Ray Bradbury, Farenhajt 451’

Da li znate zašto su knjige poput ove toliko važne? Zato što poseduju kvalitet. A šta znači reč kvalitet? Za mene to označava teksturu. Ova knjiga ima pore. Ima osobenosti. Ova knjiga može da se stavi pod mikroskop. Pod staklom biste otkrili život, videli biste kako hrli dalje u beskrajnom obilju. Što je više pora, što je više po kvadratnom centimetru više tačno pribeleženih detalja o životu, to ste "književniji". Bar je to moja definicija. Kazivanje detalja. Svežih detalja. Dobri pisci često dotiču život. Mediokriteti samo ovlaš prevuku rukom preko njega. Loši ga siluju i ostave muvama.
Da li sada vidite zašto su knjige omržene i zastrašujuće? One prikazuju pore na licu života."


Pa”, rekla je, “imam 17 godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kad te ljudi pitaju za godine, reće mi, uvek kaži da ti je 17 i da si umobolna.”

“Dobar je to posao. Ponedeljkom spali Milejevu, sredom Vitmena, petkom Foknera, spali ih u pepeo, a onda spali i pepeo. To je naša zvanična krilatica.”

“Kladim se da znam još ponešto što vi ne znate. Ujutru na travi ima rose.”
U trenutku nije mogao da se seti da li to zna ili ne zna, i prilično se uzrujao.
“A ako pogledate gore”, klimnula je glavom prema nebu, “videćete čoveka na mesecu.”

“Knjige su samo jedna vrsta spremišta za mnogo toga za šta smo strahovali da bismo mogli da zaboravimo. Nema u njima uopšte ničeg magičnog. Magija je samo u onome što knjige kazuju, u tome kako zašivaju komade kosmosa u odeću za nas.”

“Kad nemate šta da izgubite možete da rizikujete šta hoćete.”

“Oni koji ne grade moraju da pale. Staro je to koliko i istorija i maloletni prestupnici.”

“Danas svako zna, svako je apsolutno siguran: ništa se neće dogoditi meni. Ostali umiru, ja idem dalje. Nema posledica i nema odgovornosti. Osim što ih ima. Ali hajde da ne govorimo o njima, a? Kada te posledice sustignu ionako je već kasno.’

“Odlazio je iz nestvarnosti koja je bila zastrašujuća u stvarnost koja je bila nestvarna jer je bila nova.”

“Upravo je to čudesno u čoveku-nikad se ne obeshrabri i ne zgadi toliko da prestane da radi nanovo, zato što zna da radi nešto važno i vredno.”

“Svako mora da ostavi nešto za sobom kad umre, rekao je moj deda. Dete ili knjigu ili sliku ili kuću ili sagrađen zid ili napravljene cipele. Ili zasađen vrt. Nešto što je vaša ruka na određen način dotakla, kako biste imali kuda da odete nakon smrti, a ljudi će, kad pogledaju to drvo ili taj cvet,videti vas.”

“Pre Hrista je postojala glupava prokleta ptica po imenu feniks, koja je svakih nekoliko stotina godina gradila lomaču i spaljivala samu sebe. Mora da je bila najbliži rod čovekov. Međutim, svaki put kad bi se spalio, iskočio bi iz pepela, ponovo bi se rodio. A izgleda da i mi radimo isto, iznova i iznova, samo što mi imamo jednu prokletu stvar koju feniks nikad nije imao. Znamo sve proklete gluposti koje smo počinili u hiljadu godina i budu li nam stalno u glavama i zauvek pred očima, jednog dana ćemo možda i prestati da pravimo proklete pogrebne lomače i skačemo pravo na njih.”

“Jednog dana sećaćemo se toliko da ćemo sagraditi najveći prokleti bager u istoriji i iskopati najveći grob svih vremena i u njega gurnuti rat i zatrpati ga.”


                                                      *******************


    "- Zašto niste u školi? Vidim vas kako svakog dana lunjate.

    - Oh, ne nedostajem im - rekla je. - Nedruštvena sam, vele. Ne uklapam se. Čudno. Zapravo sam vrlo društvena. Sve ovisi o tome šta razumevaš pod društvenim, zar ne? Za mene "društveno" znači razgovarati o nečemu, kao ovo sada. - Začegrtala je kestenovima koji su otpali s drveta u prednjem dvorištu. -
 Ili pak razgovarati o tome kako je svet čudan. Lepo je biti s ljudima. No ne smatram društvenim okupiti gomilu ljudi koji mi potom neće dopustiti da govorim, je li tako? Sat TV nastave, sat košarke ili baseballa ili trčanja, zatim još jedan sat prepisivanja istorije ili slikanja, pa opet sportovi ... ali znate li da nikad ne postavljamo pitanja ili, bar, da ih većina ne postavlja? Samo vas obasipaju odgovorima, bum, bum, bum, a mi onde samo sedimo daljnja četiri sata na nastavi filmske umetnosti. To nije nimalo društveno. Mnogo levaka i mnogo vode koja se sleva niz grlić i izliva na dnu, a nama govore da je to vino, premda nije. Na kraju dana toliko smo izmoždeni da nismo ni za što drugo doli da odemo u krevet ili se uputimo u zabavište da onde zastrašujemo ljude, razbijamo okna u.. razbijalištu prozora, da velikom metalnom kuglom razbijamo aute u Razbijalištu automobila. Ili pak da izlazimo u autima pa da se utrkujemo po ulicama, nastojeći utvrditi koliko se najbliže možemo zaustaviti pred uličnom svetiljkom, da se igramo "kukavice" i "trganja radkapa". Držim da sam sve ono što kažu  da jesam. U redu. Nemam prijatelja. To bi trebao biti dokaz da sam abnormalna. No svi koje znam deru se ili plešu kao divlji ili se pak međusobno mlate. Primećujete li koliko se u zadnje vreme ljudi međusobno vređaju?

    - Zvučite jako staro.

    - Ponekad sam prastara. Bojim se svojih vršnjaka. Ubijaju jedan drugoga. Je li uvek bilo ovako? Moj ujo veli da nije. Šestoro mojih prijatelja ustreljeno je samo u poslednjih godinu dana. Deset ih je poginulo u automobilskim nesrećama. Bojim ih se, a oni me ne vole zato što se bojim. Moj ujo kaže da se njegov deda sećao vremena kad se deca nisu ubijala. No to je bilo jako davno, kad je sve bilo drugačije. Verovali su u odgovornost, kaže moj ujo. Znate li, ja sam odgovorna. Pre puno godina dobila bih batina kad bih ih zaslužila. I svu kupovinu i čišćenje obavljam ručno.

    - No više od svega - rekla je - volim promatrati ljude. Koji put se čitav dan vozim podzemnom železnicom i gledam ih, slušam. Želim samo proniknuti ko su, šta žele i kamo idu. Katkada odem u zabavište pa se vozim u mlaznim automobilima kad o ponoći jure rubom grada, a policija uopšte ne haje, samo ako su osigurani. Dovoljno je da su osigurani na deset hiljada, i sve je u redu. Ponekad se šuljam okolo i prisluškujem u podzemnoj železnici. Ili osluškujem po štandovima za točenje osvežavajućih napitaka, i znate šta?

    - Šta?
    - Ljudi uopšte ni o čemu ne razgovaraju.

    - Oh, moraju razgovarati!

    - Ne, uopšte ne razgovaraju. Uglavnom spomenu svu silu automobila ili odeće ili bazena za kupanje i kažu kako je to dobro! Ali svi govore isto i niko ne kaže ništa po čemu bi se razlikovao od ostalih. U kafićima su najveći deo vremena uključeni automati sa šalama i stalno se vrte iste šale, ili je pak uključen muzički zid, pa stalno gore-dole struje obojeni likovi, no sve je to ipak samo boja i gola apstrakcija. A u muzejima? Jeste li ikad tamo bili? Sve sama apstrakcija. Onde je sada isključivo to. Moj ujo kaže da je nekada bilo drugačije. U davna vremena slike su znale prikazivati nešto, katkada čak i ljude.

    - Vaš ujo je rekao, vaš ujo je rekao. Vaš ujo mora da je izniman čovek.
    - I jest. Bogme jest. No sada moram ići. Zbogom, gospodine Montag.
    - Zbogom.
    - Zbogom..."

Ray Bradbury , delovi tekstova Kaledioskop

_________________________________________________________________

  Vreme je tako čudno, a život još čudniji. Zupci promašuju ležišta, točkovi se okreću i životni putevi se prepletu prerano ili prekasno. A lekcija se nastavlja. Ljiljani na žbunu bolji su od orhideja. A maslaćci su još bolji. Zašto? Zato što ti saviju kičmu i nakratko te okrenu od svih ljudi i grada i preznoje te i spuste te tamo gde ćeš se ponovo setiti da imas nos. Baštovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagađa, niko ne optužuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon među božurima. Čovek koji tegli džak đubriva preko svog travnjaka sličan je Atlasu koji pušta svet da mu se vrti na ramenu. Kao što je jedan cenjeni gospodin rekao.. Kopaj po zemlji, prekopavaj po duši..

Maslačkovo vino 

________________________________________________________________

 

KALEIDOSKOP

Prvi udar preseče raketu po strani džinovskim otvaračem za konzerve. Ljudi su bili izbačeni u prostor kao pregršt zakoprcanih srebrnih ribica. Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem.

"Barkli, Barkli, gde si?"

Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noći. "Vude, Vude."

"Kapetane!"

"Holise, Holise, ovde Stoun."

"Stoune, ovde Holis. Gde si ti?"

"Ne znam. Kako da znam? Kako se ide gore? Ja padam. Blagi bože, padam."

Padali su. Padali su kao što šljunak pada niz bunar. Bili su rasejani kao piljci bačeni iz džinovske vrteške. I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi mogući glasovi, rastavljeni od tela i uzbuđeni, na raznim stepenima strave i rezignacije.

"Udaljujemo se jedan od drugog."

To je bila istina. Holis, koji se prevrtao preko glave, znao je da je to tačno. Shvatio je to i neodređeno prihvatio. Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i ništa ih ne može vratiti nazad. Nosili su hermetički zatvorena kosmonautska odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremena da se prikopčaju na svoje energetske jedinice. Sa njima bi mogli predstavljati male čamce za spasavanje u vasioni, mogli bi spasavati sebe, spasavati druge; sakupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom. Ali bez pogonskih jedinica prikopčanih za ramena bili su meteori, bez života, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.

Prođe možda deset minuta dok ne zamre prvi užas i zameni ga metalna hladnoća. Svemir poče da snuje svojim čudnim glasovima uzduž i popreko, na velikom tamnom razboju, preplićući i preplićući do konačne slike.

"Stoun Holisu. Koliko dugo možemo govoriti telefonom?"

"Zavisi od toga koliko brzo ti ideš svojim putem, a ja svojim."

"Jedan sat, mislim.""Tako nekako", reče Holis, odsutna duha i smiren.

"Šta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije.

"Raketa je eksplodirala, to je sve. Rakete eksplodiraju."

"Kojim pravcem ti ideš?""Izgleda kao da ću udariti u mesec."

"A ja o Zemlju. Vraćam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat. Izgoreću kao šibica." Holis pomisli na to sa čudnom odsutnošću duha. Kao da je bio premešten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao što je bio jedne davne zime prema prvim snežnim pahuljicama.

Ostali su ćutali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema ničega što bi mogli da učine da to izmene. Čak je i kapetan zaćutao, jer nije postojalo nikakvo naređenje niti plan za koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno.

"Oh, daleko je do dole. Oh, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole", reče jedan glas. "Ja ne želim da umrem, ne želim da umrem, to je daleko dole."

"Ko je to?"

"Ne znam."

"Stimson, mislim. Stimsone, jesi to ti?"

"To je daleko, daleko i ne dopada mi se. Oh, Bože dopada mi se."

"Stimsone, ovde Holis. Stimsone, čuješ li me?"

Ćutanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog.

"Stimsone?"

"Da." Najzad odgovori.

"Stimsone, polako; svi smo u istom škripcu."

"Ne želim da budem ovde. Želim da budem negde drugde."

"Ima šanse da nas nađu."

"Mene moraju naći; mene moraju", reče Stimson. "Ovo ne verujem; ne verujem da se išta od ovoga događa."

"To je ružan san", reče neko.

"Zaveži!" reče Holis.

"Dođi pa me nateraj da zavežem", reče glas. To je bio Eplgeit. Zasmeja se komotno, sa sličnom objektivnošću. "Dođi i ućutkaj me."

Holis po prvi put oseti nemogućnost svog položaja. Ispuni ga velika ljutnja, jer je u tom trenutku više od svega želeo da bude u stanju da napravi nešto Eplgeitu.

Već mnogo godina želeo je da učini nešto, a sada je bilo i suviše kasno. Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas.

Padanje, padanje, padanje...

Evo, kao da su otkrili užas, dvojica od ljudi počeše da vrište. U košmaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vrišti i vrišti.

"Zaustavi ovo!" Čovek mu je bio gotovo na dohvat ruke, i sumanuto je vriskao. Nikada neće prestati. Vriskaće i dalje još milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravaće ih sve, onemogućujući im da razgovaraju jedan s drugim.

Holis se ispruži. Tako je bilo najbolje. Učini onaj dodatni napor i dotače čoveka. Ščepa ga za nožni članak i uspuza se naviše duž tela dok mu ne stiže do glave. Čovek je vriskao i pobesnelo se čupao, kao plivač koji se davi. Vasiona je bila ispunjena vriskom.

Ovako ili onako, mislio je Holis. Ubiće ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zašto da to ne bude sada?

Svojom železnom pesnicom razmrska čovekovu staklenu masku. Vrištanje prestade. On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okrećući se oko sebe.

Padajući, padajući svemirom, Holis i ostali stupiše u dugo, beskrajno spuštanje i kovitlac tišine.

"Holise, jesi još tu?"

Holis ne progovori, ali oseti kako mu vrućina udari u lice.

"Ovde opet Eplgeit."

"U redu, Eplgeite."

"Hajde da razgovaramo. Nemamo šta drugo da radimo."

Kapetan se umeša u razgovor. "Dosta s tim. Moramo da smislimo kako da se izvučemo iz ovoga."

"Kapetane, što ne umuknete?" reče Eplgeit.

"Šta!"

"Čuli ste me, kapetane. Ne nabijaj mi na nos tvoj čin, već si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se. Što reče Stimson, daleko je do dole."

"Ma nemoj, Eplgeite!"

"Zajebi ti to. Ovo je pobuna jednoga. Nemam ja šta da izgubim. Tvoj brod je bio loš brod, a ti si bio loš kapetan i nadam se da ćeš se razlupati kad udariš o Mesec."

"Naređujem ti da prestaneš!"

"Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja. Kapetan je ćutao.

Eplgeit produži: "Gde smo ono stali, Holise? A da, sećam se. I ja tebe mrzim. Ali ti to znaš. Znaš već dugo."Holis stište pesnice, bespomoćno.

"Hoću nešto da ti kažem", reče Eplgeit. "Da te usrećim. Ja sam bio onaj koji je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina."

Jedan meteor blesnu u prolazu. Holis pogleda naniže, leva šaka mu je nestala. Šiknu krv.

Odjednom mu u odelu nestade vazduha. Imao je dovoljno vazduha u plućima da pređe desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta,čime pričvrsti patrljak i zapečati otvor kroz koji je cureo vazduh. To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenađen. Ništa ga više nije iznenađivalo.Sada kada je rupa bila zapušena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu. A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on još jače zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku.

Sve to se odvijalo u jezivom ćutanju s njegove strane. A ostali su brbljali. Onaj jedan, Lespere, bez kraja je pričao o svojoj ženi na Marsu, svojoj ženi na Veneri, svojoj ženi na Jupiteru, o svom novcu, kako se bajno provodio, kako se napijao, kockao, o svojoj sreći. Pričao i pričao, dok su svi padali. Padajući u smrt, Lespere se, srećan, sećao svoje prošlosti.

Bilo je to tako neobično. Svemir, hiljade milja svemira, i ti glasovi što bruje u njegovom središtu. Niko se uopšte nije video, samo su se radio talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim Ijudima pobude emociju.

"Je l' se ljutiš, Holise?"

"Ne." I nije se Ijutio. Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezosećajan predmet, u večitom padanju ni u šta.

"Celog života želeo si da dospeš na vrh, Holise. Uvek si se pitao šta se dešava. Obeležio sam te crnim upravo pre nego što sam i sam bio izbačen."

"To nije važno", reče Holis. I nije ni bilo. To je prošlost. Kada je život završen, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim natrenutak u prostoru, i pre nego što bi mogao da uzvikneš: "Beše jedan srećan dan, beše jedan loš, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio. Sa ove spoljne ivice njegovog života, gledajući unazad, bilo je samo jedno žaljenje, a to je bilo samo to što je želeo i dalje da živi. Da li su se svi umirući tako osećali, kao da nikada nisu ni živeli?

Zar je život zaista izgledao tako kratak, gotov i završen pre nego što si udahnuo? Da li je to izgledalo tako naglo i nemoguće svakome, ili samo njemu, ovde, sada, sa nekoliko preostalih časova za razmišljanje?

Jedan od ostalih, Lespere, pričao je. "Pa, ja sam se dobro provodio: imao sam ženu na Marsu, Veneri, i Jupiteru. Svaka je imala para i bila sjajna prema meni. Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara."

Ali sada si ovde, mislio je Holis. Ja nisam imao ništa od svega toga. Kada sam živeo bio sam ljubomoran na tebe, Lespere; kada sam imao još jedan dan pred sobom zavideo sam ti na tvojim ženama i na dobrim provodima. Žene su me plašile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih želeći i ljubomoran na tebe što imaš njih, i novac, i sreću, koliko god si je mogao imati na svoj ludi način. Ali sada, dok padam ovde, i sve je svršeno, ja više na tebe nisam ljubomoran, zato što je svršeno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka čini se kao da nikada ništa nije ni bilo. Holis se isteže licem napred i zavika u telefon.

"Sve je svršeno, Lespere!"

Tišina.

"Upravo kao da nikada nije ni bilo, Lespere!"

"Ko je to?" javi se Lespere oklevajućim glasom.

"Holis." Podlo se držao. Osećao je kukavnost, bezosećajnu kukavnost umiranja. Eplgeit ga je povredio; sada je on želeo da povredi drugoga. Eplgeit i svemir su ga oboje ranili.

"Tu si napolju, Lespere. Sve je gotovo. Baš kao da se nikada nije ni dogodilo, zar ne?"

"Ne."

"Kada se nešto završi, onda je isto kao da se nikada nije ni dogodilo. Po čemu je tvoj život imalo bolji od moga, sada? Ovo sada se računa. Da li je imalo bolji? Da li je?"

"Da, bolji je!"

"Kako!"

"Zato što ja imam svoje misli, sećam se!" uzviknu Lespere u daljini, besan, obema šakama pritiskujući na grudi svoje uspomene.

I bio je u pravu. Sa osećanjem da mu hladna voda juri kroz glavu i telo, Holis je znao da je ovaj u pravu. Između sećanja i snova postoje razlike. On je imao samo snove o stvarima koje je želeo da učini, dok je Lespere imao sećanja na stvari koje je učinio i postigao. Ovo saznanje poče da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznošću.

"Šta ti to vredi!" doviknu on Lesperu. "Sada? Kada se stvar završi, više ne vredi. Nisi ti ništa bogatiji od mene."

"Počivam u miru", reče Lespere. "Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti."

"Podao?" Holis prevrte reč preko jezika. Nikada nije bio podao, koliko se seća, u svom životu. Mora da je to čuvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak. "Podao." Prevali reč negde pozadi u mozak. Oseti kako mu suze naviru na oči i kotrljaju se niz lice. Neko mora da je čuo njegov grcav glas.

"Polako Holise."

To je bilo smešno, naravno. Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvažnost za koju je mislio da je istinska, a sada je znao da to nije bilo ništa drugo nego šok i objektivnost koja je moguća u šoku. Sada je pokušavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane čitavog života.

"Znam kako se osećaš, Holise", reče Lespere, sada već na daljini od dvadeset hiljada milja, dok mu je glas zamirao. "Ja to ne uzimam lično.

"Ali zar nismo jednaki? pitao se on. Lespere i ja? Ovde, sada? Ako je stvar svršena, gotovo je, išta onda vredi? Ionako umireš. Ali znao je da racionalizuje, jer je to bilo kao pokušaj razlikovanja između živog čoveka i leša. U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura, tajanstven element.

Tako je bilo i sa Lesperom i njim; Lespere je proživeo dobar, pun život, i to ga je sada činilo drugačijim čovekom, a on, Holis, bio je kao i mrtav mnogo godina. Stigli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudeći, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti će se razlikovati kao noć i dan. Kvalitet smrti, kao i života mora da je beskrajno raznolik, i ako je čovek već jednom umro, onda šta ima da se traži u umiranju za svagda, kao što on sada traži?

Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo načisto odsečeno. To ga gotovo zasmeja. Iz odela mu je opet nestao vazduh. Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do članka. Oh, smrt u svemiru je mnogo komična. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin. Pritegnu ventil kod kolena boreći se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem uglavi - i sa zavrnutim ventilom, zadržanom krvlju i sačuvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve što je još ostalo da se učini.

"Holise?"

Holis pospano klimnu glavom, umoran od čekanja smrti.

"Ovde opet Eplgeit", reče glas.

"Da."

"Imao sam vremena da mislim. Slušao sam te. Ovo nije dobro. Prozlili smo se. Ovo je rđav način da se umre. Isterati svu žuč. Slušaš li, Holise?"

"Da."

"Ja sam lagao. Pre jednog minuta. Lagao sam. Nisam glasao protiv tebe. Valjda sam hteo da te uvredim. Večito smo se borili međusobno. Izgleda da brzo starim i brzo se kajem. Valjda sam se postideo kad sam te čuo kako si bedan. Šta god da je, želim da znaš da sam i ja bio idiot. Nema ni trunke istine u onome što sam rekao. Idi dođavola."

Holis oseti kako mu srce opet počinje da radi. Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi počeše da mu dobijaju boju i toplinu. Šok je prošao, a jedan za drugim prolazili su i udari ljutnje i užasa i usamljenosti. Osećao se kao čovek koji ujutru izlazi ispod hladnog tuša, spreman za doručak i nov dan.

"Hvala, Eplgeite."

"Nema na čemu. Gore glavu, gade jedan."

"Hej", reče Stoun.

"Šta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj.

"Zapao sam u roj meteora, u neke male asteroide."

"Meteori?"

"Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina. Tačno sam u sredini. Kao neki veliki kaleidoskop. Sve moguće boje i oblici i dimenzije. Gospode, što je lepo, sav taj metal."

Tišina.

"Idem sa njima", reče Stoun. "Odvode me sa sobom. Odoh bestraga." Smejao se.

Holis pogleda, ali ne vide ništa. Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se mešao sa kristalnim vatrama. Bilo je nečeg čudnog i maštovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraća se ka Zemlji svakih pet godina, kako u sledećih milion stoleća ulazi u vidokrug planete i izlazi iz njega. Stoun i Mirmidonsko jato večiti i bez kraja, kako se menjaju i uobličavaju kao one kaleidoskopske boje kada si, u detinjstvu, držao dugački valjak prema suncu i okretao ga.

"Zbogom, Holise." Stounov glas, sada veoma slab.

"Zbogom."

"Srećno", povika Holis preko trideset hiljada milja.

"Ne budi smešan", reče Stoun i nestade.

Zvezde se zgrnuše oko njega sa svih strana.Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione. I sam Holis... Pogleda dole. On se, jedini od svih, vraćao sam na Zemlju.

"Zbogom."

"Polako."

"Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.

Ta mnoga doviđenja. Kratki oproštaji. Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; značenje njihovog zajedničkog života se rasturalo. I kao što telo umire kada mozak prestane da funkcioniše, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga što su značili jedan drugome. Eplgeit sada nije bio ništa više do prst otkinut sa matičnog tela koji više nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega. Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezosećajni, beskorisni delići rasejani nadaleko. Glasovi utihnuše i sada je cela vasiona bila mirna. Holis je bio sam, i padao.

Svi su bili sami. Glasovi su im zamrli kao odjeci božjih reči koje su brujale u zvezdanoj dubini.Tamo je kapetan išao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao ka Plutonu; Smit i Turner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je toliko dugo stvarao slike sa smislom bili su bačeni na razne strane.

A ja? mislio je Holis. Šta ja mogu da učinim? Ima li ičega što sada mogu da učinim kao naknadu za strašan i prazan život? Kada bih mogao da učinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlost koju sam sakupljao sve ove godine a da nisam čak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako možeš učiniti dobro potpuno sam? Ne možeš. Sutra na noć udariću u Zemljinu atmosferu.

Izgoreću, pomisli, i pepeo će mi se rasturiti po svim kontinentima. Biću iskorišćen. Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemeniće zemlju.

Padao je brzo, kao metak, kao šljunak, kao gvozdeni teg, ravnodušan, sada sve vreme ravnodušan, ni tužan ni srećan, niti išta drugo, samo sa željom da učini nešto dobro sada kada je sve prošlo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je učinio.

Kada udarim u atmosferu, izgoreću kao meteor. "Pitam se", reče, "da li će me iko videti?"

Dečačić na seoskom putu pogleda uvis i udari u vrisku. "Gledaj, mama, gledaj! Zvezda padalica!"

Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu. "Zaželi nešto", reče mu majka. "Zaželi nešto."

(Iz zbirke "Tetovirani čovek", 1951, izdanje biblioteka Kentaur, prevod Mirjana Rajković.)

scribd