Oldos Haksli, Džordžu Orvelu o " konačnoj revoluciji " -pismo

O „konačnoj revoluciji“

Rajtvud, Kalifornija

21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,


Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram d Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentaln važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Prvi nagoveštaji filozofije konačne revolucije, revolucije van politike i ekonomije, koja ima za cilj potpuno psihološko i fizičko potčinjavanje pojedinca, mogu se naći kod Markiza de Sada, koji je za sebe smatrao da je nastavio i upotpunio ideje Robespjera i Babeufa. Filozofija vladajuće manjine u
1984 je sadizam koji je doveden do svog logičnog zaključka: prevazilaženja i odbacivanja seksa. No čisto sumnjam da bi u stvarnosti politika direktnog ugnjetavanja mogla da potraje.

Verujem da će vladajuća oligarhija pronaći manje naporne i štedljivije načine upravljanja i zadovoljavanja svoje žudnje za moći, i da će ovi načini nalikovati onim koje sam opisao u Vrlom
novom svetu. Nedavno sam imao prilike da proučavam istoriju biomagnetizma i hipnoze, i zaprepastio sam se kako je svet, čitavih sto pedeset godina, odbijao da ozbiljno razmotri otkrića Mesmera, Brejda, Ezdajla, i drugih. Delimično zbog preovlađujućeg materijalizma, a delom zbog svo uticajnog ugleda, filozofi i naučnici devetnaestog veka nisu bili voljni da istražuju čudnovatije aspekte psihologije - one koji bi za praktične ljude, kao što su političari, vojnici i policajci, bili upotrebljivi u cilju kontrole.
Zahvaljujući svojevoljnom neznanju naših predaka, konačna revolucija je odložena za pet ili šest generacija. Još jedna srećna okolnost bila je Frojdov neuspeh sa hipnozom, i njegovo posledično obezvređivanje hipnoze. Ovo je odložilo primenu hipnotizma u psihijatriji za najmanje četrdeset godina. Ali, sada se psihoanaliza kombinuje sa hipnozom... a hipnoza se postiže lako, i
neograničeno produžava putem upotrebe barbiturata, koji indukuju hipnoidno i sugestibilno stanje čak i kod najtvrdoglavijih subjekata. Verujem da će svetski vladari u narednim generacijama otkriti da su uslovljavanje dece i narko-hipnoza efikasnije sredstvo kontrole od pendreka i zatvora, a da se žudnja za moći može sasvim zadovoljiti i navođenjem ljudi da zavole svoje ropstvo isto toliko koliko i šibanjem i prisiljavanjem na poslušnost.

Drugim rečima, predosećam da je strahoti 1984 pre suđeno da se preinači u košmarni svet sličniji onom koji sam zamislio u Vrlom novom svetu. Promena će se desiti iz potrebe za povećanjem efikasnosti. U međuvremenu, naravno, može da se desi neki veliki biološki ili atomski rat - u kom slučaju ćemo imati noćne more neke potpuno druge, nezamislive vrste.

Hvala Vam još jednom na knjizi.

Iskreno Vaš,

Oldus Haksli

Oldos Haksli o umetničkoj iskrenosti, strahu od očiglednosti i dvema vrstama istina

“Najteže je biti iskren”, napisao je Andre Žid u svom dnevniku 1890, decenijama pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, razmišljajući o centralnoj ulozi koju iskrenost ima u kreativnom radu. Ali načiniti od iskrenosti meru umetničkog postignuća je težnja istovremeno neverovatno hrabra i teška, pogotovo u ovoj kulturi koja ima fiksaciju na tako isprazna spoljna merila, kao što je prodaja i akcije.

Ovu paradoksalnu prirodu umetničkog uspeha opisao je Oldos Haksli (1894 – 1963) u svom eseju “Iskrenost u umetnosti”. Pisao ga je povodom članka jednog književnog agenta koji je ustvrdio da je našao ključ za stvaranje bestselera; Haksli komentariše kako samo to pitanje zapravo sužava polje kreativnog poduhvata:

Koji to kvaliteti čine da se knjiga prodaje kao sapun? To je pitanje na koje bismo svi voleli da znamo odgovor. Naoružani tim dragocenim receptom, otišli bismo u najbližu knjižaru, kupili gomilu tabaka papira za kucanje, ispisali ih magičnim škrabotinama, i onda ih opet prodali, ali za šest hiljada funti. Ne postoji sirovina koja je toliko podložna raznoraznim obradama kao što je papir. Kilogram gvožđa koji se pretopi u opruge za časovnike vredi nekoliko stotina ili hiljada puta više od svoje originalne vrednosti; ali kilogram papira koji se pretvori u popularnu književnost može se vratiti u milionskim procentima. Kad bismo samo znali tajne procesa pretvaranja papira u popularnu književnost.

Dok govori o ovoj misterioznoj transmutaciji u kojoj ljudska mašta transformiše jeftinu sirovinu u neprocenjivo umetničko delo, Haksli naročitu pažnju posvećuje tvrdnji tog literarnog agenta da jedina determinanta bestselera mora biti iskrenost. Haksli hoće da vidi šta se krije ispod te neupotrebljive fraze:

Sva književnost, sva umetnost, najprodavanija ili najgora, mora biti iskrena, ukoliko želi da bude uspešna… Čovek ne može valjano biti ništa drugo, do ono što jeste…. Samo osoba koja ima bestseler razmišljanje može da piše bestselere; a samo neko ko ima um kao Šeli može da napiše “Oslobođenog Prometeja”. Tendenciozni falsifikator ima veoma male šanse kod svojih savremenika, a nikakve kod svojih naslednika.

Ali dok je iskrenost u životu svestan izbor – mi voljno odlučujemo da li ćemo biti iskreni ili ne – Haksli tvrdi da je iskrenost u umetnosti stvar veštine, i ne može se jednostavno kontrolisati samo voljom:

Zapravo, iskrenost u umetnosti nije pitanje volje, stvar moralnog opredeljenja između poštenja i nepoštenja. U velikoj meri je to pitanje talenta. Čovek može želeti svim svojim bićem da napiše iskrenu, autentičnu knjigu, i da mu ipak fali talenta za to. Uprkos njegovim iskrenim namerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena, lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je loše melodramatično.

Nadovezujući se na mudru opservaciju Agnes Martin da svi mi imamo iste unutrašnje živote, ali da su umetnici jedini sposobni da prepoznaju šta oni znače, Haksli dodaje:

U umetnosti, “biti iskren” je sinonimno sa “posedovati dar psihološkog razumevanja i ekspresije.”
Sva ljudska bića imaju veoma slične emocije, ali samo neki znaju šta tačno osećaju i mogu da to što osećaju odvoje od drugih emocija. Psihološki uvidi su specijalna veština, kao veština razumevanja matematike ili muzike. A od svih koji poseduju tu veštinu, samo dvoje-troje od njih stotinu je rođeno sa talentom da iskaže to znanje u umetničkoj formi.

Haksli ilustruje ovaj stav najuniverzalnijim iskustvom – ljubavlju:

Mnogi ljudi su – većina, verovatno – nekada u životu iskusili burnu ljubav. Ali samo nekolicina zna kako da analizira svoja osećanja, a još manje je sposobno da ih iskaže… Oni osećaju, pate, inspirisani su iskrenom emocijom; ali oni ne mogu da pišu. Pompezni, konvencionalni, prepuni ustaljenih fraza i izlizanih retoričkih figura, prosečna ljubavna pisma iz pravog života bi izgledala, kada bismo ih čitali u knjizi, u najmanju ruku “neiskreno”.

Ljubavna pisma, tvrdi Haksli, jesu ultimativno zaveštanje ulozi talenta u takozvanoj umetničkoj iskrenosti – što je, na kraju krajeva, i razlog zašto nas ljubavna pisma velikih pisaca i umetnika i dalje očaravaju svojim neprolaznim uvidima u ovo univerzalno iskustvo. Imajući u vidu Kitsova naročito očaravajuća ljubavna pisma, Haksli navodi:

Mi pasionirano čitamo Kistova ljubavna pisma; ona opisuju najmoćnijim jezičkim sredstvima mučenja kroz koja prolazi duša, svesna svakog detalja svoje agonije. Njihova “iskrenost” (plod autorovog genija) čini ih interesantnim, artistički važnim, podjednako kao i Kitsove pesme; čak i važnijim, čini mi se, ponekad.

U jednom drugom eseju, “Umetnost i očigledno”, Haksli se vraća temi iskrenosti, ali iz drugačijeg ugla – ugla našeg otpora prema njoj, što je možda još relevantnije u današnje vreme, u ovoj kulturi, u kojoj se cinizmom konstantno napada ono što se doživljava kao slabost iskrenosti. On piše:

Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.

Haksli definiše velike istine kao univerzalno važne činjenice koje “referišu na fundamentalne karakteristike ljudske prirode” i nasuprot njih stavlja očigledne istine, koje nemaju “večni značaj”, kao vreme leta od Londona do Pariza, i koje “možda prestanu da budu tačne, bez da se ljudska priroda i najmanje promeni zbog toga.” On razmatra uloge svake od njih u popularnoj umetnosti:

Popularna umetnost koristi, u sadašnjem trenutku, obe vrste očiglednih istina – i malu očiglednost, i veliku. Mala očiglednost ispunjava polovinu većeg dela savremenih romana, priča i filmova. Ogroman deo publike izvlači neverovatno zadovoljstvo iz čistog prepoznavanja poznatih objekata i okolnosti. Kao da je uznemiravaju dela čiste fantazije, čije su teme preuzete iz svetova koji nisu ovi u kojima živimo, krećemo se i postojimo. Filmovi moraju da imaju dosta pravih Fordovih automobila, i stvarnih policajaca, i nesumnjivih vozova. Romani moraju da imaju dugačke deskripcije upravo tih soba, tih ulica, tih restorana i prodavnica i kancelarija koje su muškarcima i ženama najpoznatiji. Svaki čitalac mora da bude u stanju da kaže – sa veoma solidnom dozom satisfakcije! – “Ah, evo forda, evo policajca, ta soba za prijeme izgleda baš kao Braunova.” Prepoznatljivost je umetnički kvalitet koji većina ljudi smatra da je duboko uzbuđujući.

Ali publika je, tvrdi Haksli, podjednako gladna i one druge, velike vrste očiglednosti:

Publika u većini slučajeva (…) takođe zahteva i one velike očigledne istine. Ona zahteva od snabdevača umetnošću izričite stavove po pitanju ljubavi majke prema deci, dobrobiti od poštenja, hoće uzvišene efekte koje proizvode pitoreskne lepote prirode na turiste iz velikih gradova, superiornost brakova iz ljubavi nad brakovima iz interesa, kratkotrajnost ljudske egzistencije, blaženstvo prve ljubavi, i tako dalje. Ona zahteva konstantno ponavljanje validnosti ovih velikih istina.

Manjkavosti popularne umetnosti, tvrdi Haksli, sastoji se u nepodesnim fuzijama ova dva tipa očiglednosti, gde prva izaziva trivijalizaciju druge time što je vuče u banalnost, a druga lišava prvu neiskomplikovane nagrade prepoznatljivosti:

Snabdevači popularnom umetnošću rade ono što im se kaže. Oni iskazuju velike, očigledne, nepromenljive istine ljudske prirode – ali ih iznose, avaj, u većini slučajeva empatički inkompetentno, što čini, većini čitalaca, njihovu afirmaciju veoma neukusnom, čak i bolnom… Osetljiviji će samo da se trgnu i skrenu pogled na drugu stranu, pocrvenevši od sramote u ime celog čovečanstva.

Nikada ranije ovi umetnički ispadi nisu bili tako brojni kao danas… Širenje obrazovanja, dokolice, ekonomskog blagostanja – sve je to stvoril zahteve za popularnom umetnošću koji su bez presedana. Pošto je broj kvalitetnih umetnika uvek veoma ograničen, iz toga sledi da ovu potražnju zadovoljavaju uglavnom loši umetnici. Stoga se afirmacija velikih očiglednih istina sprovodi nekompetentno i nepodnošljivo… Raspad svih starih tradicija, mehanizacija rada i besposličarenje… sve je to imalo veoma loš efekat na opšti ukus i emotivni senzibilitet… Popularna umetnost se satoji pola od malih očiglednih istina, koje su generalno ispunjene suvim realizmom, a pola od velikih očiglednih istina, koje se iznose u velikoj meri (pošto je veoma teško dati im zadovoljavajući izraz) nekompetentno, a to ih čini veoma odbojnim.

Na ovaj način, Haksli se vraća u srž tragičnih osuda iskrenosti, koje se nalaze u korenu današnje ere cinizma:

Neki od najsenzitivnijih i najsamosvesnijih umetnika su počeli da se boje očiglednosti, i one velike, kao i one male. U svakom vremenu mnogi umetnici su se bojali, ili možda je preciznije reći, bili su prezrivi prema malim očiglednim istinama… Neumerenost popularne kulture ih je ispunila strahom od očiglednog. Danas, oko devet desetina života se kreira upravo od očiglednog. Što znači da postoje senzitivni moderni umetnici koji su prinuđeni, bilo njihovim gnušanjem ili strahom, da se ograniče na korišćenje veoma malog dela ljudske egzistencije.

Haksli završava savetima mladim umetnicima, koji su podjednako upotrebljivi i dan danas:

Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega. Jer velike očigledne istine su tu – činjenice… Time što se pretvaraju da određene stvari nisu tu, a zapravo jesu, ogromna većina moderne umetnosti osuđuje samu sebe na nekompletnost, sterilnost, prevremenu istrošenost i smrt.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor : brainpickings.org

Oldos Haksli , delovi iz romana

Sad uviđam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakše biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.

Da li ću ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasleđu i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urođena?


  Kontrapunkt

_______________________________________________

U jednoj od sledećih generacija, ljudi će se farmaceutskim sredstvima navesti da vole svoje ropstvo. Stvoriće se diktatura bez suza, da tako kažemo, bezbolni koncentracioni logor za čitava društva.

Na taj način će ljudima prijati da ostanu bez svoje slobode jer će im svaka želja da se bune biti odstranjena putem ispiranja mozga kroz propagandu, ili ispiranjem mozga pomoću farmaceutskih i farmakoloških sredstava. Pomišljam i na razvoj neurologije, i ugrađivanje elektroda u mozak. Ovo se doduše naširoko primenjuje na životinje i ponekad na beznadežno duševno bolesne ljude.
Ko je god posmatrao pacove kojima su elektrode ugradili u određene nervne centre mora da se upita šta bi samo bilo kada bi se nečeg takvog dokopao neki diktator. Ovde mislim na ogromnu oblast u kojoj bi se mogla ostvariti ova konačna revolucija, oblast u kojoj bi bilo moguće kontrolisati ljude u velikoj meri, ali ne kroz nasilje, već stvaranjem utiska da je život prijatniji nego što stvarno jeste, i to prijatniji do te mere da, kao što sam rekao, ljudi zavole stanje stvari koje razuman i pristojan čovek nikada ne bi smeo da odobrava. Smatram da je ovo sasvim moguće. Čini se da će ovo biti poslednja revolucija u ljudskom društvu.



Vrli novi svet

______________________________________________



"Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.
Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli…
Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.
Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa…


Zajedljivi Pilat



_______________________________________________




Ludvig Levin, nemački farmakolog, je 1886. godine objavio prvu sistematičnu studiju o kaktusu koji će kasnije poneti njegovo ime. Do tada je Anhalonium Lewini bio nepoznat nauci mada je još iz drevnih vremena u primitivnoj religiji Indijancima iz Meksika i jugozapadne Amerike predstavljao saputnika i prijatelja. Zapravo, predstavljao je mnogo više od toga. Iskazano rečima jednog od prvih Španaca koji su posetili Novi Svet, "oni jedu koren koji zovu pejotl, a koji štuju kao da je neko božanstvo".

Zašto su ga poštovali kao da je neko božanstvo postalo je jasno kada su eminentni psiholozi kao što su Jen , Hevlok Elis i Vir Mičel počeli da eksperimentišu sa meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istini za volju, ne bi se baš moglo reći da su se pretvorili u njegove bespogovorne poštovatelje, ali svi su jednoglasno proglasili meskalin sasvim jedinstvenim među opojnim sredstvima. Kada se uzme u odgovarajućoj dozi, meskalin menja svojstva svesti u većoj meri od bilo koje druge supstance kojom farmakologija raspolaže, a ipak je manje otrovan.

Istraživanjima u vezi sa meskalinom, ljudi se bave s vremena na vreme još od doba Levina i Hevloka Elisa. Ne samo što su izdvojili ovaj alkaloid, hemičari su naučili i kako da ga sintetišu, tako da više ne zavisimo od oskudnog i nesigurnog roda pustinjskih kaktusa. Psihijatri su uzimali meskalin u nadi da će na taj način iz prve ruke postići razumevanje mentalnih procesa svojih pacijenata. Radeći, nažalost, na suviše malom broju subjekata, i to pod okolnostima koje se nisu dovoljno razlikovale među sobom, psiholozi su imali prilike da posmatraju i zabeleže neke od neobičnijih aspekata ovog sredstva. Neurolozi i fiziolozi su otkrili ponešto o mehanizmima njegovog delovanja na centralni nervni sistem, a barem je jedan filozof po zanimanju uzeo meskalin nadajući se da će mu to omogućiti da donekle rasvetli prastare nerešene zagonetke, kao što su položaj i mesto uma unutar prirode, ili odnos između mozga i svesti.

Međutim, niko nije otišao dalje od toga sve do pre dve ili tri godine kada je primećena jedna nova činjenica, koja je verovatno od velikog značaja. Zapravo, ta činjenica je nekoliko decenija svima bila ispred nosa; međutim, niko je nije primetio sve dok mladi Englez, psihijatar, koji sada radi u Kanadi, nije zapazio neobičnu sličnost meskalina i adrenalina u hemijskom sastavu. Dalja istraživanja otkrila su da se lizerginska kiselina, izuzetno moćan halucinogen koji se dobija iz raževe glavnice ili izrodice (ergot), nalazi u sličnom biohemijskom odnosu sa njima. Tada je došlo i do otkrića da adrenohrom, koji je posledica raspadanja adrenalina, može da dovede do mnogih simptoma koji se javljaju kod opijenosti meskalinom.

Međutim, adrenohrom se verovatno spontano javlja u ljudskom telu. Drugim rečima, svako od nas je sposoban da stvori hemijsku supstancu za koju se zna da u malim dozama dovodi do dubokih promena u svesti. Neke od tih promena slične su onima koje se odigravaju kod šizofrenije, te kuge koja je obeležila dvadeseti vek. Da li duševni poremećaj možemo pripisati poremećaju u hemiji organizma? I da li sam hemijski poremećaj možemo pripisati psihološkim problemima koji utiču na nadbubrežne žlezde, proizvođače adrenalina? Bilo bi brzopleto i preuranjeno da to potvrdimo. Najviše što možemo da kažemo jeste da prima facie izgleda da tu ima nečega. U međuvremenu,
putokazi se uporno slede, a detektivi ­ biohemičari, psihijatri, psiholozi ­ pomno prate tragove.

Čitav niz okolnosti, za mene neobično srećnih, doveo je do toga da sam se proleća 1953. godine našao posred njihovog puta. Jedan od detektiva došao je poslom u Kaliforniju. Uprkos tome što je meskalin bio proučavan već sedamdeset godina, on je na raspolaganju imao još uvek smešno oskudan psihološki materijal, i žarko je želeo da ga proširi. Ja sam se tu zatekao, a bio sam voljan, čak revnosno spreman, da mu budem zamorče. Tako se i desilo da sam, jednog lepog majskog jutra, progutao četiri desetine grama meskalina rastvorene u pola čaše vode, i seo da čekam posledice.
Svi mi živimo zajedno, činimo nešto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mučenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcendentni doživljaj; uzalud. Samom svojom prirodom svaki otelovljeni duh osuđen je da pati i uživa u samoći. Osećaji, uvidi, maštanja, osećanja ­ svi oni su pojedinačni i lični i ne mogu da se saopšte drugima, osim putem simbola i iz druge ruke. Možemo da razmenjujemo obaveštenja o doživljajima, ali nikada same doživljaje. Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je društvo pojedinačnih univerzuma.

Vrata percepcije


______________________________________________



Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.“

:::::::::

 "Mora da sam idiot" reče u sebi pri pomisli na politička oduševljenja drugih ljudi i svoju ravnodušnost... Bio je suviše skroman da idiotizam pripiše drugima. "Nema ništa od mene,nema ništa od mene" jeknu glasno u učenoj tišini ogromne biblioteke, taj zvuk bio je strašan. Smrt, kraj svega, revolver..... 
Vreme je prolazilo, Lord Edvard zaključi da i o smrti ne može da misli povezano i usredsređeno. Čak je i smrt dosadna. 


:::::::: 

Kako mrzim bogataše! Kako ih mrzim! Zar ne nalazite da su strašni?“

“Strašniji nego sirotinja?“ Sećajući se Vederingtonove bolesničke sobe, Valter se čisto postide svoga pitanja.

“Da, da. Ima nečeg osobito niskog, nedostojnog i bolesnog kod bogatih. Novac stvara neku vrstu otrovne neosetljivosti. To je neizbežno. Hristos je to razumeo. Ono o kamili kroz iglene uši prosto je konstatovanje činjenice. A setite se i onoga o ljubavi prema bližnjima. Možda ćete po ovome pomisliti da sam hrišćanin,“ dodade on uzgred, pravdajući se. “Ali svaka čast onome ko je zaslužuje. Taj čovek je bio pametan; video je šta je šta. Ljubav prema bližnjima je probni kamen za bogataše. Bogataši nemaju bližnje.“

Kontrapunkt

_____________________________________________



'Forda slavimo,
Orgije pravimo;
Puno some, puno seksa,
Parimo se bez kompleksa.'


Oprečnih mišljenja nema; svi su tako obrađeni da ne mogu a da ne rade ono što treba


Nerazvijenost kostiju i mišića odvojila je Bernarda od njegovih bližnjih, a osećanje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok još jače izolovanosti. Helmholca je, međutim, činila tako nelagodno svesnim sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednička im je bila svest da obojica imaju izraženu individualnost.


.. sva naša nauka je samo jedan „Narodni kuvar", sa ortodoksnom teorijom kuvanja koju niko ne sme da dovodi u pitanje, i spiskom recepata kome se ništa ne sme dodavati bez odobrenja glavnog kuvara. 




Vrli novi svet
_______________________________________________

'Kako bi bilo lepo', pomisli, ' kad se ne bi moralo misliti o sreći!'
_______________________________________________

'Jedna od glavnih funkcija prijatelja jeste da izdrži (u blažem i simboličnom obliku) kazne koje bismo
želeli, ali ne možemo, da izvršimo nad našim neprijateljima.'
_______________________________________________

'Prava sreća uvek izgleda prilično mršava stvar u poređenju sa natkompenzacijama za bedu. U stanju zadovoljstva nema ničeg od onog sjaja koga ima u muškoj borbi protiv nesreće, nimalo slikovitosti koje ima u rvanju sa iskušenjima, ni konačnom padu prouzrokovanom strašću ili sumnjom. Sreća nikad nije veličanstvena.'
_______________________________________________

'Mi ne pripadamo sebi više nego što nam pripadaju stvari koje su naša svojina. Mi nismo stvorili sebe, stoga ne možemo ni biti iznad sebe. Mi nismo svoji gospodari. Mi smo božja svojina.

_______________________________________________

                                                    ARHIVA ~ KNJIŽEVNOST
                                                             VRLI NOVI SVET