukom podnimio obraz, kao čovek koji se sav zanio u misli. Kad ga don Quijote spazi kakav je i koliko je ražalošćen, reče mu:
— Znaj, Sancho, da čovek nije ništa više nego i drugi čovek ako ne čini više od drugoga. Sve one oluje što nas biju znakovi su da će se nabrzo razvedriti i da će sunce sinuti i na naša vrata; kako ne
može biti ni zlo ni dobro trajno, iz toga sledi da sada, gde je zlo potrajalo dugo, dobro mora blizu biti. Nemoj dakle tugovati zbog nevolja koje mene stižu, jer tebe ne zapada ništa od njih.
— Kako me ne zapada? — odvrati Sancho. — Zar je onaj kojim su se jučer loptali bio valjda koji drugi a nije bio sin mojega oca? A dvojače koje mi danas nestadoše sa svim mojim imućem, zar
su ičije nego moje?
— Zar su bisage nestale, Sancho? — zapita don Quijote.
— Dabogme da jesu — odgovori Sancho.
— Onda nemamo danas ništa jela — prigovori don Quijote.
— Tako bi nekako i bilo — odvrati Sancho — kad ne bi po ovim livadama bilo biljaka za koje vi, gospodaru, velite da ih poznajete i kojima se u nestašici pomažu takvi zlosretni skitnici vitezovi kao što ste vi.
— Uza sve to — reći će don Quijote — voleo bih ja sada jedan krušac ili pogaču sa dve sardele, nego svekolike biljke koje opisuje Dioskorides, sve ako ga objašnjava doktor Laguna. No bilo kako bilo, uzjaši, dobri Sancho, magarca i hodi za mnom, jer Bog, koji se za sve brine, neće ni nas zaboraviti, pogotovo gde mi njemu ovako služimo, kao što ne zaboravlja mušice u zraku, ni crviće u zemlji, ni
žabice u vodi, nego je milostiv, te daje da sunce sija i dobrima i zlima, a kiša da pada i nepravednicima i pravednicima.
— Vi biste, gospodaru — na to će Sancho — zgodniji propovednik bili nego skitnik vitez.
— Sve, Sancho, znaju i moraju znati skitnici vitezovi — odvrati don Quijote — pa je za prošlih vekova bilo skitnika vitezova koji su znali usred polja izreći propoved ili besedu kao da su doktori s pariškog univerziteta ; po tom se vidi da nikada koplje ne zatupljuje pero, a pero ne zatupljuje koplje.
— Dobro dakle, neka bude kako vi, gospodaru, velite — pristane Sancho. — Hajdemo sada odavde, pa da se pobrinemo gde ćemo noćas prenoćiti, a dao Bog da bude gdegod gde nema pokrivača, ni loptaša, ni sablasti, ni začaranih Maura, jer ako ih bude, dobesa i pita i tepsija.
— Moli, sinko, Boga — reče don Quijote — i vodi kamo te volja, jer sada puštam tebi da odabereš gde ćemo prenoćiti. No ded se maši ovamo i pipni prstom da vidiš koliko mi zuba prednjaka i
kutnjaka manjka na desnoj strani, u gornjoj čeljusti, jer tu me boli.
       Turi Sancho prste, opipa i zapita:
— Koliko ste vi, gospodaru, imali kutnjaka na ovoj strani?
— Četiri — odgovori don Quijote — i još zadnji zub, sve samih čitavih i zdravih zuba.
— Pazite, gospodaru, što velite — opet će Sancho.
— Velim: četiri, a možda je i pet bilo — odgovori don Quijote, jer za svega mi života nije izvučen nijedan zub prednjak ni kutnjak, niti mi je ispao, niti ga je istrošila gnjiloća ili reuma kakva.
— Na ovoj donjoj strani dakle, gospodaru — reći će Sancho — nemate više nego dva i pol kutnjaka, a na gornjoj ni pol zuba, niti ikakav zub, jer tu je ravno kao dlan na ruci.
— Jadna li mene! — zajauče don Quijote kad je čuo tužnu vest svojega perjanika; — voleo bih da su mi odsekli ruku, samo neka nije ona u kojoj držim mač. Jer da znaš, Sancho, usta su bez zuba što i mlin bez kamena, a zub je dragoceniji od melema. Eto, svemu smo tome izvrgnuti mi koji smo od strogoga reda viteškoga. Uzjaši, prijatelju, i vodi, a ja ću za tobom kamo te volja.
       Posluša Sancho i udari onamo gde misli da će naći sklonište, no nije silazio s glavne ceste, koja se onde ravno otegla.
      Jašu oni dakle polagano. Muči don Quijota bol u čeljustima, te on ne može brže. Onda Sancho, da ga zabavi i razveseli, uzme koješta pričati, pa među inim i ovo što će se u idućoj glavi pripovediti.


Devetnaesta glava


O umnim razgovorima koje je Sancho Panza razveo sa svojim gospodarom, i o zgodi koja se don Quijotu dogodila s mrtvacem, uz druge još slavne dogodovštine.


     Čini se meni, gospodaru, sve su te nezgode što su nas ovih dana snašle bile bez sumnje kazna za greh koji ste vi počinili protiv viteškoga reda, jer niste održali zakletvu da nećete jesti hleba sa
stolnjaka, ni s kraljicom se sladiti, sa svim onim što uza to ide, a vi ste se zakleli da ćete izvršavati sve donde dokle god ne otmete šlem onoga Mamina sina, kako li se zove, ne sećam se valjano.
— Sasvim pravo veliš — potvrdi mu don Quijote; — no da ti istinu kažem, ja sam to smetnuo s pameti. Isto tako pouzdano znaj i ti da si ono loptan bio jer si skrivio što me nisi za vremena podsetio.
Ali ja ću to ispraviti, jer u viteškom se redu svemu može doskočiti.
— A zar sam se ja zakleo? — zapita Sancho.
— Svejedno je, sve ako se i ne zakleo — odgovori don Quijote;— čim ja znam da si i ti sukrivac, neće biti zgorega, bilo kako bilo, pobrinuti se da zlu doskočimo.
— Ako je tako — odgovori Sancho — pazite, gospodaru, da ne biste i na to opet zaboravili, kako ste zaboravili na zakletvu; možda će sablasti iznova snaći volja da se još jednom poigraju mnome, a
možda i vama, budu li videle kako ste vi tvrdokorni.

             U tim i takvim razgovorima zatekne ih noć nasred puta, a oni niti imaju niti mogu naći zaklon za noć. A u zao čas ljuto ih mori glad, jer kako nestadoše bisage, nestade im i sva hrana i živež. Da
pako nevolja još gore zagrdi, sluči im se pustolovina koja im se, bez ikakva uvećavanja uistinu takvom prikazala. Zapala prilično mračna noć, ali oni ipak putuju dalje, jer Sancho sudi da mora, kad je to kraljevska cesta, za milju-dve naići svakako na kakvu krčmu. Jašu oni dakle tako, po noći i pomrčini, perjanik gladan a gospodar željan jela, te spaze da im po cesti kojom putuju dolazi u susret silno mnoštvo svetala, kao da su zvezde koje se kreću. Kad ih Sancho opazi, protrne, a ustukne i don Quijote: jedan trgne povodac svojemu magarcu, a drugi vođice svojemu kljusetu, pa zastanu i
pozorno se zagledaju što će to biti. Vide onda da im se svetla približuju, a što im bliže prilaze, sve se većima čine. Kad to spazi Sancho, zadršće kao prut na vodi, a don Quijotu se kosa na glavi
nakostreši. No on se malko ohrabri i progovori:
— Ovo će, Sancho, svakako biti najveća i najopasnija pustolovina u kojoj ću morati pokazati svu svoju hrabrost i snagu.
— Jadna li mene! — zakuka Sancho; — ako to bude pustolovina sa sablastima, otkuda ću ja smoći rebra da izduraju?
— Sve ako su sablasti — odvrati don Quijote — neću ja pustiti ni da ti dlaka poleti s glave. Poslednji se put potitraše tobom jer se ja nisam mogao popeti na zid, no sada smo na ravnu polju, gde ću
se razmahnuti mačem kako me volja.
— Ali ako oni vas začaraju i oslabe, kao što već jesu — reče Sancho — kakva vam korist, bili vi na otvorenu polju, ili ne bili?
— Ja te, Sancho, ipak molim — uzvrati don Quijote — nemoj klonuti, a već ćeš videti da ni ja klonuo nisam.
— Pa neću klonuti, ako Božja volja bude — odgovori Sancho.

     Svrnu oni ustranu s puta i uzmu opet pozorno motriti šta li su te svetlosti koje putuju, te za malo vremena opaze mnoge spodobe u dugim košuljama. Od njihove strahovite pojave zamre sasvim srce
Sanchu Panzi, i on zacvokoće zubima kao da ga trese groznica četvrtača. A zaboboće i zacvokoće još i jače kad su jasno razabrali šta je. Vide da je to dvadesetak ljudi u košuljama, svi na konjima, u
rukama im zapaljene zublje, za njima nosiljka, pokrivena crninom, a iza nje opet šest konjanika, u crnim mantijama koje sežu do nogu mazgama; po polaganom se hodu vidi da nisu konji. Jašu ti ljudi u košuljama i mrmljaju nešto tihim, žalostivim glasom. Takva neobična pojava, u to doba i još u takvoj pustoši, dovoljna je bila da ulije strah u srce Sanchu, pa zamalo i njegovu gospodaru. Don
Quijote se dakle zamislio, a Sanchovu junaštvu ni traga. Palo Sanchu srce u pete, ali nije i njegovu gospodaru, jer njemu u taj mah sine u pameti da je to jedna od onih pustolovina iz njegovih knjiga.
Ona nosiljka, zamisli on, nosila su na kojima leži ljuto ranjen ili mrtav vitez, a njemu je jedinom suđeno da ga osveti. Zato on, bez ijedne reči, pobode svoj ražanj u oklop, ukoči se u sedlu, te s
otmenim, junačkim držanjem stane nasred ceste, kojom oni ljudi u košuljama moraju proći, a kad vidi da su se približili, zavikne iza glasa:
— Stanite, vitezovi, ili ko mu drago da ste, pa kazujte ko ste, odakle dolazite, kamo putujete, koga na tim nosilima nosite, jer sva je prilika da ste vi počinili neku krivicu, ili su je učinili vama, te priliči i potrebno je da ja to znam, pa da vas kaznim za zlo koje ste učinili, ili da osvetim nepravdu koja vam je nanesena.
— Nama se hiti — odgovori jedan od onih u košuljama — a krčma je daleko, pa ne možemo stati da kazujemo što pitate.
       Obode on mazgu i krene dalje. Taj mu odgovor zameri don Quijote ljuto, te on zgrabi njegovu mazgu za žvale i reče:
— Stanite i budite uljudniji, a meni kazujte što sam vas zapitao; ako pak nećete, izlazite mi na megdan.
        Mazga je bila zazorljiva, pa kad ju je uhvatio za žvale, uplaši se ona, propne se i prebaci sa svojim gospodarom unatrag. Jedan momak pešak, kad vidi da se onaj u košulji strovalio, uzme ružiti
don Quijota, a don Quijote, već rasrđen, ne otrpi duže, nego upre svoj ražanj, nasrne na jednoga od onih u crnini i ljuto ga ranjena obori na zemlju. Onda se okrene drugima, pa da vidiš kako ih je
brzo zaokupio i rasterao, te bi rekao da su u taj čas porasla Rocinantu krila, tako je on žustar i hitar bio. Svi su ti u košuljama bili plašljivi i neoružani ljudi, te odmah ustuknu, okane se kavge i
razbegnu sa zapaljenim bakljama po polju, tako te beše kao da se za vesele pokladne noći naokolo zabavljajuči vide. A oni u crnini, zamotani i omotani svojim krilatim mantijama, ne mogoše ni
maknuti se, pa ih don Quijote po miloj volji sve izmlati i potisne ih sa zlosretnoga bojišta, a oni rado izmaknu, jer svi mišljahu da to i nije čovek nego đavo pakleni, koji je udario da im otme mrtvo telo
što ga nose na nosiljci.
      Sve to gleda Sancho, divi se smionosti svojega gospodara i govori u sebi: »Moj je gospodar zaista onako hrabar i junačan kako on i veli.«
     Kraj onoga tamo koga je prvoga zbacila mazga ležala je na zemlji zublja i još gorela. Uz njenu svetlost opazi don Quijote toga čoveka, priđe mu, upre mu šiljak svojega ražnja u lice i zaište neka
se preda, jer ako neće, ubiće ga. A povaljenik mu sa zemlje odgovori:
— Dosta sam se predao, kad se ne mogu ni maknuti, jer mi je prebijena noga. Molim vas, gospodaru, ako ste vi vitez hrišćanin, nemojte me ubiti, da ne učinite veliko zlodelo, jer ja sam licencijat i
primio sam prve redove.
— Koji vas je vrag dovukao onda ovamo — zapita don Quijote— kad ste vi crkveni čovek?
— Koji vrag, gospodaru? — odvrati povaljenik. — Nesreća moja!
— Još gora će vas nesreća snaći — reče don Quijote — ako mi ne udovoljite u svemu što sam vas maločas zapitao.
— Rado ću vam udovoljiti — odgovori licencijat; — znajte dakle, gospodaru, ja sam doduše otoič rekao da sam licencijat, ali nisam, nego bakalaureat, po imenu Alonso López; rodom sam iz
Alcobendasa, dolazim iz grada Baeze, s još jedanaest sveštenika, s onima što su pobegli s bakljama; putujemo u grad Segoviju i pratimo mrtvaca koji je na toj nosiljci. Vitez je taj umro u Baezi i tamo su ga pokopali, a sada mu mi, kako rekoh, prenosimo kosti, da budu sahranjene u Segoviji, odakle je rodom.
— A ko ga je usmrtio? — zapita don Quijote.
— Bog, kužnom groznicom koja ga je snašla — odgovori bakalaureat.
— Onda je mene Bog — reći će don Quijote — rešio muke da osvetim njegovu smrt da ga je slučajno tkogod drugi usmrtio. A kako ga je usmrtio Onaj koji jest, ne mogu no nego da oćutim i
ramenima slegati, jer to bih isto učinio da je i mene samoga usmrtio. Želim pak da biste vi, časni gospodine, znali: ja sam vitez iz Manche, po imenu don Quijote, a moja je dužnost i zvanje
obilaziti po svetu, te ispravljati nepravice i zatirati tegobe.
— Ne znam ja kakvo je to ispravljanje nepravica — odvrati bakalaureat — kad ste vi mene pravoga iskrivili i prelomili mi nogu, koja se neće ispraviti dokle god živim, a tegoba koju ste zatrli eto je
ta da ste navalili na mene tegobu koja će mi biti na potegu doveka. U zao sam se čas sreo s vama, koji idete za pustolovinama.
— Ne zbiva se sve na jedan način — odgovori don Quijote. — Nezgoda vam je bila, gospodine bakalaureate Alonso López, dolaziti obnoć, kako ste došli vi, odeveni u te crkvene košulje, sa
zapaljenim zubljama, mumljajući molitve, zaogrnuti crnim mantijama, tako da ste baš bili nalik na nešto hudo i s drugoga sveta. Nisam zato mogao nikako drukčije nego izvršiti dužnost i vas napasti, a ja bih vas bio napao sve da sam i posigurno znao da ste glavom vrazi pakleni, jer takvima sam ja vas smatrao i držao.
— Kad mi je već ovako dosudila sudbina — reče bakalaureat — molim vas, gospodine skitniče viteže, koji ste mi ljuto zasolili, pomozite mi da se izvučem ispod ove mazge, jer mi je jedna noga
zapala među stremen i sedlo.
— A ja tu pričam u nevreme! — klikne don Quijote. — Što se skanjujete i ne govorite kakva vam je nevolja?
       Zovne on odmah Sancha Panzu, neka dođe, ali taj se ne utrže da bi došao, jer se dao u posao da rastovari jednu mazgu i da joj skine živež što su ga ti čestiti ljudi u svem obilju sa sobom poneli.
Načini on od kabanice vreću, strpa u nju što god je mogao zgrabiti, natovari na svojega magarca, a onda otrči gospodaru koji ga zove, pomogne mu da gospodina bakalaureata izvuče ispod mazge koja ga je prignječila, popne ga na mazgu i da mu baklju. A don Quijote mu kaže neka stigne razišle drugove svoje i neka ih u njegovo ime zamoli da mu oproste što im je nažao učinio, jer nije bio moćan propustiti ono što je učinio. Rekne mu još i Sancho:
— Ako možda gospoda žele znati koji im je junak ovako zapaprio, recite im, gospodine, da je to čuveni don Quijote od Manche, drugim imenom zvan Vitez Tužnog Lika.
       Uputi se sada bakalaur. No zaboravio sam spomenuti da je pre odlaska rekao još don Quijotu:
— Znajte, gospodine, da ste izopćeni, jer ste silovito digli ruku na svetinju, iuxta illud, si quis suadente diabolo, i tako dalje.
— Ne znam ja latinski — odgovori don Quijote — ali dobro znam da nisam digao ruku, nego koplje! Osim toga, nisam ja kanio navaljivati na sveštenike i na crkvene svetinje, koje ja poštujem i
častim kao katolik i veran hrišćanin, koji jesam, nego na sablasti i nemani s drugoga sveta. Pa sve da i jest tako, znam ja dobro kako je Cid Ruy Díaz pred Svetim Ocem skrhao stolicu poslaniku onoga
kralja, te ga je Papa zato izopštio, a onoga se dana hrabri Rodrigo de Vivar, zvani Cid, iskazao kao jako čestit i junačan vitez.
       Kad je bakalaur to čuo, ode, kako je već rečeno, bez ijedne reči dalje, a don Quijote zapita Sancha što ga je navelo da ga krsti Vitezom Tužnog Lika, i nikada, nego baš sada.
— Reći ću vam — odgovori Sancho; — ja sam vas gledao časom uza svetlost baklje što ju je nosio onaj nesretnik, i zbilja vam je od nekoga vremena lice najlošije što sam ja ikada video; možda je
zato što ste se umorili u boju, ili što su vam izbijeni i kutnjaci i prednjaci.
— Nije zato — odvrati don Quijote — nego se valjda mudracu, komu je suđeno da napiše istoriju mojih junačkih dela, učinilo prikladnim da mi bude nadenut nadimak, kao što se nadevao svima skitnicima vitezovima prošlih vremena: jedan se vitez zvao od Plamenoga Mača, drugi od Jednoroga, onaj od Devicâ, onaj opet od Ptice Feniksa, drugi od Orlova, treći od Smrti, te se oni pod tim imenima i znacima znaju po svoj kugli zemaljskoj. Velim dakle: onaj ti je već spomenuti mudrac metnuo sada na jezik i upamet da me prozoveš Vitezom Tužnog Lika, kako sam se ja nakan od dana
današnjega unapred i zvati. A da bi mi to ime još bolje pristajalo, voljan sam, čim bude prilika, da mi se na štit naslika tužna spodoba.
— Nemojte tratiti vreme i novce — reći će Sancho — nego vi, gospodaru, samo pokazujte svoju spodobu i lice, pa neka vas gledaju. Onda će vas i sami, bez ikakve slike i štita, prozvati Vitezom Tužnog Lika. Verujte mi, istinu govorim, i kunem vam se, gospodaru (ali to ja velim samo od šale), da vam je glad i bezubost tako nakazila lice te vam i ne treba, kako već rekoh, ona žalostiva
slika.
     Nasmeje se don Quijote šali Sanchovoj, ali ipak odluči prozvati se tim imenom, pa će moći svoj štit islikati kako je zamislio.
      Htjede don Quijote još pogledati je li ono tijelo na nosiljci sam kostur, ili nije, no Sancho se usprotivi i reče:
— Gospodaru, ovu ste opasnu pustolovinu izvršili bolje nego ijednu koju sam ja vidio. No premda ste vi te ljude pobedili i razvitlali, mogli bi oni ipak promisliti kako ih je razbio jedan čovek, pa da se razjare i posrame te se vrnu, skupe, potraže nas i vrate nam svojski milo za drago. Evo, magarac je spreman, planina je blizu, glad nam je valjan, te što bismo drugo nego lepo strugnuti, jer, kako se veli, mrtvac ide u grob, a živo čeljade za kruhom.
       Potera on magarca i zamoli gospodara da krene za njim. A gospodaru se i samomu učini da Sancho pravo veli, te ga ne uzme više odvraćati, nego udari za njim. Projašu oni delak između dva
brežuljka i stignu u prostranu, sklonitu dolinu. Sancho rastovari magarca, oni se izvale na zelenu travu, i tako, uza začin svoje valjane gladi, doručkuju, poručaju, použinaju, povečeraju, sve u isti
mah, i počaste svoje želuce mnogim dobrim zalogajima što ih na mazgi behu ponela pokojnikova gospoda sveštenici, koji su svagda dobro opskrbljeni. Ali sada naiđe druga nezgoda, po Sanchovu sudu gora od sviju drugih: niti imaju vina, da piju, niti vode, da okvase usta. Mori ih žeđ, te Sancho, gledajući kako je zelenom sitnom travom pokrivena livada na kojoj se nalaze, reče ono što će se u idućoj glavi pripòvediti.

prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 
                             

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

Mihail Agejev, 'Roman o kokainu'- prikaz

Prva minuta – osećam lagani dodir oko vrata.

Dodir je sve topliji, širi se telom. U sledećoj minuti me ispod prsne kosti zapljuskuje hladni val, nakon čega moje misli postaju neobično jasne a radna sposobnost iznimna. Nestaje svaki neugodan osećaj. Duhovna snaga čoveka doseže svoj vrhunac.

Mihail Bulgakov, Morfij

Kokain je vrag u bočici – tvrdio je nesretni doktor Poljakov u kultnoj pripovijetci Morfij Mihaila Bulgakova, nakon što je kokainom pokušao nadomestiti morfij: „Odmah nakon ubrizgavanja (...) nastupa stanje apsolutnoga spokoja koje ubrzo prelazi u oduševljenje i blaženstvo. To traje tek minutu-dve. Zatim sve iščezava u nepovrat. Nastupa bol, užas, tama“. Upravo je taj polagani pad u bezdan zabeležio i Vadim Maslennikov – glavni junak Romana s kokainom ... „Telo se tromo opuštalo, u ljutitom očaju od neizrecive tuge koja se pojavila ko zna otkud, čiji su se nokti urezivali u dlanove, a pamćenje je kao kod mučnine odbacivalo sve, i ja sam gledao, nisam mogao ne gledati te vizije srama“.

Nisu narkotici jedino obeležje koje je zajedničko spomenutim književnim delima, no pre razotkrivanja veze koja među njima postoji nužan je povratak u sada već daleku 1934. godinu. Tri su se značajne koincidencije tada odigrale:

Na Prvome kongresu Saveza sovjetskih pisaca socijalizam je konstituisan kao jedina moguća književna estetika i vrhunaravna umetnička doktrina; iste je godine španski teoretičar Federico de Onis u Antologiji španjolske i latinoameričke poezije među prvima upotrebio termin postmodernizam, a u pariškome časopisu ruske emigracije Čisla izašao je Roman s kokainom (izvorno Istorija s kokainom, tj. Pripovest s kokainom) – delo koje u jeku socrealističke propagande donosi gotovo postmodernističku ispovest mladića narkomana. Umesto traženih socrealističkih postulata, kao što su jasnoća, heroizam, optimizam, nada i svrhovitost, Roman s kokainom već u naslovu koketira sa „zabranjenim“ i unosi u svoju pripovednu maniru filozofičnost, razlomljenost i jezičnu hiperboličnost, a problemu seksualnosti, zavisnosti i ljubavi pristupa fiziološki, pa čak i nihilistički. Iako prevoditeljica Irena Lukšić u izvrsnom pogovoru tvrdi kako je Roman s kokainom mogao postati jedan od stupova postmodernističke poetike (da je kojim slučajem napisan 1970-ih godina), čini mi se da je posredi sretan spoj realističko-filozofske tradicije u maniri Dostojevskoga s modernističko-postmodernističkim elementima. Dve su tzv. postmodernističke dimenzije romana: jedna se odnosi na otvorenu i skrivenu mrežu intertekstualnih aluzija, a druga na skrivenoga autora.

Potraga za autorom

Naime Roman s kokainom potpisuje izmišljeno ime, tačnije autor pod pseudonimom – što za rusku književnosti i nije neka novost (dovoljno je spomenuti Andreja Beloga ili Maksima Gorkoga), no ono po čemu je poseban jest činjenica da je pitanje autorstva razrešeno tek 1997. godine! Irena Lukšić u pogovoru romana donosi svaku etapu te neverovatne detektivske potere za identitetom autora, skrivenoga iza pseudonima Mihail Agejev. Potera za „stvarnim“ autorom Romana s kokainom aktualizira se i intenzivira 1980-ih godina, kada se na popisu mogućih autora romana našao Vladimir Nabokov (koji se svojedobno koristio pseudonimom Sirin). 

„Od svih je emigrantskih pisaca samo Sirin-Nabokov dosegnuo slično majstorstvo, a Roman s kokainom po svojoj strukturi podseća na celi niz Nabokovljevih romana iz 1930-ih, ali i kasnijih godina (…) Nadajmo se da će već sutra postati jasno da je posredi deveti po redu roman jednoga od najvirtuoznijih i najjezivijih pisaca 20. veka“ – pisalo je u novinama Vestnik RHD 1986.

 Književni teoretičari M. Sorokina i G. Superfin su 1996. javnosti predočili čvrste dokaze zahvaljujući kojima su Nabokova izbrisali s popisa potencijalnih kandidata te ubacili novo ime. Serkov je 1997. objavio pisma u kojima se spominje priča o Vadimu Maslennikovu, kraj čijega je tela pronađena bočica s natpisom 1 gr. Cocain hydrohlor. Autor tih pisama bio je neobičan Rus burnoga života, profesor nemačkoga jezika na Pedagoškome fakultetu u Jerevanu, gde je preminuo 1973. Ime mu je bilo Mark Levi te je upravo on autor koji se skrivao iza pseudonima Mihail Agejev.

Formiranje narkomana

Roman s kokainom pisan je u dnevničkoj formi koju krasi četverodelna kompozicija; dnevnik hronološki beleži duhovni, moralni i fizički raspad glavnoga junaka – Vadima Maslennika – od gimnazijskih dana (u prvome poglavlju naslovljenom Gimnazija) preko kokainskoga ludila (treće poglavlje Kokain) do neminovne smrti (u poslednjemu poglavlju Misli, koje ima ulogu svojevrsnoga epiloga). Da posredi nije tek roman o kokainu dokazuje drugo poglavlje, aluzivno naslovljeno Sonja. Međutim nije samo otvoreno intertekstualno evociranje Sonje Marmeladove iz romana Zločin i kazna – tačnije dekonstrukcija tipično ruske heroine, svetice i prostitutke, čija čistoća srca spašava junaka od njega samoga – jedina poveznica s Dostojevskim. Dmitrij Merežkovski je još 1934. oduševljeno pohvalio živ i slikovit jezik koji istovremeno podseća na Bunina i na Sirina (tj. Nabokova), ali je također ustvrdio da se njegova „nutrina“ (točnije, filozofska potka i način obrade teme) udaljava od spomenutih autora i približava nasleđu Fjodora Dostojevskoga. Poznati kulturolog i stručnjak za rusku emigrantsku književnost Vladimir Vejdle mu je pak zamerio jezičnu nezgrapnost (tačnije, jezičke defekte), ali je apostrofirao neobičnu, gotovo magnetsku privlačnost romana, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Kritika je Roman s kokainom uglavnom povezivala s romanom Mladić (Podrostok, 1875) Dostojevskoga, u fokusu kojega je problem formiranja ličnosti kroz turgenjevljevsku dihotomiju očeva i dece, no uticaj Dostojevskoga je kudikamo dublji (sukob dobra i zla kao moralne i duhovne kategorije; nemogućnost emocionalnoga sazrevanja; grad kao arena večitih klasnih diskriminacija; motiv poniženoga i uvređenoga dostojanstva i sl.). Stoga ni najmanje ne čudi što je Merežkovski ustanovio da je Agejev (tj. Levi) Dostojevski 20. veka, tačnije Dostojevski 1930-ih godina.

Neuočena veza: Agejev i Bulgakov

Savremena kritika Roman s kokainom vrlo često dovodi u vezu s Marcelom Proustom i Jeromeom Salingerom, čime se verovatno želi naglasiti bliskost s temom adolescencije, odnosno odrastanja. Međutim zanimljivo je to što niko nije uočio mnogo bližu, rusku vezu, koja se gotovo sama od sebe nameće. Svega nekoliko godina pre no što će 1934. u emigraciji biti objavljen Roman s kokainom, 1927. u Rusiji izlazi pripovetka kakva u 1930-ima nikada ne bi mogla biti objavljena. Reč je, dakako, o Bulgakovljevome Morfiju, koji već u naslovu eksplicitno najavljuje temu dela – baš kao što je to učinio Agejev. Ni u Bulgakovljevu ni u Agejevljevu slučaju zavisnost nije jedina tema, uprkos tomu što je ključna, centralna. Sporedna no važna tema koja se suptilno provlači u Morfiju i Romanu s kokainom jest odrastanje u posebnim društvenim okolnostima. Bulgakovljev Poljakov je mlad i neiskusan lekar, tek diplomirani student, čije dnevničke beleške nastaju posebne 1918. u ruskoj zabiti, ali i u samome epicentru revolucionarnih zbivanja koja su potresla zemlju – u turobnoj i razorenoj, ratom opustošenoj Moskvi. I Poljakov i Maslennikov dele istu sudbinu, izvesnu već od prvih stranica – smrt. Agejevljev Vadim nije okončao fakultet; u njegovim je beleškama predočena životna putanja koja započinje u gimnazijskim danima (1914) i završava u prvim studentskim godinama (1919). Budući da je Vadim fokalizator Agejevljeva romana, iznimno je važna priroda njegovih beležaka, tj. izbor događaja koje stavlja u žarište svoga pripovedanja. To su pretežno intimna internalizirana zapažanja koja govore o nemogućnosti prihvatanja sveta, o tvrdoglavoj otuđenosti glavnoga junaka. Budući da ona dostiže svoj vrhunac u narkomanskome deliriju, stiče se utisak da su opijati tek narativni manevar koji će junakov usađeni nihilizam samo vinuti do neslućenih visina pre neminovnoga pada. Ali hronologija Vadimove propasti nije lišena društveno-političkih zapažanja i komentara. Štaviše, upravo jednim takvim komentarom roman započinje i završava. U gimnazijskim beleškama Vadima Maslennikova kroz potrete četiri mladića-gimnazijalca Agejev je podario četiri tipa intelektualaca u dorevolucionarnoj Rusiji. Samo će se jedan od njih proslaviti u Rusiji 1919, a to je Burkevic – utelovljenje novoga socijalističkoga čoveka. Upravo je njemu posvećen epigraf romana – Burkevic je odbio. Istim rečima roman i završava, uz pojašnjenje da je Maslennikovljev život zavisio o dobroj volji jedne visokopozicionirane osobe koja je rukovodila bolnicom i primanjem bolesnika. Taj je pretpostavljeni – sad je već posve jasno – bio upravo Burkevic.

Ivana Peruško

izvor 



II crtica 
-------
Roman s kokainom Mihaila Agejeva (pravim imenom Mark Levi) objavljen je u Parizu gde je, iz Istanbula, godine 1933. pristigao na konkurs  za najbolja prozna dela ruske emigracije. Rukopis je, kao i sve ostale, primio kritičar Georgij Adamovič, te ga isključio iz konkursa jer isti nije bio potpisan šifrom, kako su propozicije nalagale, već imenom i prezimenom. Uglednom kritičaru Roman s kokainom se svideo pa ga je prosledio uredniku časopisa Čisla, Nikolaju Ocupu koji stupa u kontakt s autorom, otkupi od njega prava i objavi ga u 10. knjizi za 1934. godinu.

Kratki roman Mihaila Agejeva privukao je pažnju kritike, a jedan od prvih koji je napisao osvrt o njemu bio je upravo Adamovič. Već 1935. uredništvo časopisa Čisla zamoli pesnikinju Lidiju Červinsku da u Istanbulu pronađe autora i sredi s njim prava za knjigu. Červinska, koja je tamo odlazila u posetu roditeljima, pronalazi Marka Levija/Agejeva u ludnici iz koje će ga ubrzo izvući van i čuti neverovatnu Levijevu životnu priču. Vrativši se u Pariz poetesa je ponudila novinama priču o neobičnom susretu, no niko joj nije verovao ni reč.

Godine 1936. Roman s kokainom izlazi u obliku knjige i postaje kulturni događaj godine. Kritičari ga porede s delima Nabokova i Dostojevskog, ali rat već kuca na vrata, a kako ni od samog autora nema ni traga ni glasa, roman pada u zaborav.

Skoro pola veka kasnije, 1983., prevoditeljica L. Chweitzer pronaći će Agejevljev roman u jednom antikvarijatu u Marseilleu, prevesti ga na francuski, nakon čega sledi reprint na ruskom, te prevodi na gotovo sve veće evropske jezike.

Ko je tajanstveni autor? Novinari, knjiški ljudi, nagađali su ko bi se mogao kriti iza pseudonima Mihail Agejev. Červinskoj, koju pronalaze u jednom staračkom domu, opet niko ne veruje. Po jednoj teoriji Agejev bi mogao biti Vladimir Nabokov.

Tajna je otkrivena tek devedesetih, nakon raspada SSSR-a i otvaranja do tad dobro čuvanih i javnosti nedostupnih državnih arhiva. To je ipak Mark Levi. Godine 1942. turske vlasti deportovale su ga u SSSR, nastanio se u Erevenu, glavnom gradu Armenije, gde je na ondašnjem Erevenskom Pedagoškom fakultetu predavao nemački jezik i književnost. Umro je 1973., deset godina pre nego će njegovo delo biti otrgnuto od zaborava.

Roman s kokainom podeljen je na četiri dela. U prva dva, Gimnazija i Sonja, Vadim Maslenikov pripoveda o svojim školskim danima i ljubavnim zgodama. Neke od školskih drugova, čiji su komplicirani karakteri vrlo umešno napisani, biće pronađeni u onim državnim arhivama i to, više-manje, pod točno onim imenima koja Levi i koristi u romanu.

Levijev Maslenikov, kako je to kritika podvlačila još tridesetih, u prvim poglavljima, pa i kasnije, neodoljivo podseća na A.M. Dolgorukog iz Mladića F.M. Dostojevskog. Vadim Maslenikov zasigurno ne spada u najsimpatičnije literarne likove u istoriji književnosti. Već na prvim stranicama nailazimo na silnu odbojnost koju ovaj mladić oseća prema majci, staroj i neuglednoj ženi, pa on nipošto ne želi da neko od školskih kolega dozna da on ima ikakve rodbinske veze s tom sirotom staricom.

Gotovo mrzeći majku, iako mu ona ne čini ništa nažao osim što postoji, Maslenikov mrzi i samog sebe. U njemu grmi oluja suprodstavljenih osećaja gurajući ga u stanje trajnog nezadovoljstva životom. Njegovi prijatelji uglavnom žive puno bolje od njega, a neki i na visokoj nozi rasipajući novce na kratkotrajna zadovoljstva. Nakon iskustva sa Sonjom, ženom starijom od njega i ljubavi koja ostaje nerealizirana i nedorečena, Maslenikov se nađe u ponešto drugačijem društvu.

Njegovi novi prijatelji zavisnici su o belom prahu, pa slab kakav već jest, i on ubrzo propada u kokainsku izmaglicu. U trećem i četvrtom poglavlju, Kokain i Misli, svedočimo propadanju ovog mladog, nesretnog čoveka. Vrlo detaljni i uverljivi opisi iskustva s kokainom temeljeni su na stvarnom iskustvu autora Marka Levija, a o čemu je u Istanbulu pričao poetesi Červinski – ženi kojoj se nije verovalo.
Bitna razlika je u tome šta je autor prebrodio sve svoje krize i dočekao mirnu, verojatno i dosadnu, duboku jesen svog života u Erevenu.

Koliko god mi preporučivali Roman s kokainom kao vredno književno delo, valja ipak reći da je priča o životu Marka Lazareviča Levija, posebno period do 1942., zanimljivija od njegovog, danas već kultnog dela.

Roman s kokainom štampan je u višemilionskom izdanju , doživeo je pozorišno (2004.) i filmsko uprizorenje (2012.)....
izvor 

Kejt Kolvic i Frida Kalo, ( Dnevnik feminističkih maskiranih osvetnica)

Kejt Kolvic i Frida Kalo, osnivačice Gerila devojaka: Žene i svet umetnosti: Dnevnik feminističkih maskiranih osvetnica

Period od 1984. godine –1985. godine: Nešto nije u redu sa ovom slikom.



Kejt i Frida idu na demonstracije u Muzej moderne umetnosti u Njujorku da protestvuju na «Međunarodnom pregledu slikarstva i vajarstva» – izložbi sto osamdeset i tri umetnika od kojih samo sedamnaest žena. Demonstracija je potpuno nedelotvorna. Mi želimo da obrazujemo javnost, da pokažemo da seksizam i rasizam, svesno i nesvesno, drže po strani (sve) žene umetnice druge boje kože i (muškarce) umetnike druge boje kože, ali na kraju krajeva završimo tako što raspravljamo sa posetiocima muzeja koji zaista iskreno veruju da kustosi zaista prave najbolji izbor zato što su kustosi.

Mora da postoji način da se dokaže da svet umetnosti nije sistem unapređenja isključivo po zasluzi gde krem uvek ide na vrh. Nešto što je savremenije, skrojeno po meri medija? Kako bi bilo da «prodamo» našu poruku, koristeći tehnike advertajzing propagande? Kako bi bilo da uperimo prste i da imenujemo konkretna imena da bismo naterali sve da pričaju o ovom problemu? Odlučujemo da koristimo ovaj podsmeh, sramotu i humor da nateramo liberalni svet umetnosti da se oseti nelagodno sam sa sobom. Nazvale smo se «Savest sveta umetnosti».

Počele smo da se sastajemo sa malom grupom žena umetnica. Noću lepimo postere po gradu Njujorku, detaljno objašnjavajući imena i dosijee umetnika, trgovaca umetničkim predmetima, kritičara i kolekcionara koji učestvuju u sistemu koji nas diskriminiše. Kao borkinje za slobodu u svetu kulture, mi se nazivamo «Gerilom». Da bismo popravile reč koja je godinama korišćena da omalovažava i trivijalizuje žene, nazivamo sebe «Devojkama». Da bismo se usredsredile na ove probleme, a ne na naše identitete, ostajemo anonimne i pojavljujemo se u javnosti noseći maske gorila. Da bismo sačuvali uspomenu na njih, uzimamo imena mrtvih žena umetnica. Da bismo učinile «F» reč (feminizam) seksi i modernim, kreveljimo se za fotografije u minisuknjama i mrežastim čarapama. Svi govore o problemima koje smo iznele. Delovalo je.



1987. godina: Prednosti ženâ umetnica



Do sada mi imamo rips! Ali ulični naziv glasi Gerila devojke i na neki način je suviše negativan. Odlučile smo da napravimo poster «Prednosti žena umetnica» da učinimo da se žene bolje osećaju. Radimo na njemu dugo. Kada ga sastavimo, to je veliki hit. Prevodi se na barem deset drugih jezika. Jedan pristalica zakupljuje stranu u Umetnosti u Americi da bi ga poslao širom sveta. Novinari prete da će da nas «razotkriju», iako i kada se usude da iznesu neka imena, obično su u zabludi. Kažemo im da imamo toliko puno pristalica da je ekspoze poslednja vrsta članka koji bi im se tražio da napišu.

Kritičari umetnosti i kustosi nam šalju izvinjenja. Žene umetnice nam šalju novac. Galerija u Njujorku nas mole da uradimo Salon des Refuse (Salon odbačenih) istovremeno sa Vitni bijenalom. Umesto toga, uradile smo izložbu informacija o opadajućem statusu žena umetnica u muzeju. Koristimo informacije odabrane iz publikacija samog muzeja, i nalazimo doušnika u razvoju kancelarije koji prokrijumčari osetljive informacije o poverenicima muzeja. Otkrivamo da je jedan poverenik, Alfred Taubman, glavni akcionar kuće Sotbi i predsedavajući komiteta za slikarstvo i vajarstvo koji odobrava izložbe. Ovo nazivamo insajderskim poslovanjem i sukobom interesa. Taubman kasnije odlazi u zatvor zbog nameštanja cena.

Ono što je započelo kao šala sada je odnelo suviše naših života. Ali, ko se žali? Umesto toga, tražimo nove načine da proširimo i produbimo našu kritiku.



1989. godina: Skinimo se.



Javni umetnički fond (PAF) traži od nas da predložimo neki bilbord. Odlazimo u muzej Metropolitan na «brojanje muških udova» da bismo uporedile broj nagih muškaraca nasuprot nagih žena u stalnoj postavci muzeja. I šta su bili naši zaključci? Iz doba Grčke i Rima: uglavnom preovlađuju muški aktovi; u doba ranog hrišćanstva: svi su prekriveni; u renesansi i baroku: jedino izloženo telo je dete Isus; u devetnaestom veku i u savremenom periodu: status religije je oslabio i nage žene zauzimaju svoje mesto.

Nalazimo svoju statistiku i ideju za poster koja glasi: «Da li žene moraju da budu nage da bi dospele u Metropoliten muzej?». Uverene u to da su sve one nage žene uhvaćene u zamku Gerila devojke, stavljamo masku na jednu od Engra. PAF se sada plaši da sponzoriše naš projekat – tako da ga objavljujemo kao oglas na gradskim autobusima Njujorka. Postiže nekontrolisani uspeh, i postaje naš najpopularniji, najprodavaniji poster.

Period od 1993. do 1995. godine: Vreme simbola



Multikulturalnost je u punom jeku. Stvari se poboljšavaju za žene umetnike i umetnike druge boje kože, ali umetnički svet još uvek zaostaje za ostatkom društva. To nije avangarda, to je zadnjica. Odlučile smo da pokrenemo nadzorni bilten pod naslovom «Vrući nastupi», tako da sada možemo da pokrijemo sve teme potpunije nego kada to činimo našim brzo namontiranim pojedinačnim posterima. Dobijamo stipendiju Nacionalne zadužbine za umetnost da objavimo ovaj bilten – ali, prvo Bušova administracija pokušava da nam oduzme stipendiju, tvrdeći da naši posteri naružuju privatno vlasništvo. Neki uticajni prijatelji iz sveta umetnosti i nekoliko iskrenih novinara nam pomažu da ih nadjačamo. Pogledale smo muzeje širom zemlje i otkrile ovu zanimljivu činjenicu: što idete dalje od Njujorka, bolje je za žene umetnice i za umetnike druge boje kože!

Ali, postoji jedan problem – prikazuju se iste žene umetnice i umetnici druge boje kože. Površno poštovanje je u punom procvatu. Da li je to rešenje za diskriminaciju ili nastavak iste? Uradili smo nekoliko postera, uključujući i «Token Tajms», gde posmatramo prethodne multikulturne programe rada institucija kulture da vidimo da li se tamo ne skriva licemerje. Dobijamo pisma od pesnika, novinara, muzičara, veterinara i meteorologa koji nam govore da je površno poštovanje priča njihovih profesionalnih života.

1995. godine ispričale smo našu priču – i reprodukovale naših prvih šezdeset postera – u našoj monografiji, Ispovesti Gerila devojaka (izdavač: Njujork, Harper Perennial). Izlazi iz štampe za otprilike šesnaest meseci.

Period od 1996. do 2000. godine: Danas Svet umetnosti, sutra svet.



Do sada, razgranale smo naše postere o politici, silovanju i pravima na abortus, pored toga što vršimo pritisak na svet umetnosti. Započele smo Internet sajt, guerillagirls.com, na kome smo primile hiljade pisama iz celog sveta. Žene nam pričaju priče o diskriminaciji. U mnogim pismima nas pitaju za savet. Ima dosta ljubavnih pisama. Postoje, takođe, i neka pisma mržnje.

Još od postera «Kada rasizam i seksizam ne budu više u modi, koliko će vredeti Vaša umetnička kolekcija?» počele smo da razmišljamo o tome kako se piše istorija umetnosti i šta dospeva da bude ubačeno u kanon. (Za taj poster smo pokazale kako bi sedamnaest miliona dolara – ista suma koja je potrošena za jednu sliku Džaspera Džonsa – bilo dovoljno da se kupi umetničko delo svake istaknute žene umetnice i umetnice druge boje kože tokom istorije, da se ispuni ceo muzej!). 1998. godine mi smo konačno dobile priliku da napišemo našu sopstvenu verziju istorije umetnosti, Vodič za laku noć Gerila devojaka zapadne umetnosti (izdavačka kuća: Penguin).

Istražujemo živote žena umetnica koje su uspele da zaobiđu sva pravila osmišljena da ih drže po strani. Koristeći istraživanja feminističkih istoričarki umetnosti i naša sopstvena ćaknuta vizuelna sredstva, dokazale smo da je standardna istorija umetnosti sve pogrešno shvatila: oduvek su postojale velike žene umetnice! One, ili nisu bile uzimane za ozbiljno u svoje vreme ili su ih seksistički nastrojeni istoričari umetnosti otpisali. Ova knjiga se koristi kao tekst na univerzitetima širom sveta. Ushićene smo zbog toga! Čak je preveden i na kineski!



Period od 2000. do 2002. godine: Svetla, kamera, diskriminacija!



Dosta toga što smo govorile svih ovih godina o svetu umetnosti konačno je ugledalo svetlost dana. Aukcijske kuće su bile optužene (a kasnije i osuđene) za nameštanje cena. Direktori muzeja i kolekcionari su uhvaćeni da govore izmišljotine i da razmenjuju usluge i uticaj. Naš skorašnji poster, «Pravila ponašanja Gerila devojaka namenjena muzejima umetnosti», izgleda da je sablasno proročki.

Izvodimo «Istorijski orijentir Bruklina na prodaju» da bismo ismejale namere gradonačelnika Njujorka, Rudi Đulijanija, da cenzuriše izložbu «Senzacija» u Muzeju Bruklina. Izvodimo «Uhvaćeni od strane Gerile devojaka», parodiju jednog pisma koje je Čarls Sači, kolekcionar umetničkih predmeta koji poseduje dosta umetničkih radova na izložbi, poslao Đulijaniju, zahvaljujući mu za sav negativni publicitet pošto je to podiglo cenu njegove kolekcije.

Otkrivamo da postoji neko mesto koje je loše, ili gore, od sveta umetnosti: filmska industrija. Žene u filmovima obično su mlade, belkinje i polunage. Iza scene, na nivou produkcije, to je klub belaca muškaraca koji daju milione u liberalne svrhe kako bi stvorili utisak da je to što rade progresivno. Pristalice nam pomažu «Pošaljite poruku tim likovima u Holivudu opsednutim telom» tako što krišom lepe naše nalepnice u klozete bioskopskih sala. Sa grupom žena producentkinja i režiserki, koje sebe nazivaju Lude Alise, pravimo nalepnice za filmski festival Ples sunca i festival za dodelu Oskara. Uzorak «Senat Sjedinjenih država je progresivniji od Holivuda. Žene senatorke: 9%. Žene režiserke: 4%.» Naš bilbord iz 2002. godine u Holivudu, «Anatomski korektni Oskar», prikazuje zlatnog dečaka koji izgleda kao sredovečni belci koji obično pobeđuju, stavlja grad od šljokica uz cerekanje. Dajemo beskrajne intervjue za štampu i dobijamo pisma iz daljine čak iz Australije i Japana. Kada dvojica glumaca Afroamerikanaca dobijaju nagrade, smatramo da smo barem malo pomogle. Naš «filmski poster Rađanje feminizma» obraća se istovremeno istoriji feminizma, nekima od naših feminističkih heroina i Holivudu (glavne uloge igraju Ketrin Zeta Džons kao i Bela Abcug). Jedna linija citata glasi: «Učinili su da prava ženâ izgledaju dobro. Stvarno dobro». To je poster za film za koji se nadamo da se nikada neće probiti u Holivudu.



Period od 2002. do 2003. godine: I dalje smo lude nakon svih ovih godina.



Prošlo je osamnaest godina i ne možemo se sada zaustaviti! Naša treća knjiga, Kučke, prostitutke i razbijačice, Gerila devojke ilustrovani vodič za stereotipe kod žena (izdavačka kuća: Pingvin, 2003) ulaze u trag evoluciji ženskog slikovitog izlaganja u popularnoj kulturi. U ovoj knjizi, mi predlažemo seriju lutkica etničkog stereotipa koje garantuju da učine superiornom svaku etničku grupu. U poslednjem poglavlju knjige, mi izmišljamo nove stereotipe da bismo pomogle ženama, a ne da bi ih ograničile: Inženjerke za rakete, devojke koje su pametne i koje obezbede da dobiju priznanje za to; Lezbejke-svaštodevojke, devojke koje dobijaju ono kada god žele; Predivne mlitavuše, devojke koje ne žele da izgledaju kao manekenke; Starije državnice, devojke koje, kako stare, bolje se osećaju; i Antitipične, devojke koje prave sopstvena pravila i odbijaju da budu svrstane u bilo koju kategoriju.

Ne bismo mogle da zamislimo svoje živote bez Gerila devojaka. Dosta zabave. Putovanje oko sveta, držanje govora u školama i na univerzitetima o našem anonimnom aktivizmu, ohrabrivanje žena (i muškaraca) da izumeju nečuvene identitete i taktike da se bore protiv diskriminacije u svojim sopstvenim životima. Nadamo se da nećete zaboraviti da pojedete svoje banane – i da budete poput majmuna sa nama u dvadeset i prvom veku! Najbolje tek dolazi.



Volimo Vas i ljubimo,

Gerila devojke.

_______________________

Preporučena literatura:

Chadwick, Whitney. Women, Art and Society. London and New York: Thames & Hudson, Third Edition, 2002. hooks, bell. Outlaw Culture: Resisting Representations. New York and London: Roudedge, 1994.

Nochlin, Linda. Women, Art, and Power. New York: HarperCollins, 1989.

Pollock, Griselda. Differencing the Canon: Feminist Desire and the Writing of Arts’ Histories. New York: Roudedge, 1999. On-line: www. bitchmagazine. com.


Prevod sa engleskog: Miloš D. Đurić
izvor 

Tomas Man, prikaz Budenbrokovih uz rusko izdanje iz 1936

Ovaj prvi veliki roman Tomasa Mana jeste jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Po svom društvenom i umetničkom značaju jedino se još ciklus romana Hajnriha Mana, koji prikazuje vilhelmovsko carstvo, može uporediti s njim. U tom ciklusu (naročito u “Podaniku”) Hajnrih Man istupa politički oštrije i aktuelnije od svog brata Tomasa.

U “Budenbrokovim” ne nalazimo  takvu  neposrednu aktuelnost. Fabula romana završava se davno pre procvata i sloma vilhelmovskog razdoblja. Pa ipak on sadrži duboku društvenu kritiku, mada u složenom, zamršenom obliku. Umetnički oblik “Budenbrokovih”, tesno povezan s tim osobenim vidom kritike društva, takođe je veoma osoben: u celoj nemačkoj književnosti iz predratnih godina nema ni jednog jedinog po obliku ovako zaokrugljenog i monumentalnog romana tako mirnog toka. Ali ne samo u nemačkoj-i u celoj svetskoj književnosti tog razdoblja malo je dela koja bi se u pogledu umetničkog oblika mogla uporediti s ovim romanom.


U njemu se priča istorija jedne porodice. Opadanje buržoazije ovde je prikazano u slici propadanja jedne trgovačke porodice. Nezavisno jedni od drugih, razni pisci, Manovi savremenici, prihvatali su se sličnih predmeta. Maksim Gorki napisao je ''Delo Artomonovih'', Golsvordi ''Sagu o Forsa-jtima''.Već je i Zola opisao propast jedne porodice i uklopio tu temu u široko komponovanu sliku sloma Drugog Carstva. Najveći deo pisaca usredsredio je svoju pripovedačku veštinu na sudbine opisanih porodica a krupne političke i ekonomske pojave druge polovine veka prikazao samo utoliko ukoliko su bile povezane s ličnom sudbinom ovog ili onog člana porodice. Društvena stvarnost javlja se u ''Budenbrokovima'' u neposrednom obliku samo tamo gde opipljivo pokazuje uspon ili pad porodice Budenbrok.

Roman Tomasa Mana je elegičan ep o propadanju građanstva. Prikazuju ga s dva stanovišta. S jedne strane, tvrde da se u propadanju porodice Budenbrok odražava opšti proces propadanja buržoazije; biološke i psihološke osobenosti pretstavnika pojedinih pokoljenja jesu karakteristični simptomi i oblici u kojima to neminovno propadanje dolazi do izraza. Gledano s tog stanovišta, roman Tomasa Mana je monumentalni simbol građanske dekadencije. Kao istorija propadanja, međutim, roman se može posmatrati i u drugom, beskrajno neposrednijem i konkretnijem smislu. On prikazuje odumiranje stare buržoazije u tesnoj povezanosti sa izumiranjem najboljih građanskih tradicija. Tomas Man, doduše samo kao skicu, prikazujući samo periferne pojave, ali ipak potpuno jasno i očigledno iznosi kako namesto buržoazije starog kova nadiru pretstavnici savremene buržoazije: nekulturni, samoživi, okrutni i bljutavi kapitalisti današnjice.

Roman je izgrađen na ovoj suprotnosti. Način pisanja Tomasa Mana strogo je objektivan; pod skladno datim oblikom »Budenbrokovih« krije se, međutim, motiv propadanja nemačke građanske ideologijeu doba svih onih uspeha sedamdesetih godina, propadanja što zahvata nemačko društvo vilhelmovskog razdoblja u tesnoj vezi sa ulogom koju je Nemačka odigrala u imperijalističkom ratu. Ova kulturno-kritička borba (koja u izvanredno tananom umetničkom obliku, gotovo uvek prikriveno, pa ipak dovoljno odlučno dolazi do izraza ) dovodi Manov roman u neposrednu vezu s najaktuelnijim kulturnim pitanjima tog doba. I ne samo tog doba: jer mnogi koreni nemačkog fašizma spuštaju se do tla tradicija vilhelmovske Nemačke.

Ni u naše vreme Manov roman nije izgubio aktuelnost.On je humanistički protest protiv varvarstva imperijalističke buržoazije. U tome je njegov značaj, i to nije u protivrečnosti sa činjenicom da Tomas Man današnjoj buržoaziji suprotstavlja čestiti patricijat Hanze, a ne buržoaziju u usponu. Ovaj ublažen oblik humanističkog protesta organski izrasta iz razvoja celokupne nemačke građanske literature, a naročito iz razvoja samog Tomasa Mana.

Tomas Man propadanje stare buržoazije opisuje kao unutrašnji proces.On u svom romanu prikazuje četiri pokoljenja jedne stare libečke trgovačke porodice. On sjajno ocrtava osobenost pojedinih ličnosti i majstorski opisuje kako njihovu različitost tako i njihovu porodičnu sličnost. Vidimo telesne i duševne crte svojstvene svim Budenbrokovima; u isti mah vidimo kako se, s jedne strane, u svakom novom naraštaju razvijaju nove osobine, nove crte karaktera a, s druge strane, kako stara nasleđena svojstva pod novim društvenim okolnostima i u vezi sa individualnošću svakog pojedinca stiču novo značenje.

Tomas Man se ne ograničava na psiho-fizičko obeležavanje ličnosti-činilaca u romanu, kako je to običaj njemu savremenih naturalističkih pisaca. Veoma uzdržano, škrtim nagoveštajima on pokazuje i promene u shvatanjima svojih likova, a u ovim promenama odražava se istorijski istinito i one koje se zbivaju u objektivnoj stvarnosti. Najstariji predstavnik porodice Budenbrok, intendant u vojsci što se borila protiv Napoleona, jeste slobodouman volterovac; njegov sin je pod uticajem verski-romantičnih ideja iz vremena Obnove (mada se mora reći da te ideje kod njega imaju naročitu, patriciski-čestitu, ublaženu boju). U trećem pokoljenju verske ideje uopšte više ne igraju nikakvu ulogu. Budenbrokovitog vremena pokazuju se-opet potpuno u skladu sa istorijskom istinom –kao pristalice Šopenhauerove filozofije i Vagnerovog pozorišta. Izvanredno je zanimljivo što Manov senator Tomas B. s oduševljenjem čita Šopenhauera, ali odmah zatim vidimo kako društveni zahtevi što ih život postavlja uvaženom trgovcu sprečavaju ovog da svoje lične sklonosti i nagone filozofski obrazloži i razvije.

U središtu romana stoji treći naraštaj Budenbrokovih. Simptomi propadanja tu se već jasno ispoljavaju. Tomas Man dostiže visok umetnički domet u opisu čitavog niza psihičkih crta koje su zajedničke braći, i Tomasu i Kristijanu, pa ih ipak odvode sasvim različitim životnim putevima. I ovde nam on simptome propadanja ne predočava opisom psiho-fizioloških osobenosti: Man se trudi da prodre do temelja njihovog života i da psihološke korene dekadencije otkrije u otuđivanju pojedinca od svoje društvene klase. Kod predstavnika prva dva pokoljenja bili su način života, trgovačke tradicije u duhu patriciskog građanstva, etika, itd.-sve je to bilo neprekoračljiv, po sebi razumljiv i nikakvim sumnjama izložen životni okvir. Kod Tomasa i Kristijana već se izgubila takva lična povezanost sa životom njihove klase. Mlađi brat, Kristijan, usled toga gubi svaki stav; čitav njegov život raspada se u niz besmislenih epizoda, i on propada moralno i fizički. Tomas, stariji brat, hoće ovu vezu, koja mu nije nagonski data, da uspostavi svesnim naporom. On pokušava da veštački, na silu nametne sebi takvu ''prirodu'' bogatog trgovca –patricija. Za neko vreme on u tome i uspeva. Izgleda čak da je Tomas trgovačkoj kući Budenbrok pribavio izvanredan sjaj-on je prvi Budenbrok koji stiče senatorsko dostojanstvo! Pa ipak on nema korena, i ukoliko vreme dalje odmiče utoliko se to jasnije ispoljava. Njegova ''tradicionalnost'' sve se više pretvara u prazno glumljenje. Kapitalizam se nezaustavno razvija, i Tomasov pokušaj da nove oblike sticanja novca spoji sa ''časnošću'' porodice propada. Čak i Tomasova vodeća uloga u preduzeću pretvara se u formalnost, već se priča kako on na berzi igra čisto dekorativnu ulogu. Najmlađeg Budenbroka, stvorenje nesposobno za život i dekadentno, potpuno progutaju njegova osećanja. On umire vrlo mlad, a s njim izumire i porodica Budenbrok.

Sudbinu ove porodice u čitavoj njenoj simbolici prikazao je Man izvanredno celovito. Ova celovitost, ovo izrastanje iz postojećeg  jeste i snaga i slabost Mana umetnika. Besprimerna celovitost je zasnovana na samoograničavanju svog tvorca, na hladnom odabiru predmeta i njihovom hladnom prikazivanju.Tako ova smirena celovitost romana krije dubok i nerešen rascep. U knjizi je dosledno do kraja sačuvan objektivan ton. Način pričanja ide svojim pravim, hroničarskim putem bez strasti. Po svojoj suštini, među tim, kako kompozicija tako i predmet i ličnosti nose potpuno subjektivno obeležje.

Subjektivan je pre svega izbor građe. Iz društvene stvarnosti izdvojeno je samo ono što se tiče Budenbrokovih, a prikazano onako kako ga doživljavaju Budenbrokovi, čak i tamo gde su u pitanju ekonomski ili politički događaji svetskog značaja (revolucija 1848.god.,rat 1870-71.god., itd.). Tok pripovedanja stoga je potpuno jednosmjeran, jer se njegov razvoj prilagođava pojedinim ličnostima koje su povezane sa sudbinom porodice, koje se otelovljuju u njoj. Ovo načelo izbora, međutim, dovodi do toga da najkrupniji događaji samo utoliko bivaju zahvaćeni romanom ukoliko su prodrli u svest Budenbrokovih. Samostalan, pravi značaj ovih događaja, koji ni  izdaleka nije onakav kakav se odražava u predstavi tih ljudi, mora zato neminovno da bude okrnjen.

Subjektivizam ovog stava najjasnije se ispoljava u suprotstavljanju stare i nove buržoazije. Samim tim što se u prikazivanju ove suprotnosti, koja je stvarni razlog nazadovanja Budenbrokovih, ograničava samo na ono što Tomas B. može da shvati, pisac svoju široku temu sužava na opisivanje psihološke dekadencije jedne porodice. Ovim načinom odabiranja on se služi i pri oblikovanju ličnosti koje ne pripadaju porodici. Zato epizodni likovi pomalo liče na groteskne siluete. Obeležavanje njihovih karaktera, zasnovano na ponavljanju jedne ili dve nepromenljive crte, potseća na ''lajt-motive'' u operama R.Vagnera. Slabost takvog subjektivističkog obeležavanja postaje naročito očigledna u liku Gerde, žene Tomasa B. Ona je opisana kao zanimljiva, ekscentrična žena, kao ličnost tajanstvena u očima libečkih ''patricija''. Što je Tomas B. izabrao upravo tu ženu, smatra se kao izvanredno značajno za njega. Ali čitalac o njoj saznaje samo onoliko koliko su libečki trgovci mogli da sagledaju. Njen unutrašnji život ostaje i za čitaoca zagonetka.

Književni stil romana u potpunom je skladu sa izborom građe. Man nastoji da stvori što veće, po mogućnosti celovite i mirne slike. Zato se o pojedinim zbivanjima priča što je moguće manje. Pretpostavljaju se razgovori, pisma itd. u kojima se već prošla zbivanja sažimaju, analiziraju. Izvanredno značajno je, npr., sledeće: Tomas B. voleo je u mladosti neku devojku, ali po shvatanju svoje porodice nije mogao da se oženi njome. Čitalac ništa ne saznaje o ovoj mladalaćkoj ljubavi. Dat je jedino kratak oproštajni razgovor zaljubljenih pred Tomasov odlazak na put. Krize u društvenom životu takođe se većinom prikazuju u sažetoj priči posle događaja, upoređivanjem sadašnjice sa prošlošću, a ne kao dramatične prekretnice. Man time ne izbegava uvek prikazivanje dramatičnih sukoba, ali to je osnovna priroda njegovog načina prikazivanja. I kad govori o sukobima on počinje sa konačnom katastrofom, pa u sažetom obliku dā sve ono što je prethodilo razvoju zbivanja. U tom pogledu njegovi romani podsećaju na Ibzenove drame.

Na takvoj podlozi nastaje mirna veličina »Budenbrokovih«. Ona se postiže više brižljivim prečišćavanjem životne građe nego smelim epskim zahvatanjem i epskom zasićenošću dramatičnih prekretnica. Ovo gledište Man potpuno svesno primenjuje i s velikom doslednošću i veštinom sprovodi do kraja. Ono mu pruža mogućnost da rascepkanost i istrzanost kapitalističkog društva prikaže u velikim, mirnim slikama. Pravi značaj i granice ovog osobenog načina prikazivanja otkrivaju se, međutim, izvanredno jasno pri poređenju »Budenbrokovih« sa »Delom Artomonovih« M.Gorkog.

Man sve rešava u mirnom i slikovitom proticanju vremena; mirne slike fatalističkog ishoda. Man u propadanju starog trgovačkog staleža vidi raspadanje klase s kojom je povezan, gašenje ideala, nastajanje jednog novog društvenog tipa koji mu je tuđ i koji on odbija. Man  stvara delo na podlozi opreznog prečišćavanja i razvrstavanja životne građe.

»Budenbrokovi« u razvoju književnosti, pa čak ni u Manovom stvaralaštvu ne mogu dobiti nastavak jer ovo u mnogome veličanstveno delo često probija silom mu nametnute granice. Ma koliko da je Man prečišćavao svoju građu, život nije mogao da nađe mesta u fatalističkoj šemi sudbine. U trećem pokoljenju postoji jedna sasvim živa i nimalo dekadentna ličnost: Toni. Da bi nju uklopio u kobno raspadanje porodice, Man se našao prinuđen da nagomila bezbroj nesrećnih slučajeva u njenom prvom i drugom braku, i u braku njene kćerke. Najzad mu polazi za rukom da i nju prikaže kao biće koje je pretrpelo potpun slom. Upravo ovo nasilje ukazuje na to da mirna monumentalnost romana nije nametnuta građom, da je podloga umetničke piščeve objektivnosti duboko subjektivna. Velika umetnička obdarenost, kultura i ozbiljnost Tomasa Mana omogućile su uklapanje ovih protivrečnih elemenata u jednu umetničku celinu. Ta celina, međutim, samo je lepa spoljašnjost. Zato je ovaj roman jedno usamljeno srećno dostignuće u razdoblju toliko nepovoljnom za umetnost, ali ne može poslužiti kao uzor za dalji razvoj romana.

Frensis Skot Ficdžerald, Pismo Robertu Klarku

Ficdžeraldov odgovor na pismo mržnje : Robert D. Clark

Nedugo nakon što je objavio roman Ova strana raja, stiglo mu je pismo puno mržnje i nipodaštavanja, u kojem izvesni Robert Klark njegovo delo naziva „ uvredom za poštovane slojeve društva i ljude na pozicijama moći „

Ljutit odgovor koji mu je pisac uputio ( 1920) ostao je zabeležen  u knjizi Život u pismima , kao kreativno zaveštanje piščevog preziora prema površnim vrednostima koje je negovalo visoko društvo tog vremena. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da su reči velikih mislilaca vanvremenske i primenjive na današnje doba 

38 W 59th St

New York City

Dragi Bobe,

Tvoje pismo me je do te mere razgnevilo da moram da ti odgovorim odmah. Ko su svi ti „ pravi ljudi „ koji „ kreiraju biznis i politiku“ i za čijim pohvalama treba da čeznem? Misliš li na korupcionaše koji u svojim skladištima kriju šećer i teraju sirote ljude da ostanu i bez kaputa na leđima, ili na one koji podmićivanjem kontrolišu izbore ? Ja ovde ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne saznam da je neko od tih „pravih ljudi“ upravo zanavek otišao u Sing Sing ( zatvor) – Brindel i Hegerman, dva stuba našeg društva su otišla jutros.

Ko je, dođavola, ikada poštovao Šelija, Vitmana, Poa, O.Henrija , Verlena, Švinbruna,Vijona, Šekspiraitd. Dok su bili živi.  Šeli i Švinbrun su dobili otkaz na fakultetima , Vijon i O. Henri su bili u zatvoru. Ostali su smatrani pijanicama i rasipnicima, prezreni od strane trgovaca, sitnih političara i lažnih proroka svoga vremena. Ali trgovci i proroci, promućurni i tupi, sada su prašina, a oni žive i dalje.

Samo ponekad, čovek kao što je bio Šo, koga su u 90-tim nazivali nemoralnim pedeset puta više nego mene , uspevao bi da poživi dovoljno dugo da ga svet sustigne. Ono u šta je on verovao, 1890 se smatralo jeresom. A danas je praktično standard. Čini mi se da sam i predugo dozvoljavao“ vlastima „ da gospodare mnome –direktor u školi Njuman, u S.P.A, na Pristonu, moj upravitelj, moj poslovni direktor. Nisu oni bili ništa pametniji od mene, zapravo, rekao bih da su  sva petorica bili značajno gluplji. A to je jedino važno.

Ruso, Marks, Tolstoj, ljudi od misli, samo da znaš- „ nepraktični ljudi „, „ idealisti“ uticali su više na ono što ti danas jedeš , misliš, misliš i činiš više nego svi milioni Ruzvelta i Rokfelera, koji već dvadeset godina paradiraju izbacujući fraze kao i svi Amerikanci ( što znači 99% ruralni idioti ), a potom umiru uz pristojno laskanje budalastom i okrutnom Bogu kojeg su zamislili u svojim srcima.

izvor 

http://www.medias.rs/ficdzeraldov-odgovor-na-pismo-mrznje

George Orwell: Mesečev odraz

Moja omiljena pivnica Mesečev odraz nalazi se svega dve minute od autobusne stanice, ali je u sporednoj ulici, tako da tamo nikada ne nabasaju i nasrtljivci, čak ni subotom uveče.

Mušterije su, premda prilično brojne, uglavnom stalni posetioci koji svako večer sede na svojim mestima i dolaze koliko radi piva, toliko radi i ćaskanja.

Ako neko zapita zašto dajete prednost određenoj pivnici, činilo bi se najlogičnijim da na prvo mesto stavite pivo, ali mene u Mesečevom odrazu privlači ono što se naziva atmosfera.

Počnimo od toga da su joj sva arhitektura i nameštaj isključivo viktorijanski. U njoj nema stolova prekrivenih staklom ili drugih modernih nevolja, kao što, s druge strane, nema ni lažnih krovnih greda i kamina u kutovima, ili plastičnih ploča koje bi trebale nadomestiti hrastovinu. Granulirana drvenina, ukrasna ogledala iza šanka, ognjišta od levanog gvožđa, strop na cvetiće s tamnožutim mrljama od duvanskog dima, punjena bivolja glava iznad okvira kamina – sve je u znaku jednolične i udobne ružnoće devetnaestog veka.

Zimi obično gori dobra vatra u barem dve prostorije, a viktorijanska arhitektura pruža dovoljno slobodnog prostora za kretanje. Mesečev odraz ima točionicu za piće s nogu, salon, salu za dame, prodavaonicu za one koji su odviše sramežljivi da piju svoje večernje pivo javno, a na spratu se nalazi blagovaonica.

Igre se igraju samo u točionici, tako da se u drugim prostorijama možete kretati bez stalnog saginjanja da izbegnete strelice koje lete.

U Mesečevom odrazu uvek je dovoljno tiho da možete razgovarati. U lokalu nema ni radija ni klavira, a čak i na Badnjak i u sličnim prilikama peva se vrlo umereno.

Konobarice poznaju većinu gostiju po imenu i brinu se za svakog lično. One su sve žene srednjih godina – dve od njih imaju kosu obojenu neobičnim nijansama – a svakog zovu mili bez obzira na dob ili pol. (Mili, a ne srdašce; pivnice u kojima vas konobarice zovu srdašce uvek imaju neugodnu, razuzdanu atmosferu.)

Za razliku od mnogih pivnica, u Mesečevom odrazu prodaju duvan i cigarete, kao i aspirine i marke, a dopuštena je i upotreba telefona.

U Mesečevom odrazu ne možete dobiti večeru, ali postoji tezga s hladnim jelima gde možete kupiti sendviče s kobasicama, mušule (što je specijalitet lokala), sira, kisele paprike i krastavce, i ono veliko pecivo s kuminovim semenjem koje se izgleda prodaje jedino u javnim lokalima.

Šest dana u nedelji, na spratu, za otprilike tri šilinga, možete dobiti dobar, solidan ručak, na primer, odrezak, dve vrste povrća i rolat s marmeladom.

Posebnu draž ručku daje stout iz bačve. Me znam da li i deset posto londonskih pivnica toči stout iz bačve, ali Mesečev odraz je jedna od njih. To je pitka, gusta vrsta stouta, koja bolje prija iz kositrene krigle.

U Mesečevom odrazu pažljivi su oko posuda iz kojih se pije, tako da nikada neće učiniti tu pogrešku da vam serviraju pintu piva u čaši bez drške. Osim staklenih i kositrenih krigla, imaju i neke od onih ugodnih porculanskih krigli jagoda-ružičaste boje, koje se sada retko mogu naći u Londonu. Porculanske krigle prestale su se upotrebljavati pre trideset godina, jer većina ljudi voli videti svoje piće, ali za moj ukus pivo bolje prija iz porculana.

Veliko iznenađenje Mesečevog odraza je vrt. Prođete kroz uzak hodnik koji vodi iz salona i nađete se u povelikom vrtu s platanima ispod kojih se nalaze mali zeleni stolovi i gvozdene stolice. U jednom uglu vrta nalaze se ljuljačka i tobogan za decu.

Za ljetnih večeri ovde se održavaju porodične zabave; sedite ispod platana i uz melodiju razdraganih usklika dece koja se spuštaju niz tobogan pijete pivo ili jabučnjak iz bačve. Kolica s malom decom postavljena su uz ulaz.

Koliko god Mesečev odraz imao vrlina, mislim da je vrt njegova najveća prednost jer omogućava izlazak čitavoj porodici, tako da mama ne mora ostati kod kuće i paziti bebu, dok tata sam izlazi van.

Iako je, strogo uzevši, deci dopušteno da budu samo u vrtu, ona vole zaviriti u pivnicu, čak i doneti piće svojim roditeljima. To je, verujem, protiv zakona, ali taj zakon zaslužuje da se prekrši, jer upravo je ta puritanska besmislica – isključiti decu iz pivnice, a to znači, do izvesne mere i žene – pretvorila takva mesta u puke prodavaonice pića umesto mesta za okupljanje porodica, što bi trebala biti.

Mesečev odraz je moj ideal kako bi trebala izgledati pivnica – barem na području Londona. (Prednosti koje očekujete od seoskih pivnica malo su drugačije.)

Ali, sada je vrieme da se otkrije nešto što je oštrouman i trezven čitalac verovatno već naslutio. Mesto poput Mesečevog odraza ne postoji. Što će reći, možda postoji pivnica tog imena, ali ja ne znam za nju, niti znam ijednu pivnicu koja ima sve ovde spomenute vrline.

Znam pivnice u kojima je pivo dobro, ali tamo ne možete dobiti jelo; znam druge u kojima možete nešto pojesti, ali su bučne i prenapučene, te neke koje su mirne, ali je pivo uglavnom kiselo. Što se tiče vrtova, bez okolišanja mogu se setiti samo tri pivnice u Londonu koje ih imaju.

Ali, da budemo pravedni, znam nekoliko pivnica koje su gotovo kao Mesečev odraz. Gore sam spomenuo deset vrlina koje bi savršena pivnica morala imati a znam jednu koja ih ima osam. Čak ni tamo, međutim, nema stouta iz bačve i porculanskih krigli.

Ako iko zna pivnica koja ima stout iz bačve, otvoren kamin, jeftino jelo, vrt, materinske konobarice, a nema radija, bio bih sretan da saznam za nju, pa makar joj ime bilo prozaično kao Crveni lav ili Železnički grb.

Evening Standard, 9. Februara 1946

izvor