Žorž Perek u Beogradu

" Se­ti se da mo­je iz­le­če­nje po­či­nje onog da­na ka­da sam seo u voz za Be­o­grad“, pi­še Žorž Pe­rek svom pri­ja­te­lju Ža­ku Le­de­re­ru 1957. go­di­ne.

Pe­rek je u to vre­me dva­de­se­tjed­no­go­di­šnji stu­dent isto­ri­je i že­li da po­sta­ne pi­sac. Usa­mljen je i bez nov­ca, po­la­zi mu za ru­kom da na­pi­še tek ne­ko­li­ko tek­sto­va i pri­ka­za, me­đu ko­ji­ma i o An­dri­će­vom ro­ma­nu „Na Dri­ni ću­pri­ja“ i knji­zi Mi­lo­va­na Đi­la­sa „Be­sud­na ze­mlja“. Vo­di bo­em­ski ži­vot i dru­ži se sa srp­skim sli­ka­ri­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma ko­ji se oku­plja­ju u ka­fe­i­ma „Se­lekt“ i „Dom“ na Mon­par­na­su.

Me­đu nji­ma su Mla­den Sr­bi­no­vić, Sto­jan Će­lić, Zo­ran Pe­tro­vić, Žar­ko Vi­do­vić i Mil­ka Ča­nak, sli­ka­ri i isto­ri­ča­ri umet­no­sti.

Pe­rek će na knji­žev­nu sla­vu sa­če­ka­ti još ne­ko vre­me, ali će se upor­nost is­pla­ti­ti – već pr­vi ro­man, „Stva­ri“, iz 1965. go­di­ne, do­bio je zna­čaj­nu knji­žev­nu na­gra­du Re­no­do.

Usle­di­će „Iš­če­znu­će“ i „Po­vrat­ni­ci“, u ko­ji­ma eks­pe­ri­men­ti­še sa je­zi­kom (u pr­vom ko­ri­sti re­či bez slo­va e, u dru­gom sa­mo re­či ko­je ga sa­dr­že). Nje­gov naj­u­spe­li­ji ro­man, „Ži­vot, uput­stvo za upo­tre­bu“, u ko­me do­la­zi do iz­ra­ža­ja nje­go­va op­se­si­ja for­mal­nim iza­zo­vi­ma, sma­tra se jed­nim od naj­va­žni­jih pri­me­ra post­mo­der­ni­zma.

Ka­kvu je ulo­gu od­i­grao Be­o­grad u Pe­re­ko­vom ži­vo­tu? U nje­mu se od­vi­ja rad­nja nje­go­vog pr­vog ro­ma­na „Sa­ra­jev­ski aten­tat“. Ovaj ru­ko­pis su iz­da­va­či od­bi­li i du­go se ve­ro­va­lo da je iz­gu­bljen. Še­zde­set go­di­na ka­sni­je Pe­re­kov ro­man iz­la­zi na srp­skom, go­di­nu da­na na­kon što je ob­ja­vljen u Fran­cu­skoj. To je pri­li­ka da upo­zna­mo jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih fran­cu­skih pi­sca 20. ve­ka u na­sta­ja­nju, u tre­nut­ku ka­da pro­la­zi kroz stva­ra­lač­ku kri­zu, ne­si­gu­ran u svoj knji­žev­ni dar.

Ali o ka­kvom iz­le­če­nju se ra­di? „Ho­ću da bu­dem mu­ška­rac”, pi­še Pe­rek u pi­smu iz 1956. go­di­ne. „To­li­ko sam pa­tio što sam ’sin’”, is­po­ve­da se Le­de­re­ru. Nje­gov unu­tra­šnji svet raz­di­re usa­mlje­nost, sek­su­al­na i stva­ra­lač­ka in­hi­bi­ci­ja, že­lja da se do­ka­že. Te­ško­će sa ko­ji­ma se su­o­ča­va kao mla­dić ve­za­ne su za smrt nje­go­vih ro­di­te­lja, polj­skih Je­vre­ja ko­ji su ubi­je­ni u ra­tu. Od­la­zak u Ju­go­sla­vi­ju je test mu­ško­sti, ključ­na eta­pa nje­go­vog sen­ti­men­tal­nog vas­pi­ta­nja. Flo­be­rov uti­caj ni­je da­le­ko.

Pe­rek u Be­o­gra­du tra­ga za Mi­lom ko­ju je upo­znao u Pa­ri­zu, že­li da je osvo­ji i pre­ot­me od Bran­ka, ko­ji je ne­ka vr­sta očin­ske fi­gu­re. Auto­bi­o­graf­ski je, kao i u ka­sni­jim Pe­re­ko­vim de­li­ma, ma­te­ri­jal od ko­ga ob­li­ku­je fik­ci­ju. Sr­bi sa ko­ji­ma se dru­žio u Pa­ri­zu po­sta­ju li­ko­vi u psi­ho­lo­škom tri­le­ru sa lju­bav­nim za­ple­tom. Pe­re­kov bi­o­graf, Bri­ta­nac Dej­vid Be­los, sreo ih je u Be­o­gra­du dok je ra­dio na knji­zi o pi­šče­vom ži­vo­tu. Mi­la je Mil­ka Ča­nak-Me­dić, isto­ri­čar ar­hi­tek­tu­re, a Bran­ko je Žar­ko Vi­do­vić, njen ko­le­ga, ko­ji je u to vre­me bio tri­de­set­pe­to­go­di­šnji pro­fe­sor isto­ri­je umet­no­sti.

Pe­rek se pre­da­je lu­ta­nju po Be­o­gra­du, po ka­fa­na­ma i me­sti­ma po­put „Lov­ca“, „Pro­le­ća“ i „Be­zi­sta­na“ na ko­ji­ma mo­že da sret­ne Mi­lu i pri­ja­te­lje. Še­ta po Ka­le­meg­da­nu, De­di­nju, Top­či­de­ru, duž Sa­ve, Te­ra­zi­ja, Knez Mi­ha­i­lo­ve i To­pli­či­nog ven­ca, gde Mi­la sta­nu­je. Kon­tu­re gra­da su štu­re, ali je uhva­će­na iz­ve­sna at­mos­fe­ra, na­to­plje­na ra­ki­jom („u ne­do­stat­ku opi­ju­ma ili ha­ši­ša“), fre­ne­tič­na po­put mu­zi­ke Maj­lsa Dej­vi­sa iz „Lif­ta za gu­bi­li­šte“ ko­ji se po­ja­vio iste go­di­ne. U ro­ma­nu lju­bav­ni­ci slu­ša­ju Bi­li Ho­li­dej. U lu­ta­nji­ma ga pra­ti Sre­ten, od­no­sno Mla­den Sr­bi­no­vić. Av­gu­sta 1957. go­di­ne u pi­smu pri­ja­te­lju Pe­rek pi­še: „U Be­o­gra­du je Mla­den na­sli­kao moj por­tret: sa­da sam sla­van“.

Mi­la mu iz­mi­če, in­tri­gi­ra ga za­to što mu je ne­do­ku­či­va. Ubr­zo je ja­sno da je pra­vi pred­met po­tra­ge on sam, da ga po­kre­će nar­ci­stič­ka i očaj­nič­ka že­lja da se po­tvr­di. Stil je loš, re­če­ni­ce se po­na­vlja­ju, tekst pod­se­ća na škol­ski rad. Za­plet kao u kri­mi ro­ma­ni­ma jed­na­ko je ne­vešt – aten­tat na Fran­ca Fer­di­nan­da se uvo­di kao pa­ra­lel­ni tok neo­stva­re­noj taj­noj na­me­ri o ubi­stvu su­par­ni­ka ko­ga sre­će u Sa­ra­je­vu. Ovo po­ve­zi­va­nje dva raz­li­či­ta vre­me­na u ce­li­nu je po­stu­pak ko­ji će ka­sni­je če­sto ko­ri­sti­ti u ro­ma­ni­ma. Sa­ma epi­zo­da sa­ra­jev­skog aten­ta­ta je za­ni­mlji­va jer Pe­rek kao isto­ri­čar ula­zi u de­ta­lje su­đe­nja Ga­vri­lu Prin­ci­pu i dru­gim uče­sni­ci­ma za­ve­re, ne kri­ju­ći za­nos nji­ho­vim či­nom ko­jim su „do­ka­za­li, po ce­nu ži­vo­ta, da že­le da ži­ve slo­bod­ni“. Pre­ma sve­do­če­nju Pe­re­ko­vog bi­o­gra­fa, Žar­ko Vi­do­vić je upo­znao pi­sca sa Va­som Ču­bri­lo­vi­ćem, po­sled­njim pre­ži­ve­lim uče­sni­kom 1914, ko­ji je ta­da bio mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de.

Ako Vi­do­vić vi­še ne mo­že da sve­do­či o po­znan­stvu sa Pe­re­kom, Mil­ka Ča­nak-Me­dić ni­je kri­la iz­ne­na­đe­nje ka­da se pr­vi put sre­la sa tek­stom „Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta” ko­ji smo joj od­ne­li pre ne­go što će iza­ći iz štam­pe. Do­ga­đa­ji ko­je Pe­rek opi­su­je od­i­gra­li su se pre tač­no še­zde­set go­di­na, ali se do­bro se­ća tog vre­me­na ka­da je kao struč­njak u Ju­go­slo­ven­skom in­sti­tu­tu za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re do­bi­la sti­pen­di­ju i oti­šla na stu­dij­ski bo­ra­vak u Pa­riz. Ta­mo su se upo­zna­li. Pe­rek je bio se­dam go­di­na mla­đi od nje.

„Bio je ba­la­vac, a ja ozbi­ljan struč­njak“, ka­že s to­nom ne­go­do­va­nja. „Ja­ko do­bro se se­ćam te epi­zo­de. Pe­rek se dru­žio sa gru­pom in­te­lek­tu­a­la­ca i umet­ni­ka, me­đu ko­ji­ma je bio i Žar­ko Vi­do­vić, fin in­te­lek­tu­a­lac, ja­ko obra­zo­van. Dr­žao se po stra­ni, tek me je po­sled­njeg da­na po­zvao u obi­la­zak gra­da. Iz­ne­na­di­la sam se ka­da je po­tom do­šao u Be­o­grad“, se­ća je Mil­ka Ča­nak-Me­dić, ko­ja je u to vre­me ima­la 28 go­di­na.

Lik Mi­le ni­je je osta­vio rav­no­du­šnom. „U pi­ta­nju je li­te­rar­na ob­ra­da, ali je u stvar­no­sti sve bi­lo dru­ga­či­je. U Be­o­gra­du smo se vi­de­li sve­ga tri pu­ta. Sve je bi­lo bi­zar­no kod nje­ga, u nje­go­vim po­stup­ci­ma. Bio je na­si­lan i da bih iz­be­gla su­sre­te s njim od­se­li­la sam se kod se­stre. Ta epi­zo­da mi je bi­la muč­na. Vi­še se ni­ka­da ni­smo sre­li”, ka­že da­nas Mil­ka Ča­nak-Me­dić, ko­ju struč­na jav­nost zna po na­uč­nom ra­du iz obla­sti isto­ri­je ar­hi­tek­tu­re i za­šti­te spo­me­ni­ka.

„Sa­ra­jev­ski aten­tat” je uvr­šćen u sa­bra­na de­la Žor­ža Pe­re­ka, iako se po­zna­va­o­ci nje­go­vog opu­sa sla­žu da se u ovom po­čet­nič­kom ro­ma­nu mo­gu pro­na­ći tek na­go­ve­šta­ji bu­du­ćeg ve­li­kog pi­sca. Pe­rek ga je na­pi­sao za ne­ko­li­ko ne­de­lja po po­vrat­ku iz Be­o­gra­da, ko­ji mu je po­mo­gao da se „iz­le­či“ kao pi­sac.

izvor ; Politika  

Žorž Perek, ( odlomci )

Što se tiče Viteza na kupanju, Novak ga je sjajno približio izgubljenom Đorđoneovom delu opisanom u Vazarijevim Životima:

"Da bi ubedio vajare u superiornost svoje umetnosti nad njihovom, on (Đorđone) predloži da im na slici pokaže prednji deo, leđa i obe strane profila jedne jedine figure. To ih je oborilo s nogu.

Evo kako je on to učinio: postavio jedan akt okrenut leđima, koji je, opet, pred sobom, na tlu, imao veoma bistar izvor u kome je Đorđone naslikao odraz akta s lica; na jednoj od strana bio je laki oklop, a na njemu se ogledao levi profil, budući da je metal bio tako uglačan da su se na njemu otkrivale sve potankosti; na drugoj strani bilo je ogledalo u kome se videla druga strana akta. Bila je to čudesna invencija i fantazija koja je, zapravo, dokazala da slika zahteva više talenta i rada, pokazuje više u jednom jedinom pogledu od prirode nego što to čini skulptura..."

Isti učinci reflektujućih površina zatiču se i na jednom drugom izgubljenom delu, jednom Svetom Đorđu, prema opisu Paola Pina. No, nije bilo nikakvog drugog uverljivog svedočanstva za ta dela, a - uostalom - mnogi slikari iz Venecije, Ferare i Breše koristili su, s različitim uspehom, takve postupke (naročito Savoldov Portret u stojećem stavu, zvani Gaston de Foa, danas čuvan u Luvru). Zapravo je pokušavajući da sazna kako je delo dospelo u kolekciju Sostenjo. Novak je učinio kapitalno otkriće koje ga je navelo na tvrdnju da je slika bila Đorđoneova. On je, u stvari, otkrio trag slike čiji je opis u svim tačkama odgovarao Vitezu na kupanju iz kolekcije Sostenjo. Tu sliku, s nazivom Venera pruža Vulkanovo oružje Enei, ostavio je u nasledstvo izvesni Nikolo Renijeri i bila je izložena na aukciji u Veneciji početkom XVII veka.

Iz romana Umetnička zbirka



Autor, izvesni Lester K. Novak, naslovio je svoj članak “Art and Reflection“. “Svako delo je ogledalo drugog“, istakao je on u svojoj preambuli: značajan broj slika, ako ne i sve, poprimaju svoje pravo značenje tek u funkciji ranijih dela koja su u njima bilo naprosto reprodukovana, u celini ili delimično, bilo - na više aluzivan način - ušifrovana.

U toj persektivi, valjalo bi pridavati posebnu pažnju tipu slika koje se obično nazivaju “umetničke zbirke“ (Kunstkammer) i čija se tradicija, rođena u Antverpenu krajem XIV stoleća, nijednom ne sahnuvši, utvrdila putem glavnih evropskih škola sve do sredine XIX stoleća. Suparničko sa samim pojmom muzeja i, razume se, slike kao tržišne vrednosti, inicijalno načelo “umetničkih zbirki“ zasnivalo je čin slikanja na “refleksivnoj dinamici“ koja je svoje snage crpla u slikarstvu drugog.

U podršku svojoj teoriji, nekako nespretno iznesenoj na šest stranica uvoda, autor onda opisuje nekoliko od najčuvenijih “umetničkih zbirki“: Hristos kod Marte i Marije Abela Grimera, gde se vidi Vavilonska kula Pitera Brojgela Starijeg, serije zvane “pet čula“ od Jana Brojgela Cvetnog, gde nalazimo radove Rubensa, Van Norta, Snajdersa, Segersa i Brojgela Cvetnog; mnogobrojne zbirke dinastije Frankena, gde su predstavljene sve specijalnosti antverpenskih slikara, crkveni enterijeri Petera Nefa, alpski pejsaži Josa de Monpera, Mostartovi požari, marine Adama Vilarta, buketi Brojgela Cvetnog, kabaretske scene Bruverove, Snajdersove mrtve prirode, lovački trofeji Jana Fita, itd.; Umetnička zbirka Kornelija van der Gesta za vreme posete nadvojvodskog para Alberta i Izabele Vilema van Hehta, gde se, među likovima, nalaze kralj Poljske Ladislav Sigismund, i gradonačelnik Nikolas Rokok, i Rubens, i Van Dajk, Peter Stevens, Jan Vildens, Frans Snajders, i Vilem van Heht lično, mladić melanholičnog lika koji se upravo penje preko nekoliko stepenika koji vode do galerije mecene čijih je četrdesetak slika reprodukovao, među kojima i danas nestalu Ženu prilikom toalete Jana van Ajka; serija Nadvojvodskih galerija Leopolda-Vilhelma Davida Tenirsa Mlađeg, čija je većina slika danas u Beču; Slikarske galerije Đan Paola Paninija, Žersenova firma, gde je Vato, svestan da će ta slika biti njegov “umetnički testament“, odlučio da reprodukuje dela kojima se najviše divio; Kolekcionar Jan Gildemester u svojoj galeriji slika Adrijana de Lelija, itd.

Iz romana Umetnička zbirka

___________________________________


GUBITAK

Druga glava

U kojoj zla sudbina pokopava uplakanog Robinzona

Bol uminu, ali Voal do tada dosta oslabi. Po čitav dan izvrnut na kauču, na divanu ili naslonjači, Voal bi docrtavao i korigovao mutni motiv sa obisonskog ćilima na stranici bristol-papira i pri tom doživljavao mnoštvo svakojakih halucinacija.

U tim halucinacijama, išao bi visokim i dugačkim hodnikom, tik uz zidnu policu od mahagonija sa knjigama formata in-folio, pod šiframa od I do XXX. U stvari, samo bi kakvo slabovido i pasivno oko umislilo da na tim policama knjiga zaista ima onoliko koliko stoji na natpisu. Naoko, svi tomovi su fi gurirali na policama. A u stvari, tu su bili skoro svi, osim toma broj VII. Zvanično, ništa sumnjivo: arhivari na kartonu nisu označili gubitak naslova (takav karton u žargonu zovu „a ghost“): kao da su svi naslovi i sva slova bili na svojoj poziciji, zapisanoj u katalogu. Da situaciju pogoršaju, nanizani naslovi ničim nisu ukazivali na manjak, kao da su ga potpuno ignorisali, ili su ga pak maskirali, krili. Ako bi ko posumnjao da manjka ova ili ona knjiga, morao bi da ispita policu od A do Ž (odnosno, čitav niz hrbata sa natpisima od I do XXX) i da, uz pomoć oduzimanja, ustanovi da naslov fali. Nakon dugog proračuna, bilo bi mu jasno da fali broj VII.

Voal pokuša da dohvati bilo koji tom, da ga otvori, kako bi u čitanju zahvaljujući naklonosti slučaja uhvatio bar malo pouzdaniji putokaz, znak koji fali, ali to nikako da mu upali za rukom. Prsti nisu mogli da mu dopru do polica; osim toga, nikako da raspozna izdanja; čas bi umislio da vidi kakvu ogromnu Bibliju, čas Kuran, čas Talmud, pa Toru, pa kapitalni opus tog i tog pisca, i najzad uzrujavajući popis zaključanih znanja...

Voal konstatova da postoji manjak. Propust, razmak, rupa koju niko nikako da vidi, niti bi znao, niti mogao, ni pokušavao da vidi. Od svih komada, baš taj da fali. Upravo taj komad, koji su izgubili.
Tokom drugih dana bi obično čitao užasnu gomilu informacija u novinama:

ZABRANA AKTIVNOSTI:

STOP PARISKIM KOMUNJARAMA!

___

Za pakovanja: batali gajtan, ostavi konac,

UZMI TRAKU!

*
SRAMNI KRAH

SVIH POZNATIJIH NOVOBOGATAŠA


Ili bi ga mučila vizija kakvog ludaka, psihića, mahnitog i maloumnog, raspalog mozga, koji bi svakog prolaznika spopadao zbrkanim govorom: Idiot iz prigradskog salaša; dok bi prolazio, pratio bi ga kikot naroda, gađali bi ga kamičcima. Momak bi mu zakačio kokoš na kaput, pošto ovaj nikako da obustavi jauk: „Jaoj, ubili su milijardu ptica, stotinu milijardi ptica su potamanili!“


„Idiot“, promrmlja Voal. Ali samo minut potom, uhvati ga halucinacija sa gospodinom koji ulazi u bar:

Glas momka, za stolom (sa grubim, pomalo ratobornim izrazom na licu): Konobar!
Glas konobara (koji zna gosta): Vidi, vidi, naš dragi g. Komandant! Dobar dan!
Glas Komandanta (zadovoljan što su ga poznali, čak i u civilnom izdanju): Dobar dan,
dragi moj, dobar dan!
Glas konobara (koji davno izuči anglosaksonsku fi lologiju na brzom kursu): What can I
do for you?1
Glas Komandanta (balavo): Daj mi porto-fl ip.
Glas konobara (zabrinuto): Šta? Porto-fl ip?
Glas Komandanta (potvrdno): Da, porto-fl ip!
Glas konobara (tugaljivo): Porto-fl ip... nismo stavili... u kartu pića...
Glas komandanta (naprasito): Molim?! Ali popio sam tri porto-fl ipa kod vas, ima samo
godinu dana!
Glas konobara (potpuno slab): Potrošili smo... Polupali smo sva...
Glas Komandanta (srdit): Dobro, onda valjda imaš bar porto, majku mu staru?
Glas konobara (u agoniji): Da... ali...
Glas Komandanta (pršti od jarosti): Ali šta? Ali šta? A ima li...
Glas konobara (koji crkava u mukama): Aaaaaa! Ćuti! Ćuti!!!
Smrt konobara.
Glas komandanta (konstatujući): Rigor mortis.
Izlazi, a smotanog konobara, iako mrtvog, nastavlja da obasipa grdnjama.

     Voala nisu stalno spopadali ovako humoristični prizori (ako ovu halucinaciju shvatimo
kao parcijalno humorističnu). Katkad bi pomahnitao, skakutao bi, bojažljivo opipavajući
puls, strahujući od napada sfi nksa što čuči.
     Iz sata u sat, kako su odmicali dani, halucinacija bi pojačavala svoj otrov, drogu za kojom
bi svisnuo, stiskala bi lanac od kog bi mu zastajao dah.

     Drugog dana, vizija kukca (žiška ili štakora) čiji pipci nikako da savladaju prozorski sims, jako uzruja Voala. Tu crnu životinjicu Voal shvati kao simbol kobi koja ga napada.

     Potom, u noći, on umisli da proživljava kafkijansku transformaciju. Podbuo, trgnut iz snova, Voal ustanovi da liči na ogromnu bubu. Prostrt nauznak, shvati kako puzi po jastuku, unutar bronzanog oklopa, kao u kljusi ili kakvoj klopci, i pri tom nikako da hvataljkama napipa oslonac. U goloj vodi, pokuša da povisi glas, ali niko da mu pritrči u pomoć. Tužno zamaha po vazduhu troprstim pipkom sa kandžama. Okolo, u kući, ni zvuka, osim bata kapi iz propalog umivaonika. Da li iko zna šta ga snalazi? Da li bi iko sada mogao da mu pruži pomoć? Da li bi iko mogao da mu izbaja bajalicu, da mu održi bukvicu koja bi mu olakšala patnju? Pluća su mu bila u vatri i gubila vazduh. Strahoviti bol mu zapara grlo. Pomisli kako bi, s obzirom na novonastalu situaciju, valjalo da potraži pomoć, ali iz grla mu iskoči samo slabački jauk. Bolna grimasa, ucrtana prvo na usni, kao bora zapara duž čitavog lica i vrata. Voal zaplaka, a obli ga hladan znoj, kao prasca na klanju. Ogroman tuč mu navali na grudi. Oko mu poprimi samrtnu obamrlost. Iz trulog uha pocuri mu krv, crna kao zift. Voal zadrhta, slab, gotovo na samrti, na rubu hropca. Na podlaktici mu iskoči ogromni crni prišt, iz kog pokulja katarni gnoj.

    Uhvati ga nagla mršavost. Po danu bi izgubio bar osam kilograma. Ruka mu poprimi oblik patrljka. Strahovit prizor: Voalova rujna, bucmasta, masna, bombasta faca, visi na kraju mršavog vrata, kost i koža. Isti onaj piton od onomad ga obgrli nasilno, naumivši da mu usitni iznutricu. Pokatkad bi čuo kakav strahovit zvuk: prasak, lomljavu kostiju. Ali od tog časa, sam Voal ni glasa da izusti.

     Malo potom, Voal shvati jaku blizinu smrti. I bi dan, i bi mu jasno kao dan: svi ima da mu pokažu tur. Zla što ga spopadaju ima da ostanu ignorisana. Ima da pati, i to u samoći; ima da skonča sam, samcit, samohran; ko bi tad i pomislio da mu priskoči u pomoć, da mu olakša patnju? Ni poznanik, ni prolaznik, a kamoli kakav pop koji bi mu očitao molitvu i spasao ga kobi.

     Viđao bi tako grabljivicu kako pluta na vazdušnoj struji, visoko na plavom svodu. I kako oko uzglavlja čitav raznorodni čopor životinja – ogromnih crnih pacova, puhova, kućnih glodara, hrčaka, mrmota, bubašvaba, krastača, tritona – budno motri, strpljivo isprobavajući ugriz u vazduhu, za ovu uskoro hladnu mrcinu. Kako ga soko čupa na sitno, a potom štrpka i glocka. Kako ga kusa šakal iz saharskih dubina.

     Katkad bi ga zabrinula ta gomila halucinacija, ali bi ga i zabavila. Zgotoviti ručak za šakala, užinu za puhića, ili zakusku za grabljivicu koja krstari u visinama (ovi izrazi su sigurno pročitani kod Malkolma Lourija) – bio bi to sjajan izazov za ovog zaista gostoljubivog domaćina.

     Draž svog bića na samrti ga ipak dosta zaintrigira. To bi mogao biti sigurniji signal, bliža struja, a na kraju i izvorna kapisla: Nikako smrt (iako su časovi, nanizani, blisku smrt čvrsto potvrđivali), nikako kob (mada bismo pomisao na kob u ovom času slabo mogli ignorisati), najzad, to bi sigurno moglo biti kakvo odsustvo: odričan izraz, naziv, manjak:

    Naoko, svi su normalni, zdravi, značajni, kao i svaka stvar, ali pod popustljivim zaklonom tog slova, naivnog talismana, čudnovatog simbola, vidi, izbija, iskrsava strahoviti haos: ono što bi oku bilo normalno, sutradan, za osam dana, za sto dana, za godinu dana, ima potpuno da istruli. Ima da iskoči rupa, koja bi mogla da nabubri, postupno, i da poprimi lik kolosalnog zaborava, propalog bunara, nadrlog ništavila. Postupno, poslušno, i ja ću tad ućutati zasvagda, kao i ti, kao i oni, kao i svi uostalom, pomisli Voal.

   Voal tad u polubudnom stanju umisli kako u davno pročitanom romanu Isidra Parodija ili pak Onorija Bustosa Domaika (štampanom kod izdavača Južni krst), on lično, glavom i bradom, tumara kao glavni lik, izrod, zločinac, pritisnut strašnom i surovom sudbinom.


Naslov izvornika: Georges Perec, La disparition, Denoël, 1969.

(Sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić)


_________________________

Žorž Perek (Georges Perec, 1936, Pariz – 1982,
Ivri-sir-Sen, Francuska), romanopisac, pesnik i sineasta.
Neformalno je čuven po svojim dostignućima
na planu enigmatike: na primer, pripisuje mu
se najduži palindrom na francuskom jeziku (od 5566
slova). Priznanja je stekao ponajviše zahvaljujući romanima,
u kojima je često primenjivao ulipističke
tehnike pisanja sa ograničenjem: Stvari (Les Choses,
1965), Čovek koji spava (Un homme qui dort, 1967),
Disparition („lipogramski roman bez E“, 1969), Les
revenentes („monovokalizam sa E“, 1972), Pokušaj
iscrpnog opisa jednog pariskog mesta (La tentative de
l’épuisement d’un lieu parisien, 1975), i kapitalno delo
Život uputstvo za upotrebu, „romani“ (La vie mode
d’emploi, 1978). Za ovo delo, u kom je sakupio sva
svoja ulipistička iskustva sa ograničenjima, Italo
Kalvino je rekao da je „poslednji veliki događaj u
istoriji romana“. Samo četiri godine kasnije, Perek
je umro u Parizu.