Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )

Četrnaesta glava

u kojoj je očajnička pesma pokojnoga pastira i druge neočekivane zgode.


GRISÓSTOMOVA PESMA

Kad, okrutnice, već želiš, da se zna
Po svetu u svih jezika i ljudi
Žestina tvoje krute nemiline,
Od pakla ću ja zamoliti, nek mi dâ
Glas bolan, nek se iz žalosnih grudi,
Drukčiji od mog, sve do neba vine,
Nek svud kazuje — da me želja mine —
I golem jad moj, i huda ti dela;
U strahovitu nek besu se ori,
Nek kopa meni, da me ljuće mori,
I ovo srce iz jadnoga tela.
Čuj, slušaj pomno, ali blagih zvuka
Ti nećeš čuti; to je divlja huka,
Što sa dna duše ogorčene moje
Uskriljuje se: ta mahnita buka —
Za tebe muka, meni radost poje.
Rik lavlji strašan; urlik besnog vuka;
Grozovit sikut ljuskavice guje;
Užasna ruka strahotne nemani;
Vrana kad kreči; graktanja zloguka;
Gromovit tutanj besne još oluje,
Što razuzdana po moru se bâni,
Ruk, kada rukne bik već savladani;
Grlice grgut, što sama samuje;
Sova ko vrabac, kad tužna žaluje,
Ćuk kom zavide sve po redu ptice;
Paklenih četa crne tužbalice —
Nek svi iz duše bolne navru moje,
U jedincat glas sad neka se spoje,
Neka s ćutima smešaju se svima,
Jer pričati kanim jad i čemer ljuti,
Te će se čuti s novim glasovima.

Nit oca Taja obale peščane,
Nit uljike uz Betis proslavljeni
Odjeknut neće žalostivom jekom:
Nek jad moj ljuti ori niz te strane,
U dubok ponor, na visokoj steni;
Nek mrtav jezik zbori živim rekom,
U dolji mračnoj, na žalu dalekom,
Gđeno ne viđaš ni čovečije lice,
Kud sunce ne zna nikada da sine,
Il usred divlje zverovske množine,
Sred hranjenika libijske ravnice.
Nek po samoći i pustoši sada
Glas mojeg muklog, mutnog ori jada,
Krutoću nek ti svuda razglasuje:
U naknadu sad za žiće mi kratko,
O jadu svako glase neka čuje.
A prezir mori, strpljivost se ruši,
Čim sumnja grane, kriva ili prava;
Od ljubomora pusti svet gine;
Dug rastanak je zator ljudskoj duši;
Od tebe neće straha zaborava
Odvratit nada sretnije sudbine;
Al ja, oh čudne sudbe nečuvene!
Ja ljubomoran, prezren, rastavljeni
I siguran u sumnji, smrtnoj meni,
U zaboravu što sažiže mene,
U jadu teškom živim: nikada mi
Ni tračak nade ne blista u tami;
Nadu ne žudim, već u svom očaju
Prisežem: ja ću bez nade vekovati,
Uvek tugovati, dok dani mi traju.
Zar jednim mahom duša da mi ćuti
I nadu i strah, kada svojoj stravi
Znam uzroke još kako pouzdane?
Da stisnem oči, ljubomor mi kruti
Iščeznut neće, već svuda se javi
Iz hiljadu rana duše raskidane.
Zar da se vrata neveri u mene
Ne otvaraju širom kad se javlja
Otkriven prezir, a sumnja što mori,
Oh gorke mene! istinom se stvori,
A istina se u laž preopravlja?
Oj ljubomore, zemlje Amorove
Car-gospodaru, u ruke mi ove
Mač dodaj bridak! Prezir što me davi,
Uže nek mi dâ! Al jao! ne tišti —
Sav jad se ništi, ona čim se javi.
Na koncu ja mrem, nada mi se gubi
Da ima smrti ili žića u sreći.
Nek zato navek moja sanja traje.
Ja krstim umnim onog koji ljubi,
I velim: duša koja se uteći
Ljubavi znade, vrh sveg slobodna je.
Još velim svojoj dušmanici da je
Lepa dušom i telom krasna;
Sâm samcat kriv sam njenoj nemilini,
A za sve jade i zlo što mi čini,
U ljubavi je i prava i vlasna.
Tim mišljenjem i užetom debelim
Vreme tužno ja ubrzati želim
U kojem ginem od krutosti tvoje.
Bez palme, venca, nek vetar što kosi,
Sa sobom nosi dušu, telo moje.

Ti, koja meni nepravdom tolikom
Tu pravdaš eto volju belodanu,
Da ne hajem za život omraženi,
Sad razaberi evo jasnom slikom
U mojem srcu preduboku ranu:
Krutoća tvoja na radost je meni,
Premišljat nemoj, ni časkom ne treni,
Rad moje smrti ni časkom ne muti
Nebesa vedra, krasne oči tvoje.
Ne želim da su žrtvom duše moje,
Da tvoja duša pokoru oćuti.
Nad tužnim mojim baš pokaži grobom
Smrt moja da je svečan dan pred tobom.
Al ludost mi je što ovako zborim,
Kad tebi i jest slava što je pojem
Te žiću svojem konac što skorim.
Odmah ovamo, jer vreme će biti,
U veljoj žeđi Tantal neka dođe,
Nek Sizif na put s kamenom se dade,
Neka s jastrebom Titije pohiti,
Iksion neka s kolom svojim pođe,
i Danajkinje mukotrpne mlade —
Svi oni redom neka smrtne jade
Na mene stresu, pa ako se sme
Za očaj nikom tugom tugovati,
Nek pevaju, kad pokrov mi se krati,
pesme barem nujne, bolne, tije.
Nek Cerber, pakla vratar sa tri ždrela,
I s njime četa ta nemanska cela
U kontrapunktu započnu tužan poj:
Ne treba opelo drugo da prati
Onog ko strati s ljubavi život svoj.

I nemoj, pesmo, očajna da tužiš,
Kada se sa mnom jadnim ti razdružiš,
Jer otkud si nikla, znaj da se tobom
I tvojim jadom krepi njena sreća
Te biva veća: ne tuži nad grobom.[96]

       Svide se Grisóstomova pesma svima koji su je čuli, premda čitač reče da mu se čini kao da se ne slaže s onim što se govori i što je on čuo o čestitosti i dobroti Marcelinoj, jer u pesmi jadikuje
Grisóstomo o ljubomornosti, o sumnjama i o rastanku, a sve je to na štetu dobromu i valjanom glasu Marcelinu.
      Na to mu odgovori Ambrosio, jer on je dobro znao najtajnije misli svoga prijatelja:
— Da se, gospodine, okanite ove sumnje, znajte: kad je onaj zlosretnik spevao pesmu, bio je daleko od Marcele, a udaljio se po svojoj volji, da vidi hoće li ga se rastanak dojmiti kao obično. A kako zaljubljeniku u daljini nema ničega što ga ne bi mučilo, i nema sumnje koja ga ne bi obuzimala, tako je i Grisóstoma mučila umišljena ljubomora i sumnja, kojih se bojao kao da su istinite.
Istina je prava što se kazuje o čestitosti Marcele; jedino što je ona kruta i ponosita, i vrlo gorda, ali inače joj ni sama zavist ne zna i ne može naći zamerke.
— Istina je — prisnaži Vivaldo.
      Htede on pročitati i drugi papir što je oteo ognju, ali ga spreči divna prikaza (jer takvom se učinila) koja im iznenada iskrsnu pred očima. Navrh stene pod kojom se kopao grob ukazala se pastirica Marcela, takva krasna da je i nadmašila glas o svojoj krasoti. Oni što je još ne behu videli zagledaju se u nju s divljenjem i ćuteći, a oni što su je već navikli gledati zastanu zaneseni kao i drugi koji je još  nisu videli.
      Čim je opazi Ambrosio, progovori silno razjađen:
— Dolaziš li ovamo, ljuti zmaju ovih planina, da možda vidiš neće li, kad ti budeš tu, opet zakrvariti rane ovoga bednika,koga je tvoja okrutnost rastavila sa životom, ili dolaziš da se razmećeš okrutnim delima zle ćudi svoje, ili da sa toga visa, kao drugi nesmiljeni Neron, gledaš požar zapaljenoga Rima, ili da bahato gaziš nogama ovo nesretno mrtvo telo, kao što je učinila nezahvalna kći oca svojega Tarkvinija? Kazuj brže zašto si došla, ili što bi, jer kako ja znam da su Grisóstomove misli za života
svagda bile pokorne tebi, nastojaću, premda je on mrtav, da te poslušaju svi oni koji su se zvali njegovim prijateljima.
— Ne dolazim ja, Ambrosio, ni za što od onoga što si ti rekao— odgovori Marcela — nego da obranim sebe i objasnim kako su nerazumni oni koji mene krive za nevolju i smrt Grisóstomovu. Zato ja sve vas koji ste ovde molim da me poslušate. Neće trebati ni mnogo vremena ni mnogih reči da razborite ljude uverim o istini. Bog me stvorio, kako vi velite, lepu, i to tako da vas moja lepota
sili na ljubav, te vi ne možete ni kud ni kamo. A za ljubav koju vi meni iskazujete, želite vi, i još iziskujete, da ja vas moram ljubiti. Ja po svojoj prirodnoj pameti, koju mi je Bog dao, znam da ono što je lepo ljudi vole; ali dokučiti ja ne mogu da onaj koji je ljubljen mora zbog toga ljubiti onoga koji ga ljubi zbog lepote. Moglo bi se još dogoditi da onaj zaljubljenik koji ljubi lepotu bude ružan, a
kako je rugoba nemila, ne bi nikako zgodno bilo reći: »Želim te jer si lepa, a ti mene moraš ljubiti iako sam ružan.« No sve ako su jednake lepote, još ne moraju zato biti jednakih želja. Jer ne zaljubljuju se u svaku lepotu: gdekoja lepota veseli oči, ali ne predobiva ljubav!
      Kad bi svaka krasota silila na ljubav i predobivala ju, nastala bi tolika zbrka i mešavina ljubavi da ne bismo znali ni što ćemo ni kako ćemo. Jer ako ima bezbroj lepih bića, mora biti i bezbroj željâ. A kako sam ja čula, istinska se ljubav ne deli, i mora biti od svoje volje, a ne nasilu. Kad je tako, a ja verujem da i jest tako, zašto krivite mene i velite da me ljubite? Ako nije, recite mi: da me Bog nije stvorio lepom, nego ružnom, bi li pravo bilo da se ja tužim na vas što me ne ljubite? Štaviše, trebali biste vi promisliti da nisam ja izabrala lepotu koju imam, nego mi ju je takvu kakva jest dao Bog po milosti svojoj, a ja je nisam iskala ni birala. Zato isto onako kao što zmiju ljuticu ne treba kriviti za otrov koji je u njoj, premda ona tim otrovom mori, jer joj je priroda dala taj otrov, tako ni mene ne treba koriti što sam lepa.
      Lepota je u čestite žene kao sklonjen oganj, ili kao oštar mač: niti oganj žeže, niti mač seče onoga ko mu se ne približi. Poštenje i vrline uresi su duši, bez kojih se telo, sve ako je lepo, ne može lepim smatrati. Ako je dakle ženska čast jedna od onih vrlina koje telo i dušu kite i krase najviše, zašto da tu čast izgubi ona koja je ljubljena zbog lepote, i da se oda volji čoveka koji želi samo sebi da ugodi, te svom silom i veštinom nastoji tu joj čast oteti? Ja sam se slobodna rodila, pa sam se zato da mognem slobodno da živim privolela samoći dalekih krajeva. Drveće po ovim brdima moja je družba, bistra voda u potocima moje je ogledalo, s drvećem i s vodom delim ja svoje misli i lepotu. Ja sam sklonjen oganj i dalek mač. One koje sam zaluđivala licem opamećivala sam rečima, pa ako se želje hrane nadama, ja nisam nikakvu nadu poticala ni u Grisóstomu, ni u drugom ikome, a njega je, može se reći, ubila tvrdokornost njegova, a ne moja okrutnost.
      A što me prekoravaju da su njegove misli bile časne i da sam im se zato trebala privoleti, ja uzvraćam da je on meni i na ovome istom mestu gde mu se sada kopa grob otkrio svoju časnu nakanu, a ja sam mu odgovorila da je meni nakana živeti sama doveka, i jedina će zemlja uživati plodove moje samoće i baštinu moje lepote. Ako je dakle on, ovako odbijen, ustrajan bio onde gde mu nema nade i tvrdoglavo plovio protiv vetra, je li ikakvo čudo što se utopio u moru lude strasti svoje? Da sam ga zavaravala, bila bih lažljivica; da sam mu ugodila, učinila bih bila protiv najbolje svoje nakane i odluke. Dodijavao mi kada sam ga odbila, očajavao iako ga nisam mrzila; rasudite sada, je li pravo da za njegovu nevolju budem krivljena ja! Neka jadikuje onaj koji bude prevaren; neka očajava koga izneveri obećanje i nada; neka se uzda u mene koga ja zovnem; neka se ponosi kome se ja odam, ali neka me ne krsti okrutnom ni ubilicom onaj komu ja ne obećavam, koga ja ne mamim, ne zovem i ne predajem mu se. Bog mi do danas nije još dosudio da ljubim, a da se ja sama nakanim, nisam voljna.
       Ovo javno očitovanje neka bude na korist svakome od onih koji me saleću, te neka se zna odsad, ako ko bude umro zbog mene, da nije umro od ljubomornosti ni od nesreće, jer ko nikoga ne ljubi, ne može nikoga ni na ljubomornost navesti, a objašnjenje se ne sme smatrati preziranjem. Ko mene krsti krutom i zmajem, neka se mene štetne i zle okani; ko me krsti nezahvalnom, neka mi se ne dodvorava; ko mi veli da ga od ponosa ne poznajem, neka ni on ne zna mene; ko me zove okrutnom, neka ne ide za mnom; jer ova kruta, ovaj zmaj, nezahvalnica, okrutnica, ova ponosna koja nikoga ne poznaje, neće ih ni tražiti, ni služiti, ni znati, ni slediti nikako.
      Ako je Grisóstoma ubila nesuzdržljivost i smiona želja, zašto da bude krivljen moj čestiti postupak i opreznost? Ako se ja družim s drvećem i čuvam svoju čast, otkuda je kani upropastiti on, koji želi da ju ja među svetom uščuvam? Ja imam, znate i sami, svoje bogaštine, i ne gramzim za tuđom; ja sam slobodna i nisam se voljna pokoriti; niti koga ljubim, niti mrzim; niti ovoga varakam, niti onoga zaokupljam; niti se s ovim šalim, niti se s onim nestašim. Nedužni razgovori s devojkama po ovim selima i briga o mojim kozama zabava je meni. Moje su želje omeđene ovim brdima, pa kad izlaze odatle, promatraju one krasotu nebesku, jer tim putem stupa duša prvomu svojem prebivalištu.

     Tako reče, te i ne čekajući da joj išta odgovore, okrenu im leđa i nestade u najgušćoj guštari obližnjega brda, a svi koji tome pribivahu ostadoše u čudu i od bistrine i od lepote njene. Nekoji od
njih, koje je ljuta strela krasnih očiju njenih ranila, htedoše za njom, ne mareći za jasnu opomenu. Kad to vide don Quijote, učini mu se da je sada prilika viteškom delu da pritekne upomoć devicama u nevolji, pa on prihvati mač svoj za balčak, te sve upozori oštrim glasom:
    — Ni živa duša, od kojega god staleža i stanja da je, neka se ne usudi krenuti za krasnom Marcelom, jer će svakoga stići kazna ljute nemilosti moje! Ona je jasnim i dovoljnim razlozima dokazala da je
malo kriva ili nikako i nije kriva smrti Grisóstomovoj, te kako i ne sanja da bi udovoljila željama ikojega od zaljubljenikâ. Zato je pravo da je niko ne sledi i ne progoni, nego da bude štovana i
cenjena od sviju dobrih ljudi na svetu, jer ona pokazuje da je jedina na svetu koja po ovakvu čestitom načelu živi.
       Ili zbog tih pretnji don Quijotovih, ili zato što im Ambrosio reče da im valja završiti što duguju dobromu prijatelju, nijedan se pastir ne maknu i ne ode odande dokle god nije grob bio iskopan i
papiri Grisóstomovi spaljeni, te telo njegovo položeno u grob, uz mnoge suze sviju uokolo. Poklope grob golemim kamenom, dok ne bude isklesana ploča koju Ambrosio, kako veli, kani naručiti, a na
nju će napisati ovakav grobni spomen:

U toj hladnoj sniva raci
Zaljubljenik snom mrtvaca,
Beše pastir kod ovaca,
Zla ga ljubav amo baci.
Smrt nemilu zada ovu
Krasotica nesmiljena,
Da još bude proširena
Vlast nasilju Amorovu.

     Onda oni saspu na grob mnogo cveće i granje, pa svi izjave sućut pokojnikovu prijatelju Ambrosiju i rastanu se s njim. Isto tako učine Vivaldo i njegov drug, a don Quijote oprosti se sa svojim ugosnicima i s putnicima. Putnici ga pozovu da pođe s njima u Sevilju, jer taj je grad jako pogodan ako tražiš pustolovine: onde ih u svakoj ulici i za svakim uglom ima više nego igde. Zahvali imdon Quijote na obavesti i na volji što mu kane ugoditi, ali im uzvrati da zasad ne namerava i ne može u Sevilju dokle god ne pročisti ove planine od razbojnikâ i lupežâ, jer se govori da oni ovuda vrve.  Kad mu putnici razaberu tu dobru odluku, ne htedoše više navaljivati, nego se još jednom oproste pa se rastanu s njim i nastave svoj put, na kojem im beše napretek razgovora, i o istoriji Marcelinoj i Grisóstomovoj, i o don Quijotovim ludostima. A on odluči potražiti pastiricu, te joj se ponuditi da joj posluži čime god može. No nije se dogodilo kako je on mislio, kao što se dalje priča u ovoj istinskoj pripovesti, kojoj se ovde završava drugi deo.

Petnaesta glava


u kojoj se priča nemila zgoda kako se don Quijote sukobio s nekim bezdušnim konjarima.


     Pripoveda učeni Cide Hamete Benengeli da je don Quijote, kad se rastao sa svojim ugosnicima i sa svima koji su bili na Grisóstomovoj sahrani, krenuo s perjanikom u onu istu guštaru kamo je video da se uputila pastirica Marcela. Tom su guštarom prolazili više od dva sata i tražili na sve strane, ali nisu mogli Marcele naći, nego onda stignu na travnu livadu kraj koje teče miran, hladan potok, pa ih to privuče da onde provedu podnevnu žegu, koja će baš pripeći. Sjašu don Quijote i Sancho, puste magarca i Rocinanta neka po volji pasu, a oni se prihvate bisaga, pa u slast, u dobru miru i prijateljstvu, pojedu gospodar i sluga što u njima nađoše.
     Nije se pobrinuo Sancho da Rocinanta sputa, jer predobro zna da je miran i nimalo uspaljiv, te ga sve kobile s pašnjakâ u Córdobi ne bi mogle navratiti na nevaljalštinu. No slučaj i vrag (jer ni on ne spava svagda) navratio u tu dolinu neke konjare, koji pasu stado galjeških malína, a njima je navada otpočivati u podne s konjima gdegod gdje ima paše i vode; to pak mesto gde se zatekao don Quijote beše kao stvoreno za konjare. Sluči se onda te Rocinante nameri pozabaviti se s gospođama kobilama: čim ih je nanjušio, okani se svagdanjega svojega koraka i navike, pa i ne pitajući gospodara, krene i dokaska onamo da se izdovolji s njima.  Ali kobilama je, čini se, više bilo do paše nego do koječega, te ga one dočekaju i zubima i potkovanim kopitima, i još tako da mu je puknuo kolan i on ostao rasedlan, gol. No najgore ga zlo pogodi kad su konjari opazili kakvo on nasilje čini njihovim kobilama, pa pritrčali s ćulama i tako ga izmlatili da su ga izubijana na tlo svalili.
    U taj mah stignu, sasvim zasopljeni, don Quijote i Sancho, koji su videli kako je Rocinante izgruhan, te će don Quijote Sanchu:
— Koliko ja vidim, prijatelju Sancho, ovo nisu vitezovi, nego fukara i kukavan ološ. Velim ti ovo zato što mi bogme smeš pomoći da dolično osvetim sramotu koja je pred našim očima nanesena Rocinantu.
— Kakvom vražjom osvetom da se osvetimo — odvrati Sancho — kad njih ima više od dvadeset, a nas smo samo dvojica, pa možda i nismo, nego samo poldrug.
— Ja vredim za stotinu — odgovori don Quijote.
    Ne reče ni reči više, nego pograbi mač i navali na konjare. Isto tako učini i Sancho, podjaren i pokrenut gospodarovim primerom. I odmah don Quijote opatrnu jednoga takvim udarcem da mu je rasekao kožuh i priličan komad ramena.
      Kad konjari vide da ih ta dva sama čoveka tako mlate, a njih je toliko, pritrče sa svojim ćulama, okruže njih dvojicu i stanu ih gruhati sa silnom žestinom i besom. Sancha odalame dvaput i svale
ga na zemlju, a isto tako bude i don Quijotu, te mu nije pomogla ni veština ni srčanost. Sreća ga nanese da je pao do nogu Rocinantu, koji još nije bio ustao. Tolik bijaše bes s kojim su mlavile ćule u
tim surovim srditim rukama. Kad onda konjari vide koliko su čudo počinili, svitlaju brže stado i krenu opet dalje, a naša dva pustolova ostadoše jadna lika i još jadnije volje.
      Prvi se prenu Sancho Panza. Opazio on da je ukraj gospodara, te progovori slabim i nevoljnim glasom:
— Gospodaru don Quijote! Ah, gospodaru don Quijote!
— Što bi, brate Sancho? — zapita don Quijote isto onakvim zbabanim i bolnim glasom kao i Sancho.
— Ja bih, ako bi moglo biti — odgovori Sancho Panza — da mi date dva-tri gutljaja onoga napitka Paravragova, ako vam je tu pri ruci. Možda će koristiti izlomljenim kostima, kao što koristi ranama.
— Kamo sreće naše da ga ja nesretnik imam sa sobom! — zakuka don Quijote. — Ali ja ti se, Sancho, kunem verom skitnika viteza da neće proći ni dva dana, samo ako sudbina ne dosudi
drukčije, i ja ću ga imati u rukama, tako mi ruke ne usahnule.
— Za koliko dana mislite vi, gospodaru, da ćemo moći micati noge? — zapita Sancho Panza.
— Što se mene tiče — odvrati izmlaćeni vitez don Quijote — ne bih znao uglaviti rok. No ja sam skrivio sve, jer sam se latio mača protiv ljudi koji nisu oviteženi vitezovi kao što sam ja, pa zbog toga
što sam prekršio viteške zakone dopustio je bog bitaka da ovako budem kažnjen. Zato, Sancho Panza, treba da zapamtiš što ću ti reći sada, jer to je za veliko dobro nama obadvojici: kad opaziš da nas
onakav ološ sramoti, ne čekaj da se ja mača mašim i udarim na njih, jer ja to neću nipošto učiniti, nego se ti lati svojega mača i kazni ih po miloj volji. Ako njima na pomoć dolete vitezovi, ja ću znati tebe odbraniti i na njih navaliti svom snagom, jer ti si već dosad razabrao po hiljadama  znakova i dokaza kolika je jakost ove moje junačke ruke.

        Tako se ponio jadni vitez zato što je svladao hrabroga Viskajca. No savet se gospodarov ne svide Sanchu Panzi, te on morade odgovoriti:
— Gospodaru, ja sam čovek miroljubiv, blag, tih i znam otrpeti svaku uvredu, jer imam ženu i decu, koju moram izdržavati i hraniti. Zato, milostivi gospodaru, da i vi znate, jer zapovedati vam ne mogu: nipošto se ja ne laćam mača, ni na prostaka ni na viteza, pa ja evo pred Božjim licem praštam odsad svaku krivicu koju mi je iko učinio, ili će učiniti, ili koju mi je ko mogao učiniti, ili bi mogao sada učiniti, ili će učiniti, bila to visoka ili niska ličnost, bogataš ili siromah, plemić ili običan čovek, a ne odbijam nikoji stalež ni stanje.
        Kad je to saslušao gospodar njegov, odgovori mu:
— Samo da mi je više daha, te da mogu malko lakše govoriti, i da mi ikoliko jenja bol u ovome rebru, ja bih tebi, Sancho, dokazao koliko se ti varaš. Čuješ, grešniče: ako nam sreća, koja nam dosad
svagda bijaše protivna, zapuhne povoljnim vetrom i nadme jedra naših želja, da sigurno i bez ikakve smetnje stignemo u luku na kojem od onih otoka što sam ti obećao, pa ako taj otok osvojim i
tebe učinim gospodarom nad njim, što ćeš ti onda? Ta ti ćeš mene sprečiti, i zalud mi muka, jer niti jesi vitez niti hoćeš da budeš, niti si junak i voljan svetiti se za uvrede i braniti svoju vlast. Jer treba da znaš, u kraljevinama i pokrajinama koje su istom osvojene žitelji nisu nikada osobito mirne ćudi, niti su toliko uz novoga gospodara da ne bi bilo straha neće li oni pokrenuti prevrat, da izmene prilike
i opet, kako se veli, okušati sreću. Novi gospodar mora dakle imati pameti da zna vladati, i srčanosti da napada i da se brani u svakoj zgodi.
— U ovome što nam se danas dogodilo — reći će Sancho — voleo bih imati onu pamet i onu srčanost koju vi spominjete; ali vam se kunem verom čoveka siromaha da više ginem za melemom nego za razgovorom. Pogledajte, gospodaru, hoćete li vi moći na noge, pa da pomognemo Rocinantu, premda ne zaslužuje, jer on i jest glavni krivac ovomu mlaćenju. Nikada se ne bih tomu nadao od Rocinanta, jer sam njega smatrao za takvo čisto i miroljubivo stvorenje kakvo sam i sâm. Ta pravo vele da mnogo vreme mora proteći dok upoznaš svet, i da ništa u tom životu nije pouzdano. Ko bi i rekao da će nakon onih silnih bubotaka kojima ste vi počastili onoga nesretnoga viteza, udariti odmah ovoliki pljusak batina i nama se na leđa oboriti?
— Tvoja su leđa, Sancho — priklopi don Quijote — još i stvorena za ovakvu oluju, ali moja su odrasla u belom, finom holandskom platnu, pa je jasno da će ljuće osetiti bol u onakvoj nezgodi. I kad ja ne bih mislio... što velim: mislio! kad ja ne bih sasvim pouzdano znao da uz junački posao svagda idu neugodnosti i nevolje, voleo bih odmah da umrem od puke ljutine.
      Na to mu odgovori perjanik:
— Gospodaru, ako je od viteškoga posla ovakva berba, molim vas da mi kažete dolaze li te nezgode često ili samo u nekim rokovima, jer meni se čini da mi nakon ove dve berbe ne bismo bili spremni još i za treću, ako nam Bog, po svojem beskrajnom milosrđu, ne pritekne upomoć.
— Znaj, prijatelju Sancho — odvrati don Quijote — da je život skitnikâ vitezova izvrgnut hiljadama opasnosti i nesreća, ali je zato, ni manje ni više, nego baš u njihovoj vlasti da se zakralje i zacare,
kao što su mnogi i različiti vitezovi pokazali, a ja im svima istorija dobro znam. Da mogu od bolova, ja bih ti odmah pričao o nekojima koji su se jedino po hrabrosti svoje ruke popeli do onih visokih
dostojanstava koja sam spomenuo, a i oni su sami zapadali i pre i kasnije u svakakve nezgode i nevolje. Junački je Amadis od Galije pao pod vlast krvnoga neprijatelja svojega, čarobnjaka Arcalausa, te se pouzdano priča da ga je ovaj, kad ga je zasužnjio, privezao uza stub u dvorištu pa mu odudarao više od dvesta udaraca konjskim vođicama. Jedan neznani pisac, no kojemu se može verovati, priča kako je zarobljen Vitez od Feba: u nekom mu se zamku pod nogama otklopila vrata, pa kad je propao u dubok ponor pod zemljom, svezali mu noge i ruke te mu uštrcali takozvani klistir od vode snežanice i peska, a to mu je jako jurnulo u glavu, i da mu u silnoj nevolji ovoj nije priskočio upomoć neki veliki mudrac, prijatelj njegov, ljuto bi nastradao jadni vitez. S tolikim valjanim ljudima
mogu dakle i ja biti, jer oni su bili gore obruživani nego što sada obružuju nas. Želim, Sancho, da znaš: rane zadane oruđem koje se slučajno nađe u rukama, ne kaljaju; tako stoji u zakoniku
dvobojskom i piše izrekom: ako cipelar udari koga kalupom koji mu je u ruci, premda je taj kalup uistinu od drveta, ipak se neće reći da je nadrvario onaj koji je udaren. Velim ti ovo zato da ne bi mislio kao da smo mi osramoćeni time što smo u tučnjavi izmlaćeni, jer oružje kojim su nas ti ljudi napali i izmlavili bile su samo ćule, a niko od njih, koliko se ja sećam, nije imao mača, sablje ni bodeža.
— Nisam imao kada — odvrati Sancho — ni da pogledam čestito, jer tek što sam se latio kusture, a oni mene već stali krstiti svojim toljagama i odmah me ovamo svalili. Ne tarem ja sada glavu i ne premišljam jesu li one batine bile bruka ih nisu, nego mene peče bol od bubotaka, jer njih ja ne mogu zbrisati ni s pameti ni s leđa.
— Bilo što bilo, znaj, brate Panza — odvrati don Quijote — da nema spomena kojega ne bi vreme izbrisalo, ni bolova koje ne bi smrt dokrajčila.
— A zar i može biti gore nesreće od one — priklopi Panza — koja pričekuje da je vreme dokrajči i smrt zbriše? Ako je ova naša nevolja od onih koje se leče sa dva-tri melema, ni pô jada; no meni
se sve nekako čini da će našu nevolju slabo okrpiti svi melemi iz bolnice.
— Kani se ti toga i trgni se iz nemoći — reče mu don Quijote — a i ja ću, pa da pogledamo kako je Rocinantu, jer meni se čini da on jadnik nije baš najmanji deo izvukao u ovoj nevolji.
— Nije ni čudo — odvrati Sancho — kad je i on skitnik vitez. Samo se ja čudim kako je moj magarac ostao čitav i niko ga ni opuknuo nije, a nama su sve pucala rebra.
— U svakoj nezgodi sreća otvara vratašca, da mogneš doskočiti — napomene don Quijote. — Velim zato što će mi ovo živinče moći sada odmeniti Rocinanta i odneti me odavle u koji zamak, da onde lečim rane. Takvo mi jahanje i neće biti na bruku, jer ja se sećam, čitao sam da je onaj stari dobrijan Silen, odgojitelj i učitelj veselog boga smeha, kad je ulazio u grad od sto vrata, jahao sasvim blažen na prekrasnu magarcu.
— Bit će istina da je on jahao onako kako vi, gospodaru, velite — uzvrati Sancho — ali velika je razlika jahati ili prevaliti se preko magarca kao vreća gnoja.
Na to mu odgovori don Quijote:
— Rane zadobivene u boju nè mânjê čast, nego je većaju. Zato ti meni, prijatelju Panza, ne odvraćaj ništa više, nego, kako ti već rekoh, ustani koliko možeš i digni me po miloj volji svojoj na magarca, pa da krenemo odavde dok nije zapala noć te nas u ovoj pustoši zatekla.
— Ta čuo sam, gospodaru, kako ste kazivali — reći će Sancho — da mnogi skitnici vitezovi najviše noći u godini prespavaju u pustoši i na osami, i to im je veliko zadovoljstvo.
— To je onda — odvrati don Quijote — kad oni ne mogu dalje, ili kad su zaljubljeni. Istina je, bilo je vitezova koji su znali na steni, na žegi, u hladu, u nepogodi stajati po nekoliko godina, a njihova odabranica nije o tom ni sanjala. Jedan je od njih bio Amadis, koji se prozvao Beltenebros, te je na Sirotoj steni proživeo, ne znam već ni sam posve sigurno i točno, ili osam godina ili osam meseci; nisam pravo zapamtio, samo znam da je on onde okajavao nešto što je nažao učinio gospođi Oriani. Ali manimo se toga, Sancho, pa ded se požuri dok nije i magarca snašla kakva nezgoda, kao što je zadesila Rocinanta.
— Dobesa, samo bi nam još to trebalo! — uplaši se Sancho.
Zajaukne trideset puta, uzdahne šezdeset puta, opsuje i prokune sto i dvadeset puta onoga koji ga je ovamo dovukao, pa ustane, ali se nije mogao uspraviti, nego se zgrbio nasred puta kao turska
sablja. Uza svu muku osedla on magarca, koji je danas, na ovakvoj velikoj slobodi, bio malko odlunjao. Digne onda Rocinanta, a da je taj imao jezik, kojim bi se potužio, jamačno ne bi zaostao ni za Sanchom ni za gospodarom. Naposletku Sancho natovari don Quijota na magarca, za ovoga pripne Rocinanta, povede magarca na povodu i krene otprilike onamo gde misli da je cesta. A sudbina, koja sve s dobra na bolje  navraća, nameri njega, pre nego što je i milju prevalio, na cestu, i na cesti on ugleda krčmu, koju njemu za jad, a sebi na radost, uze don Quijote smatrati za zamak. Tvrdi Sancho te tvrdi da je krčma, a gospodar njegov da nije, nego dvor, zamak. Prepirka se otegne i oni stignu onamo dok još prepirku završili nisu, pa tako Sancho, ne istražujući dalje, uđe s celom svojom povorkom.


Šesnaesta glava

Šta se bi tromu vitezu dogodilo u krčmi koju je on smatrao dvorom.

       Kad krčmar ugleda don Quijota prevaljena preko magarca, zapita Sancha kakva mu je nevolja. Sancho odgovori da nije ništa, nego je samo pao sa stene i malko izgruhao rebra. Krčmar je imao
ženu drukčije ćudi nego što su obično žene u onom zanatu. Bila je od prirode blaga i žalila bližnjega u nesreći. Dolete ona odmah da vida don Quijota, te naredi svojoj kćeri, jako lepoj devojci, neka
joj pomogne njegovati gosta.
     U toj je krčmi služila sluškinja iz Asturije, široka lica, plosnate glave, zatubasta nosa, s jednim okom škiljavim, a i s drugim slabo zdravim. No zato joj telo beše lepo, te je naknađivalo druge
mane: od glave do pete nije merila ni sedam pedalja, a ramena joj telu nešto preteška, te su je silila da u zemlju gleda više nego što mari. Ta lepojka sluškinja pomogne dakle devojci, i njih dve prostru don Quijotu prilično lošu postelju na tavanu, kamo se nekoć, vidi se jasno, spremala mnogo godina slama. Onde se nastanio i neki mazgar, a postelja mu bila malo podalje od postelje našega don Quijota. Bili to sami pokrovci i sedleni jastuci s njegovih mazga, ali je opet bolji ležaj bio nego u don Quijota, koji je imao samo četiri hrapave daske na dva nejednaka podvalka, strunjaču, tanku kao ponjava, punu gvala, pa da se kroz derotine ne promalja vuna, mislio bi po tvrdoći, kad pipneš, da je šljunak, i imao naposletku dve prevlake, kao da su od one kože sa štita, i pokrivač kojemu bi mogao konce prebrojiti i nijedan ne bi promašio.
       Na tu vrašku postelju legne don Quijote, a krčmarica ga i njena kći odmah izlepe melemima od glave do pete, pri čemu im je svetlila Maritornes, kako se ona Asturkinja zvala. Krčmarica, kako
mu je lepila meleme, opazi na don Quijotu masnice, pa reče kako joj se čini da se gost nije ugruhao nego je izgruhan.
— Nije on izgruhan — odvrati Sancho — nego su po steni bili sami šiljci, izbočine i grbine, pa je svagde stekao po modricu.
Onda još priklopi:
— Uredite vi to, gospođo, tako da preostane nešto kučina; jamačno će ustrebati komu, jer i mene malko bole križa.
— Onda ste valjda i vi pali? — zapita krčmarica.
— Nisam pao — odgovori Sancho Panza — nego kad sam video da mi je gospodar pao, strašno sam se preplašio, i sve me zabolelo, kao da su mi opalili hiljadu  vrućih.
— Može to biti — potvrdi mu devojka — jer i meni se često događalo te sanjam da padam sa zvonika i nikako ne mogu dolje na zemlju stići, a kad se probudim, izmlavljena sam i sva izlomljena, kao da sam zbilja pala.
— To i jest onaj bes, gospođice — odvrati Sancho Panza; — ja nisam ništa sanjao, bio sam budniji nego što sam sada, a modrica sam stekao gotovo koliko i moj gospodar don Quijote.
— Kako se zove taj vitez? — zapita Asturkinja Maritornes.
— Don Quijote od Manche — odgovori Sancho Panza; — on ti je vitez pustolov, i to od najboljih i najhrabrijih koji su od pamtiveka viđeni na svetu.
— Što je to vitez pustolov? — zapita sluškinja.
— Zar si ti današnja na svetu te ni to ne znaš? — odvrati Sancho Panza.
— Znaj dakle, sestro moja, vitez pustolov takvo je stvorenje koje, dok trepne, bude izmlaćeno ili se zacari: danas je najnesretnije i najjadnije biće na svetu, a sutra će imati dve-tri krune i kraljevine da ih pokloni svojemu konjušaru.
— Kad ste vi konjušar takva valjana gospodara — zapita krčmarica — kako je to da vi niste stekli barem grofoviju?
— Još je prerano — odgovori Sancho — jer istom je mesec dana kako smo krenuli za pustolovinama, i još nismo naišli na zgodnu. A često biva i to da jedno tražiš a drugo nađeš. Zaista, ako moj gospodar don Quijote ozdravi od te rane ili pada, i ja od toga ne obangavim, ne dam ja ono čemu se nadam ni za najbolju titulu u Španiji.
       Sav je taj razgovor don Quijote pozorno slušao, pa on sedne na postelji, kako već može, uzme krčmaricu za ruku i rekne joj:
— Verujte mi, krasna gospođo, pod sretnom ste se zvezdom rodili, kad vam je suđeno u svojem dvoru dočekati moju osobu. Ja ne hvalim sebe, jer se veli: ko se hvali, sam se kvari, no moj će vam
perjanik reći ko sam. Samo vam velim da ću doveka pamtiti uslugu koju ste mi iskazali, i hvaliti vam dokle god živim. A da nije dobri Bog odredio da ja budem ovako odan i pokoran zakonima
ljubavi i očima one nemile krasotice kojoj samo šaptom izgovaram ime, oči ove krasne gospođice zagospodarile bi mojoj slobodi.
              Krčmarica i kći njena, i čestita Maritornes, zapanje se slušajući govor skitnika viteza, jer su ga razumele isto toliko kao da govori grčki. Jedino su razabrale da je sve to neka ponuda i laskanje. No kako nisu navikle na ovakav razgovor, stanu ga gledati i čuditi mu se, te im se on učini sasvim drukčijim nego što su ljudi koje one znaju. Zahvale mu dakle krčmarskim rečima na ljubaznosti te odu, a Asturkinja Maritornes uzme vidati Sancha, komu je to bilo isto onako potrebno kao što i gospodaru.
     Mazgar je s tom Maritornes ugovorio da će se noćas njih dvoje pozabaviti, a ona mu je tvrdu rieč zadala da će doći k njemu čim poležu gosti i pozaspe gospodari, pa će udovoljiti njegovoj volji
koliko god želi. A priča se o toj dobroj devojci da ona nikada ne bi pogazila reč, sve da ju je dala u šumi i bez ikakvih svedoka, jer se smatrala plemkinjom; ipak joj nije bila sramota služiti, nego je
govorila da su je nesreće i nezgode na to naterale. Tvrdi, niski, jadni i kukavni ležaj don Quijotov bio je usred ruševne staje kojoj se kroz krov vide zvezde; do njega je Sancho priredio ležaj od rogožine i pokrovca, koji kao da i nije bio vunen, nego konopljan. Iza njihovih ležaja beše postelja mazgarova, nameštena, kako je već rečeno, od pokrovaca i od cele opreme dvaju najboljih njegovih mazgi. Imao ih on dvanaest, sve samih sjajnih, ugojenih, izvrsnih mazgi, jer je bio jedan od najbogatijih mazgara arevalskih, kako kazuje pisac ove istorije, koji ga napose spominje, budući da ga je dobro znao: vele da je u nekom srodstvu bio s njim. Uopšte je Cide Hamete Benengeli bio pisac veoma brižan i tačan u svemu, a vidi se po tome što ne prešućuje spomenutih sitnica, ma koliko neznatne i ništave bile. Trebali bi se zato ugledati na njega ozbiljni
istoričari, koji nam događaje pričaju tako kratko i zbijeno da ih jedva dospevamo i okusiti, a ono što je najglavnije izostavljaju od nemarnosti, zlobe i neznanja. Slava i dika zato piscu Tablanta od
Ricamonta i one druge knjige, u kojoj se pričaju dela grofa Tomillasa, pa još sa koliko se tačnosti opisuje sve!
        Pošto je dakle mazgar otišao k mazgama i dao im drugi obrok, pruži se on na svoje pokrove i uzme čekati da mu dođe ona veoma tačna Maritornes. Sancho je, izlepljen melemima, ležao na postelji i trudio se da zaspi, ali nije mogao od bolova u rebrima. A i don Quijote, od istih takvih bolova u rebrima, ne zaklapa očiju, kao zec.Sva se krčma stišala, i nije u svoj kući bilo druge svetlosti nego od svetiljke što visi i gori u predvorju.

         Ta divna tišina i one misli što našega viteza svagda navode na zgode koje se na svakom listu pričaju u knjigama, začetnicama njegove nesreće, zanesu ga u jednu od najneobičnijih ludosti što se i zamisliti može. Umislio on da je stigao u nekakav slavan zamak (jer, kako je već rečeno, njemu se zamkom čini svaka krčma u koju se svrati), a krčmarova mu se kći pretvorila u kćer vlastelina toga zamka, te se ona, svladana njegovom ljubaznošću, zaljubila u njega i obećala mu da će noćas, tajom od roditeljâ, doći njemu i podobro vreme proležati s njim. Tu on tlapnju, koju je sâm smislio, uzme smatrati istinom i zbiljom u koju je zapala njegova čast. No u srcu odluči da se neće izneveriti svojoj vladarici Dulcineji od Tobosa, sve da sama kraljica Ginebra i njena dama Quintañona iskrsnu pred njim.
      Dok je on premišljao o tim ludorijama, bude vreme i sat (a njemu zao čas) da dođe Asturkinja, te ona, u košulji i izuvena, s kosom skupljenom pod ćepicu od parheta, tihim i opreznim koracima uđe onamo gde su njih trojica, da potraži mazgara. No tek što će ona na vrata, začuje nju don Quijote, te on, unatoč svim melemima i bolovima u rebrima, sedne na postelju i raskrili ruke, da dočeka svoju krasotu devojku. Asturkinja, koja je čedno i tiho stupala, te rukama pred sobom tražila svojega miljenika, nabasa na ruke don Quijota, pa joj on čvrsto uhvati ruku za zglavak, privuče je k sebi i posadi na postelju, a ona se ne usudi ni pisnuti. Opipa joj on odmah košulju, koja je bila kruta kao ponjava, ali se njemu učini da je najfinije i najtanje platno. Na rukama joj bilo nekoliko nizova
staklenih koralja, no njemu se u mraku prikaže skupocjeni biser s Istoka. Vlasi, koje su joj nekako nalik na konjsku grivu, njemu behu kao niti najblistavijega arapskoga zlata što svojim sjajem
pomračuje i sunce. A dah njen, što zaudara na hladno meso što je prestojalo noć, njemu se učini slatkim, balzamskim mirisom iz njenih usta. Ona mu se napokon javi na pameti u onakvoj slici i
prilici kako je u svojim knjigama čitao o nekoj princezi, koja sa svim tim čarima što ih spomenusmo dolazi k ljuto ranjenom vitezu koji je njenu ljubav zadobio. I takva je slepoća zaokupila jadnoga
viteza da ga nije razdrmao ni dodir, ni dah, ni drugo koješta na dobroj devojci, od čega bi se smučilo čoveku koji nije mazgar, nego mu se činilo da je ogrlio božicu krasote. Drži on nju dakle čvrsto, pa joj govori zaljubljenim, tihim glasom:
— Želeo bih da sam mogućan, uzvišena i krasna gospođo, dolično vam uzvratiti milost koju ste mi iskazali kad ste mi se javili u velikoj krasoti svojoj. Al sudbina, koja navek progoni čestite ljude, bacila me na ovaj ležaj, gde ležim tako izmlaćen i izlomljen da ne bih mogao, sve da sam i voljan, udovoljiti vašoj želji. Štaviše, ovoj se nemogućnosti pridružuje još jedna druga i veća, a to je tvrda
vera koju sam zadao neprispodobivoj Dulcineji od Tobosa, jedinoj gospodarici mojih najtajnijih misli. Da me to ne preči, ne bih ja bio takav glupi vitez da bih uludo propustio ovu sretnu priliku u koju me vaša velika dobrota navela.
     Maritornes trne, i hladan je znoj probija što je don Quijote tako drži, pa ona i ne razume i ne pazi što on čepljuska, nego se i bez ijedne reči otima. A čestiti mazgar, koji je od svoje zle pomame
budan, čuo je ljubu čim je na vrata ušla, pozorno je slušao sve što joj don Quijote govori, pa od ljubomore da mu se Asturkinja ne bi, za volju drugomu, izneverila, primaknuo se bliže don Quijotovoj postelji i pritajio, da vidi čemu su te reči kojih on ne razumije. Kad vide kako je devojka upela da se otme, a don Quijote je svom silom drži, dozlogrdi mu šala, te se on razmahnu i grunu
zaljubljenoga viteza tako strahovito pesnicom po jadnim čeljustima da mu je iz usta krv briznula. Ni to ne bi dosta, nego mu skoči na rebra pa ga kao na vršaju izgazi svega. Kako je postelja bila slaba i
na labavu podnožju, nije mogla podneti još i mazgara, nego se provali. Od toga se silnoga gromota probudi krčmar i odmah pomisli da će to biti neko Maritornino maslo, jer ju je zvao a ona se nije
odazvala. S tom on sumnjom ustane, upali svetiljku i pođe onamo odakle čuje kavgu. A kad devojka vide da joj dolazi gospodar, zlovoljan i ljut, sva se uplašena i zbunjena zavuče u postelju Sanchu
Panzi, koji je već bio zaspao, pa se tako uza nj zgrči i sklupča. Uđe krčmar i zavikne:
— Gde si ti, droljo? Znam ja da si ti sve zamesila!
       Uto se probudi Sancho, pa kad oseti na sebi teret, pomisli da ga mòra mori, te se počne razmahivati pesnicama i pogodi nekoliko puta Maritornu. A ona se, čim ju je zabolelo, okani stida te uzvrati Sanchu toliko bubotaka da se, hoćeš-nećeš, razdremao. On opet, kad je video što se s njime zbiva, a ne zna od koga je, uzme se braniti, uhvati se s njom ukoštac, pa se među njima zametne
najžešće i najzgodnije tezmanje na svetu. Uza svetlost razabere mazgar što je i kako je njegovoj ljubi, okani se don Quijota i pritekne njoj upomoć. Isto tako učini i krčmar, ali s drukčijom namerom: nakan je platiti devojci, jer sudi: ona je jamačno skrivila svu tu gungulu. Pa kako se veli: starac babu, baba mačku, mačka miša, uzeo lupati mazgar Sancha, Sancho devojku, devojka njega, krčmar devojku, i svi prionuli tako žestoko da ni časkom ne zastaju. I još htede sreća da se krčmaru ugasi svetiljka, te se oni u mraku svi sklupčali i mlate se bez smilovanja, pa kuda zvizne pesnica, odmah kvrga skače.
      Slučajno je te noći bio na noćištu jedan oružnik takozvanoga staroga toledskog Svetog bratstva. Kad on začuje neobičnu graju i tučnjavu, uhvati svoj kratki štap i limenku s ispravama, uđe u mraku onamo i zavikne:
— Mir, u ime zakona! Mir, u ime Svetoga bratstva!
     Odmah naiđe na izbubanoga don Quijota, koji je onesvešten ležao na svojoj razvaljenoj postelji, a lice upro uvis. Uhvati ga za bradu i poviče: »U ime zakona«! No kad opazi da se onaj koga je
zgrabio niti kreće niti miče, pomisli da je mrtav i da su mu ovi drugi ubice, te se u toj sumnji uzviče još jače:
— Neka se zaključaju vrata na krčmi! Pazite da niko ne izmakne, jer ovde su ubili čoveka!
     Taj ih uzvik sve zaplaši, i svako se okani tučnjave kako ču taj glas. Odšulja se krčmar u svoju sobu, mazgar na svoje pokrovce, devojka u svoju izbicu. Samo se nesretni don Quijote i Sancho ne
mogoše ganuti s mesta. Ispusti sada oružnik don Quijotovu bradu i ode po svetiljku da potraži i uhvati krivce. Ali svetiljke ne nađe, jer ju je krčmar namerice ugasio kad je odlazio. Morade on zato k
ognjištu, pa onde, nakon dosta posla i vremena užeže drugu svetiljku.


prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

Vilijem Golding, Gospodar muva

PRVO POGLAVLJE

Šum školjke

Svetlokosi dečak sišao je poslednjih nekoliko koraka niz stenu i oprezno krenuo prema laguni. Iako je skinuo školski džemper i vukao ga za sobom, siva košulja lepila mu se za telo, a mokra kosa po čelu. Dugački ožiljak koji je parao džunglu isijavao je vrelinu svuda oko njega. Dečak se s mukom pentrao preko puzavica i oborenih stabala kada je jedna ptica, utvara crvenog i žutog, prhnula uvis s veštičjim
krikom; za njenim krikom, kao odjek, usledio je još jedan.
„Hej!“, čulo se, „Sačekaj malo.“
Žbunje se na ivici rane prodrma i silne kišne kapi padoše po tlu.
„Sačekaj malo“, rekao je glas. „Zakačio sam se.“
Svetlokosi dečak stade i cimnu dokolenice uvis automatskim pokretom od kog je džungla za trenutak izgledala kao Prestonički okruzi.
Glas ponovo progovori.
„Ne mogu da mrdnem od ovih puzavica.“
Vlasnik glasa izašao je unatraške iz žbunja; grančice su mu grebale masnu vetrovku. Goli prevoji kolena bili su mu punački, izbodeni i izgrebani trnjem. Sagnuo se, pažljivo povadio trnje i okrenuo se. Bio je niži od svetlokosog, i vrlo debeo. Krenuo je napred, pazeći gde stupa, a onda podigao pogled iza debelih naočara.
„Gde je čovek s megafonom?“
Svetlokosi odmahnu glavom.
„Ovo je ostrvo. Makar mislim da je ostrvo. Ono tamo je sprud. Možda ovde i nema odraslih.“
Debeli dečko kao da se prenerazio.
„Imali smo pilota, ali on nije bio s putnicima, bio je napred u kabini.“
Svetlokosi je žmirio u sprud.
„Ostali dečaci“, nastavi debeli. „Neki su se sigurno izvukli. Sigurno jesu, je l’ da?“
Svetlokosi pođe ka vodi što je nehajnije mogao. Trudio se da se drži opušteno i ne preterano zainteresovano, ali debeli pohita za njim.
„Zar nema nijednog odraslog?“
„Mislim da nema.“
Svetlokosi je ovo rekao ozbiljno, ali oduševljenje zbog ostvarene želje ipak ga je savladalo. Nasred ožiljka načinio je stoj na glavi i široko se nacerio naglavce okrenutom debelom dečaku. „Nema odraslih!“
Debeli malo razmisli.
„Onaj pilot.“
Svetlokosi se spusti na stopala i sede na zemlju koja se pušila.
„Mora da je odleteo kad nas je izbacio. Ne može ovde da sleti. Avion s točkovima ovde ne može da sleti.“
„Bili smo napadnuti!“
„Vratiće se on.“
Debeli odmahnu glavom.
„Dok smo padali pogledao sam kroz prozor. Video sam drugi deo aviona. Iz njega je izbijala vatra.“
Pogledao je levo i desno duž ožiljka.
„A ovo je načinila putnička kabina.“
Svetlokosi ispruži ruku i dotaknu iskrzani kraj debla. Za trenutak je izgledao zainteresovano.
„Šta je bilo s kabinom?“, upita. „Gde je sada?“
„Oluja ju je odvukla na pučinu. To je bilo manje opasno od ovih stabala što su popadala. U njoj su sigurno još neki dečaci.“
Oklevao je trenutak-dva, pa ponovo progovorio.
„Kako se zoveš?“
„Ralf.“
Debeli je čekao da takođe bude upitan za ime, ali ponuda za upoznavanje nije usledila; svetlokosi dečak po imenu Ralf neodređeno se osmehnuo, ustao i ponovo pošao prema laguni. Debeli se uporno vukao za njim.
„Mislim da nas ima još razbacanih naokolo. Nisi video nikoga, je 1’?“
Ralf zatrese glavom i pruži korak. Onda se saplete preko grane i pade uz tresak. Debeli mu priđe, teško dišući.
„Tetka mi je rekla da ne trčim“, objasnio je, „zbog što imam astmu.“
„Asmaru?“
„Tako je. Ne mogu da udahnem. Samo sam ja u našoj školi imao astmu“, s mrvom ponosa reče debeli. „A naočari nosim od treće godine.“
Skinuo je naočari i pružio ih Ralfu, trepćući i osmehujući se, a onda ih obrisao o prljavu vetrovku. Izraz bola i unutrašnje usredsređenosti izobličio mu je blede crte lica. Razmazao je znoj po obrazima i brzo namestio naočari na nos.
„To voće.“
Pogledao je oko ožiljka.
„To voće“, reče. „Mislim da...“
Stavio je naočari, odgegao se i čučnuo u isprepleteno zelenilo.
„Dolazim za minut...“
Ralf se oprezno raspetljao i iskrao između grana. Trenutak kasnije ostavio je za sobom stenjanje debelog dečaka i hitao ka paravanu koji ga je još delio od lagune. Popeo se preko oborenog debla i obreo se izvan džungle.
       Obala je bila posuta palmama. Stajale su, naginjale se, koso stremile svetlosti, a njihove zelene perjanice lebdele su na tridesetak metara visine. Tlo pod njima bila je obala obrasla grubom travom, posvuda iskidana palim stablima, istačkana trulim kokosovim orasima i mladicama palmi. Iza svega ovoga pružala se tama prašume i otvoreni prostor brazde. Ralf je zastao, oslonjen jednom rukom na sivo stablo, i zaškiljio u treperavu vodu. Ispred njega, na kilometar-dva, bela pena gurala se uz
koralni sprud, a iza spruda je otvoreno more bilo tamnoplavo. Iza nepravilnog koralnog luka, laguna je bila mirna kao planinsko jezero – plava u svim nijansama, prigušeno zelena i purpurna. Plaža između terase s palmama i vode bila je uski luk, naizgled neprekidan, jer su se, levo od Ralfa, palme, plaža i voda protezali do u nedogled, a tu je bila, gotovo vidljiva, sveprisutna vrućina.
     Skočio je s terase. Gusti pesak prekri mu crne cipele, pogodi ga vrućina. Odjednom svestan težine odeće, žustro je zbacio cipele i u dva pokreta zgulio čarape s elastičnim podvezicama. Onda je skočio natrag na terasu, skinuo košulju; stajao je tako među kokosovim orasima sličnim lobanjama, a senke palmi i šume klizile su mu preko kože. Otkopčao je zmijoliku kopču kaiša, svukao pantalone i gaćice i ostao nag da gleda u zaslepljujuću obalu i vodu.
      Imao je dvanaest i nešto više godina; bio je dovoljno veliki da izgubi naglašeni detinji stomačić, ali ne toliko odrastao da zbog puberteta postane nezgrapan. Sada se videlo da bi mogao biti bokser, bar kad je reč o širini i snazi ramena, ali oči i usta bili su mu blagi, ozbiljni. Lako je potapšao stablo i, primoran najzad da poveruje u stvarnost ostrva, ponovo se oduševljeno nasmejao i propeo na šake. Vešto je spustio noge, kleknuo i bacio sebi pune šake peska na grudi. Onda je seo i sjajnim, uzbuđenim očima pogledao vodu.
„Ralfe...“
Debeli se spustio preko uzvišice i pažljivo seo na ivicu.
„Izvini što me nije bilo. To voće...“
Obrisao je naočari i namestio ih na prćasti nos. Okvir mu je u koren nosa urezao duboko, ružičasto slovo V. Pogledao je ocenjivački Ralfovo zlaćano telo, a zatim svoju odeću. Spustio je ruku na kraj patent zatvarača koji mu se pružao preko grudi.
„Moja tetka...“
Onda je odlučno povukao zatvarač i skinuo vetrovku preko glave.
„Tako!“
Ralf ga iskosa pogleda i ne reče ništa.
„Mislim da bi trebalo da saznamo sva njihova imena“, reče debeli dečak, „i da napravimo spisak. Mislim da treba da sazovemo sastanak.“
Ralf nije shvatio mig, pa je debeli morao da nastavi.
„Baš me briga kako me zovu“, reče u poverenju, „samo da me ne zovu kako su me zvali u školi.“
Ralf se blago zainteresovao.
„Kako su te zvali?“
Debeli se osvrnu preko ramena, a onda se nagnu ka Ralfu.
„Zvali su me ’Svinjče’.“
Ralf vrisnu od smeha i skoči na noge.
„Svinjče! Svinjče!“
„Ralfe – molim te!“
Svinjče sa strepnjom pljesnu rukama.
„Rekao sam da ne želim...“
„Svinjče! Svinjče!“
Ralf je odskakutao kroz vreli vazduh plaže, a onda se vratio kao lovački avion unazad zabačenih krila, i izrešetao Svinjče.
„Tataratataaa!“
Bacio se u pesak podno Svinjčetovih nogu i ostao tamo da leži smejući se.
„Svinjče!“
Svinjče se s oklevanjem osmehnu, zadovoljan preko volje zbog makar malo prihvatanja.
„Samo da ne kažeš ostalima...“
Ralf se kikotao u pesku. Izraz usredsređenosti i bola vratio se Svinjčetu na lice.
„Samo trenutak.“
Pohitao je natrag u šumu. Ralf ustade i lako potrča nadesno. Ovde je plažu naglo prekidao četvrtasti motiv okoline; velika platforma od ružičastog granita svojeglavo je štrčala usred šume, terase, peska i lagune, i stvarala dok visok jedan metar. Prekrivao ju je tanak sloj zemlje i čupave trave, a mlade palme pravile su joj senku. Zemlje nije bilo dovoljno da palme izrastu, pa su, kad dosegnu šest-sedam metara, klonule i sušile se, stvarajući izukrštanu šaru debala, vrlo zgodnu za sedenje. Palme koje su još stajale tvorile su zeleni svod odozdo išaran drhtavom mrežom odblesaka iz lagune. Ralf se popeo na platformu, uočio senku i svežinu, zažmurio na jedno oko i video da su senke po njegovom telu zaista zelene. Oprezno je prišao ivici bližoj moru i pogledao odozgo u vodu. Bila je providna do
samog dna i sjajna od bujne tropske trave i korala. Glasom dubokim od uzbuđenja, Ralf samom sebi reče:
„Auuuuu!“
Iza platforme bilo je još čarolija. Neko božje delo – tajfun, možda, ili oluja koja je propratila i Ralfov dolazak – sabilo je pesak u lagunu, pa je na plaži nastao dugačak dubok bazen s visokom ivicom od ružičastog granita na daljem kraju. Ralfa je ranije već obmanula lažna dubina bazena na plaži, pa je ovom prišao spreman da se razočara. Ali ovo ostrvo nije lagalo, i neverovatni bazen, koji je očigledno samo more napadalo tokom plime, na jednom je kraju bio toliko dubok da je bio tamnozelen. Ralf pažljivo ispita sve, a onda skoči. Voda je bila toplija od njegove krvi, kao da pliva u velikoj kadi.
Svinjče se ponovo pojavio; seo je na kamenitu ivicu i sa zavišću posmatrao
Ralfovo zeleno-belo telo.
„Ne umeš dobro da plivaš.“
„Svinjče!“
Svinjče je skinuo cipele i čarape, pažljivo ih spustio na ivicu, i isprobao vodu nožnim palcem.
„Topla je!“
„Šta si očekivao?“
„Nisam ništa očekivao. Moja tetka...“
„Nek se nosi ta tvoja tetka!“
Ralf zaroni i zapliva kroz vodu otvorenih očiju; peskovita ivica bazena drhturila je poput brežuljka. Okrenuo se, držeći nos prstima, a zlatna svetlost plesala mu je i skakutala tik iznad lica. Svinjče je, s odlučnim izrazom, počeo da skida gaćice. Uskoro je bio nag, debeo i bled. Na prstima je sišao niz peskovitu stranu bazena i seo u vodu do vrata, ponosno se osmehujući Ralfu. „Nećeš da plivaš?“
Svinjče zatrese glavom.
„Ne umem. Nisu mi dali. Astma...“
„Nek se nosi ta tvoja asmara!“
Svinjče je ovo podneo s nekakvim krotkim strpljenjem.
„Ni ti ne plivaš dobro.“
Ralf dovesla do kosine, zagnjuri usta i izbaci mlaz vode uvis. Zatim podiže bradu i reče:
„Naučio sam da plivam kad sam imao pet godina. Tata me je naučio. On je kapetan korvete u ratnoj mornarici. Kad dobije odsustvo, doći će da nas spase. Šta je tvoj otac?“
Svinjče naglo porumene.
„Moj tata je umro“, reče brzo, „a mama mi je...“
Skinuo je naočari i uzaludno potražio nešto da ih obriše. „Živeo sam s tetkom. Ona drži radnju s bombonama. Koliko sam samo slatkiša dobijao! Koliko god sam hteo. Kad će nas tvoj tata spasti?“
„Čim bude mogao.“
Svinjče ustade, potpuno mokar; stajao je onako nag i brisao naočari čarapom. Jedini zvuk koji je do njih dopirao kroz jutarnju vrelinu bio je dugački škripavi urlik udara talasa o sprud. „Kako će znati da smo ovde?“
Ralf se zanjiha u vodi. Pospanost se pripijala uz njega poput klizavih odraza što se rvu s bleskom lagune.
„Kako će znati da smo ovde?“
Tako lepo, pomisli Ralf, tako lepo, tako lepo. Urlici sa spruda postali su vrlo daleki.
„Reći će mu na aerodromu.“
Svinjče zatrese glavom, stavi svoje sjajne naočari i pogleda Ralfa odozgo.
„Neće. Zar nisi čuo šta je pilot rekao? Za atomsku bombu? Tamo su svi mrtvi.“
Ralf ustade iz vode, priđe Svinjčetu i razmisli o ovom neobičnom problemu. Svinjče nije odustajao.
„Ovo je ostrvo, je l’ da?“
„Popeo sam se na stenu“, reče Ralf polako, „i mislim da jeste ostrvo.“
„Svi su mrtvi“, reče Svinjče, „a ovo je ostrvo. Niko ne zna da smo ovde. Tvoj tata ne zna, niko ne zna...“
Usne su mu drhtale, a naočari se zamaglile.
„Ostaćemo ovde dok ne pomremo.“
S tim rečima vrućina kao da se pojačala i postala preteći teret, a laguna ih je
napala blistavim šarenilom.
„Daj mi odeću“, promrmlja Ralf. „Tamo je.“
Pretrčao je preko peska, izložen razjarenom suncu, prešao platformu i našao svoju razbacanu odeću. Onda se popeo na ivicu platforme i seo u zelenu senku zgodnog stabla. Svinjče se izvukao uvis, noseći većinu odeće ispod miške. Onda je pažljivo seo na oboreno stablo blizu malog rta koji je zadirao u lagunu, a zamršeni odrazi zaigrali su po njemu. Najzad je progovorio.
„Treba da nađemo ostale. Treba nešto da učinimo.“
Ralf ništa ne reče. Ovo je koralno ostrvo. Zaštićen od sunca, ne slušajući
Svinjčetove zloslutne reči, prijatno je sanjario.
Svinjče nije odustajao.
„Koliko nas ima ovde?“
Ralf mu priđe i stade ispred njega.
„Ne znam.“
Laki povetarac mestimično se šunjao po glatkoj površini vode ispod vrele izmaglice. Kad stigne do platforme, palmovo lišće je šaputalo, pa su tačke mutnog sunčevog svetla klizile po telima dečaka ili letele poput svetlih krilatih stvorenja u senci.
Svinjče pogleda Ralfa. Sve senke na Ralfovom licu ležale su naglavce – zeleno odozgo, belo odozdo, od lagune. Preko kose mu se vukla mrlja svetlosti.
„Moramo nešto da učinimo.“
Ralf pogleda kroz njega. Najzad je zamišljeno mesto, koje do tada nije sasvim shvatio, uskočilo u stvarni život. Ralfove usne razvukoše se u oduševljeni osmeh, a Svinjče se, prihvatajući osmeh kao znak priznanja, nasmejao od zadovoljstva.
„Ako je ovo zaista ostrvo...“
„Šta je ono?“
Ralf je, sada bez osmeha, pokazivao u lagunu. Usred paprati slične morske trave ležalo je nešto svetlo.
„Kamen.“
„Nije. Školjka.“
Odjednom Svinjče zapenuši od oduševljenja.
„Jes’! To je školjka. Video sam jednu takvu. Na nečijem zidu. Zvao ju je morski rog. Kad dune u nju, njegova mama dođe. Mnogo je vredna...“
Pored Ralfovog lakta mladica palme naginjala se nad lagunu. Zaista, težinom je već vukla busen iz posne zemlje i uskoro će pasti. Ralf iščupa mladicu i stade njome da šara u vodi, terajući sjajne ribice na sve strane. Svinjče se opasno nagnu.
„Pazi! Razbićeš je...“
„Zaveži!“
Ralf je govorio odsutno. Školjka je bila zanimljiva, lepa i vredna igračka, ali žive utvare iz njegovih sanjarenja još su stajale između njega i Svinjčeta, koji je sada postao nebitan. Mladica palme, savijena, gurnu školjku preko morske trave. Ralf je upotrebio jednu ruku kao oslonac, a drugom je pritiskao dok se školjka nije podigla, mokra, da je Svinjče uhvati.
Sada, kada školjka više nije bila nešto što se gleda, ali ne dira, i Ralf se uzbudio.
Svinjče je blebetao:
„... rog; vrlo je skupa. Kladim se da bi morao da platiš funte i funte kad bi hteo da je kupiš – stajala mu je na zadnjem baštenskom zidu, a moja tetka...“
Ralf uze školjku od Svinjčeta i malo vode proli mu se niz ruku. Školjka je bila tamnožućkasta, ponegde poprskana ružičastim. Između vrha, izlizanog u mali otvor, i ružičastih usana, pružalo se četrdeset pet centimetara školjke, lako uvijene i prekrivene finim reljefom. Ralf istrese pesak iz dubine školjke.
„...mukala kao krava“, reče Svinjče. „Imao je i neko belo kamenje, i kavez sa zelenim papagajem. Nije duvao u belo kamenje, naravno, i rekao mi je...“
Svinjče zastade da udahne i pomilova blistavu stvar u Ralfovim rukama.
„Ralfe!“
Ralf podiže pogled.
„Možemo ovim da dozovemo ostale. Da sazovemo sastanak. Doći će kad nas čuju...“
Radosno se osmehnuo Ralfu.
„To si i hteo, je 1’ da? Zato si izvadio rog iz vode?“
Ralf skloni svetlu kosu s čela.
„Kako je tvoj drug duvao u školjku?“
„Nekako je pljuckao“, reče Svinjče. „Meni tetka nije dala da duvam zbog astme. Rekao je da duva odavde, odozdo.“ Svinjče položi ruku na svoj istureni stomak. „Ti probaj, Ralfe. Dozovi ostale.“
Ralf sumnjičavo podiže uski kraj školjke na usne i dunu. Čuo se vazduh kako mu izlazi iz usta, ali ništa više. Ralf obrisa slanu vodu s usana i pokuša ponovo, ali školjka ostade nema.
„On je nekako pljuckao.“
Ralf napući usne i naglo dunu; iz školjke se razleže zvuk puštanja vetra. Ovo je obojici bilo toliko smešno da je Ralf nekoliko minuta tako duvao u školjku, između navala smeha.
„On je duvao odozdo.“
Ralf je shvatio postupak i dunuo u školjku iz dijafragme. Odmah se oglasila. Dubok, oštar ton razlegao se ispod palmi, preplavio zapetljanu šumu i odbio se od ružičastog granita planine. Jata ptica prhnula su s vrhova drveća, a u žbunju nešto zaskiča i pobeže. Ralf spusti školjku s usana.
„Čoveče!“
Njegov uobičajeni glas zvučao je poput šapata posle oštre note školjke. Podigao je školjku na usne, duboko udahnuo i ponovo dunuo. Ton je ponovo zagrmeo, a zatim se, na njegov jači pritisak, povisio za oktavu i postao prodorniji nego prošli put. Svinjče je nešto vikao, zadovoljnog lica, blistavih naočara. Ptice su kričale, male životinje su trčkarale. Ralfa izdade dah; nota pade za oktavu i postade duboki mrmor, šuštanje vazduha.
Školjka je bila nema, sjajna kljova; Ralfovo lice potamnelo je od zadihanosti, a vazduh nad ostrvom ispunili su žagor ptica i odjeci.
„Kladim se da se čuje na kilometar!“
Ralf je došao do daha i izveo niz kratkih oštrih tonova. Svinjče uzviknu. „Eno jednog!“
         Među palmama se pojavilo dete, stotinak metara niže na plaži. Bio je to dečak od možda šest godina, čvrst i svetlokos, iscepane odeće, lica umrljanog lepljivim zgnječenim voćem. Pantalone su mu bile spuštene iz očiglednih razloga, i navukao ih je samo dopola. Skočio je s terase s palmama na pesak, i pantalone su mu spale do gležnjeva; iskoračio je iz njih i potrčao ka platformi. Svinjče mu je pomogao da se popne. U međuvremenu, Ralf je nastavio da duva sve dok glasovi nisu zagrajali iz
šume. Dečkić čučnu ispred Ralfa i vedro pogleda uvis. Ohrabrilo ga je dešavanje koje ima svrhu, pa mu je lice postalo zadovoljno; gurnuo je u usta ružičasti palac, jedini čist prst. Svinjče se nagnu ka njemu.
„Kako se zoveš?“
„Džoni.“
Svinjče promrmlja dečakovo ime za sebe, a onda ga doviknu Ralfu, koga to nije zanimalo jer je i dalje duvao. Lice mu je potamnelo od divljeg zadovoljstva što stvara ovaj zapanjujući zvuk, a od lupanja srca zategnuta košulja mu je podrhtavala. Graja iz šume se približavala.

izvor 

Vilijem Golding, Naslednici 

William Faulkner: Ruža za Emily

I

Kada je gospođica Emily Grierson umrla, sav je naš grad otišao na sprovod: muškarci iz neke vrste naklonosti pune poštovanja prema uništenom spomeniku, a žene uglavnom zbog radoznalosti da vide unutrašnjost njene kuće, koju niko, osim jednog starog sluge – spoja baštovana i kuhara – nije video najmanje deset godina.

Bila je to velika četvrtasta drvena kuća, nekada bela, ukrašena kupolama i tornjevima i arabesknim balkonima u izrazito otmenom stilu sedamdesetih godina, smeštena u nekada najotmjenijoj našoj ulici. No, automehaničarske radnje i mašine za preradu pamuka prodrle su i uništile čak i najuzvišenija imena iz tog susedstva; ostala je samo kuća gospođice Emily, koja je uzdizala svoje uporno i koketno propadanje nad kolima za pamuk i benzinskim pumpama – trn u oku među drugim trnjem. A sada je i gospođica Emily otišla da se pridruži predstavnicima tih uzvišenih imena, tamo gde su ležali na groblju pod zamišljenim kedrovima među znanim i neznanim grobovima južnjačkih i severnjačkih vojnika koji pogiboše u bici za Jefferson.

Živa gospođica Emily je bila tradicija, dužnost i briga; neka vrsta nasledne obaveze grada, koja je poticala od onog dana 1894. godine kad je pukovnik Sartoris, gradonačelnik – onaj što je bio otac proglasa da ni jedna crnkinja ne sme da se pojavi na ulici bez pregače – odlučio da je doživotno oslobodi poreza, datirajući to od dana smrti njenog oca. Gospođica Emily zapravo ne bi prihvatila milostinju, pa je pukovnik Sartoris izmislio složenu priču, po kojoj je otac gospođice Emily posudio neki novac gradu, a grad, iz poslovnih razloga, bira ovaj način vraćanja. Samo je čovjek iz generacije pukovnika Sartorisa, i njegovih umnih sposobnosti, mogao ovo da izmisli, a samo je žena mogla u to poverovati.

Kada su pripadnici sledeće generacije, sa svojim modernijim idejama, postali gradonačelnici i odbornici, ova je nagodba stvorila izvesno malo nezadovoljstvo. Na početku godine oni su joj poslali poštom poresku opomenu. Došao je februar, a odgovora nije bilo. Napisali su joj zvanično pismo, u kome su je zamolili da svrati u šerifovu kancelariju, kad joj bude zgodno. Nedelju dana kasnije joj je pisao sam gradonačelnik, koji se ponudio da je podseti ili da pošalje automobil po nju: kao odgovor je dobio pisamce na papiru starinskog oblika, pisano tankim tečnim krasnopisom i izbledelom tintom, sa izjavom da ona više uopšte ne izlazi. Priložena je bila i poreska opomena, bez komentara.

Sazvali su poseban sastanak Veća odbornika. Otišla joj je deputacija, pokucala na vrata kroz koja ni jedan posetilac nije prošao od kad je prestala da daje časove oslikavanja porcelana pre osam ili deset godina. Vrata im je otvorio jedan stari crnac, i ušli su u polumračni hodnik iz koga su vodile stepenice u još dublju senku. Mirisalo je na prašinu i nekorištenje – zagušljiv vlažan miris. Crnac ih je odveo u salon opremljen teškim nameštajem obloženim kožom. Kad je crnac otvorio rolete na jednom prozoru, videli su da je koža ispucala, a kada su seli, digla se tromo sitna prašina oko njihovih butina i spore čestice su počele da se vrte u jedinoj zraci sunca. Na potamnelom pozlaćenom štafelaju ispred kamina stajao je portret oca gospođice Emily, rađen u krajonu.

Ustali su kad je ona ušla – mala debela žena, obučena u crno, sa tankim zlatnim lancem koji se spuštao do struka i gubio se u njenom pojasu, koja se oslanjala na štap od ebanovine sa potamnelom zlatnom drškom. Kosti su joj bile sitne i tanke; možda je zato kod nje bilo debljina ono što bi kod drugog bilo samo punoća. Izgledala je napuhano kao telo koje je dugo bilo potopljeno u stajaćoj vodi, a imala je i tu bledu boju. Njene oči, izgubljene u masnim grebenima lica, izgledale su kao dva komadića uglja utisnuta u grudu testa dok su prelazile sa lica na lice a njeni posetioci objašnjavali svoj zadatak.

Nije im rekla da sednu. Samo je stajala na vratima i slušala bez reči, sve dok govornik nije došao do kraja, zamuckujući. Onda su čuli nevidljivi sat kako kuca na kraju zlatnog lanca.

Njen glas je bio suh i hladan. „Ja ne plaćam porez u Jeffersonu. Pukovnik Sartoris mi je to objasnio. Možda bi neko od vas mogao da dobije pristup u gradsku arhivu da se uverite.“

„Ali mi znamo. Mi smo gradske vlasti, gospođice Emily. Zar niste dobili opomenu od šerifa, koju je on sam potpisao?“

„Dobila sam neki papir, da,“ rekla je gospođica Emily. „Možda on smatra samog sebe šerifom… Ja ne plaćam porez u Jeffersonu.“

„Ali u knjigama nema ničega o tome, shvatite. Mi se moramo držati…“

„Otiđite pukovniku Sartorisu. Ja ne plaćam poreza u Jeffersonu.“

„Ali gospođice Emily…“

„Otiđite pukovniku Sartorisu.“ (Pukovnik Sartoris je bio već gotovo deset godina mrtav.) „ Ja ne plaćam porez u Jeffersonu. Tobe!“ Crnac se pojavio. „ Izvedi ovu gospodu.“



II

Tako ih je porazila do nogu, upravo kao što je porazila njihove očeve pre trideset godina u vezi sa mirisom. Bilo je to dve godine nakon smrti njenog oca i kratko vreme nakon što ju je njen dragi – onaj za koga smo verovali da će je oženiti – napustio. Nakon očeve smrti izlazila je jako malo, a nakon što joj je dragi otišao, ljudi jedva da su je i viđali. Nekoliko dama je imalo hrabrosti da joj ode u posetu, ali nisu bile primljene: jedini znak života oko njene kuće bio je crnac – tada mlad čovek – koji je izlazio i ulazio sa korpom za pijacu.

„Baš kao da muškarac – bilo koji muškarac – može da održi kuhinju u redu .“ govorile su dame; zbog toga one nisu bile iznenađene kad se miris pojavio. Bila je to još jedna veza između prostog, plodnog sveta i uzvišenih moćnih Griersonovih.

Jedna suseda se požalila gradonačelniku, sudiji Stevensu, starom osamdeset godina.

„Ali šta biste vi hteli da ja uradim povodom toga, gospođo?“ rekao je on.

„Pa, pošaljite joj poruku da prestane s tim,“ rekla je žena. „Zar nema nekog zakona?“

„Siguran sam da to neće biti potrebno,“ rekao je sudija Stevens. „To je verovatno neka zmija ili pacov što ih je onaj njen crnja ubio u dvorištu. Govoriću s njim o tome.“

Sledećeg dana je dobio još dve pritužbe. Jedna je bila od čoveka koji je došao sa bojažljivim preklinjanjem. „Zaista moramo nešto da učinimo tim povodom, sudijo. Bio bih zadnji čovek na svetu koji bi želio da smeta gospođici Emily, ali nešto moramo učiniti.“ To veče se sastalo Veće odbornika – trojica sedobradih i jedan mlađi čovek, pripadnik generacije na usponu.

„Ovo je sasvim jednostavno,“ rekao je on. „ Pošaljite joj nalog da očisti svoju kuću. Dajte joj rok da to učini, i ako ne bude…“

„Prokletstvo, gospodine,“ rekao je sudija Stevens, „hoćete li vi optužiti jednu damu u lice da loše miriše?“

I tako su sledeće noći posle ponoći četiri čoveka prešla preko travnjaka gospođice Emily i šunjala se oko kuće poput provalnika, njuškajući oko podnožja zidova od cigala i oko podrumskih otvora, dok je jedan od njih izvodio pokrete rukom u pravilnim razmacima, kao da sije iz vreće obešene preko ramena. Provalili su podrumska vrata i prskali tamo kreč, a to su uradili i sa svim drugim pomoćnim zgradama. Kad su ponovo prelazili preko travnjaka, jedan prozor, koji je ranije bio mračan, sada je bio osvetljen i na njemu je sedila gospođica Emily, sa svetlom iza sebe, a njen uspravljeni torzo bio je nepokretan kao kod kakvog idola. Odšunjali su se tiho preko travnjaka do senke bagrema koji su oivičavali ulicu. Nakon nekoliko nedelja miris je nestao.

Tada su ljudi počeli da je stvarno žale. Ljudi u našem gradu, sećajući se kako je stara gospođa Wyatt, njena pratetka, na kraju posve poludela, verovali su da se Griersoni drže malčice previše na visini, u poređenju sa onim što su zaista. Nijedan od mladića nije bio baš sasvim pogodan za gospođicu Emily i takve kao ona. Mi smo ih dugo zamišljali kao živu sliku: vitka figura gospođice Emily u belom u pozadini, a silueta njenog oca s raskoračenim nogama u prednjem planu, leđima okrenutih prema njoj i s bičem u zgrčenoj ruci – oboje uokvireni otškrinutim ulaznim vratima. I tako, kad je napunila tridesetu a još uvek se nije udala, nije nam bilo zapravo drago, nego smo u tom osećali pravdu; čak i sa ludilom u porodici ona ne bi odbila sve svoje prilike, da su joj se zaista ukazale.

Kad joj je otac umro, saznalo se da je kuća sve što joj je ostavio; na neki način ljudima je bilo drago. Konačno su mogli da sažaljevaju gospođicu Emily. Pošto je ostala sama i siromašna, postala je uljuđena. Sada će i ona spoznati onaj stari zanos i ono staro očajanje kad se ima novčić više ili novčić manje.

Dan poslije njegove smrti sve su se dame pripremile da dođu u posetu u kuću, izraze saučešće i ponude pomoć, kako je naš običaj. Gospođica Emily ih je dočekala na vratima obučena kao i obično, bez trunke bola na licu. Rekla im je da joj otac nije umro. Takva je bila tri dana dok su je posećivali sveštenici i doktori, pokušavajući da je ubede da im dozvoli da sahrane leš. Baš kada su bili na putu da se obrate zakonu i sili, ona se slomila, pa su joj oca brzo pokopali.

Onda nismo rekli da je luda. Verovali smo da je morala to da učini. Sećali smo se svih mladića koje joj je otac oterao, i znali smo da sada, kad joj nije ništa ostalo, ona mora da prione uz ono što ju je lišilo svega, kao što to ljudi već rade.



III

Bila je dugo bolesna. Kad smo je ponovo ugledali imala je kratko ošišanu kosu, zbog čega je izgledala kao devojčica, a nejasno je podsećala i na one anđele na šarenim crkvenim prozorima – nekako tragična i smirena.

Grad je upravo bio objavio konkurs za pravljenje pločnika, pa su u leto posle smrti njenog oca počeli su radovi. Došlo je građevinsko preduzeće sa crnjama, mazgama i poslovođom po imenu Homer Barron, Yankeejem – velikim, crnim, poduzetnim čovekom jakog glasa i očiju svetlijih od lica. Grupe malih dečaka su dolazile da čuju kako on psuje crnje i kako oni pevaju u ritmu dizanja i spuštanja pijuka. Prilično brzo se on upoznao sa svakim u gradu. Kad god bi čovek čuo mnogo smeha, bilo gdje oko gradskog trga, Homer Barron bi bio usred te grupe. Uskoro smo počeli da viđamo njega i gospođicu Emily kako se u nedeljna poslepodneva voze u dvokolicama sa žutim točkovima i sa zapregom od dva ista riđana iz štale za iznajmljivanje.

U početku nam je bilo drago što gospođica Emily ima neko zanimanje, a sve dame su govorile: „Naravno, jedna Griersonova ne bi mislila ozbiljno sa jednim severnjakom, nadničarom.“ Ali bilo je i drugih, starijih ljudi, koji su govorili da čak ni tuga ne može naterati pravu damu da zaboravi na noblesse oblige – ali to nisu zvali noblesse oblige. Oni su samo govorili: „Jadna Emily. Njena rodbina bi trebalo da dođe kod nje.“ Imala je neku rodbinu u Alabami, ali se pre mnogo godina njen otac posvadio s njima oko nasleđa stare gospođe Wyatt, one luđakinje, pa nije bilo dodira između dve porodice. Čak nisu bili zastupljeni ni na sprovodu.

A čim su stari ljudi rekli „Jadna Emily“, počelo je šaptanje. „Misliš li da je stvarno tako,“ govorili su jedni drugima. „Naravno da jeste. Šta bi drugo moglo… „ Govorili su ovo pokrivajući rukama usta; šuštanje zategnute svile i satena iza žaluzina zatvorenih zbog popodnevnog sunca dok je prolazilo oštro brzo kloparanje zaprege istih riđana: „Jadna Emily.“

Držala je glavu dovoljno visoko – čak i kad smo poverovali da je posrnula. Kao da je zahtevala više nego ikada da se prizna njeno dostojanstvo poslednjeg Griersona; kao da je nedostajao taj dodir zemnog da potvrdi njenu nepristupačnost. Kao onda kad je kupila otrov za pacove, arsen. Bilo je to više od godinu dana nakon što su počeli da govore „Jadna Emily“, i dok su joj dve rođake bile u poseti.

„Želim neki otrov,“ rekla je apotekaru. Bilo joj je tada preko trideset; još uvek je bila sitna žena, mršavija nego obično, hladnih, nadmenih crnih očiju na licu nategnutom preko jagodica i oko očnih šupljina, onakvom kako čovek zamišlja da bi trebalo da izgleda lice čuvara svetionika. „Želim neki otrov,“ rekla je.

„Da, gospođice Emily. Koju vrstu? Za štakore i takve stvari? Ja bih pre…“

„Želim najbolji koji imate. Svejedno je koja vrsta.“

Apotekar je pomenuo nekoliko imena. „Ubijaju sve do veličine slona. Ali ono što vi želite je…“

„Arsen,“ reče gospođica Emily. „Je li arsen dobar?“

„Je li… arsen? Da, gospođice. Ali ono što vi želite je…“

„Želim arsen.“

Apotekar je spustio pogled na nju. Ona mu je pogled uzvratila, uspravna, s licem poput zategnute zastave. „Pa, naravno,“ rekao je apotekar. „Ako je to što želite. Ali zakon zahteva da izjavite za šta ćete ga upotrebiti.“

Gospođica Emily je samo zurila u njega, zabačene glave da bi mu mogla gledati pravo u oči, sve dok on nije pogledao ustranu i otišao i uzeo arsen i zapakovao ga. Paket joj je doneo crni dečak koji je isporučivao robu: apotekar se nije vratio. Kada je kod kuće otvorila paket, na kutiji je ispod lubanje i kostiju bilo napisano: „Za štakore.“



IV

I tako, sledećeg dana smo svi rekli: „Ubiće se.“ Govorili smo da bi to bilo najbolje. Kad je tek počela da se pojavljuje sa Homerom Barronom, govorili smo: „Udaće se za njega. Onda smo govorili: „Ubediće još ona njega.“ jer Homer je sam izjavio – voleo je muškarce i bilo je poznato da pije s mlađim muškarcima u klubu „Elks“[1] – da on nije od onih muškaraca koji se žene. Kasnije smo govorili: „Jadna Emily“ iza žaluzina, dok su oni prolazili u nedeljno poslepodne u blistavim dvokolicama, gospođica Emily sa visoko podignutom glavom, a Homer Barron sa nakrivljenim šeširom i cigarom u zubima, sa uzdom i bičem u žutoj rukavici.

Onda su neke dame počele da pričaju kako je to sramota za grad i loš primer za mlade. Muškarci nisu hteli da se petljaju, no žene su naposletku naterale baptističkog sveštenika – rodbina gospođice Emily pripadala je episkopalnoj crkvi – da je poseti. Nikada nije hteo otkriti šta se dogodilo za vreme tog razgovora, ali je odbio da ode ponovo. Sledeće nedelje su se opet vozili po ulicama, a sledećeg dana je sveštenikova žena pisala rođacima Emily u Alabamu.

I tako je ponovo imala rođaka po krvi pod svojim krovom, a mi smo čekali na razvoj događaja. Ispočetka se nije ništa događalo. Onda smo bili sigurni da će se oni venčati. Saznali smo da je gospođica Emily bila kod draguljara i naručila muški srebrni toaletni komplet, sa slovima H. B. na svakom komadu. Dva dana kasnije smo saznali da je kupila kompletnu mušku odeću, uključujući i noćnu košulju, i rekli smo: „Venčani su.“ Zaista nam je bilo drago. Bilo nam je drago, jer su dve rođake bile još veći Griersoni nego što je gospođica Emily ikada bila.

I tako, nismo bili iznenađeni kada je Homer Barron – ulice su bile završene već neko vreme – iščezao. Malo smo bili razočarani što nije bilo javnog razračunavanja, ali verovali smo da je on otišao da sve pripremi za dolazak gospođice Emily, ili da joj dâ priliku da se oslobodi rođaka. (U to vreme postojala je zavera, i mi smo bili saveznici gospođice Emily i pomagali joj da nadmudri rođake.) I stvarno, nakon sedmice dana, one su otišle. I, kao što smo očekivali celo vreme, za tri dana se Homer Barron vratio u grad. Jedan je sused video crnca kako ga pušta u kuću kroz kuhinjska vrata u sumrak jedne večeri.

Tada smo poslednji put videli Homera Barrona. A i gospođicu Emily nismo viđali neko vreme. Crnac je ulazio i izlazio sa korpom za pijacu, ali prednja ulazna vrata su ostajala zatvorena. S vremena na vreme smo je viđali na prozoru, za trenutak kao one noći kad su prskali kreč, ali na ulici se nije pojavljivala gotovo šest meseci. Onda smo spoznali da je i to trebalo očekivati; kao da je ona osobina njenog oca koja je osujetila njen ženski život toliko mnogo puta bila isuviše žestoka i strašna da bi mogla umreti.

Kad smo videli gospođicu Emily sledeći put bila je odebljala, a kosa joj je osedjela. Kroz nekoliko sledećih godina postajala je sve sivlja i sivlja, sve dok nije dobila ujednačenu čeličnosivu boju, a onda se prestala menjati. Sve do dana njene smrti, u sedamdeset četvrtoj godini, ostala je još uvek te krepke čeličnosive boje, kao kosa nekog aktivnog čoveka.

Od tog vremena su njena prednja ulazna vrata ostajala zatvorena, osim za vreme šest ili sedam godina, kad joj je bilo oko četrdeset, kad je davala časove iz oslikavanja porcelana. U jednoj od prizemnih soba je napravila studio kamo su joj slali kćerke i unuke savremenikâ pukovnika Sartorisa sa istom pravilnošću i istim duhom kao što su ih slali nedeljom u crkvu sa novčićem od dvadeset pet centi kao prilogom. U međuvremenu je bila oslobođena poreza.

Onda je novija generacija postala kičma i duh grada, a njene učenice su odrasle i počele da se osipaju; one joj nisu slale svoju decu sa kutijama boja i dosadnim kistovima i slikama izrezanim iz ženskih časopisa. Prednja ulazna vrata su se zatvorila za poslednjom i ostala zatvorena zauvek. Kad je grad dobio besplatnu poštansku dostavu, samo je gospođica Emily odbila da joj pričvrste metalne brojeve iznad vrata i poštanski sandučić na kuću. Nije htela da ih sluša.

Danima, mesecima, godinama gledali smo crnca kako postaje sve sivlji i pogrbljeniji, ulazeći i izlazeći sa korpom za pijacu. Svakog decembra smo joj slali poresku opomenu, koju bi pošta neotvorenu vratila nakon nedelju dana. S vremena na vreme bi je videli u jednom od prizemnih prozora – očigledno je gornji deo kuće bio zatvoren – kao izrezbareni torzo nekog idola u niši, kako gleda ili ne gleda u nas, što nikada nismo mogli ustanoviti. Tako je ona prelazila iz generacije u generaciju – draga, neizbežna, nepristupačna, smirena i nastrana.

I tako je umrla. Razbolela se u kući punoj prašine i senki, s drhtavim crncem kao jedinom poslugom. Nismo čak ni znali da je bila bolesna; već odavno smo odustali od pokušaja da dobijemo bilo kakve podatke od crnca. Nije govorio ni s kim, verovatno ni s njom, jer mu je glas postao grub i zarđan, kao da se ne upotrebljava.

Umrla je u jednoj od prizemnih soba, u teškom orahovom krevetu sa zavesom; njena siva glava bila je poduprta jastukom, žutim i plesnivim od starosti i nedostatka sunca.



V

Crnac je dočekao dame koje su prve stigle na prednjim ulaznim vratima i pustio ih u kuću, sa njihovim prigušenim i piskavim glasovima i njihovim brzim i radoznalim pogledima, a onda je iščezao. Prošao je kroz kuću, izašao na zadnja vrata i niko ga više nikada nije vidio.

Dve rođake su odmah stigle. Pripremile su sprovod sledećeg dana, a grad je došao da pogleda gospođicu Emily ispod mase kupljenog cveća, s licem njenog oca, rađenim u krajonu, duboko zamišljenim iznad lesa, i damama piskavim i jezovitim; bili su tu i jako stari ljudi – neki u očetkanim uniformama Konfederacije – na tremu i travnjaku, i razgovarali su o gospođici Emily kao da im je ona bila savremenica, verujući da su plesali s njom i možda joj se i udvarali, brkajući vreme s njegovim matematskim napredovanjem, kao što to starci već čine, kojima prošlost nije sve uža i uža cesta, nego ogromna livada na koju zima nikada ne dolazi, odvojena sada od njih uskim grlićem najnovijih deset godina.

Već smo znali da postoji jedna soba, na području iznad stepenica koju niko nije video četrdeset godina, i u koju će se morati provaljivati. Čekali su da gospođica Emily bude pristojno položena u zemlju pre nego što su je otvorili.

Izgledalo je kao da je nasilje provaljivanja vrata ispunilo celu sobu prašinom. Tanki opori pokrov prašine, kao u grobu, ležao je po cijeloj ovoj sobi, opremljenoj i nameštenoj poput bračne ložnice: na krevetskim zavesama izbledjele ružičaste boje, na ružičastim senilima lampi, na psihi, na nežnom nizu stvari od kristala i muške opreme za toaletu, okovane pocrnelim srebrom, toliko pocrnelim da se monogram više nije vidio. Među njima ležali su okovratnik i kravata, kao da su skinuti trenutak ranije, a kad su bili podignuti, ostavili su na površini bledi polumesec u prašini. Preko stolice je bilo obešeno odelo, brižljivo složeno; ispod njega su se nalazile dve neme cipele i odbačene sokne.

Sam čovek je ležao u krevetu.

Dugo vremena smo stajali tamo, gledajući ga kako se temeljito ceri, bez mesa na licu. Telo je očigledno nekada ležalo u zagrljaju, ali ga je sada prevario taj dugi san, koji traje duže od ljubavi, koji nadvladava čak i grimasu ljubavi. Ono što je ostalo od njega, istrulo pod ostacima noćne košulje postalo je neodvojivo od kreveta na kojem je ležao, a na njemu i na jastuku pored njega ležao je taj ujednačeni sloj strpljive i postojane prašine.

A onda smo primetili da na drugom jastuku postoji udubljenje od nečije glave. Neko od nas je podigao nešto s njega, naginjući se napred, s tom mlitavom i nevidljivom prašinom, suhom i oporom u nosnicama, i videli smo dugi pramen čeličnosive kose.



Preveo: Zvonimir Radeljković

Jorge Luis Borges: Emma Zunz

Četrnaestog januara1922., na povratku iz tekstilne tvornice „Tarbuch i Loewenthal“, Emma Zunz u dnu ulaznog predvorja zatekla je pismo sa žigom iz Brazila, iz kojega je razabrala da joj je umro otac. Najpre su je žig i omotnica zavarali; potom ju je uzbudio nepoznati rukopis. Desetak nespretno sročenih redaka ispunio je celu stranicu; Emma je pročitala da je gospodin Maier zabunom popio prejaku dozu sedativa i preminuo u bolnici u Bagéu trećeg januara te godine. Obavest je potpisao neki očev znanac iz istog pansiona, neki Fein ili Fain, rodom iz pokrajine Rio Grande, koji nije znao da se obraća pokojnikovoj kćeri. Emmi je papir ispao iz ruke. Prvo ju je obuzeo osećaj mučnine u želucu i slabosti u kolenima; zatim je zaželela da već bude sutrašnji dan. Odmah je uvidela da je ta želja uzaludna, zato što je očeva smrt bila jedini događaj na svetu, koji će se beskonačno obnavljati. Podigla je papir i otišla u svoju sobu. Krišom ga je spremila u ladicu, kao da na neki način već zna ono što će se kasnije dogoditi. Možda je to već počela naslućivati; već je bila ona koja će biti.

U tami što se gusnula, Emma je do kraja tog dana oplakala samoubistvo Manuela Maiera koji je prohujalim sretnim danima bio Emmanuel Zunz. Sećala se letovanja na posedu blizu Gualeguaya, sećala se (pokušala se setiti) majke, sećala se kućice u Lanusu što su je prodali na aukciji, sećala se žutih rombova na prozoru, sećala se anonimnih pisama s umetnutim člankom o „blagajnikovoj proneveri“, sećala se (i to nikad neće zaboraviti) kako joj se otac u zadnjoj noći zakleo da je tu lopovštinu počinio Loewenthal, Aaron Loewenthal, najpre upravnik  tvornice, a sada njen suvlasnik. Emma je od 1916. Čuvala tu tajnu. Nikome je nije odala, čak ni najboljoj prijateljici, Elsi Urstein. Možda je izbegavala preteranu prisnost; možda je mislila da je tajna veže sa pokojnikom. Loewenthal nije znao da ona zna; ta beznačajna okolnost pridavala je Emmi Zunz osećaj moći. Te noći nije zaspala, i kad su prvi traci svitanja izoštrili pačetvorinu prozora, njezin plan već je bio skovan. Potrudila se da taj dan, koji joj se učinio beskrajnim, protekne kao i ostali. U tvornici se šuškalo o štrajku; Emma se, kao i uvek, izjasnila protiv svakog nasilja. Kad je u šest završio posao, otišla je s Elsom u ženski klub s gimnastičkom dvoranom i bazenom. Obe su se upisale; morala je ponavljati   ime i prezime; morala je tom prilikom slušati neukusne šale. S Elsom i mlađom sestrom Kronfuss dogovorila se u koji će bioskop otići u nedelju po podne. Zatim se poveo razgovor o momcima, i niko nije očekivao da Emma štogod kaže. U aprilu  puni devetnaestu, ali joj muškarci, još, ulevaju gotovo patološki strah… Na povratku je skuvala juhu od tapioke i povrća, rano je večerala, legla i prisilila se da zaspi. Tako je u svakojakim obavezama i rutini protekao petak, petnaesti, dan koji je prethodio izvršenju plana.

U subotu ju je probudilo nestrpljenje. Nestrpljenje, a ne teskoba, i posebno olakšanje što je konačno svanu taj dan. Više ne mora kovati plan i smišljati pojedinosti: za nekoliko sati događaji će se glatko odvijati. U Prensi je pročitala da brod „Nordstjarnen“ iz Malmöa, isplovljava te noći s gata broj 3; telefonirala je Loewenthalu, natuknula je da želi da mu saopšti nešto važno u vezi sa štrajkom, mimo znanja svojih drugarica, i obećala da će se predvečer navratiti u njegov ured. Glas joj je podrhtavao; ništa čudno za potkazivačicu. Tog se jutra nije zbilo ništa posebno. Emma je radila do podneva i s Elsom i Perlom Kronfuss utanačila pojedinosti oko nedeljnog izleta. Legla je posle jela i sklopljenih očiju ponovo je razmotrila skroviti plan. Pomislila je da će završna faza biti manje grozna od prve i da će joj podariti osećaj trijumfa i pravde. Odjednom je uzbuđeno ustala i otvorila ladicu na komodi. Ispod slike Miltona Sillsa, gde ga je sakrila pretprošle noći, nalazilo se Fainovo pismo. Niko ga nije mogao videti; počela ga je čitati, a onda poderala.

Bilo bi teško, i možda neumesno, koliko-toliko, stvarno opisati ono što se zbivalo toga popodneva. Pakao je obeležen nestvarnošću, to obeležje možda istovremeno ublažava njegovu stravičnost. Kako da bude verodostojan pothvat u koji gotovo ne veruje njegov izvršilac, kako obnoviti taj kratkotrajni haos kojega si danas Emino sećanje gnuša i odriče? Emma je živela oko Almagra, u ulici Liniers; znamo da je tog popodneva otišla u luku. Možda joj se na odvratnoj aveniji Paseo de Julio pričinilo da je ogledala umnožavaju, svetlost prokazuje i požudne oči razgolićuju, ali je razumnije pretpostaviti da je najpre, potpuno neprimećena, lutala pod ravnodušnim svodovima vašarišta… Zašla je u dva-tri bara, zapamtila rutinu ili trikove onih žena. Napokon je pronašla posadu s „Nordstjarnena“. Pobojala se da joj jedan mladac izmamiti kakvu nežnost, pa se odlučila za drugoga, koji je, po svoj prilici, bio niži rastom od nje i prostačina, da ne okalja čistoću strahote. Taj ju je čovek poveo nekim ulazom, zatim sumnjivim tremom, zatim zavojitim stubištem, zatim predvorjem (u kojem se nalazilo okno s rombovima nalik na one u Lanúsu, zatim nekim hodnikom i zatim do vrata koja su se zatvorila. Značajni događaji izvan su vremena, bilo zato što im je neposredna prošlost nekako odsečena od budućnosti, bilo zato što im sastavni delovi nisu uzastopni.

Je li u tom vremenu izvan vremena, u tom mutnom kovitlacu nepovezanih i groznih osećaja, Emma Zunz barem jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se žrtvuje? Rekao bih da jeste, i da u tom času njezin očajnički naum zamalo nije propao. Pomislila je na to s tupom preneraženošću i odmah utonula u vrtoglavicu. Muškarac, Šved ili Finac, nije govorio španski; bio joj je instrument kao i ona njemu, ali ona je za poslužila užitak, a on za pravdu.

Kad je ostala sama, Emma nije odmah otvorila oči. Na noćnom ormariću nalazio se novac što ga je ostavio muškarac. Emma se pridigla i rasparala ga kao što je nedavno učinila s pismom. Paranje novca jest svetogrđe, baš kao i bacanje hleba: Emma se u isti mah pokajala. Čin oholosti, na taj dan… Strah joj se utopio u telesnoj tuzi, u odvratnosti. Odvratnost i tuga sapinjale su je, ali je Emma sporo ustala i počela se odevati. U sobi su boje tamnile; padao je poslednji sumrak. Emma je uspela izaći neopazice; na uglu je ušla u tramvaj koji je vozio u zapadni deo grada. U skladu s planom, odabrala je jedno od prednjih sedala, da joj ne vide lice. Možda joj je godilo što je tokom dosadnog promicanja ulica uvidela da protekli događaj nije narušio poredak stvari. Vozila se proređenim i mutnim četvrtima, prateći ih pogledom i smesta zaboravljajući, i sišla u jednoj od pokrajnjih ulica oko šetališta Warnes. Paradoksalno, umor joj je davao snage, zato što ju je silio da se usredotoči na pojedinosti svoje pustolovine i zastirao joj pozadinu i cilj.

Aarona Loewenthala svi su smatrali ozbiljnim čovekom; malobrojni prijatelji, škrcem. Stanovao je na gornjem spratu tvornice, sam. Živeći na pustoj periferiji, bojao se lopova; u tvorničkom dvorištu držao je velikog psa, a u ladici pisaćeg stola – što su svi znali – revolver. Prethodne je godine dolično oplakao iznenadnu smrt svoje žene – iz porodice Gauss, koja je u brak donela bogati miraz – ali njegova prava strast bio je novac. U dubini duše pomalo je patio što taj novac teže zarađuje nego što ga čuva. Bio je jako pobožan: smatrao je da je s Gospodom sklopio tajni savez po kojem su mu, u naknadu za molitve i pobožna dela, nedela oproštena, Ćelav, krupan, u crnom odelu, s tamnim cvikerima i riđe brade, stajao je pokraj prozora, očekujući poverljiv izveštaj radnice Zunz.

Ugledao ju je kako otvara gvozdena vrata (što ih je bio namerno odškrinuo) i prelazi preko mračnog dvorišta. Video je kako je zaobišla vezanog psa kad je stao lajati. Emmine usne micale su se kao da potiho moli; ponavljale su, umorno, presudu što će je gospodin Loewenthal čuti pre negoli umre.

Sve se nije dogodilo kako je Emma Zunz predvidela. Od prethodne zore često je sebe zamišljala kako, naperivši odlučno revolver, primorava tu hulju da prizna ogavnu krivicu i tumači smeli plan koji će Božjoj Pravdi omogućiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Nije želela da je stigne kazna, i to ne iz straha, nego zato što se smatrala oruđem Pravde.) Posle toga, hitac u prsa zapečatiće Loewenthalovu sudbinu. Ali, stvari se nisu tako odvijale.

Našavši se pred Aaronom Loewenthalom, pre negoli neodloživu potrebu da osveti oca, Emma je osetila neodoljivi poriv da se osveti za gadosti koju je zbog toga morala podneti. Posle toga podrobno zasnovanog obeščašćenja mora ga ubiti. Nema vremena za suvišna prenemaganja. Sedeći, plaho se ispričavala Loewenthalu, pozvala se (kao potkazivačica) na dužnu odanost, spomenula nekoliko imena, natuknula još neka i zamukla, kao da ju je savladao strah. Kada se on, sumnjičav zbog takvog ponašanja, ali iskazujući razumevanje, vratio iz blagovaonice, Emma je iz ladice već bila izvukla teški revolver. Dvaput je pritisnula obarač. Krupno telo stropoštalo se kao da su ga hici i dim razbili, razbila se čaša s vodom, lice su je zapanjeno i besno pogledalo, usta na tom licu stale su joj dobacivati kletve na španskom i na jidišu. Kletve nisu prestajale; Emma je morala ponovo opaliti. Vezani pas u dvorištu počeo je besomučno lajati, iz psovačkih pokuljala je nagla krv i natopila bradu i odeću. Emma je stala izricati pripremljenu optužbu („Osvetila sam oca, i kazna me neće stići…“), ali je nije dovršila, jer je gospodin Loewenthal izdahnuo. Nikad neće saznati što je sve od toga dokučio.

Besomučni lavež podseti je da nije sve gotovo. Dovela je divan u nered, na truplu raskopčala kaput, skinula mu krvave cvikere i odložila ih na kartoteku. Zatim je podigla slušalicu i stala ponavljati ono što će često ponoviti, ovim ili sličnim rečima: Dogodilo se nešto neverovatno… Gospodin Loewenthal pozvao me pod izlikom da se radi o štrajku… Silovao me, ubila sam ga…

Priča je, zapravo bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, zato što je, u biti, bila istinita. Istinit je bio ton Emme Zunz, istinski stid, istinita mržnja. Istinito je bilo poniženje što ga je podnela; lažne su bile samo okolnosti, vreme i jedno ili dva imena.



Prevod: Milivoj Telećan i Marko Grčić
izvor 

Valerij Brjusov, Poezija

Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih preneti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svetom”, tražio je snagu i patos u istorijskim  motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagoveštavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pesma Konj bledi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubistva (Zrcalo sena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.


Kula ljubavi
Neizbežnost
U gluho ja odrastoh vreme
Vijanje smrti
Zidar


__________________________________


Kula ljubavi

Očajavam, što nismo sami, danonoćno,
I što će mesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donese tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pene,
I bićeš među njima, bićeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gde u kuli, u visokoj,
Gde večno krvav kondir boji sene svoda,
Gde sutra vraća juče, gde je noć i spokoj,
I gde se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja, sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo večnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje. 

__________________________________


Neizbežnost

Je li to važno da’l si bila verna?
I da li ja beh veran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si bleda, smerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k’o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gde da nas probode.
I ko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta teskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nežnost,
nad nama vlada samo Neizbežnost.


__________________________________



U gluho ja odrastoh vreme




U gluho ja odrastoh vreme,
Kad sav svet beše gluh i tih,
Ljudima život beše breme,
Sluhu suvišan beše stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe začuh
I hiljadu letnog leda lom.
Odgonetah: đođe li mi bednom
Videti plavet novih struja,
Vetrom slobode dahnut jednom
I smehom proletnih oluja.
Prođoše dani, desetine leta,
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.

__________________________________


Vijanje smrti



Ni boja, ni zraka, ni aromata,
ni šaren-riba, ni mrtvosanih ruža,
čak ni snova bezbrižnoga razvrata.
Ni suza!
Potok sazvučja sve reči odnese,
za noćna viđenja to je naplata!
Čudno je nežna ta magla tužna,
bez suza!
Poslednji zrak u nagoveštaju zalaska
Bledi… Noć je tu…Tamni se litica uska…
Meni svejedno. Ne treba – ni povratka,
ni suza!



__________________________________


Zidar


Zidaru, zidaru, s pregačom belom,
Što li to zidaš mi ti?
- Ne smetaj, momče, puni smo posla,
Tamnicu gradimo mi.
- Zidani, zidani, s lopatom vernom,
Čiji će trunut tu sni?
- Tvoji ni tvojih, gavane, neće.
Čemu da kradete vi?
- Zidaru, zidani, ko li će u njoj
Noćima čamit? Da l’ znaš?
- Možda i sinak moj, radnik ko i ja.
Takav je udes već naš.
- Zidaru, zidaru, da I’ svih će se setiti,
Što vukoše opeke te?
- Čuvaj se, kani se maze pod skelom .
Ćuti, mi znamo sve.

__________________________________

Valerij Brjusov, U Kuli, ( zapisan san )

Valerij Brjusov, Noćno putovanje

Valerij Brjusov, Ognjeni anđeo( analiza ) 

Honore de Balzac, Sjaj i beda kurtizana ( odlomak )

PRVI DEO
Kako ljube bludnice


Godine 1824. na poslednjem plesu u Operi velikom je broju krabulja zapela za oko lepota nekoga mladića koji je šetao po hodnicima i po foajeu. Držao se kao čovek koji traži neku ženu koju su
nepredviđene zapreke zadržale kod kuće. Tajna je ovoga čas nehajnog čas žurnog hodanja poznata samo starim ženama i nekolicini iskusnih danguba. Kod ovakva ogromnog sastanka, gomila slabo
promatra gomilu, interesi su strašni, čak je i besposlica zaposlena. Mladoga je gizdelina toliko zaokupljala njegova nemirna potražnja da uopšte nije opazio svoj uspeh: podrugljivo zadivljene poklike nekih krabulja, ozbiljnoga divljenja, zagrižljivih šala i slatkih reči nije on ni čuo ni video. Premda ga je njegova lepota stavljala u red onih izuzetnih osoba koje dolaze na ples u Operu da tamo dožive kakvu pustolovinu, i koje očekuju kao što su ljudi nekad čekali dobitak na ruletu, dok je još Frascati živeo, ipak se činilo da je poput građanina siguran da će dobro provesti svoju veče; po svoj je prilici to bio junak jedne od onih tajna što se odigravaju među tri osobe, onih tajna od kojih se sastoji čitav krabuljni ples u Operi i koje su poznate samo onima što u njima igraju ulogu. Za mlade je naime
žene koje idu na nj da bi mogle reći »Videla sam«, za ljude iz pokrajine, za neiskusne mladiće i za strance, Opera tada verovatno palača umora i dosade. Njima je ta crna, spora i stisnuta gomila, koja
hoda amo-tamo, koja se valja, okreće amo-tamo, penje se i silazi, i koja se može usporediti samo s mravima na njihovu mravinjaku, tako malo razumljiva kao berza bretonskom seljaku, komu je nepoznato postojanje glavne knjige državnih verovnika. Osim retkih izuzetaka, muškarci se u Parizu ne maskiraju: muškarac u dominu daje smešan utisak. U tome se pokazuje genij naroda. Ljudi koji žele sakriti svoju sreću mogu ići na ples u Operu a da na nj ne đođu, a maske koje su bezuslovno prisiljene da uđu, odmah odlaze. Najzabavniji prizor, čim se otvori ples, pruža gužva na vratima
što je stvara val ljudi koji odlaze i sudaraju se s onima koji dolaze. Zakrabuljeni su dakle muškarci ili ljubomorni supruzi koji dolaze uhoditi svoje žene ili muževi koji imaju kakvu ljubavnu pustolovinu pa neće da ih uhode njihove žene: oba ta položaja jeđnako izazivaju smeh. Tako je toga mladića. a da
nije ni znao, kao ubica sledila neka debela i kratka maska, koja se valjala kao kakva bačva. Za svakoga stalnog gosta Opere ovaj je domino odavao kakva upravnog činovnika, menjačkog agenta, bankara, beležnika, ukratko nekog građanina koji sumnja u svoju nevernu ženu. U visokom društvu niko zaista ne trči za dokazima koji bi ga mogli poniziti. Već je više krabulja jedna drugoj smejući se pokazalo ovu nakaznu ličnost, druge su je oslovile, neki su joj se mladići rugali. Širina njezinih pleća
i njezino držanje pokazivalo je očiti prezir za ova beznačajna zadirkivanja. Ona je išla kamo ju je vodio taj mladić, kao progonjeni vepar koji ne mari za tanad što mu zuji oko ušiju, ni za pse što za njim laju. Premda bi se na prvi pogled bilo moglo činiti da su oni koji su došli radi užitka kao i oni koji su došli zbog zabrinutosti obukli isto odelo, onu poznatu venecijansku crnu odeću, i mada je sve na plesu u Operi isprepleteno; različiti se krugovi od kojih sc sastoji pariško društvo među
sobom nalaze, prepoznavaju i promatraju. Neki upućeni imaju tako jasne pojmove da im je ta nečitljiva knjiga interesa ćitljiva kao kakav zanimljiv roman. Za stalne goste ovaj dakle čovek
nije mogao ići za kakvom ljubavnom pustolovinom, jer bi tada zasigurno nosio kakav dogovoreni crveni, beli ili zeleni znak koji odaje već odavno pripravljenu sreću. Nije li se radilo o nekoj
osveti? Kad su videle masku koja je tako izbliza sledila toga mladića — miljenika žena, neke su dangube ponovo svratile svoju pozornost na ono lepo lice na koje je užitak stavio božansku aureolu. Mlađić ih je interespopvao: što je više hodao amo-tamo, to je veću radoznalost pobuđivao. Sve je kod njega uostalom ukazivalo na to da je navikao na otmen život. Prema nekom kobnom zakonu za naše doba, jedva postoji kakva bilo fizička bilo moralna razlika između najotmenijega, najbolje odgojenoga sina koga vojvode i pera i ovoga dražesnog mladića kojega je još nedavno usred Pariza davila beda svojim gvozdenim rukama. Lepota i mladost su kod njega mogle sakriti duboke ponore, kao i kod mnogih mladića koji hoće da igraju kakvu ulogu u Parizu a nemaju potrebnog kapitala za svoje zahteve i koji svaki dan stavljaju na kocku sve za sve, žrtvujući bogu kojemu se u ovom kraljevskom gradu najviše umiljavaju: slučaju. Ipak su njegovo odelo i njegovo držanje bili besprekorni, hodao je po klasičnom parketu foajea kao stalan gost Opere. Ko nije opazio da tamo kao i na svim mestima Pariza postoji neki način držanja koji odaje ko si, štoa radiš, odakle dolaziš i što hoćeš?
— Krasna li mladića! Ovde se čovek može okrenuti da ga vidi - reče neka maska u kojoj su stalni plesni gosti prepoznali otmenu gospođu.
— Ne sećate li ga se? — odgovori joj muškarac koji joj je dao ruku. A gospođa vas je du Chatelet upoznala s njim...
— Šta? To je lekarev sin u koga se bila zaljubila i koji je postao novinarom, ljubavnikom gospođice Coralije?
— Ja sam mislio da je suviše duboko pao a da bi ikada mogao opet isplivati na površinu i ne razumem kako se može opet pojaviti u pariškom društvu - reče grof Siksto du Chatelet.
— Izgleda kao knez - reče maska - i nije mu to dala ona glumica s kojom je živeo. Moja nećakinja, koja ga je otkrila, nije ga znala tako udesiti. Volela bih upoznati ljubavnicu toga Sargina. Recite mi nešto iz njegova života što bi mi omogućilo da ga uznemirujem. Ovaj je par, koji je mladića sledio šapćući, tada oštro promatrala maska širokih ramena.
— Dragi gospodine Chardon - reče prefekt Charente primajući gizdelina za ruku — dopustite mi da vas upoznam s jednom osobom koja se želi ponovo s vama upoznati...
— Dragi grofe Chatelet -odgovori mladić - upravo me ta osoba poučila kako je smešno ime koje mi dajete. Kraljev mi je ukaz vratio ime Rubempre, ime mojih predaka po majci. Premda su novine javile ovu činjenicu, ona se tiče tako neznatne ličnosti, te se ne stidim da na nju podsetim svoje prijatelje, svoje neprijatelje i ravnodušne: vi se ubrojite među one koje hoćete, ali sam siguran da ćete odobriti meru koju mi je savetovala vaša žena kad je još bila samo gospođa de Bargeton.
         Ovaj je fini žalac nasmejao markiza, a kod prefekta Charente izazvao je nervozno drhtanje.
— Reći ćete joj - nadoda Lucien - da ja sad nosim crveni grb s s besnim bikom od srebra na zelenom polju.
— Srebrnoga bika... -ponavljao je Chatelet.
— Gospođa će vam markiza objasniti, ako ne znate, zašto je ovaj stari grb nešto bolje nego komornički ključ i carske zlatne pčele koje se nalaze na vašem, i to na veliku žalost gospođe
Chatelet, rođene Negrepelisse d’Espard... - živo reče Lucien.
— Budući da ste me prepoznali, ne mogu vas više uznemiravati, i ne bih vam mogla objasniti do koje rne mere zanimate. - reče mu tiho markiza d’Espard čudeći se njegovoj bezobraštini i sigurnosti koju je taj od nje nekad prezreni čovek stekao.
— Dopustite mi onda, gospođo, da sačuvam jedinu mogućnost koju imam da zaokupljam vaše misli, ostavite me u ovoj tajanstvenoj poluseni — reče on sa smeškom kao onaj čovek koji neće sigurnu sreću izvrgavati pogibelji.
      Markiza nije mogla suzdržati malu naglu kretnju kad je osetila da ju je, prema jednome engleskom izrazu, Lucienova pravilnost presekla.
— Čestitam vam zbog promene staleža — reče grof du Chatclet Lucienu.
— A ja primam čestitku kao što mi je izričete - odvrati Lucien i pozdravi markizu s neizmernom draži.
— Naduvenac! — reče tiho grof gospođi d’Espard, — Konačno je osvojio svoje pretke.
— Kad je naduvenost kod mladića upravljena protiv nas, gotovo uvek ukazuje na neku osobu koja vrlo visoko stoji, jer među nama ona ukazuje na nesreću. Stoga bih volela poznati onu od naših prijateljica lcoja je ovu lepu pticu uzela pod svoju zaštitu. Možda bih tada našla mogućnost da se večeras zabavljam. Moj je anonimni list bez sumnje zloba koju je spremila neka moja suparnica, jer je u njemu govora o ovom mladiću; njegovu mu je bezobraštinu po svoj prilici neko diktirao: pratite ga. Ja ću uzeti ruku vojvode de Navarreinsa, pa ćete me opet lako moći naći.
U onom se trenutku kad je gospođa d’Espard htela osloviti svoga rođaka tajanstvena maska postavi između nje i vojvode da joj šapne u uvo: Lucien vas Ijubi, on je pisac pisamca; vaš je prefekt njegov
najveći neprijatelj, pa zar se onda mogao pred njim izjasniti?
       Neznanac se udalji i ostavi gospođu d’Espard u dvostrukom iznenađenju. Markiza nije poznavala nikoga na svetu koji bi bio kadar igrati ulogu ove maske. Bojala se stupice pa sedne i sakrije se. Grof Siksto du Chatelet, kojemu je Lucien skratio naslov za ono njegovo častohlepno »du« svakako s namerom koja je mirisala na dugo smišljanu osvetu, sledio je izdaleka ovoga gizdelina. Uskoro se sastane s nekim mladićem kojemu je, kako je mislio, mogao govoriti od srca k srcu.
— No, Rastignac, jeste li videli Luciena? Potpuno se promenio u držanju i u mišljenju.
— Da sam tako lep mladić kao on, ja bih bio još bogatiji od njega - odgovori mladi rasipnik laganim ali finim tonom koji je izražavao vedru šalu.
—Ne - šapne mu u uho krupna maska i vrati mu sto puta milo za drago tonom kojim je izrekao ovu jednu jedinu reč.
      Kako Rastignac nije bio takav čovek da proguta uvredu, ostao je kao gromom ošinut i dao se odvesti k prozoru nekom gvozdenom  rukom koje se nije mogao otresti.
— Vi mladi petliću iz kokošinjca mame Vauquer, kojemu je nedostajalo srčanosti da zgrabi milione tate Taillefera kad je već najveći deo posla bio gotov, za vašu ličnu sigurnost znajte ovo: ako se ne budete prema Lucienu vladali kao prema bratu koga volite, vi ste u našim rukama, a mi nismo u vašima. Ćutnja i odanost! Inače ću se ja umešati u vašu igru i srušiću vaše kegle. Lucien de Rubempre se nalazi pod zaštitom najveće današnje sile - crkve. Birajte između života i smrti. Vaš odgovor?
      Rastignacu se vrtelo u glavi kao čoveku koji je zaspao u šumi i probudio se pokraj izgladnele lavice. Bojao se, ali je bio bez svjedoka: u takvim prilikama i najodvažnije ljude hvata strah.
— Samo on može znati i usuditi s e ... - reče za sebe poluglasno.
     Maska mu stisne ruku kako bi ga sprečila da završi svoju rečenicu.
— Postupajte kao da je to on -reče.
      Rastignac se vladao kao milioner na otvorenoj cesti koji je video kako razbojnik nišani na nj: predao se. Moj dragi grofe - reče on du Chateletu kad se vratio k njemu - ako vam je stalo do vašeg položaja, postupajte s Lucienom de Rubempreom kao s čovekom koga ćete jednoga dana videti na mnogo višem položaju no što je vaš.
     Maski je izbegla jedna kretnja zadovoljstva, i ona opet pođe Lucienovim tragom.
— Moj dragi, vrlo ste brzo promenili svoje mišljenje o njemu- odgovori s pravom začuđeni prefekt.
— Jednako tako brzo kao oni koji sede u centru a glasaju. s desnicom — odgovori Rastignac tome prefektu-narodnom poslaniku koji još pre nekoliko dana nije glasao za vladu.
— Ima li još danas mišljenja? Postoje samo interesi — upadne des Lupeaulx, koji ih je slušao. — 0 čemu se radi?
— O gospodinu de Rubempreu, koga mi Rastignac želi prikazati kao neku ličnost — reče narodni poslanik generalnom sekretaru.
— Moj dragi grofe — odgovori mu ozbiljno des Lupeaulx - gospodin de Rubempre je vrlo zaslužan mladić i ima tako dobro zaleđe da bih bio presretan kad bih s njime opet mogao sklopiti poznanstvo.
— Tu će brzo pasti u osinjak razvratnika našega doba — reče Rastignac.

    Tri su se sugovornika okrenula prema uglu u kojem je stajalo nekoliko književnika, više manje slavnih ljudi, i nekolicina razvratnika.
    Ova su gospoda iznosila svoje primedbe, svoje dosetke i zlobne šale pokušavajući se zabavljati i očekujući kakvu zabavu. U ovoj zbrda-zdola sastavljenoj skupini bilo je ljudi s kojima je Lucien dolazio u dodir, a oni su pod prividno lepim postupcima prema njemu skrivali rđave namere.
— No, Luciene, moje dete, moj ljubimče, opet smo se potkožili, okrpali. Odakle dolazimo? Opet smo pomoću darova iz Florinina budoara uzjahali na konja? Vrlo dobro, moj mladiću!- reče mu Blondet puštajući Finotovu ruku da prijateljski obuhvati Luciena oko struka i da ga pritisne na svoje srce.
     Andoche Finot je bio vlasnik jednoga časopisa u kojemu je Lucien gotovo besplatno radio, a Blondet ga je obogaćivao svojom saradnjom, svojim razborom, svojim mudrim savetima i dubinom svojih pogleda. Finot i Blondet su oličavali Bertranda i Ratona, s tom razlikom što je La Fontainova mačka konačno opazila da je varaju, dok je Blondet, premda je znao da ga vara, Finotu dalje služio.      Ovaj sjajni condottiere pera morao je zaista biti dugo rob. Finot je sakrivao surovu volju pod nezgrapnim vanjskim oblicima, pod pospanom bezobraznom gluposti, koja je toliko bila presvučena tako tankim slojem duha kao što je kruh nadničara namazan tankom naslagom češnjaka. On je znao
spremiti u svoj ambar sve ono što je napabirčio — ideje i škude - po poljima nesređenoga života kakav provode književnici i političari. Blondet je na svoju nesreću plaćao svojom snagom za svoje mane i za svoju lenost. Kako je uvek zapadao u nevolje, on je pripadao onoj vrsti ođličnih ljudi koji sve mogu za sreću drugih a ništa ne mogu za svoju, onim Aladinima koji dopuštaju da neko posudi od njih svetiljku. Ovi divni savetnici imaju oštrouman i valjan duh kad ga ne muči lični interes.
Kod njih radi mozak a ne mišica. Odatle ona nestalnost njihova značaja i odatle onaj prekor kojim ih satiru slabiji duhovi. Blondet je delio svoju novčarku s drugom kojega je dan pre uvredio, jeo je, pio i spavao s onim -kojega je sutrađan nameravao da zadavi. Ovi su zanimljivi paradoksi opravdavali sve. Kako je sav svet shvatao kao šalu, ni sam nije hteo da ga shvataju ozbiljno. Bio je mlad, omiljen, gotovo slavan, sretan, pa se nije kao Finot brinuo za to da stekne potreban imetak za stare dane.
Najveća je možda hrabrost u ovaj čas bila potrebna Lucienu da odbrusi Blondetu kao što je odbrusio gospođi d'Espard i Chateletu. Ali su kod njega na žalost užici taštine sprečili delovanje ponosa, koji je sigurno začetnik mnogih velikih dela. Njegova je taština slavila slavlje u pređašnjem susretu: pokazao se bogat, sretan i pun prezira prema onim dvema osobama koje su ga prezrele kad je bio siromašan i bedan. Ali zar je pesnik, kao neki stari diplomata, mogao bezobzirno napasti dvojicu takozvanih prijatelja koji su ga primili u nuždi, kod kojih je spavao u vreme svoje nevolje? Finot, Blondet i on su se zajedno ponižavali, oni su slavili orgije koje nisu samo proždirale novac njihovih
poverilaca. Kao oni vojnici koji ne znaju svoju hrabrost upotrebiti na pravom mestu, Lucien je tada učinio ono što radi mnogo ljudi u Parizu: on se ponovo osramotio, jer je prihvatio Finotovu ruku i nije odbio Blondetcvo milovanje. Ko se bavio novinarstvom, ili ko se još njime bavi, dolazi u krutu nuždu da pozdravlja ljude koje prezire, da se smeši svome najvećem neprijatelju, da trpi najsmradnije prostote, da prlja sebi prste, da svojim napadačima plati milo za drago. Čovek se navikava na to da gleda kako se čini zlo, da ga propušta; najpre ga odobrava, a na koncu ga i sam čini. S vremenom se
dušu umanjuje, jer je prlja sramotni i neprestani kompromis, pokretač plemenitih misli rđa, šarke se banalnosti troše i okreću same od sebe. Alcesti postaju Filintima, značajevi slabe, talenti se kvare, vere u lepa dela nestaje. Takav koji se nekad hteo ponositi svojim napisanim stranicama rasipa svoju
snagu na jadne članke za koje ga njegova savest pre ili kasnije pokorava kao za isto toliko rđavih dela. Bili su došli, kao što se dogodilo kod Lousteaua i Vernoua, da postanu veliki pisci, a poslali su nemoćni novinari. Stoga se ne mogu dovoljno pohvaliti oni u kojih je značaj na visini njihova talenta: ljudi d’Arthezova kova, koji znaju sigurno hodati po liticama književnoga života. Lucien nije znao što da odgovori na Blondetovo laskanje, jer je njegov duh na Luciena neodoljivo zavodnički
delovao, i on je kao razvratnik sačuvao svoju vlast nad svojim učenikom, a osim toga je zbog svog ljubavnog odnosa s groficom de Montcornet zauzimao visok položaj u otmenom društvu.
— Jeste li baštinili od kakvoga ujaka? - upita ga Finot s podrugljivim izrazom lica.
— Ja sam počeo, kao i vi, sistematski izrabljivati glupake - odgovori Lueien jednakim tonom.
— Gospodin jamačno ima kakav časopis, kakve novine? - upita Andoche Finot bezobrazno naduveno kao izrabljivač prema onome koga izrabljuje.
— Imam nešto bolje -odvrati Lucien, jer mu je taština, koju je povredila neprirodna nadmoć glavnog urednika, povratila svest o njegovom novom položaju.
— A što vi imate, moj dragi? ...
— Imam stranku.
— Postoji li Lucienova stranka? — upita Vernou smešeći se.
— Finot, ovaj te dečak daleko pretekao, to sam ti i prorekao.Lucien ima talenta, nisi znao s njim dobro postupati, nego si ga mučio. Pokaj se, ti surovi klipane! - poviče Blondet.
     Blondet je bio lukav kao lija i nazrevao je u Lucienovu govoru, kretnjama i licu više od jedne tajne. Premda ga je ublaživao, znao mu je upravo tim rečima stezati podbradnjak uzde. Hteo je doznati razloge zašto se Lucien vratio u Pariz, njegove namere i sredstva za život.
— Klekni na kolena pred ovom moći koju nikad nećeš imati, ma bio ti sto puta Finot bio ti sto puta Finot — nastavi on. — Pripusti gospodina, i to smesta, u broj jakih ljudi kojima pripada budućnost. On je naš! Duhovit je i lep: ne sme li i on uspeti prema onoj tvojoj: quibuscumque viis. Evo ga pred nama u njegovoj milanskoj bojnoj opremi, sa snažnim napola izvučenim bodežom i razvijenom zastavom. — Boga ti, Luciene, a gde si omaknuo ovaj krasni prsluk? Samo ljubav može naći takva sukna. Imamo li stan? Ovaj čas mi je potrebno znati adrese svojih prijatelja, ne znam gde ću noćas spavati. Finot me je pod prostačkom izlikom da će imati ljubavni doživljaj za noćas bacio van.
— Moj dragi — odgovori Lucien - provodim u životu aksiom s kojim je čovek siguran da će mirno živeti: Fuge, late, tace. Ostavljam vas.
— Ali ja ne ostavljam tebe dok mi ne platiš onaj sveti dug, onu malu večeru! Hm? — reče Blondet, koji je suviše voleo dobro da omasti brkove i koji se dao častiti kad je bio prazne kese.
— Kakvu večeru? - upita Lucien s nestrpljivom kretnjom.
— Ne sećaš li se? Evo po tome prepoznajem kad nekom prijatelju dobro pođe: sve zaboravlja.
— Zna on što nam je dužan, jamčim za njegovo srce — reče Finot prihvatajući Blondetovu šalu.
— Rastignac — reče Blondet hvatajući za ruku ovoga mladoga rasipnika upravo kad je došao do gornjega kraja foajea u blizinu stuba gde su stajali tobožnji prijatelji — radi se o večeri: ta i vi ćete biti s nama... ako gospodin - nastavi on ozbiljno pokazujući na Luciena — ne bude i nadalje poricao taj dug časti: on je to kadar.
— Gospodin de Rubempre, jamčim, nije kadar da to učini- reče Rastignac, misleći na sasvim nešto drugo nego na obmanjivanje.
— Evo Bixioua — usklikne Blondk — on će također doći, bez njega nije ništa potpuno. Bez njega mi ni šampanjac ne razvezuje jezik, i sve mi je bljutavo, pa i najbolje šale.
— Moji prijatelji — reče Bixiou — vidim da ste se okupili oko čuda dana. Naš dragi Lucicn obnavlja Ovidijeve Metamorfoze. Kao što su se bogovi pretvarali u retko povrće i druge stvari da zavedu žene, tako se naš Chardon pretvorio u plemića da zavede ... koga? ... Charlesa X! Moj dragi Luciene — reče on primajući ga za dugme njegova kaputa - kad novinar postane veliki gospodin, zaslužuje lepu mačju deraču. Na njihovom mestu - reče taj nemilosrdni šaljivac pokazujući na Finota i Vernoua — ja bih te načeo u njihovim malim novinama, ti bi mi doneo stotinjak franaka: deset stubaca dobrih dosetki.
— Bisiou - reče Blondet - ugostitelj nam je svet dvadeset četiri sata pre gozbe i dvanaest sati posle nje: naš dični prijatelj daje nam večeru.
— Kako! Kako! - nastavi Bbđou - a šta je potrebnije nego jedno veliko ime sačuvati od zaborava i obdariti darovima ubogo plemstvo talentiranoga čoveka? Luciene, ti uživaš poštovanje štampe, kojoj si bio najljepši ukras, a mi ćemo te podupirati.
— Finot, nekoliko redaka u uvodnom članku! — Blondet, jedan lukav člančić na četvrtoj stranici tvojih novina! Najavimo da je izašla najbolja knjiga našega doba: »Strelac Karla IX«. Zamolimo
Dauriata da nam izda »Ivančice«, ove božanske sonete francuskoga Petrarke. Podignimo svoga prijatelja na štitu štampanoga papira koji stvara i uništava slavu.
— Ako hoćeš večeru - reče Lucien Blondetu da se otrese ove skupine koja je postajala sve većom — čini mi se da nije trebalo da upotrebiš hiperbolu ni parabolu sa svojim starim prijateljem, kao da je on kakva budala. Sutra naveče kod Lointiera - reče živahno kad je video kako dolazi neka žena prema kojoj je požurio.
— Oh! oh! oh! - reče Bixiou podrugljivo menjajući glas kod svakoga usklika, kad mu se činilo da prepoznaje masku prema kojoj je Lucien išao - to zaslužuje da se potvrdi. I on je sledio taj lepi par, prestigao ga i promotrio ga oštrim pogledom, te se vratio na veliko zadovoljstvo svih ovih
zavidnika koji su hteli znati odakle dolazi promena Lucienovih novčanih sredstava.
— Moji prijatelji, vi već odavna poznate sreću gospodina de Rubemprea — reče im Bixiou. — To je nekadašnji des Lupeaulxov »štakor«. Sada je već zaboravljena izopačenost, koja je još u početku
ovoga veka bila vrlo raširena, a sastojala se u raskoši »štakora«. »Štakorom« - ta je reč u tom smislu već zastarela - zvala se devojčica od deset do jedanaest godina, statistica u nekom pozorištu, naročito u Operi, koju su neki razvratnici odgojili za opačinu i besramnost. »Štakor« je bio nekakav paklenski
paž, ulično derište kojemu su se oprašlali svi uspeli pothvati. »Štakor« je mogao sve uzeti, čovek ga se morao čuvati kao opasne životinje, on je unosio u život elemenat veselosti kao nekada Scapin, Sganarelle i Frontin u nekadašnju komediju. »Štakor« je bio suviše skup: nije donosio ni časti ni koristi ni užitka. Mode »štakora« je tako potpuno nestalo da je danas malo ljudi znalo tu intimnu pojedinost otmenoga života pre restauracije, sve do trenutka kad su neki pisci ponovo uzeli »štakora«
kao novu temu.
— Kako! Zar bi nam Lucien, koji je ubio Coraliju, oteo Torpillu?- upita Blondet.
Kad je maska s atletskim oblicima čula to ime, nehotice se trgla. To je Rastignac opazio, premda je trzaj bio prikriven.
— To nije moguće! — odgovori Finot. — Torpille nema ni prebijene pare da bi je komu dala: ona je od Florine posudila hiljadu  franaka, kako mi je rekao Nathan.
— Oh! gospodo, gospodo! ... - reče Rastignac pokušavajući braniti Luciena protiv tako ogavnih podvala.
— Onda je — usklikne Vernou - nekadašnji uzdržavani Coralijin ljubavnik postao tako krepostan? ...
— Oh, baš mi tih hiljadu franaka -  reče Bixiou — dokazuju da naš Lucien živi s Torpillom ...
— Kako nenadoknadiv gubitak trpi elita književnosti, nauke, umetnosti i politike! — reče Blondet. — Torpille je jedina raspuštena devojka od koje se može izgraditi lepa kurtizana: nikakva obrazovanost nije je pokvarila, ne zna ni čitati ni pisati: ona bi nas razumela. Mi bismo svojoj epohi darovali jedan od onih prekrasnih aspazijanskih likova bez kojih nerna velikoga veka. Vidite kako gospođa du Barry dobro pristaje XVIII veku, Ninon de Lenclos XVII, Marion de Lorme XVI, Imperia XV, Flora Rimskoj republici, koju je ona izabrala za svoju baštinicu, i koja je njezinom ostavštinom mogla isplatiti svoj državni dug. Šta bi bio Horacije bez Lidije, Tibul bez Delije,
Katul bez Lezbije, Propercije bez Cintije, Demetrije bez Lamije, koja još i danas sačinjava njegovu slavu?
— Kad Blondet u foajeu Opere govori o Demetriju, suviše mi se čini kao članak iz Debatsa - šapne Bixiou u uvo svome susedu.
— I bez svih ovih kraljica što bi bilo carstvo Cezara? — nastavljao je i dalje Blondet. — Lai's i Rodopa su Grčka i Egipat. Sve su uostalom poezija onih vekova u kojima su živele. Ova peozija, koja nedostaje Napoleonu, jer je njegova udovica, velika armija, kasarnska šala — nije nedostajala revoluciji, koja je imala gospodn Tallien! Sada u Francuskoj, gde se radi o tome ko će  zasesti na presto, stoji zaista prazan presto. Mi svi možemo stvoriti jednu kraljicu. Ja bih sam Torpilli bio dao
tetku, jer je njezina majka suviše verodostojno umrla na polju sramote: du Tillet bi joj bio platio hotel, Lousteau kočiju, Rastignac sluge, des Lupeaulx kuvara, Finot šešire (Finot se nehotice
trgnuo kad je iz neposredne blizine dobio ovaj ubod), Vernou bi joj bio pravio reklame, Bixiou opskrbljivao svojim dosetkama! Plemstvo bi bilo došlo da se zabavlja kod naše Ninone, i k njoj bismo bili primamili umetnike pod pretnjom ubtačnih članaka. Ninon II bi bila divno besramna, neizmerno raskošna. Ona bi imala svoje nazore. Kod nje bi se bilo čitalo koje zabranjeno dramsko remek-delo, koje bi se bilo dalo u nuždi izričito sastaviti. Ona ne bi bila postala liberalka, jer je
kurtizana bitno monarhistički nastrojena. Ah! koliki gubitak! Ona bi bila morala grliti ceo jedan vek, a ljubi samo jednoga malog mladića! Lucien će od nje načiniti kakva lovačkog psa!
—Nijedna od ženskih velesila koju spominješ nije gacala po ulici - reče Finot - a ovaj se lepi »štakor« valjao po blatu.
— Kao ljiljanova semenka u nagnojenoj zemlji — odvrati Vernou — ona se tamo ulepšala, tamo je procvala. Odatle dolazi njezina premoć. Nije li neko morao sve upoznati, da stvara smeh i veselje koji prijanjaju o sve?
— Ima pravo - reče Lousteau, koji je dosada bez reči promatrao.
— Torpille se zna smejati i nasmejavati. Ova nauka velikih pisaca i velikih glumaca pripada onima koji su pronikli u sve društvene dubine. U osamnaestoj godini ova je devojka spoznala najveće obilje i najnižu bedu, sve ljude na svim stepenima. Ona drži u rukama kao neki čarobni štapić kojim odvezuje brutalne požude što su ih tako silovito potisnuli ljudi koji još imaju srca premda se bave politikom ili naukom, književnošću ili umetnošću. Nema žene u Parizu koja bi mogla kao ona reći životinji u čoveku: »Izađi!« i životinja ostavlja svoju jazbinu i valja se u razuzdanosti; ona te stavlja k stolu koji se sve savija od obilja, ona ti pomaže piti, pušiti. Ukratko, ta je žena ona sol koju je opevao Rabelais i koja, kad se posipa po travi, oživljava je i uzdiže je sve do divnih krajeva umetnosti  njena odeća širi nečuvene krasote, njeni prsti u pravo vreme rasipaju drago kamenje, kao što njezina usta rasipaju smešak, ona daje svakoj stvari smisao onoga časa, njezin govor vrvi od duhovitih dosetki, ona poznaje tajnu onomatopeje u najlepšim bojama, ona ...
— Ti si profućkao pet franaka tvoga feljtona - reče Bixiou prekidajući Lousteaua; — Torpille je beskonačno nešto bolje nego to sve: vi ste manje-više svi bili njezini ljubavnici, a nijedan od vas ne može reći da mu je ona bila ljubavnica, ona vas uvek može imati, a vi nju nećete nikada. Vi silom provaljujete njezina vrata, vi je morate moliti za kakvu uslugu...
— Oh! ona je plemenitija nego razbojnički poglavica koji dobro obavlja svoj posao, i odanija nego najbolji školski drug - reče Blondet; — čovek joj može poveriti svoju kesu i svoju tajnu. Ali ono što bi me potaklo da je izaberem za kraljicu, jest njezina burbonska ravnodušnost za palog ljubimca.
— Ona je, kao i njezina majka, mnogo preskupa — reče des Lupeaulx. -Lepa Holanđanka bi bila progutala dohotke toledskog nadbiskupa, ona je pojela dva beležnika...
— I hranila Maxima de Traillesa kad je bio paž — reče Bixiou.
— Torpille je suviše skupa, kao Rafael, kao Careme, kao Taglioni, kao Lavrence, kao Boulle, kao što su bili preskupi svi genijalni umetnici... — reče Blondet.
— Nikada Estera nije izgledala kao otmena žena — reče tada Rastignac pokazujući na masku kojoj je Lucien davao ruku.
— Ja bih se kladio za gospođu de Serizy.
— Nema sunmjc - usklikne du Chatelet - i imovina se gospodina de Rubemprea objašnjava.
— Ah! crkva zna izabrati svoje levite. Kako bi bio krasan sekretar kakve ambasade! — reče des Lupeaulx.
— To više - nastavi Rastignac -  što je Lucien talentovan čovek. Ova su gospoda o tome doživela ne jedan dokaz - doda on promatrajući Blondeta, Finota i Lousteaua.
— Da, taj je dečak tako skrojen da će daleko doći - reče Lousteau, koji se izjedao od zavisti - to više što ima ono što mi nazivamo »nezavisnost u idejama«.
— Ti si ga načinio takvim kakav jest — reče Vernou.
— Dobro — odvrati Bixiou promatrajući des Lupeaulxa - pozivam se na sećanje gospodina generalnog sekretara i izvestitelja za molbe, ova je maska Torpille, kladim se za jednu večeru...
— Primam okladu - reče du Chatelet, jer je želeo da dozna istinu.
— Hajde, des Lupeaubc - reče Finot - nastojte prepoznati uši svoga bivšega štakora.
— Nije potrebno počinjati zločin protiv povrede maske - odvrati Bixiou. - Torpille i Lucien će se vratiti k nama kad budu opet prošli foajeom. Obavezujem se tada da ću vam dokazati da je to ona.
— Opet je dakle isplivao na površinu naš prijatelj Lucien? - reče Nathan, koji se pridrdži skupini - a ja sam mislio da se vratio u Angouleme da tamo završi svoj život. Je li otkrio kakvu tajnu protiv verovnica?
— On je učinio ono što ti nećeš tako brzo — odgovori Rastignac-  sve je platio.
Krupna je maska klimajući glavom potvrđivala.
— Kad muškarac u njegovoj dobi postane uredan čovek, ode stranputicom, nema više smionosti, postaje rentijer — nastavi Nathan.
— Oh! taj će uvek ostati veliki gospodin, uviek će imati visoke misli, koje će ga izdizati iznad tobože nadmoćnih ljudi-  odgovori Rastignac.
      U ovaj čas su novinari, gizdelini i dangube — svi promatrali ovaj dražesni predmet njihove oklade, kao što trgovci konjima promatraju konja na prodaju. Ovi suci koji su ostarili u upoznavanju
pariške pokvarenosti, sve sami ljudi odličnoga duha, a opet na različitom području, svi jednako pokvareni, jednako razvratni, svi neobuzdanog častoljublja, navikli na to da sve pretpostavljaju, da sve pogađaju, žarko su uprli oči u jednu maskiranu ženu, koju niko nije mogao odgonetnuti osim njih.
Jedino su oni i neki stalni gosti na plesu u Operi mogli prepoznati pod dugim mrtvačkim pokrovom onoga domina, pod kukuljicom, pod visećim ogrtačem, pod kojima nije moguće prepoznati ženu, oblinu oblika, osobitost držanja i koraka, kretnje bokova, držanje glave i sve one pojedinosti koje obične oči ne mogu da primete, a bile su lako vidljive njihovima. Usprkos ovoj bezobličnoj vanjštini, oni su dakle mogli prepoznati najdirljiviji prizor, onaj prizor što ga pruža oku žena koju oživljava
istinska ljubav.
Bila to Torpille, vojvotkinja de Maufrigneuse ili gospođa de Serizy, zadnja ili prva prečka na društvenoj lestvici, ovo je biće svakako bilo divan stvor, vizija sretnih snova. Ovi stari mladići jednako i kao i oni mladi starci tako su se uzbudili da su zavideli Lucienu na divnoj prednosti toga preobražava žene u božicu. Maska je stajala tamo kao da je bila sama s Lucienom, i za tu ženu nije više postojalo onih deset hiljada osoba, nije bilo više one teške atmosfere pune prašine, ne! Ona je stajala pod božanskim svodom ljubavi kao što Rafaelove madone stoje pod zlatnom ovalnom aureolom. Ona nije osećala da su je gurali laktovima, |plamen njezina pogleda probijao je kroz rupe maske i spajao se s Lucienovim očima, pa se čak činilo da i drhtanje njenog tela potiče od same kretnje njezina prijateljaj. Odakle dolazi taj plamen koji obasjava zaljubljenu ženu i odlikuje je
iznad sviju? Odakle dolazi ona vilinska lakoća koja, kako se čini, menja zakone teže? Je li to duša koja izlazi napolje? Ima li sreća fizičke snage? Nevinost device i draži detinjstva izbijali su iz domina. Premda su ova dva bića bila odvojena, čak su i u hodu nalikovala na one skupine Flore i Zefira koje su najveštiji kipari umetnički isprepleli. No to je bilo više nego kiparstvo, više nego najveća umjetnost: Lucien i njegov lepi domino podsećali su na one anđele zabavljene cvećem i pticama koje je kist Giovannija Bellinija stavio pod slike device- -majke. Lucien i ova žena pripadali su mašti, koja je iznad umetnosti kao što je uzrok iznad posledice.
Kad je ta žena, koja je zaboravila sve, bila jedan korak od te skupine, Bixiou poviče:
— Estera!
Nesretnica naglo okrene glavu kao osoba koja čuje da je neko zove. Prepozna toga zlobnoga čoveka, i spusti glavu kao čovek na umoru koji izdiše poslednji uzdah. Provali smeh, te se sve orilo i skupina se rasprši po mnoštvu kao gomila preplašenih miševa, koji s ruba nekoga puta beže u svoje rupe. Samo se Rastignac nije udaljio više nego što je morao, da se ne bi činilo kao da beži pred Lucienovim blistavim pogledima, pa se mogao diviti jednako dubokim, premda skrivenim bolima jednoga
i drugoga: ponajpre jadnoj Torpilli kao ošinutoj gromom, zatim nerazumljivoj maski, jedinom čoveku ove skupine koji je ostao. Estera šapne samo reč Lucienu u uho upravo kad su joj klecala kolena, i Lucien nestane s njome podupirući je. Rastignac je pratio pogledom taj krasni par, zaduben u svoje misli.
— Odakle joj to ime Torpille? — upita ga neki sumorni glas koji ga je pogodio u dubinu duše, jer nije više bio promenjen.
— To je zaista on, i opet je izmakao... — reče Rastignac za se.
— Ćuti ili ću te zadaviti — odgovori maska sasvim drugim glasom. — Zadovoljan sam s tobom, održao si svoju reč i stoga imaš više od jedne desnice u svojoj službi. Ćuti odsada kao grob, a pre nego zaćutiš, odgovori mi što ću te pitati.
— Ova je devoj'ka tako dražesna da bi zaludela samoga cara Napoleona, i da bi zaludela čak i onoga kojega bi bilo mnogo teže zavesti: tebe! — odgovori Rastignac udaljujući se.
— Jedan časak - reče maska. — Pokazaću ti da se moraš praviti kao da me nisi nikad nigde video.
Taj čovjek skine masku. Rastignac je oklevao jedan trenutak, jer nije ništa video od one ogavne osobe koju je nekad poznao u kući Vauquer.
— Đavo vam je omogućio da sve promenite na sebi, osim vaših očiju, koje čovek ne bi mogao nikad da zaboravi — reče mu on.
Gvozdena ga je pesnica stisnula za ruku da mu preporuči večnu ćutnju.
     U tri sata ujutro des Lupeaulx i Finot nađoše rasipnika Rastignaca na istom mestu, naslonjena na stub kod kojega ga je ostavila strašna maska. Rastignac se ispovedio sam sebi: on je bio ispovednik i pokajnik, sudac i okrivljeni. Dao se odvesti na doručak, i kad je došao kući, bio je dobrano pripit, ali ćutljiv.

izvor