Aleksandar Genis, intervjui

Toliko poštujem sve religije, da ne verujem nijednoj, a s Bogom se borim uvek: danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene:

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis, slavni ruski pisac, poreklom iz Letonije, više od tri decenije
nastanjen u Njujorku, čiji su briljantni eseji postali kultni i kod naših čitalaca,
zahvaljujući nekolikim knjigama u izdanju Geopoetike, ponovo dolazi u Srbiju, u  Beograd (12. i 13. aprila) i Novi Sad, gde će učestvovati na međunarodnom Proze festu (14–16. april). S piscem koji je odavno upisao Srbiju na „mapu svoje duše“ razgovarali smo posredstvom i-mejla (piščeve odgovore, sa ruskog, prevela je Ljubinka Milinčić).


Nova knjiga Vaših eseja „Krv, hrana i tlo“, koja se upravo pojavila na srpskom (Geopoetika, prevod Draginja Ramadanski), jeste vodič kroz različite kulturne mentalitete posredstvom kulinarskih navika. Koja Vam je od tih kultura najbliža?

U suštini, ja sam svaštojed i volim sve što je interesantno, egzotično, drugačije. Ali to je na površini. U dubini duše moje sklonosti, i ne samo kulinarske, određuju zagonetni mehanizmi, čiju prirodu ja i ne znam. Na neke zemlje i jezike reagujem, a na druge ne. Ja sam, na primer, možda u nekom ranijem životu mogao biti rođen kao Kinez, ali ne kao Indus ili Nemac, ne ni kao Francuz, niti Englez, niti Španac. Nažalost, ja ne verujem u preseljenje duša.


Ova knjiga je nastavak „Američke azbuke“. Samo, izgleda, više ne brinete o
metafizici i ideologiji hrane, već o njenim čulnim užicima?


S godinama me sve više privlači ta „metafizika“, koja se ne razlikuje od fizike. Složena metafizika – to je loša nauka. Dubina je uvek na površini. Naš je zadatak da je vidimo tamo. Kao što o tome peva Boris Grebenščikov, otac ruskog roka – „nirvana je sansara (beskonačna reinkarnacija)“. Jednostavnije se ne može reći.


Po Vama, paradoks je da globalizacija danas znači i deobu sveta na sve manje prostore i državice. Čak i za svoju Letoniju ironično velite da je to država koja „uči da bude država“ i pravi se važna zbog toga?


Ja imam veliko poštovanje prema Letoniji, o ljubavi prema njoj sam nedavno podrobno pisao. Sudbina malih zemalja, koje su umele da nađu i održe svoje mesto u Evropi, meni se čini zavidnom i uzvišenom. Moja ironija se odnosi na nacionalne fatamorgane stvorene da bi se ugodilo lokalnom patriotizmu. Ali to je prolazna bolest koju će izlečiti međunarodno iskustvo.
Što se tiče globalizacije, ona povećava cenu svih raznovrsnosti. Jan rađa Jin. Zato se, recimo, paralelno sa engleskim jezikom, koji je osvojio svet, događa preporod drevnih lokalnih jezika. Čak se i u dvomilionskoj Letoniji našlo mesto za skoro izumrli jezik zagonetnog naroda Liva. U epohi univerzalnih tendencija, lokalno – od jezika i mode do pesama i hrane – postaje dragocena ruda i rezerva rasta. Ako se politika svede na formulu, onda moja utopija izgleda prosto: maksimalna raznovrsnost kultura u okviru univerzalne političke strukture.


Zašto svaku težnju za autonomijom treba uzeti kao „kulturnu fantaziju“?

Sve ima svoje mesto. Kulturna fantazija – to je dobro, isto kao i traganje za identitetom i stvaranje nacionalnog mita. Strašno je kad u ustima demagoga i u
rukama nepismenog plebsa sve to postaje oruđe političke borbe i državni cilj. Tokom celog XX veka smo se borili da nacionalizam proteramo iz politike, nazad u kulturu.


Kako se svetska ekonomska kriza odražava na umetnost, ideje, život i dušu
ljudi? Primećujete li simptome u svom njujorškom okruženju?


Kriza je obezvredila, makar privremeno, nezadrživu potrošačku groznicu. Danas je moderno nemati, a ako se kupuje, onda jeftino. Možda će se prestižnost novog
asketizma odraziti u dizajnu čiji će smisao biti da ukrasi bednost, a ne bogatstvo. U svakom slučaju, tako je bilo u Velikoj depresiji koja je preobrazila arhitekturu
Njujorka. Estetika tridesetih godina meni izgleda najbolja u dizajnu prošlog veka.


U doba spektakla i masovnih senzacija proglasili ste samoću i kontemplaciju kao  ideal umetnika. Uspevate li danas uopšte sebi da priuštite tu „tišinu glasniju od zvuka“?


Meni je to jednostavno zato što pisac radi sam. Ta profesija ne samo da traži tišinu, nego je i proizvodi. Postepeno, zbog toga što je neophodno, počinješ da voliš usamljenost, ceniš tišinu i koristiš je. Ipak, uopšte ne očekujem da mi se mnogi pridruže. Danas se na ulici retko može sresti čovek bez mobilnog telefona. Nikad  nisam shvatao o čemu se može toliko govoriti, posebno – preko telefona.


Pisci poput Harvuda odavno upozoravaju na virus pop-kulture. I Vi delite sličanprezir prema Prisliju, Madoni, Roulingovoj… Ima li pop-kultura i neke prednosti?


Meni nije mnogo stalo do svega nabrojanog, ali to sve ne znači da prezirem pop-kulturu: ona daje đubrivo umetnosti. Visoko se često rađa iz niskog, kao lotos iz algi. Ima za to mirijada primera. Među mojim ljubimcima je i Stanislav Lem koji se pojavio iz „kosmičke opere”, Borhes koji se rodio iz detektivskih romana, ili Viktor Peljevin koji je od sovjetskih anegdota stvorio prvi zen-budistički roman „Čapajev i praznina”. Treba reći da velikom umetniku pop-kultura ne smeta. Suparnikom je smatraju samo pretenciozni mediokriteti.

Modernoj umetnosti danas nedostaju velike teme i projekti koji su je karakterisali tokom istorije. Rekli ste da velike imperije nestaju kad nestanu
velike ideje – važi li to i za umetnost?

Imperije postoje dok se u njih veruje, ali umetnost retko u tome pomaže. U celoj Britanskoj imperiji našao se samo jedan književni genije – Kipling. U sovjetskoj –manje i od toga. Period raspada izgleda plodotvornijim od perioda uzleta. Uzmimo, opet, englesku kulturu koja se obogatila na račun periferije – počevši, naravno, od Irca Džojsa. Uostalom, umetnost je individualna stvar. Ona zavisi od ličnosti, a ne od ideje. Samo ponekad, kao što se to dogodilo sa Platonovom, genije i epoha se rimuju, stvarajući nezemaljska remek-dela.

U esejima skačete od tema nacionalne ideologije do kulinarstva, od budizma do fudbala. Čemu zapravo težite?

Mislim da književnost mora biti integralna. Ona vraća rascepkanom svetu celost. Ja se, koliko mogu, trudim da je ovaplotim na suženom prostoru eseja.

Tek kad ste došli u Ameriku, shvatili ste koliki ste Evropljanin, kažete. Zašto ste, onda, pobegli od Evrope?


Sećajući se svog života u Lenjingradu, Brodski je rekao o sebi i svojim drugovima: „Mi smo i bili Zapad“. Evropa – to je jezik koji pripada svakome ko ga nauči. Ja to, kad sam živeo u Rigi, još nisam shvatao, ali ona mi je dala prve lekcije svojom gotskom arhitekturom. Ona mi i dan-danas nedostaje u Americi.

Kako danas sudite o ruskoj inteligenciji?

Ja više ne sudim o ruskoj inteligenciji. Ranije smo svi mi bili jednaki, ali sada različito mislimo. Moguće je da se to objašnjava time što je Putinova Rusija mnogo uzela, ali je mnogo i dala. U sovjetskoj bedi intelektualac nije imao šta da izgubi, sada ima. Zato, ako i ne vole vlast, oni je trpe – pre svega zato što je predvidiva. O slobodi se to ne može reći, ali upravo to iskustvo mi nismo imali u sovjetsko vreme.

U Pavićevom romanu „Drugo telo“ junakinja poredi pisca sa dinosaurusom, čijizapleti ne mogu da se nose sa rijaliti-šouom. A drugi junak, pisac, poredi romane sa švedskim stolom. Čitalac je u oba slučaja Buridanov magarac. Koja Vam se pozicija više sviđa?

Naravno, druga, zato što realnoj televiziji uopšte nije potreban autor. Demokratska (po odnosu prema čitaocu) koncepcija teksta kao švedskog stola meni je simpatična već zato što sam i ja upravo takav. Pošto živim u kosmopolitskom Njujorku, ja svakog dana, a nekad i svakog časa, stvaram sebi privremeni kulturni identitet. Pri tome me ne zbunjuje „buridanovska“ sudbina, zato što čak i magarcu intuicija može da pomogne da napravi pravi izbor.


Izjavili ste da je pisanje kao molitva, i da živimo u postateističko vreme. Kako biste definisali vlastitu religiju u trećem milenijumu?

Ja toliko poštujem svaku religiju da nijednoj ne verujem. A s Bogom se borim uvek:danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene. Tako funkcionišemo. Zašto je ateizam tako lako „odbačen“, ukoliko je uopšte odbačen? U svakom čoveku, govorio je Sartr, postoji rupa veličine Boga. Danas su je naučnici našli i opisali. Oni tvrde da je već kod bebe prisutna podela duše i tela. Ja ne znam kakve će zaključke iz toga izvući društvo, meni je dovoljno što je nemoguće zanemariti tu činjenicu.


U jednom našem intervjuu, uporedili ste kompjuter sa svojim mačkom
Herodotom, koji je, iako ne govori ni ruski ni engleski, uvek uspevao da Vas
natera da radite ono što on hoće. Jeste li danas manje skeptični prema
tehnologiji?

Tokom tih godina skinuo se sjaj novog i postalo je udobnije. Internet je postao neophodan i svuda prisutan kanal informacija. Besmisleno je gušiti se od ljubavi
prema njemu, a još je gluplje čekati da iz slavine umesto hlorisane vode poteče šampanjac.

Virtuelna komunikacija – mejlovi, četing i sl. redukuju naš jezik na obim haiku- pesme. Lingvisti kažu da će uskoro ličiti na drevni, simbolički jezik?


Možda je i tako.Omladina koja živi u ruskoj Mreži stvorila je svoj zabavni jezik koji se ne može prevesti čak ni na ruski: „vedmed“, „krevedko“. Funkcija tog arga nije lingvistička, već socijalna: da se svoji razlikuju od tuđih. Što se mene tiče, ja se zadovoljavam jezikom i-mejla. Za razliku od, recimo, telefona, on ograničava opštenje na tačne informacije i kratke šale. Uz to, kako tvrde psiholozi, čovek najređe laže kompjuteru, jer zna da će svaka njegova e-poruka biti sačuvana u elektronskoj utrobi.


Hoće li, onda, svi ljudi jednom postati pesnici?

U određenom uzrastu svi ljudi su pesnici. Zato, ako i prestanu da recituju i čitaju, ljudi neće prestati da pišu poeziju.

Vesna Roganović

[objavljeno: 04/04/2009]
_____________________________________________


Jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu je fudbal

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis (1953, Rjazanj, Rusija) je poznati ruski pisac, esejista i književni kritičar. Od ranog djetinjstva živi u Rigi, gdje je diplomirao rusistiku. Kao sasvim mlad, 1977. godine, dospijeva u Ameriku, i tu se profesionalno formira kao književni kritičar i esejista, baveći se poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog radija. U okrilje otadžbinskih medija vraća se kao  originalan stvaralac i uticajan arbitar širokog spektra književnih i kulturnih pojava.
Godine 1993. je bio član žirija Bukerovog fonda za najbolji ruski roman. U
koautorstvu sa Petrom Vejlom objavio je niz knjiga. “Savremena ruska proza” i
“Maternji jezik” su obavezno štivo za učenike srednjih škola u Rusiji. Od 1990.
godine piše samostalno. Prepoznatljivo, sugestivno i pitko autorsko pismo Aleksandra Genisa, kojim se u eksperimentalnom žanru tzv. lirske kulturologije promišlja niz  savremenih fenomena, najbolje dolazi do izražaja u knjigama eseja: “Američka azbuka”, “Crveni hljeb - Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije”, “Kula vavilonska - Umjetnost vremena sadašnjeg”, “Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti”, “Tama i tišina - Umjetnost oduzimanja”, “Dovlatov i okolina - Filološki roman”, “Ivan Petrović je umro”, “Koloplet”, “Pejzaži”. Genisove knjige objavljuje beogradska “Geopoetika” u prevodu Draginje Ramadanski. Na naša pitanja Aleksandar Genis je odgovorio iz Njujorka, gdje živi, a ovaj razgovor je sa ruskog jezika prevela Nela Radoičić.


U našoj zemlji ste najpoznatiji kao esejista. Da li je esej i no fikšn vaša omiljena forma?


- Da bi odgovorili na to pitanje, najprije je potrebno naći definiciju eseja. Upravo time se i bavim čitavog života. Jedna od radnih varijanti je - beletristika bez likova, književnost u kojoj autor nema iza koga da se sakrije. S druge, stilske strane, esej gravitira ka poeziji: smisao se ne rađa samo iz misli, već i iz riječi. Sa treće, za mene sada najvažnije tačke gledišta, prestao sam da lupam glavu o razlikama između fikšna i no fikšna, što mi je jako pojednostavilo život.

U knjizi “Stočiću, postavi se” pisali ste o vezama književnosti i gastronomije. Koje su po Vama veze između književnosti i hrane? Šta možemo saznati iz nečije kuhinje?


- Želio bih da kažem da je kuhinja za mene isto što i violina za Ajnštajna, ali će me onda pitati: a gdje je tvoja teorija relativiteta? Volim da kuvam, jedem, pišem i čitam o jelu, jer više od svega mi smo kadri da spoznamo jestivi dio svijeta. Svaki nacionalni recept povezuje istoriju i geografiju u jedan hijeroglif kulture.
Majstorska kulinarska proza može se nazvati čednom pornografijom - ona je sposobna da izazove čisto fiziološku reakciju. I to znači da takva književnost sadrži u sebi nesporni kriterijum uspjeha. Ako se pročitavši Gogolja ne zaputite prema frižideru, vrijeme je da se obratite ljekaru.

“Crveni hljeb/Američka azbuka” je Vaša knjiga o svakodnevnim stvarima i
događajima karakterističnim za SAD i Rusiju. Možemo li govoriti i o sličnostima  između ove dvije strane Vaše knjige?


- Obje zemlje su samodovoljne i zato provincijalne, jer su zainteresovane samo za sebe. Rusiju, istina, još opterećuje što o njoj misle stranci, dok Ameriku to ne brine. Na tome se, ipak, sličnost završava.


Kritika kaže da ste pisac paradoksa. Kako vi objašnjavate ove tvrdnje?

- To pišu lijeni kritičari, koji tako nazivaju približavanje dalekog i neočekivanog.
Paradoks konstriuše logički nemoguću situaciju: svemogući Bog stvara kamen koji sam ne može da podigne. Ali iz paradoksa ništa ne možeš izvući, zato što se on zatvara u sebi samom. Mnogo više me interesuju koani (posebna forma anegdota- zagonetki u zen filozofiji - prim. prev.), ti tobožnji paradoksi koji postavljaju pitanja na koja postoje odgovori, istina, neizvjesno kakvi.


Šta je sa ruskim postmodernizmom danas, da li je to dio prošlosti? Koje su nove tendencije u književnosti?

- Postmodernizam je u Rusiji bio prihvaćen sa velikim oduševljenjem, zato što joj je nosio odavno primljenu vijest o plastičnom karakteru realnosti. U zemlji u kojoj su vještačke bile čak i cijene ulja, učenje o prividnom izgledalo je kao staro otkriće. Ipak, postmodernizam je književnosti dao manje nego što je obećavao - samo prozu Sorokina i Peljevina. Ne znam šta će ga zamijeniti, zato što je to bio posljednji pravac koji me interesovao. Već neko vrijeme me ne zanimaju škole, već učitelji.


U posljednjoj deceniji Rusija se mnogo promijenila, kako vi gledate na te promjene? Sa nostalgijom?


- Nesreća je u tome što se Rusija nije dovoljno promijenila. Danas smo, konačno, saznali šta misli narod i ja s njim nisam saglasan. S punim odobravanjem većine, ruski život je ponovo uspostavio sovjetski život, zaobilazeći pritom komunizam. Brižljivo okružujući sebe neprijateljima (Pribaltika, Ukrajina, Gruzija), nova Rusija gradi sebe po starom modelu “opkoljene tvrđave”. Ne mogu reći da se s nježnošću prisjećam prošlosti. Moje je viđenje da postoji samo fiziološka nostalgija - za krajem u kom si odrastao (u mom slučaju to je Letonija).
Druga je stvar što žalim za onim strastvenim, živim i stvaralačkim interesom za svijet iza gvozdene zavjese, koji je tako pozitivno karakterisao generaciju Brodskog.

Često u esejima pišete i o zen budizmu. Otkuda potiče vaše interesovanje za zen?


- Zen me oduvijek privlačio praktičnošću i humorom. Uz to, on je koristan u domaćinstvu, kada te uči da piješ čaj ili pereš posuđe. Danas je za mene budizam  neizbježni zaključak, zajednički imenilac i nedostižni (za mene) ideal koji ne traži nemoguće - vjeru.

U našem svijetu religija ima visoko mjesto. Šta je razlog za takvo stanje?

- Religiozna groznica 21. vijeka je odgovor prethodnom vijeku, odmazda za nesposobnost nauke da na sebe preuzme teološku ulogu. Kad su naučnici konačno prestali da igraju tu ulogu, ispostavilo se da nam ne treba fizika bez metafizike. Savremeni svijet je arena suparničkih religija, a među njima je i ona koja se rađa - ekološka. Na tom nemirnom fonu raduje jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu - fudbal.

Kako vi vidite kulturu u svjetlu globalizacije? Da li zaista svi možemo biti (kao) jedno?

- Gdje je jan, tamo je jin. Volio bih da doživim to vrijeme u kojem će svijet biti maksimalno objedinjen uračunljivim političkim sistemom i krajnje podijeljen
mjesnim kulturnim razlikama. Recimo, rast Evropske unije vodi ne samo ka univerzalnim zakonima, već i ponovnom rađanju starih nacionalnih tradicija. Ta slika živo podsjeća na srednji vijek: unutar jedinstvenog (tada hrišćanskog) svijeta - beskonačna raznolikost lokalnih kultura. To je najsažetije napisano na dolaru: "E pluribus unum".


Kako vam izgleda današnja ruska književnost? Može li se među imenima naći i neki novi Dovlatov?


- Ruska književnost, kao i svaka druga, preživljava tešku pauzu. I novi Dovlatov ne bi pomogao, zato što je Sergej bio posljednji klasik prethodne epohe.


Ovog ljeta dolazite u Budvu. Da li ste ranije dolazili u našu državu i koje su vam prve asocijacije pri pomenu Crne Gore?

- Godine 1983. bio sam u gradu koji se tada ne samo zvao Titograd, već je to i bio. U Crnoj Gori me iznenadila opsjednutost istorijom i osvojila ljubav prema Rusima, naročito prema Petru Prvom.


Vujica OGNJENOVIĆ

_________________________________________________

ZEN FUDBALA

Fudbal, kao i Ujedinjene nacije, proklamuje ravnopravnost svih država, nezavisno od teritorije, stanovništva i dohotka. Ali, za razliku od Ujedinjenih nacija, fudbal tu formalnu ravnopravnost sprovodi u djelo, demonstrirajući ravnopravnost Davida sa Golijatom. U svijetu gdje banke, Internet i teroristi uspješno ukidaju državne granice, samo fudbal održava sve rasplinutiji državni identitet. Države i narodi se najlakše  razlikuju na terenu - po gaćicama i majicama. Ponekad se, naravno, u geometriji igre ispoljavaju ne samo boje, nego i suština nacionalne duše. Teško je pobrkati disciplinovani njemački marš od gola do gola sa napredovanjem Brazilaca, koji ne daju loptu ni svojima ni tuđima.
Očevidne razlike još više ističu heraldičku prirodu fudbala. Kao jedan vid državnog fet išizma, ovo moćno sujevjerje podsjeća na kult plodnosti, koji povezuje kolektivno blagostanje s postignutim golom. To arhaično viđenje strano je Amerikancima. Gosti na prazniku života, oni zastupaju usamljenički anacionalni raj, gdje fudbaleri, kao Marsovci ili anđeli, ganjaju loptu po terenu zarad sopstvenog a ne našeg zadovoljstva.
     Ne opravdavam Amerikance, samo ih žalim, jer posmatrati fudbal nije manje
interesantno nego ga igrati, i uz to nije nimalo lakše. Kao i sve veliko, fudbal je
isuviše jednostavan da bi se mogao objasniti. Zato ga mnogi zamjenjuju sa religijom, upirući u mističan karakter dešavanja, ili sa životom, ističući nepredvidivost dešavanja i visoku cijenu grešaka. Meni pak fudbal liči na umjetnost, koja, kao i on, nije moguća bez temeljne uslovnosti.

(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”, “Geopoetika”, 2003)

_____________________________________


DAROVI MUDRACA

     Cigara, do izazovnosti očigledan simbol slobode, dopušta svakome da izabere sebi put do groblja. Duvan, naravno, ostaje smrtonosna biljka. Kao i ranije, pušenje je štetno, ali sada uz maksimalno zadovoljstvo.
       Sartr koji u “Biću i ništavilu” piše i o cigaretama, uočava u njima proletersku
jednakost: međusobno zamjenjive i bezlične, one se ne razlikuju u pakli. Bezlično čedo konvejera, jeftina, neugledna i nezahtjevna cigareta ne traži za sebe poštovanje. Odnosi sa njom ne zasnivaju se na ljubavi nego na nuždi - s njom nije dobro, a bez nje je loše.
     Cigareta je nalik kamenjarki, cigara liči na gejšu. Ona je pojedinačna, egzotična i  dosta skupa (od jednog i po do dvadeset dolara), može da diktira mjesto i vrijeme  sastanka.
     Cigareta prati druge aktivnosti, cigara ih isključuje. Ona zahtijeva nepodijeljenu pažnju. Pravilno pušiti cigaru, to jest, uvlačiti dva puta u minutu, udišući ali ne gutajući dim, kao degustatori vino, - to je znalačko provođenje vremena, na koje odlazi od trideset minuta do sata i po.
     Drugim riječima, cigara je - bunt protiv žurbe. Primamljivost nije toliko u duvanu koliko u pauzi koja izdvaja pušača iz uob ičajenog protoka života i osuđuje ga na  meditativnu dokolicu. Cigara je Oblomov u svijetu štolceva; kao i njega, i nju odlikuje apsolutna besciljnost.



(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”)

_____________



Danas 22.01.05

Pisanje je molitva
Aleksandar Genis

Aleksandar Genis (1953) jedan je od vodećih ruskih-svetskih pisaca. Prijatelj
Dovlatova, u esejistici nalik na velikog Brodskog, Genis u literaturu novog doba
ponovo vraća sjaj eseju i esejistici, baš kao i proučavanju književnosti i književnoj kritici. Autor je brojnih dela, od kojih je većina prevedena na naš jezik, zahvaljujući Draginji Ramadanski, prevodilici koja je za izuzetan prevodilački dar i rad na prevođenju Genisovog dela i nagrađivana i izdavačkoj kući "Geopoetika" koja je Genisa otkrila našoj kulturi i postala njegov ekskluzivni izdavač. "Kula vavilonska", "Američka azbuka. Crveni hleb", "Tama i tišina", "Dovlatov i okolina", "Stočiću,  postavi se", Genisovi su naslovi koji se mogu naći na srpskom jeziku. Mnogo od ovih naslova pominju se u razgovoru koji sledi...


Negde u "Kuli vavilonskoj" citirate Šelija i njegovu rečenicu: "Svi smo mi Grci". U kom vidu i obliku prepoznajete grčku kulturu u odjecima sadašnje, novomilenijumske, koji mnogi nazivaju i "kontrakulturom"?


- Danas skoro da bih ispravio Šelija: "Svi smo mi samo Grci". Planetarna civilizacija, o čemu neprestano pišem, rođena je iz saveza dve različite tradicije: Helade i Kine. U 21. veku uticaj poslednje je i te kako primetan, ali u 19. veku, u Šelijevo doba, kineska kultura bila je odsutna sa horizonta Zapada. Hegel je, recimo, pisao besmislice o njoj. Međutim, u ranoj - naturfilozofskoj - etapi, Grci su bili bliski Kinezima. Pa i Epikur je imao s njima mnogo zajedničkog. Razvod je počeo od Platona, od otkrića metafizike, koju Kinezi nisu priznavali. Ukratko, čini mi se da danas postaje aktuelno upravo ono grčko nasleđe, koje smo do sada najmanje razumevali. Ne čitaju uzalud konstruktori virtualne realnosti Ničeovo "Rađanje tragedije". Ne nalazimo slučajno u grčkoj baštini prototip ekološke religije sa njenim kultom majke-zemlje (Gaja). Verovatno u epohi ratobornog (ostrvljenog) monoteizma zanimljivu alternativu nudi i načelno helensko mnogoboštvo. Uzgred, baš sam se u Srbiji, u književnoj koloniji "Čortanovci", sprijateljio sa izvanrednim grčkim pesnikom, koji sebe smatra poklonikom Olimpijske religije. Mislim da bi ga Brodski razumeo.

Suzuki piše, a Vi ga u korpusu svojih eseja citirate, da "današnja tipična religioznost omogućuje izbegavanje banalnosti svakodnevnog života". Da li su se na istom zadatku, tom prilikom, našli na istom putu i religija i umetnost?


- Estetski doživljaji mogu da učine život isto tako posebnim kao i religiozni. Suzuki je govorio o zenu, koji nas uči meditativnom posmatranju, bez koga, ako je verovati  Šopenhaueru, i nema stvaralaštva. Ipak, ima tu nekog lukavstva. Filozofija se često trudi da nam otkrije Boga, ali se zadovoljava njegovim surogatom - umetnikom. Bilo kako bilo, religija je bliska umetnosti, još od pećinskog slikarstva. Pitanje glasi da li je moguć njihov dubinski susret, njihovo stvaralačko presecanje. Danas živimo u vremenu burnog religioznog stvaralaštva, kada oživljuje stara vera i rađa se nova,  između ostalog i ona koja Boga smatra umetničkim delom.


Kod naše čitalačke publike veoma je zapaženo Vaše literarno-gastronomsko slavlje, "Stočiću, postavi se" ("Geopoetika", 2004.) No, na mapi gradova i zemalja koje su ostavile trag na Vašem nepcu, nema ovdašnjih adresa. Da li to znači da je ovde gastronomsko počelo da liči na svakodnevno i postalo - bezukusno? I šta nam još, pored gastronomije, tako duboko otkriva kulturu i suštinu jednog podneblja?


- Literarno "proslavljanje" Srbije tek mi predstoji. Zahvaljujući gostoprimstvu mojih domaćina, dobro sam zapamtio i kajmak, i burek, i čudesnu breskovaču kojom me je počastila moja verna prevodilica Draginja Ramadanska. I sam se čudim, kako mnogo govori o narodu njegova kuhinja. Nemojmo gubiti iz vida kako se teško zaboravlja šta su jeli junaci čuvenih romana. Stvar je u tome, da je gastronomija intimna, poput ljubavi, i raznolika kao istorija. Doduše, ona nipošto nije jedini ključ za razumevanje neke strane kulture. U suštini, polazna tačka svakog putovanja može da bude bilo koja uočena pojedinost - gest, reč, manir ili pogled.

Učili ste putovanje u podsvest pomoću učenika lame Namkhaj Norbua. Čime objašnjavate toliku popularnost budizma u Americi? Slažete li se sa postulatom da nam u novom milenijumu ili sledi nova religija ili, verski ratovi, kako nam to, ponekad, pišu antropolozi, sociolozi i poneki političar?


- U novom veku sledi nam i nova religija i novi verski ratovi. 21. vek je otvorio Pandorinu kutiju, na čijem dnu je ostao samo ateizam. Budizam na tom poprištu igra bitnu ali ne suviše upadljivu ulogu. On zahteva od nas sve osim vere. Pa ipak se u Americi broj budista svake godine udvostručuje. To je religija za agnostike kojima je, može se reći, pripadao i sam buda. Osim toga, ova religija se dobro slaže sa novom fizikom i psihologijom, što je važno za one kome je zanimljiva ne samo prva, već i druga sa trećom.
    Još nešto. Jednom sam postavio isto pitanje budi, nastojniku zen manastira u Ketskilskim planinama. Rekao je da se Amerikancima sviđa neautoritarni karakter budizma, gde nema dogmi, pape, ortodoksije, gde uspeh (prosvetljenje) zavisi samo od individualnog napora koji, istina, dovodi do odricanja od ličnosti. To je veoma  američki - dodao je Dajdo Luri, koji je u prošlosti bio mornarički pešadinac.

Andrić je rekao da je pisanje "nalik na govor deteta u mraku, koje se plaši",a Sorokin:"Kad pišeš, nije strašno". U eri u kojoj, kako je Gete tačno predvideo, "pesnici često dodaju vode u mastilo", kako Vi doživljavate pisanje i pisca? Kao poslednje ostatke Gutenbergove galaksije, koju će zauvek pokriti nova, vizuelna civilizacija, koja prezire reč, ili ste i Vi, kao i Ibzen, ovde da postavljate pitanja, a ne da na njih odgovarate?

- Pisanje je duboko lična stvar i po tome je srodno molitvi. Zadaješ pitanja jeziku i, ako imaš sreće, dobijaš na njih odgovore. Zar to nije čudo? I upravo ono rađa veliku poeziju. Videokratija menja reljef naše civilizacije, ali ona nikada neće ukinuti lični odnos autora sa rečju. Zato, recimo, jednog dana ljudi mogu prestati da čitaju poeziju, ali nikada ne će prestati da je pišu. Što se mene tiče, i pored radosti novih dostignuća, skloniji sam da zaostajem u arjergardi postgutenbergovske galaksije i da, kako znam i umem, štitim zaleđe stare kulture.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski


Sanja Domazet

Večernje novosti
15.09.2002.


Mali narodi ? veliki dometi
PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
       Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće Geopoetika. Autor "Američke azbuke", " Dovlotova i okoline","Tame i tišine", "Kule vavilonske" trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u "zadnjim redovima?", u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.

Jezik emigranta

- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova
umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr "no fikšn". U tom prostoru, iako negativno definisan,  mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.

Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?

- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva "zadnjih redova", treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogrom ne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.

Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?


- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom,  paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!

To je slučaj i sa Brodskim?

- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.

Ostati po strani

Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?

- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu  Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački  pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i  ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.

Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?

- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti "Rišku plažu" i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih "Šetnji sa Puškinom". Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se  zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija "postavljanja ispod", niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi:
"U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu " sveta?"

"Poslednji Vizantijac"

- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?"Ja sam poslednji Vizantijac?". Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!

Milena MARKOVIĆ
______________________________

Blic
16.09.2002.


Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u  trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura
Moj dom je tamo gde prede moj mačak

Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše". Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".

Kako to objašnjavate?

- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.

U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?

- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i
civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tanani manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih  došao do prave suštine nekog naroda.

Na primer?

- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih  zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".

U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko
svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka  susreta?

- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i
pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje  rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.

Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?

- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.


TATJANA NEŽIĆ

___________________________

Danas
29.09.2002.


Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma

Praznina spašava čoveka

Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavačke kuće! "Geopoetika", koja je dosad objavila četiri njegova dela:"Američka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tišina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su doživele izuzetnu recepciju kod ovdašnje šitalačke publike između ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tišina" dobila Nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolji prevod godine.

Razgovor sa Genisom počinjemo najglobalnijom temom - šta se dešava sa čovekom na početku trećeg milenijuma.

Devetnaesti vek je kroz Ničeova usta formulisao floskulu koja je obeležila to vreme, a koja kaže :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se čini da je čovek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...


- Niče je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima američkih univerziteta nailazio na sledeći grafit: "Niče je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i čoveka, je preuveličana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otuđenje. Drugim rečima, smrt nije konačna. I Bog ne može nikada umreti, osim što će se promeniti u odnosu na različite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrću. Bog će biti različit. Jer Bog se menja. Šezdesetih godina, na koricama časopisa Life pojavila se vest: "Živimo u svetu bez boga". No, danas to više niko ne bi mogao da kaže, danas je Bog življi nego ikada.
Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu između paganstva i hrišćanstva. Statistika govori da u naše vreme možemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticčka epoha. Danas živimo u postateističkoj eposi kada je ideja ateizma potrošena i odbačena. Navešću primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo ništa protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili žena, ali svi su se složili u jednom: za predsednika ne može nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne liči na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, mističnog iskaza, današnji Bog je Bog stvaralaštva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto možemo reći i o romanu i o  čoveku. Posle smrti romana, roman se vraća u drugom obliku, obliku koji treba doživeti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u pršlost i putovanje u budućnost koja će tek doći, piše Milorad Pavić.
Paralela sa Bogom takođe stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od mističnog doživljaja. Pavic je pisac koji idući napred korača i nazad, ka arhaičnoj formi kulture, što i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Čoveka su tumačili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas više nije tako. Danas registrujemo iščeznuće krajnosti u tumačenju i čovek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajući sopstveni umnoženi lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Čovek i televizija se međusobno stvaraju. Šta to znači - to znači da je čovek suočen sa prazninom. Međutim, to je od iskona tako, to je stara budistička teza. To drugim recčima znači da praznina spašava cčoveka od toga da bude igračka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropološki izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo. Ono što nam predstoji je ponovno promišljanje čoveka.

Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je žena bez maske. Dostojevski je govorio o tome šta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao šta govore ljudi na čijem se licu postojanje maski ustoličilo. Beket je pisao o tome šta maske govore. Čini mi se da Vi pišete o onome što govori ljudsko biće koje se nalazi u procepu između lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?

Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"


Šta je poslednje što ste čitali pre ovoga intervjua?

- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadžaj: čoveka zovu u zamak, ali on ne može da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slučaju dogodilo se tako što smo se, u vreme dok sam ga čitao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogršsna. I telefonski sam mnogo puta pokušavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vašingtonu. Sve ostalo je čak premašivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.

- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza  maske, dopiranje do čoveka bez socioloških, društvenih i drugih stega, do čoveka  golog, razgolćenog, do njegove duše. To je Tolstoj postigao. Sledeći korak učinio je Džojs. Njegova umetnička ambicija bila je da čoveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontološko razodevanje imalo za svrhu da spase čovekovo biće od naslaga svih tih neodređenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i suštinsko. To je bio i ontološki i filozofski i naučni i umetnički cilj, da dospemo do onoga što se ne može shvatiti, do toga što se nalazi ispod maske, a to je praznina.
     Sva ta razmišljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaže meni da se orijentišem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumačim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je čovek praznina ispod maske, šta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvažavam, kaže da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odražava svaka pora našeg lica, ona je tako ravna da može biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako čovek nađe spokoj u svome bicu, biće izjednačen sa tako moćnim ogledalom.
 Umetnik predstavlja upravo to: dijalog između čoveka i onog što se u njemu odražava. Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uređenje, čišćenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Šopenhauer, rekavši da umetnik ne treba da se meša u ono što stvara. Ogledala znači, prikuplja sve oko sebe i odražava to, ali se ni u šta ne meša. Videti svet onakvim kakva jeste, možete samo kad sebe izuzmete iz njega.

    Jedan od nasih najvećih pisaca Danilo Kiš, napisao je čuvenu pripovetku
"Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o našim životima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kiš nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pišu mormoni. Šta mislite da u toj knjizi piše o Vama?


- Naravno da sam čitao i da veoma volim Kiša. Ma šta god da u toj knjizi piše o meni, to neće biti ništa važno. To će biti ili o nekom drugome koga više nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juče. U takve enciklopedije dospeva samo naš leš. Otuda mislim da je reč o izlišnoj tvorevini.
   Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvišna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamćenja.

Šta čita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad neće biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?

- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet.  Sudeći po sopstvenom iskustvu, pošto ja nikada ne čitam svoje knjige, mislim da ni Bog ne čita tu knjigu. To je pesimistička misao. Evo i optimističke: Andrej Bitov,  veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivač, da Bog čita naše knjige, uživajucći u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.
Tokom istorije, prisustvovali smo građenju i razgrađivanju imperija. Nekada je biti imperija značilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je značilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim očima srušile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastače se američka, iako oni još uvek kontrolišu i svoju teritoriju i svoj jezik.

Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?

- Ja smatram da imperije ne čine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono što čini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalistička ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik.
    Rusija je preživela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je  primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i  imperije.

Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vaša dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vaš filološki roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vaš prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?

- Često, pogotovo u proleće i naročito kad mi predstoje važni događaji u životu. Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoči odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Naš zajedničiki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumačio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizičke smrti učesnik naših razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadživeo. Sva je prilika da će uskoro mene on sanjati. Osim što je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni književni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.

Sanja Domazet

Aleksandar Genis, odlomci iz romana  

Aleksandar Genis

Škola raskoši


Bil Gejts, koji u našoj mitologiji igra istu ulogu kao Harun al Rašid u Pričama iz hiljadu i jedne noći, podigao je u Sijetlu kuću budućnosti. Snabedeven najsavremenijim komunikacijama, ovaj digitalni zamak omogućuje svom vlasniku da se poveže ma s kojom tačkom planete, i šire, ako se tamo nađe neko s kim bi da popriča. To je razumljivo - i pre su o važnosti činovnika sudili po broju telefona na njegovom stolu. Veza je stvarno povezana sa vlašću, ako ne tvojom, ono nad tobom. Obavijaju nas nevidljive etarske žice, kao paučina muvu, koja uvek može da se nađe prema cimanju. Ako te traže, verovatno si potreban. Da bi se uverili u svoju neophodnost, spremni smo da idemo na kratkoj uzici.
Još je gore što sredstva komunikacije simuliraju opštenje, zamenjujući punovrednu ličnost njenom protezom. Jeste li primetili da preko telefona izgledamo gluplje nego u životu? Jer pravi, a ne iluzorni kontakt uključuje mnogo toga o čemu nismo imali pojma, sve dok nas progres nije izdresirao. To je pogled, i ćutanje, i gest, i grimasa, i što je glavno - još naučno neistraženo - "biopolje"; tek kada dospemo u njega, prožima nas prihvatanje ili odbijanje drugoga.

Tako je to sa svim. Okružujući se sve artificijelnijim iluzijama, gubimo šansu da uočimo onu neuhvatljivu materiju, koju filozofi iz puke bespomoćnosti nazivaju "realnošću". Kažu da će se naša istorija završiti kad veštački doživljaji (već sam se skijao na virtuelnim skija ma i lebdeo virtuelnom jedrilicom) postanu identični sa neposrednim osetima. Pripremajući se na to, Gejts otkupljuje pravo na sve likove koje čovečanstvo ikada stvorilo. Njegov ambiciozni cilj je da ih učini dostupnima svakom ko poseduje kompjuter (naravno, s programom "Majkrosofta"). Poput novog Gutenberga, Gejts se sprema za revoluciju umnožavanja, koja će potisnuti original kao izlišan.

Ali svaki jang ima svoj jin, akcija izaziva reakciju, potražnja rađa ponudu, a izazov - otpor. Što se više udaljujemo od sirove stvarnosti, sve smo je više željni. Osetivši da nam izbijaju hoklicu ispod nogu, sve je više volimo - čvrstu, grubu, pravu.'

_______________________________ 

Krv i tlo

Dobro se sećam svoje prababe. Bila je energična, visoka žena moćnog glasa, sa haljinama na cvetiće, nije bila obrazovana, nikada nije službovala i nikome nije popuštala, uključujući i sopstvenu već odraslu decu. Ne samo ja – i ostali su je se bojali i slušali je. Otprilike tako sam zamišljao Kabanihu. Možda i zato što nam je već stogodišnja Matrjona Ivanova došla u goste baš kada smo imali Ostrovskog za školsku lektiru. Znala je da čita, doduše, samo pisma rođaka, u štampanim tekstovima nije se snalazila. Pričajući o njoj, pokazujem na karti Luganske oblasti selo Mihajlovka, gde je odrasla u porodici seljaka-kmetova. Slovenska polovina mojih korenova, međutim, samo još više ističe onu semitsku.
Jevrej je – govorio je Sartr – svako koga smatraju takvim.
A moj je nos povijen, kosa kovrdžava i (beše) crna. Što se tiče prezimena, ono ni na šta ne liči, tačnije – liči.
U stvari, od njega je sve počelo. Niko od nas nije znao ni šta ono znači ni kako smo ga dobili. Sećam se, jednom su nas prijatelji pretplatili na vilnjuski dečiji časopis Genis, što na litvanskom znači detlić, ali to objašnjava samo pomenuti nos.
Nekakvu svojtu sam, ipak, pronašao u Americi, istina Južnoj. U Njujorku se iznenada pojavila crnoputa dama s mojim prezimenom. Na pikantnoj mešavini portugalskog i ukrajinskog, objasnila mi je da u Rio de Žaneiru Genisa ima pola groblja. I meni su tamo obećali mesto, ali sam to zanemario, pošto sam se već dogovorio sa obližnjim krematorijumom.
Na tome bi se sve i završilo, da nije rabina sa Interneta. Oni su mi objasnili da naše prezime potiče od imena Enoh. A ono se pojavljuje već u četvrtoj glavi Knjige postanja: Adamov vuk, Kainov prvenac, njegovim imenom nazvan je prvi grad na Zemlji. Prema drugim izvorima, Enoh je izumeo pismenost i živ se uzneo na nebesa. Ponosan na eponim, razvedrio sam se: dovoljno je da se potpišem, pa da da se vratim u praskozorje istorije, koju su u to vreme činile tek tri generacije grešnika.
Da budem iskren, dopalo mi se što ne tragam za svojim prezimenom u telefonskom imeniku, već u Bibliji, iako prema toj velepoštovanoj knjizi imam ponešto složen odnos. U njoj se sve čini tako značajnim da je svaki, a pogotovo nerazumljivi redak, kao stvoren za epigraf. Borhesa je to dovodilo do ushićenja. Ne krijući zavist, čudio se dovitljivosti Jevreja koji su se dosetili da najbolji deo svoje književnosti proglase svetim. (Nešto slično dogodilo se i sa ruskom klasikom, mada najnovije pokolenje u nju veruje samo onda kada je vidi na TV ekranu.)
Odgonetnuvši tajnu svog porekla, odlučio sam da se snađem i u preostaloj istoriji, te sam se obratio mitu “krvi i tla”. Pretpostavivši romantičarski patos prosvetiteljskom, dobro sam utuvio da se mehanička civilizacija pravi, dok organska kultura raste – iz tla, zalivenog krvlju. Ja lično više volim mastilo, pa čak i krvavicu kod nas jede samo mačka. Ali, suočen sa neporecivim činjenicama, pomno sam oslušnuo glas krvi koja je sobom poškropila moj rodoslov.
Kako je, međutim, krv ćutala kao zalivena, odlučio sam da se raspitam kod tla.
U Izraelu, kao i svugde gde sam bio – i gde ću biti – sve mi se dopalo a ništa mi se nije učinilo bliskim. Zapad je ličio na Zapad, Istok na Istok, naši – na sebe, a egzotični behu Jevreji, posebno jedan od njih. Nisam skidao oči s njega, pošto ih on nije otvarao.
Sreli smo se na bazaru koji zauzima deo starog Jerusalima, što su ga gradu ostavile tri jedna drugoj na glavi sledeće religije. Njemu nije bilo lako da se probija kroz gustu masu naroda, ravnomerno podeljenog na turiste i vojnike. Nalećući na ljude, spotičući se o životinje, zakačinjući tezge, i do krvi se udarajući o ulične zidove, lagano i neumoljivo išao je putem hrama – žmureći. Prvo sam mislio da je slepac, ali, pogledavši malo bolje, shvatio sam da ima oči, ali neće njima da se koristi.
Farisej, nekorisni fosil, fanatik, nešto poput talibana – bezvoljno mi je objasnio moj progresivni vodič – u Jevanđelju ih često nazivaju “slepima”.
Mislio sam da je to metafora.
Kod nas, na Svetoj zemlji, sve je doslovno. Eno je, recimo, Gejena, istina, još neognjena.
Neugledni jarak iza zida tvrđave zanimao me je daleko manje nego usputni farisej. Renan piše da su, rugajući se razmetljivom pravednošću, Jevreji takve nazivali “kicai” – “sa okrvavljenim čelom”. Čelo farisejima nikada ne zarasta jer, plašeći se da ne pokleknu pred ženskim sablaznima, svuda idu zatvorenih očiju – u svakom slučaju od Hristovog rođenja.
Ceneći oduzimanje ne manje od sabiranja, već odavno slutim da ograničavajući vidik, možemo više da saznamo o njemu negoli razmicanjem okvira. Kada nam okoliš ne smeta, jednostavnije je da u njemu razaznamo ono temeljno, nepromenljivo, večno, a to znači idealno. Platon je tvrdio da tako nešto možemo videti samo unutrašnjim pogledom. I to opravdava one koji žive žmureći. Smatrajući istinskom samo sveštenu istoriju, oni su se nastanili unutar kalendara, gde se odvija smena običnih dana i blagdana. Blaženstvo sadašnjosti obožuje prošlost I poništava budućnost.
Ako volim Boga – reče pravednik – šta će mi buduće carstvo?
Njemu je i u ovom bilo toliko dobro da ga je svetlost – kako veli predanje – “odizala za dlan iznad sveta, i sreća ga nije ni za tren napuštala”.Video sam ih pod limenom strehom Zida plača. Klečeći i klanjajući se, jedva se, reklo bi se, suzdržavaju da od potisnute radosti ne počnu da igraju, podražavajući cara Davida koji je, kako je poznato, “poskakivao pred Gospodom”.
Kod Jevreja je molitva zavidno bučna stvar, pogotovo ako je se laćaju hasidi, koji se mole bolje od svih. U suštini, oni ništa drugo i ne rade, pa čak ni vojsku ne služe. Zbog toga ih u Izraelu baš i ne vole. Razumljivo. Stvorivši vitešku državu, sabri više od univerzitetske diploma cene armijske veze. A haside zanima samo veza sa Bogom. Nama se ona pak čini bezličnom i jednostranom.
Dosta je i to – tešio me je filozof – što se možemo obraćati Bogu, i to ne persirajući Mu.
Uvek se setim toga kada vidim kako usamljeni čovek, idući ulicom, viče, plače ili se smeje u svoju slušalicu mobilnog telefona. Svaki put mi se čini da se on to moli, pošto mi ne čujemo odgovor. Hasidi računaju na njega – pa ga i dobijaju. I što je važno – ne uvek.
Ako Bog – citiraju mi reči mudraca – daje seve za šta ga mole, takvom nesebičnošću, on lišava čoveka slobode izbora: u takvog Boga nemoguće je ne verovati.
A u našeg je moguće? – upitah netaktično.
Za tebe – jeste. Gadljivo mi odgovori hasid, s kojim sam nekada učio u riškoj školi, ali sasvim različite stvari.
To se ispostavilo već u Bruklinu, gde me je unajmio da redigujem mesiju. Za takvog su me smatrali Šneersona, vođu njujorške sekte ljubaviča. Kada je umro, mnogi hasidi nisu došli na posao, smatrajući da je uzaludno raditi uoči Strašnog suda.
Avaj, i u tog mesiju mi je bilo teško da poverujem. Svi znaju da niko nije prorok u svom selu, a ono nam je bilo zajedničko: Rabin je završio Lenjingradski brodogradilišni. To sam pročitao u njegovim memoarima, čije je rusko izdanje trebalo da pripremim za štampu. Posao nije bio težak, pošto nije bilo dozvoljeno menjanje ni jedne reči. Ograničio sam se, iz čistog slobodoljublja, na dodavanje nekoliko znakova interpunkcije, ali i njih su smatrali suvišnim.
Ma koliko da je jevrejska istorija dugačka – rekao je jedan poznati naučnik – na nesreću njenih protagonista, u njoj nedostaje poglavlje o glupim Jevrejima.
Imao sam želju da ga sam napišem, ali sam shvatio da ono neće izmeniti opšteprihvaćenu tačku gledišta, koju mi je izložio Peljevin:
Neuka svetina – visokoumno je rasuđivao on nad budističkom šniclom od sojinog sira – Jevrejima pripisuje ulogu totalnog Razuma, koji je u stanju da poništi slučajnost i preusmeri haos.
Čuo sam za to – rekoh – Zavera Sionskih mudraca.
Daleko od njih, bio sam svedok samo pozitivnog antisemitizma.
Svi njegovi zagovornici pravdaju se time da imaju prijatelje – Jevreje. Ja upravo i predstavljam onoga sa kojim se oni druže. Pohomov me je, u svakom slučaju, prigrlio, u nadi da će odgonetnuti tajnu koja ga muči.
Bog je stvorio Jevreje – ponavlja on – da se čovek ne bi zanosio već zamislio.
Ne mogu da mu pomognem, jer mi ta tajna nije poznata, ne osećam je u sebi i ne mogu ni da je podelim ni sa kim. To vam je kao sa ženama. Muškarci im vekovima pripisuju fatalnu tajanstvenost, a one se, ne znajući šta da kažu na to, samo osmehuju, ćutke i zagonetno.
Doduše, baš Jevreji nekako retko ćute.
U Izraelu sam upitao jednog meštanina, zašto se tu niko ne odvaja od telefona.
Volimo da pričamo.
Preko telefona?
Kako ispadne.
Martin Buber je Jevreje, objašnjavajući njihovu ljubav prema zvuku (od spletke do violine), nazvao “narodom sluha”.
Grci su – govorio je – svoje bogove gledali, a Judejci su sa Njim – samo razgovarali.
Naviknuti na razgovor sa višim od sebe, Jevreji su spremni da objasne svaku Njegovu reč. Sklon sam da mislim da je tako nastala profesija kritičara.
Ne uznemiravajte se, rado ćemo vas prihvatiti u rusku kulturu – tešio me je jedan moskovski pisac, ne sumnjajući u to da ima pravo raspodele.
Takva predusretljivost, kako je tačno napisao Venjička Jerofejev, omogućuje Jevrejima da se osećaju “kao u utrobi maćehe”. Jedan paradoks, kao i drugi, dozvoljavajući da se bude i unutra i spolja. Zbog toga je, ako smem da kažem, svima korisno da budu zakratko Jevreji. Ko je u manjini, taj je veća elita. Pomalo stran, pomalo različit – igra etničkih nijansi usložnjava karakter, uvodeći alternative ili makar njenu iluziju. Izbor se čini osmišljenim i slobodnim: ti si taj koji bira kulturu, a ne ona tebe. Isčupan iz tradicije, kao zub iz vilice, besplatno dobijaš nauk egzistencijalnog hira.
Baš zato Borhes se i nije radovao državi Izrael.
Naši saplemenici – govorio je – postaće kao i svi ostali, ako sve tuđe države zamene jednom svojom.
Najčešće pak Jevreji vole tu domovinu gde im je bilo suđeno da se rode, uključujući i Nemačku. Što i nije tako čudno ako se udubimo u istoriju: Jevreji su stvorili najmuzikalnije nemačke stihove, najoriginalniju nemačku prozu i najbolju teoriju relativiteta. Čak je i gas “Ciklon B” izumeo hemičar-Jevrejin (Fric Haber, koji je 1918. dobio Nobelovu nagradu, sintetizovao ga je u nadi da Kajzeru donese pobedu).
Treba reći da ni u Americi Nemačka nije imala većih prijatelja od nemačkih Jevreja. Kada je njujorkški novinar pitao prispelog Remarka, da li čezne za napuštenom domovinom, on je odgovorio:
Zašto bih? Pa ja nisam Jevrejin.
Početkom dvadesetog veka jevrejski ljubitelji nemačke poezije u Americi sakupili su navac za fontanu “Lorelaj”. Smatrajući Hajnea Jevrejinom, Diseldorf je odbio da postavi fontanu na svom trgu, mada se sve dešavalo pre Hitlera. Odrešivši kesu, opština je prenela skulpturu u Njujork, da bi je postavila u Central parku. Uto je izbio Prvi svetski rat, i gradske vlasti su zabranile fontanu, odlučivši da je Hajne ipak Nemac. Lorelaj je otpremljena na periferiju, gde od tada i stoji – u Bronksu. Tamo sada umesto nemačkih Jevreja žive ruski, ali ukus nostalgije ostao je isti: Sve se izmešalo, slatkog li bruja: Rusija, Lata, Lorelaj.


Zvrk

Balkanski dnevnik


Hotel je ležao u prozračnom brezovom šumarku. Proleće je polako stizalo i na sever. Laki vetar se poigravao tek ozelenelim granama. Među brezama je mokrio momčić obučen u trenerku.
Lelj– pomislih ulazeći u dvospratni lobi.Pisci su delili hotel sa hokejašima, učesnicima svetskog prventstva u Novom Sadu.
Tere-tere – doviknih momcima u plavim dresovima sa natpisom EESTI.
Vidi Ljohu – reče hokejaš svom takođe belokosom prijatelju – Estonac.
Sledeća draž hotela je bio Titov salon, sa portretom vođe na zidu slikanim u drskom maniru socrealističkog sezanizma. Među memorijalnim predmetima sam opazio opušak debele cigare. Tito je jednom ovde dočekao Novu Godinu i u spomen na taj događaj čuva se njegov autentični servis za jelo.
"Možda je baš ovom kašikom jeo Tito – reče kelner u godinama služeći mi supu.
"Možda je baš ovom viljuškom jeo Tito – produži on, prinoseći mi glavno jelo.
"Možda je baš ovim nožem…
"Trgoh se, jer su Tita u mom detinjstvu obično zvali ’’krvavi pas’’ i prekidoh starca pitanjem:
"Šta je Tito bio po nacionalnosti?
"Maršal – odbrusi mi kelner i ja ostadoh bez kafe.
Ništa, pa ni razgovor o Titu, ovde se ne završava jednostavno.
Znate li – pitali su me iste večeri domaći pisci – kako se na našem jeziku kaže kafa?
"Кофе – rizikovah.
"Kafa.
"A na hrvatskom – kava – dodade jedan od pisaca.
"Na bosanskom – kahva – primetio je drugi.
"Na makedonskom – kafe – ubacio je treći.
"Na crnogorskom – espreso – zaključio je Goran Petrović.
"Crna Gora je uspela da nađe svoje mesto pod suncem, i uz morsku obalu, pa je ovde uobičajeno sprdati se na njen račun. Crnogorski jezik je sada bogatiji od srpskoga za tri slova, koja su im uvezli Rusi kada su otkrili i kupili tu čarobnu zemlju.
Otišao sam u svoju sobu i uključio televizor. Začuo se glas spikera:Prisustvo keša, bez prisustva keša, prisustvo bez keša.Srpski – brzo zaključih, a onda u ćošku ekrana primetih tri slova: RTR.Rusu je lako da govori srpski. Jedini problem je što to može da potraje. Ako bilo koju rusku reč provedem kroz sve zamislive sinonime, ranije ili kasnije ona će postati srpska.
Ujutro sam među mramornim stubovima hotela pronašao novinski kiosk i upitao ljubaznu prodavačicu:
"Imate li neke novine na engleskom?
"Naravno – začudila se ona – uskoro će nam ih dostaviti.
"Do večeras?
"Na leto.
U nedostatku novina, zabavio sam se istorijom. U ovim krajevima se rodilo šesnaest rimskih imperatora. Novi Sad je oduvek bio raskršće Evrope sa samom sobom. Kada se nađem u nepoznatom gradu, obično opisujem znamenitosti arhitekture, iz istog razloga iz kojeg je Švejk savetovao da se fotografišu mostovi i železničke stanice. Oni su nepokretni. Sa ljudima je već teže; u slučaju da nisu Sloveni. Sa njima brzo nađemo zajednički jezik, zato što je on stvarno zajednički.
"Čega kod nas ima najviše? – upitala me je gospođica sa radija.
"Kao i kod nas, emocija – odgovorih pošteno.
"Je li to kompliment?
"Pre će biti sudbina.
U međuvremenu se književni festival zahuktao i mene upoznaše sa mojim prevodiocem.
"Melina.
"Merkuri? – izletelo mi je, ali pokazalo se da sam bio u pravu. Otac joj je nadenuo grčko ime iz ljubavi prema ovoj glumici neizmerne lepote i radikalnih nazora.
Združili smo se po slovenski silovito. Široko otvorena Melinina duša sa naporom se smeštala u njeno krhko, mršavo telo. Pozvala me je u goste, a nečiji stan je, kako nam je to detaljno pokazao Hičkok, zbirka neoborivog dokaznog materijala. Besramno i sa pažnjom sam gledao oko sebe. Na balkonu par skija i dva bicikla. U predsoblju je visila gitara. Na šporetu čajnik za jednu šolju čaja. Umerena količina knjiga i laptop. Na zidu velika karta sveta, tu i tamo obojena jarkim dečijim bojicama. Očigledno na mestima dragima njenom srcu.
Književni festival je otvoren u jednoj staroj vili. Ovde je ranije bio smešten jugoslovenski KGB. Iz susedne prostorije su se, kao i pre, čuli divlji krici, ali sada iz zvučnika i uz pratnju gitara.
Tokom zvaničnog obraćanja učesnicima, pokazalo se da je Melina odličan, ali probirljiv prevodilac.
"Ovo – govorila je ona – i ne moraš da znaš. A ovo – dodala je još malo poslušavši – tim pre.
Doveli su me do visokog i sportski građenog gradonačelnika.
"Dopada mi se – laskavo počeh ja – vaš grad.
"I meni – odgovorio mi je sa visine.
Sva sreća da nas je prekinula muzika. Iznenadnim praskom harfe oglasili su se Hajdn, Elington, a zatim nešto borbeno. Devojka nežna kao ljiljan nije žalila žice, a onda su počela izlaganja. Prvo smo, u prevodu na srpski, slušali mađarsku, slovenačku, a onda makedonsku prozu. Kasnije za stolom, ispostavilo se da svi autori pripadaju istoj generaciji sa istog fakulteta, da su svirali u istoj rok-grupi i da su zajedno izdavali Znak, časopis o Lotmanu. Bez muke sam se uključio u razgovor:
"Живеле! – povikao sam i svi podigoše čokanjčiće pune zverski jake rakije. Meni su je, kao Rusu, nalivali u čašu za vodu.Nazdravljajući sa susedom, upoznah imenjaka. Predložio sam mu da ga zovem Aleksandar Makedonski – da se ne pobrkamo. Nije imao ništa protiv, a onda mi je na salveti crtao mape drevnih imanja, eponima koji nikako nisu mogli da se smeste na teritoriju Grčke. Mog sabesednika je to radovalo, a Grke razdraživalo, pa Makedonija još uvek nije primljena u EU.
Reakcionari – vikao je – oni ne znaju za novu geografiju. Padom berlinskog zida isčezle su čitave oblasti. Danas se s Belorusijom završava Zapadna Evropa i počinje Zapadna Azija.
"A gde se mi sada nalazimo? – zapitah znatiželjno.
"Na Zapadnom Balkanu – odlučno se umeša drugi pisac.
"Na Istočnom Sredozemlju – ispravio ga je treći.
"Isto sranje – rezimirao je četvrti, koji je od svih najbolje govorio ruski.
Jedna od najstarijih gimnazija u Srbiji, okružena starim hrastovima, više liči na Oksford nego na srednju školu. U njoj je mogao da se školuje Bulgakov, a da mu učitelj bude Čovek u futroli. Na zidu svečane sale visio je Karađorđević u purpurnim jahaćim pantalonama. Sa leđa me je, obučen u krzneni polukaftan, sa tamnog portreta gledao prvi upravnik škole, Sava Vuković. Gimnazija je stara trista, zgrada dvesta, a učenici po osamnaest godina.
"Koji je cilj vašeg stvaralaštva? – pitali su gimnazijalci pisce.
Kolega sa moje leve strane, brkati autor senzacionalističkog romana Lezbejka zadubljena u Prusta, odgovarao je na pitanje prvih deset minuta sedeći. Sledećih petnaest stojeći. Na kraju sede za klavir. Smirio se tek kada su mu na silu oduzeli mikrofon da bi ga uvalili meni.
"Nemam ja nikakav cilj – priznadoh sa gorčinom – a već poodavno, ista je stvar i sa stvaralaštvom uopšte.
"Prolomiše se ovacije. Dosadilo omladini da sedi u zatvorenom. U školskom dvorištu smo se raspričali sa gimnazijalkama. Učile su ruski da bi više zarađivale, a engleski da se bolje udaju.
Za koga?
Za Ruse – odgovorile su one, ne razumejući do kraja pitanje.
I u Rusiji omladina uči engleski, pa će se lako sporazumeti.
"Šta vam je najteže u ruskom jeziku? – promenih temu.
"Meki znak.
"I bez obzira na to, ipak ste se rešile da učite naš jezik. Zašto?
"Tolstoj, Dostojevski, Puškin…
"Gasprom – prevela mi je Melina.
"Nafta i novac doista stižu u Srbiju sa Istoka, ali ovde vole i Puškina. Prisutan je više nego u Rusiji. Za vreme svog prošlog boravka, u jednom vinskom podrumu sam video na dasci urezan polustih: Dan bez vina, k’o dan bez sunca, potpis – Puškin. Ovaj klasik to nikada nije napisao, ali svejedno, lepo je. U jednom razgovoru sam saznao i istinu o Leonidu Andrejevu. Zahtevao je – rekao nam je jedan od pisaca – da ga služe dopola obnažene kelnerice.
"Kao u Africi – uzdisali su slušaoci, ali više im ništa nisam verovao. Na Balkanu našu književnost začinjavaju po svom ukusu.
Na ručak su nas odvezli do Salaša, restorana na obali Dunava.
"Шалаш – prevela je Melina – kao kod Lenjina.
Ali hrana je ovde bila bolja nego pod Lenjinom, a moglo se i provozati čamcem ili pojahati konja.
"Da li je istina da Srbi ne vole ribu zato što u Dunavu žive zli dusi i vile?– upitao sam autora romana u stilu magičnog realizma.
"Ne, nije – rekao je Goran – nego смуджa na pijaci, sve sa kostima, skupo prodaju za 10 evra kilo.
Pokazalo se da je смудж zapravo smuđ i to vrlo ukusan. Jeli smo ga na obali razlivene reke. Pod stolom su skakutale žabe. Daleko na malim talasima ljuljao se patrolni čamac dunavske vojne flote. Uz njega je mirno stajao brod Izmail pod ukrajinskom zastavom. Blizu nas je tiho proplovio sumnjivi balvan.
Iz Mađarske – promrmljao je Goran, pažljivo ga posmatrajući.
U kratkoj pauzi, skočih od stola da pomilujem konja.
"Зврк – primeti pisac koji mi je sedeo s leva, misleći na mene.
"Зврк – saglasio se pisac s desna.
"Зврк – zaklimaše glavama ostali, uključujući i konja.
"Zbog moje žeđi za znanjem drugovi me često zovu Gugl. Žena iz milja, Šarik. Kod nepoznatih prolazim lošije. U Japanu, kada su studenti govorili o meni, koristili su dve reči i samo mi je jedna, ona kraća, bila mutno razumljiva. Gajdžin.Radoznalac, blago rečeno, varvarin – prevedoše mi učtivo posle dugog nagovaranja.
Ali Zvrk?! Tako me još niko nije zvao. Pokazalo se da je zvrk u stvari vrtiguz sa šilom u zadnjici. Nisam se protivio, jer sam uvek prvi ulazio u autobus i prvi izlazio iz njega, ne prestajući da postavljam pitanja.I meni su postavljali pitanja, ali samo novinari koji po narudžbini popunjavaju stranicu između politike i sporta. Svaki je počinjao sa obećanjem da će mi postaviti pitanje koje još nikada nikome nije palo na pamet. Glasilo je uvek isto:
"Zašto ste se odselili u Ameriku? Zbog slobode?
Aha – odgovarao sam.
Melina je moj odgovor prevodila doslovno, a reporteri su još dugo i nadahnuto nešto brzo zapisivali ostavljajući me na miru.
Na rastanku me je Melina odvela u stari deo grada.
Moja najmilija ulica – kazala je i povela me u travom obrasli sokak.
Uz puteljak je stajala bela kućica, sa tako malim prozorom da bi samo patuljak kroz njega mogao da proviri. Kroz sumrak su tamo-amo trčkali mačići, kao pobegli iz neke turske bajke. Iza ograde je svojim debelim cvetom virio već procvetali jorgovan.
"Na našem, йергован – rekla je Melina
"Liči – saglasih se dobrodušno.
Retko sam loše raspoložen kada sam u ovim krajevima. To nije Istok, ali nije ni Zapad, nisam kod kuće, ali ni među strancima. Kao da sam iza suviše providnog stakla; čini se da ga nema, a u stvari je tu. Moj poznanik je to osetio na sopstvenoj koži prošavši iz dnevne sobe u vrt kroz staklena vrata. Vratili su ga za sto u zavojima, ni golog ni obučenog.
Ljubav sa Srbijom je kao sudbina koja mi nešto poručuje, ali ja ne znam šta. Tokom mojih balkanskih putovanja neprekidno čujem šaputanje sa onoga sveta. Da li time, kao Rus, dobijam zasluženu nadoknadu ili sam ja možda ipak pogrešna adresa? Srbi misle da sam preterano skroman, ali u stvari sam u neprekidnoj nedoumici.
Privezao sam pojas radi bezbednosti leta, kako me je upozorio poslednji natpis na srpskom i upiljio se kroz ovalni prozor aviona. Zemlje su promicale evropski brzo. Uskoro se pod krilom, puna poverenja, rasprostrla ravna Holandija sa njenim nedeljnim fudbalskim utakmicama i beskonačno dugim lejama lala. Onako raznobojne, izgledale su mi kao pruge na nepoznatoj zastavi neke još nepostojeće države.



                                                     

Aleksandar Genis, intervjui