Znamo vrlo malo o izgledu neandertalca, ali to…
kao da ukazuje na izrazitu maljavost, ružnoću ili
odbojnu čudnovatost u njegovom izgledu, povrh
niskog čela,
obrva kao kod bube, majmunskog vrata
i nižeg rasta…
U pregledu uspona savremenog
čoveka u svojim Pogledima i osvrtima, ser Hari
Džonston kaže: ’Moguće je da
maglovito sećanje
rase na takva čudovišta nalik gorilama,
lukavih
umova, gegavog hoda, dlakavih tela, jakih zuba i,
može biti, kanibalističkih sklonosti, predstavlja
zametak
diva ljudoždera u narodnom predanju…’“
H. Dž. Vels, Istorija sveta
Lok je trčao najbrže što je mogao. Glava mu je bila spuštena, trnov grm nosio je vodoravno radi ravnoteže a slobodnom rukom ćuškao s puta nanose jarkih pupoljaka. Liku
ga je jahala i smejala se; jednom rukom čvrsto se držala za
kestenjaste kovrdže na njegovom vratu i dalje niz kičmu,
a u drugoj stezala malu Ou, zaglavljenu ispod njegove
brade. Lokova stopala su bila pametna. Umela su da vide.
Zaobilazila su vidljivo korenje bukava i skakala kad bi se
na stazi isprečila barica. Liku ga je tabanala po trbuhu.
„Brže! Brže!“
Zabio je noge u zemlju, naglo skrenuo i usporio. Sada
se čula reka, koja se pružala uporedno ali skrivena njima
sleva. Bukve se rastvoriše, žbunje je nestalo i obreli su se
na malom parčetu ravnog blatnjavog tla gde je bio balvan.
„Tamo, Liku.“
Pred njima, crna kao ugalj, prostirala se voda močvare
i širila u reku. Staza duž reke ponovo je počinjala na drugoj strani, na zemljištu koje se uzdizalo a zatim gubilo u
drveću. Radosno se kezeći, Lok je dvaput koraknuo ka vodi
i stao. Kez je iščezao a on zinuo tako da mu se donja usna
oklembesila. Liku mu je skliznula na koleno pa se spustila
na tlo. Prinela je ustima glavu male Oe i gledala preko nje.
Lok se nesigurno nasmejao.
„Balvan je otišao.“
Zažmurio je i namrštio se na sliku balvana. Ležao je
u vodi od ove do one strane, siv i satrulio. Kad gaziš po
njegovoj sredini, pod sobom osećaš kako zapljuskuje voda,
grozna voda, ponegde duboka i do ramena. Ta voda nije
budna kao reka ili vodopad, nego usnula; širi se u reku i
budi pružajući se udesno u divljinu neprohodne močvare,
šikare i mulja. Toliko je bio siguran u taj balvan kojim su
se ljudi odvajkada služili da je opet otvorio oči počinjući
da se smeška kao da se budi iz sna; ali balvana nije bilo.
Stazom dokaska Fa. Novi joj je spavao na leđima. Nije
se plašila da će pasti pošto joj se rukama držao za kosu na
vratu a nogama je stezao nešto niže na leđima, ali kaskala
je lagano da ga ne probudi. Lok ju je čuo kako dolazi pre
nego što se pojavila pod bukvama.
„Fa! Balvan je otišao!“
Došla je pravo do ivice vode, pogledala i onjušila, a
onda se optuživački okrenula prema Loku. Nije morala
da govori. Lok zatrza glavom prema njoj.
„Ne, ne. Nisam pomerio balvan da bih nasmejao ljude.
On je otišao.“
Širom je raširio ruke da ukaže na potpunost tog odsustva, video da je shvatila i spustio ih.
Pozvala ga je Liku.
„Zanjiši me.“
Posezala je za jednom bukovom granom koja se spuštala
iz drveta poput dugog vrata, opažala svetlost i izvijala se
uvis s pregršt zelenih i smeđih pupoljaka. Lok se okanio
balvana koji nije tu i zaljuljao je u pregib. Teglio je u stranu
i vukao napredujući sa svakim korakom pomalo unazad,
dok je grana škripala.
„O-ruk!“
Pustio je granu i pao na bedra. Grana je poletela a Liku
ushićeno zakreštala.
„Ne! Ne!“
Ali Lok je vukao iznova i iznova a ta pregršt lišća nosila
Liku, koja je vrištala, smejala se i bunila, duž ivice vode. Fa
je gledala čas u vodu, čas u Loka. Opet se mrštila.
Ha je došao stazom žurno ali ne trkom, promišljeniji od
Loka, čovek za nepredviđene okolnosti. Kada je Fa počela
da ga doziva nije se odmah odazvao, već najpre pogledao
u praznu vodu a zatim levo, gde se iza luka bukava videla
reka. Onda je pretresao šumu uvom i nosom u potrazi za
uljezima i tek kada se uverio da je bezbedno, spustio trnov
grm i kleknuo kraj vode.
„Gledajte!“
Upirao je prst u brazgotine pod vodom tamo gde se
balvan pomerio. Rubovi su još bili oštri a u brazgotinama
ležali komadići izdrobljene zemlje, koji se još nisu raspali
od vode što ih pokriva. Pratio je te krivudave brazgotine,
koje su se spuštale u vodu i nestajale u tom mraku.
Fa je gledala preko, onamo gde je prekinuta staza opet počinjala. Tamo gde je ležao drugi kraj balvana zemlja je bila
izrovarena. Pitala je Haa a on joj odgovorio ustima.
„Jedan dan. Možda dva. Ne tri.“
Liku je i dalje vrištala od smeha.
Na stazi se pojavila Nil. Tiho je ječala, kao što je često
činila kad je umorna i gladna. Ali iako je koža na njenom
teškom telu bila mlohava, grudi su joj bile zategnute i
pune a u bradavicama kipelo belo mleko. Ko god drugi da
ogladni, to neće biti novi. Poglednula je u njega, videla da
se drži Fa za kosu i spava, potom prišla Hau i dodirnula
ga po miški.
„Zašto si me ostavio? Ti imaš više slika u glavi od Loka.“
Pokazao je na vodu.
„Požurio sam da vidim balvan.“
„Ali balvan je otišao.“
Njih troje su stajali i gledali se. Onda, kao što je to
među ljudima često bio slučaj, među njima su se javila
osećanja. Fa i Nil su podelile sliku Haovog razmišljanja.
Mislio je da mora da se uveri da je balvan i dalje na svom
mestu jer ako je voda odnela balvan ili ako je balvan otpuzao svojim poslom, onda će ljudi ceo dan morati da pešače da bi zaobišli močvaru a to podrazumeva opasnost ili
još više neprijatnosti nego inače.
Lok se čitavom težinom bacio na granu i nije hteo da
je pusti. Ućutkao je Liku i ona je sišla i stala kraj njega.
Stazom je nailazila starica; čuli su joj se koraci i disanje.
Pomolila se iza poslednjeg debla; bila je seda i sitna, pognuta i zaokupljena promatranjem tereta umotanog u lišće
koji je obema rukama nosila uz sasušene grudi.
Ljudi su stali zajedno i dočekali je u tišini. Ništa nije rekla, već je sa
svojevrsnim skrušenim strpljenjem čekala šta bi moglo da
usledi. Samo se taj teret pomalo srozavao u njenim rukama
i opet podizao, tako da su se ljudi setili koliko je težak.
Prvi je progovorio Lok. Obratio im se uopšteno smejući
se i slušajući samo reči iz svojih usta, ali žudeći za smehom.
Nil je ponovo zaječala.
Sada su čuli kako stazom pristiže poslednji od ljudi. Bio
je to Mal, koji je dolazio polako i malo-malo pa kašljao.
Zaobišao je poslednje stablo i stao na početku čistine,
s mukom se naslonio na bodljikav kraj trnovog grma i
zakašljao. Kada se presamitio, videlo se gde mu je bela
kosa opala u pruzi koja je počinjala iza obrva, vodila preko
glave i spuštala se u ćilimu kose, koji mu je ležao na plećima. Dok je on kašljao ljudi ništa nisu govorili, već čekali,
nepomični kao jelen kad čuje opasnost i zablene se, dok
se blato izdizalo u četvrtastim parčićima koji su se izduživali i prevrtali im se između prstiju na nogama. Jedan
oštro izvajan oblak udaljio se od sunca a drveće prosejalo
hladnjikavu sunčevu svetlost na njihova gola tela.
Mal je konačno prestao da kašlje. Ispravljao se oslanjajući se na trnov grm i terajući ruke da se penju po štapu
jedna preko druge. Pogledao je u vodu a zatim redom u
sve ljude, a oni su čekali.
„Imam jednu sliku.“
Oslobodio je jednu ruku i stavio je pljoštimice na glavu
kao da hoće da zatvori prizore koji trepere u njoj.
„Mal nije star, nego se drži majci za leđa. Ima više vode
ne samo ovde nego i na stazi kojom smo došli. Jedan čovek
je mudar. Tera ljude da uzmu jedno drvo koje je palo i…“
Njegove oči, duboko u dupljama, okrenule su se ka ljudima preklinjući ih da podele s njim neku sliku. Opet se
nakašljao, tiho. Starica je pažljivo podigla breme.
Naposletku je progovorio Ha.
„Ne vidim tu sliku.“
Starac je uzdahnuo i sklonio ruku s glave.
„Nađite neko drvo koje je palo.“
Ljudi su se poslušno raštrkali duž obale. Starica je lagano odšetala do grane na kojoj se Liku njihala i položila ulegle šake na nju. Ha ih je prvi pozvao. Pohitali su
do njega prezajući od tečnog blata koje im je do članaka.
Liku je pronašla neke pocrnele bobice preostale iz vremena voća. Mal je došao i stao mršteći se na balvan. Bilo
je to deblo breze, nimalo deblje od čovečje butine, deblo
dopola potonulo u mulj i vodu. Tu i tamo ljuštila mu se
kora i Lok je uzeo da skida šarene gljive. Neke gljive su
bile dobre za jelo i njih je dao Liku. Ha, Nil i Fa nespretno su čapkali deblo. Mal je ponovo uzdahnuo.
„Čekajte. Ha tamo. Fa tamo. Nil isto. Lok!“
Lako su podigli balvan. Bilo je ostalo grana koje su zapinjale za žbunje, vukle se po blatu i smetale im dok su ga s
mukom nosili nazad na rukavac. Sunce se ponovo sakrilo.
„Pustite balvan da pliva.“
To je bilo škakljivo i teško. Kako god da rukuju nakvašenim drvetom morali su nogama da dodirnu vodu. Konačno je balvan ležao i plutao a Ha se naginjao napred i držao
ga za kraj. Drugi kraj je malo potonuo. Ha poče da pritiska
jednom rukom a drugom da vuče. Razgranata krošnja
debla polako je izronila i zaustavila se na glibu na drugoj
strani. Lok je radosno brbljao obuzet divljenjem i zabačene glave, a reči su mu izlazile nasumice. Na Loka niko nije
obraćao pažnju, ali starac se mrštio i priljubljivao šake
na glavu. Drugi kraj debla bio je pod vodom možda dve
čovečje dužine i to je bio najtanji deo. Ha je pitao starca
pogledom a ovaj opet pritisnuo glavu i zakašljao se. Ha je
uzdahnuo i namerno stavio nogu u vodu. Kada su videli
šta radi, ljudi su saosećajno zastenjali. Oprezno je ulazio
kreveljeći se a ljudi se kreveljili s njim. Gutao je vazduh
ulazeći na silu dok mu voda nije dosezala do iznad kolena a ruke se čvrsto držale za istrulelu koru debla, koja se
nabirala. Sada je jednom rukom pritiskao a drugom dizao.
Deblo se prevrnulo a grane uskomešale mrkožuto blato,
koje je u viru poletelo uvis s gomilom uskovitlanog lišća,
krošnja se zanjihala i polegla na suprotnu obalu. Gurao je
iz sve snage, ali su ga raširene grane savladale. Na suprotnoj
strani, tamo gde je deblo zavijalo pod vodu, još se nalazio
jaz. Vratio se na suvo tlo, pod ozbiljnim pogledima ljudi.
Mal je s očekivanjem gledao u njega opet se obema rukama držeći za trnov grm. Ha je otišao onamo gde je staza
izlazila na čistinu. Uzeo je trnov grm i čučnuo. Načas se
nagnuo napred a zatim, kako je padao, noge ga sustigoše
i on jurnu kroz otvoren prostor. Prevalio je četiri koraka
preko balvana sve vreme padajući, dok se nije činilo da će
mu glava udariti u kolena; onda je balvan podigao vodu
uvis a Ha leteo kroz vazduh s nogama privučenim na grudi
i raširenim rukama. Bupnuo je na lišće i zemlju. Bio je
na drugoj strani. Okrenuo se, uhvatio deblo za krošnju i
povukao – i povezao stazu preko vode.
Ljudi zaklicaše od olakšanja i radosti. I sunce je izabralo taj trenutak da se ponovo pojavi, pa se činilo da čitav svet deli njihovo zadovoljstvo. Pljeskali su Hau udarajući
se dlanovima po butinama a Lok je delio njihovu pobedu s Liku.
„Vidiš li, Liku? Deblo je preko vode. Ha ima mnogo
slika!“
Kad su se opet stišali, Mal je uperio trnov grm u Fa.
„Fa i novi.“
Fa je dodirom potražila novog. Prekrivala ga je gusta
kosa na njenom vratu i videlo se malo šta, ali njegove ruke
i noge čvrsto su se držale za pojedinačne kovrdže. Prišla
je ivici vode, raširila ruke u stranu i glatko pretrčala preko
debla, preskočila poslednji deo i stala pored Haa. Novi se
probudio, izvirio joj preko ramena, premestio stisak jedne
noge i nastavio da spava.
„Sad Nil.“
Nil se namrštila skupljajući kožu iznad obrva. Zagladila
je uvojke unazad sa njih, bolno se izbekeljila i potrčala ka
balvanu. Ruke je držala visoko iznad glave a kad je stigla
do sredine počela je da ciči.
„Aj! Aj! Aj!“
Balvan je počeo da se savija i tone. Nil je došla do najtanjeg dela, skočila visoko uvis dok su joj pune grudi poskakivale i sletela u vodu do kolena. Vrisnula je i izvukla noge
iz blata i uhvatila se za Haovu ispruženu ruku, a onda je
gutala vazduh i stresala se na čvrstom tlu.
Mal je prišao starici i blago joj se obratio.
„Hoće li sad ona da je prenese?“
Starica se samo delom odvojila od unutarnjeg posmatranja. Sitnim korakom spustila se do ivice vode i dalje
držeći dve pune šake u visini grudi. Telo joj je bilo puka kost i koža i oskudna bela dlaka. Kada je hitro prešla preko,
deblo se jedva maklo u vodi.
Mal se sagnuo do Liku.
„Hoćeš li ti da pređeš?“
Liku je sklonila malu Ou s usta i protrljala kuštrave riđe
kovrdže o Lokovu butinu.
„Ja ću s Lokom.“
To je upalilo svojevrsnu sunčevu svetlost u Lokovoj
glavi. Razjapio je usta i smejao se i govorio ljudima, premda
je bilo malo veze između brzih slika i reči koje su izlazile.
Video je kako mu se Fa smeje a Ha ozbiljno osmehuje.
Nil im je dovikivala.
„Pazi, Liku. Čvrsto se drži.“
Lok povuče Liku za jednu kovrdžu.
„Penji se.“
Liku ga je uzela za ruku, uhvatila mu se nogom za koleno i uzverala na kovrdže na leđima. Sad joj se mala Oa
nalazila u toploj ruci pod njegovom bradom. Viknula je
na njega.
„Sad!“
Lok se vratio do same staze pod bukvama. Namrštio se
na vodu i pojurio prema njoj, a onda proklizao i zaustavio
se. Na drugoj strani vode ljudi su počeli da se smeju. Lok
je trčao napred-nazad, svaki put oklevajući pred bližim
krajem balvana. Vikao je.
„Gledajte Loka, moćnog skakača!“
Ponosno je odskakao napred, ponos mu je splasnuo,
čučnuo je i pobegao sitnim koracima. Liku je poskakivala
i cičala.
„Skoči! Skoči!“
Glava joj se bespomoćno kotrljala po njegovoj. Došao
je do ivice vode kao Nil, s visoko podignutim rukama.
„Aj! Aj!“
Na to se iskezio čak i Mal. Likuin smeh je dosegao onu
nemu, zadihanu fazu i iz očiju joj je padala voda. Lok se
sakrio iza jedne bukve a Nil se toliko smejala da se uhvatila
za grudi. Onda se Lok iznenada ponovo pojavio. Jurnuo je
napred, pognute glave. Preleteo je preko balvana sa silovitim povikom. Skočio je i dočekao se na suvo tlo, pa uzeo
da skače unaokolo i nastavio da poskakuje i podsmeva
se poraženoj vodi dok mu Liku nije zaštucala kraj vrata a
ljudi se držali jedni za druge.
Konačno su utihnuli i Mal je krenuo napred. Malo se
zakašljao i kiselo im se iskreveljio. „Sad Mal.“
Uhvatio je trnov grm popreko radi ravnoteže. Potrčao
je ka balvanu dok su mu stara stopala hvatala i puštala.
Počeo je da prelazi mašući unaokolo trnovim grmom.
Nije dostigao dovoljnu brzinu da bezbedno pređe. Videli
su kako mu na licu raste strepnja, videli mu ogoljene zube.
Zatim je desnom nogom smakao komad kore s debla
ostavivši prazno parče i nije bio dovoljno brz. Druga noga
mu se okliznula i pao je napred. Odskočio je postrance i
nestao u uskomešanoj prljavoj vodi. Lok je trčao tamo-
-amo vičući iz sveg glasa.
„Mal je u vodi!“
„Aj! Aj!“
Ha je gacao unutra, bolno se kezeći od čudnovatosti
tog hladnog dodira. Uhvatio je trnov grm, a na njegovom
drugom kraju bio je Mal. Sada je uhvatio Mala za ručni zglob i padali su uokolo naizgled se rvući. Mal se oslobodio
stiska i četvoronoške zapuzao naviše po tvrđem tlu. Kada
se sklonio od vode iza jedne bukve, legao je i sklupčao se
drhteći. Ljudi su se okupili oko njega u zbijenoj grupici.
Čučnuli su i trljali se o njega telima i upleli ruke u mrežu
zaštite i potpore. S njega je curila voda i ostavljala mu
dlaku u šiljcima. Liku se polako ugurala u grupu i priljubila mu trbuščić uz listove. Samo je starica i dalje čekala
ne pomerajući se. Grupa ljudi je čučala oko Mala i delila
njegove drhtaje.
Progovorila je Liku.
„Gladna sam.“
Ljudi su prekinuli čvor oko Mala i on je ustao. Još je drhtao. To drhtanje nije bilo površinsko kretanje kože i dlake,
već toliko duboko da se i sâm trnov grm tresao s njim.
„Dođite!“
Poveo ih je stazom. Tu je između drveća bilo više prostora i mnogo žbunja u tim prazninama. Ubrzo su stigli
do proplanka koji je raskrčilo jedno veliko drvo pre nego
što je umrlo, proplanka u blizini reke, nad kojim se još
izdizao uspravan leš tog drveta. Njime je zagospodario
bršljan, čije su stabljike pravile od velikog debla kvrgav
zamršen splet i završavale se tamo gde se balvan granao
u ogromno gnezdo tamnozelenog lišća. Udebljale su se
i gljive, ploče koje su štrčale i bile pune kišnice i sitnije pihtijaste crveno-žute grudvice, tako da se staro drvo
rastvaralo u prah i belu kašu. Nil je uzimala hranu za Liku
a Lok kopao prstima u potrazi za belim ličinkama. Mal ih je čekao. Telo mu se nije više neprestano treslo, već se
s vremena na vreme trzalo. Nakon tih trzaja naslanjao se
na trnov grm kao da klizi niz njega.
Čula su uočavala prisutnost jednog novog činioca,
zvuka toliko postojanog i prožimajućeg da ljudi nisu morali da se međusobno podsećaju šta je to. Iza proplanka tlo se
penjalo sporo, zemljano, ali prošarano manjim drvećem;
tu i tamo videle su se kosti zemlje, gromade glatkih sivih
stena. Iza te padine nalazio se klanac između planina, a
s ruba otvora tog klanca, u golemom vodopadu dvostruko višem od najvišeg drveta, padala je reka. Sad kada
su zaćutali, ljudi su obratili pažnju na udaljeno brujanje
vode. Gledali su se i počinjali da se smeju i čavrljaju. Lok
je objašnjavao Liku.
„Noćas ćeš spavati pored vode koja pada. Ona nije
otišla. Sećaš li se?“
„Imam sliku vode i pećine.“
Lok je srdačno potapšao mrtvo drvo a Mal ih je poveo
gore. Sada su u svom veselju počeli da obraćaju pažnju i na
njegovu slabost, mada još nisu znali koliko je duboka. Mal
je podizao noge kao čovek koji ih izvlači iz blata a njegova
stopala nisu više bila pametna. Nevešto su za sebe birala
mesta kao da ih nešto vuče u stranu, tako da je posrtao
na štap. Budući u punom zdravlju, ljudi iza njega lako su
pratili sve njegove radnje. Usredsređeni na njegovo upinjanje postali su privržena i nesvesna parodija. Kada se on
naslanjao i grabio dah, i oni su gutali vazduh i teturali se
a stopala im namerno bila nepametna. Vijugali su između
razbacanih zaobljenih kamenčina i kamenih prevoja dok
drveće nije nestalo i našli se na čistini. Tu je Mal stao i zakašljao se i shvatili su da sada moraju
da ga čekaju. Lok je uzeo Liku za ruku.
„Vidi!“
Padina se uspinjala do klanca a ispred njih uzdizala
se planina. Sleva se padina odlamala, pretvarala u liticu i
padala u reku. U reci se nalazilo ostrvo, koje se pružalo uvis
kao da je jednim krajem postavljeno uspravno i naslonjeno
na vodopad. Reka je padala preko na obe strane ostrva,
tanko na ovu, ali vrlo široko i silovito na onu; a kuda pada
niko nije video od vodene prašine i oblakâ dima. Na ostrvu
je bilo drveća i gustog šipraga, ali kraj prema vodopadu
bio je sakriven kao gustom maglom i s obe njegove strane
reka se tek neznatno sjajila.
Mal je ponovo krenuo. Postojala su dva puta kojima se
moglo popeti do ruba vodopada; jedan je krivudao udesno
od njih i uspinjao se između stenja. Iako bi taj put bio lakši
za njega, Mal ga je zanemario kao da mu se nadasve žuri
onamo gde je udobno. Zato je izabrao stazu levo. Tu je bilo
žbunića koji su ih podupirali na rubu litice, a dok su išli po
njima Liku se opet obratila Loku. Buka vodopada iscrpla je
život iz njenih reči i nije ostavila ništa sem bledog obrisa.
„Gladna sam.“
Lok se pljesnuo po grudima. Viknuo je tako da ga svi
ljudi čuju.
„Imam sliku gde Lok pronalazi drvo s ušima koje gusto
rastu...“
„Jedi, Liku.“
Ha je stajao pored njih s bobicama u ruci. Sipao ih je
Liku i ona je jela zabivši usta u hranu, a mala Oa neudobno
joj je ležala pod miškom. Hrana je podsetila Loka da je i on gladan. Sad kada su napustili hladnu i vlažnu zimsku pećinu
na moru i gorku hranu neprirodnog ukusa sa sprudova i
slanih močvara, iznenada mu se javila slika dobrih stvari,
meda i mladih izdanaka, lukovica i ličinki, slatkog i opakog
mesa. Uzeo je kamen i udarao njime po goloj steni pored
glave kao što će ubrzo verovatno udarati po nekom drvetu.
Nil otkinu jednu osušenu bobicu sa žbuna i stavi je u usta.
„Gledajte kako Lok udara u stenu!“
Kada su mu se nasmejali, počeo je da se glupira praveći
se da osluškuje stenu i vičući.
„Probudite se, ličinke! Jeste li budne?“
Ali Mal ih je vodio dalje.
Vrh litice se blago naginjao unazad pa su umesto da se
penju preko nazubljenog vrha mogli da zaobiđu taj strm
deo iznad reke tamo gde je ona isticala iz vreve u podnožju
vodopada. Sa svakim korakom staza se uspinjala, vrtoglavim putem kosina i ispusta, pukotina i potpornih stubova
gde je jedina sigurnost bila hrapavost pod stopalima, a stena
opet ponirala ostavljajući samo vazduh između njih, dima
i ostrva. Tu su ispod njih lebdeli gavranovi, nalik crnim
trunčicama iz vatre, a iznad su lelujali repovi-korovi, svetlucajući se tek toliko da im pokažu gde je voda; a ostrvo,
uspravljeno i naslonjeno na vodopad, remeteći prag vode
koja pada, bilo je izdvojeno kao mesec. Litica se naginjala
upolje kao da traži vlastita stopala u vodi. Repovi-korovi su
bili vrlo dugi, duži od mnogo ljudi, i kretali se tamo-amo
ispod ljudi u usponu ravnomerno poput otkucajâ srca ili
lomljenja mora
Lok se setio kako se oglašavaju gavranovi. Zalepršao
je rukama na njih.
„Grak!“
Novi se probudio na Fainim leđima premeštajući stisak
ruku i nogu. Ha je išao vrlo polako pošto je bio na oprezu
zbog težine. Puzao je dok su mu se ruke i noge savijale i
stezale na kosoj steni. Mal je ponovo progovorio.
„Čekajte.“
Pročitali su mu to s usana kada se okrenuo prema njima
i okupili se kraj njega u grupi. Tu se staza širila u platformu
s dovoljno mesta za sve. Starica je naslonila ruke na kosu
stenu da olakša sebi teret. Mal se sagnuo i kašljao dok mu
se ramena nisu iskrivila. Nil je čučnula pored njega i stavila mu jednu ruku na trbuh a drugu na rame.
Da zaboravi na glad, Lok je skrenuo pogled preko reke.
Raširio je nozdrve i smesta bio nagrađen čitavom mešavinom mirisa, pošto je izmaglica od vodopada izrazito
pojačavala sve mirise, kao što kiša produbljuje i ističe boje
polja cveća. Prisutni su bili i mirisi ljudi, pojedinačni ali
svi isprepleteni s mirisom kaljave staze na kojoj su bili.
To je bio toliko opipljiv dokaz njihovog letnjeg prebivališta da se nasmejao od radosti i okrenuo ka Fa osećajući da bi voleo da je obleži uprkos svoj gladi. Kišnica iz
šume isparila je s nje i kovrdže koje su joj se gomilale oko
vrata i preko glave novog bile su blistavoriđe. Pružio je
ruku ka njenoj dojci tako da se i ona nasmejala i ćušnula kosu sa ušiju.
„Naći ćemo hrane“, rekao je čitavim širokim ustima,
„i vodićemo ljubav.“
Na pomen hrane njegova glad je postala stvarna kao oni
mirisi. Opet se okrenuo onamo gde je mogao da nanjuši
staričin teret. Ali sa ostrva prema njemu nije dopiralo
ništa osim praznine i dima vodopada. Bio je na tlu, nogu
i ruku raširenih na steni, dok su mu prsti na nogama i
šake prianjali za neravnu površinu poput prilepaka. Ispod
pazuha video je repove-korove, ne u pokretu već zaleđene
u trenutku izoštrenog opažanja. Liku je kreštala na platformi a Fa pljoštimice ležala na ivici i držala ga za ručni
zglob, dok se novi batrgao i cvilio joj u kosi. Vraćali su se i
ostali ljudi. Ha se video od bedara naviše, smotren ali hitar,
i sada se saginjao ka njegovom drugom ručnom zglobu.
Osetio je kako im se dlanovi znoje od straha. Penjao se
tako što je pomerao ruke i noge jednu po jednu dok nije
čučao na platformi. Brzo se okrenuo i zatrtljao nešto repovima-korovima, koji su se ponovo kretali. Liku je cvilela.
Nil se sagla, stavila joj glavu između grudi i milovala po
kovrdžama na leđima da je smiri. Fa je povukla Loka da
se okrene ka njoj.
„Zašto?“
Lok je načas klekao i počešao se po dlaci ispod usta.
Onda je uperio prst u mokru prašinu koja im je stizala
preko ostrva.
„Starica. Ona je bila tamo. I ono.“
Kako je vazduh strujao uvis uz liticu gavranovi su se
uzdizali pod njegovom šakom. Fa je sklonila ruku s njega
kada se njegov muški glas dotakao pitanja starice. Ali
Lokov pogled je ostao na njenom licu.
„Ona je bila tamo...“
Od potpunog nerazumevanja oboje su zaćutali. Fa se
opet mrštila. Nije bila žena koju može da obleži. U vazduhu
oko njene glave bilo je nečeg nevidljivog od starice. Lok
ju je preklinjao.
„Okrenuo sam se prema njoj i pao.“
Fa je zažmurila i govorila strogo.
„Ne vidim tu sliku.“
Nil je vodila Liku za ostalima. Fa je išla za njima kao
da Lok ne postoji. Smeteno se pentrao za njom znajući da
je pogrešio; ali usput je mrmljao.
„Okrenuo sam se prema njoj...“
Ostali su se okupili u grupi nešto dalje na stazi. Fa im je
dovikivala.
„Stižemo!“
Ha je uzvratio:
„Tu je jedna ledena žena.“
Iza i iznad Mala nalazila se vododerina u steni krcata
starog snega do kojeg sunce nije stiglo. Težina i hladnoća
a potom i pljuskovi u poznoj zimi sabili su sneg u led koji
je opasno visio a između njegovog ruba, koji se topio, i
toplijeg kamena isticala je voda. Premda u toj vododerini
nikada ranije po povratku iz pećine na moru nisu zatekli
nijednu ledenu ženu, nije im palo na pamet da ih je Mal
prerano odveo u planine. Lok je zaboravio na svoj beg i na
ono neobično neodređeno novo svojstvo mirisa vodene
prašine i potrčao napred. Stao je pored Haa i viknuo:
„Oa! Oa! Oa!“
Ha i ostali vikali su s njim.
„Oa! Oa! Oa!“
Preko upornog bubnjanja vodopada njihovi glasovi bili
su slabašni i bez zvučnosti, ali gavranovi su ih ipak čuli
i posrnuli, a zatim opet glatko zalebdeli. Liku je vikala
i mahala malom Oom, mada nije znala zašto. Novi se
ponovo probudio, oblizao se ružičastim jezikom kao mače
i izvirio iz kovrdža kod Fainog uveta. Iznad i iza njih visila
je ledena žena. Iako joj iz utrobe još curka smrtonosna
voda, neće se pomeriti. Onda su ljudi zamukli i brzo prošli
dok je nije zaklonila stena. Ćutke su došli do stenja kod
vodopada gde je ogromna litica gledala dole tražeći svoja
stopala u uskomešanoj beloj vodi i oblacima pare. Gotovo
u visini njihovih očiju nalazila se bistra kriva gde je voda
skretala dole preko ruba, voda tako bistra da se videlo
šta je u njoj. Bilo je korova, koji se nije kretao u sporom
ritmu, nego mahnito drhtao kao da gori od želje da ode.
Stenje blizu vodopada bilo je mokro od vodene prašine
a nad provalijom visila je paprat. Ljudi su jedva okrznuli
pogledima vodopad i brzo i bez zastoja nastavili dalje.
Iznad vodopada reka je prolazila kroz klanac u planinskom vencu.
Sad kada je dan bio maltene gotov, sunce je ležalo u tom
klancu i odbleskivalo od vode. S one strane vode struja je
klizila pored strme planine koja je bila crna i skrivena od
sunca; ali ova strana klanca bila je manje nemilosrdna. Tu
je bila kosa izbočina, terasa koja se postepeno pretvarala u
liticu. Lok nije obraćao pažnju na neposećeno ostrvo i na
planinu iza njega s druge strane klanca. Požurio je za ljudima kada se setio koliko je na terasi sigurno. Iz vode ništa ne može da ih napadne jer bi ga ugrabila struja i gurnula
preko ivice vodopada; a litica iznad terase pripada lisicama,
kozama, ljudima, hijenama i pticama. Čak i put kojim se
silazi od terase do šume zaštićen je ulazom toliko uzanim
da može da ga drži jedan čovek s trnovim grmom. Što se
tiče staze na strmoj litici iznad stubova vodene prašine i
uzburkanih voda, nju utiru samo noge ljudi.
Kada je Lok polako zašao za ugao na kraju staze, šuma
iza njega već je bila tamna, a senke se utrkivale kroz klanac
prema terasi. Ljudi su se bučno opustili na terasi, ali onda
je Ha okrenuo trnov grm tako da bodljikava glava leži na
tlu ispred njega. Savio se u kolenima i onjušio vazduh.
Ljudi su smesta utihnuli i raširili se u polukrugu ispred
šupljine natkriljene izbočinom. Mal i Ha su se odšunjali
napred, sa spremnim trnovim grmovima, i popeli se na
malu zemljanu kosinu dok nisu mogli da pogledaju u
natkriljenu šupljinu.
Ali hijene nisu više bile tu. Iako je njihov miris prianjao
za raštrkano kamenje koje je otpalo s tavanice i oskudnu
travu koja je rasla u tom tlu pokolenja i pokolenja, bio je
star tek jedan dan. Ljudi su videli kako Ha podiže trnov
grm dok nije prestao da bude oružje, a onda su opustili mišiće.
Krenuli su uz kosinu i stali ispred šupljine dok je sunce
bacalo njihove senke u stranu. Mal je savladao kašalj koji
mu je izbijao iz grudi, okrenuo se ka starici i čekao. Ona
je klekla u šupljinu i na sredinu tog prostora stavila kuglu
gline. Rastvorila je glinu ravnajući je i tapkajući preko
starog parčeta koje je već stajalo tamo. Primakla je lice
glini i lagano duvala u nju. U samom dnu natkriljene
šupljine, s obe strane jednog kamenog stuba, nalazila su se
udubljenja u zidu puna prutova, grančica i debljeg granja.
Hitro je otišla do tih hrpa i vratila se s grančicama i lišćem
i balvanom koji se gotovo pretvorio u prah. Rasporedila je
to na rastvorenu glinu i duvala dok se nije pojavio tanak
mlaz dima a uvis poletela jedna jedina varnica. Granje je
pucketalo a ljubičastocrveni plamen sklupčavao se i ispravljao tako da joj se strana lica okrenuta od sunca rumenela
a oči svetlucale. Ponovo se vratila od udubljenjâ i stavila
još drva tako da je vatra izvodila za njih blistavu predstavu
plamenova i iskri. Prstima je prionula da oblikuje mokru
glinu doterujući ivice tako da je vatra sada sedela na sredini
plitke posude. Zatim je ustala i obratila im se.
„Vatra je opet budna.“
Нема коментара:
Постави коментар