Srpski knez Mihajlo Obrenović najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice vladaše Srbijom u dva navrata: prvi put od 1839. do 1842. pod namesništvom jer bejaše maloletan i objektivno nedorastao državničkim poslovima i drugi put od 1860. do 1868. godine, ostao je upamćen u prvom redu zbog samostalnost Srbije koju je izborio od Turske. Deklarisan kao apsolutista koji je delovao pod devizom “Zakon je najviša volja u Srbiji» za vreme vladavine uneo je značajne promene u politici Srbije. U njegovo doba Srbija je bila prva vojnička sila na Balkanu.
Mihajlo je bio poklonik ideje o ujedinjenju svih srpskih oblasti u jednu državu kako bi se onemogućilo mešanje evropskih država u unutrašnju politiku Srbije. Inicijator i tvorac brojnih sporazuma sa nehrišćanskim narodima na Balkanu u krajnjem je rezultiralo rušenjem turske vlasti u ovom delu Evrope. Sproveo je reforme u gotovo svim sferama društvenog života, dakako kao posvećeni apsolutista. Iz svojih ličnih sredstava plaćao je izdržavanje vojske. Jednom prilikom kupio je oružje u Rusiji i o svom trošku preko Rumunije prebacio ga u Srbiju.
Nošen dubokim rodoljubljem sa jednakom doslednošću kakvu je ispoljavao u stvaranju snažne i moderne vojske se posvećivao i kulturnom progresu srpskoga naroda. On je tvorac prvih koraka u uspostavljanju monetarnog sistema, naime u vreme vladavine kneza Miloša u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta od turskih do zapadnoevropskih, suočen sa problemom knez Mihajlo donosi rešenje o kovanju srpske monete. Nova novčana jedinica dinar iskovana je u srebru 1875 godine.
Balkanski Hamlet – Knez Mihajlo Obrenović
Knez Mihajlo Obrenović je bio otmen čovek i galantan kavaljer, govorio francuski i nemački jezik uz vladarsku titulu je bio veoma omiljen u ženskom drustvu. O ljubavnom životu kneza Mihajla ostale su mnoge istinite i neistinite priče. Uprkos moći i uticaju iskazivanje emocija koje nisu društveno prihvatljive u patrijahalnoj Srbiji, pa čak i samo pisanje o njima oduvek je predstavljalo tabu temu. Titula nikada i nikoga nije oslobodila slabosti pa ni kneza Mihajla bez obzira na moć i uticaj koji je posedovao ćudljiva slabost prema ženama je bojila njegov život.
Za vreme jednog od svojih boravaka u Rogaskoj Slatini Knez je upoznao šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg veterinara, Mariju Berghauz. Poznanstvo prerasta u intimnu vezu iz koje Marija radđ dečaka koji je kršten u katoličkoj veri svoje majke. Dete je na krštenju dobilo ime Viljem. Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i
Knez je imao nameru bar u tom momentu, pošto u braku sa knjeginjom Julijom nije imao dece da ovog svog sina ozakoni a možda i imenuje svojim naslednikom. Ali, Katarinom Konstantinović iako je ona bila njegova bliska rođaka, sestricčna u drugom kolenu je bila fatum za kneza.
Uprkos jasnom neodobravanju svoju ljubav knez Mihajlo pred nebom ozvaničava tajnom veridbom dan uoči atentata. Katarina je pokušala naslonivši se na kneza da ga zaštiti biva ranjena a knez sa tri hica ubijen. Poslednje reči kneza u parku na Košutnjaku su bile: "Dakle, istina je." Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Tom prilikom francuske novine objavile su tužnu vest: "Umro je balkanski Hamlet"! Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana i streljani u ponoć na Karaburmi.
Ljubavi života - Katarini Konstatinović, knez je posvetio pesmu “Što se bore misli moje” koja je postala evergrin starogradske muzike.
Нема коментара:
Постави коментар