KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST|   TEKSTOVI VREDNI PAŽNJE    |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

vrijdag 14 januari 2011

Oto Vajninger, Pol i karakter


 

 M ada su mu neki drugovi, koji su videli rukopis knjige, savetovali da modifikuje stavove o ženama, iz bojazni da neće biti dobro primljeni u bečkom društvu, Vajninger je to odbio, ostajući u svemu pri svome.
N eki poznavaoci Vajningerovog stvaralaštva njegove seksističke (pa i antisemitske stavove) vide kao "zabavne", te da se oni ne mogu shvatiti ozbiljno. Jer, njegovi mizogini stavovi s jedne strane liče na "razmišljanje jednog nevaljalog srednjoškolca", ali s druge strane, on se pokazuje kao jedan od najvećih mislilaca XX veka. Njegovo razumevanje pojma genija, smatra se, jeste na visini Kanta i drugih ozbiljnih filozofa...

Š vedski dramaturg August Strindberg (koji se po današnjim kriterijumima svakako mora smatrati velikim mizoginom, mada se tri puta ženio i imao dece), bio je oduševljen Vajningerom, s kojim je održavao i lične kontakte. Kada mu je Vajninger poslao jedan primerak knjige "Pol i karakter", Strinberg je izjavio da je knjiga "zastrašujuća", te "da je verovatno rešila najteži od svih problema - problem žene". Zapažene se i Strindbergove reči na sahrani Vajningera, da je "Vajninger ponovno otkrio dobro poznatu tajnu, u svojoj ‘muškoj' knjizi, tajnu o suštini i prirodi žene".

D eo knjige «Pol i karakter», koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić, "najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji... Vajninger se bavi ženom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim položajem u čovečanstvu.

Kada Vajninger negira svaku vrednost bića žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, medjutim, žena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa, da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih - prema Vajningeru - dopire samo dubina muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom.
Zato Vajninger kaže: Zena je samo seksualna, muškarac je i seksualan'.

Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca.Žena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer.

Jednom reči, žena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u većini žena postoje obe mogućnosti'). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj.

Ni majka, kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj.

S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema produžavanju vrste, prema rađanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome, umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke.
Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem.

 Pa, ko tvrdi da još voli ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska' ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka'.

K ada muškarac voli ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce.
 I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta.
Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena.Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena. Muškarcu je prema ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun život".

 

K ako feministkinje gledaju, danas, na Vajningerove teorije o ženama? Sa prezirom i odvratnošću svakako, smatrajući ga jednim od filozofa koji se najrigidnije izražavao po tom pitanju. Neke od njih citiraju nemačkog marksističkog filozofa Ernsta Bloha (Ernst Bloch), koji je smatrao da je "Vajninger pokazao najžešću mizoginiju za koju se zna".

Međutim, Žermena Grir (Germaine Greer), jedna od veteranki feminizma, u svojoj poznatoj knjizi «Ženski evnuh» (The Female Eunuch) Vajningeru prilazi pomalo "majčinski" (u stilu "dete se igralo, pa se preigralo"), smatrajući ga "jedva dečakom" (a mere boy). Mada njegovu knjigu smatra "strogom i angažovanom", ona pokušava da Vajningera razume i da se u po nečemu i složi sa njim, kao u pitanjima "nelogičnosti i emocionalnosti žena", iako te ženske odlike, moglo bi se shvatiti, ona ne vidi kao nedostatke, već pre kao prednosti žena. Ona smatra da se najčedniji Vajningerov odraz vidi u njegovom opisivanju ponašanja žena koje su ga okruživale - sa mnogo moralnih manjkavosti zaostalih iz viktorijanskog doba; u tome je Vajninger bio u pravu - što je čestito ukazivao na te manjkavosti kod žena iz viktorijanskog perioda. Naravno, Grirova se ne slaže sa Vajningerovom postavkom "da apsolutno žensko biće nema ego", kao što će činiti i druge feministkinje, od kojih većina potpuno odbacuje Vajningerove stavove o ženama. Ja to razumem, jer, osnovni cilj knjige «Pol i karakter», prosto rečeno, jeste da analizira biološka, psihološka, kulturna i ontološka značenja - muškosti.

izvor Vladimir Petrović, Bolesni genije, čemu?



Geen opmerkingen:

Een reactie plaatsen