Thomas Mann

Tomas Man:

“U “Josifu i njegovoj braći” hteli su da vide roman o Jevrejima, štaviše, samo roman za Jevreje. Starozavetni izbor građe svakako da nije bio nimalo slučajan Sasvim sigurno da je stajao u skrivenoj, prkosno-polemičkoj vezi sa tendencijama vremena, koje su mi iz osnova bile odvratne, sa rasističkim ludilom, u Nemačkoj naročito nedopustivim, koji predstavlja glavni element fašističkog mita za gomilu. Napisati jedan roman o jevrejskom duhu bilo je savremeno upravo zato što je bilo nesavremeno

____________________________________________

DR FAUST 

"...Jer sve je rečeno. Budite trezni i budni! Ali mnoge to uopšte ne zanima, nego - umesto da se pameću brinu o onome što je potrebno na zemlji kako bi na njoj bilo što bolje i da još k tome razumno rade da se među ljudima uspostavi takav red, koji će lepom delu dati životni temelj i omogućiti mu da se uklopi u taj red - umesto tog čovek namerno sve to izbegava i odaje se paklenoj opojnosti: tako da on prodaje svoju dušu i dolazi među strvine..."

____________________________

TONIO KREGER 

Jer sreća,tako je govorio sam sebi,ona nije u tome da te vole; to je zadovoljavajuće za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je u tome da voliš,i da možda uloviš neko malo,varljivo primicanje voljenom predmetu. I u sebi je on zapisao tu misao, promislio ju je do kraja, i pronosio do dna.


Pre pet minuta, nedaleko odavde, sreo sam jednoga kolegu, Adalberta, novelistu. "Prokleto da je ovo proleće!" rekao je on svojim iskidanim stilom. "Ono jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru? Možete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekat kad vam se širi po krvi neko nepristojno golicanje, i kad vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije mesto? Ako ih pak ispitate, iščaure se kao skroz trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto promenama godišnjih doba, znate, ono tako reći predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo je čovek sposoban samo za otmenije misli..." A on ode u kafanu: a možda je trebalo da i ja pođem s njim.

(...) kako je taj čovek čvrst i ponosan. "Proleće je najstrahovitije godišnje doba", reče on i ode u kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo što me to ne može navesti da ga zbog toga grdim i da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim stidim, što se stidim pred njegovom čistom prirodnošću i pobednom mladošću. I ne znam da li da prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što ništa o ovome ne zna...

Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga? Jer se oseća. I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. (...) Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce za to odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. Postajete patetični, postajete sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto tromo, nezgrapno ozbiljno, nesavladano, neironično, nezačinjeno, dosadno, banalno - a kraj svemu je ravnodušnost kod sveta, a kod vas razočaranje i jad...

Kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti...kad bih još jednom počeo! Ali, to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto ovako - sve bi se opet zbilo kao što se već i zbilo. Jer neki nužno lutaju budući da za njih i nema pravoga puta...


___________________________________________________

Stvar je bila u tome što je Tonio voleo Hansa Hanzena, i već mnogo propatio radi njega. Koji najviše voli, taj je pobeđen i mora da pati - njegova četrnaestogodišnja duša već je primila od života tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tačno beležio takva iskustva, zapisivao ih, tako reći, u duši, i u izvesnom smislu i uživao u njima, a ipak se sam lično nije po njima upravljao, ni imao od njih praktičnih koristi. A i to mu je bilo urođeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo važnije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u školi, štaviše, za vreme časova u učionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna oseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmišljanjem.

...

Ceo taj način na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema životu igrao je važnu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, što je lep; no zatim najviše stoga što se u svemu činio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odličan đak, a sem toga živahno momče koje je jahalo, izvodilo gimnastičke vežbe, plivalo junački i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osećahu prema njemu skoro nežnu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; drugovi su težili da mu se umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospođe, hvatali ga za čupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili : " Zdravo Hanse Hanzemu, sa tvojom lepom čupom! Jesi li jos prvi đak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momče ... "

Takav, eto, beše Hans Hanzen, i otkad ga poznavaše Tonio Kreger, osećao je čežnju čim ga je ugledao, zavidljivu neku čežnju koja mu je ležala na prsima i gorela. Kad bi čovek imao tako modre oči, mislio je on, i živeo tako uredno i u srećnoj zajednici sa celim svetom, kao ti ! Uvek se zanimaš najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvažava. Kad svršiš školske zadaće, ideš na čas jahanja ili radiš sa finom pilom, a čak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja ležim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pučine. No zato su tvoje oči tako jasne.Biti kao ti .

prevod Anica-Savić Rebac )

________________

”Spavati…Čeznuti za življenjem koje je prosto i potpuno predano samo osećanju, osećanju koje slatko i leno počiva u sebi samome, bez obaveze da postane delom i plesom – a ipak igrati, brzo i vešto i prisebno izvoditi ples umetnosti, njen teški, teški i opasni ples sa mačevima, a nikada ne zaboraviti potpuno ponižavajući nesmisao koji leži u tome što čovek mora igrati, dokle voli…”(Tonio Kreger, str.187)

__________________________________

ČAROBNI BREG 

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

"Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija… O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja."

____________________________________________________


Ta borba između sila čednosti i ljubavi - jer to je u stvari po sredi- kako se ona završava? Ona se naizgled završava pobedom čednosti. Strah, pristojnost, čedno gnušanje, drhtava potreba za čistotom, sve to potiskuje ljubav, drži je sputanu u mraku, dopušta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnoštvu i snazi, dođu do svesti i izražaja. Ali ta pobeda čednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne može se zagušiti, nad njom se ne može izvršiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona živi, u mračnim dubinama svoje tajne ona i dalje teži da se ispuni, ona probija magijski krug čednosti i izbija ponovo, iako u preobraženom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?


____________________________________________________

Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo glupo i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da dise samo nekoliko metara nad morem, najednom popeo u te ekstremne predele, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi.”

___________________________________________

Stvar je stajala tako da je Hans Kastrop već odavno bacio oko na tog Pšibislava – iz čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu, izabrao je njega, za njega se interesovao, njega pratio pogledom i – da li da kažemo ? – njemu se divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima, da ga gleda kako govori i smeje se i da izdaleka raspoznaje njegov glas , koji je bio prijatno hrapav, prigušen i malo promukao. Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog, sem ako se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime, odlično učenje u školi koje nikako nije moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči – oči koje su ponekad , kad pogledaju iskosa, onako, ne u želji da nešto vide, mogle da potamne, nestajući kao da se tope u neku koprenastu tminu, - pa ipak se Hans Kastrop malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja ili čak da im za nevolju nađe neko ime . O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti, pošto on Hipea nije «poznavao» . Ali prvo , ništa ga nije gonilo da tim osećanjima da ime , jer nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti – za to on nije bio sposoban , niti je to želeo . I drugo , ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među ono što je poznato i uobičajeno, dok je Hans Kastrop bio prožet nesvesnim uverenjem da duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija .

Međutim , opravdano ili ne , svakako su ta osećanja , tako daleko od svakog imenovanja ili poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastrop već skoro godinu dana – otprilike već godinu dana, jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak - u potaji gajio ta osećanja, što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera , kad se pomisli kako ogromnu količinu vremena znači jedna godina u tom dobu . Na žalost, reči koje obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda, bilo u smisli pohvale, bilo u smislu kuđenja, mada sve one imaju dve strane. «Vernost» Hansa Kastropa, kojom se on uostalom nije ni malo razmetao, sastojala se – govoreći bez određivanja vernosti – u izvesnoj tromosti, sporosti i postojanosti njegovih osećanja, u jednom u suštini konzervativnom duševnom raspoloženju koje je činilo da mu situacije i prilike u životu izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opastajanja ukoliko su duže trajale. Sem toga bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo nalazio, baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja .Tako se svim srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni elemenat u svome životu. Voleo je uzbuđenja koje je taj odnos donosio sobom, nestrpljivo iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti, proći pored njega , možda ga i pogledati, nečujna, tiha zadovoljstva, koja mu je darovala njegova tajna, pa čak i neminovna razočarenja, od kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav «izostao» : tada je školsko dvorište bilo pusto, dan lišen svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala .


__________________________________________

"O, ljubav, znaš...Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova mađija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima rđav glas, ona je nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a s druge strane, to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja napredak koji neprestano blebeće,- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na vrhovima prstiju...A isto tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini svojoj usled straha i stida od sama sebe. Ali ono je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog života, sveto čudo obličja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu, to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje, i mnogo jača vaspitna sila nego sva pedagogija sveta!...O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja! Pogledaj divnu simetriju ljudskog sklopa, ramena i bedra i rascvetane bradavice s jedne i druge strane grudi, i rebra poredana po parovima, i pupak usred mekote trbuha, i tamni pol izmedju butina! Pogledaj kako se loptice miču pod svilkastom kožom na leđima i pogledaj kičmu koja se spušta ka dvostrukoj i svežoj bujnosti stražnjice, i velike grane sudova i živaca koje prelaze sa stabla u grane preko pazuha, i pogledaj kako sklop ruku odgovara sklopu nogu. O da milih predela u udubljenju zgloba na laktu i kolenu, sa njihovim obiljem organskih tananosti obloženih mesom! Kakva neizmerna radost, milovati ta divna mesta ljudskog tela! Radost posle koje čovek ne žali da umre! Oh, daj da osetim miris kože pod tvojom časicom, pod kojom vešto načinjena zlobna čaura leči svoje mazivo! Pusti me da smerno dodirnem ustima arteriju Femoralis koja kuca na vrhu butine i koja se dole deli u dve golenične arterije! Pusti me da osetim isparavanje tvojih pora i da opipam tvoje malje, tu ljudsku sliku vode i belančevine, određenu za anatomiju groba, i pusti me da umrem sa usnama položenim na tvoje!"

_________________________________________

I gospodin Setembrini nastavi da sa toplinom govori o idejama ove svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje… obezbediti masonima moć da odlučuju o sudbini sveta. On uzgred pokaza pisma koja je po ovom pitanju primio od stranih masonskih veličina, svojeručno pismo Velikog Majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, 33°, i poče da objašnjava projekat po kojem će veštački jezik esperanto postati univerzalni jezik Lige. U svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike… i procenjivao izglede revulicionarne republikanske misli u svojoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji… Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i ulaze u poslednju fazu. Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.” 


________________________________________

Međutim, ono obrazovanje i vaspitanje, koje je narodu potrebno u borbi protiv trule buržoaske vladavine, narod već odavno traži na drugim mestima, a ne u prinudnim ustanovama kojima upravlja državna vlast, i već i vrapci na krovovima cvrkući da naš tip škole uopšte, onakav kakav se razvio iz manastriskih škola srednjeg veka, predstavlja smešnu starudiju i anahronizam, tako da niko na svetu više ne duguje za svoje obrazovanje zahvalnost školi, i da je slobodna, ničim neometana nastava preko predavanja, izložbi, kinematografa itd, daleko bolja od svake školske nastave

________________________________________

„Nauka je vera, kao i svaka druga… Zar, na primer, ideja o materijalnom svetu koji postoji samo za sebe nije najsmeonija od svih pretpostavki? Pa ipak, svaremena nauka o prirodi, uzeta kao dogma, živi samo i jedino od metafizičkih pretpostavki da su oblici saznanja naše organizacije – odnosno da su prostor, vreme i kauzalnost, u kojima se ogleda svet pojava – realni odnosi, koji postoje nezavisno od našeg saznanja. Ta monistička tvrdnja je najprostija bestidnost koja je duhu ikad prinešena. Prostor, vreme i kauzalnost, to na monističkom jeziku znači: razvitak – u tome leži centralna dogma one slobodnomislilačke ateističke lažne vere, kojom se želi obesnažiti Prva knjiga Mojsijeva, s tim da se nasuprot nje stavi zaglupljujuća bajka prosvećenog znanja.. Empirizam!.” 
_________________________________________


U oblast njegovih studija oduvek su spadali oni tamni i prostrani predeli ljudske duše koji se naziva podsvest, premda bi bilo bolje rečeno nadsvest, pošto iz tih sfera dopire na mahove neko znanje koje daleko prevazilazi svesna znanja pojedinca i navodi na misao da bi mogli postojati neki odnosi i veza između najnižih, tamnih regiona pojedinačne duše i jedne sveznajuće univerzalne duše.” 

________________________________________

Jednom rečju, to znači postoji neka alhemijsko-hermetička pedagogika, transsuptancijacija, i to naviše, neko uzdizanje… Ali, naravno, materija koja treba da bude sposobna da se uzdigne, da se spoljnim uticajima pokrene i potisne ka nečem višem – mora imati sama u sebi nekih kvaliteta. A ono što sam ja imao u sebi… to je da sam poodavno bio u prisnom odnosu sa bolešću i smrću…” 
_________________________________________

Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta, jer biti čovek znači biti bolestan. U stvari, čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom, i ko hoće da ga učini zdravim i da ga navede da sklopi mir sa prirodom, „da ga vrati prirodi” (iako u stvari nikada nije bio prirodan), taj, kao i sva današnja propaganda što propoveda preporod, sirovu biljnu ishranu, vazdušne banje, sunačna kupanja itd. – dakle svako ugledanje na Rusoa – ne teži ni za čim drugim nego da čoveka obeščoveči i poživotinji…” 

______________________________________

Proklet da je čovek koji neće da okrvavi svoj mač”… Proleterijat je prihvatio Grgurovo delo, u njemu je obnovljena Grgurova revnosna služba bogu i on, kao ni veliki papa, neće smeti da zaustavi svoju ruku pred krvoprolićem. Njegov zadatak je da uspostavi teror radi spasa sveta i da postigne Spasiteljev cilj: život u bogu, bez države i bez klasnih razlika.” 

_______________________________________

Sumrak, kiša i prljavština, požarno crvenilo mutnog neba koje neprestano bruji od teške grmljavine. Vlažni vazduh je ispunjen i iskidan oštrom pesmom, besnim urlanjem kao da liju svi psi pakla, urlanje koje se svršava rasprskavanjem, šikljanjem, lomljenjem i požarom, ječanjem i kricima, treštenjem truba koje samo što ne prsnu, i udaranjem doboša koji sve brže i brže daju znak za juriš… To je ravnica, to je rat.” 
________________________________________

„Avanture krvi i duha, koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu proživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti. Nailazili su trenuci kad si zamišljao da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja sad svuda unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?” 

________________________________________


Iz dnevnika Tomasa Manna


24.01. Juče sam opet prilično kasno legao , pošto sam čitao svesku starog dnevnika iz 1927-28 . godine , vođenog u vreme boravka K.H.* u našoj kući i mojih poseta Diseldorfu. Bio sam veoma uzbuđen,dirnut, i ponesen pogledom unazad na ovaj doživljaj koji, kako mi se danas čini, pripada jednoj drugoj, jačoj životnoj epohi i koji zadržavam za sebe sa ponosom i zahvalnošću jer je bio neočekivano ispunjenje jedne životne čežnje, 'sreća' , kako to stoji u knjizi čoveka, ako ne i u okvirima običnog,i zato što sećanje na to znači ' I ja ' . Uglavnom mi je bilo važno da vidim kako sam se, u posedu tog ispunjenja, prisećao onog najranijeg , A.M., i onog što je tome sledilo i kako sam sve te slučajeve uključio u pozno i začuđujuće ispunjenje , koje sam doživeo,koje me je ispunilo,pomirilo, popravilo.

Popodne sam hteo dalje da radim na govoru , tragao sam u starim beležnicama za stihovima Beret-Brauningove i zadubio sam se u beleške koje sam tada vodio o mom odnosu prema P. E.* u vezi sa idejom romana ' Ljubavnici' . Na prisan i životnosan način prisetio sam se strasti i melanholično-psihologizirajućeg osećanja iz onog prohujalog vremena . Od tada je prošlo trideset i više godina . No da , živeo sam i voleo sam , na svoj način 'iskusio ono ljudsko '. Ja sam već tada , a 20 godina kasnije u još većoj meri , bio čak i srećan i zaista mi je bilo dato da prihvatim u zagrljaj ono za čim sam čeznuo . – Potajno sam već zavirio u beleške o doživljaju strasti iz onih dana i to u vezi sa stradalništvom Mut-em-enet povodom čije bespomoćne nesreće mogu delom da se vratim na to . Takođe sam naišao na prvu belešku za plan koji stoji iza Josifa – novelu o Faustu .

      Doživljaj sa K.H. bio je zreliji, jači, srećniji. Ali one potpune opčinjenosti kakva govori iz odr. beleški iz vremena P.E. , onog ' Ja te volim, Bože moj, ja te volim ! ',- onog zanosa kakav je bio nagovešten u fragmentu pesme ' O, slušaj , muzika ! O moje uho slasno bruji, strava od zvuka !' - bilo je u mom životu -kao što se zacelo i pristoji – samo jednom. Rani doživljaji sa A. M.* i V.T. * pak nalaze se još sasvim daleko u periodu detinjstva ; i doživljaj sa K.H. bio je pozna sreća sa karakterom životne ispunjenosti, ali ipak već bez onog mladalačkog intenziteta osećanja, one nebeske razdraganosti i duboke potresenosti onog centralnog doživljaja srca sa mojih 25 god . Tako je to verovatno ljudski ispravno i snagom te normalnosti ja svoj život mogu jače da uklopim u okvire kanonskog nego putem braka i dece.


25.04. U podne sam sam išao u šetnju preko Johanisburga i sa velikim zadovoljstvom sam u vrtlariji posmatrao jednog crnpurastog mladića kako, sa malom kapicom na glavi, veoma zgodan i go do pojasa, radi . Oduševljenje koje me je obuzelo kod tog prizora tako jeftine  svakodnevne i prirodne 'lepote', prsa, napetih mišića, navelo je posle moje misli opet na ono irealno, iluzorno i estetsko kod takve sklonosti, čiji se cilj kako se čini, svodi na posmatranje i 'divljenje', i , iako erotskog karaktera, ne teži za realizacijom niti putem razuma niti putem čula. Verovatno je tu po sredi uticaj smisla za realnost na fantaziju koji omogućava to oduševljenje, ali ga vezuje za sliku .


________________________________________

PRIPOVETKA PAJAC 

- Postoji jedna vrsta ljudi, mezimaca Božijih, čija je sreća, kako izgleda, genije i kojima je genije sreća. To su deca sunca koja se titranjem i odrazom sunca u očima na lak, prijatan i mio način, sve igrajući se, promiču kroz život, a ceo svet se vrti oko njih, ceo svet im se divi, hvali ih, zavidi im i voli ih, jer je i sama zavist nesposobna da ih mrzi. A oni vas gledaju detinjskim pogledom, podrugljivo, mazno, ćudljivo, obesno: sa osunčanom ljubaznošću, sigurni u svoju sreću i u svoj genije, i kao da sve to ne može ni biti drukčije...

Što se mene lično tiče, neću odricati slabost da bih želeo spadati u te ljude. A sve mi se, svejedno da li s pravom ili ne, opet i ponovo čini da sam nekada i ja među njih spadao: to je potpuno "svejedno", jer priznajmo pošteno: glavna je stvar za šta čovek sam sebe smatra, za koga se izdaje, za šta se sa sigurnošću izdaje!
Možda bi stvari stajale drukčije nego sada da se ja nisam odrekao te "spoljašnje sreće", oslobodivši se služenja "društvu" i udesivši sebi život mimo "sveta". I zato, kao što se samo po sebi razume, ni za trenutak ne dolazi u sumnju moje zadovoljstvo, niti se u njega može posumnjati, niti se sme posumnjati - jer, ponavljam, i to ponavljam naglašavajući očajnički svaku reč: i hoću i moram da budem srećan! Shvatanje "sreće" kao zasluge, u neku ruku, genijalnosti, otmenosti, ljubaznosti, shvatanje "nesreće" kao nečega ružnog, buljinski mračnog, prezrivog, jednom reči bilo šta smešno meni je isuviše svojstveno da bih, da sam nesrećan, bio u stanju sebe i dalje poštovati.

_______________________________________

Uostalom, ja sam sa "društvom" prekinuo i odrekao ga se kada sam ono sebi uzeo slobodu da, ne služeći mu ni na koji način, pođem svojim vlastitim putevima; i zato, ako je meni sada, da bih bio srećan, "svet" postao potreban, onda sebi moram dozvoliti i pitanje: da li u tom slučaju ne bi bilo bolje da sam ovoga časa zauzet kao trgovac većega stila, koji se opštim dobrima bogati pribavljajući sebi i sveopštu zavist i poštovanje?

Ali - ali! Stoji činjenica da me je moja filozofska usamljenost ljutila u suviše velikoj meri i da se ona, na kraju krajeva, nikako neće da poklopi s mojim shvatanjem "sreće", s mojom svešću, mojim uverenjem o sreći, koje je - o tome ne može biti sumnje - nemoguće pokolebati. Ne biti srećan, biti nesrećan: zar se to uopšte može i zamisliti? Besmisleno je to. Tim odgovorom sam se tog pitanja oslobađao, sve dok nisu došli novi časovi kada mi se sedenje u budžaku, povučenost i sklanjanje u stranu počelo činiti jednom stvari koja nije kako treba, baš nimalo kako treba; to bi me učinilo dozlaboga mrzovoljnim.
"Mrzovoljnost" - je li to osobina srećnog čoveka? Sećah se života kod kuće u ograničenome krugu, u kome sam se kretao zadovoljan verovanjem u svoje genijalno-artističke sklonosti - društven, ljubazan, očiju punih veselosti, podrugljivosti i nadmoćne blagonaklonosti za sve i svakoga, po mišljenju sveta pomalo čudan, pa ipak, omiljen. Tada sam bio srećan, i pored toga što sam morao raditi u velikoj drvarskoj radnji G. Šlifogta. A sad?

_____________________________________



Tetralogija o Josifu :

Zar lepota nije samo jedna misao uzvišenog bledila, jedan učiteljski san? Kažu da ona počiva na zakonima; ali zakon se obraća razumu a ne osećanju, koje onome ne dopušta da mu diriguje. Otuda i ona samotnost savršene i potpune lepote kod koje nema šta da se prašta. A osećanje u stvari hoće takvu lepotu kod koje ima razloga da prašta, inače joj sa dosadom okreće leđa. Da bi se nešto što je samo savršeno moglo s oduševljenjem ceniti, potrebna je određena predanost onome što je u mislima stvoreno i uzorno, a što je stvar učitelja . Teško da se tom zamišljenom oduševljenju može pripisati neka dubina. Zakon vezuje na spoljašnji, poučni način; unutarnje vezivanje postiže se čarolijom. Lepota je magično delovanje osećanja, uvek napola varljivo i nešto što se kao delovanje zapravo da uništiti. Posadimo na lepo telo ružnu glavu i telo odmah neće biti lepo u bilo kom smislu delovanja osećanja  - izuzev u mraku, ali onda se radi o obmani. Koliko je samo obmane, opsene, zavaravanja prodrlo u područije lepog! A zašto? Zato što je to istovremeno i ujedno područje ljubavi i žudnje; jer se tu umešao pol pa on određuje i pojam lepog. Svet je pun pričica o tome kako su u žene prerušeni mladići zavrteli glavu muškarcima ili kako su gospođice u pantalonama raspirivale strast kod pripadnica svoga pola. Otkriće pravog stanja stvari bilo je dovoljno da se priguši svako osećanje, jer je lepota bila lišena svoje praktične svrhe. Ljudska lepota kao delovanje osećanja nije možda ništa drugo do čarolija pola, očevidnost ideje polnosti, tako da bi možda bilo bolje govoriti o savršenom muškarcu, o u najvećoj meri ženstvenoj ženi, nego o lepom, odnosno lepoj, jer će jedna žena onu drugu nazvati lepom ili muškarac onog drugog nazvati lepim samo uz, razumljivo, krajnji napor samosavlađivanja. Slučajevi u kojima lepota trijumfuje nad svojstvom očigledne nepraktičnosti, potvrđujući bezuslovno delovanje osećanja, veoma su retka , ali se ipak , kko je dokazano , javljaju . Tu se u celu stvar uključuje i momenat mladosti , dakle jedna čar koju je osećanje veoma sklono da zameni sa lepotom , tako da se mladost , ukoliko njenu privlačnost ne ometaju neki suviše neupadljivi nedostaci , većinom jednostavno doživljava kao lepota , i to od lepote same , kao što to njen osmeh nedvosmisleno pokazuje . Mladosti je svojstvena ljupkost : jedna pojavna forma lepote koja po svojoj prirodi lebdi u sredini između muškog i ženskog. Mladić od sedamnaest godina nije lep u smislu savršene i potpune muškosti. A nije ni lep u smislu nepraktične ženstvenosti – najmanje bi ljude to privuklo. Ali jedno se mora priznati da lepota kao mladalačka ljupkost duševno i izražajno uvek malo naginje ka ženskoj prirod; to je u njenom biću, to je utemeljeno u njenom nežnom odnosu prema svetu i odnosu sveta prema njoj i odslikava se u njenom osmehu. Sa sedamnaest godina , istina, neko može biti lepši od žene i muškarca, može biti lep kao žena i muškarac, lep i sa jedne i sa druge strane i na sve načine, zgodan i lep da i muškarac i žena mogu da blenu u njega i da se u njega zablenu. 

________________________________________________ 

SMRT U VENECIJI 

Na ivici mora zastade, oborene glave, crtajući vrhom noge po vlažnom pesku, zatim uđe u plitko predmorje, koje mu ni onde gde je bilo najdublje nije vlažilo kolena, prođe kroza nj, izmičući nemarno i stiže do peščanog spruda. Tamo je zastao za časa, okrenuvši lice prostranstvu, a zatim poče da korača dugim uskim komadom obnaženih tela širokom vodom odvojen od kopna, rastavljen od drugova gordom ćudi, hodao je on, pojava potpuno izdvojena i lišena svih veza, a kosa mu je lepršala tamo napolju, u moru, u vetru, pred maglenom beskonačnošću. 

Tako je naslikan Gustav Ašenbah na jednoj plaži, sam i izdvojen iz sveta nekoliko trenutaka pred svoju smrt u noveli "Smrt u Veneciji"

_________________________

Gustav Aschenbach, ili von Aschenbach, kako se službeno zvao otkako je navršio pedesetu, jednog se proletneg popodneva godine 19.., koja je našem kontinentu mesece i mesece opasno pretila, otputio iz svoga stana u Prinzregentenstrasse u Miinchenu sam na dužu šetnju. Razdražen teškim i osetljivim poslom pre podne koji je upravo sad iziskivao najveću pozornost, oprez, pronicavost i preciznu volju, pisac nije mogao ni posle jela da obuzda u svojoj nutrini treperenje stvaralačkog zanosa, onaj "motus animi continuus" 1, u čemu i jest, prema Ciceronu, bit govorništva, pa se nije mogao uteći snu koji bi ga okrepio, a koji mu je, otkako ga je snaga sve brže napuštala, bio potreban bar jedanput dnevno. Stoga je uskoro nakon čaja otišao od kuće nadajući se da će ga zrak i kretanje  okrepiti i doneti mu plodonosnu veče.

Beše početak svibnja i, nakon hladnih i vlažnih nedelja, započele su preuranjene letne vrućine. U Engleskom perivoju, iako je tek bio ozelenio nežnim lišćem, beše sparno kao u kolovozu, a u blizini grada sve je vrvelo od vozila i šetača. Kod Aumeistera,gde su ga bile dovele sve tiše i tiše staze, Aschenbach je neko vreme promatrao metež u vrtu te omiljene gostionice, pred kojom je stajalo nekoliko fijakera i ekipaža, a onda se zaputio, o zalasku sunca, izvan perivoja, otvorenim poljem, kući, jer je bio umoran a nad Föhringom spremala se kanda oluja, te je odlučio pokraj Severnog groblja pričekati tramvaj koji će ga odvesti ravno kući.

Slučajno na stajalištu i oko njega nije bilo ni žive duše. Nije bilo vozila ni na popločenoj Ungererovoj ulici, po kojoj su se prema Schwabingu protezale tračnice leskajući se na osami, ni na cesti koja vodi u Föhring; pa ni iza ograda klesarskih radionica, gde je na prodaju bilo krsteva, nadgrobnih ploča i spomenika, kao da je tu neko drugo, nenastanjeno groblje, nije se ništa micalo, a mrtvačnica građena u bizantskom stilu preko puta nemo je stajala pri odsjaju dana na izmaku. Na pročelju ukrašenom grčkim krstevima i hijeratskim motivima u svetlim bojama bijahu simetrično poredani natpisi zlatnim slovima, birane izreke o zagrobnom životu, primerice: "Oni odlaze u stan Božji", ili: "Večna svetlost svetlila im!" Čekajući tramvaj Aschenbach se nekoliko minuta ozbiljno zabavljao odgonetajući te formule i zadubljujući se u tu prozirnu mistiku kadli se prene iz sanjarija ugledavši na tremu, iznad dve apokaliptične zveri što čuvaju stube, čoveka koji mu svojom pomalo neobičnom pojavom usmeri misli na posve drugu stranu.

Nije bilo jasno je li izašao iz kapelice na bronzana vrata ili je neopazice došao izvana i popeo se uza stube. Ne udubljujući se posebno u to pitanje, Aschenbach je ipak bio skloniji prvoj pretpostavci. Srednje visine, mršav, bez brade i napadno prćastog nosa, čovek je bio riđokos i imao tipičnu mlečnu i pegavu put. Očito nije bio bavarskog porekla: u najmanju ruku, likov šešir koji mu je pokrivao glavu, širok i ravna oboda, pridavao mu je izgled tuđinca iz daleka sveta. Doduše, nosio je tipičnu bavarsku naprtnjaču na leđima, i bio u žućkastu suknenu odelu s pojasom, preko leve ruke podbočene o slabinu prebacio je sivu kišnu kabanicu, au desnoj držao štap sa železnim šiljkom kojim se ukoso odupro o pod, naslonivši se kukom na nj i prekrstivši noge. Uzdignuvši glavu tako da mu je iz široke sportske košulje virio mršav vrat na kojem se isticala krupna i gola Adamova jabučica, gledao je bezbojnim očima riđih trepavica, između kojih su se okomito pružale dve energične bore koje su čudno odudarale od kratkog, prćastog nosa, oštro motreći nešto u daljini. Takav je - a možda je tom dojmu pridonosilo i to što je stajao na povišenu mestu što ga je povisivalo - svojim držanjem odavao nešto gospodski nadmoćno, snažno, pa čak i divlje; jer, bilo da je, onako zasenjen, krivio lice spram sunca na zalasku, bilo da mu je to bila trajna fizionomijska nepravilnost, reklo bi se da su mu usne prekratke i potpuno povučene sa zubi, tako da su mu se zubi, ogoljeni do samih desni, jasno ocrtavali, beli i dugački.

_____________________

”No može biti da je stranac, svojim izgledom putnika iz daljine, uticao na njegovu maštu; a možda se umešao neki drugi fizički ili duševni uticaj; sa iznenađenjem oseti on u svesti da mu se duša čudnovato širi, da ga obuzima neki nemir koji traži i luta, neka mladalački žedna čežnja u daljini, osećanje neko, tako živo i novo, ili bar odavna zanemareno i zaboravljeno, da je zastao duboko zainteresovan, skrstivši ruke na leđima i gledajući preda se u želji da ispita suštinu i cilj toga čuvstva.” (Smrt u Veneciji, str.10)

_____________________

”Bila je to čežnja za putovanjem, ništa drugo; ali ona se pojavila kao napad, pojačano do strasti, čak i do čulne obmane. Njegova žud postade vidovita, njegova mašta, još neumirena posle časova rada, stvarala je sebi primer za sva čudesa i užase raznolike zemlje, hoteći da ih predoči sve odjednom: on je video, video je predeo, močvaran kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlažan, bujan, i čudovišno ogroman, kao neku prasvetsku divljinu sa ostrvima, mlaka i rečnim rukavicama punim gliba –video je kako se, iz nedoglednog spleta bujnih paprati, iz dolina pokrivenih biljem preobilnim i nabubrelim i čudnovato procvalim, uzdižu, ovde-onde, kosmata stabla palmi, dok čudno nakazna drveta pržaju kroz vazduh svoje žile i spuštaju ih u tle, ili u ustajale vode zelenkasto osenčenih preliva; a tu, među cvetovima koji plivaju, mlečnobeli i krupni kao zdele, stoje u plićaku ptice tuđeg izgleda, visokih pleća i nezgrapnih kljunova, stoje i nepomično gledaju na stranu – video je gde iz šiblja bambusova, među čvornovatim trščanim stablima, sevaju kresovi tigra koji, skupljen, vreba – i on oseti gde mu srce kuca od užasa i zagonetne želje. Priviđenja zatim nestade; i vrteći glavom, Ašenbah nastavi da šeta duž ograda kamenorezačkih stovarišta.”(Smrt u Veneciji, str. 10-11)

___________________

”Pa ipak mu je bilo i suviše jasno iz kojih se dubina tako neočekivano pomolila napast. Bila je to, morao je sebi da prizna, želja da beži, ta čežnja u daleko i novo, ta žud za oslobođenjem, odbacivanjem tereta, i zaboravom – nagon da se udalji od dela, od svakidašnje pozornice jedne krute, hladne i strasne službe. On ju je, doduše, voleo, a skoro je voleo i zamornu, svakodnevno obnovljenu borbu između svoje volje, čvrste i gorde, tako često oprobane, i svog umora koji je stalno rastao, o kome niko nije smeo znati, i koji se u samome delu nije smeo otkriti ni na koji način, nikakvim znakom nemoći ili malaksalosti.”(Smrt u Veneciji, str. 11)

___________________

”[... ] lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.” (Smrt u Veneciji, str. 18-19)

________________________

”I on je skrstio ruke u krilu i slao oči da se gube u prostranstvima mora, puštao da mu pogled izmiče, da se rasplinjuje i lomi u jednolikim maglama prostorske pustinje. Voleo je more iz dubokih povoda: kao umetnik koji je željan odmora jer radi naporno, koji žudi da se spase i skloni od zahteva punog mnogoličja pojava na grudi jednostavnoga, ogromnoga; od zabranjene, njegovom zadatku protivne i baš zato zavodljive sklonosti ka nerazuđenom, neumerenom, ka Ničemu.” (Smrt u Veneciji, str.45)

______________________

”Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote – jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući.”(Smrt u Veneciji, str. 72)

_______________________

”Sa čuđenjem primetio je Ašenbah da je dečko savršeno lep. Njegov bledi i ljupko ozbiljni lik, okružen uvojcima kose boje meda, sa pravom crtom nosa, sa umilnim ustma, sa izrazom dražesne i božanske zbilje, podsećao je na grčke statue iz najplemenitijeg doba; a pri najčistijem savršenstvu oblika imao je takvu jednom samo ostvarenu ličnu čar, da je gledalac bio uveren da nešto tako uspelo nije sreo ni u prirodi ni u likovnoj umetnosti.” (Smrt u Veneciji, str.38)

______________________

”Jasno je bilo da njegov život određuju mekoća i nežnost. Dobro su se pazili da ne prinesu makaze njegovoj lepoj kosi; kao kod Dečaka koji izvlači trn, ona se u kovrdžama spuštala na čelo, na uši, i dublje još na vrat. Englesko mornarsko odelo, sa nabranim rukavima koji su se dole sužavali i tesno obavijali fine članke njegovih još detinjih, ali uskih ruku, ukrašeno gajtanima, trakama i vezovima, davalo je nežnoj prilici otisak bogatstva i razmaženosti. Sedeo je u poluprofilu prema gledaocu,  isturivši jednu nogu u crnoj lakovanoj cipeli, i oslanjajući se laktom o naslon pletene stolice, sa obrazom priljubljenim uza sklopljenu šaku, i njegov nemarno otmeni stav bio je sasvim bez podložne ukočenosti na koju su, kako se činilo, bile navikle sestre. Je li bio slab? Jer bela kao slonova kost, odudarala je koža njegovog lica od zlaćane tame uvojaka koji su ga uokvirivali. Ili je bio prosto razneženo mezimče, nošeno pristrasnom i ćudljivom ljubavlju? Ašenbah je bio sklon to da veruje. Skoro svakoj umetničkoj prirodi urođena je raskošna i izdajnička naklonost da prizna nepravdu koja stvara lepotu, i da aristokratskom odlikovanju ukaže unutarnje učešće i da mu se pokloni.” (Smrt u Veneciji, str. 38-39)

______________________

On je ušao kroz staklena vrata, i u tišini prošao koso kroz sobu do stola svojih sestara. Njegov hod je bio vanredno ljubak, kako po držanju gornjeg dela tela, tako i po kretanjima kolena i stupanju stopala u beloj cipeli, bio je lak, ujedno nežan i ponosit, i ulepšan detinjskom sramežljivošću sa kojom je dvaput, okrećući glavu prema dvorani, otvarao i obarao oči. Sa osmehom i poluglasnom rečju u svome meko slivenom jeziku, on sede na svoje mesto, i sada pogotovo, kako je okrenuo gledaocu potpuni profil, začudio se ovaj, čak se uplašio videći zaista božansku lepotu toga ljudskog bića. Dečko je toga dana imao lako odelo sa bluzom, od tkanine za pranje sa modrim i belim prugama; na prsima mu je bila crvena traka, a oko vrata jednostavan beo okovratnik. Ali na tom okovratniku, koji baš i nije bio naročito elegantno podešen prema odelu, počivao je cvet glave sa nesravnjivo umilnom čari – glava Erosa, sa žućkastim prelivanjem parskog mramora, sa finim i ozbiljnim veđama, a po slepoočnicama i ušima tamno i meko osenčena uvojcima kose koji su padali u pravom uglu.” (Smrt u Veneciji, str. 42-43)

_____________________

No ova šetnja je potpuno izmenila njegovo raspoloženje, njegove odluke. Odvratna zapara ležala je po ulicama; vazduh je bio tako gust da su mirisi koji su kuljali iz stanova, iz dućana i narodnih kuhinja, zadah ulja i blaci parfema i mnogi drugi, stajali kao mlazevi pare, ne razilazeći se. Dim cigarete visio je gde se zadesio, i samo se sporo udaljavao. Guranje po ulicama dosađivalo je šetaču umesto da ga zanima. Što je duže išao, sve ga je mučnije zahvatalo ono odvratno stanje koje može da izazove morski vazduh u vezi sa jugovinom, i koje je ujedno uznemirenje i malaksalost. Izbijao mu je neugodan znoj. Oči su otkazale službu, pritisak se spustio nagrudi, bio je grozničav, a damari su mu bili u glavi. Iz ulica s trgovinama, punim tiskanja, pobegao je preko mostova, onamo gde hodi sirotinja. Tamo su mu dosađivali prosjaci, a ružna isparenja kanala presecala su dah. Odmarajući se na tihom trgu, na jednom od onih mesta u unutrašnjosti Venecije koja se čine zaboravljena i začarana, brisao je čelo, sedeći na ivici studenca, i uvideo da mora otputovati. Po drugi put, i evo konačno, pokazalo se da je ovaj grad pri ovom vremenu za njega do krajnosti škodljiv.”(Smrt u Veneciji, str. 50-51)
___________________

”A iz opojnog daha morskog i sunčanog bleska ispredala mu se dražesna slika. Bila je to stara platana nedaleko od gradskih zidova Atine – ono sveto – osenčeno mesto, ispunjeno mirisom procvalog drveta čednosti, okićeno pobožnim darima u čast nimfa i Aheloja. Potpuno bistar slivao se potok preko uglačanog šljunka u podnožju široko razgranatog drveta; popci su gudili. A na buseni koja se spuštala u blagome nagibu, tako da se pri ležanju glava mogla držati visoko, počivala su dvojica, skrivena tu od dnevne žege: jedan stariji a drugi mlađi, jedan ružan a drugi lep, mudrac kraj milokrvnoga.
I uz ljubaznosti i duhovito privlačne šale poučavao je Sokrat Faidra o čežnji i vrlini. Pričao mu je o tome kako se žarko preplaši čovek pun osećanja kad mu oko ugleda simbol večne lepote; govorio mu je o požudama neposvećenoga i rđavoga koji ne može da zamisli lepotu kad vidi njenu sliku, koji nije sposoban da oseti poštovanje; govorio mu je o svetom strahu koji obuzme plemenitog čoveka kad mu se ukaže lice slično božanskom, telo savršeno – kako ustreperi, kako gubi svest i jedva sme da gleda onamo, kako obožava lepotu i onoga koji ima lepotu, i čak bi mu žrtvovao kao statui kad se ne bi morao bojati da će ljudima izgledati bezuman. Jer lepota, moj Faidre, samo ona je u isti mah i draga i vidna; ona je, upamti to! jedini oblik duhovnoga sveta koji možemo primiti čulima, podneti čulima.”(Smrt u Veneciji, str. 63-64)

______________________

”Odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da obasja svetlošću svoje reči. A žudeo je više od svega za tim da radi u prisustvu Tađa, da mu njegov rast bude obrazac pri pisanju, da mu se stil kreće prema linijama toga tela koje mu se činilo božansko, i da odnese njegovu lepotu u duhovne regije, kao što je nekad orao odneo u etar trojskoga pastira. Nikad mu uživanje u reči nije bilo slađe, nikada nije toliko znao da je Eros u reči kao u tim opasno divnim časovima dok je formirao prema Tađovoj lepoti svoju malu raspravu, sedeći za grubim stolom u senci platnenoga krova, sa svojim idolom pred očima i sa muzikom njegovog glasa u sluhu [...] Svakako je dobro što svet poznaje samo lepo delo, bez njegovih istočnika, bez uslova njegovog postanka; jer često bi ga zbunilo, zaplašilo i odbilo poznavanje izvora iz kojih je umetniku poteklo nadahnuće, i tako omelo uticaj izvrsnoga.”(Smrt u Veneciji, str. 65-66)
___________________

”Ali onaj koji je sanjao bio je sada sa njima, u njima, pripadao je tuđinskome bogu. Oni čak behu on sam kada se, razbesneli i ubijajući, baciše na životinje, kada proždirahu još vruće otkinute komade, kad započe bezgranično mešanje, na razrivenom mahovinastom tlu, bogu na žrtvu. I njegova duša okusi razvrat i pomamu propadanja.”(Smrt u Veneciji, str. 94-95)

_________________

”Jer lepota Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikad može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili, naprotiv, veruješ ( a ja ti dopuštam da sam odlučiš ) da je to opasno – umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; Vidiš li, dakle, da mi pesnici ne možemo biti ni mudri ni dostojanstveni? Da nužno moramo lutati, nužno moramo ostati raspusni i pustolovi osećanja? Uzorno držanje našeg stila je laž i gluma budale, naša slava i počasni položaj je lakrdija, veoma je smešno poverenje mase prema nama, vaspitanje naroda i omladine putem umetnosti i suviše je smeo podvig, i trebalo bi ga zabraniti. Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru? Mi bismo se rado odrekli te težnje i postigli dostojanstvo, no ma kako se obrtali, on nas privlači.”(Smrt u Veneciji, str. 100)

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

BUDENBROKOVI 

„Budenbrokovi” su pre svega filozofski roman, koji oslikava društvo, ne toliko veliko da zbuni posmatrača, ni toliko malo i usko da ga uguši. Ovaj srednji nivo je naklonjen inteligentnoj, misaonoj i finoj analizi, i sama moć kreativnosti, zadovoljstvo epske naracije, oblikovana je mirnom, zrelom i prefinjenom refleksijom. Buržoasku civilizaciju vidimo u svim njenim nijansama, vidimo istorijske horizonte, promene vremena, promene generacija, gradacioni prelaz iz samostalnih, moćnih i likova koji nisu svesni svojih kvaliteta, u zamišljene osobe prefinjene i blage senzibilnosti. Predstavljanje je jasno, a ipak prodire ispod površine, do skrivenih procesa života; moćno, ali nikad brutalno i blago dotiče delikatne stvari; ono je tužno i ozbiljno, ali nikad depresivno, jer je poduprto tihim i dubokim smislom za humor koji se odražava prelivajući se u prizmi ironične inteligencije.
Kao portretisanje društva, konkretno i objektivno prikazivanje stvarnosti, “Budenbrokovi” teško da imaju premca u nemačkoj književnosti. Međutim, iza granica svog žanra, roman odaje svoje uobičajene karakteristike nemačkog uma, sa metafizičkim i muzičkim transcendentalizmom. Mladi pisac, koji je tako savršeno ovladao tehnikama književnog realizma, u srcu je bio pristalica Šopenhauerovog pesimizma i Ničeovog kriticizma civilizacije i glavni likovi romana otkrivaju svoje najveće tajne kroz muziku...
Prvi svetski rat i njegove posledice primorale su Mana da napusti svet razmišljanja, genijalne analize i osećajne vizije lepote, zarad sveta praktične akcije.

        _________________________________________

“... Kako kod Budenbrokovih još nije bila prošla godina žalosti, obe su veridbe proslavljene samo u porodici; pa ipak se Gerda Arnoldsen brzo pročula po gradu, štaviše, njena ličnost je predstavljala glavnu temu razgovora na berzi, u klubu, u pozorištu... “Tip-top”, govorili su bonvivani i puckali jezikom, jer to je bio najnoviji hamburški izraz za nešto izvanredno fino, bez obzira radi li se o vrsti crnoga vina, cigari, ručku ili o poslovnom “bonitetu”. Ali među solidnim i časnim građanima mnogo ih je vrtelo glavom... Čudnovato... te toalete, ta kosa, to držanje, to lice... malo suviše čudno. Trgovac Serenzen izrazio je to ovako: Ima tu ona malo nečeg... i pri tom se okrete i nabora lice kao kad mu na berzi učine lošu ponudu. Ali takav je bio konzul Budenbrok... Malo pretenciozan, taj Tomas, malo... drukčiji, drukčiji od svojih predaka. Naročito je to znao suknar Bentin, da on iz Hamburga poručuje ne samo svoja fina i moderna odela - a imao je neverovatno mnogo ogrtača, kaputa, šešira, čakšira i kravata - već i donje rublje. Čak se znalo i da svakodnevno, ponekad čak i dvaput dnevno, menja košulju i da parfimiše maramicu i brkove izvučene a la Napoleon III. I sve to nije on radio radi reprezentacije firme i kuće Budenbrok, već iz ličnih sklonosti prema super finom i aristokratskom... kako da se to izrazi, do vraga! Pa onda ti citati iz Hajnea i drugih pesnika, koje je uplitao u govor pri poslovnim ili gradskim pitanjima... I sad ova žena... Ne, i na samome njemu, konzulu Budenbroku, “bilo je tako malo nečega” - što naravno, treba reći sa punim respektom, jer porodica je visoko uvažena, firma od najvećeg boniteta, a šef pametan i ljubazan čovek, koji voli grad i sigurno je će mu se uspehom poslužiti... A bila je to osim toga vraški fina partija, govorilo se o okruglih 100.000 talira... Međutim... I među damama neke su Gerdu smatrale “budalastom”, pri čemu je reč “budalast” predstavljala veoma oštar izraz osude.
Ali ako je ko, otkako ju je prvi put ugledao, sa nekakvim ljutitim oduševljenjem stao poštovati verenicu Budenbroka, bio je to posrednik Goš... “Ha!” govorio je u klubu ili “brodarskom društvu” dižući čašu sa punčom i izobličivši svoje intrigantsko lice u jezivu grimasu...
- Kakva žena, gospodo! Hera i Afrodita, Brunhilda i Meluzina u istom licu... Ha, život je ipak lep! - dodao bi odmah zatim; a nijedan od građana koji su na teškim izrezbarenim drvenim klupama stare lađarske kuće, ispod modela jedrilica i velikih riba što su visili sa tavanica, sedeli oko njega i pili piće, nije shvatio kakav je doživljaj, u skromnom životu posrednika Goša, koji je ipak čeznuo za neobičnim, značila pojava Gerde Arnoldsen...”


KOCKANJE SA NAPOLEONOM

“… Tanjiri su ponovo bili zamenjeni. Pojavi se ogromna, pohovana šunka, ciglaste boje, dimljena i kuvana, uz nju mrki kiselkasti sos od luka i tolike količine povrća da bi se svi mogli zasititi iz jedne činije. Lebreht Kreger preuze sečenje. Ležerno uzdignutih laktova, sa dugim kažiprstima pravo ispruženim po poleđini noža i viljuške, on je s pažnjom odsecao sočne komade. Služeno je i remek delo konzulke Budenbrok, “ruski lonac”, mešavina konzerviranog voća alkoholnog ukusa.
Ne, pastor Vunderlih reče da, nažalost, nikad nije video Bonapartu. Ali su ga zato stari Budenbrok, a i Žan Žak Hofstede, videli lice u lice; prvi u Parizu, neposredno pred pohod na Rusiju, a drugi u Dancigu…
- Ne, pobogu, nije izgledao nimalo dobroćudno, - govorio je ovaj, pošto je zalogaj šunke, karfiola i krompira, koje je složio na viljušku, stavio u usta podigavši obrve. - Uostalom kažu da se u Dancigu ponašao sasvim veselo. Tada se pričala jedna anegdota… Ceo dan se kockao sa Nemcima i to ne baš bezazleno, a uveče se kartao sa svojim generalima. Zar ne Rap, rekao je i zgrabio šaku zlata sa stola, Nemci mnogo vole ove male napoleone? - Da, sire više nego Velikog! - odgovorio je Rap...”

Aleksandar Genis

Škola raskoši


Bil Gejts, koji u našoj mitologiji igra istu ulogu kao Harun al Rašid u Pričama iz hiljadu i jedne noći, podigao je u Sijetlu kuću budućnosti. Snabedeven najsavremenijim komunikacijama, ovaj digitalni zamak omogućuje svom vlasniku da se poveže ma s kojom tačkom planete, i šire, ako se tamo nađe neko s kim bi da popriča. To je razumljivo - i pre su o važnosti činovnika sudili po broju telefona na njegovom stolu. Veza je stvarno povezana sa vlašću, ako ne tvojom, ono nad tobom. Obavijaju nas nevidljive etarske žice, kao paučina muvu, koja uvek može da se nađe prema cimanju. Ako te traže, verovatno si potreban. Da bi se uverili u svoju neophodnost, spremni smo da idemo na kratkoj uzici.
Još je gore što sredstva komunikacije simuliraju opštenje, zamenjujući punovrednu ličnost njenom protezom. Jeste li primetili da preko telefona izgledamo gluplje nego u životu? Jer pravi, a ne iluzorni kontakt uključuje mnogo toga o čemu nismo imali pojma, sve dok nas progres nije izdresirao. To je pogled, i ćutanje, i gest, i grimasa, i što je glavno - još naučno neistraženo - "biopolje"; tek kada dospemo u njega, prožima nas prihvatanje ili odbijanje drugoga.

Tako je to sa svim. Okružujući se sve artificijelnijim iluzijama, gubimo šansu da uočimo onu neuhvatljivu materiju, koju filozofi iz puke bespomoćnosti nazivaju "realnošću". Kažu da će se naša istorija završiti kad veštački doživljaji (već sam se skijao na virtuelnim skija ma i lebdeo virtuelnom jedrilicom) postanu identični sa neposrednim osetima. Pripremajući se na to, Gejts otkupljuje pravo na sve likove koje čovečanstvo ikada stvorilo. Njegov ambiciozni cilj je da ih učini dostupnima svakom ko poseduje kompjuter (naravno, s programom "Majkrosofta"). Poput novog Gutenberga, Gejts se sprema za revoluciju umnožavanja, koja će potisnuti original kao izlišan.

Ali svaki jang ima svoj jin, akcija izaziva reakciju, potražnja rađa ponudu, a izazov - otpor. Što se više udaljujemo od sirove stvarnosti, sve smo je više željni. Osetivši da nam izbijaju hoklicu ispod nogu, sve je više volimo - čvrstu, grubu, pravu.'

_______________________________ 

Krv i tlo

Dobro se sećam svoje prababe. Bila je energična, visoka žena moćnog glasa, sa haljinama na cvetiće, nije bila obrazovana, nikada nije službovala i nikome nije popuštala, uključujući i sopstvenu već odraslu decu. Ne samo ja – i ostali su je se bojali i slušali je. Otprilike tako sam zamišljao Kabanihu. Možda i zato što nam je već stogodišnja Matrjona Ivanova došla u goste baš kada smo imali Ostrovskog za školsku lektiru. Znala je da čita, doduše, samo pisma rođaka, u štampanim tekstovima nije se snalazila. Pričajući o njoj, pokazujem na karti Luganske oblasti selo Mihajlovka, gde je odrasla u porodici seljaka-kmetova. Slovenska polovina mojih korenova, međutim, samo još više ističe onu semitsku.
Jevrej je – govorio je Sartr – svako koga smatraju takvim.
A moj je nos povijen, kosa kovrdžava i (beše) crna. Što se tiče prezimena, ono ni na šta ne liči, tačnije – liči.
U stvari, od njega je sve počelo. Niko od nas nije znao ni šta ono znači ni kako smo ga dobili. Sećam se, jednom su nas prijatelji pretplatili na vilnjuski dečiji časopis Genis, što na litvanskom znači detlić, ali to objašnjava samo pomenuti nos.
Nekakvu svojtu sam, ipak, pronašao u Americi, istina Južnoj. U Njujorku se iznenada pojavila crnoputa dama s mojim prezimenom. Na pikantnoj mešavini portugalskog i ukrajinskog, objasnila mi je da u Rio de Žaneiru Genisa ima pola groblja. I meni su tamo obećali mesto, ali sam to zanemario, pošto sam se već dogovorio sa obližnjim krematorijumom.
Na tome bi se sve i završilo, da nije rabina sa Interneta. Oni su mi objasnili da naše prezime potiče od imena Enoh. A ono se pojavljuje već u četvrtoj glavi Knjige postanja: Adamov vuk, Kainov prvenac, njegovim imenom nazvan je prvi grad na Zemlji. Prema drugim izvorima, Enoh je izumeo pismenost i živ se uzneo na nebesa. Ponosan na eponim, razvedrio sam se: dovoljno je da se potpišem, pa da da se vratim u praskozorje istorije, koju su u to vreme činile tek tri generacije grešnika.
Da budem iskren, dopalo mi se što ne tragam za svojim prezimenom u telefonskom imeniku, već u Bibliji, iako prema toj velepoštovanoj knjizi imam ponešto složen odnos. U njoj se sve čini tako značajnim da je svaki, a pogotovo nerazumljivi redak, kao stvoren za epigraf. Borhesa je to dovodilo do ushićenja. Ne krijući zavist, čudio se dovitljivosti Jevreja koji su se dosetili da najbolji deo svoje književnosti proglase svetim. (Nešto slično dogodilo se i sa ruskom klasikom, mada najnovije pokolenje u nju veruje samo onda kada je vidi na TV ekranu.)
Odgonetnuvši tajnu svog porekla, odlučio sam da se snađem i u preostaloj istoriji, te sam se obratio mitu “krvi i tla”. Pretpostavivši romantičarski patos prosvetiteljskom, dobro sam utuvio da se mehanička civilizacija pravi, dok organska kultura raste – iz tla, zalivenog krvlju. Ja lično više volim mastilo, pa čak i krvavicu kod nas jede samo mačka. Ali, suočen sa neporecivim činjenicama, pomno sam oslušnuo glas krvi koja je sobom poškropila moj rodoslov.
Kako je, međutim, krv ćutala kao zalivena, odlučio sam da se raspitam kod tla.
U Izraelu, kao i svugde gde sam bio – i gde ću biti – sve mi se dopalo a ništa mi se nije učinilo bliskim. Zapad je ličio na Zapad, Istok na Istok, naši – na sebe, a egzotični behu Jevreji, posebno jedan od njih. Nisam skidao oči s njega, pošto ih on nije otvarao.
Sreli smo se na bazaru koji zauzima deo starog Jerusalima, što su ga gradu ostavile tri jedna drugoj na glavi sledeće religije. Njemu nije bilo lako da se probija kroz gustu masu naroda, ravnomerno podeljenog na turiste i vojnike. Nalećući na ljude, spotičući se o životinje, zakačinjući tezge, i do krvi se udarajući o ulične zidove, lagano i neumoljivo išao je putem hrama – žmureći. Prvo sam mislio da je slepac, ali, pogledavši malo bolje, shvatio sam da ima oči, ali neće njima da se koristi.
Farisej, nekorisni fosil, fanatik, nešto poput talibana – bezvoljno mi je objasnio moj progresivni vodič – u Jevanđelju ih često nazivaju “slepima”.
Mislio sam da je to metafora.
Kod nas, na Svetoj zemlji, sve je doslovno. Eno je, recimo, Gejena, istina, još neognjena.
Neugledni jarak iza zida tvrđave zanimao me je daleko manje nego usputni farisej. Renan piše da su, rugajući se razmetljivom pravednošću, Jevreji takve nazivali “kicai” – “sa okrvavljenim čelom”. Čelo farisejima nikada ne zarasta jer, plašeći se da ne pokleknu pred ženskim sablaznima, svuda idu zatvorenih očiju – u svakom slučaju od Hristovog rođenja.
Ceneći oduzimanje ne manje od sabiranja, već odavno slutim da ograničavajući vidik, možemo više da saznamo o njemu negoli razmicanjem okvira. Kada nam okoliš ne smeta, jednostavnije je da u njemu razaznamo ono temeljno, nepromenljivo, večno, a to znači idealno. Platon je tvrdio da tako nešto možemo videti samo unutrašnjim pogledom. I to opravdava one koji žive žmureći. Smatrajući istinskom samo sveštenu istoriju, oni su se nastanili unutar kalendara, gde se odvija smena običnih dana i blagdana. Blaženstvo sadašnjosti obožuje prošlost I poništava budućnost.
Ako volim Boga – reče pravednik – šta će mi buduće carstvo?
Njemu je i u ovom bilo toliko dobro da ga je svetlost – kako veli predanje – “odizala za dlan iznad sveta, i sreća ga nije ni za tren napuštala”.Video sam ih pod limenom strehom Zida plača. Klečeći i klanjajući se, jedva se, reklo bi se, suzdržavaju da od potisnute radosti ne počnu da igraju, podražavajući cara Davida koji je, kako je poznato, “poskakivao pred Gospodom”.
Kod Jevreja je molitva zavidno bučna stvar, pogotovo ako je se laćaju hasidi, koji se mole bolje od svih. U suštini, oni ništa drugo i ne rade, pa čak ni vojsku ne služe. Zbog toga ih u Izraelu baš i ne vole. Razumljivo. Stvorivši vitešku državu, sabri više od univerzitetske diploma cene armijske veze. A haside zanima samo veza sa Bogom. Nama se ona pak čini bezličnom i jednostranom.
Dosta je i to – tešio me je filozof – što se možemo obraćati Bogu, i to ne persirajući Mu.
Uvek se setim toga kada vidim kako usamljeni čovek, idući ulicom, viče, plače ili se smeje u svoju slušalicu mobilnog telefona. Svaki put mi se čini da se on to moli, pošto mi ne čujemo odgovor. Hasidi računaju na njega – pa ga i dobijaju. I što je važno – ne uvek.
Ako Bog – citiraju mi reči mudraca – daje seve za šta ga mole, takvom nesebičnošću, on lišava čoveka slobode izbora: u takvog Boga nemoguće je ne verovati.
A u našeg je moguće? – upitah netaktično.
Za tebe – jeste. Gadljivo mi odgovori hasid, s kojim sam nekada učio u riškoj školi, ali sasvim različite stvari.
To se ispostavilo već u Bruklinu, gde me je unajmio da redigujem mesiju. Za takvog su me smatrali Šneersona, vođu njujorške sekte ljubaviča. Kada je umro, mnogi hasidi nisu došli na posao, smatrajući da je uzaludno raditi uoči Strašnog suda.
Avaj, i u tog mesiju mi je bilo teško da poverujem. Svi znaju da niko nije prorok u svom selu, a ono nam je bilo zajedničko: Rabin je završio Lenjingradski brodogradilišni. To sam pročitao u njegovim memoarima, čije je rusko izdanje trebalo da pripremim za štampu. Posao nije bio težak, pošto nije bilo dozvoljeno menjanje ni jedne reči. Ograničio sam se, iz čistog slobodoljublja, na dodavanje nekoliko znakova interpunkcije, ali i njih su smatrali suvišnim.
Ma koliko da je jevrejska istorija dugačka – rekao je jedan poznati naučnik – na nesreću njenih protagonista, u njoj nedostaje poglavlje o glupim Jevrejima.
Imao sam želju da ga sam napišem, ali sam shvatio da ono neće izmeniti opšteprihvaćenu tačku gledišta, koju mi je izložio Peljevin:
Neuka svetina – visokoumno je rasuđivao on nad budističkom šniclom od sojinog sira – Jevrejima pripisuje ulogu totalnog Razuma, koji je u stanju da poništi slučajnost i preusmeri haos.
Čuo sam za to – rekoh – Zavera Sionskih mudraca.
Daleko od njih, bio sam svedok samo pozitivnog antisemitizma.
Svi njegovi zagovornici pravdaju se time da imaju prijatelje – Jevreje. Ja upravo i predstavljam onoga sa kojim se oni druže. Pohomov me je, u svakom slučaju, prigrlio, u nadi da će odgonetnuti tajnu koja ga muči.
Bog je stvorio Jevreje – ponavlja on – da se čovek ne bi zanosio već zamislio.
Ne mogu da mu pomognem, jer mi ta tajna nije poznata, ne osećam je u sebi i ne mogu ni da je podelim ni sa kim. To vam je kao sa ženama. Muškarci im vekovima pripisuju fatalnu tajanstvenost, a one se, ne znajući šta da kažu na to, samo osmehuju, ćutke i zagonetno.
Doduše, baš Jevreji nekako retko ćute.
U Izraelu sam upitao jednog meštanina, zašto se tu niko ne odvaja od telefona.
Volimo da pričamo.
Preko telefona?
Kako ispadne.
Martin Buber je Jevreje, objašnjavajući njihovu ljubav prema zvuku (od spletke do violine), nazvao “narodom sluha”.
Grci su – govorio je – svoje bogove gledali, a Judejci su sa Njim – samo razgovarali.
Naviknuti na razgovor sa višim od sebe, Jevreji su spremni da objasne svaku Njegovu reč. Sklon sam da mislim da je tako nastala profesija kritičara.
Ne uznemiravajte se, rado ćemo vas prihvatiti u rusku kulturu – tešio me je jedan moskovski pisac, ne sumnjajući u to da ima pravo raspodele.
Takva predusretljivost, kako je tačno napisao Venjička Jerofejev, omogućuje Jevrejima da se osećaju “kao u utrobi maćehe”. Jedan paradoks, kao i drugi, dozvoljavajući da se bude i unutra i spolja. Zbog toga je, ako smem da kažem, svima korisno da budu zakratko Jevreji. Ko je u manjini, taj je veća elita. Pomalo stran, pomalo različit – igra etničkih nijansi usložnjava karakter, uvodeći alternative ili makar njenu iluziju. Izbor se čini osmišljenim i slobodnim: ti si taj koji bira kulturu, a ne ona tebe. Isčupan iz tradicije, kao zub iz vilice, besplatno dobijaš nauk egzistencijalnog hira.
Baš zato Borhes se i nije radovao državi Izrael.
Naši saplemenici – govorio je – postaće kao i svi ostali, ako sve tuđe države zamene jednom svojom.
Najčešće pak Jevreji vole tu domovinu gde im je bilo suđeno da se rode, uključujući i Nemačku. Što i nije tako čudno ako se udubimo u istoriju: Jevreji su stvorili najmuzikalnije nemačke stihove, najoriginalniju nemačku prozu i najbolju teoriju relativiteta. Čak je i gas “Ciklon B” izumeo hemičar-Jevrejin (Fric Haber, koji je 1918. dobio Nobelovu nagradu, sintetizovao ga je u nadi da Kajzeru donese pobedu).
Treba reći da ni u Americi Nemačka nije imala većih prijatelja od nemačkih Jevreja. Kada je njujorkški novinar pitao prispelog Remarka, da li čezne za napuštenom domovinom, on je odgovorio:
Zašto bih? Pa ja nisam Jevrejin.
Početkom dvadesetog veka jevrejski ljubitelji nemačke poezije u Americi sakupili su navac za fontanu “Lorelaj”. Smatrajući Hajnea Jevrejinom, Diseldorf je odbio da postavi fontanu na svom trgu, mada se sve dešavalo pre Hitlera. Odrešivši kesu, opština je prenela skulpturu u Njujork, da bi je postavila u Central parku. Uto je izbio Prvi svetski rat, i gradske vlasti su zabranile fontanu, odlučivši da je Hajne ipak Nemac. Lorelaj je otpremljena na periferiju, gde od tada i stoji – u Bronksu. Tamo sada umesto nemačkih Jevreja žive ruski, ali ukus nostalgije ostao je isti: Sve se izmešalo, slatkog li bruja: Rusija, Lata, Lorelaj.


Zvrk

Balkanski dnevnik


Hotel je ležao u prozračnom brezovom šumarku. Proleće je polako stizalo i na sever. Laki vetar se poigravao tek ozelenelim granama. Među brezama je mokrio momčić obučen u trenerku.
Lelj– pomislih ulazeći u dvospratni lobi.Pisci su delili hotel sa hokejašima, učesnicima svetskog prventstva u Novom Sadu.
Tere-tere – doviknih momcima u plavim dresovima sa natpisom EESTI.
Vidi Ljohu – reče hokejaš svom takođe belokosom prijatelju – Estonac.
Sledeća draž hotela je bio Titov salon, sa portretom vođe na zidu slikanim u drskom maniru socrealističkog sezanizma. Među memorijalnim predmetima sam opazio opušak debele cigare. Tito je jednom ovde dočekao Novu Godinu i u spomen na taj događaj čuva se njegov autentični servis za jelo.
"Možda je baš ovom kašikom jeo Tito – reče kelner u godinama služeći mi supu.
"Možda je baš ovom viljuškom jeo Tito – produži on, prinoseći mi glavno jelo.
"Možda je baš ovim nožem…
"Trgoh se, jer su Tita u mom detinjstvu obično zvali ’’krvavi pas’’ i prekidoh starca pitanjem:
"Šta je Tito bio po nacionalnosti?
"Maršal – odbrusi mi kelner i ja ostadoh bez kafe.
Ništa, pa ni razgovor o Titu, ovde se ne završava jednostavno.
Znate li – pitali su me iste večeri domaći pisci – kako se na našem jeziku kaže kafa?
"Кофе – rizikovah.
"Kafa.
"A na hrvatskom – kava – dodade jedan od pisaca.
"Na bosanskom – kahva – primetio je drugi.
"Na makedonskom – kafe – ubacio je treći.
"Na crnogorskom – espreso – zaključio je Goran Petrović.
"Crna Gora je uspela da nađe svoje mesto pod suncem, i uz morsku obalu, pa je ovde uobičajeno sprdati se na njen račun. Crnogorski jezik je sada bogatiji od srpskoga za tri slova, koja su im uvezli Rusi kada su otkrili i kupili tu čarobnu zemlju.
Otišao sam u svoju sobu i uključio televizor. Začuo se glas spikera:Prisustvo keša, bez prisustva keša, prisustvo bez keša.Srpski – brzo zaključih, a onda u ćošku ekrana primetih tri slova: RTR.Rusu je lako da govori srpski. Jedini problem je što to može da potraje. Ako bilo koju rusku reč provedem kroz sve zamislive sinonime, ranije ili kasnije ona će postati srpska.
Ujutro sam među mramornim stubovima hotela pronašao novinski kiosk i upitao ljubaznu prodavačicu:
"Imate li neke novine na engleskom?
"Naravno – začudila se ona – uskoro će nam ih dostaviti.
"Do večeras?
"Na leto.
U nedostatku novina, zabavio sam se istorijom. U ovim krajevima se rodilo šesnaest rimskih imperatora. Novi Sad je oduvek bio raskršće Evrope sa samom sobom. Kada se nađem u nepoznatom gradu, obično opisujem znamenitosti arhitekture, iz istog razloga iz kojeg je Švejk savetovao da se fotografišu mostovi i železničke stanice. Oni su nepokretni. Sa ljudima je već teže; u slučaju da nisu Sloveni. Sa njima brzo nađemo zajednički jezik, zato što je on stvarno zajednički.
"Čega kod nas ima najviše? – upitala me je gospođica sa radija.
"Kao i kod nas, emocija – odgovorih pošteno.
"Je li to kompliment?
"Pre će biti sudbina.
U međuvremenu se književni festival zahuktao i mene upoznaše sa mojim prevodiocem.
"Melina.
"Merkuri? – izletelo mi je, ali pokazalo se da sam bio u pravu. Otac joj je nadenuo grčko ime iz ljubavi prema ovoj glumici neizmerne lepote i radikalnih nazora.
Združili smo se po slovenski silovito. Široko otvorena Melinina duša sa naporom se smeštala u njeno krhko, mršavo telo. Pozvala me je u goste, a nečiji stan je, kako nam je to detaljno pokazao Hičkok, zbirka neoborivog dokaznog materijala. Besramno i sa pažnjom sam gledao oko sebe. Na balkonu par skija i dva bicikla. U predsoblju je visila gitara. Na šporetu čajnik za jednu šolju čaja. Umerena količina knjiga i laptop. Na zidu velika karta sveta, tu i tamo obojena jarkim dečijim bojicama. Očigledno na mestima dragima njenom srcu.
Književni festival je otvoren u jednoj staroj vili. Ovde je ranije bio smešten jugoslovenski KGB. Iz susedne prostorije su se, kao i pre, čuli divlji krici, ali sada iz zvučnika i uz pratnju gitara.
Tokom zvaničnog obraćanja učesnicima, pokazalo se da je Melina odličan, ali probirljiv prevodilac.
"Ovo – govorila je ona – i ne moraš da znaš. A ovo – dodala je još malo poslušavši – tim pre.
Doveli su me do visokog i sportski građenog gradonačelnika.
"Dopada mi se – laskavo počeh ja – vaš grad.
"I meni – odgovorio mi je sa visine.
Sva sreća da nas je prekinula muzika. Iznenadnim praskom harfe oglasili su se Hajdn, Elington, a zatim nešto borbeno. Devojka nežna kao ljiljan nije žalila žice, a onda su počela izlaganja. Prvo smo, u prevodu na srpski, slušali mađarsku, slovenačku, a onda makedonsku prozu. Kasnije za stolom, ispostavilo se da svi autori pripadaju istoj generaciji sa istog fakulteta, da su svirali u istoj rok-grupi i da su zajedno izdavali Znak, časopis o Lotmanu. Bez muke sam se uključio u razgovor:
"Живеле! – povikao sam i svi podigoše čokanjčiće pune zverski jake rakije. Meni su je, kao Rusu, nalivali u čašu za vodu.Nazdravljajući sa susedom, upoznah imenjaka. Predložio sam mu da ga zovem Aleksandar Makedonski – da se ne pobrkamo. Nije imao ništa protiv, a onda mi je na salveti crtao mape drevnih imanja, eponima koji nikako nisu mogli da se smeste na teritoriju Grčke. Mog sabesednika je to radovalo, a Grke razdraživalo, pa Makedonija još uvek nije primljena u EU.
Reakcionari – vikao je – oni ne znaju za novu geografiju. Padom berlinskog zida isčezle su čitave oblasti. Danas se s Belorusijom završava Zapadna Evropa i počinje Zapadna Azija.
"A gde se mi sada nalazimo? – zapitah znatiželjno.
"Na Zapadnom Balkanu – odlučno se umeša drugi pisac.
"Na Istočnom Sredozemlju – ispravio ga je treći.
"Isto sranje – rezimirao je četvrti, koji je od svih najbolje govorio ruski.
Jedna od najstarijih gimnazija u Srbiji, okružena starim hrastovima, više liči na Oksford nego na srednju školu. U njoj je mogao da se školuje Bulgakov, a da mu učitelj bude Čovek u futroli. Na zidu svečane sale visio je Karađorđević u purpurnim jahaćim pantalonama. Sa leđa me je, obučen u krzneni polukaftan, sa tamnog portreta gledao prvi upravnik škole, Sava Vuković. Gimnazija je stara trista, zgrada dvesta, a učenici po osamnaest godina.
"Koji je cilj vašeg stvaralaštva? – pitali su gimnazijalci pisce.
Kolega sa moje leve strane, brkati autor senzacionalističkog romana Lezbejka zadubljena u Prusta, odgovarao je na pitanje prvih deset minuta sedeći. Sledećih petnaest stojeći. Na kraju sede za klavir. Smirio se tek kada su mu na silu oduzeli mikrofon da bi ga uvalili meni.
"Nemam ja nikakav cilj – priznadoh sa gorčinom – a već poodavno, ista je stvar i sa stvaralaštvom uopšte.
"Prolomiše se ovacije. Dosadilo omladini da sedi u zatvorenom. U školskom dvorištu smo se raspričali sa gimnazijalkama. Učile su ruski da bi više zarađivale, a engleski da se bolje udaju.
Za koga?
Za Ruse – odgovorile su one, ne razumejući do kraja pitanje.
I u Rusiji omladina uči engleski, pa će se lako sporazumeti.
"Šta vam je najteže u ruskom jeziku? – promenih temu.
"Meki znak.
"I bez obzira na to, ipak ste se rešile da učite naš jezik. Zašto?
"Tolstoj, Dostojevski, Puškin…
"Gasprom – prevela mi je Melina.
"Nafta i novac doista stižu u Srbiju sa Istoka, ali ovde vole i Puškina. Prisutan je više nego u Rusiji. Za vreme svog prošlog boravka, u jednom vinskom podrumu sam video na dasci urezan polustih: Dan bez vina, k’o dan bez sunca, potpis – Puškin. Ovaj klasik to nikada nije napisao, ali svejedno, lepo je. U jednom razgovoru sam saznao i istinu o Leonidu Andrejevu. Zahtevao je – rekao nam je jedan od pisaca – da ga služe dopola obnažene kelnerice.
"Kao u Africi – uzdisali su slušaoci, ali više im ništa nisam verovao. Na Balkanu našu književnost začinjavaju po svom ukusu.
Na ručak su nas odvezli do Salaša, restorana na obali Dunava.
"Шалаш – prevela je Melina – kao kod Lenjina.
Ali hrana je ovde bila bolja nego pod Lenjinom, a moglo se i provozati čamcem ili pojahati konja.
"Da li je istina da Srbi ne vole ribu zato što u Dunavu žive zli dusi i vile?– upitao sam autora romana u stilu magičnog realizma.
"Ne, nije – rekao je Goran – nego смуджa na pijaci, sve sa kostima, skupo prodaju za 10 evra kilo.
Pokazalo se da je смудж zapravo smuđ i to vrlo ukusan. Jeli smo ga na obali razlivene reke. Pod stolom su skakutale žabe. Daleko na malim talasima ljuljao se patrolni čamac dunavske vojne flote. Uz njega je mirno stajao brod Izmail pod ukrajinskom zastavom. Blizu nas je tiho proplovio sumnjivi balvan.
Iz Mađarske – promrmljao je Goran, pažljivo ga posmatrajući.
U kratkoj pauzi, skočih od stola da pomilujem konja.
"Зврк – primeti pisac koji mi je sedeo s leva, misleći na mene.
"Зврк – saglasio se pisac s desna.
"Зврк – zaklimaše glavama ostali, uključujući i konja.
"Zbog moje žeđi za znanjem drugovi me često zovu Gugl. Žena iz milja, Šarik. Kod nepoznatih prolazim lošije. U Japanu, kada su studenti govorili o meni, koristili su dve reči i samo mi je jedna, ona kraća, bila mutno razumljiva. Gajdžin.Radoznalac, blago rečeno, varvarin – prevedoše mi učtivo posle dugog nagovaranja.
Ali Zvrk?! Tako me još niko nije zvao. Pokazalo se da je zvrk u stvari vrtiguz sa šilom u zadnjici. Nisam se protivio, jer sam uvek prvi ulazio u autobus i prvi izlazio iz njega, ne prestajući da postavljam pitanja.I meni su postavljali pitanja, ali samo novinari koji po narudžbini popunjavaju stranicu između politike i sporta. Svaki je počinjao sa obećanjem da će mi postaviti pitanje koje još nikada nikome nije palo na pamet. Glasilo je uvek isto:
"Zašto ste se odselili u Ameriku? Zbog slobode?
Aha – odgovarao sam.
Melina je moj odgovor prevodila doslovno, a reporteri su još dugo i nadahnuto nešto brzo zapisivali ostavljajući me na miru.
Na rastanku me je Melina odvela u stari deo grada.
Moja najmilija ulica – kazala je i povela me u travom obrasli sokak.
Uz puteljak je stajala bela kućica, sa tako malim prozorom da bi samo patuljak kroz njega mogao da proviri. Kroz sumrak su tamo-amo trčkali mačići, kao pobegli iz neke turske bajke. Iza ograde je svojim debelim cvetom virio već procvetali jorgovan.
"Na našem, йергован – rekla je Melina
"Liči – saglasih se dobrodušno.
Retko sam loše raspoložen kada sam u ovim krajevima. To nije Istok, ali nije ni Zapad, nisam kod kuće, ali ni među strancima. Kao da sam iza suviše providnog stakla; čini se da ga nema, a u stvari je tu. Moj poznanik je to osetio na sopstvenoj koži prošavši iz dnevne sobe u vrt kroz staklena vrata. Vratili su ga za sto u zavojima, ni golog ni obučenog.
Ljubav sa Srbijom je kao sudbina koja mi nešto poručuje, ali ja ne znam šta. Tokom mojih balkanskih putovanja neprekidno čujem šaputanje sa onoga sveta. Da li time, kao Rus, dobijam zasluženu nadoknadu ili sam ja možda ipak pogrešna adresa? Srbi misle da sam preterano skroman, ali u stvari sam u neprekidnoj nedoumici.
Privezao sam pojas radi bezbednosti leta, kako me je upozorio poslednji natpis na srpskom i upiljio se kroz ovalni prozor aviona. Zemlje su promicale evropski brzo. Uskoro se pod krilom, puna poverenja, rasprostrla ravna Holandija sa njenim nedeljnim fudbalskim utakmicama i beskonačno dugim lejama lala. Onako raznobojne, izgledale su mi kao pruge na nepoznatoj zastavi neke još nepostojeće države.



                                                     

Aleksandar Genis, intervjui

Žensko pravo glasa, Emma Goldman

Hvalimo se da smo doba nauke i napretka. Nije li onda čudno da i dalje verujemo u poštovanje fetiša? Dobro, naši su fetiši različitog oblika i supstancije, ali u svojoj su moći koju imaju nad ljudskim umom još uvek pogubni kao što su bili oni stari.
Naš je savremeni fetiš opšte pravo glasa. Oni koji još nisu ostvarili taj cilj, podižu krvave revolucije da ga ostvare, a oni koji uživaju u njegovoj vlasti, prinose teške žrtve na oltar svemoćnoga božanstva. Jao heretiku koji se usudi dovesti u pitanje to božanstvo!
Žena je, čak i više od muškarca, obožavatelj tog fetiša, i premda se njeni idoli mogu menjati, ona je uvek na kolenima, uvek uzdignutih ruku, uvek slepa na činjenicu da njen bog ima noge od gline. Tako je oduvek žena najveći podupiratelj svih božanstava. Isto je tako morala platiti cenu koju samo bogovi mogu tražiti – platila je svojom slobodom, krvlju svoga srca, samim svojim životom.

Nietzscheova se poznata maksima, „Kad pođeš ženi, ponesi bič“, smatra vrlo okrutnom, a ipak Nietzsche je jednom rečenicom izrazio ženski stav prema njenim bogovima.
Religija je, posebno hrišćanska religija, osudila ženu na podređen položaj, položaj ropkinje. Iskrivila joj je narav i sputala joj dušu, a ipak, hrišćanska vera nema većeg pristaše, niko joj nije odaniji od žene. Doista, sa sigurnošću možemo reći da bi vera odavno prestala biti faktor u životu ljudi, da nije bilo potpore žene. Najzagriženiji su crkvenjaci žene, najneumorniji su misionari dširom sveta žene, uvek prinose žrtvu na oltar bogova koji su im okovali duh i podjarmili telo.

Nezasitno čudovište, rat, uzima ženi sve što joj je drago i vredno. On traži njenu braću, ljubavnike, sinove, a zauzvrat joj udjeljuje usamljen i očajnički život. A ipak, najveći je branitelj i poštovatelj rata – žena. Ona je ta koja uliva ljubav prema osvajanju i moći u svoju decu; ona je ta koja šapuće o ratnoj slavi u uši svojih malenih i koja uspavljuje svoje dete uz zvuk trube i buku pušaka. Žena je također ta koja koja okrunjuje pobednika kad se vrati s bojišta. Ali, žena je i ta koja plaća najvišu cenu tom nezasitnom čudovištu, ratu.

A tu je onda i dom. Kakav je to strašan fetiš! Kako on isisava ženinu životnu snagu – taj moderni zatvor sa zlatnim rešetkama! Njegov sjaj zaslepljuje ženu do cene koju mora platiti kao žena, majka i domaćica. Ali ipak, žena se čvrsto drži doma, moći koja je drži u svojim uzama.

Može se reći da žena, zato što shvata kakav strašan danak mora platiti Crkvi, državi i domu, želi pravo glasa da bi se oslobodila. To možda i vredi za njih nekoliko; većina sufražetkinja izričito odbacuje takvu blasfemiju. Naprotiv, one uvek insistiraju na tome da će pravo glasa ženu učiniti boljom hrišćankom i domaćicom, pouzdanom građankom države. Tako je pravo glasa samo sredstvo kojim se ojačava svemoćnost samih bogova kojima je žena od pamtiveka služila.
Zašto bi onda čudilo da je ona jednako tako odana, gorljiva, na kolenima pred novim idolom, ženskim pravom glasa. Od starine je trpila progon, zatvaranje, mučenje i sve oblike osude s osmehom na licu. Od starine se nadala prosvetljenju, čak čudu od božanstva dvadesetoga veka – prava glasa. Život, sreća, veselje, sloboda, nevinost – sve to i još više od toga treba izvirati iz prava glasa. U svojoj slepoj odanosti žena ne vidi ono što su umni ljudi spoznali još pre pedeset godina: da je pravo glasa zlo, da je samo pomoglo porobljavanju ljudi, da im je zatvorilo oči da ne bi mogli videti kako su vešto natjerani da se pokore.

Ženin zahtev za jednakim pravom glasa temelji se uglavnom na tvrdnji da žene moraju imati jednako pravo u svim društvenim sferama. Niko to ne bi mogao opovrgnuti kad bi pravo glasa bilo pravo. Žali Bože neukosti ljudskoga uma koji može u podvali videti pravdu. Jer nije li to najokrutnija podvala da jedan deo ljudi stvara zakone za druge ljude koji su prisiljeni silom pokoravati se? A ipak žene bučno zahtevaju tu „zlatnu priliku“ koja je načinila toliko jada na svetu i oduzela čoveku njegov integritet i samopouzdanje; to je podvala koja je posve pokvarila ljude i učinila ih plenom u rukama beskrupuloznih političara.

Siroti, glupi, slobodni američki građanin! Slobodan da gladuje, slobodan da se potuca cestama te velike zemlje, on uživa opšte pravo glasa i to ga je pravo okovalo lancima. Nagrada koju zauzvrat prima strogi su zakoni o radu koji zabranjuju pravo na bojkot, na demonstracije, zapravo na sve, osim prava da bude okraden za plodove svoga rada. Ali svi ti strašni rezultati fetiša dvadesetoga veka nisu ženu ničemu naučili. No, žena će pročistiti politiku, uveravaju nas.

Izlišno je reći, ja se ne protivim ženskom pravu glasa što se tiče konvencionalnoga razloga da ona nema jednaka prava. Ne vidim fizičkoga, psihološkoga, ni mentalnoga razloga zašto žena ne bi imala jednako pravo kao i muškarac da glasa. Ali me nipošto ne može zavarati besmisleno poimanje da će žena provesti ono što muškarcu nije uspelo. Ako stvari i ne pogorša, sigurno ih neće poboljšati. Zbog toga, pretpostaviti da će ona uspeti pročistiti nešto što nije podložno pročišćenju, znači pridati joj nadnaravne moći. Budući da je ženska najveća nesreća bila ta da su na nju gledali ili kao na anđela ili kao na đavola, njezin je pravi spas na zemlji; naime, njezin je spas u tome da je  smatraju ljudskim bićem i, zbog toga, podložnim svim ljudskim glupostima i pogreškama. Trebamo li onda poverovati da će dve pogreške stvar ispraviti? Trebamo li pretpostaviti da će se otrov, koji je već urođen politici, smanjiti, ako žene uđu u političku arenu? Najvatrenije sufražetkinje teško će podržati takvu ludost?
Zapravo, najnapredniji su proučavatelji  prava glasa shvatili da su svi postojeći sistemi političke moći apsurdni, i da su posve neprikladni da odgovore na urgentna životna pitanja. To je gledište potvrdila izjava jedne od najgorljivijih vernica ženskoga prava glasa, dr. Helen L. Sumner. U njenom snažnom delu s naslovom "Jednako pravo glasa" ona kaže:
„U Coloradu, jednako pravo glasa služi tome da pokaže na najočitiji način esencijalnu trulost i ponižavajući karakter postojećega sistema.“
Naravno, dr. Sumner ima na umu određeni sistem glasanja, ali isto se jednakom snagom može primeniti i na celu mašineriju zastupničkoga sistema. S takvom osnovicom, teško je razumeti kako će žena, kao politički faktor, izvući iz toga sama korist ili kako će ga izvući ostatak čovečanstva.
Ali, kažu naše odane sufražetkinje, pogledajte na krajeve i države u kojima žensko pravo glasa postoji. Pogledajte što su žene ostvarile – u Australiji, na Novome Zelandu, u Finskoj, u skandinavskim zemljama i u četiri naše države, u Idahu, Coloradu, Wyomingu i u Utahu. Udaljenost podaje čaroliju – ili, da navedemo poljsku formulu – „dobro je kad nama nije dobro“. Tako bi čovek pretpostavio da se te zemlje i američke države razlikuju od drugih zemalja ili drugih američkih država, da imaju veću slobodu, veću društvenu i ekonomsku jednakost, da više cene ljudski život, dublje razumeju veliku društvenu borbu, sa svim vitalnim pitanjima koja ona uključuje u vezi s ljudskim rodom.
Žene u Australiji i na Novome Zelandu mogu glasati i pomoći u stvaranju zakona. Jesu li radni uslovi onde bolji nego u Engleskoj, gde se sufražetkinje tako junački bore? Jesu li majke onde sretnije i jesu li deca onde slobodnija nego u Engleskoj? Da li se ženu onde više ne smatra pukom seksualnom robom? Je li se ona oslobodila puritanskih dvostrukih merila moralnosti za muškarce i žene? Sasvim sigurno se niko neće, osim demagoške političarke usuditi na ta pitanja potvrdno odgovoriti. Jer kad bi bilo tako, onda bi bilo smešno isticati Australiju i Novi Zeland kao Meku jednakoga prava glasa.
S druge strane, oni koji poznaju pravo političko stanje u Australiji, znaju da su političari ućutkali radnike najstrožim zakonima o radu, prema kojima je štrajk bez odobrenja arbitražnog odbora zločin jednak izdaji.
Ni na trenutak ne želim implicirati da je žensko pravo glasa odgovorno za takvo stanje stvari. Mislim, ipak, da nema razloga pokazivati na Australiju kao čudo od zemlje za ostvarenje ženskih prava, budući da njen uticaj nije bio kadar osloboditi radnike od ropstva političkom šefovanju.

Finska je ženama dala pravo glasa; čak štaviše, dala im je i pravo da sede u parlamentu. Je li to pomoglo da se razvije veće junaštvo, žešća gorljivost od one ruskih žena? Finska trpi, poput Rusije, strašan bič krvavoga cara. Gde su finske Perovske, Spiridonove, Fignerove, Breškovske? Gde su bezbrojne finske devojke koje veselo odlaze u Sibir boreći se za svoj cilj? Finskoj silno trebaju junačke osloboditeljice. Zašto ih glasački listići nisu stvorili? Jedini je finski osvetnik svoga naroda muškarac, a ne žena, i on je rabio učinkovitije oružje od glasačkih listića.

A u našim američkim državama u kojima žene glasaju i koje se stalno ističe kao primer čuda, što su u njima ostvarile žene glasačkim pravom a što u velikoj meri ne uživaju i žene u drugim državama; ili što ne mogu ostvariti snažnim naporom a bez glasačkoga prava?
Uistinu, u državama s pravom glasa za žene zajamčena su jednaka prava na vlasništvo; ali od kakve je koristi to pravo za mnoštvo žena bez vlasništva, za hiljade najamnih radnica koje žive od danas do sutra? Da to pravo glasa nije uticalo i ne može uticati na njihovo stanje priznala je čak i dr. Sumner, koja to sigurno dobro zna. Kao vatrena sufražetkinja koju je u Colorado poslala Sveučilišna liga za jednako pravo glasa iz države New York da prikupi građu u korist borbe za pravo glasa, ona bi bila poslednja koja bi rekla išta štetno o tome; ipak nas obaveštava da je „jednako pravo glasa vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Da žene nisu jednako plaćene za isti posao i da su, uprkos tome što u Coloradu imaju pravo raditi u školama od 1876., učiteljice plaćene manje nego u Californiji“.

S druge strane, Sumnerova ne obrazlaže činjenicu da je, premda žene imaju pravo raditi u školama već trideset i četiri godine i premda imaju jednako pravo glasa od 1894., popis stanovništva proveden pre pet meseci pokazao da samo u Denveru ima petnaest hiljada školske dece zaostale u razvoju. I to sve uz većinu žena zaposlenih u obrazovnim ustanovama i također uprkos tome da su žene u Coloradu donele „najstrože zakone o zaštiti dece i životinja“. Žene Colorada „posebno se zanimaju za državne ustanove za brigu o zavisnoj, defektnoj i delinkventnoj deci“. Kakva je to strašna optužnica protiv ženske brige, ako jedan grad ima petnaest hiljada dece zaostale u razvoju. Šta je sa slavom ženskoga prava glasa budući da uopšte nije požnjeo uspeh kad je reč o najvažnijem društvenom pitanju, o deci? I gde je nadmoćan osećaj za pravdu koji je žena trebala uneti u politički život? Gde je bio godine 1903. kad su vlasnici rudnika poveli gerilski rat sa sindikatom rudara sa zapada; kad je general Bell zaveo carstvo terora, izvlačeći muškarce iz kreveta noću, otimao ih duž granične linije, bacao ih u obore za bikove, proglasivši, „do vraga s Ustavom, palica je ustav“?
Gde su bile političarke onda i zašto nisu pokazale moć svoga glasa? Ali jesu. Pomogle su da se porazi najpošteniji i najliberalniji čovek, guverner Waite. Morao je osloboditi mesto za oruđe rudarskih kraljeva, guvernera Peabodyja, neprijatelja radnika, cara Colorada. „Muško pravo glasa doista nije moglo učiniti ništa gore.“ Priznajemo to.

U čemu su onda prednosti za ženu i društvo od ženskoga prava glasa? Često ponavljana postavka da će žene pročistiti politiku isto tako je samo mit. Tu postavku ne brane oni koji znaju političke uslove u Idahu, Coloradu, Wyomingu i Utahu.
Žena, u svojoj biti čistunka, prirodno je zadrta i nemilostiva u naporu da učini druge tako dobrima kako ona zamišlja da dobri moraju biti. Tako je, u Idahu, uzela pravo glasa svojim sestrama s ulice i proglasila sve žene „nećudorednoga značaja“ nepodobnima da glasaju. „Nećudorednom“ se dakako ne tumači prostitucija u braku. Podrazumeva se da su ilegalna prostitucija i kockanje zabranjeni. U tom smislu zakon mora biti ženskoga roda: uvek zabranjuje. U tom su pogledu svi zakoni izvrsni. Oni ne idu dalje, ali njihove tendencije otvaraju sve brane pakla. Prostitucija i kockanje nikad nisu više cvetali nego kad je zakon bio protiv njih.

U Coloradu, puritanstvo žena izrazilo se u najdrastičnijem obliku. „Muškarci koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama, ispali su iz politike otkad žene imaju pravo glasa.“ Je li brat Comstock mogao učiniti više? Jesu li svi puritanski oci učinili više? Pitam se koliko žena shvata težinu tog navodnoga junaštva. Pitam se razumeju li da je upravo to ono što ženu, umesto da je podigne, pretvara u političkoga špijuna, prezira vrednu uhodu koja zabada nos u lične stvari ljudi, ne toliko zbog dobrobiti cilja za koji se bori, nego zato što, kako su žene Colorada rekle, „voli ulaziti u kuće u kojima nikad nije bila i otkriti sve što može, politički i drugačije“.
 Da, ulaziti i u ljudsku dušu i u njene najsićušnije kutke i zakutke. Jer ništa ne zadovoljava žudnju većine žena tako kao skandal. I je li ikad dosad uživala u takvim prilikama kao sada kad je političarka?

„Oni koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama.“ Zasigurno se, skupljačice ženskih glasova ne može optužiti da imaju mere. Uzmemo li u obzir da ta zabadala mogu čak i odlučiti čiji su životi dovoljno čisti za to očito čisto ozračje, politiku, mora li slediti da vlasnici krčmi spadaju u istu kategoriju? Osim ako američko licemerje i bigotstvo, tako očito u načelu prohibicije, koje sankcioniše širenje pijanstva među muškarcima i ženama bogatašima, budno pazi na jedino mesto preostalo siromašnome čoveku. Ako ništa drugo, onda ženu upravo njeno uskogrudno i čistunsko stajalište o životu čini velikom opasnošću po slobodu gde god da ima političku moć. Muškarac je odavno nadišao praznoverice koje još proždiru ženu. Na ekonomskoj je utakmici  muškarac prisiljen pokazati delotvornost, prosuđivanje, sposobnost, kompetentnost. On zato nema ni vremena niti je sklon meriti nečiju moralnost puritanskim merilima. I u svojim političkim aktivnostima nije zavezanih očiju. On zna da je količina, a ne kvaliteta materijal za politički mlin, i, osim ako nije sentimentalni reformator ili stari fosil, zna da politika ne može biti ništa drugo do baruština.
Žene koje su imalo upućene u politički proces, znaju narav te beštije, ali u svojoj samozadovoljnosti i samoljublju teraju sebe da veruju kako samo trebaju pomaziti zver i ona će postati blaga poput janjeta, slatka i čista. Kao da žene nisu prodale svoje glasove, kao da se političarke ne mogu kupiti! Ako se njeno telo može kupiti u zamenu za materijalnu naknadu, zašto se ne bi mogao kupiti i njen glas? A da se to dogodilo u Coloradu i u drugim američkim državama, ne negiraju čak ni pobornici ženskoga prava glasa.

Kao što rekoh, žensko ograničeno gledište nije jedini argument protiv tvrdnje da je kao političarka bolja od muškarca. Ima i drugih. Njen doživotni ekonomski parazitizam iznimno je zamaglio njeno poimanje o značenju jednakosti. Bučno zahteva jednaka prava kao i muškarac, a ipak doznajemo da „vrlo malo njih pristaje agitirati u neugodnim okruzima“. Koliko im malo znači jednakost u u poređenju sa Ruskinjama, koje idu u pakao za svoje ideale!

Žena traži ista prava kao i muškarac, a ipak je ozlojeđena da ga njezina prisutnost nimalo ne sputava: on puši, ne skida šešir, i ne ustaje sa svoje stolice poput sluge. To su možda trivijalnosti, ali one su ipak ključ za narav američkih sufražetkinja. Dakako, njihove su engleske sestre nadrasle ta glupa poimanja. One su se pokazale doraslima i najvećim zahtevima postavljenima pred njihov značaj i moć izdržljivosti. Svaka čast junaštvu i čvrstoći engleskih sufražetkinja. Zahvaljujući svojim snažnim, agresivnim metodama, dokazale su da su nadahnuće čak i nekim od naših beživotnih i beskičmenjačkih dama.
Ali nakon svega, sufražetkinjama i dalje manjka poštovanje prema stvarnoj jednakosti. Jer kako drugačije obrazložiti strašan, divovski napor tih hrabrih boraca za kukavni mali zakon koji će dobro doneti samo šačici bogatašica, a apsolutno ništa golemoj masi radnica? Doista, kao političarke one moraju biti oportunisti, moraju se zadovoljiti polovičnim rešenjima ako ne mogu ostvariti celovita. Ali kao razborite i liberalne žene trebale bi da shvate da ga, ako je pravo glasa oružje, razvlašteni trebaju više od ekonomski nadmoćnije klase, i da ovi poslednji imaju već i previše moći zbog svoje ekonomske nadmoćnosti.

Sjajna voditeljica engleskih sufražetkinja, Emmeline Pankhurst, sama je priznala, kad je bila na svojoj predavačkoj turneji po Americi, da ne može biti jednakosti između nadmoćnih i potčinjenih. Ako je tako, kako će engleske radnice, već ekonomski slabije od dama koje su povlaštene Shackletonovim zakonom, biti kadre raditi sa sebi politički nadređenima ako zakon prođe? Nije li verovatno da klasa Annie Keeney, tako prepuna žara, odanosti i mučeništva, bude prisiljena na svojim leđima nositi političke šefice, baš kao što nosi svoje ekonomske gospodare. To će morati činiti i onda kad se u Engleskoj uspostavi opšte pravo glasa za muškarce i žene. Bez obzira na to što radnici rade, oni uvek moraju platiti. Ipak, oni koji veruju u moć glasanja pokazuju vrlo malo osećaja za pravdu kad se ni malo ne brinu za one kojima bi, kako tvrde, ono moglo doneti najviše koristi.
Američki pokret za pravo glasa bio je, sve donedavno, posve salonski posao, posve odvojen od ekonomskih potreba ljudi. Tako Susan B. Anthony, nesumnjivo iznimna žena, nije bila samo ravnodušna nego i antagonistična prema radnicima; nije čak oklevala ni da iskaže svoj antagonizam kad je godine 1869. savetovala ženama da zamene štampare u štrajku u New Yorku. Ne znam da li je promenila mišljenje pre smrti.

Naravno, ima nekih sufražetkinja koje su povezane s radnicama – Ženska sindikalna liga, naprimer; ali one čine manjinu i njihove su aktivnosti samo ekonomske prirode. Ostale gledaju na rad naprosto kao na stvar sudbine. Što bi bilo s bogatima, kad ne bi bilo siromašnih? Što bi bilo s tim dokonim, gotovanskim damama, koje spiskaju više za sedam dan nego što njihove žrtve zarade u godinu dana, kad ne bi bilo osamdeset miliona najamnih radnika? Jednakost, ma ko je uopšte čuo za takvo šta?
Malo je zemalja stvorilo takvu aroganciju i snobizam kao Amerika. Posebno to vredi za američku pripadnicu srednje klase. Ona ne samo da se smatra jednakom muškarcu, nego i nadmoćnom mu, posebno u svojoj čistoći, dobroti i u svom moralu. Malo čudi da američka sufražetkinja smatra da njen glas ima čudesnu moć. U svojoj uzvišenoj umišljenosti ona ne vidi koliko je ona zapravo rob, ne toliko muškarcu, koliko vlastitim glupim poimanjima i tradiciji. Jednako pravo glasa ne može popraviti tu tužnu činjenicu; može je samo istaknuti, kao što i čini.

Jedna od velikih vođa američkih žena tvrdi da žena nema samo pravo na jednaku platu, nego da zakonski treba imati pravo čak i na platu svoga supruga. Ako je ne uspe uzdržavati, trebao bi biti osuđen na zatvor a njegovu bi zaradu zarađenu u zatvoru podizala njegova ravnopravna supruga. Nije li jedna druga sjajna pobornica ženskoga prava glasa tvrdila da će njeno pravo glasanja dokinuti društvenu nepravdu, protiv koje se uzalud bore zajedničkim snagama najodličniji umovi širom sveta? Zaista treba žaliti što nas je navodni stvoritelj univerzuma već upoznao sa svojom čudesnom shemom, jer bi žensko pravo glasa zaista omogućilo ženama da ga posve nadmaše.

Ništa nije tako opasno kao seciranje fetiša. Ako smo preživeli vreme kad je takva hereza bila kažnjiva lomačom, nismo preživeli uskogrudni duh osude onih koji se usude razlikovati od prihvaćenih poimanja. Zbog toga će me verovatno proglasiti protivnicom žena. Ali to me ne može odvratiti od toga da tom pitanju gledam bez straha u lice. Ponavljam ono što sam rekla na početku: ne mislim da će žene politiku pogoršati; ali ne verujem niti da će je poboljšati. Ako žena ne može da uči iz muških pogrešaka, zašto ih činiti?

Istorija je možda kompilacija laži; ipak, u njoj ima i nekoliko istina, i one su jedini vođa kojega imamo za budućnost. Istorija  političkih aktivnosti muškaraca dokazuje da mu one nisu apsolutno ništa dale što nije mogao postići direktnije, po nižoj ceni i na postojaniji način. Zapravo, svaki pedalj zemlje koji je dobio, dobio je stalnom borbom, neprekidnom bitkom za svoja prava, a ne pravom glasa. Nema razloga da pretpostavimo da je ženi, u njenom usponu prema emancipaciji, pomoglo i da će joj pomoći glasačko pravo.
U najmračnijoj od svih zemalja, Rusiji, zemlji apsolutnoga despotizma, žena je postala jednaka muškarcu, ne glasačkim pravom, nego svojom voljom da postoji i da radi. Ne samo da je izborila za sebe svaku školu i svaki poziv, nego je izborila i muško poštovanje, njegov respekt, njegovo drugarstvo; pa čak i poštovanje celoga sveta. I to ne putem jednakoga prava glasa, nego svojim čudesnim junaštvom, svojom hrabrošću, sposobnošću, snagom volje i izdržljivošću u borbi za slobodu. Gde su žene u bilo kojoj zemlji s jednakim pravom glasa ili u nekoj od takvih naših država, koje se mogu pohvaliti takvom pobedom? Kad razmotrimo postignuća žene u Americi, također otkrivamo da je nešto dublje i snažnije od prava glasa u njezinu maršu prema oslobođenju.
Upravo je pre šezdeset i dve godine šačica žena na konvenciji u Seneca Fallsu iznela nekoliko zahteva za pravom na jednako obrazovanje i jednak pristup raznim strukama, zanimanjima itd. Kakva sjajna postignuća, kakve sjajne pobede! Ko se osim najneukijega usudi govoriti o ženi kao o pukoj domaćici? Ko se usudi natuknuti da ovaj ili onaj posao nije za ženu? Više od šezdeset godina ona je oblikovala novu atmosferu i novi život za sebe. Postala je svetska sila u svakoj domeni ljudske misli i aktivnosti. I sve to bez prava glasa, bez prava da donosi zakone, bez „povlastice“ da postane sudac, tamničar ili krvnik.
Da, možda će me smatrati ženinim neprijateljem; ali kad bih joj mogla pomoći da ugleda svetlo, ne bih se žalila.
Ženina nesreća nije u tome da je nesposobna raditi muški posao, nego u tome da troši svoju životnu silu da ga natkrili, s tradicijom veka koja su je ostavila telesno nesposobnom da održi korak s njim. O, znam da su neke uspele, ali po koju cenu, pod koju strašnu cenu! Nije važno koji posao žena radi, nego je važna kvaliteta posla koji obavlja. Ona jednakom pravu glasa ili glasačkom listiću ne može podariti novu kvalitetu, niti može od toga dobiti išta što će podići njenu vrsnost. Njezin razvoj, njena sloboda, moraju poteći iz nje i putem nje. Prvo, tako da se potvrdi kao ličnost, a ne kao polna roba. Drugo, tako da odbije da iko ima pravo na njeno telo; tako da odbije rađati decu, osim ako ih ona ne želi; tako da odbije služiti Bogu, državi, društvu, mužu, porodici itd., učinivši svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim. To jest, tako da pokuša da nauči šta je smisao i bit života u svim njegovim složenostima, oslobodivši se straha od javnog mnenja i javne osude. Samo će je to, a ne glasački listić, osloboditi, podariti joj snagu kakvu svet još nije video, snagu da voli, ostvari mir, sklad; snagu božanske vatre, životnu snagu; snagu koja stvara slobodne muškarce i žene.


_________________________________________________


                               21. vek

Ženama iz Saudijske Arabije prvi put u istoriji neće biti potrebno odobrenje njihovog muškog staraoca za glasanje na lokalnim izborima 2015.

One još nemaju pravo da putuju, rade, studiraju u inostranstvu, udaju se, razvedu, čak ni da budu primljene u bolnicu na lečenje bez dozvole muškog staraoca.

 

Iako je kralj Abdulah pokrenuo promene prava žena, nije se suprotstavio ultrakonzervativnim verskim vođama, koji su ranije dovodili u pitanje reforme.

 

Ray Bradbury, Farenhajt 451’

Da li znate zašto su knjige poput ove toliko važne? Zato što poseduju kvalitet. A šta znači reč kvalitet? Za mene to označava teksturu. Ova knjiga ima pore. Ima osobenosti. Ova knjiga može da se stavi pod mikroskop. Pod staklom biste otkrili život, videli biste kako hrli dalje u beskrajnom obilju. Što je više pora, što je više po kvadratnom centimetru više tačno pribeleženih detalja o životu, to ste "književniji". Bar je to moja definicija. Kazivanje detalja. Svežih detalja. Dobri pisci često dotiču život. Mediokriteti samo ovlaš prevuku rukom preko njega. Loši ga siluju i ostave muvama.
Da li sada vidite zašto su knjige omržene i zastrašujuće? One prikazuju pore na licu života."


Pa”, rekla je, “imam 17 godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kad te ljudi pitaju za godine, reće mi, uvek kaži da ti je 17 i da si umobolna.”

“Dobar je to posao. Ponedeljkom spali Milejevu, sredom Vitmena, petkom Foknera, spali ih u pepeo, a onda spali i pepeo. To je naša zvanična krilatica.”

“Kladim se da znam još ponešto što vi ne znate. Ujutru na travi ima rose.”
U trenutku nije mogao da se seti da li to zna ili ne zna, i prilično se uzrujao.
“A ako pogledate gore”, klimnula je glavom prema nebu, “videćete čoveka na mesecu.”

“Knjige su samo jedna vrsta spremišta za mnogo toga za šta smo strahovali da bismo mogli da zaboravimo. Nema u njima uopšte ničeg magičnog. Magija je samo u onome što knjige kazuju, u tome kako zašivaju komade kosmosa u odeću za nas.”

“Kad nemate šta da izgubite možete da rizikujete šta hoćete.”

“Oni koji ne grade moraju da pale. Staro je to koliko i istorija i maloletni prestupnici.”

“Danas svako zna, svako je apsolutno siguran: ništa se neće dogoditi meni. Ostali umiru, ja idem dalje. Nema posledica i nema odgovornosti. Osim što ih ima. Ali hajde da ne govorimo o njima, a? Kada te posledice sustignu ionako je već kasno.’

“Odlazio je iz nestvarnosti koja je bila zastrašujuća u stvarnost koja je bila nestvarna jer je bila nova.”

“Upravo je to čudesno u čoveku-nikad se ne obeshrabri i ne zgadi toliko da prestane da radi nanovo, zato što zna da radi nešto važno i vredno.”

“Svako mora da ostavi nešto za sobom kad umre, rekao je moj deda. Dete ili knjigu ili sliku ili kuću ili sagrađen zid ili napravljene cipele. Ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti, a ljudi će, kad pogledaju to drvo ili taj cvet,videti vas.”

“Pre Hrista je postojala glupava prokleta ptica po imenu feniks, koja je svakih nekoliko stotina godina gradila lomaču i spaljivala samu sebe. Mora da je bila najbliži rod čovekov. Međutim, svaki put kad bi se spalio, iskočio bi iz pepela, ponovo bi se rodio. A izgleda da i mi radimo isto, iznova i iznova, samo što mi imamo jednu prokletu stvar koju feniks nikad nije imao. Znamo sve proklete gluposti koje smo počinili u hiljadu godina i budu li nam stalno u glavama i zauvek pred očima, jednog dana ćemo možda i prestati da pravimo proklete pogrebne lomače i skačemo pravo na njih.”

“Jednog dana sećaćemo se toliko da ćemo sagraditi najveći prokleti bager u istoriji i iskopati najveći grob svih vremena i u njega gurnuti rat i zatrpati ga.”


                                                      *******************


    "- Zašto niste u školi? Vidim vas kako svakog dana lunjate.

    - Oh, ne nedostajem im - rekla je. - Nedruštvena sam, vele. Ne uklapam se. Čudno. Zapravo sam vrlo društvena. Sve ovisi o tome šta razumevaš pod društvenim, zar ne? Za mene "društveno" znači razgovarati o nečemu, kao ovo sada. - Začegrtala je kestenovima koji su otpali s drveta u prednjem dvorištu. -
 Ili pak razgovarati o tome kako je svet čudan. Lepo je biti s ljudima. No ne smatram društvenim okupiti gomilu ljudi koji mi potom neće dopustiti da govorim, je li tako? Sat TV nastave, sat košarke ili baseballa ili trčanja, zatim još jedan sat prepisivanja istorije ili slikanja, pa opet sportovi ... ali znate li da nikad ne postavljamo pitanja ili, bar, da ih većina ne postavlja? Samo vas obasipaju odgovorima, bum, bum, bum, a mi onde samo sedimo daljnja četiri sata na nastavi filmske umetnosti. To nije nimalo društveno. Mnogo levaka i mnogo vode koja se sleva niz grlić i izliva na dnu, a nama govore da je to vino, premda nije. Na kraju dana toliko smo izmoždeni da nismo ni za što drugo doli da odemo u krevet ili se uputimo u zabavište da onde zastrašujemo ljude, razbijamo okna u.. razbijalištu prozora, da velikom metalnom kuglom razbijamo aute u Razbijalištu automobila. Ili pak da izlazimo u autima pa da se utrkujemo po ulicama, nastojeći utvrditi koliko se najbliže možemo zaustaviti pred uličnom svetiljkom, da se igramo "kukavice" i "trganja radkapa". Držim da sam sve ono što kažu  da jesam. U redu. Nemam prijatelja. To bi trebao biti dokaz da sam abnormalna. No svi koje znam deru se ili plešu kao divlji ili se pak međusobno mlate. Primećujete li koliko se u zadnje vreme ljudi međusobno vređaju?

    - Zvučite jako staro.

    - Ponekad sam prastara. Bojim se svojih vršnjaka. Ubijaju jedan drugoga. Je li uvek bilo ovako? Moj ujo veli da nije. Šestoro mojih prijatelja ustreljeno je samo u poslednjih godinu dana. Deset ih je poginulo u automobilskim nesrećama. Bojim ih se, a oni me ne vole zato što se bojim. Moj ujo kaže da se njegov deda sećao vremena kad se deca nisu ubijala. No to je bilo jako davno, kad je sve bilo drugačije. Verovali su u odgovornost, kaže moj ujo. Znate li, ja sam odgovorna. Pre puno godina dobila bih batina kad bih ih zaslužila. I svu kupovinu i čišćenje obavljam ručno.

    - No više od svega - rekla je - volim promatrati ljude. Koji put se čitav dan vozim podzemnom železnicom i gledam ih, slušam. Želim samo proniknuti ko su, šta žele i kamo idu. Katkada odem u zabavište pa se vozim u mlaznim automobilima kad o ponoći jure rubom grada, a policija uopšte ne haje, samo ako su osigurani. Dovoljno je da su osigurani na deset hiljada, i sve je u redu. Ponekad se šuljam okolo i prisluškujem u podzemnoj železnici. Ili osluškujem po štandovima za točenje osvežavajućih napitaka, i znate šta?

    - Šta?
    - Ljudi uopšte ni o čemu ne razgovaraju.

    - Oh, moraju razgovarati!

    - Ne, uopšte ne razgovaraju. Uglavnom spomenu svu silu automobila ili odeće ili bazena za kupanje i kažu kako je to dobro! Ali svi govore isto i niko ne kaže ništa po čemu bi se razlikovao od ostalih. U kafićima su najveći deo vremena uključeni automati sa šalama i stalno se vrte iste šale, ili je pak uključen muzički zid, pa stalno gore-dole struje obojeni likovi, no sve je to ipak samo boja i gola apstrakcija. A u muzejima? Jeste li ikad tamo bili? Sve sama apstrakcija. Onde je sada isključivo to. Moj ujo kaže da je nekada bilo drugačije. U davna vremena slike su znale prikazivati nešto, katkada čak i ljude.

    - Vaš ujo je rekao, vaš ujo je rekao. Vaš ujo mora da je izniman čovek.
    - I jest. Bogme jest. No sada moram ići. Zbogom, gospodine Montag.
    - Zbogom.
    - Zbogom..."

Oldos Haksli , delovi iz romana

Sad uviđam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakše biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.

Da li ću ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasleđu i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urođena?


  Kontrapunkt

_______________________________________________

U jednoj od sledećih generacija, ljudi će se farmaceutskim sredstvima navesti da vole svoje ropstvo. Stvoriće se diktatura bez suza, da tako kažemo, bezbolni koncentracioni logor za čitava društva.

Na taj način će ljudima prijati da ostanu bez svoje slobode jer će im svaka želja da se bune biti odstranjena putem ispiranja mozga kroz propagandu, ili ispiranjem mozga pomoću farmaceutskih i farmakoloških sredstava. Pomišljam i na razvoj neurologije, i ugrađivanje elektroda u mozak. Ovo se doduše naširoko primenjuje na životinje i ponekad na beznadežno duševno bolesne ljude.
Ko je god posmatrao pacove kojima su elektrode ugradili u određene nervne centre mora da se upita šta bi samo bilo kada bi se nečeg takvog dokopao neki diktator. Ovde mislim na ogromnu oblast u kojoj bi se mogla ostvariti ova konačna revolucija, oblast u kojoj bi bilo moguće kontrolisati ljude u velikoj meri, ali ne kroz nasilje, već stvaranjem utiska da je život prijatniji nego što stvarno jeste, i to prijatniji do te mere da, kao što sam rekao, ljudi zavole stanje stvari koje razuman i pristojan čovek nikada ne bi smeo da odobrava. Smatram da je ovo sasvim moguće. Čini se da će ovo biti poslednja revolucija u ljudskom društvu.



Vrli novi svet

______________________________________________



"Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.
Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli…
Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.
Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa…


Zajedljivi Pilat



_______________________________________________




Ludvig Levin, nemački farmakolog, je 1886. godine objavio prvu sistematičnu studiju o kaktusu koji će kasnije poneti njegovo ime. Do tada je Anhalonium Lewini bio nepoznat nauci mada je još iz drevnih vremena u primitivnoj religiji Indijancima iz Meksika i jugozapadne Amerike predstavljao saputnika i prijatelja. Zapravo, predstavljao je mnogo više od toga. Iskazano rečima jednog od prvih Španaca koji su posetili Novi Svet, "oni jedu koren koji zovu pejotl, a koji štuju kao da je neko božanstvo".

Zašto su ga poštovali kao da je neko božanstvo postalo je jasno kada su eminentni psiholozi kao što su Jen , Hevlok Elis i Vir Mičel počeli da eksperimentišu sa meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istini za volju, ne bi se baš moglo reći da su se pretvorili u njegove bespogovorne poštovatelje, ali svi su jednoglasno proglasili meskalin sasvim jedinstvenim među opojnim sredstvima. Kada se uzme u odgovarajućoj dozi, meskalin menja svojstva svesti u većoj meri od bilo koje druge supstance kojom farmakologija raspolaže, a ipak je manje otrovan.

Istraživanjima u vezi sa meskalinom, ljudi se bave s vremena na vreme još od doba Levina i Hevloka Elisa. Ne samo što su izdvojili ovaj alkaloid, hemičari su naučili i kako da ga sintetišu, tako da više ne zavisimo od oskudnog i nesigurnog roda pustinjskih kaktusa. Psihijatri su uzimali meskalin u nadi da će na taj način iz prve ruke postići razumevanje mentalnih procesa svojih pacijenata. Radeći, nažalost, na suviše malom broju subjekata, i to pod okolnostima koje se nisu dovoljno razlikovale među sobom, psiholozi su imali prilike da posmatraju i zabeleže neke od neobičnijih aspekata ovog sredstva. Neurolozi i fiziolozi su otkrili ponešto o mehanizmima njegovog delovanja na centralni nervni sistem, a barem je jedan filozof po zanimanju uzeo meskalin nadajući se da će mu to omogućiti da donekle rasvetli prastare nerešene zagonetke, kao što su položaj i mesto uma unutar prirode, ili odnos između mozga i svesti.

Međutim, niko nije otišao dalje od toga sve do pre dve ili tri godine kada je primećena jedna nova činjenica, koja je verovatno od velikog značaja. Zapravo, ta činjenica je nekoliko decenija svima bila ispred nosa; međutim, niko je nije primetio sve dok mladi Englez, psihijatar, koji sada radi u Kanadi, nije zapazio neobičnu sličnost meskalina i adrenalina u hemijskom sastavu. Dalja istraživanja otkrila su da se lizerginska kiselina, izuzetno moćan halucinogen koji se dobija iz raževe glavnice ili izrodice (ergot), nalazi u sličnom biohemijskom odnosu sa njima. Tada je došlo i do otkrića da adrenohrom, koji je posledica raspadanja adrenalina, može da dovede do mnogih simptoma koji se javljaju kod opijenosti meskalinom.

Međutim, adrenohrom se verovatno spontano javlja u ljudskom telu. Drugim rečima, svako od nas je sposoban da stvori hemijsku supstancu za koju se zna da u malim dozama dovodi do dubokih promena u svesti. Neke od tih promena slične su onima koje se odigravaju kod šizofrenije, te kuge koja je obeležila dvadeseti vek. Da li duševni poremećaj možemo pripisati poremećaju u hemiji organizma? I da li sam hemijski poremećaj možemo pripisati psihološkim problemima koji utiču na nadbubrežne žlezde, proizvođače adrenalina? Bilo bi brzopleto i preuranjeno da to potvrdimo. Najviše što možemo da kažemo jeste da prima facie izgleda da tu ima nečega. U međuvremenu,
putokazi se uporno slede, a detektivi ­ biohemičari, psihijatri, psiholozi ­ pomno prate tragove.

Čitav niz okolnosti, za mene neobično srećnih, doveo je do toga da sam se proleća 1953. godine našao posred njihovog puta. Jedan od detektiva došao je poslom u Kaliforniju. Uprkos tome što je meskalin bio proučavan već sedamdeset godina, on je na raspolaganju imao još uvek smešno oskudan psihološki materijal, i žarko je želeo da ga proširi. Ja sam se tu zatekao, a bio sam voljan, čak revnosno spreman, da mu budem zamorče. Tako se i desilo da sam, jednog lepog majskog jutra, progutao četiri desetine grama meskalina rastvorene u pola čaše vode, i seo da čekam posledice.
Svi mi živimo zajedno, činimo nešto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mučenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcendentni doživljaj; uzalud. Samom svojom prirodom svaki otelovljeni duh osuđen je da pati i uživa u samoći. Osećaji, uvidi, maštanja, osećanja ­ svi oni su pojedinačni i lični i ne mogu da se saopšte drugima, osim putem simbola i iz druge ruke. Možemo da razmenjujemo obaveštenja o doživljajima, ali nikada same doživljaje. Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je društvo pojedinačnih univerzuma.

Vrata percepcije


______________________________________________



Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.“

:::::::::

 "Mora da sam idiot" reče u sebi pri pomisli na politička oduševljenja drugih ljudi i svoju ravnodušnost... Bio je suviše skroman da idiotizam pripiše drugima. "Nema ništa od mene,nema ništa od mene" jeknu glasno u učenoj tišini ogromne biblioteke, taj zvuk bio je strašan. Smrt, kraj svega, revolver..... 
Vreme je prolazilo, Lord Edvard zaključi da i o smrti ne može da misli povezano i usredsređeno. Čak je i smrt dosadna. 


:::::::: 

Kako mrzim bogataše! Kako ih mrzim! Zar ne nalazite da su strašni?“

“Strašniji nego sirotinja?“ Sećajući se Vederingtonove bolesničke sobe, Valter se čisto postide svoga pitanja.

“Da, da. Ima nečeg osobito niskog, nedostojnog i bolesnog kod bogatih. Novac stvara neku vrstu otrovne neosetljivosti. To je neizbežno. Hristos je to razumeo. Ono o kamili kroz iglene uši prosto je konstatovanje činjenice. A setite se i onoga o ljubavi prema bližnjima. Možda ćete po ovome pomisliti da sam hrišćanin,“ dodade on uzgred, pravdajući se. “Ali svaka čast onome ko je zaslužuje. Taj čovek je bio pametan; video je šta je šta. Ljubav prema bližnjima je probni kamen za bogataše. Bogataši nemaju bližnje.“

Kontrapunkt

_____________________________________________



'Forda slavimo,
Orgije pravimo;
Puno some, puno seksa,
Parimo se bez kompleksa.'


Oprečnih mišljenja nema; svi su tako obrađeni da ne mogu a da ne rade ono što treba


Nerazvijenost kostiju i mišića odvojila je Bernarda od njegovih bližnjih, a osećanje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok još jače izolovanosti. Helmholca je, međutim, činila tako nelagodno svesnim sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednička im je bila svest da obojica imaju izraženu individualnost.


.. sva naša nauka je samo jedan „Narodni kuvar", sa ortodoksnom teorijom kuvanja koju niko ne sme da dovodi u pitanje, i spiskom recepata kome se ništa ne sme dodavati bez odobrenja glavnog kuvara. 




Vrli novi svet
_______________________________________________

'Kako bi bilo lepo', pomisli, ' kad se ne bi moralo misliti o sreći!'
_______________________________________________

'Jedna od glavnih funkcija prijatelja jeste da izdrži (u blažem i simboličnom obliku) kazne koje bismo
želeli, ali ne možemo, da izvršimo nad našim neprijateljima.'
_______________________________________________

'Prava sreća uvek izgleda prilično mršava stvar u poređenju sa natkompenzacijama za bedu. U stanju zadovoljstva nema ničeg od onog sjaja koga ima u muškoj borbi protiv nesreće, nimalo slikovitosti koje ima u rvanju sa iskušenjima, ni konačnom padu prouzrokovanom strašću ili sumnjom. Sreća nikad nije veličanstvena.'
_______________________________________________

'Mi ne pripadamo sebi više nego što nam pripadaju stvari koje su naša svojina. Mi nismo stvorili sebe, stoga ne možemo ni biti iznad sebe. Mi nismo svoji gospodari. Mi smo božja svojina.

_______________________________________________

                                                    ARHIVA ~ KNJIŽEVNOST
                                                             VRLI NOVI SVET