Tin Ujević

Svakidašnja jadikovka



Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svjeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.


Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!


O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad.

____________________________

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.

______________________________

VASIONAC

Sto glasova iz stotine grla,
Iz dubine stostruke mi svijesti,
Grmi, kliče: Još me nije strla
Teška žalost zatajanih vijesti.

Sto pjesama iz sto mojih vrela,
Iz dubine stostruke mi vode,
Šiknu, viknu: Nije me raspela
Zarobljena boginja slobode.

Kliče, vapi duša mnogim umom,
Buni se u grudi srce šire.
Dokle hodam pogaženim humom,
Uskrsnut ću Asir i Misire.

Struje misli kao vir zelenca.
Pomiče se moja mrtva snaga.
Sebe motrim usred svoga zdenca,
Uspravljam se usred sarkofaga.

Uske su mi ove male zemlje.
Kratke su mi moje bijele ruke.
Gorke su mi ove suhe zemlje.
Ja bih mog'o, Svetlo, u hajduke.

Kroz okean neba ja sam ronac
I u mrežu lovim mliječne staze,
Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
Mene pravo samo zvijezde paze.

Borci viču: -Konja! A mornari: -Jedra!
A ja, opit glasom pomorkinja vila,
Žudim samo plave, Vasione Nedra,
I ja vičem:-Krila! - Krila, Krila!

__________________________
Odlazak

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
U srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera.

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

Da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

Da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

____________________

Božanska Ženo

Kolajna IX

Božanska ženo, gospo nepoznata,
dokle, i kamo, mene misliš vući?
Hora je došla te ja moram tući
zlatnim zvekirom na bešćutna vrata.

Od tvojih čari i od bljeska zlata,
od dvora strepim kuda imam ući,
a krto srce moralo bi pući
bez tvog smiješka, besmrtna beata.

Dok sjaju sunca i bledi mjeseci,
snatrim o zmaju ispred tvoga praga
i zlatnom klasju u toj mekoj kosi.

I preklinjem te: Nepoznata, reci,
kakva te tuga iz daljine draga,
i još mi reci, gdje si, šta si, ko si?


___________________________
Jer ti si došla s druge strane svijeta

Kolajna XIII

Jer ti si došla s druge strane svijeta
preko strahota sinjeg okeana;
Dva naša srca, dva sljubljena cvijeta,
grle se preko glave Levijatana.

Kroz onaj ritam, ljubav vaseljene,
i muziku što vlada plave sfere,
kroz našu dušu, i tebe i mene,
grle se bijesno do dve hemisfere.

Sa sjajem krina i sa rozmarinom
da četvrt sata ti si došla kašnje,
odar bi našla. Svojom sad bjelinom
vrati mi moje srce Nekadašnje.

__________________________

Kakva Čudna Svjetla

Kolajna XVI

Kakva čudna svjetla iskre se i gasnu
u vinskome dimu mutnim vidokrugom?
Možda staklo duha u aleju jasnu
i ljepotu ostvarenu našom tugom?

Na tom bregu suza biva čistim zvukom.
Naše vedre duše nemaju imena,
a po živcu tajna dira lakim lukom
neka tuđa slutnja, neka silna žena.

— Ne govorite mi više moju povijest,
i sve drevne ljude, i sve stare stvari.
Jer će moja vila samca cilju dovest,
a on neće više biti Onaj Stari.

O tišino zvona, ljubavi parfena,
poniznosti, samoćo, čistoćo,
dušo, krotka dušo, ženo uzvišena,
ja sam za vas, za vas, ja sam za vas očo

ovim putem krsta i hrapava trna
kojima nas bodu željkovane zvjezde,
a za nama, dole Reč je Bogoskvrna,
dok nad čelom samo mliječne staze jezde.



_____________________________

Zvijezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.

_____________________________

Vječni prsten 


Sve će ove stvari jošte jednom doći
kao što su bile i kako su prošle,
i ti crni dani, i te plave noći,
i ljubavi , čedne, strasne, dobrodošle;

jednom tamo poslije hiljada, hiljada
i hiljada ljeta opet ćemo naći
ista svježa čula, ista srca mlada,
i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Tada opet jednom nad svladanim grobom
motrit ćemo svemir novim osvjetljenjem.
Vladat ćemo opet svojim rosnim sobom,
i ljubavnim plačem i požarnim htijenjem;

samo ipak neće tada, nadajmo se,
da nas jošte taru ove brige ružne,
i da polet u vis događaji kose
i plamen za ženom naše usne kužne.

-Pa da barem tada, za hiljadu hiljada
i hiljadu ljeta, i još mnogo veće,
primimo na naša srca uzdišuća,
kao nikad doslije, jedan uzduh sreće.

__________________________________
Srbiji

Danas plamsaš samo od krvi najboljih
što su maču dali svoja tela spravna,
blešteći u duhu i u čistoj volji,
božanstvena zemljo pravoslavna;

Juče ti si bila moćna i velika,
i za usne dece mleko, med i vino,
dok se ne skrhaše pod gradom čelika
grudi tvoje dece, srpska domovino.

Sutra, sabirući i danas i juče,
zasjaćeš u duhu i u živoj moći.
Jer će slavu sloma unuci da uče
kao zoru spasa iza teške noći.

Al’ ni novi narod, niti ponos međa
nikad više neće da ti ovaj vrati,
ponositi pogled iza hrabrih veđa
što su znale divski u ponor gledati.

Tvoje mirno čelo pod pretnjom užasa,
i vijanjem vetra strave i strahote,
i molitvu tamnu i gluva nebesa,
to je danas vreme najveće lepote.

_________________________________

Sanjarija 
I

Na livade ljudskim okom negledane
i na zlatna polja što se tekar slute
s prepasti zle svile strijeljaš zjene sane
u turobne ure i strasne minute,

zlatna dušo sestre! Koso Vivijane!
Oči Moje Zemlje, sve, vrcaju u te,
sve ti ljube ruke još neokaljane,
ruke djevičanstva, njih, Te netaknute.

Ti još možda zuriš mističkome Gradu
u sutonu boje što se u zvuk sliva
Ili sanjaš neku grobišnu arkadu;

a dotle se prelest srebrna i siva,
kao prah cigare na pokojnu nadu,
na gole dlanove ljubavnički riva.

II

Oh, u tvoje strasti, u razorne slutnje
bacio sam pogled sa buntovna krsta.
Sada znadem kamo moje želje tutnje,
dokle jezde noću (tobož na vrh prsta).

Vasmir ti nam otkri. Požare i slutnje,
šapat pada vode, ponos kipa čvrsta,
i na kraju, kroz sve kresove i lutnje,
kroz rumen vremena, novog Isukrsta.

Što si? Zagonetka. No tvoj osmijeh jasni
svjetlosne bjeline dana što se pruža
u ružičnoj stijeni i ljubičnoj basni;

cvijeće što je vrsno da udobri muža,
te mi čusmo, kada mašta riječ ti zasni,
tvoje slovke kano pljusak žutih ruža.

III

Ja te tako motrim kraj smeđih portala
kao neko biće iz Višega Svijeta.
— Svijet je danas, Gospo, prepun loših šala
i otuda pokolj žarkih suncokreta.
Jakost našeg oka od juče je pala.
Svaka nam je šaka trostruko raspeta.
Pred dvorcima sanja čuvar crn i ala,
u sazviježđu misli nesta sunce Beta.

Žena na mom pragu. Druga je pred kućom.
Svuda, svuda žena, Marija i Eva,
avaj! bivam grešnik. A tom ploti vrućom

kao ljuti samun i ledena Neva
struji očaj te me stvori palikućom;
doznah da mahnitah, kada ljubav pjevah.

IV

Samo tebe ljubljah u dojednoj ženi,
i o Tebi buncah svijetu nemilosnom;
ko ždrijebe na polju, Crni i Crveni
svetkovaše suton Badnjem-danu posnom.

I opet se vratih, sebar pobijeđeni!
Pogladi me, blaga, svojom rukom rosnom,
pa ću da ti dadem prvi cvijet rumeni
što ga ubrat mogu stazom inokosnom.

Svemir mijenja lice. Bukte Astorije,
vrcaju kreševa našem boljem vidu,
ti tek čuvaš sveti lik — Melanholije,

te dok zvučnim drumom zli konjici idu,
ja u strepnji izbe slutim gdje me bije
oganj tvoje slike na golome zidu.

Prokletstvo žena u životu Edgara Alana Poa

Nekada davno, jedan mističan čovek krenuo je u potragu za nadahnućem. Lutao je dugo i pronašao ga je tek sa one druge strane romantizma. Put beše težak, maglovit, pun izazova i inspirativnih susreta. Zajedno sa svojim saputnicima, mačkom i gavranom, nailazio je na ubistva, tragedije, misterije, ali ništa na njega nije ostavilo tako snažan utisak kao smrt i tragična sudbina lepe žene. Sledeći citat je ubeđenje koje je naš mračni pisac, Edgar Alan Po, neretko isticao.

Smrt lepe žene, nesumnjivo je najPOEtičnija tema na svetu

Zašto?

Preko svoje umetnosti pokušao je da savlada patnju, ali isto tako je želeo da dočara samu suštinu savršenstva i propadanja. Pisanjem je odao počast i oplakao gubitak njemu najdražih žena.

Sve dame koje su ga inspirisale, pored svog tragičnog kraja, posedovale su vanvremensku lepotu. Lepotu, kao jedan od onih pojmova koji se ne može objasniti, već se samo može osećati, Po je smatrao nedostižnom i prolaznom. Sve što je neuhvatljivo i što gubi na svojoj savršenosti, kod nas izaziva veliku tugu.

Nestajanje lepe žene bi onda prestavljao dvostruki gubitak, koji bi zasigurno potresao svakog.

Helena, žena dostojna bogova

Džejn, majka njegovog druga, bila je njegova prva ljubav. Nazvao ju je Helena, jer njeno pravo ime, po njegovom mišljenju, nije moglo da dočara taj klasičan lik koji bi zasigurno, opčinio celu tadašnju antičku Grčku.

Poređenje sa Jelenom Trojanskom nije u potpunosti opisalo ovu damu, pa je pri kraju pesme naziva i Psihom, ženom kojoj su bogovi zavideli na lepoti. Ona pored toga što je bila sinonim za perfekciju i nedostižnost, posedovala je domišljatost pomoću koje je prevazila razne izazove koji su joj bili nametnuti.

Možemo onda, na osnovu ovih komparacija, zaključiti da je Džejn bila žena koja nije posedovala samo ispraznu lepotu.


Ligeja, dama neobičnog savršenstva

Ligeja, žena nesvakidašnje lepote i učenosti. Upadljivih crnih očiju, u kojima je krila tajnu, samo njoj poznatu. Mirna i tiha, ali puna strasti. Svakog je lako mogla opčiniti.

Nažalost, idealna dama, kod Edgar Alan Poa, ne može se dugo zadržati na ovom svetu. Ona mora umreti, kako bi ostala tako savršena, prelepa, nesvakidašnja i na neki način postala vanvremenski ideal. Ligeja, bez tog čudnog i mističnog sjaja u očima, dočekala je svoj kraj bolesna.

Umiravši, ostavila je ožalošćenog muža, koji je kasnije pronašao novu suprugu, ali nikada nije mogao prestati da razmišlja o jedinstvenom i nesvakidašnjem pogledu prelepe Ligeje.

Eleonora i Anabel, devojke neiskvarene i čedne lepote

Eleonora, rođaka, koja je sa svojih nepunih petnaest godina umrla. Opis koji bi najbolje mogao dočarati nju je svakako rečenica, gde Po kaže da je stvorena savršeno lepom, samo da bi umrla. Nije pripadala ovom svetu, već božanstvima, gde im se tako mlada i vratila.

Slična sudbina je zadesila i Virdžiniju, devojku u koju je Edgar Alan Po bio neutešno zaljubljen kao dečak. Ona je bila ta, koja ga je inspirisala da napiše jednu od njegovih najpoznatijih pesama – Anabel Li.

Prokletsvo savršene unikatnosti

Sve ove dame, zadesila je ista sudbina. Nosile su prokletstvo koje donosi suštinska lepota i nesvakidašnjost. Pored nestvarnog fizičkog izgleda, naš ožalešćeni ljubavnik, isticao je i da su one bile uzvišene duhovnosti, prelepog glasa, velike učenosti i genijalnosti koja se graničila sa ludilom. Bile su unikatne.

Predstavljale su sinonim za savršenost i zato se nisu dugo mogle zadržati na ovom svetu. Bile su sličnije božanstvima, nego običnim smrtnicima. Po je tim poređenjem sa bogovima, želeo da nam stavi do znanja, da mi ne možemo uhvatiti i zadržati lepotu, niti dugo uživati u njoj. Njenu neuhvatljiost i nedostižnost je poistovetio sa tragičnim završetkom života prelepe žene.

Otvara nam se sada još jedno pitanje tu. Da li ja taj kraj zaista tragičan ili pak nije?

One su svojom smrću postale vanvremenske, besmrtne, predmet obožvanja, divljenja i izvor neiscrpne inspiracije, što je i bila svrha njihovog postojanja. O njihovoj lepoti, koja je bila toliko perfektna, da je bila nestvarna i nesvakidašnja se i dan danas čita.

izvor 

Mihail Ljermontov - poezija

                             Mihail Ljermontov 1837, autor portreta Pjotr Zabolotski

Pesnik 


Kad je Rafael nadahnuti
Prečiste Deve sveti lik
Svojim živim kistom dovršavao :
Umetnošću svojom ushićen
Pred slikom svojom on je pao!
Ali je brzo taj čudesni poriv
Slabio u grudima njegovim mladim,
I izmoren i nem
On je nebeski oganj zaboravljao

Takav je pesnik : tek misao što blesne,
On perom svojim izlije
Svu dušu; zvukom glasne lire
Očarava svet, i u tišini
Opeva, u rajski san utonuo,Vas, vas!
Duše njegove kumiri!
I odjednom hladi mu se žar obraza,
A uzbuđenja srca njegovog
Sve tiša su, i prizrak beži!
Al' dugo, dugo još njegov um čuva
Utiske negdašnje

Čudna stvar! samo pre mesec dana pisao sam :

Hoću da živim! Tuge hoću
Ljubavi i sreći u inat;
One su um moj razmazile
Suviše čelo izgladile;
Vreme je, vreme da podsmesi sveta
Maglu spokojstva oteraju :
– Šta je bez patnje život pesnika?
I šta bez bure okean? –

I došla je i prošla bura; i zamrzao se okean, ali zamrzao se ustalasan; – sačuvavši teatralni izgledkretanja i nemira, ali u samoj stvari mrtviji no ikad.

( pismo S.A.Behmetjevoj – Petrograd, avgust 1832.g. )



Potok

Izvor strasti je u meni
      Veliki, čudesni;
Pesak srebrni mu na dnu,
       A površina – lik nebesni;
Ali neprestano brzi tok
 Pesak vitla i tera,
       A nebo nad vodom
       U oblake ga odeva.
Sa životom se taj izvor rađa
      I sa životom iščezava;
U jednom čoveku je slab, a u drugom moćan,
       Ali podjednako ih zanosi on;
Prvi je srećan, ali ja bih
Dao taj prazni mir
       Za nekoliko magnovenja
      Blaženstva ili mučenja.

                     ***

Ne, nisam ja Bajron, ja sam drugi,
Još neznani izabranik,
Kao i on iz sveta izgnanik,
Ali samo s ruskom dušom.
Ranije sam počeo, svršiću ranije,
Moj um neće mnogo postići;
U mojoj duši kao u okeanu
Razbijenih nada tovar leži,
Ko može, turobni okeane,
Ikad saznati tvoje tajne?
Ko ispričati gomili moje misli?
Ja – il Bog – ili niko? –


Uz portret


Ko mali kuštravko je živa,
Ko leptir sred krinovih kruna;
I prazna reč, značenjem siva,
U ustima njenim je puna.

Al’ duga joj ljubav ne prija:
Od navike duša joj trne,
I kliznuće ona, ko zmija,
Ko ptica će mala da prhne.

Te veđe će, kao od šale –
I radost, i tugu da stvore.
U oku joj – neba se pale,
U duši joj – crni se more!

Čas iskrenost sva biti ume,
Čas evo skroz lažljivog stvora!
I ne može da se razume,
No zato se voleti mora



Sunce

Kako je zimsko sunce lepo,
kad i sa gustog neba čak,
na beli sneg, uzalud, slepo,
baca svoj bledi, slabi zrak!

Baš tako isto momo mlada,
meni i lik tvoj bledi sja;
Al dal će pogled taj tvoj kada
da život srcu mome da?



Jedro


Beli se usamljeno jedro
U magli mora plavetnoj.
– Šta traži ono u zemji daljnoj?
Šta je ostavilo u kraju rodnom?

Igraju vali, vetar zviždi,
Jarbol se savija i škripi;
Avaj, – sreću ono ne traži
Niti od sreće beži!

– Pod njim je struja svetlija od neba,
A nad njim sunca zlatni zrak :
 – A on nespokojan, hoće buru,
Kao da je u burama mir

            ***

Svemoćni Bog me nije stvorio
Ni za anđele ni za raj;
Ali zašto ja živim stradajući,
To boje od mene on zna.

– Kao demon moj, zla sam izabranik,
Kao demon s dušm svojom gordom
Među ljudima sam bezbedni putešestvnik,
I svetu i nebesima tuđ;

Pročitaj*, i moju s njegovom sudbinom
U sećanju usporedi,
I veruj da smo ja i on u ovom svetu
Jedno – po ledenoj svojoj duši.

(* = misli na svoju pesmu ''Demon''



'Izlazim na drum sam...''


1.

Izlazim na drum;
Kroz maglu kameniti put svetluca;
Noć tiha. Pustoš osluškuje Boga
I zvezda sa zvezdom govori.

2.

Nebesa su svečana i divna!
Spi zemlja u plavkastom sjaju...
Što li mi je to tako bolno i tako teško?
Čekam li nešto? Žalim li za čim?

3.

Ta ništa ja od života ne čekam,
I za prošlošću ništa ne žalim;
Ja slobode i spokoja hoću!
Hteo bih da se zaboravim i da usnim!

4.

Ali ne onim hladnim snom groba...
Želeo bih da zanavek usnim tako,
Da mi u grudima dremaju životne snage,
Da mi se dišući tiho nadimaju grudi;

5.

Da svu noć, sav dan moj sluh ljuljuškajući
O ljubavi mi slatki glas peva,
Da nada mnom večno zeleneći se
Tamni hrast se naginje i šumi


Tebi

Za nevine si odviše ti mila.
Ljubazna odveć, ljubavi da se latiš!
Za pola sveta ti bi sreća bila,
al’ sama nikad sreće nećeš znati;

Dve sreće nigda nema za čoveka –
jesi li vid’la brzu, moćnu reku?
Obale cvatu, ali celim tokom
dno joj je uvek hladno i duboko!



Ruska pesma

1.

Pahulje snežne vetar roji,
Što li se cura lepa boji
Da sama ode
Po vedro vode?
Ko pop kad pokojnika prati,
Ta vejavica dugih sati
Peva i traje,
Pas čuvar bi da nekud beži,
Grizući lanac, zlobno reži
I laje…


2.

Al’ ne ni pasji lavež ružni,
Nit’ vapaj vejavice tužni
Strah tako budi
I ledi grudi:
Dragi je umro, strepi od njega;
Pojaviće se, bleđi od snega,
Reći će, zao:
“Ti, nevero…” – u snežnoj huci
Pokazaće joj prsten na ruci
Što joj ga dao.

1830.
(M. S.)


Granitna Stena

Ja ne bih hteo da svet prati
istoriju  i jad života mog;
Kako to voleh, i što patih –
nek' sudi savest, ili Bog!...

Nek' se pred njima duša prazni,
nek' njima s molbom pruža ruke;
I nek' me samo onaj kazni,
koji mi smisli sve te muke;

Prekor glupaka, prekor ljudi
nad snažnom dušom nema vlasti;
Nek' morski talas samo gudi,
granitna stena neće pasti;

Njen vrh je s oblacima surim,
more i nebo su je stisli,
ona, sem gromu i sem buri,
ne kaže nikom svoje misli...


Nad Obasjanom Stepom

Ja volim lance plavih gora
kad, poput južnih meteora,
crvena, sjaja mutnog puna,
isplovi iza njih i luna,
carica misli svih poeta,
najlepši biser ovog sveta
kojim se neba svetlog šare
oblaka i sam sebe vara:
Mesecu mesta dugo ne da
na nebu koje s tugom gleda...
No i taj pozni zračak pada.
Mesec je visok. Dva-tri mlada
oblačka sjate se kraj njega ...
Jedina odeća od svega
kojom se okititi smelo
njegovo mutno bledo čelo.

Ko ne zna za te noći lepe
u gorskom klancu, il' sred stepe?!

Pri takvoj luni i ja jednom
jurih na konju žustrom, vrednom,
dolinom plavom, vedar, bujan,
sam, na slobodi - ko oluja;
Mutni je mesec i na mene,
na konjsku grivu, sapi, stene,
sipao srebro poput kiše;
Osećah konja kako diše,
i, što o zemlju bije jače,
odbijan od nje, više skače;
Predah se zanosu sav tada,
želeh da bude samo sklada,
želeh da tela nam se stope,
da nadmašimo sve galope!
Letesmo dugo kroz noć plavu...
a kad sam podigao glavu:
Sve ona stepa, luna ista –
pogled joj prema meni blista
i kao prekore da deli
što čovjek na svom konju želi
da ospori joj carstvo moćno
nad obasjanom stepom noćnom!


Ne Odlazi

Ne odlazi, Lezginče ludi, mladi;
Zašto da hitaš u svoj zavičaj?
Umoran konj, u gori magla hladi,
a ovde imaš krov i mir i nadu,
i ja te volim, znaj!...

Zar zora jedna da sakrije rujem
sve uspomene na rajske noći dve;
Siromašna sam pa da te darujem,
ali u meni gori duša živa
što će ti dati sve.

Po nepogodi tu si se obreo,
s dolamom mokrom, sumoran i jak...
Pa zar sada, kad blešti svet ceo,
po suncu ovom, zanavek bi hteo
da dan mi sakrije mrak?

Pogledaj gore: planine svud sjaje,
ko velikana neizmerni stroj;
Žbunje im bujno raskoš pridodaje:
Ta mi smo dobri; - što za drugi m krajem
da žudi pogled tvoj.

Zavičaj nam je - tamo gde nas vole;
A toplo oko - čujem još tvoj glas -
ne čeka tebe u ravnici dole;
Ostani dan bar, zašto da te mole,
Ostani bar još čas!

"Ja nemam druga, niti domovine,
osim mog konja, sablje prekaljene;
Tvoja je ljubav lepa, ali mine,
neće me smesti suze da počinem
kraj neke žene!

Krvavom kletvom dušu osokolih,
bremenit njome mnogo leta postim:
Dušmana krvlju dok žeđ ne utolim,
nikome usne neće reći: Volim.
Zato oprosti."



Priđi Mi Bliže

Priđi mi bliže, lepotane mladi!
što si mi stidljiv! - Ta zar ženske grudi
to tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
već ležiš - nikako taj strah da svladaš...
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim...
Ta šta je, zlato? - Ja te volim, volim!...

Oh, što si lep! - Uz prozor s prvim mrakom,
dešavalo se, čekah, želja puna,
da prođeš ti, i bivalo je tako -
da l' pamtiš to? - Dok posrebrena luna
sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
na suparnicu da računam s neba.

U svetu prezir prema meni vlada,
no gde je pravda kad te tako vaga?
gde je vrlina, ako je stid pada
ne ponižavanje - već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
ne bude samo predmeta il' zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta - sve, treća – mnoge!



Pesnikova smrt

Pogibe pesnik! - rob poštenja -
Pade od laži što svet toči.
S metkom sred grudi i pun ogorčenja,
Zanavek gordo sklopi oči! ...
Ne podnese mu čista duša
Uvrede koje spletka krije,
Ne htede gadni svet da sluša ...
Sam je ko i pre ... i ubijen!
Ubijen je! ... Sad čemu jadovanja,
Pohvala horskih glupa skala,
Mucanje jadno opravdanja?
Presuda sudbe već je pala!
Niste l' se vi baš zlobno dali
U hajku za njim dok je sam,
Zabave radi, rasplamsali
Jedva tek prigušeni plam?
I šta sad? Radujte se ... Duša čista,
Da trpi više nije hteo:
Nesta, ko baklja, genij blistav,
Sjajni je venac njegov sveo.

Njegov ga krvnik, mirno uze
Na nišan kleti ... I žestoko,
U srcu miran i bez suze,
Pogodi ne trepnuvši okom.
Šta je tu čudno? ... Izdaleka,
Njega je, s mnogim koji kreću
U lov na činove i sreću,
Dovukla k nama sudbe reka;
Prezirao je s drskim smeškom
Tu tuđu zemlju kojom krenu;
Kako da štedi slavu njenu;
Kako da shvati u tom trenu
Zlodelo kakvo vrši teško! ...

I on je mrtav - grob ga zavi,
Pade ko onaj pesnik plavi
Što iz ljubomore se tuko,
Koga u pesmu sam već stavi, -
Pokošen, ko on, hladnom rukom.

Što od života mirnog, pravih prijatleja
Ode u svet taj zavidljiv i pogibeljan
Za srce slobodno, za strasti plamne, lude?
Što klevetnicima on pruži svoju ruku,
Što dade da ga lažnom pohvalom privuku,
On, koji još ko dete prozre ljude? ...

I mesto starog, trnov venac su mu tako
S lovorom dali, kao breme trajno:
No igle potajne su jako
Krvavile mu čelo sjajno;
Otrovaše mu zadnji čas, jer čuje svuda
Pokvaren šapat tih podsmešljivih glupaka,
I umre - osvete uzalud žudan,
Kivan što mu sve nade pokopa ta raka.
Da, gotovo je s divnom pesmom,
Umukli su sad glasi tvoji -
I pesniku je tužno, tesno,
Na ustima mu pečat stoji.

*

A vi, potomci naduveni
Otaca slavnih što u podlosti su prvi,
Koji su ropskom čizmom pogazili seni
Rodova uvređenih koje sreća smrvi!
Vi, što u rulji pohlepnoj ste pokraj cara,
O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!
Vi, kojima sad zakon krilom zaklon stvara,
Pred vama sud i pravda - sad će nemo stati! ...

Al' ima božjeg suda, razbludnosti čeda!
I on je strašan: on vas čeka;
Taj sud se zveku zlata ne da,
Unapred sud taj vidi nečoveka.

Pred njega ćete zalud s klevetama doći:
Jer tamo istinama samo mere,
I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!

1837.
(M. S.)
izvor

Ne ja tako vatreno ne volim

Ne, ja te tako vatreno ne volim,
Lepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U času kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.

Ja s drugom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nema,
U očima ti - sjaj ugasle zene.


Prorok

Otkad mi večni usud dade
Vidovitost moćnog proroka,
U ljudskom oku čitam hladne
Stranice zlobe i poroka.

Počeh da propovedam ljubav
I čiste istine učenje,
Al' ljudi, kao da sam gubav,
Zapretili su mi mučenjem.

Posuh se pepelom tad sivim,
Bežah iz grada neprestano,
I sad, po pustinjama živim,
Ko ptice, držan božjom hranom.

Prastare poštujući tajne,
Sve me tu prima bez pitanja,
Čak zvezde slušaju me sjajne
Od sutona pa do svitanja.

A kada pođem bučnim gradom,
Gradom nedruželjubivim,
Monasi viču svetu mladom
Sa smeškom samoljubivim.

»Primeri takvi za sve važe!
Gord, htede da nam zapoveda.
Hteo je, glupak, da nam kaže
Da bog kroz njega propoveda!

Eto, šta znači biti klet:
Mrk je, i bled, i tužan sada!
Gledajte kako je nag i jadan,
Kako ga prezire sad svet«


Tebi


1.

Pa zbogom ! – Sad nismo već
dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom ! – Sad srce je
slobodno tvoje . . .
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će
porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I
sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od
oholog sveta skriveni –
Al oni se večito pamte:
Ko život su s
dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek
prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima !

3

Za
tren smo mi zajedno bili,
Šta večnost pred njime sad vredi !
Svu
slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom
! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se
činio strašan,
Al susret bi bio još teži!


1832. (M.Sibinović)

Sami



Za raj i anđele me nije
stvorio svemogući Bog;
Al’ što me zlo života bije,
zna samo on, sa neba svog.

Ko demon moj, zlo mene sledi,
ko demon, ponosit i klet.
Međ’ ljudima sam putnik bledi,
tuđin za nebo, tuđ za svet.

Pročitaj, naše sudbe prati –
sravni u prisećanja tami,
i svojom tvrdom dušom shvati
da smo na svetu tako sami.

Leila Slimani, Uspavanka ( 3 deo)

Stephanie


        Sa osam godina Stéphanie je znala promeniti pelene i pripremiti bočicu. Kretnje su joj bile sigurne i mirnom je rukom prihvatala nežan potiljak dojenčeta dok bi ga podizala iz krevetića. Znala je da ih treba polegnuti na leđa i da ih se nikad ne sme tresti. Kupala ih je čvrsto ih držeći za ramena. Vriska, kmečanje novorođenčadi, njihov smeh i plač pratili su sva njena sećanja iz detinjstva, premda je bila jedinica. Svima je bilo drago videti koliko voli malu decu. Smatrali su da ima sjajan majčinski instinkt i da je za devojčicu te dobi izuzetno požrtvovana.
    Kad je Stéphanie bila mala, njena majka, Louise, kod kuće je čuvala bebe. Odnosno kod Jacquesa, kako je on često isticao. Majke bi decu donosile ujutro. Seća se tih žena, žalosnih i u žurbi, prislanjale bi uvo o vrata i tako malo stajale. Louise juje naučila da osluškuje udaljavanje njihovih teskobnih koraka na stepeništu. Neke su se na posao vraćale ubrzo nakon poroda, a sićušno bi detešce ostavljale u Louiseinom naručju. Davale bi joj, u neprozirnim vrećicama, preko noći izdojeno mleko koje je Louise stavljala u frižider. Stéphanie se seća malenih posudica poredanih na polici, na svakoj je pisalo ime deteta. Jednom je ustala usred noći i otvorila posudicu koja je pripadala Julesu, dojenčetu crvena lica čiji su joj oštri noktići izgrebli obraz. Ispila ju je u jednom gutljaju. Nikad nije zaboravila okus po truloj dinji, trpak, još ga je danima osećala u ustima.Subotom uveče znala je s majkom odlaziti čuvati decu po stanovima koji su joj se činili ogromnima. Žene, lepe i važne, prolazile su hodnicima i na dečjim obrazima ostavljale trag ruža za usne. Muškarci nisu voleli čekati u salonu, neugodna im je bila prisutnost Louise i Stéphanie. Tapkali su u mestu glupavo se osmehujući. Prigovarali su suprugama, a onda im pomagali navući kaput. Pre odlaska žena bi čučnula, održavajući ravnotežu na tankim potpeticama, i obrisala suze sa sinovog obraza. „Ljubavi, nemoj više plakati. Louise će ti ispričati priču i pomaziti se s tobom. Je l’ da, Louise?“ Louise bi potvrdila. Jedva je držala decu koja su se otimala i kričeći dozivala majku. Stéphanie bi ih ponekad mrzila. Užasavalo ju je kako su udarala Louise, kako joj se obraćaju poput malih tirana.
        Dok je Louise decu stavljala spavati, Stéphanie je kopala po ladicama, pretraživala kutijice naslagane po stolovima. Vadila je foto albume skrivene na policama niskih stolića. Louise bi sve očistila. Oprala bi posuđe, prebrisala radne površine u kuhinji. Složila odeću koju je gospođa razbacala po krevetu dok je odlučivala šta će obući. „Ne moraš im prati suđe“, ponavljala bi joj Stéphanie, „dođi, sedni sa mnom.“ Ali Louise je to volela. Obožavala je posmatrati oduševljena lica roditelja koji bi po povratku ustanovili da su uz babysittericu dobili i besplatnu spremačicu.
         Rouvierovi, kod kojih je Louise radila nekoliko godina, poveli su ih sa sobom u kuću za odmor. Louise je radila, a Stéphanie je bila na praznicima. No ne da bi se sunčala i kljukala voćem poput gazdine dece. Ona nije došla na selo da bi zaboravila pravila, ostajala dugo budna i naučila voziti bicikl. Bila je tu jer nisu znali gde bi inače s njom. Majka joj je ponavljala da bude diskretna i da se igra u tišini. Da ne izgleda kao da previše uživa. „Mogu oni reći da smo i mi ovde kao malo na odmoru, ali ako se budeš previše zabavljala, biće im krivo.“ Za stolom je sedela pored majke, podalje od domaćina i njihovih gostiju. Seća se da su ljudi pričali i pričali. Majka i ona bi pognule glave i jele u tišini.
      Prisutnost devojčice Rouvierovima nije baš najbolje sela. Smetala im je, gotovo fizički. Osećali su sramotnu antipatiju prema tom nespretnom smeđokosom detetu bezizražajnog lica, u ispranoj majici. Kad bi sela u dnevni boravak, da pored malog Hectora i Tancrèda gleda televiziju, roditeljima je bilo krivo. Na kraju bi je uvek po nešto poslali „Stéphanie, budi dobra, donesi mi naočale iz predsoblja“ ili bi joj rekli da je mama čeka u kuhinji. Louise je, srećom, zabranila kćeri da se približava bazenu, tako da tu Rouvierovi nisu morali intervenisati.
      Veče uoči povratka, Hector i Tancrède su pozvali komšije da se zajedno igraju na novom novcatom trampolinu. Stéphanie, tek nešto malo starija od dečaka, izvodila je impresivne figure. Njeni vratolomni skokovi i doskoci terali su decu u oduševljenu ciku. Na kraju je gospođa Rouvier zamolila Stéphanie da siđe s trampolina i pusti male da se igraju. Prišla je mužu i sažaljivim glasom rekla: „Ne bismo je više trebali pozivati. Mislim da njoj to previše teško pada. Sigurno se žalosti kad vidi sve ovo što sama nema.“ Njen se muž s olakšanjem nasmešio.


     Myriam je celu nedelju čekala ovu veče. Otvara vrata stana. Louiseina torbica odložena je na naslonjač u dnevnom boravku. Čuje dečije glasove kako pevaju. O zelenom mišu i brodićima na vodi, o nečemu što se vrti i nečemu što pluta. Hoda na vrhovima prstiju. Louise kleči nagnuta nad kadu. Mila u vodi namače crvenokosu lutku, a Adam plješće i pevuši. Vrlo pažljivo Louise grabi penu i stavlja je deci na glave. Svi se smeju tim kapicama koje se raspršuju čim dadilja dune.
       Na povratku kući, u metrou, Myriam je bila nestrpljiva kao da je zaljubljena. Celu nedelju nije videla decu i obećala je sebi da će se večeras posvetiti samo njima. Zajedno će se uvući u veliki krevet. Škakljaće ih, ljubiće ih, stiskaće ih sve dok ih ne ošamuti. Sve dok se ne počnu otimati.
      Posmatra ih skrivena vratima kupaonice i duboko udiše. Obuzima je luda želja da oseti njihovu kožu, izljubi im ručice, da čuje kako tankim glasićima uzvikuju „mama“. Najednom je sva sentimentalna. Tako je to kad si mama. Od majčinstva je koji put pomalo glupava. Vidi nešto izuzetno u nečemu posve banalnom. I sitnice je mogu ganuti.
    Celu se nedelju s posla vraćala kasno. Deca su već spavala, a kad bi Louise otišla, znala je leći pokraj Mile, u njezin krevetić, i udisati ugodan miris kćerine kose, koja miriše na bombone od jagoda. Večeras će im dati da rade ono što inače ne smeju. U krevetu će jesti sendviče sa slanim maslacem i čokoladom. Pogledaće crtić i zaspaće kasno, stisnuti jedni uz druge. U noći će je nožicama udarati u lice, a ona će loše spavati jer će se bojati da Adam ne padne s kreveta.
Deca izlaze iz vode i bacaju se onako gola majci u naručje. Louise posprema kupaonicu. Pere kadu spužvom, a Myriam joj kaže: „Ne treba, nemojte se mučiti.
Već je kasno. Idite kući. Znam da ste imali naporan dan.“ Louise se pravi da je nije čula pa čučeći i dalje briše rub kade i vraća na mesto igračke koje su deca razbacala.
        Louise slaže peškire. Prazni mašinu za pranje veša  i priprema deci krevete. Spužvu odlaže u kuhinjski ormar, vadi lonac i stavlja ga na šporet. Myriam je razoružana, promatra je kako se uzvrtela po kuhinji. „Ali kad vam kažem, ja ću to napraviti.“Pokušava joj uzeti lonac iz ruku, ali Louise ga čvrsto drži. Blago odguruje Myriam. „Odmorite se“, kaže. „Sigurno ste umorni. Uživajte s decom, ja ću im napraviti večeru. Nećete ni znati da sam tu.“
      A to je istina. Kako nedelje odmiču, Louise je sve bolja u tome da je istovremeno nevidljiva i neophodna. Myriam je više ne zove da joj kaže da će kasniti, a Mila više ne pita kad se mama vraća. Louise je tu, sama održava to krhko zdanje. Myriam joj dopušta da prema njoj postupa majčinski. Svakoga dana zahvalnoj Louise prepušta sve više poslova. Dadilja je poput onih senki u pozorištu koje u mraku pomiču dekor po pozornici. Podižu divan, jednom rukom odguruju kartonski stub, deo zida. Louise, diskretna i moćna, posluje iza kulisa. U svojim rukama drži prozirne konce bez kojih nema čarolije. Ona je Višnu, božanski hranitelj, ljubomorni zaštitnik. Ona je vučica koja ih sve doji, nepresušan izvor porodične sreće.
       Gledaju je, a ne vide je. Osećaju bliskost, ali s njom nikad nisu prisni. Dolazi sve ranije, odlazi sve kasnije. Jednog jutra, izašavši ispod tuša, Myriam se gola zatekla pred dadiljom koja na to nije ni trepnula. „Šta nju briga za moje telo?“ umiruje Myriam samu sebe. „Nije ona tako stidljiva.“
       Louise potiče bračni par na izlaske. „Trebate uživati dok ste mladi“, ponavlja automatski. Myriam sluša njene savete. Smatra je razboritom i dobronamernom. Jedne večeri Paul i Myriam odlaze na zabavu kod muzičara kojeg je Paul nedavno upoznao. Stanje u potkrovlju, u šestom arondismanu. Dnevna soba je minijaturna, s niskim stropom, pa gosti, natiskani, stoje. U tom kokošinjcu vlada vesela atmosfera i začas svi počinju plesati. Muzičareva  žena, visoka plavuša s jarko ružičastim ružem, dodaje im džointe koji kruže i toči votku u ledene čaše. Myriam razgovara s ljudima koje ne poznaje, ali zajedno se smeju iz sveg glasa. Sat vremena provodi u kuhinji u razgovoru, sedeći na radnoj površini. U tri ujutro, gosti viču da su gladni pa plavuša priprema omlet s gljivama koji jedu svi zajedno iz tave dok im se viljuške sudaraju.
      Kad su se u 4 sata vratili kući, Louise je spavala na kauču, nogu privučenih do prsa i sklopljenih ruku. Paul ju je polako pokrio dekom. „Nećemo je buditi. Izgleda baš spokojno.“ I tako Louise počinje spavati kod njih, jednom ili dvaput nedeljno. Nikad ništa nije izričito rečeno, ne razgovaraju o tome, ali Louise strpljivo gradi svoje gnezdo u okrilju njihovog stana.
         Paul se ponekad zabrine zbog Louiseinog sve duljeg radnog vremena. „Ne bih hteo da nas jednoga dana optuži da je iskorištavamo.“ Myriam mu obeća da će uzeti stvar u svoje ruke. Predbacuje sebi da to već nije napravila, a inače je tako stroga i pravična. Razgovaraće s Louise i sve raščistiti. Neugodno joj je, ali je istovremeno i potajno presretna što se Louise prihvata kućnih poslova i obavlja ono što je nikad nije tražila. Myriam se stalno ispričava. Kada se kasno vrati kaže: „Žao mi je što tako iskorištavam vašu dobrotu.“ A Louise svaki put odgovara: „Ali zato sam tu. Ništa se ne brinite.“
       Myriam joj često nešto poklanja. Naušnice koje je kupila u jeftinoj trgovini na izlasku iz metroa. Kolač od naranče, koji je, koliko zna, jedina Louiseina slabost. Daje joj odeću koju više ne nosi, premda je dugo smatrala da u tome ima nešto ponižavajuće. Myriam uvek prduzima sve kako ne bi povredila Louise, izazvala ljubomoru ili je rastužila. Kad ide u kupovinu, za sebe ili za decu, skriva novu odeću u staru platnenu vreću i ne vadi je sve dok Louise ne ode. Paul joj odaje priznanje na tolikom obziru.


Svi bliski Paulu i Myriam upoznali su Louise. Neki su je susreli u kvartu ili kod njih u stanu. Ostali su samo slušali o podvizima nestvarne dadilje koja kao da je iskočila iz knjige za decu.
        „Louiseine večere“ postale su tradicija, omiljena prilika za druženje za sve Myriamine i Paulove prijatelje. Louise poznaje njihove ukuse. Zna da Emma anoreksiju skriva iza dobro potkovane vegetarijanske ideologije. Da Paulov brat Patrick obožava meso i gljive. Večere se obično održavaju petkom. Louise čitavo poslepodne kuva dok joj se deca igraju oko nogu. Posprema stan, slaže buket cveća i uređuje sto. Otišla je skroz na drugi kraj Pariza da bi kupila nekoliko metara platna od kojeg je sašila stolnjak. Kad je sto postavljen, umak zgotovljen, a vino pretočeno u bokal, iskrade se iz stana. Ponekad zna sresti goste, u predvorju zgrade ili na ulazu u metro. Sramežljivo odgovara na komplimente i na zavereničke osmehe, uz koje se hvataju rukom za trbuh i voda im ide na usta.
Jedne večeri Paul inzistira da ostane s njima. Dan je bio poseban. „Imamo toliko toga za proslaviti!“ Pascal je Myriam poverio jedan važan slučaj, a ona je na dobrom putu da ga dobije zahvaljujući domišljatoj i vatrenoj obrani. I Paul je sretan. Dok je pre nedelju dana bio u studiju i radio na nekim svojim snimkama, ušao je poznati pevač. Ostali su satima razgovarati, o zajedničkim muzičkim ukusima, o aranžmanima koji im se motaju po glavi, neverovatnom materijalu koji bi mogli prikupiti, i pevač je na kraju predložio Paulu da bude producent njegovom sledećem albumu. „Ima takvih godina kad nam se sreća osmehne. Treba to znati iskoristiti“, zaključuje Paul. Uhvatio je Louise za ramena i gleda je sa smeškom. „Hteli vi to ili ne, večeras ćete večerati s nama.“
        Louise se sklanja u dečiju sobu. Dugo leži pokraj Mile. Gladi joj lice i kosu. Pod plavim svetlom noćne lampe promatra Adamovo spokojno lice. Još se ne može prisiliti da izađe. Čuje kako se otvaraju ulazna vrata i smeh u hodniku.
Pucanj boce šampanjca, udarac naslonjača koji su gurnuli do zida. U kupaonici Louise popravlja punđu i stavlja svetloljubičasto senilo. Myriam se nikad ne šminka. Večeras nosi ravne traperice i Paulovu košulju s podvrnutim rukavima.
„Mislim da se ne znate? Pascal, da ti predstavim našu Louise. Znaš da nam na njoj svi zavide!“ Myriam je obgrlila Louise oko ramena. Ona se smeši pa okreće glavu, malo joj je neugodno zbog familijarne geste.

„Louise, ovo je Pascal, moj šef.“

„Tvoj šef? Daj molim te. Radimo zajedno. Mi smo kolege.“ Pascal se glasno smeje i pruža Louise ruku.

     Louise je sela u ugao kauča, dugim prstima s nalakiranim noktima steže čašu šampanjca. Nervozna je poput strankinje, izbeglice koja ne govori jezik. S gostima oko stolića razmenjuje zbunjene i prijazne osmehe. Nazdravlja se Myriaminom talentu i Paulovom pevaču, a neko čak otpevuši i jednu njegovu melodiju. Razgovaraju o poslu, o terorizmu, o nekretninama. Patrick priča o tome gde planira odmor na Šri Lanki.
        Emma se zatekla pored Louise i priča joj o deci. O tome Louise zna razgovarati. Umiruje Emmu koja joj iznosi svoje brige. „Često sam to viđala, nemojte se zbog toga brinuti“, ponavlja dadilja. Emma, koju niko ne sluša, a sva je nespokojna, zavidi Myriam na ovoj suzdržanoj dadilji. Emma je ugodna žena i izdaju je jedino njene ruke, koje su uvek u grču. Draga je, ali zavidna. Istovremeno koketna i strašno iskompleksirana.
        Emma stanuje u dvadesetom arondismanu, u delu četvrti u kom su skvotovi pretvoreni u eko-vrtiće. Živi u malenoj kući uređenoj s toliko ukusa da se onde osećate gotovo neugodno. Čini se da je svrha njenog dnevnog boravka prepunog sitnih ukrasa i jastučića da izazove ljubomoru, a ne da se čovek u njemu raskomoti.
„Škola u kvartu je katastrofalna. Deca pljuju po podu. U prolazu ih čujete kako si govore ‘kurvo’ i ‘pederu’. Ne kažem da u našoj privatnoj školi niko ne kaže ‘jebi ga’. Ali to nekako drukčije kažu, ne mislite li? Barem znaju da to smieju govoriti samo između sebe. Znaju da je to ružno.“
       Emma je čak čula da u državnu školi, onu u njenoj ulici, roditelji dovode decu u pidžami, s više od pola sata kašnjenja. I da se jedna mama s hidžabom nije htela rukovati sa direktorom.

„Žalosno je reći, ali Odin bi tamo bio jedini belac u razredu. Znam da možda nismo trebali odustati, ali ne znam kako bih podnela kad bi se jednoga dana vratio iz škole zazivajući Boga na arapskom.“ Myriam joj se nasmešila. „Znaš šta želim reći, je l’ da?“
      Uz smeh ustaju i premeštaju se za stol. Paul je Emmu poseo do sebe. Louise juri u kuhinju, a kad se vrati noseći pripremljeno jelo, dočekuju je s ovacijama. „Pocrvenela je“,šali se Paul, a glas mu je malo prekreštav. Louise je sledećih nekoliko minuta u središtu pažnje. „Kako je napravila ovaj umak?“ „Dodati đumbir, kako dobra ideja!“ Gosti je hvale, a Paul stane govoriti o njoj „naša dadilja“ onako kako se govori o deci i starcima u njihovoj prisutnosti. Paul poslužuje vino, a razgovori se brzo uzdižu iznad zemaljske hrane. Govore sve glasnije. Gase cigarete po tanjurima, a opušci plutaju u ostatku umaka. Niko nije primetio da se Louise povukla u kuhinju i da je revnosno čisti.
        Myriam je Paulu uputila srdit pogled. Pravi se da se smeje njegovim šalama, ali ide joj na živce kad je pijan. Onda bude prost, neotesan, izgubi dodir sa stvarnošću. Čim previše popije, predlaže koješta nekakvim odurnim individuama, daje obećanja koja ne može ispuniti. Laže. Ali on ne primećuje ženinu uzrujanost. Otvara novu bocu vina i lupa o rub stola. “Ove godine priuštićemo si pravi odmor i povesćemo dadilju sa sobom! Treba u životu malo i uživati, je li tako?“ S gomilom tanjira u rukama Louise se smeška.
           Sutradan ujutro, Paul se budi u zgužvanoj košulji, usana još umrljanih vinom. Dok stoji pod tušem priseća se delova prošle večeri. Seća se svog predloga i kako ga je žena mrko pogledala. Oseća se glupo i odmah ga hvata umor. Eto pogreške koju će morati popraviti. Ili se praviti kao da ništa nije rekao, pustiti da vreme prođe. Zna da će ga zbog pijanih obećanja Myriam ismevati. Prigovoriće mu da je nepromišljen s novcem i nepažljiv prema Louise. „Zbog tebe će biti razočarana, ali kako je draga, neće se ništa usuditi reći.“ Myriam će mu pod nos staviti račune i vratiti ga u stvarnost. I na kraju će zaključiti: „Uvek je tako kad piješ.“
     Ali Myriam nije ljuta. Leži na kauču s Adamom u naručju i smeši mu se tako milo da ne može doći k sebi. Nosi preveliku mušku pidžamu. Paul seda do nje, mrmori joj u vrat, voli kako miriše na vresak. „Jesi li sinoć stvarno ono mislio? Hoćemo moći povesti Louise sa sobom ovog leta?“ upita ga. „Daj zamisli! Napokon bismo imali pravi odmor. A Louise će se tako veseliti: inače, što bi drugo i mogla raditi?“


     Toliko je vruće da je Louise prozor hotelske sobe ostavila odškrinut. Povici pijanaca i škripa automobilskih kočnica ne bude Adama i Milu koji hrču, otvorenih usta, a svakome po jedna noga visi s kreveta. U Ateni će provesti samo jednu noć pa Louise i deca dele sobu, radi uštede. Čitavu su se večer smejali. Kasno su legli. Adam se veselio, plesao je po ulici, po atenskim pločnicima, a neki starci su mu pljeskali, osvojio ih je njegov balet. Louise se grad nije svideo, hodali su celo poslepodne uprkos jakom suncu i dečijoj kuknjavi. Ona misli samo na sutrašnji dan, na put prema otocima o kojima je Myriam deci pričala legende i mitove.
        Myriam ne zna pričati priče. Na iritantan način izgovara komplikovane reči i sve rečenice završava sa „Znaš?“, „Razumeš?“. Ali Louise je poput vrednog deteta saslušala priču o Zeusu i božici rata. I njoj se kao i Mili sviđa Egej koji je sebe i svoje ime predao moru, ovome po kojem će ona prvi put zaploviti brodom.
Ujutro Milu mora izvlačiti iz kreveta. Dok je svlači, malena još spava. U taksiju koji ih vozi u pirejsku luku Louise se pokušava setiti antičkih bogova, ali sve je zaboravila. Više ih ne zna. Trebala je imena junaka zabeležiti u svoj notes na cvetiće. Onda bi ih se posle prisetila kad bi ostala sama. Na ulazu u luku dočekao ih je ogroman zastoj i policajci nastoje regulisati saobraćaj . Već je jako vruće, a Adam, koji sedi na Louiseinim kolenima, sav je mokar. Veliki svetleći natpisi označavaju pristaništa za polaske prema ostrvima, ali Paul ništa ne razume. Uzrujan je i ljuti se. Vozač je napravio polukrug i rezignirano slegnuo ramenima. Ne govori engleski. Paul mu daje novac. Izlaze iz automobila i trče prema svom pristaništu, vukući prtljagu i Adamova kolica. Posada se upravo sprema podignuti most kad opaze kako im jedna raščupana, izgubljena porodica iz sve snage maše. Imali su sreće.

      Deca su pozaspala čim su se smestili. Adam u majčinu naručju, a Mila s glavom na Paulovim kolenima. Louise želi videti more i ostrva. Penje se na palubu. Na jednoj klupi ispružila se neka žena. Nosi bikini: majušne gaćice i nekakvu ružičastu traku koja joj jedva prekriva grudi. Kosa joj je platinasto plava i vrlo suva, ali ono što je prenerazilo Louise je njena koža. Crvena je, gotovo ljubičasta, s velikim smeđim mrljama. Na pojedinim jestima, s unutrapnje strane bedara, na obrazima, oko grudi, ima plikove i guli se, kao da je opečena. Leži nepomično, poput leša oderanog čoveka izložena gomili.
       Louise ima morsku bolest. Duboko udiše. Sklapa oči ali ih odmah otvara, jer joj se vrti. Ne može se pomaknuti. Sedi na klupi, leđima okrenuta kabini, daleko od ruba. Htela bi gledati more, upamtiti sve to, ostrva belih obala koje turisti pokazuju prstom. Htela bi da joj se u pamćenje urežu obrisi usidrenih jedrilica i tanke siluete koje uranjaju u vodu. Htjela bi sve to, ali okreće joj se želudac.
Sunce sve jače prži i sada već dosta ljudi gleda ženu ispruženu na klupi. Prekrila je oči, a od vetra ne može čuti prigušen smeh, komentare, došaptavanje. Louise ne može odvojiti pogled od tog silno mršavog tela s kojeg se cedi znoj. Sunce ju je sažgalo, kao komad mesa na žaru.


     Paul je unajmio dve sobe u šarmantnom porodičnom pansionu na obronku, iznad plaže na koju dolazi mnogo dece. Zaliv se kupa u ružičastoj svetlosti sunca na zalasku. Šeću prema glavnom mestu, Apoloniji. Prolaze ulicama duž kojih rastu kaktusi i smokve. Na litici je manastir u koji turisti smeju i u kupaćim kostimima. Louise je posve obuzela lepota mesta, mir u uskim uličicama, mali trgovi s usnulim mačkama. Sedi na zidiću, noge joj vise u prazno i promatra staricu koja mete dvorište.
        Sunce je utonulo u more, ali još se nije smračilo. Svetlost je samo poprimila pastelne tonove i još se naziru detalji pejsaža. Obrisi zvona na krovu crkve. Orlovski nos kamene biste. More i grmovite obale kao da su odahnule, obamrle od čežnje, predaju se noći, vrlo polako i zavodljivo.
      Stavila je decu da spavaju, ali ona sama ne može zaspati. Izlazi na terasu ispred sobe odakle može posmatrati polukružni zaliv. Uveče je počeo duhvati vetar s mora, u kojem Louisesluti okus soli i snova. Zaspala je onde na ležaljci pokrivena samo tankim šalom. Budi je prohladna zora, a ona samo što ne ispusti krik pred prizorom novog dana. Čista, jednostavna, jasna lepota. Pristupačna svakom srcu.
      I deca su se probudila oduševljena. Pričaju samo o moru. Adam se hoće ići valjati u pesku. Mila želi videti ribe. Odmah po doručku spuštaju se na plažu. Louise nosi široku narančastu haljinu, neku vrst dželabe, koja je Myriam pomalo smešna. Dobila ju je od gospođe Rouvier pre dosta godina, uz objašnjenje: „Ma znate, već sam je dosta nosila.“
      Deca su spremna. Namazala ih je kremom za sunčanje pa su jurnuli u pesak. Louise je sela uz kameni zidić i privukla kolena prsima. U seni bora, gleda iskrice sunca na morskoj površini. Nikad nije videla ništa tako krasno.

     Myriam se ispružila na trbuhu i čita roman. Paul je pre doručka otrčao sedam kilometara i sad drema. Louise gradi dvorce od peska. Radi ogromnu kornjaču, koju Adam neprestano ruši, a ona strpljivo kreće ispočetka. Mili je prevruće pa je vuče za ruku. „Dođi, Louise, idemo u vodu.“ Dadilja se opire. Kaže joj da pričeka. Da ostane s njom. „Hajde mi pomozi dovršiti kornjaču.“ Pokazuje joj prikupljene školjke koje oprezno raspoređuje po divovskom oklopu. Hladovina bora više nije dovoljna, jako je pripeklo. Louise je sva mokra i ponestalo joj je izgovora, a Mila je već usrdno moljaka. Poteže je za ruku, ali Louise odbija ustati. Zgrabila je devojčicu za zglob i odgurnula je tako grubo da je pala. Louise je dreknula: „Ma daj me više pusti!“
        Paul je otvorio oči. Myriam je pojurila do uplakane Mile da je smiri. Dobacuju Louise ljutite i razočarane poglede. Dadilja je posramljeno ustuknula. Pre nego što dospeju tražitio bjašnjenje, polako prošapće: „Nisam vam rekla da ne znam plivati.“
        Paul i Myriam ne prozbore ni reč. Mili, koja se stala podrugljivo hihotati, daju znak da ućuti. „Louise je mala beba. Ni plivati ne zna.“ Paulu je neugodno i zbog toga je ljut. Zamera Louise što je ovamo sa sobom dovukla svoju neimaštinu, svoje slabosti. Jer im je pokvarila dan licem mučenice. Odvodi decu plivati, a Myriam se skriva iza knjige.
       Louiseina snuždenost upropastila je jutro, pa za stolom u maloj taverni svi ćute. Još nisu završili ručak kad se Paul naglo diže i podiže Adama na ruke. Odlaze do trgovine na plaži. Vraća se poskakujući jer mu tabani gore od užarenog peska. U ruci drži paketić kojim maše ispred Louise i Myriam. “Evo“, kaže. Žene ništa ne odgovaraju, a Louise poslušno podiže ruke dok joj Paul do iznad lakta navlači narukvice za plivanje. „Tako ste sitni da su vam dečije narukvice taman!“

       Celu nedelju Paul vodi Louise na plivanje. Oboje rano ustaju i dok Myriam i deca ostaju na malom bazenu uz pansion, Louise i Paul silaze na još pustu plažu. Čim stupe na vlažan pesak, uhvate se za ruke i dugo hodaju kroz vodu prema obzoru. Idu sve dok im se stopala polako ne odvoje od peska, a tela počnu plutati. U tom trenutku Louise svaki put uhvati panika koju ne može sakriti. Kad tiho podvrisne, Paul zna da joj mora čvršće stisnuti ruku.
     U početku mu je bilo neugodno dodirivati Louiseinu kožu. Dok ju je učio plutati na leđima, jednu joj je ruku držao na zatiljku, a drugu ispod stražnjice. Kroz glavu mu je proletela blesava misao, tako da se u sebi nasmijao: „Louise ima stražnjicu.“ Paul oseća da Louiseino telo drhti pod njegovim rukama. Telo koje on pre nije ni primećivao niti bio svestan da postoji, nekako je Louise svrstavao među decu ili među zaposlenike. I nije je ni gledao. A Louise je međutim oku ugodna. Prepuštena Paulovim dlanovima, dadilja je poput lutkice. Nekoliko plavih pramenova pobeglo je ispod kape za kupanje koju joj je Myriam kupila. Lagano je preplanula pa su joj se na obrazima i nosu pojavile sitne pegice. Paul prvi put na njenom licu opaža lagane plave maljice, poput onih kojima su pokriveni tek izvaljeni pilići. Ali u njoj ima nešto čedno i dečije, neka suzdržanost, zbog koje Paul prema njoj ne može gajiti tako izravan osećaj kao što je žudnja.
         Louise promatra kako joj stopala uranjaju u pesak i kako ih dodiruje more. Na brodu im je Myriam ispričala da je Sifnos u prošlosti svoje blagostanje dugovao rudnicima zlata i srebra koje skriva u svojoj utrobi. I Louise je uverena da su sitna zrnca po stenama koja nazire kroz vodu mrvice tih plemenitih metala. Prohladna voda penje joj se uz bedra. Prekriva spolovilo. More je mirno, prozirno. Nema valova kojibi je iznenadili i poprskali po prsima. Mala deca sede pored vode dok ih spokojni roditelji drže na oku. Kad joj voda dođe do struka, Louise više ne može do daha. Gleda blistavo, nestvarno nebo. Opipava na
nadlakticama plavo-žute narukvice s nacrtanim rakom i morskim pužem. Upire u Paula molećiv pogled. „Nemate se čega bojati“, kune joj se Paul. “Sve dok nogama dodirujete dno, nema straha.“ Ali Louise se ukočila. Oseća da će se prevrnuti. Dubine će je povući, glava će joj ostati pod vodom, mlataraće nogama bez oslonca, do iznemoglosti.
       Seća se kad je bila mala, jedan dečak iz njenog razreda pao je u jezerce u blizini njihovog sela. Bila je to zapravo malo veća mlaka, muljevita i smradna. Deca su se onamo išla igrati unatoč roditeljskim zabranama i komarcima, koje je privlačila ustajala voda. I sada, uronjena u plavo Egejsko more, Louise misli na tu crnu smrdljivu vodu i na dete koje su pronašli s licem u mulju. A ovde pred njom, Mila udara nožicama. Pluta na površini.

    Pijani su i uspinju se kamenim stepenicama koje vode do terase dečije sobe. Smieju se, a Louise se tu i tamo veša o Paulovu ruku kad mora zakoračiti na neravnu stubu višu od ostalih. Seda ispod bugenvilije da dođe do daha i gleda plažu, onde dole, na kojoj mladi parovi plešu i ispijaju koktele. Bar je organizovao zabavu na pesku. Full moon party. Paul joj prevodi. Proslava u slavu meseca, punog i crvenog, čitavu veče komentarisali su kako je krasan. Nikada nije videla takav mesec, tako lep da je zavredio da ga se dohvati. Nije hladan i siv kao mesec njenog detinjstva.
        S terase restorana na uzvisini posmatrali su zaliv i zalazak sunca u bojama lave. Paul joj je pokazao kako su oblaci poput čipke. Turisti su ih fotografisali, a kad je i Louise izvadila svoj mobitel i htela ustati, Paul joj je nežno spustio ruku. „Ništa se neće videti. Radije ovu sliku sačuvajte u sebi.“
        Prvi put večeraju zajedno sve troje. Vlasnica pansiona ponudila se da će čuvati decu. Iste su dobi kao i njezini i nerazdvojni su otkako su stigli. Myriam i Paul su ostali zatečeni. Louise je isprva, naravno, odbijala. Kazala je da ih ne može ostaviti same, da ih mora staviti na spavanje. Da je to njen posao. „Plivali su celi dan, zaspaće bez ikakvih problema“, rekla je vlasnica na lošem francuskom.
        Odšetali su do restorana u pomalo neugodnoj tišini. Uz jelo su pili više nego inače. Myriam i Paul su se pribojavali večere. Šta siebi imaju  reći? O čemu će pričati? Uveravali su sami sebe da je dobro da izađu ovako svi zajedno, da će se Louise veseliti. „Neka oseti da cenimo njen rad, shvataš?“ Govore o deci, o pejsažu, o sutrašnjem kupanju, o tome kako Mila sve bolje pliva. Vode razgovor. Louise bi voela nešto da ispriča. Nešto. Bilo šta, neku svoju zgodu, ali ne usudi se. Duboko udiše, naginje se kao da će nešto reći, zatim se povlači ne prozborivši ni reč. Piju pa tišina tako postaje ugodna i opuštena.
      Paul se zasmijuljio. Prošaptao nešto ženi u kosu. Nešto što Louise nije čula. Čvrsto drži Myriam za ruku i, poput dobre dece, požele joj laku noć. Prati ih pogledom dok se uspinju kamenim stepenicama do svoje sobe. Modra linija njihovih tela postala je mekša, rasplinula se, vrata su se zalupila. Navukli su zavese. Louise se prepušta lascivnoj sanjariji. Nehotice osluškuje, premda ne želi. Čuje Myriamino mijaukanje, kao da lutka jeca. Čuje gužvanje čaršafa i kako uzglavlje kreveta udara o zid.
      Louise otvara oči. Adam je zaplakao.

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)

Leïla Slimani, Uspavanka ( 2 deo)

     

   Kasni. Nije dobro za početak.“ Paul je nestrpljiv. Ide prema ulaznim vratima i gleda kroz špijunku. Dva i petnaest je, a prva kandidatkinja, Filipinka, još nije stigla.
           U dva i dvadeset Gigi lagano kuca na vrata. Myriam joj otvara. Odmah primećuje ženina sitna stopala. Premda je hladno, nosi platnene tenisice i čarape s volančićima. Ima blizu pedeset godina i stopala deteta. Prilično je elegantna, kose skupljene u pletenicu koja joj pada niz leđa. Paul joj hladno daje do znanja da kasni, a Gigi spušta pogled mrmljajući isprike.
           Loše govori francuski. Paul, tek toliko, pokušava razgovor na engleskom. Gigi priča o sebi. O deci koju je ostavila u domovini, o najmlađem koje nije videla deset godina. Paul joj neće ponuditi posao. Postavlja nekoliko pitanja reda radi i u pola tri je ispraća. „Javićemo vam. Thank you.“
          Sledeća je Grace, nasmejana devojka iz Obale Belokosti koja nema papire. Caroline, pretila plavuša prljave kose koja se za čitavog razgovora žali na bolove u leđima i na problemes cirkulacijom. Malika, Marokanka neodređene dobi, uveravala ih je u dvadesetogodišnje iskustvo i ljubav prema deci.
         Myriam je odmah bila vrlo jasna. Ne želi da joj decu čuva Magrebinka.

       „Ali to bi bilo dobro“, Paul ju je pokušao uveriti. “Razgovarala bi s njima na arapskom, kad ti već nećeš.“ No Myriam je bila apsolutno protiv. Boji se da bi se između njih dve moglo razviti prećutno razumevanje, nekakva familijarnost. Da joj se žena ne bi počela obraćati na arapskom. Pripovedati joj svoj život, a onda začas od nje tražiti hiljadu stvari, sve u ime zajedničkog jezika i vere. Oduvek je zazirala od onoga što naziva imigrantskom solidarnošću.
     
        A onda je stigla Louise. Kad prepričava njihov prvi razgovor, Myriam uvek voli reći da je sve odmah bilo jasno. Kao ljubav na prvi pogled. Naročito ističe reakciju svoje kćeri. „Ona ju je izabrala“, objašnjava. Mila je bila taman ustala, iz popodnevnog sna probudila ju je bratova vriska. Paul je otišao po Adama, a devojčica se vratila s njima skrivajući se između tatinih nogu. Louise je ustala. Dok opisuje prizor, Myriam je još uvek jednako fascinirana dadiljinom samouverenošću. Louise je oprezno uzela Adama iz očevog naručja pretvarajući se da ne primećuje Milu. „Gde je princeza? Činilo mi se da sam videla princezu, ali je nestala.“ Mila je prasnula u smeh, a Louise je nastavila igru tražeći tajanstvenu nestalu princezu po uglovima, ispod stola, iza kauča.
   
      Postavljaju joj nekoliko pitanja. Louise kaže da joj je muž umro, njena kći Stéphanie je odrasla, „uskoro će imati dvadeset godina, ne mogu verovati“ i da im ona većinu vremena može biti na raspolaganju. Paulu pruža papir s imenima prethodnih poslodavaca. Spominje Rouvierove, s vrha popisa. „Kod njih sam dugo ostala. I oni imaju dvoje dece. Dva dečaka.“ Louise je osvojila Paula i Myriam, otvorenim licem, iskrenim osmehom, usnama koje nisu zadrhtale. Čini se nepokolebljiva. Ima pogled žene kojoj se sve može reći i koja će sve oprostiti. Lice joj je poput mirnog mora čije dubine niko ni ne sluti.
        Iste večeri nazivaju bračni par čiji im je broj Louise ostavila. Javlja se ženski glas, pomalo leden. Kad čuje Louiseino ime, istog trena menja ton. „Louise? Stvarno imate sreće što ste na nju naišli. Mojim dečacima  je bila kao druga mama. Srce nam se svima slomilo kad smo se morali razići. Da vam iskreno kažem, u jednom trenu sam čak razmišljala da imam i treće dete samo da ona može ostati s nama.“


       Louise podiže rolete na prozorima svog stana. Tek je prošlo 5 sati i vani su ulične svetiljke još upaljene. Muškarac hoda ulicom, tik uza zidove da se ukloni kiši. Pljuštalo je celu noć. Vetar je zavijao u cevima i uvukao joj se u snove. Kao da pada vodoravno, kiša iz sve snage zapljuskuje fasadu i prozore. Louise voli gledati kroz prozor. Preko puta, između dve sumorne zgrade, stoji mala kuća okružena zaraslim vrtom. Mladi par Parižana doselio se početkom leta, imaju decu koja se igraju na ljuljački i nedeljom uređuju vrt. Louise se pita zašto su došli u ovaj deo grada.
        Drhti zbog premalo sna. Vrhom nokta struže ugao prozora. Uzalud ih zdušno pere, dva puta nedeljno, čini joj se da su stakla uvek mutna, prekrivena prašinom i tragovima nečega crnog. Ponekad joj dođe da ih riba dok ne popucaju. Sve snažnije struže vrhom kažiprsta pa slomi nokat. Prinosi prst ustima i zagrize u vrh da zaustavi krv.
        Stan ima samo jednu prostoriju koja Louise služi i kao spavaća soba i kao dnevni boravak. Vodi računa o tome da svakog jutra sklopi kauč i prekrije ga crnom navlakom. Uvek jede na sobnom stoliću, pred upaljenim televizorom. Uza zid su naslagane još uvek neraspakovane kutije. U njima bi se možda mogao naći kakav predmet koji bi udahnuo život ovoj garsonijeri bez duše. Desno od kauča u svetlucavom okviru stoji fotografija vrlo mlade devojke crvene kose.
          Louise je na kauč pažljivo položila dugu suknju i košulju. S poda uzima balerinke, kupljene pre više od deset godina, ali tako ih je čuvala da joj se čini da još izgledaju kao nove. Lakirane, vrlo jednostavne, s kockastom petom i malenom mašnom. Louise seda i počinje ih čistiti namačući blazinicu u posudicu s kremom za skidanje šminke. Kretnje su joj polagane i precizne. Čisti neverovatno pomno, posve zaokupljena time što radi. Blazinica se zaprljala.
Louise primiče cipelu lampi na stoliću. Kad joj se učini da lak dovoljno blista, odlaže cipelu i uzima drugu.
             Tako je rano da ima vremena urediti i nokte uništene kućanskim poslovima. Na kažiprst stavlja flaster, a na preostale nokte nanosi vrlo diskretan ružičasti lak. Premda ju je koštalo, prvi je put obojila kosu kod frizera. Podiže je u punđu na zatiljku. Stavlja plavo senilo za oči zbog kojeg izgleda starije, ali izdaleka njenom krhkom, sitnom liku dali bi jedva dvadeset godina. A ima ih i više nego dva puta toliko.
             Vrti se po sobi koja joj se nikada nije učinila tako malom i skučenom. Seda pa opet ustaje. Mogla bi uključiti televizor. Popiti čaj. Prelistati stari primerak ženskog časopisa koji drži pored kreveta. Ali strah  je da bi se mogla opustiti, zaboraviti na vreme, zadremati. Zbog ranog buđenja oseća se krhko, ranjivo. I da samo na minutu sklopi oči, zaspala bi i zakasnila. Mora duh održati budnim, svu pažnju usmeriti na prvi radni dan.
          Ne može čekati kod kuće. Još nije 6 sati, previše je uranila, ali žustro kreće prema železničkoj stanici. Treba joj više od četvrt sata do stanice Saint-Maur-des- Fossés. U vagonu seda nasuprot staroga Kineza koji skvrčen spava, čela naslonjenog o staklo. Zagledala se u njegovo iscrpljeno lice. Na svakoj stanici bori se sa željom da ga probudi. Boji se da će se čovek izgubiti, otići predaleko, da će oči otvoriti na poslednjoj stanici, sam, i onda će se morati vraćati. Ali ne govori mu ništa. Pametnije je ne obraćati se ljudima. Jednom ju je neka devojka, smeđokosa i vrlo lepa, skoro pljusnula. „Šta je, zašto me tako gledaš? Šta me imaš gledati?“ derala se.
         Na stanici Auber Louise iskočila je na peron. Ima sve više ljudi, jedna žena je gurne dok se stubama uspinje do perona metroa. Grlo joj se steže od odvratnog vonja kroasana i zagorele čokolade. Od stanice Opera ide linijom 7 i izlazi na stanici Poissonniére.
      Louise je došla gotovo sat vremena prerano, pa seda na terasu bezličnog kafića Raj, odakle može motriti ulaz u zgradu. Igra se sa kašikom. Sa zavišću promatra muškarca koji joj sedi zdesna i razvlači cigaretu po razvratnim mesnatim ustima. Htela bi mu je istrgnuti iz ruke i povući pošten dim. Ne može više izdržati, plaća kafu i ulazi u tihu zgradu. Pozvoniće im za četvrt sata, a dotad seda na stepenice između dva sprata. Kad začuje štropot, jedva dospe ustati, a to Paul silazi poskakujući. Pod rukom nosi bicikl, a na glavi ima ružičastu kacigu.

„Louise? Već ste dugo tu? Zašto niste ušli?“

„Nisam htela smetati.“

„Ne smetate, naprotiv. Evo, ovo su vaši ključevi“, kaže dok iz džepa izvlači svežanj ključeva. „Samo uđite, kao da ste kod kuće.“




     Moja dadilja je dobra vila.“ Tako kaže Myriam kad priča o tome kako je Louise uletela u njihovu svakodnevicu. Mora imati neke čarobne moći kad je tesan, zagušljiv stan pretvorila u mirno i svetlo mesto. Louise je pomakla zidove. Ormare je učinila dubljima, ladice prostranijima. Unela je svetlost.
         Prvog dana Myriam joj je dala nekoliko uputstava . Pokazuje joj kako rade uređaji. Dok upire prstom u predmete ili u komade odeće ponavlja: „A na ovo pripazite. Jako mi je stalo do toga.“ Upozorava je na Paulovu kolekciju gramofonskih ploča koju deca ne smeju dirati. Louise bez reči poslušno kima. Svaku sobu promatra sa samopouzdanjem generala dok stoji pred zemljom koju treba osvojiti.
      Za nekoliko  nedelja otkako je došla, Louise je od neurednog stana stvorila savršen građanski interijer. Nametnula je svoje starinske navike, svoju ljubav prema savršenstvu. Myriam i Paul ne mogu doći  sebi. Prišila je dugmad na sakoe koje već mesecima ne nose jer im se nije dalo potražiti iglu. Porubila je suknje i hlače. Pokrpala Milinu odeću koju se Myriam bez grižnje savesti spremala baciti. Louise je oprala zavese požutele od cigareta i prašine. Jednom nedeljno menja posteljinu. Paul i Myriam su presretni. Paul joj uz smešak kaže da je poput Mary Poppins. Nije siguran da je shvatila kompliment.
       Noću, u udobnosti čistih kreveta, par u neverici uživa u svom novom životu. Imaju osećaj da su pronašli redak biser, pravi blagoslov. Louiseina plaća je, naravno, teret na kućni budžet, ali Paul se više ne žali. U samo nekoliko  nedelja, Louise je postala nezamjenjiva.
        Kad se Myriam navečer vrati kući, večera je gotova. Deca su mirna i počešljana. Louise potiče i ispunjava maštarije o savršenoj porodici kojih se Myriam srami.
     Naučila je Milu da posprema za sobom, pa devojčica, zabezeknutim roditeljima naočigled, stavlja kaputić na vešalicu.
     Nepotrebne stvari su nestale. Uz nju, ništa se više ne gomila, ni posuđe, ni prljava odeća, ni neotvorene koverte zaboravljene ispod starih časopisa. Ništa se ne kvari, ništa ne treba baciti zbog isteklog roka trajanja. Louise nikad ništa ne zaboravlja. Louise je pedantna. Sve beleži u mali notes na cvetiće. Raspored u plesnoj školi, kad mala izlazi iz vrtića, preglede kod pedijatra. Zapisuje koje lekove deca uzimaju, cenu sladoleda kupljenog u parku kod vrtuljka i točnu rečenicu koju joj je rekla Milina odgojiteljica.
       Nakon nekoliko nedelja, usuđuje se drugačije razmestiti predmete po stanu. Vadi sve iz ormara, pa između kaputa veša vrećice lavande. Slaže bukete cveća. Dok Adam spava, a Mila je u vrtiću, oseća spokojno zadovoljstvo kad može sesti i promatrati svoje delo. Poput neprijatelja koji moli za milost, tihi stan je sasvim u njenoj vlasti.
        Ali zapravo u kuhinji čini najveličanstvenija čuda. Myriam joj je priznala da ništa ne zna spremiti i da ni ne voli kuvati. Dadilja priprema jela koja Paul proglašava izvanrednima, a deca ih proždiru, bez reči, i nikad im ne treba reći da pojedu do kraja. Myriam i Paul ponovno počinju pozivati prijatelje koji uživaju u Louiseinom telećem raguu, goveđem gulašu, telećoj koljenici s kaduljom i hrskavom povrću. Myriam prima pohvale, zasipaju je komplimentima, a ona uvek otvoreno priznaje: „Dadilja je sve to skuhala.“
       Dok je Mila u vrtiću, Louise nosi Adama privezanog uza sebe u marami. Voli osetiti detetove bucmaste noge uz svoj trbuh, i kako joj slini za vrat kad zaspi. Oduševljena je njegovom tromošću i po čitave dane mu peva. Masira ga, ponosna je na njegove nabore na trbuščiću, na okrugle rumene obraze. Ujutro je dočekuje brbljajući nerazumljivo i pruža prema njoj punačke ručice. U nekoliko nedelja po Louiseinom dolasku Adam je prohodao. Pre je plakao po čitave noći, a sada mirno spava sve do jutra.
       Mila je nepoverljivija. Krhka devojčica s držanjem balerine. Louise joj radi tako čvrste punđe da malenoj oči budu kose, rubova zategnutih prema slepoočnicama. Takva je nalik srednjovekovnim junakinjama visokog čela, dostojanstvena i hladna pogleda. Mila je naporno, ćudljivo dete. Na sve što joj smeta reaguje urlanjem. Baca se na tlo nasred ulice, lupa nogama, pušta da je se vuče po podu tako da se Louise posrami. Kad dadilja čučne i pokuša joj nešto reći, Mila gleda na drugu stranu. Naglas broji leptire na tapeti. A dok plače, promatra se u ogledalu. Opsednuta je svojim odrazom. Ne skida oči s izloga kad hoda ulicom. Više se puta udarila u stub ili spotaknuta o manje prepreke na pločniku jer je promatrala samu sebe.
           Mila je lukava. Zna da ljudi gledaju i da je Louise na ulici neugodno. Dadilja pre popušta kad su među ljudima. Louise mora zaobilaziti trgovinu igračkama u susedstvu, jer ispred nje devojčica vrišti. Na putu do vrtića Mila vuče noge. Ukrala je malinu sa štanda na tržnici. Penje se na rubove izloga, skriva po ulazima u zgrade i beži koliko je noge nose. Louise pokušava trčati s kolicima, doziva iz sve snage malenu koja se zaustavlja tek na samom rubu pločnika. Mili ponekad bude žao. Zabrine se zbog Louiseinog bledila i zato što ju je uplašila. Vraća se po oproštaj draga i umiljata. Veša se dadilji o noge. Plače i hoće da je se pomazi.
     Louise je polako pripitomljuje. Svakoga dana priča joj priče u kojima se pojavljuju isti likovi. Siročad, izgubljene devojčice, zatočene princeze i strašni ljudožderi koji za sobom ostavljaju opustošene dvorce. Louiseine krajolike nastanjuje čudnovata fauna sačinjena od krivonosih ptica, jednonogih medveda i setnih jednoroga. Devojčica ćuti. Ne miče se od nje, pažljivo sluša, nestrpljiva je. Želi da se likovi opet vrate. Odakle Louise te priče? One nepresušno izviru, ne mora o njima uopšte razmišljati, truditi se da se nečeg priseti ili da ih se doseti. Ali u kakvom je tamnom jezeru, u kojoj dubokoj šumi pronašla takve okrutne priče u kojima oni dobri, nakon što su spasili svet, na kraju umiru?
      Myriam uvek bude krivo kad začuje da se otvaraju vrata advokatske kancelarije u kojoj radi. Kolege počinju dolaziti oko 9 i 30. Kuvaju kafu, telefoni glasno zvone, parket škripi, gotovo je s mirom i tišinom.
      Myriam u kancelariju dolazi pre 8 sati. Uvek je prva. Pali samo malu svetiljku na svom stolu. U tom krugu svetla, u mukloj tišini, pronalazi koncentraciju kakvu je imala tokom studija. Zaboravlja sve i s uživanjem uranja u spise. Zna hodati mračnim hodnikom, s dokumentom u ruci i razgovarati sama sa sobom. Na balkonu puši i ispija kavu.
       Onoga dana kad je počela raditi, Myriam se probudila u zoru, uzbuđena kao dete. Obukla je novu suknju, visoke pete, pa je Louise uskliknula: „Jako ste lepi.“ Na vratima, s Adamom u naručju, dadilja je gazdaricu izgurala van. „Ne brinite se za nas“, ponovila je. „Ovde će sve biti dobro.“ Pascal je Myriam srdačno dočekao. Dao joj je kancelariju do svoje, a povezuju ih vrata koja često ostavljaju otvorena. Samo dva ili tri nedelje nakon što im se pridružila, Pascal joj je poverio poslove koje kolegama, starijim ljudima, nikad nije prepuštao. U idućim mesecima Myriam sama vodi desetak slučajeva. Pascal je ohrabruje da se oproba u raznim predmetima, da razvije svoje profesionalne potencijale, jer on zna da su golemi. Ona nikad ne kaže ne. Ne odbija ni jedan dosije koji joj Pascal daje, nikad se ne žali kad radi do kasno. Pascal joj često kaže: „Ti si savršena.“ Mesecima je zatrpana manjim slučajevima. Brani sitne dilere, mentalno zaostale, jednog egzibicionista, netalentirane pljačkaše, vozače alkoholičare. Bavi se slučajevima preteranog zaduživanja, kartičnim prevarama, krađama identiteta.
Pascal računa na nju i pri pronalaženju novih klijenata i potiče je da deo vremena posveti pružanju besplatne pravne pomoći. Myriam dva puta mesečno odlazi na sud u Bobignyju i čeka na hodniku sve do 21 sat, brojeći minute, dok se vreme vuče u beskraj. Koji put se iznervira i osorno odgovori na pitanje zbunjenih klijenata. Ali daje sve od sebe i postiže sve što se može. Pascal joj stalno ponavlja: „Moraš svoj slučaj znati napamet.“ A ona se trudi da tako i bude. Do kasno u noć proučava zapisnike. Postaviće pitanje i o najsitnijoj nepreciznosti, uočiti najmanju pogrešku u postupku. Poslu pristupa s manijakalnom strašću što će joj se na kraju isplatiti. Bivši klijenti preporučuju je prijateljima. Njeno ime kruži među pritvorenicima. Jedan mladić koji je zahvaljujući njoj izbegao zatvor, obećava da će joj se odužiti. „Ti si me izvukla. To ti neću zaboraviti.“
        Jednom je usred noći zovu da bude prisutna na saslušanju. Bivši klijent priveden je zbog porodičnog nasilja. Njoj se međutim pre zakleo da nije u stanju udariti ženu. Myriam se u dva ujutro u mraku tiho obukla, pa se sagnula i poljubila Paula. On je samo zagunđao i okrenuo se.
         Muž joj često kaže da previše radi, a ona nato poludi. On se onda uvredi zbog njene reakcije, ne deluje iskreno u svojoj dobronamernosti. Pravi se da se brine za njeno zdravlje, da se boji da je Paul iskorištava. Ona pokušava ne misliti na decu, ne popustiti pred grižnjom savesti. Ponekad joj se čini da su se svi urotili protiv nje. Svekrva je pokušava uveriti da je „Mila tako često bolesna jer se oseća usamljeno“. Kolege je nikad ne pozivaju na piće posle posla i čude se što do kasno navečer ostaje u kancelariji. „Pa zar ti nemaš decu?“ Čak i vaspitačica, koja ju je jednog jutra pozvala da porazgovaraju o nekom glupom incidentu između Mile i druge devojčice iz grupe. Kad se Myriam ispričala jer nije stigla na nekoliko poslednjih sastanaka i jer je umesto nje došla Louise, sedokosa vaspitačica je odmahnula rukom. „Ma, da samo znate! To je pošast veka. Sva ta jadna deca prepuštena sama sebi, dok roditelje tera ambicija. Tako je to, celo vreme jure. Znate koju rečenicu roditelji najčešće govore deci? ‘Požuri !’ A mi smo naravno ti koji zbog svega toga trpimo. Deca  u vrtiću daju oduška zbog strahova i osećaja napuštenosti.“
       Myriam joj je silno želela reći šta ona misli o svemu tome, ali nije bila u stanju. Je li to bilo zbog niske stoličice na kojoj je neudobno sedela, u učionici koja je vonjala na bojice i na plastelin? Prostor, glas vaspitačice silom su je vraćali u detinjstvo, u doba poslušnosti i moranja. Myriam se nasmešila. Glupavo je zahvalila i obećala da će se Mila potruditi. Suzdržala se da staroj harpiji u lice ne kaže što misli o njenoj mizoginiji i moraliziranju. Bojala se da bi se sedokosa gospođa mogla osvetiti njenom detetu.
      Pascal, čini se, shvata njenu strast, neizmernu potrebu za priznanjem i za izazovom koji bi joj bio po meri. Tako se između njih dvoje zapodenula borba u kojoj oboje uživaju na neki čudan način. On je potiče, ona mu se usprotivi. On je iscrpljuje poslom, a ona ga nikad ne razočara. Jedne večeri nakon posla poziva je na piće. „Šest meseci si s nama, to se treba proslaviti, zar ne?“ Hodaju ulicom u tišini. Pridržava joj vrata bistroa, ona mu se nasmeši. Sedaju u dnu sale, na tapacirane klupe. Pascal naručuje bocu belog vina. Razgovaraju o dosijeu na kom rade, ali vrlo brzo počinju se prisećati studentskih dana. Velikog tuluma koji je njihova prijateljica Charlotte napravila u svojoj vili u osamnaestom arondismanu. Célininog apsolutno urnebesnog napada panike na usmenom ispitu. Myriam pije brzo i smeje se Pascalovim šalama. Ne ide joj se kući. Volela bi da se ne mora nikome javiti, da je niko ne čeka. Ali ima Paula. I decu.
        Lagana erotska napetost treperi joj u grlu i u prsima. Jezikom prelazi preko usana. Nešto bi htela. Prvi put nakon dugo vremena osjeća žudnju, bezrazložnu, besmislenu, sebičnu. Žudi za užitkom. Uzalud to što voli Paula, muževo telo povezano je s uspomenama. Kad ulazi u nju, on prodire u utrobu majke, u otežalu utrobu u kojoj se njegovo seme zadržalo već toliko puta. Njen trbuh prošaran je naborima i neravninama, na njemu su izgradili dom, on im je podario tolike brige i radosti. Paul joj je masirao noge kad su joj natekle i poplavile. Video je krv kako teče po čaršafima. Držao joj je kosu i čelo dok je klečeći povraćala. Čuo ju je kako urla. Kad je rađala, brisao joj je lice puno crvenih mrlja. Iz nje je izvukao svoju decu.
       Oduvek je odbijala pomisao da bi joj deca mogla biti prepreka uspehu i slobodi. Kao da su sidro koje poteže u dubinu, koje lice utopljenika gura u mulj. Kad je postala svesna da je to tako, prvo ju je obuzela silna tuga. Činilo joj se nepravedno, strahovito frustrirajuće. Shvatila je da više nikada neće moći živeti bez osećaja da je nepotpuna, da loše obavlja stvari, da žrtvuje jedan deo svog života u korist drugoga. Napravila je od toga pravu dramu, odbila je odustati od svog sna o savršenom majčinstvu. Tvrdoglavo je ustrajala u tome da se sve može, da će ostvariti svoje ciljeve, da neće biti ni ogorčena ni iscrpljena. Da neće glumiti ni mučenicu ni Majku Hrabrost.
         Skoro svakoga dana Myriam stižu obavesti od prijateljice Emme. Na društvene mreže stavlja slike svoje dvoje plavokose dece u sepija tonovima.
Savršena deca igraju se u parku. Upisala ih je u obdaništu u kom će razviti talente koje ona u njima već naslućuje. Dala im je imena iz nordijske mitologije, koja se ne daju izgovoriti, čija značenja rado objašnjava. I Emma je lepa na tim fotografijama. Njen muž se nikada ne vidi, sasvim se posvetio fotografisanju idealne porodice kojoj pripada samo kao gledalac. Premda bi se rado i sam našao u kadru. On nosi bradu, pulovere od prirodne vune, a na posao ide u tesnim i neudobnim hlačama.
        Myriam se nikad Emmi ne bi usudila poveriti misao koja joj je proletela glavom dok je promatrala Louise sa svojom decom, pomisao koja nije okrutna, ali je sramotna. Nećemo biti sretni, rekla je, sve dok budemo trebali jedni druge. Tek kad budemo mogli živeti svoj vlastiti život, koji pripada samo nama i koji se drugih ne tiče, tada ćemo biti sretni. Kad budemo slobodni.
        Myriam ide do vrata i gleda kroz špijunku. Svakih pet minuta ponavlja: „Kasne.“ Mila je od toga nervozna. Sedi na rubu kauča u jezivoj haljini od tafta, sa suzama u očima. „Misliš da neće doći?“
        „Ma normalno da će doći, odvraća Louise. Treba im vremena.“
Pripreme za Milin rođendan poprimile su razmere koji su Myriam nepojmljivi. Louise već dve nedelje ne govori ni o čemu drugome. Kad se naveče iscrpljena vrati s posla, Louise joj pokazuje ukrasne venčiće koje je sama napravila. Histeričnim glasom opisuje joj haljinu od tafta koju je pronašla u nekoj trgovini i sigurna je da će Mila za njom poludeti. Myriam se više puta morala suzdržati da se na nju ne obrecne. Umorna je od tih gluposti. Mila je još mala! Myriam ne zna čemu tolika strka. No Louise bulji u nju razrogačenih očiju. Neka Mila, sva presretna, sama potvrdi. Jedino je to važno, princezino veselje, čarolija skorog rođendana. Myriam je progutala zajedljive primedbe. Oseća se malo kao da su je ulovili u nečem lošem pa na kraju obećava da će dati sve od sebe da stigne na rođendan.
        Louise je odlučila da proslava bude u sredu posle podne. Htela je biti sigurna da su deca u Parizu i da će svi moći doći. Myriam je ujutro otišla na posao, ali dala je časnu reč da će se vratiti nakon ručka.
      Kad je u rano poslepodne došla kući, malo je nedostajalo da vrisne. Stan nije mogla prepoznati. Dnevna soba doživela je potpunu preobrazbu, odasvud su izvirali šljokice, baloni, papirnate trake. A povrh svega, kauč je sklonjen da bi
deca imala mesta za igru. Čak i hrastov sto, tako težak da ga nisu micali otkako su se doselili, stajao je na drugoj strani sobe.

„Pa ko je pomaknuo sav nameštaj? Je l’ vam Paul pomogao?“

„Ne, odvratila je Louise. Sve sam sama.“

    U neverici, Myriam je došlo da se nasmeje. Sigurno se šali, pomislila je promatrajući dadiljine sitne ruke, tanke poput šibica. Onda se setila da je već primetila Louiseinu začuđujuću snagu. Jednom ili dva puta dojmilo je se kako je, držeći Adama u rukama, podizala teške i glomazne pakete. Krhko, nežno telo krilo je snagu diva.
       Čitavog jutra Louise je naduvavala balone, oblikovala ih kao životinje, pa lepila posvuda, od predsoblja do kuhinjskih ladica. Sama je ispekla rođendanski kolač, ogromnu šarlotu s crvenim voćem i obiljem ukrasa.
        Myriam je požalila što je uzela slobodno poslepodne. Uživala bi u miru svoje kabcelarije . Kćerin rođendan je ispunjava teskobom. Strahuje od prizora nestrpljive dece kojoj je dosadno. Nema volje razdvajati posvađane ni tešiti one čiji će roditelji kasniti po njih. Strese se od ružnih uspomena iz svog detinjstva. Vidi samu sebe kako sedi na debelom tepihu od bele vune, podalje od grupe devojčica koje se igraju s malim posuđem. Komadić čokoladnog kolača pao joj je na pod i otopio se između niti vunenog tepiha, a kad je to htela nekako prikriti, napravila je još veću štetu. Slavljeničina mama pred svima ju je izgrdila.
Myriam se skriva u svojoj sobi, zatvorila je vrata, pretvara se da je zaokupljena čitanjem mailova. Zna da, kao i uvek, može računati na Louise. Na vratima zvoni. Dnevna soba ori se dečijom grajom. Louise je pustila muziku. Myriam diskretno izlazi iz sobe i posmatra decu naguranu oko dadilje. Vrte se oko nje posve očarani. Pripremila je pesmice i trikove. Pred njihovim zadivljenim očima Louise postaje neko drugi, a deca, koju nije tako lako prevariti, znaju da je ona poput njih. Sva im se predala, razigrana, radosna, nestašna. Zapevala je pesmicu, oponaša životinje. Podiže na leđa Milu i njenog malog prijatelja, a klinci vrište od veselja i mole je da i njih povede na rodeo.




    Myriam se divi Louiseinoj sposobnosti da se uistinu igra. Pritom je obuzima ona svemoćnost koju poznaju samo deca. Jedne večeri po povratku kući Myriam zatiče Louise kako leži na podu lica natrackanog bojama. Na čelu i obrazima široke crne linije oblikuju ratničku masku. Napravila je indijansku perjanicu od krep-papira. Nasred dnevne sobe podigla je nakrivljeni šator od čaršafa, metle i stolca. Myriam stoji na odškrinutim vrata i zbunjena je. Vidi kako se Louise previja, ispušta divlje vriskove, i strašno joj je neugodno. Dadilja izgleda pijano. To joj prvo padne na pamet. Kad je opazi, Louise pocrveni i teturavo ustane. „Imam trnce u nogama“, ispričava se. Adam joj se drži za nogu, pa se Louise nasmeje, ali i taj smeh još uvek dopire iz izmaštanih predela njihove igre.
A možda je Louise i sama dete, pomisli Myriam. Jako ozbiljno shvata igre s Milom. Igraju se recimo policajca i lopova, a Louise se daje zatvoriti iza imaginarnih rešetki. Neki put je ona predstavnik zakona pa naganja Milu. Uvek vrlo precizno zamisli prostor koji Mila mora zapamtiti. Izrađuje kostime, smišlja scenarij prepun obrata. Do u detalje priprema dekor. Devojčici je koji puta toga dosta. „Ajde, idemo početi!“ moli je.
         Myriam to ne zna, ali Louise se najviše voli igrati skrivača. No nema brojanja ni pravila. Najvažniji je efekt iznenađenja. Bez ikakve najave Louise samo nestane. Šćućuri se u nekom uglu i pusti da je deca traže. Često izabere mesto s kojeg ih skrivena i dalje može posmatrati. Uvuče se pod krevet ili iza vrata i ne miče se. Zadržava dah.
        Mila onda shvati da je igra počela. Krišti kao luda i plješće. Adam je oponaša. Smeje se toliko da gubi ravnotežu i više puta pljusne na stražnjicu. Zovu je, no Louise se ne javlja. „Louise? Gde si?“ „Pazi se, Louise, evo nas, sad ćemo te naći.“
    Louise ćuti. Ne miče se iz skrovišta, čak ni kad vrište, zaplaču i obuzme ih očaj. Stisnuta u seni, gleda Adama kako u panici leži na podu i jeca. Ništa mu nije jasno. Guta zadnji slog njenog imena dok je doziva, bale mu se cede preko usana, od ljutnje je poplavio. Na kraju se i Mila uplaši. Na čas poveruje da je Louise stvarno otišla, da ih je ostavila u stanu dok pada noć, da su sami i da se više neće vratiti. Strah je nepodnošljiv pa Mila počinje moljakati. Govori: „Louise, nije smešno. Gde si?“ Ljuti se, udara nogama. Louise čeka. Posmatra ih kao da gleda agoniju upecane ribe krvavih škrga koja se grči. Praćaka se na dnu čamca, guta zrak izmučenim ustima, nema nikakve nade za spas.
        A onda je Mila počela otkrivati njena skrovišta. Shvatila je da mora povući vrata, odignuti zavese, sagnuti se i pogledati ispod kreveta. Ali Louise je tako sitna da uvek pronađe novu rupu za skrivanje. Uvuče se u košaru s prljavim vešom, pod Paulov radni stol ili u dno ormara i pokriva se dekom. Znala se sakriti i u tuš- kabinu u mračnoj kupaonici. Pa Mila opet uzalud traži. Jeca u suzama, ali Louise se ne miče. Ni dečiji očaj neće je pokolebati.
       A onda, jednog dana, Mila više ne plače. Louise je uhvaćena u vlastitu zamku. Mila ćuti, kruži oko skrovišta i glumi da ne zna gde je dadilja. Seda na košaru s vešom, pa Louise ponestaje zraka. „Da se pomirimo?“ šapuće.
Ali Louise se ne želi predati. I dalje ćuti, brade priljubljene o kolena. evojčica nogama lagano lupka o pletenu košaru. “Louise, znam da si tu“, kaže kroz smeh. Odjednom, Louise tako naglo ustane da zatečena Mila odleti na pod. Udara glavom o pločice. Zaplakala je jer joj se zavrtelo, ali kad vidi ushićenu, uskrslu Louise koja je s visine pobedonosno posmatra, Milina prepast prelazi u histerično veselje. Adam je dotrčao u kupaonicu i pridružio se ženskama koje skakuću i pocupkuju gušeći se od smeha.

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)