Aleksandar Genis, intervjui

Toliko poštujem sve religije, da ne verujem nijednoj, a s Bogom se borim uvek: danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene:

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis, slavni ruski pisac, poreklom iz Letonije, više od tri decenije
nastanjen u Njujorku, čiji su briljantni eseji postali kultni i kod naših čitalaca,
zahvaljujući nekolikim knjigama u izdanju Geopoetike, ponovo dolazi u Srbiju, u  Beograd (12. i 13. aprila) i Novi Sad, gde će učestvovati na međunarodnom Proze festu (14–16. april). S piscem koji je odavno upisao Srbiju na „mapu svoje duše“ razgovarali smo posredstvom i-mejla (piščeve odgovore, sa ruskog, prevela je Ljubinka Milinčić).


Nova knjiga Vaših eseja „Krv, hrana i tlo“, koja se upravo pojavila na srpskom (Geopoetika, prevod Draginja Ramadanski), jeste vodič kroz različite kulturne mentalitete posredstvom kulinarskih navika. Koja Vam je od tih kultura najbliža?

U suštini, ja sam svaštojed i volim sve što je interesantno, egzotično, drugačije. Ali to je na površini. U dubini duše moje sklonosti, i ne samo kulinarske, određuju zagonetni mehanizmi, čiju prirodu ja i ne znam. Na neke zemlje i jezike reagujem, a na druge ne. Ja sam, na primer, možda u nekom ranijem životu mogao biti rođen kao Kinez, ali ne kao Indus ili Nemac, ne ni kao Francuz, niti Englez, niti Španac. Nažalost, ja ne verujem u preseljenje duša.


Ova knjiga je nastavak „Američke azbuke“. Samo, izgleda, više ne brinete o
metafizici i ideologiji hrane, već o njenim čulnim užicima?


S godinama me sve više privlači ta „metafizika“, koja se ne razlikuje od fizike. Složena metafizika – to je loša nauka. Dubina je uvek na površini. Naš je zadatak da je vidimo tamo. Kao što o tome peva Boris Grebenščikov, otac ruskog roka – „nirvana je sansara (beskonačna reinkarnacija)“. Jednostavnije se ne može reći.


Po Vama, paradoks je da globalizacija danas znači i deobu sveta na sve manje prostore i državice. Čak i za svoju Letoniju ironično velite da je to država koja „uči da bude država“ i pravi se važna zbog toga?


Ja imam veliko poštovanje prema Letoniji, o ljubavi prema njoj sam nedavno podrobno pisao. Sudbina malih zemalja, koje su umele da nađu i održe svoje mesto u Evropi, meni se čini zavidnom i uzvišenom. Moja ironija se odnosi na nacionalne fatamorgane stvorene da bi se ugodilo lokalnom patriotizmu. Ali to je prolazna bolest koju će izlečiti međunarodno iskustvo.
Što se tiče globalizacije, ona povećava cenu svih raznovrsnosti. Jan rađa Jin. Zato se, recimo, paralelno sa engleskim jezikom, koji je osvojio svet, događa preporod drevnih lokalnih jezika. Čak se i u dvomilionskoj Letoniji našlo mesto za skoro izumrli jezik zagonetnog naroda Liva. U epohi univerzalnih tendencija, lokalno – od jezika i mode do pesama i hrane – postaje dragocena ruda i rezerva rasta. Ako se politika svede na formulu, onda moja utopija izgleda prosto: maksimalna raznovrsnost kultura u okviru univerzalne političke strukture.


Zašto svaku težnju za autonomijom treba uzeti kao „kulturnu fantaziju“?

Sve ima svoje mesto. Kulturna fantazija – to je dobro, isto kao i traganje za identitetom i stvaranje nacionalnog mita. Strašno je kad u ustima demagoga i u
rukama nepismenog plebsa sve to postaje oruđe političke borbe i državni cilj. Tokom celog XX veka smo se borili da nacionalizam proteramo iz politike, nazad u kulturu.


Kako se svetska ekonomska kriza odražava na umetnost, ideje, život i dušu
ljudi? Primećujete li simptome u svom njujorškom okruženju?


Kriza je obezvredila, makar privremeno, nezadrživu potrošačku groznicu. Danas je moderno nemati, a ako se kupuje, onda jeftino. Možda će se prestižnost novog
asketizma odraziti u dizajnu čiji će smisao biti da ukrasi bednost, a ne bogatstvo. U svakom slučaju, tako je bilo u Velikoj depresiji koja je preobrazila arhitekturu
Njujorka. Estetika tridesetih godina meni izgleda najbolja u dizajnu prošlog veka.


U doba spektakla i masovnih senzacija proglasili ste samoću i kontemplaciju kao  ideal umetnika. Uspevate li danas uopšte sebi da priuštite tu „tišinu glasniju od zvuka“?


Meni je to jednostavno zato što pisac radi sam. Ta profesija ne samo da traži tišinu, nego je i proizvodi. Postepeno, zbog toga što je neophodno, počinješ da voliš usamljenost, ceniš tišinu i koristiš je. Ipak, uopšte ne očekujem da mi se mnogi pridruže. Danas se na ulici retko može sresti čovek bez mobilnog telefona. Nikad  nisam shvatao o čemu se može toliko govoriti, posebno – preko telefona.


Pisci poput Harvuda odavno upozoravaju na virus pop-kulture. I Vi delite sličanprezir prema Prisliju, Madoni, Roulingovoj… Ima li pop-kultura i neke prednosti?


Meni nije mnogo stalo do svega nabrojanog, ali to sve ne znači da prezirem pop-kulturu: ona daje đubrivo umetnosti. Visoko se često rađa iz niskog, kao lotos iz algi. Ima za to mirijada primera. Među mojim ljubimcima je i Stanislav Lem koji se pojavio iz „kosmičke opere”, Borhes koji se rodio iz detektivskih romana, ili Viktor Peljevin koji je od sovjetskih anegdota stvorio prvi zen-budistički roman „Čapajev i praznina”. Treba reći da velikom umetniku pop-kultura ne smeta. Suparnikom je smatraju samo pretenciozni mediokriteti.

Modernoj umetnosti danas nedostaju velike teme i projekti koji su je karakterisali tokom istorije. Rekli ste da velike imperije nestaju kad nestanu
velike ideje – važi li to i za umetnost?

Imperije postoje dok se u njih veruje, ali umetnost retko u tome pomaže. U celoj Britanskoj imperiji našao se samo jedan književni genije – Kipling. U sovjetskoj –manje i od toga. Period raspada izgleda plodotvornijim od perioda uzleta. Uzmimo, opet, englesku kulturu koja se obogatila na račun periferije – počevši, naravno, od Irca Džojsa. Uostalom, umetnost je individualna stvar. Ona zavisi od ličnosti, a ne od ideje. Samo ponekad, kao što se to dogodilo sa Platonovom, genije i epoha se rimuju, stvarajući nezemaljska remek-dela.

U esejima skačete od tema nacionalne ideologije do kulinarstva, od budizma do fudbala. Čemu zapravo težite?

Mislim da književnost mora biti integralna. Ona vraća rascepkanom svetu celost. Ja se, koliko mogu, trudim da je ovaplotim na suženom prostoru eseja.

Tek kad ste došli u Ameriku, shvatili ste koliki ste Evropljanin, kažete. Zašto ste, onda, pobegli od Evrope?


Sećajući se svog života u Lenjingradu, Brodski je rekao o sebi i svojim drugovima: „Mi smo i bili Zapad“. Evropa – to je jezik koji pripada svakome ko ga nauči. Ja to, kad sam živeo u Rigi, još nisam shvatao, ali ona mi je dala prve lekcije svojom gotskom arhitekturom. Ona mi i dan-danas nedostaje u Americi.

Kako danas sudite o ruskoj inteligenciji?

Ja više ne sudim o ruskoj inteligenciji. Ranije smo svi mi bili jednaki, ali sada različito mislimo. Moguće je da se to objašnjava time što je Putinova Rusija mnogo uzela, ali je mnogo i dala. U sovjetskoj bedi intelektualac nije imao šta da izgubi, sada ima. Zato, ako i ne vole vlast, oni je trpe – pre svega zato što je predvidiva. O slobodi se to ne može reći, ali upravo to iskustvo mi nismo imali u sovjetsko vreme.

U Pavićevom romanu „Drugo telo“ junakinja poredi pisca sa dinosaurusom, čijizapleti ne mogu da se nose sa rijaliti-šouom. A drugi junak, pisac, poredi romane sa švedskim stolom. Čitalac je u oba slučaja Buridanov magarac. Koja Vam se pozicija više sviđa?

Naravno, druga, zato što realnoj televiziji uopšte nije potreban autor. Demokratska (po odnosu prema čitaocu) koncepcija teksta kao švedskog stola meni je simpatična već zato što sam i ja upravo takav. Pošto živim u kosmopolitskom Njujorku, ja svakog dana, a nekad i svakog časa, stvaram sebi privremeni kulturni identitet. Pri tome me ne zbunjuje „buridanovska“ sudbina, zato što čak i magarcu intuicija može da pomogne da napravi pravi izbor.


Izjavili ste da je pisanje kao molitva, i da živimo u postateističko vreme. Kako biste definisali vlastitu religiju u trećem milenijumu?

Ja toliko poštujem svaku religiju da nijednoj ne verujem. A s Bogom se borim uvek:danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene. Tako funkcionišemo. Zašto je ateizam tako lako „odbačen“, ukoliko je uopšte odbačen? U svakom čoveku, govorio je Sartr, postoji rupa veličine Boga. Danas su je naučnici našli i opisali. Oni tvrde da je već kod bebe prisutna podela duše i tela. Ja ne znam kakve će zaključke iz toga izvući društvo, meni je dovoljno što je nemoguće zanemariti tu činjenicu.


U jednom našem intervjuu, uporedili ste kompjuter sa svojim mačkom
Herodotom, koji je, iako ne govori ni ruski ni engleski, uvek uspevao da Vas
natera da radite ono što on hoće. Jeste li danas manje skeptični prema
tehnologiji?

Tokom tih godina skinuo se sjaj novog i postalo je udobnije. Internet je postao neophodan i svuda prisutan kanal informacija. Besmisleno je gušiti se od ljubavi
prema njemu, a još je gluplje čekati da iz slavine umesto hlorisane vode poteče šampanjac.

Virtuelna komunikacija – mejlovi, četing i sl. redukuju naš jezik na obim haiku- pesme. Lingvisti kažu da će uskoro ličiti na drevni, simbolički jezik?


Možda je i tako.Omladina koja živi u ruskoj Mreži stvorila je svoj zabavni jezik koji se ne može prevesti čak ni na ruski: „vedmed“, „krevedko“. Funkcija tog arga nije lingvistička, već socijalna: da se svoji razlikuju od tuđih. Što se mene tiče, ja se zadovoljavam jezikom i-mejla. Za razliku od, recimo, telefona, on ograničava opštenje na tačne informacije i kratke šale. Uz to, kako tvrde psiholozi, čovek najređe laže kompjuteru, jer zna da će svaka njegova e-poruka biti sačuvana u elektronskoj utrobi.


Hoće li, onda, svi ljudi jednom postati pesnici?

U određenom uzrastu svi ljudi su pesnici. Zato, ako i prestanu da recituju i čitaju, ljudi neće prestati da pišu poeziju.

Vesna Roganović

[objavljeno: 04/04/2009]
_____________________________________________


Jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu je fudbal

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis (1953, Rjazanj, Rusija) je poznati ruski pisac, esejista i književni kritičar. Od ranog djetinjstva živi u Rigi, gdje je diplomirao rusistiku. Kao sasvim mlad, 1977. godine, dospijeva u Ameriku, i tu se profesionalno formira kao književni kritičar i esejista, baveći se poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog radija. U okrilje otadžbinskih medija vraća se kao  originalan stvaralac i uticajan arbitar širokog spektra književnih i kulturnih pojava.
Godine 1993. je bio član žirija Bukerovog fonda za najbolji ruski roman. U
koautorstvu sa Petrom Vejlom objavio je niz knjiga. “Savremena ruska proza” i
“Maternji jezik” su obavezno štivo za učenike srednjih škola u Rusiji. Od 1990.
godine piše samostalno. Prepoznatljivo, sugestivno i pitko autorsko pismo Aleksandra Genisa, kojim se u eksperimentalnom žanru tzv. lirske kulturologije promišlja niz  savremenih fenomena, najbolje dolazi do izražaja u knjigama eseja: “Američka azbuka”, “Crveni hljeb - Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije”, “Kula vavilonska - Umjetnost vremena sadašnjeg”, “Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti”, “Tama i tišina - Umjetnost oduzimanja”, “Dovlatov i okolina - Filološki roman”, “Ivan Petrović je umro”, “Koloplet”, “Pejzaži”. Genisove knjige objavljuje beogradska “Geopoetika” u prevodu Draginje Ramadanski. Na naša pitanja Aleksandar Genis je odgovorio iz Njujorka, gdje živi, a ovaj razgovor je sa ruskog jezika prevela Nela Radoičić.


U našoj zemlji ste najpoznatiji kao esejista. Da li je esej i no fikšn vaša omiljena forma?


- Da bi odgovorili na to pitanje, najprije je potrebno naći definiciju eseja. Upravo time se i bavim čitavog života. Jedna od radnih varijanti je - beletristika bez likova, književnost u kojoj autor nema iza koga da se sakrije. S druge, stilske strane, esej gravitira ka poeziji: smisao se ne rađa samo iz misli, već i iz riječi. Sa treće, za mene sada najvažnije tačke gledišta, prestao sam da lupam glavu o razlikama između fikšna i no fikšna, što mi je jako pojednostavilo život.

U knjizi “Stočiću, postavi se” pisali ste o vezama književnosti i gastronomije. Koje su po Vama veze između književnosti i hrane? Šta možemo saznati iz nečije kuhinje?


- Želio bih da kažem da je kuhinja za mene isto što i violina za Ajnštajna, ali će me onda pitati: a gdje je tvoja teorija relativiteta? Volim da kuvam, jedem, pišem i čitam o jelu, jer više od svega mi smo kadri da spoznamo jestivi dio svijeta. Svaki nacionalni recept povezuje istoriju i geografiju u jedan hijeroglif kulture.
Majstorska kulinarska proza može se nazvati čednom pornografijom - ona je sposobna da izazove čisto fiziološku reakciju. I to znači da takva književnost sadrži u sebi nesporni kriterijum uspjeha. Ako se pročitavši Gogolja ne zaputite prema frižideru, vrijeme je da se obratite ljekaru.

“Crveni hljeb/Američka azbuka” je Vaša knjiga o svakodnevnim stvarima i
događajima karakterističnim za SAD i Rusiju. Možemo li govoriti i o sličnostima  između ove dvije strane Vaše knjige?


- Obje zemlje su samodovoljne i zato provincijalne, jer su zainteresovane samo za sebe. Rusiju, istina, još opterećuje što o njoj misle stranci, dok Ameriku to ne brine. Na tome se, ipak, sličnost završava.


Kritika kaže da ste pisac paradoksa. Kako vi objašnjavate ove tvrdnje?

- To pišu lijeni kritičari, koji tako nazivaju približavanje dalekog i neočekivanog.
Paradoks konstriuše logički nemoguću situaciju: svemogući Bog stvara kamen koji sam ne može da podigne. Ali iz paradoksa ništa ne možeš izvući, zato što se on zatvara u sebi samom. Mnogo više me interesuju koani (posebna forma anegdota- zagonetki u zen filozofiji - prim. prev.), ti tobožnji paradoksi koji postavljaju pitanja na koja postoje odgovori, istina, neizvjesno kakvi.


Šta je sa ruskim postmodernizmom danas, da li je to dio prošlosti? Koje su nove tendencije u književnosti?

- Postmodernizam je u Rusiji bio prihvaćen sa velikim oduševljenjem, zato što joj je nosio odavno primljenu vijest o plastičnom karakteru realnosti. U zemlji u kojoj su vještačke bile čak i cijene ulja, učenje o prividnom izgledalo je kao staro otkriće. Ipak, postmodernizam je književnosti dao manje nego što je obećavao - samo prozu Sorokina i Peljevina. Ne znam šta će ga zamijeniti, zato što je to bio posljednji pravac koji me interesovao. Već neko vrijeme me ne zanimaju škole, već učitelji.


U posljednjoj deceniji Rusija se mnogo promijenila, kako vi gledate na te promjene? Sa nostalgijom?


- Nesreća je u tome što se Rusija nije dovoljno promijenila. Danas smo, konačno, saznali šta misli narod i ja s njim nisam saglasan. S punim odobravanjem većine, ruski život je ponovo uspostavio sovjetski život, zaobilazeći pritom komunizam. Brižljivo okružujući sebe neprijateljima (Pribaltika, Ukrajina, Gruzija), nova Rusija gradi sebe po starom modelu “opkoljene tvrđave”. Ne mogu reći da se s nježnošću prisjećam prošlosti. Moje je viđenje da postoji samo fiziološka nostalgija - za krajem u kom si odrastao (u mom slučaju to je Letonija).
Druga je stvar što žalim za onim strastvenim, živim i stvaralačkim interesom za svijet iza gvozdene zavjese, koji je tako pozitivno karakterisao generaciju Brodskog.

Često u esejima pišete i o zen budizmu. Otkuda potiče vaše interesovanje za zen?


- Zen me oduvijek privlačio praktičnošću i humorom. Uz to, on je koristan u domaćinstvu, kada te uči da piješ čaj ili pereš posuđe. Danas je za mene budizam  neizbježni zaključak, zajednički imenilac i nedostižni (za mene) ideal koji ne traži nemoguće - vjeru.

U našem svijetu religija ima visoko mjesto. Šta je razlog za takvo stanje?

- Religiozna groznica 21. vijeka je odgovor prethodnom vijeku, odmazda za nesposobnost nauke da na sebe preuzme teološku ulogu. Kad su naučnici konačno prestali da igraju tu ulogu, ispostavilo se da nam ne treba fizika bez metafizike. Savremeni svijet je arena suparničkih religija, a među njima je i ona koja se rađa - ekološka. Na tom nemirnom fonu raduje jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu - fudbal.

Kako vi vidite kulturu u svjetlu globalizacije? Da li zaista svi možemo biti (kao) jedno?

- Gdje je jan, tamo je jin. Volio bih da doživim to vrijeme u kojem će svijet biti maksimalno objedinjen uračunljivim političkim sistemom i krajnje podijeljen
mjesnim kulturnim razlikama. Recimo, rast Evropske unije vodi ne samo ka univerzalnim zakonima, već i ponovnom rađanju starih nacionalnih tradicija. Ta slika živo podsjeća na srednji vijek: unutar jedinstvenog (tada hrišćanskog) svijeta - beskonačna raznolikost lokalnih kultura. To je najsažetije napisano na dolaru: "E pluribus unum".


Kako vam izgleda današnja ruska književnost? Može li se među imenima naći i neki novi Dovlatov?


- Ruska književnost, kao i svaka druga, preživljava tešku pauzu. I novi Dovlatov ne bi pomogao, zato što je Sergej bio posljednji klasik prethodne epohe.


Ovog ljeta dolazite u Budvu. Da li ste ranije dolazili u našu državu i koje su vam prve asocijacije pri pomenu Crne Gore?

- Godine 1983. bio sam u gradu koji se tada ne samo zvao Titograd, već je to i bio. U Crnoj Gori me iznenadila opsjednutost istorijom i osvojila ljubav prema Rusima, naročito prema Petru Prvom.


Vujica OGNJENOVIĆ

_________________________________________________

ZEN FUDBALA

Fudbal, kao i Ujedinjene nacije, proklamuje ravnopravnost svih država, nezavisno od teritorije, stanovništva i dohotka. Ali, za razliku od Ujedinjenih nacija, fudbal tu formalnu ravnopravnost sprovodi u djelo, demonstrirajući ravnopravnost Davida sa Golijatom. U svijetu gdje banke, Internet i teroristi uspješno ukidaju državne granice, samo fudbal održava sve rasplinutiji državni identitet. Države i narodi se najlakše  razlikuju na terenu - po gaćicama i majicama. Ponekad se, naravno, u geometriji igre ispoljavaju ne samo boje, nego i suština nacionalne duše. Teško je pobrkati disciplinovani njemački marš od gola do gola sa napredovanjem Brazilaca, koji ne daju loptu ni svojima ni tuđima.
Očevidne razlike još više ističu heraldičku prirodu fudbala. Kao jedan vid državnog fet išizma, ovo moćno sujevjerje podsjeća na kult plodnosti, koji povezuje kolektivno blagostanje s postignutim golom. To arhaično viđenje strano je Amerikancima. Gosti na prazniku života, oni zastupaju usamljenički anacionalni raj, gdje fudbaleri, kao Marsovci ili anđeli, ganjaju loptu po terenu zarad sopstvenog a ne našeg zadovoljstva.
     Ne opravdavam Amerikance, samo ih žalim, jer posmatrati fudbal nije manje
interesantno nego ga igrati, i uz to nije nimalo lakše. Kao i sve veliko, fudbal je
isuviše jednostavan da bi se mogao objasniti. Zato ga mnogi zamjenjuju sa religijom, upirući u mističan karakter dešavanja, ili sa životom, ističući nepredvidivost dešavanja i visoku cijenu grešaka. Meni pak fudbal liči na umjetnost, koja, kao i on, nije moguća bez temeljne uslovnosti.

(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”, “Geopoetika”, 2003)

_____________________________________


DAROVI MUDRACA

     Cigara, do izazovnosti očigledan simbol slobode, dopušta svakome da izabere sebi put do groblja. Duvan, naravno, ostaje smrtonosna biljka. Kao i ranije, pušenje je štetno, ali sada uz maksimalno zadovoljstvo.
       Sartr koji u “Biću i ništavilu” piše i o cigaretama, uočava u njima proletersku
jednakost: međusobno zamjenjive i bezlične, one se ne razlikuju u pakli. Bezlično čedo konvejera, jeftina, neugledna i nezahtjevna cigareta ne traži za sebe poštovanje. Odnosi sa njom ne zasnivaju se na ljubavi nego na nuždi - s njom nije dobro, a bez nje je loše.
     Cigareta je nalik kamenjarki, cigara liči na gejšu. Ona je pojedinačna, egzotična i  dosta skupa (od jednog i po do dvadeset dolara), može da diktira mjesto i vrijeme  sastanka.
     Cigareta prati druge aktivnosti, cigara ih isključuje. Ona zahtijeva nepodijeljenu pažnju. Pravilno pušiti cigaru, to jest, uvlačiti dva puta u minutu, udišući ali ne gutajući dim, kao degustatori vino, - to je znalačko provođenje vremena, na koje odlazi od trideset minuta do sata i po.
     Drugim riječima, cigara je - bunt protiv žurbe. Primamljivost nije toliko u duvanu koliko u pauzi koja izdvaja pušača iz uob ičajenog protoka života i osuđuje ga na  meditativnu dokolicu. Cigara je Oblomov u svijetu štolceva; kao i njega, i nju odlikuje apsolutna besciljnost.



(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”)

_____________



Danas 22.01.05

Pisanje je molitva
Aleksandar Genis

Aleksandar Genis (1953) jedan je od vodećih ruskih-svetskih pisaca. Prijatelj
Dovlatova, u esejistici nalik na velikog Brodskog, Genis u literaturu novog doba
ponovo vraća sjaj eseju i esejistici, baš kao i proučavanju književnosti i književnoj kritici. Autor je brojnih dela, od kojih je većina prevedena na naš jezik, zahvaljujući Draginji Ramadanski, prevodilici koja je za izuzetan prevodilački dar i rad na prevođenju Genisovog dela i nagrađivana i izdavačkoj kući "Geopoetika" koja je Genisa otkrila našoj kulturi i postala njegov ekskluzivni izdavač. "Kula vavilonska", "Američka azbuka. Crveni hleb", "Tama i tišina", "Dovlatov i okolina", "Stočiću,  postavi se", Genisovi su naslovi koji se mogu naći na srpskom jeziku. Mnogo od ovih naslova pominju se u razgovoru koji sledi...


Negde u "Kuli vavilonskoj" citirate Šelija i njegovu rečenicu: "Svi smo mi Grci". U kom vidu i obliku prepoznajete grčku kulturu u odjecima sadašnje, novomilenijumske, koji mnogi nazivaju i "kontrakulturom"?


- Danas skoro da bih ispravio Šelija: "Svi smo mi samo Grci". Planetarna civilizacija, o čemu neprestano pišem, rođena je iz saveza dve različite tradicije: Helade i Kine. U 21. veku uticaj poslednje je i te kako primetan, ali u 19. veku, u Šelijevo doba, kineska kultura bila je odsutna sa horizonta Zapada. Hegel je, recimo, pisao besmislice o njoj. Međutim, u ranoj - naturfilozofskoj - etapi, Grci su bili bliski Kinezima. Pa i Epikur je imao s njima mnogo zajedničkog. Razvod je počeo od Platona, od otkrića metafizike, koju Kinezi nisu priznavali. Ukratko, čini mi se da danas postaje aktuelno upravo ono grčko nasleđe, koje smo do sada najmanje razumevali. Ne čitaju uzalud konstruktori virtualne realnosti Ničeovo "Rađanje tragedije". Ne nalazimo slučajno u grčkoj baštini prototip ekološke religije sa njenim kultom majke-zemlje (Gaja). Verovatno u epohi ratobornog (ostrvljenog) monoteizma zanimljivu alternativu nudi i načelno helensko mnogoboštvo. Uzgred, baš sam se u Srbiji, u književnoj koloniji "Čortanovci", sprijateljio sa izvanrednim grčkim pesnikom, koji sebe smatra poklonikom Olimpijske religije. Mislim da bi ga Brodski razumeo.

Suzuki piše, a Vi ga u korpusu svojih eseja citirate, da "današnja tipična religioznost omogućuje izbegavanje banalnosti svakodnevnog života". Da li su se na istom zadatku, tom prilikom, našli na istom putu i religija i umetnost?


- Estetski doživljaji mogu da učine život isto tako posebnim kao i religiozni. Suzuki je govorio o zenu, koji nas uči meditativnom posmatranju, bez koga, ako je verovati  Šopenhaueru, i nema stvaralaštva. Ipak, ima tu nekog lukavstva. Filozofija se često trudi da nam otkrije Boga, ali se zadovoljava njegovim surogatom - umetnikom. Bilo kako bilo, religija je bliska umetnosti, još od pećinskog slikarstva. Pitanje glasi da li je moguć njihov dubinski susret, njihovo stvaralačko presecanje. Danas živimo u vremenu burnog religioznog stvaralaštva, kada oživljuje stara vera i rađa se nova,  između ostalog i ona koja Boga smatra umetničkim delom.


Kod naše čitalačke publike veoma je zapaženo Vaše literarno-gastronomsko slavlje, "Stočiću, postavi se" ("Geopoetika", 2004.) No, na mapi gradova i zemalja koje su ostavile trag na Vašem nepcu, nema ovdašnjih adresa. Da li to znači da je ovde gastronomsko počelo da liči na svakodnevno i postalo - bezukusno? I šta nam još, pored gastronomije, tako duboko otkriva kulturu i suštinu jednog podneblja?


- Literarno "proslavljanje" Srbije tek mi predstoji. Zahvaljujući gostoprimstvu mojih domaćina, dobro sam zapamtio i kajmak, i burek, i čudesnu breskovaču kojom me je počastila moja verna prevodilica Draginja Ramadanska. I sam se čudim, kako mnogo govori o narodu njegova kuhinja. Nemojmo gubiti iz vida kako se teško zaboravlja šta su jeli junaci čuvenih romana. Stvar je u tome, da je gastronomija intimna, poput ljubavi, i raznolika kao istorija. Doduše, ona nipošto nije jedini ključ za razumevanje neke strane kulture. U suštini, polazna tačka svakog putovanja može da bude bilo koja uočena pojedinost - gest, reč, manir ili pogled.

Učili ste putovanje u podsvest pomoću učenika lame Namkhaj Norbua. Čime objašnjavate toliku popularnost budizma u Americi? Slažete li se sa postulatom da nam u novom milenijumu ili sledi nova religija ili, verski ratovi, kako nam to, ponekad, pišu antropolozi, sociolozi i poneki političar?


- U novom veku sledi nam i nova religija i novi verski ratovi. 21. vek je otvorio Pandorinu kutiju, na čijem dnu je ostao samo ateizam. Budizam na tom poprištu igra bitnu ali ne suviše upadljivu ulogu. On zahteva od nas sve osim vere. Pa ipak se u Americi broj budista svake godine udvostručuje. To je religija za agnostike kojima je, može se reći, pripadao i sam buda. Osim toga, ova religija se dobro slaže sa novom fizikom i psihologijom, što je važno za one kome je zanimljiva ne samo prva, već i druga sa trećom.
    Još nešto. Jednom sam postavio isto pitanje budi, nastojniku zen manastira u Ketskilskim planinama. Rekao je da se Amerikancima sviđa neautoritarni karakter budizma, gde nema dogmi, pape, ortodoksije, gde uspeh (prosvetljenje) zavisi samo od individualnog napora koji, istina, dovodi do odricanja od ličnosti. To je veoma  američki - dodao je Dajdo Luri, koji je u prošlosti bio mornarički pešadinac.

Andrić je rekao da je pisanje "nalik na govor deteta u mraku, koje se plaši",a Sorokin:"Kad pišeš, nije strašno". U eri u kojoj, kako je Gete tačno predvideo, "pesnici često dodaju vode u mastilo", kako Vi doživljavate pisanje i pisca? Kao poslednje ostatke Gutenbergove galaksije, koju će zauvek pokriti nova, vizuelna civilizacija, koja prezire reč, ili ste i Vi, kao i Ibzen, ovde da postavljate pitanja, a ne da na njih odgovarate?

- Pisanje je duboko lična stvar i po tome je srodno molitvi. Zadaješ pitanja jeziku i, ako imaš sreće, dobijaš na njih odgovore. Zar to nije čudo? I upravo ono rađa veliku poeziju. Videokratija menja reljef naše civilizacije, ali ona nikada neće ukinuti lični odnos autora sa rečju. Zato, recimo, jednog dana ljudi mogu prestati da čitaju poeziju, ali nikada ne će prestati da je pišu. Što se mene tiče, i pored radosti novih dostignuća, skloniji sam da zaostajem u arjergardi postgutenbergovske galaksije i da, kako znam i umem, štitim zaleđe stare kulture.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski


Sanja Domazet

Večernje novosti
15.09.2002.


Mali narodi ? veliki dometi
PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
       Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće Geopoetika. Autor "Američke azbuke", " Dovlotova i okoline","Tame i tišine", "Kule vavilonske" trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u "zadnjim redovima?", u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.

Jezik emigranta

- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova
umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr "no fikšn". U tom prostoru, iako negativno definisan,  mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.

Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?

- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva "zadnjih redova", treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogrom ne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.

Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?


- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom,  paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!

To je slučaj i sa Brodskim?

- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.

Ostati po strani

Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?

- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu  Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački  pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i  ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.

Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?

- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti "Rišku plažu" i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih "Šetnji sa Puškinom". Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se  zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija "postavljanja ispod", niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi:
"U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu " sveta?"

"Poslednji Vizantijac"

- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?"Ja sam poslednji Vizantijac?". Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!

Milena MARKOVIĆ
______________________________

Blic
16.09.2002.


Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u  trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura
Moj dom je tamo gde prede moj mačak

Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše". Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".

Kako to objašnjavate?

- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.

U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?

- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i
civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tanani manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih  došao do prave suštine nekog naroda.

Na primer?

- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih  zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".

U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko
svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka  susreta?

- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i
pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje  rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.

Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?

- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.


TATJANA NEŽIĆ

___________________________

Danas
29.09.2002.


Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma

Praznina spašava čoveka

Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavačke kuće! "Geopoetika", koja je dosad objavila četiri njegova dela:"Američka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tišina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su doživele izuzetnu recepciju kod ovdašnje šitalačke publike između ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tišina" dobila Nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolji prevod godine.

Razgovor sa Genisom počinjemo najglobalnijom temom - šta se dešava sa čovekom na početku trećeg milenijuma.

Devetnaesti vek je kroz Ničeova usta formulisao floskulu koja je obeležila to vreme, a koja kaže :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se čini da je čovek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...


- Niče je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima američkih univerziteta nailazio na sledeći grafit: "Niče je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i čoveka, je preuveličana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otuđenje. Drugim rečima, smrt nije konačna. I Bog ne može nikada umreti, osim što će se promeniti u odnosu na različite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrću. Bog će biti različit. Jer Bog se menja. Šezdesetih godina, na koricama časopisa Life pojavila se vest: "Živimo u svetu bez boga". No, danas to više niko ne bi mogao da kaže, danas je Bog življi nego ikada.
Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu između paganstva i hrišćanstva. Statistika govori da u naše vreme možemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticčka epoha. Danas živimo u postateističkoj eposi kada je ideja ateizma potrošena i odbačena. Navešću primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo ništa protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili žena, ali svi su se složili u jednom: za predsednika ne može nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne liči na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, mističnog iskaza, današnji Bog je Bog stvaralaštva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto možemo reći i o romanu i o  čoveku. Posle smrti romana, roman se vraća u drugom obliku, obliku koji treba doživeti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u pršlost i putovanje u budućnost koja će tek doći, piše Milorad Pavić.
Paralela sa Bogom takođe stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od mističnog doživljaja. Pavic je pisac koji idući napred korača i nazad, ka arhaičnoj formi kulture, što i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Čoveka su tumačili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas više nije tako. Danas registrujemo iščeznuće krajnosti u tumačenju i čovek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajući sopstveni umnoženi lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Čovek i televizija se međusobno stvaraju. Šta to znači - to znači da je čovek suočen sa prazninom. Međutim, to je od iskona tako, to je stara budistička teza. To drugim recčima znači da praznina spašava cčoveka od toga da bude igračka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropološki izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo. Ono što nam predstoji je ponovno promišljanje čoveka.

Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je žena bez maske. Dostojevski je govorio o tome šta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao šta govore ljudi na čijem se licu postojanje maski ustoličilo. Beket je pisao o tome šta maske govore. Čini mi se da Vi pišete o onome što govori ljudsko biće koje se nalazi u procepu između lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?

Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"


Šta je poslednje što ste čitali pre ovoga intervjua?

- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadžaj: čoveka zovu u zamak, ali on ne može da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slučaju dogodilo se tako što smo se, u vreme dok sam ga čitao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogršsna. I telefonski sam mnogo puta pokušavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vašingtonu. Sve ostalo je čak premašivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.

- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza  maske, dopiranje do čoveka bez socioloških, društvenih i drugih stega, do čoveka  golog, razgolćenog, do njegove duše. To je Tolstoj postigao. Sledeći korak učinio je Džojs. Njegova umetnička ambicija bila je da čoveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontološko razodevanje imalo za svrhu da spase čovekovo biće od naslaga svih tih neodređenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i suštinsko. To je bio i ontološki i filozofski i naučni i umetnički cilj, da dospemo do onoga što se ne može shvatiti, do toga što se nalazi ispod maske, a to je praznina.
     Sva ta razmišljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaže meni da se orijentišem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumačim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je čovek praznina ispod maske, šta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvažavam, kaže da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odražava svaka pora našeg lica, ona je tako ravna da može biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako čovek nađe spokoj u svome bicu, biće izjednačen sa tako moćnim ogledalom.
 Umetnik predstavlja upravo to: dijalog između čoveka i onog što se u njemu odražava. Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uređenje, čišćenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Šopenhauer, rekavši da umetnik ne treba da se meša u ono što stvara. Ogledala znači, prikuplja sve oko sebe i odražava to, ali se ni u šta ne meša. Videti svet onakvim kakva jeste, možete samo kad sebe izuzmete iz njega.

    Jedan od nasih najvećih pisaca Danilo Kiš, napisao je čuvenu pripovetku
"Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o našim životima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kiš nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pišu mormoni. Šta mislite da u toj knjizi piše o Vama?


- Naravno da sam čitao i da veoma volim Kiša. Ma šta god da u toj knjizi piše o meni, to neće biti ništa važno. To će biti ili o nekom drugome koga više nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juče. U takve enciklopedije dospeva samo naš leš. Otuda mislim da je reč o izlišnoj tvorevini.
   Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvišna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamćenja.

Šta čita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad neće biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?

- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet.  Sudeći po sopstvenom iskustvu, pošto ja nikada ne čitam svoje knjige, mislim da ni Bog ne čita tu knjigu. To je pesimistička misao. Evo i optimističke: Andrej Bitov,  veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivač, da Bog čita naše knjige, uživajucći u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.
Tokom istorije, prisustvovali smo građenju i razgrađivanju imperija. Nekada je biti imperija značilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je značilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim očima srušile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastače se američka, iako oni još uvek kontrolišu i svoju teritoriju i svoj jezik.

Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?

- Ja smatram da imperije ne čine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono što čini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalistička ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik.
    Rusija je preživela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je  primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i  imperije.

Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vaša dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vaš filološki roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vaš prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?

- Često, pogotovo u proleće i naročito kad mi predstoje važni događaji u životu. Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoči odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Naš zajedničiki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumačio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizičke smrti učesnik naših razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadživeo. Sva je prilika da će uskoro mene on sanjati. Osim što je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni književni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.

Sanja Domazet

Aleksandar Genis, odlomci iz romana