Konstantin Leontjev, Noć u pčelinjaku

   Kako je prijatno u malom pčelinjaku po letnjoj žezi! Kao da ovo mesto usred lipove šume nije za svoje pčele izabrao običan mužik već neki stari sedi mudrac, ili kao da je tu nekad davno boravio dobri čarobnjak, koji je ostavio taj netaknuti kutak ljudima za uspomenu na vreme kad su na zemlji živeli mudraci i čarobnjaci!
     Sočne lipe su svojim hrapavim stablima ocrtale gotovo pravilan krug oko male poljane;  u proleće, kad je toplo, vetar s njihovih krošnji snosi na nju medeni miris njihovog cveća; pored same kolibe, pogdegde oblepljene ilovačom, uz pleter se privio šipak i zanosno širi otud miris svojih cvetova (na nekom pitomijem mestu niko ga ne bi ni primetio!).
     A košnice – radost dobrog Pahoma – zbog kojih su ovde i lipe i koliba i šipak – ukrašavaju poljanu obraslu gustom travom. Pahom nije hteo da izgubi tu travu, pa reče svojoj kćeri Paraši:
   – Čuj me, curo! Sutra, čim svane, ti i ja ćemo se odvesti u pčelinjak da kosimo travu. Nije to šala, četiri vrste treba da se vozimo. Ja ću da kosim, a ti za mnom grabuljama kupi travu... Posao će samo da klizi...
      Pošto je to rekao, Pahom se promeškolji ispod gunja, okrenu ka zidu i zaspa.
Paraša se probudila rano. Njen otac je već uprezao konja.
– Ponesi krčag kvasa: zadržaćemo se tamo! – doviknu joj iz dvorišta.
Paraša stade sipati kvas.
– De sačekaj – reče mati – daj da ga začepim krpom... E tako! Uzmi hleba... i krastavaca... ili bolje sačekaj, idem ja da ti naberem.
A Paraši se nikako nije išlo u pčelinjak.
       Dva dana ranije se u selu Kutajevu, kao i svake godine, održavao vašar za blagdan Kazanjske Bogorodice. Tu se sjatilo mnogo sveta odasvud – iz Molčanovke, iz Pečora, iz Velikih vrhova...
      Kad se završila liturgija, svi su izašli iz crkve. Nebo je ujutru bilo oblačno, potom se razvedrilo, i narod je živnuo: neko se u crvenoj košulji opružio na travu kraj spoljne priprate, pa se sunča; neko se šeta po vašaru, tamo gde se prodaju jagode, medenjaci i orasi. Prodavac kožarske robe je postavio svoju tezgu u hladovini iza gospodskog ambara, i gomila dece, umivene za ovu priliku, tiska se pred njegovim kaiševima i opasačima.
      Gologlava Mordovka u jarkonarandžastom kaftanu razmeće se pred ruskim momcima svojim bezbrojnim i vešto upletenim kikicama na potiljku; a oni prolaze pored nje gegavim hodom, i nijedan ne propusti priliku da je ljubazno lupne pesnicom.
      Među skupinama ljudi vrzma se neki sluga u belom žaketiću, s licem nalik onome na portretu poznatog basnopisca Lafontena.

     Šarenilo, vriska razigrane dece. Prepirke na taljigama pretvorenim u tezge, rzanje konja vezanih iza taljiga, i ko zna šta još – Bože, kako je veselo!..
      Kako da mužik koji je ceo dan radio ne uživa u takvom slavlju?
      Paraša je uživala više od svih. Nije ona badava obukla svilene ružičaste rukave, novi sarafan i stavila na glavu crvenu maramu sa samo jednim iskrzanim rubom, koju joj je četiri godine ranije, raznežen njenom detinjom ljupkošću, poklonio stari gospodar kad ju je sreo iza vrta dok je čuvala patke.
      Ali čak i da taj iskrzani rub nije bio brižljivo sakriven, čak i da je umesto svilenih rukava imala obične zatrapezovske,1 svejedno bi bila lepša od svih u toj vašarskoj gunguli. Nisu bez razloga mnogi seoski momci ćutke kružili oko nje ili pak zapodevali s njom razgovor bez ikakvog posebnog razloga.
      Kad je, zajedno sa svojim drugaricama, posmatrala skromni ples plavokosog Mordovca u tamnoj cicanoj košulji, ovaj nije mogao a da svaki čas ne doleti do nje; neko vreme bi nečujno trupkao opancima ispred njenih nogu, čime ju je na svoj način priznavao za kraljicu vašara, potom bi je dostojanstveno pogledao i nastavio da tužno topoće po zemlji uz zvuk frule pokrovskog2 čobanina.
      Čak je i iskusni Lafonten uprljao svoje pantalone, pošto je uporno skakutao po prašini kraj bunara kom je ona prišla.
      Ali vredelo je uprljati pantalone; posebno su lepe bile Parašine oči: crne, velike, prekrivene blistavom suznom opnom, koja je mnogo obećavala. I nije tačno da seljaci ne znaju šta je ženska lepota.
      Mnogi oženjeni muškarci, neosetljivi na njenu belu put i rumene obraze, koji se jako cene u seoskoj svakodnevici, gde su zdravlje i snaga najveća vrednost, govorili su joj – ko dobroćudno, ko sa izvesnom zlobom:
– E! eh, lepojko! Odavno ti je vreme da se udaš.
– Ma kakvi... – odvratila bi Paraša. – Još sam mlada. Što da žurim?

    Lepa kakva je bila, a tog dana ju je crvena marama činila još lepšom nego inače, stajala je iza bunara, u senci koju je na livadu bacala crkva.
    Naokolo posedaše i polegaše druge devojke; jele su orahe i kojekakve šumske bobice.
    Oko bunara su se neprestano jatili ljudi – neko da bi utolio žeđ, neko da bi bio tamo gde su i drugi.
    Ubrzo je i Paraša ožednela. Uzela je cimentu i zahvatila vodu iz vedra.
– Daj i meni da se napijem vode, lepa devojko, crvena maramo! – začula je nečiji glas iznad svoje glave.
     Okrenula se i pružila cimentu.
     Iza nje je stajao visok plavokos momak u zelenkastom pamučnom ogrtaču i crvenoj košulji.
     On skide šešir, popravi kosu i – pošto je, po svoj prilici nehotično, stavio ruku na njeno rame – poče halapljivo da pije vodu iz cimente.
     Potom je toplo pogleda i reče joj:
– E baš ti hvala – od srca! Sad mi je mnogo lakše!
I udalji se.
– Odakle je ovaj mali? – upita Parašu jedna mrgodna, još mladolika seljanka.
– To je najmista3 iz Velikih vrhova – reče neko od onih što su ležali na zemlji. – Unajmio ga je Fedosej da služi vojsku...
– Fedosej? Mora da je momak uzeo mnogo para?
– A što ne bi? On je već drugi kog Fedosej unajmljuje. Kad je prošli put bila regrutacija, unajmio je znaš kakvog mužika iz grada da ide umesto njegovog Ljoske!
– Mužika-a? – tužno upita starica koja je, sva nevesela, u tom času prišla bunaru.
– Mužika-a, mužika? – oponašajući je, ljutito ponovi momak koji je pričao o Fedoseju.
– To sam onako rekao!.. Taj najmista je zapravo bio zanatlija, ali veliki bećar, sve je pare proćerdao. A i ovaj je, verovatno... Kažu da su onog ubili na Kavkazu.
– Ubili! O, gospode bože! – prošaputa starica još tužnije.
– Pa naravno, ubili su ga! – nastavi momak. – Ali zato, kako se provodio... Kakve je košulje nosio... Sve od francuskog cica... Dođe u Pečore na vašar i krene da igra s mužicima u novac, izgubi tri rublje, pa kad drekne: „Ma šta ima da igramo u pare! Donesite nam piva i vina... Častim sve! Svima plaćam piće...“ Mužici, naravno, srećni! Kako ne bi bili! Nije prosto znao kuda pare da dene. Kupuje medenjake, štapiće, baca ih deci! A kad se napio – rasplaka se... „Zbogom dobri ljudi, idem u krvavi rat... tamo ću i kosti ostaviti!“ Tako je bilo.
– Eh, eh – odmahujući glavom, ponavljala je starica.
       Paraša je čula samo početak tog razgovora; saznala je ko je taj lepi plavokosi momčić.
       Već je odavno sedela u spoljnoj priprati s jednom mladom ali mrzovoljnom seljankom čiji je muž bio u vojsci i koja je s vremena na vreme živela prilično veselo; Parašu je majka mnogo puta prekorevala zbog toga što se druži sa Uljanom, iako je Uljana bila njihova bliska rođaka.
      Nedugo potom i najmista se obreo u priprati.
– Oklen ste? – upitao je mrgodnu Parašinu rođaku i legao na zemlju.
– Ko? Mi?
– A ko drugi? Ne valjda ja? Svašta!..
– Iz Pečora. Eno, vidi se naša crkva kraj šumice...
– Tako znači! Pa onda ispada da se vraćamo istim putem. Je l’ ti ova devojka sestra ili neka rođaka?
Paraša okrenu glavu od njih.
– Bila sam udata za njenog strica...
– Znači, obudovela si?
– Nisam! On je u vojsci!
– Oho! A ti se, sigurno, provodiš?
Uljana ga udari pesnicom po ramenu.
– Uljana – najednom reče Paraša. – Hajdemo kod tetke Darje Ivanovne.
I odmah zatim ustade. Ustade i Uljana, ali tek što su prišle taljigama na kojima je Darja Ivanovna prodavala medenjake, najmista se ponovo našao kraj njih.

– Što si opet prišao? – šapatom ga upita Uljana. – To nije pametno, veruj mi... Eno, gledaju nas naše pečorske žene.
Najmista joj ništa ne odgovori, nego se bećarski nalakti na taljige, izvadi iz džepa kožni novčanik i obrati se staroj Darji sledećim rečima:
– Poštovana... de odmeri nam funtu svoje robe.
– Kakve želiš medenjake, rođo, obične ili s nanom?
– Može i s nanom... Svejedno je! Samo da su slatki.
I zazvecka novcem.
Starica odmeri jednu funtu. Najmista dade nekoliko medenjaka Uljani; ova ih stade uvezivati u maramu.
– Daj i ovoj devojci – šapnula mu je u naletu rodbinske ljubavi (ona je njegovu ljubaznost pripisivala svojoj neodoljivosti).
Paraša se nije nećkala; sa osmehom je primila poklon i, blago pocrvenevši, stavila medenjake u nedra.
– E, a sad idi... – zausti Uljana.
– Uh, kakva si! – odgovori joj najmista. – Zar ne smem da vas ispratim?
– Zašto ne bi smeo? Smeš... Ali sad se odmakni... Gledaju nas žene. Ti kreni pravo, a mi ćemo okolnim putem; naći ćemo se na drumu. Ili ćemo te sačekati kraj mlina... A sad idi!
Najmista je posluša i ode. Paraša se malo nagnula u stranu i dugo ga je pratila pogledom dok se probijao kroz šarenu i bučnu svetinu, koja se pre podneva već prilično raspojasala.
– Nego, Uljana, šta ćemo ako neko vidi da on ide s nama – upitala je nešto kasnije.
– Ma šta se brineš? Pa niko neće pomisliti da ti očijukaš s njim... A i šta možemo da radimo:da ga oteramo s druma? Čovek ima pravo da ide svojim putem, a to što nam se pridružio– šta tu ima, dosadno mu je, hoće da razgovara. Hajde, evo, oteraj ga s druma... Ne možeš,je l’ tako?
     Paraša se smiri.
      Nekoliko sati kasnije najmista ih je ispratio do sela, ali, na veliko Uljanino iznenađenje, sve vreme je razgovarao s Parašom.

    Koračali su širokim putem, iza seoskih bašti, koje su se pružale tik do retkog brezovog drvoreda. Ubrzo je Uljana, donekle ozlovoljena, skrenula u svoj povrtnjak i nestala na stazi koja se gubila u visokoj i gustoj konoplji. Nekoliko trenutaka kasnije Paraša je videla kako Uljana otvara stražnji kapidžik i ulazi u dvorište svog svekra. Kapidžik se zatvorio sa škripom.
Paraša i najmista ostadoše sami. Parašin otac je živeo na zapadnom kraju sela, tako da im je ostajalo da zajedno prođu pored još desetak dvorišta.
      Najmista priđe Paraši i stavi joj ruku na rame.
– Reci mi kako se zoveš.
– Praskovja...
– Eh, Paraša, Paraša! Baš si lepa i stasita!..
Paraša se osmehnu.
– Ti si još pristaliji od mene!
– Ma šta ti je? Mnogo si lepa, Paraša. Evo, danas sam te prvi put video, a kao da si me začarala...
Časna reč! Malopre me, na trgu, mužici iz Vrhova zovu da se kartamo u novac – ma kakvi!.. Nemam volje, sve me neka sila vuče ka tebi! Hajde, daj mi da te poljubim.

Paraša je izbegla poljubac.
– Šta to radiš? – reče. – Šta ti je? Mani me... Pa ovuda prolaze ljudi iz našeg sela... Eno vidi – idu starice... Pusti me, moram kući! Idi...
– Kakve starice? Pogledaj gde su! One od starosti ništa ne vide... Ah, sunce moje! Neću te pustiti! Hajde da sedimo malo ovde kraj šupe... Niko nas neće videti od konoplje... Zaista, pogledaj kako je ovde zgodno! Ništa se ne vidi...
Paraša je pokušavala da se otrgne. Starice su se približile.
– Ta pusti me! Što si takav? Pusti me, molim te.
– Dobro, ako želiš, pustiću te... Ali sutra budi ovde predveče, pre nego što se smrači.
– Doći ću, neka mi se ruke osuše ako ne dođem! Pusti me...
       Najmista je pusti.
      Paraša je održala reč, i sutradan je predveče bila kraj šupe, iza konoplje... Čučala je i plevila travu. I najmista je, za svaki slučaj, seo na zemlju. Tu im je bilo vrlo zgodno: sa druma se ništa nije videlo, zaklanjali su ih konoplja i hmelj, koji je, poput mreže, prelazio sa obližnje vrbe na šupu i širio se po njenom slamenom krovu. Paraša je čvrsto zatvorila vratanca na ogradi očevog dvorišta, i stare škripave šarke bi ih neizostavno upozorile na nailazak opasnosti.
Dugo su razgovarali; neću pisati o čemu i kako – ali potkraj razgovora Paraša prestade pleviti i zamisli se. On joj je, kao što se moglo očekivati, naobećavao kule i gradove.
– Evo pogledaj kakav sam plećat i stasit – rekao je. – Sigurno će me odmah uzeti u gardu.
Moj stric je narednik u gardi... I eno, strina se nosi kô gospođa! Eto tako! Ja ću se onda oženiti tobom, pa ćeš se i ti tako nositi...
      Uglavnom, Paraša je pružala sve slabiji otpor; najzad je stisnula zube i rekla mu da će sutra, zajedno sa ocem, skupljati seno u pčelinjaku i da će ostati tamo preko noći.
Najmista se zadovoljio tim posrednim pozivom, i to u pravi čas, pošto je odmah posle njegovog odlaska zaškripao kapidžik i Parašina majka je ušla u baštu.
Eto zašto se Paraša plašila da ide u pčelinjak.
Sunce je već zalazilo iza drveća; senke debelih lipa su, poput beskrajno dugih traka, legle na livadu, još nedugo pre toga pokrivenu visokom travom i sitnim livadskim cvećem, a sad uredno pokošenu starčevom kosom. Lišće, grmovi i granje, ozareni oproštajnom svetlošću , blistali su jače nego u podne.
        Na proplanku su se uzdizala dva uredna plasta. Paraša je upravo bila složila jedan, kad joj otac reče:
– Pođi, skupi travu kod jasikâ! Pokosio sam je malopre... A ja ću da se malo odmorim...
       Paraša krenu ka mladom jasiku, koji se nalazio nedaleko od pčelinjaka, pronađe u čestaru mali proplanak i stade grabuljama skupljati travu.
Ubrzo se i tu pojavio plast. Umorna od žege, Paraša prileže na sveže seno. Neosetno je utonula u san, uljuljkana šapatom jasika i predvečernjim cvrkutom ptica koje su se spremale za spavanje.
       Spustila se noć; i to kakva – mirisna, tiha, puna mesečine! U selu su se, jedno za drugim, gasila svetla; već je utihnula i pesma koja se dugo i tužno razlegala nad poljem...
      Osvežena rosom, raž je u polju stajala nepomično, kao da se odmarala od dnevnih napada vetra.
      U šumi je vladala jeziva tišina.
       Najmista je bio dobro raspoložen i brzo je koračao drumom; već se, u daljini, videla šuma u kojoj mu je crnokosa devojka zakazala sastanak.
Evo, sišao je s druma i krenuo stazom; pred njim se crnela omanja šuma, iza nje je ležala udolina, nad njom se dizala gora, a na gori je rastao gaj.
Bodro je prebacio ogrtač preko desnog ramena i ušao u šumicu. Korača – ništa...
Odjednom nešto krcnu zdesna. Oslušnuo je. Tišina... Zvuk se ponovi. Pa još jednom, pa još jednom. Potom se začuše koraci i, bučno razmičući granje, na usku stazu izbi neki čovek.
Najmista nije zastao, nastavio je da korača. Čovek se skloni u stranu i propusti ga.
Već su bili udaljeni dvadesetak koraka jedan od drugog, kad neznanac viknu:
– Ej! Momče! Poštovani! Kako, molim te, da stignem do Pečora?
       Najmista stade i poče neznancu objašnjavati kuda da ide. U tom času se s leve strane začu jaka buka. Ponovo je zakrckalo lešće, i ovaj put iz šipraga izađoše dva mužika. Bez i malo oklevanja krenuli su pravo na mladog momka, i u isti čas, kao da je odustao od puta u Pečore, vratio se i prvi.
      Najmista shvati u čemu je stvar. Srce mu je načas zamrlo, ali hrabrost je pobedila trenutnu bojazan. On se uspravi i glasno ih upita:
– Šta hoćete od mene?
– Da izvadiš novčanik! – odgovori najviši i najplećatiji skitač.
– A šta ako nemam para?
– Ako nemaš? Mora biti da imaš! Misliš da smo mi slepi?.. Videli smo tvoj buđelar na vašaru u Pečorama. Šta si juče iza konoplje govorio devojci?.. Sve smo čuli s druma!.. Hajde, hajde, vadi novčanik!
– Evo kako ću da ti ga izvadim! – viknu najmista i besno udari plećatog skitača snažnom pesnicom u lice.
Ošamućena, ljudeskara ustuknu.
– Evo i tebi – reče najmista drugom i iz sve snage ga odalami u grudi.
       Ovaj zastenja i pade na zemlju. Činilo se da je moj junak pobedio; ali treći pljačkaš, koji je do tog trenutka mirovao, odjednom ga otpozadi uhvati u „kragnu“. Poče strašna borba.
       Onaj što je pao poskoči i besno mu nasrnu na grudi.
      Najmista se nije predavao, grčevito je branio svoj novac. Šešir mu je pao s glave, svetle kovrdže su mu se raščupale; po licu, bledom od napora, slivao se znoj; crvena košulja, koju je obukao zbog Paraše, bila je pocepana, između rita su se belela njegova jaka prsa.
       Mesečina je jarko obasjavala drum, i najmista je dobro video razjarena lica svojih protivnika.
      Odjednom, usred neme borbe, začu se kloparanje taljiga po drumu. On viknu „upomoć“. Lupa taljiga načas utihnu. Hteo je da vikne još jednom, ali onesvesti ga udarac toljagom po glavi.
                                                                      * * *
      Letos sam ponovo bio u tom kraju i obreo sam se na vašaru u Pečorama.
Vašarište je vrvelo od ljudi, koji se tek predveče počeše razilaziti. Ljubazni vlasnik tog sela i ja tumarali smo po velikom proplanku, na kom su posetioci vašara u malim grupama dočekivali kraj veselog dana. To su uglavnom bili seljaci iz Pečora.

     Kad smo se umorili, seli smo pod nadstrešnicu nekog ambara i zagledali se preda se.
– Želite li da vidite Parašu? – odjednom upita moj drugar.
Želeo sam. On pokaza rukom.
       Zaista, to je bila Paraša. Ovde su je svi znali; nije propuštala nijedan vašar u okolini, i uvek je na njih dolazila uredno odevena; usrdno se molila u crkvi, potom bi sela negde sa strane i dugo bi ćutke gledala ljude svojim velikim crnim očima. Njene oči su sačuvale negdašnji sjaj, i, uopšte uzev, ona se nije mnogo promenila otkako sam je video poslednji put.
Ali uzalud bismo tražili u njenom pogledu nekadašnju ljupku bistrinu i onaj suzni sjaj kojim sam se mladalački oduševljavao pet godina ranije. Njen pogled je bio krotak, ali besciljan i prazan. Uostalom, u njenom ludilu nije bilo ničeg posebnog: pričalo se da je uvek ćutljiva, da ponekad radi i pomaže roditeljima, ali retko progovara, a još ako vidi grubi zeleni ogrtač na crvenoj košulji, neizostavno ispruži prst i nasmeje se tako da čoveku bude vrlo neprijatno,
a potom se zavuče negde i dugo i tiho plače.
– Od čega je poludela? – upitao sam mladog zemljoposednika.
– Svašta se priča – odgovorio mi je. – Ali ja mislim da se sve to može povezati. Njeno ludilo se razvijalo postepeno; kažu da je postalo očigledno tek kroz dva meseca. U početku su svi mislili da je posredi samo patnja. Prvo se prepala kad je u pčelinjak iznenada došao jedan mužik, poznanik njenog oca. Najmista se osvestio i dovukao do ivice šume, ali nije bio u stanju da ide dalje. Tamo ga je, na zemlji, i pronašao taj mužik. Pričalo se i da je lupa njegovih taljiga rasterala pljačkaše, koji su sada pod istragom... (uhvaćeni su). Rekli su kako nisu nameravali da mu skinu odeću zato što su se plašili da bi mogli biti uhvaćeni s njegovim stvarima... a ne bi ni stigli da ga svuku jer su se kola približavala šumi... Ne znam detalje, ali kad je najmista zamolio mužika da ga poveze, ovaj je pomislio da je momak pijan i primio ga je u kola. Najmista je potom zamolio mužika da ga odveze u pčelinjak u šumi... Da je znao šta se zaista dešavalo, mužik bi ga verovatno ostavio tamo gde ga je našao, ali najmista je ćutao, da li iz opreza, ili zato što je bio teško povređen, u svakom slučaju – ćutao je.
Mužik ga je odvezao u pčelinjak; uostalom, bilo mu je usput da ga odveze, i prva osoba na koju su naišli bila je Paraša. Mužik u mraku nije bio siguran da li ide u dobrom pravcu, pa je sišao s taljiga kako bi utvrdio gde se nalazi. Kad – u susret mu ide Paraša. Ona se uplaši i stade da viče. On je oslovi i reče joj svoje ime. „Ja se tek probudila, pa mi se učinilo da si šumski duh... Prosto mi se noge odsekoše od straha!“ Kako nije znao za njen i najmistin dogovor, on joj na taj strah dodade još veći kad reče ko mu je u kolima. A ovaj je u međuvremenu prepoznao Parašu i obratio joj se slabim glasom. Kažu da joj je priznao kako je hteo da je obmane. Stari Parašin otac je čuo glasove i izašao sa svetiljkom. Ugledao je taljige i na njima pretučenog najmistu. Eto, tad je počela da ludi. Sačekaj, upitaću je nešto.

– Je li, Paraša – obrati joj se i pokaza na mene – da li ti se dopada ovaj mladi gospodin?
Paraša se zasmeja, uputi nam svoj strašni pogled i ode.
Ko zna, možda me je prepoznala i setila se onog dana kad je prvi put videla najmistu.
– Zašto ste je pozvali? Njen smeh me je zaboleo! – rekao sam i okrenuo se.
– I meni je žao što sam zapodenuo razgovor s njom – sa tihim uzdahom odgovori mladi zemljoposednik.
– Kuda je otišla?
– Verovatno u neku šupu, da plače

        Ućutao sam.
    U međuvremenu se smračilo. Zbijene u gomilu, žene su kraj ambara dovršavale svoju poslednju pesmu. Svi mužici su se razišli po kućama, osim dvojice-trojice mladih bećara. Pravo preda mnom, iza prozorskog stakla na sveštenikovoj kući, titralo je mutno svetlo kandila. U selu je vladala potpuna tišina. Žene su tiho pevale. Preko sve tamnijeg polja, parajući sveži večernji vazduh glasnim rzanjem, jurio je kući beli razbarušeni konj.
       Seoska deca posedaše na travu blizu nas i odjednom, piskutavo, ali prilično usklađeno, zapevaše pesmu brzalicu koja me je jako začudila kad sam je čuo prvi put:

Na ostrvu se rodi,
Kô Francuz on se vodi,
Polìon onaj naš,
Polìon onaj naš!
Polìon je dobošar,
Jevrejima gospodar,
Lukavstvu vrlo sklon,
Jer Francuz vam je on.
Ne poznaše Jevreji itd...

9. septembar 1853.
(S ruskog preveo Duško Paunković)


izvor 
______________________

1 Zatrapezovske – od grube tkanine koja je dobila ime po vlasniku fabrike Zatrapezovu, u kojoj se proizvodila.
(Prim. prev.)

2 Iz sela koje se zove Pokrovsko. (Prim. prev.)

3 Tako se u Nižegradskoj guberniji zovu mladi ljudi koji idu u vojsku umesto drugih. Oni od bogatih seljaka uzmu manju ili veću svotu i često proćerdaju novac još pre nego što stupe u službu. To je ono što se kod nas u Kalugi zove slani lovac ili jednostavno lovac. (Prim. prev.)

                                                                  ATORWITHME

                                                                   Konstantin Leontjev,  
    O svetskoj ljubavi ili govor F. M. Dostojevskog na Puškinskom jubileju 1880. godine

Galaksija Servantes

MOTO:

“U Servantesovom stvaranju život i književnost su od samog početka združeni, i, što je još zanimlјivije, ostaju zajedno zauvek, u istom književnom zamahu neverovatne savremenosti i jedinstvene koherentnosti”.

(A. Rej Asas i F. Sevilјa)



Bibliografija o Don Kihotu stvara se četiri stotine godina, kod Srba 230 godina, od prvog zapisa Dositeja Obradovića u “Sovjetima zdravago razuma” iz 1784. (približno 150 naslova). U našoj književnosti ona naročiti impuls dobija sa prvim prevodom Don Kihota 1895/96. godine. Tako je 19. vek u još jednom pogledu za Srbe prevratnički i oslobodilački, imaju na svom jeziku jedno od tri sunca svetske književne galaksije, kao što je pisao u Velikoj Srbiji (1903) Dragutin Ilić: “Znam mnogo zvezda svetlih i krupnih, mnogo, vrlo mnogo; ali sunca samo tri: Homer, Servantes, Šekspir; Ilijada, Don Kihot, Hamlet!”

Godina 2015, (četiri veka od objavlјivanja drugog dela Veleumnog plemića Don Kihota od Manče) i ova, na izmaku, 2016. (četiri veka od piščeve smrti), u celom književnom svetu obeležene su nizom kulturnih manifestacija i objavlјivanjem književnih izdanja koja podsećaju na velikog Servantesa i njegovo remek delo. Tako je bilo i pre deset godina kada je obeležavano 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota.

U Madridu postoji tradicija da se na dan smrti Migela de Servantesa, koji je ujedno proglašen i Svetskim danom knjige (23. april) u Krugu lepih umetnosti ovo delo čita bez prestanka 48 sati. Tako je u još nekim evropskim gradovima, naročito u onima u kojima postoji Institut Servantes: biblioteka ,,Ernesto Sabato” u Budimpešti, ,,Karlos Fuentes” u Pragu, ,,Eduardo Mendosa”, u sklopu Instituta Servantes u Krakovu. I španski kulturni centar u Beogradu, Servantes, organizovao je čitanje u kome su učestvovali lјubitelјi Don Kihota, hispanisti, umetnici, studenti, đaci, javne ličnosti. Nisu u pitanju samo književne manifestacije nego i likovne, muzičke, pozorišne, sve one u kojima se kao inspiracija pojavlјuju Servantesovi junaci.

Godine 2004. u proslavu se uklјučio i kafić “Poslednja šansa” kraj kojeg se nalazi Soldatovićeva skulptura Don Kihot i Sančo Pansa. Tada je tu, na otvorenom prostoru, uz skut tog instituta tradicionalno bliskog i Špancima i Srbima, i Servantesovim junacima, održana “priredba” koja je, uz ostale prigodne manifestacije i izdanja, na tipično beogradski način uveličala proslavu svesvetskog pisca. Besedili su autorka novog prevoda Don Kihota Aleksandra Mančić, prof. Jasna Stojanović, istoričar umetnosti Uglјeša Rajčević govorio je o Soldatovićevoj skulpturi, autor ovoga teksta čitao odlomke iz svog romana Sančova verzija. Bila je to i svojevrsna promocija novog prevoda, a tekstove su, kao donkihotski par snova, čitali i “igrali” Milenko Pavlov kao Sančo i Aleksandar Dunjić kao Don Kihot. Nјihove mudrolije će se, najavlјuje vlasnik senjor Raul Vukadinović, uskoro naći namolovane na fasadi popularnog restorana, što će Beograd sasvim izdvojiti među gradovima koji neguju Servantesov duh.

Don Kihot se kod Srba, inače, prima vrlo lako, a razlog tome „možda treba tražiti u jednoj crti nacionalnog mentaliteta /…/, specifičnom osećanju istorije i vlastite nesrećne prošlosti, /…/ jednom tragičnom osećanju naše vekovne zle kobi, ali i epski snažnog i legendarnog otpora, i poetske vere u budućnost».

Beograd, a posebno Univerzitet u Beogradu, ispolјavaju decenijama istinsku lјubav prema španskom klasiku. Iz velike i razgranate servantističke porodice svakako treba izdvojiti prevodioce Don Kihota i univerzitetske profesore koji su svojim radom postavlјali temelјe i produblјivali servantističku građevinu u nas, kakvi su Milan Marković, Ljilјana Pavlović-Samurović i Jasna Stojanović, čija poslednja knjiga u elektronskom izdanju Kako smo čitali Servantesa - srpska književna kritika o Servantesovom romanu, zaokružuje autorkino dugogodišnje raznovrsno bavlјenje ovim piscem. Krajem novembra ove 2016. godine profesorka je održala predavanje u SANU „Servantes i Srbi“ koje je u naučnim krugovima i kod lјubitelјa književnosti imalo veliki odjek.

Profesorka Stojanović je vrlo afirmisana u svetskoj servantističkoj porodici. Jedina je članica Međunarodnog udruženja servantista iz Srbije i sa područja bivše Jugoslavije. Članica je Međunarodnog udruženja hispanista i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, predsednica Jugoslovenskog društva za mediteransko pozorište i umetnost. Bavi se španskom književnošću Zlatnog doba (Špansko pozorište baroka, 2009, 2011), vezama španske i srpske književnosti, savremenim španskim teatrom i kritikom, prevodi prozu i dramske tekstove sa savremenog i klasičnog španskog, kao i sa francuskog. Zahvalјujući njoj dobili smo Servantesove Međuigre, a prevodom knjige Servantes. Život i književnost, čiji su autori svetski priznati autoriteti Antonio Rej Asas i Florensio Sevilјa, dobili smo jedan sintetičan pogled na život i literaturu velikog Španca. Izvanredno dobra knjiga, duboka, sveobuhvatna, kratka i laka za čitanje.

Jasna Stojanović je, takođe, i pisac prve doktorske teze o Servantesu na ovim prostorima (Filološki fakultet 2003), kojom je “popunjena praznina u izučavanju uzajamnih veza naše književnosti i stranih literatura i primanja velikih svetskih pisaca u našoj sredini” (Z. Konstantinović). Disertacija je objavlјena 2005. godine pod naslovom Servantes u srpskoj književnosti. (Godinu dana kasnije izlazi tematski srodna knjiga Don Kihot u srpskoj kulturi).

Dok je u studiji Servantes u srpskoj književnosti u prvom planu vrednovanje i razmatranje Don Kihota od strane domaće kritike (do 2000. g.), kao i tragovi romana u fikcionalnoj književnosti, u novoj knjizi naglasak je na samim tekstovima i kritičkim prilozima. Knjiga je, zapravo, istraživački uvid u tradiciju kritičkog bavlјenja Don Kihotom u Srbiji, dugoj 230 godina, i donosi tekstove (članke, beleške, polemike, prikaze, felјtone) iz književne periodike, kulturnih dodataka dnevnih novina, knjiga eseja, udžbenika i elektronskih medija, a u nekoliko posebnih slučajeva i iz parateksta književnih dela.

Tu su prva saznanja, prvi prevodi, prva tumačenja, informacije o recepciji Don Kihota u svetu, filozofsko, književno i psihološko shvatanje i tumačenje donkihotizma, Servantesovo remek delo kao svojevrsno čitanje literature, sukobi i mišlјenja povodom knjige, promene u tumačenju u raznim fazama.

Knjiga Jasne Stojanović je struktuirana kao celina iz dva dela. Prvi deo čine autorkin predgovor i bibliografski pregledi: Srpska kritika o Don Kihotu (1838-2014) i Strana kritika o Don Kihotu na srpskom jeziku, a drugi, centralni deo knjige, izbor tekstova (u fragmentima ili u celini), odnosno recepcija i tumačenja kod nas.

U opsežnom predgovoru priređivač knjige razlikuje nekoliko bitnih faza u razvoju kritičke recepcije Don Kihota kod Srba:

1. Objavlјivanje prvog srpskog prevoda 1895/6; 2. Španski građanski rat 1936-39; 3. Osnivanje i delovanje Katedre za iberijske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1971); 4. Otvaranje španskog kulturnog centra – Instituta Servantes u našoj zemlјi i 5. 400-godišnjica objavlјivanja prvog dela romana (2004, 2005).

Prof. Stojanović ističe značaj i suštinu svih tih faza, uočavajući njihove osobenosti, reakciju kritičke javnosti, promene u tumačenju glavnog lika, uticaj na domaće književne tokove, pomeranje književne kritike od publicističkog, edukativnog, pedagoškog ka akademskim vodama i naučnoj interpretaciji koja obuhvata brojne aspekte Don Kihota. Autorka sa puno informacija i poznavanja problematike sistematično otvara jedno po jedno pitanje recepcije Don Kihota, koja se potpuno uklapa u “otkrivanje” Servantesovog romana u evropskoj i svetskoj književnosti i književnoj kritici. Čitalac, na malom prostoru, dobija ogroman broj podataka, susptancijalnih tumačenja i povezivanja u okvirima teme.

U Predgovoru se posebno ukazuje na istinske posvećenike proučavanja i afirmisanja Servantesovog dela, kakvi su Đorđe Popović-Daničar, Milan Marković i Ljilјana Pavlović-Samurović. Francuski đak i docent za uporednu književnost na Beogradskom univerzitetu, Marković je objavio između 1932. i 1937. godine čitavu bibliografiju radova o Servantesu: pet tekstova u periodici i jednu knjigu. Među njima se po obilјu naznaka za buduća proučavanja ističe inovativna studija (Servantes u jugoslovenskoj književnosti), objavlјena u pariskom časopisu Revue de littérature comparée, a u moderne doprinose spadaju i njegova poredbena istraživanja Servantes i Mark Tven i Alfons Dode i Servantes. U te najposvećenije stručnjake svakako spada i profesorka Ljilјana Pavlović-Samurović, koja je ostavila ne samo dubok trag u bavlјenju Servantesovim delom, nego i postavila temelјe za dalјa i dublјa naučna istraživanja. Ona objavlјuje značajan broj radova u periodici i naučnim zbornicima, kao i dve monografije: Don Kihot Migela de Servantesa i Knjigu o Servantesu. U poslednjoj su najnovija saznanja svetske servantistike, združena sa rezultatima autorkinih komparativnih traganja.

Prof. Jasna Stojanović ističe u tom kontekstu razvoj i uticaj univerzitetske kritike u ekspliciranju Kihota, povezujući to sa formiranjem Katedre za španski jezik i hispanske književnosti Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta koja je osnovana je 1971. godine, i kasnije preimenovana u Katedru za iberijske studije.

Posle 2000. godine, naglašava autorka knjige, izlaze nove studije, a posle proslave 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota u okvirima naučne kritike izlazi i spomenuta monografija Servantes u srpskoj književnosti, koja jednim svojim delom predstavlјa izbor autora i tekstova, od prvih refleksija, prevashodno pedagoškog tipa, onih Dositeja Obradovića u Sovjetima zdravago razuma iz 1784, Jovana Sterije Popovića u Romanu bez romana, Đorđa Popovića, prvog prevodioca, o životu i delu Migela de Servantesa, istrajnog servantiste, već spominjanog Milana Markovića, koji se Servanteosvom delu obraća svestrano, preko tekstova čiji su autori Oto Bihalјi Merin, Ivo Tartalјa, do onih novijeg datuma, kada se Don Kihotu pristupa na kompleksniji način. Takvi su tekstovi Milana Damnjanovića: Realnost i etičnost Don Kihota (1966), Sretena Marića: Tragična luda – Don Kihot (1968), Nikole Miloševića: Don Kihot i nihilizam (1961), Predraga Petrovića: Crnjanski i don Kihot (2004), Bojana Jovanovića: Umnost ludosti (2005) Aleksandre Mančić: Vetrenjače na jezik (2005), Tihomira Brajovića: Don Kihotov literarni potomak (1992), Jelice Velјković: Na raskršću fikcija – Don Kihot između Vizantije i Zapada (2013).

Studije naših autora bave se percepcijom Don Kihota, donkihotizmom, odnosom dva glavna junaka, odnosom između stvarnosti i iluzija, realnosti i mašte, racionalnog i nestvarnog, prevodima, uticajima na našu književnost i naše pisce, stavlјajući u donkihotski kontekst dela savremene srpske književnosti, poput Duh Kihotizma u drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, ili Balkanski sukob u romanu servantesovskog tipa: Sančova verzija Ratomira Damjanovića.

Deo knjige koji obuhvata bibliografske odrednice dragocen je izvor za pregled ove teme u nas, sveobuhvatan i iscrpan. I letimičan pogled na naslove i imena autora pokazuje kakvo blago ima posvećeni čitalac u rukama, a naročito onaj koji se upušta u naučna istraživanje, i, s druge strane, koliko je temelјno, raznovrsno i duboko interesovanje naše kritike i književne misli za Servantesa i njegov roman, odnosno za protagoniste Don Kihota i Sanča Pansu.

Strani uticaj na čitanje Don Kihota je takođe tema predgovora u kojem Stojanović ističe da je “u ranoj fazi primanja Kihota, francuska kritička misao odigrala (je) značajnu ulogu i vidno uticala na stvaranje percepcije o njemu“. U odelјku Bibliografija stranih autora zastuplјena su najznačajnija imena svetske kritike. Čitalac će tu naći podatke za tekstove Hajnea, Tomasa Mana, Žana Kasua, Auerbaha, Lukača, Borhesa, Hauzera, Suhodolskog, Turgenjeva, Unamuna, Asorina, Vargasa Ljosu, Gombroviča, Delgada, Dostojevskog, Kafku, Kunderu, Ortegu i Gaseta, Rej Asasa i Florensija Sevilјu…

Autorka otvara pitanje prevoda, izdvajajući činjenicu da smo i mi, kao toliki drugi evropski narodi, dobili prvi prevod u 19. veku (Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani i Holanđani dobili su prevod Kihota na svom jeziku u 17. veku, a Rusi u 18 v.) i da, prirodno, tek posle Popovićevog prevoda počinje široka recepcija i tumačenje Servantesovog remek-dela. Svaki prevod bio je impuls za sebe, i taj prvi Đorđa Popovića (1895/96), i drugi (1988) iz pera Duška Vrtunskog, inače i prevodioca Servantesovih novela, i treći, vezan za proslavu 400-godišnjice, Aleksandre Mančić, koja je prevodila sa prvog i za sada jedinog kritičkog izdanja Kihota koji je pripremila međunarodna ekipa servantista.

Još jednu činjenicu zapaža autorka knjige: poslednje dve decenije 20. i početak 21. veka doneli su novo doba u čitanju Servantesovog romana. Veze naših hispanista sa stranim kolegama, razmene i zajednički projekti sve su učestaliji. Domaći servantisti kompetentno nastupaju u strukovnim udruženjima i u tom pogledu su lideri u regionu. Posredstvom interneta, koji čini dostupnom literaturu, ubrzava i olakšava komunikaciju, moguće je pratiti aktuelne tokove u španskoj i svetskoj servantistici, što rezultira smelijim i originalnijim istraživanjima.

Kao vrlo zanimlјivo izdvaja se promišlјanje donkihotizma, kao i analize vitezovog lika, često kroz prizmu psihološke korelacije sa drugim književnim junacima. (Hamlet, na primer). Razgovor o tome bi nas mogao odvesti do srpskog Don Kihota, to jest do poređenja karaktera viteza iz La Manče i karaktera naših lјudi, o čemu je pisao Zoran Konstantinović u knjizi Literarno delo i nacionalni mentalitet.

Znatan deo radova razmatra pitanja književne teorije i istorije u Servantesovoj literarnoj radionici. «Nema te stare narativne forme ni podvrste romana koji u servantesovskoj prozi nisu asimilovani, o kojima se nije meditiralo ili koji nisu duboko inovirani», pišu Rej Asas i Florensio Sevilјa, i tu činjenicu da je Don Kihot knjiga o knjizi uopšte, i o literaturi, a rasprave o pojedinim estetičkim i poetičkim pitanjima u srži dela, zapažaju i naši i strani kritičari.

Knjiga Jasne Stojanović temelјno, brižlјivo i kompetentno ukazuje na brojne aspekte Servantesovog dela kod nas. Ona je više od recepcije jednog književnog dela i predstavlјa ogledalo mišlјenja, kulture, duhovnog, estetičkog i poetičkog nasleđa u istoriji naše književnosti. Ona pri tom značajan deo kritičkog nasleđa spasava od zaborava i iznosi na svetlo dana na jednom mestu, i one prvobitne tekstove i one novijeg datuma, što može biti od izvanredne pomoći budućim tumačima Servantesa. Knjiga je dostupna na linku i čitaoci Kulturnog heroja mogu se uveriti u njenu vrednost, a možda će ih podstaći da pročitaju ponovo Don Kihotu. Vitold Gobrovič je govorio da su ga brojne nove knjige i novi pisci vraćali „starim“ knjigama trajne vrednosti.

Ratomir Rale Damjanović

Povodom knjige prof. dr Jasne Stojanović: Kako smo čitali Don Kihota - srpska književna kritika o Servantesovom romanu (Beograd, Fokus – Forum za interkulturnu komunikaciju, 235 str.)

Kako smo čitali Don Kihota (pdf) 



              Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 2,3,4 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5,6,7 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot, 11,12,13 glava
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 17,18,19 glava) 

Tomas Man, Čarobni breg (glava druga, O krstionici i o dedinom dvostrukom liku )

GLAVA DRUGA

O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU


       Hans Kastorp je sačuvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majku jedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku između njegove pete i sedme godine, prvo majka, sasvim iznenada i u očekivanju porođaja, od skleroze krvnih sudova usled zapaljenja vena, od embolije, kako je to označio doktor Hajdekind, od koje trenutno nastupi paraliza srca: — upravo se smejala sedeći u postelji, izgledalo je kao da će pasti od smeha, i to se i dogodilo, ali zato što je izdahnula. Ovo nikako nije mogao da shvati otac, Hans Herman Kastorp, i kako je vrlo nežno voleo svoju ženu, a ni sam nije bio od najjačih, nije mogao s tim da se pomiri. Duh mu je od toga bio zbunjen i kao sputan; u svojoj pomućenosti  počinio je greške u poslu, tako da je firma Kastorp i sin pretrpela znatne gubitke; drugoga  proleća po ženinoj smrti, prilikom inspekcije silosa, na vetrovitom pristaništu, navukao je zapaljenje pluća, i pošto njegovo oslabelo srce nije moglo da izdrži veliku vatru, umro je posle samo pet dana, i pored sve brige koju mu je posvetio doktor Hajdekind, i, uz znatno učešće građana, sahranjen je pored svoje žene u porodičnoj grobnici Kastorpovih, koja je
imala vrlo lep položaj, na groblju sv. Katarine, sa izgledom na Botanički vrt.

      Njegov otac, senator, preživeo ga je, mada samo za malo, i to kratko vreme do dedine smrti — uostalom i on je umro od zapaljenja pluća, i to u najvećim mukama i bolovima, jer za razliku od svoga sina bio je Hans Lorenc Kastorp teško salomljiva prirodsnažnim žilama vezana za život, — dakle taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroče Hans Kastorp u kući svoga dede, u jednoj kući na Esplanadi, sagrađenoj početkom prošloga veka po ukusu severnjačkog klasicizma, obojenoj tmurnom bojom, sa polustubovima sa obe strane ulaznih vrata, postavljenih usred prizemlja uzdignutog za pet stepenika, i sa dva sprata, sem međusprata, čiji su prozori bili spušteni do poda i zaštićeni gvozdenim rešetkama.
      Ovde su bile isključivo sobe za prijem, računajući tu i svetlu trpezariju, ukrašenu štuko-gipsom, čija su tri prozora, prekrivena zavesama boje crna vina, gledala na vrtić pozadi, i u kojoj su, za tih osamnaest meseca, deda i unuk svakodnevno u četiri sata ručavali, a služio ih je stari Fita, sa minđušama u ušima i srebrnim dugmetima na fraku, koji je uz taj frak nosio istu batistenu kravatu kao i sam njegov gazda i na sasvim sličan način uvlačio u nju izbrijanu bradu, i kome se deda obraćao sa ti, govoreći sa njim u dijalektu, ne u šali — bio je bez sklonosti za humor — već sasvim ozbiljno i zato što se uopšte tako ophodio sa ljudima iz naroda, radnicima na silosu, poštarima, kočijašima i poslugom. Hans Kastorp je to rado slušao, a isto tako vrlo rado je slušao kako Fita odgovara, takođe u dijalektu, naginjući se pri serviranju prema svome gospodaru, da bi mu govorio u desno uvo, na koje je senator znatno bolje čuo nego na levo. Stari bi razumeo, klimnuo glavom i jeo i dalje, sedeći prav između visokog naslona stolice od mahagonija i stola, jedva malo nagnut nad tanjirom, a unuk, prekoputa njega, posmatrao bi mirno, sa dubokom i nesvesnom pažnjom, kratke i odmerene pokrete sa kojima su lepe, bele dedine ruke, mršave i staračke, sa ispupčenim šiljatim
noktima i zelenim prstenom s grbom na desnom kažiprstu, slagale na kraj viljuške zalogaj sastavljen od mesa, povrća i krompira, i, uz lako naginjanje glave, prinosile ga ustima. Hans Kastorp bi gledao u svoje rođene, još nevešte ruke i osećao da je u njima već nagoveštena mogućnost da, jednom kasnije, drži nož i viljušku isto tako kao njegov deda.
        Drugo je pitanje bilo da li će ikad doći dotle da svoju bradu skrije u takvu kravatu kakva je ispunjavala širok otvor čudnog dedinog okovratnika čiji su oštri vrhovi dodirivali njegove obraze. Jer za to je trebalo biti star kao on, a već danas, sem njega i njegovog starog Fite, niko više nadaleko nije nosio takve kravate i okovratnike. To je bila šteta, jer Hansu Kastorpu se naročito dopadalo kako je deda naslanjao bradu na visoku, kao sneg belu kravatu; i kasnije još, kad je već bio odrastao, voleo je mnogo da se toga seća: bilo je u tome nečega što je u suštini svoga bića odobravao.
        Kad bi prestali da jedu i savili svoje servijete, smotali ih u kotur i stavili u srebrne karike — posao koji Hans Kastorp onda nije mogao tako lako da obavi, jer su servijete bile velike kao mali stolnjaci — tada bi se senator digao sa stolice koju bi Fita iza njega povukao i, troma koraka, prešao u »kabinet« da uzme cigaru, a ponekad bi za njim pošao i unuk.
       Taj »kabinet« je postao zahvaljujući tome što je trpezarija zauzimala celu širinu kuće i imala tri prozora, zbog čega nije ostalo dovoljno prostora za tri salona, što je inače bio slučaj u kućama tog tipa, već samo za dva, od kojih je pak jedan, okomit prema trpezariji, samo sa jednim prozorom prema ulici, ispao nesrazmerno dubok. Zato je od njega odvojen otprilike četvrti deo njegove dužine, baš taj »kabinet«, uzan prostor koji je dobijao svetlost odozgo, uvek polumračan i samo sa malo nameštaja: jedna polica na kojoj je stajao senatorov kovčežić za cigare, jedan sto za kartanje u čijoj je fioci bilo puno privlačnih stvari: karte za vist, žetoni, daščica sa pokretim jezičcima za beleženje poena, jedna tablica sa križuljom, muštikle od hartije i druge stvarčice; najzad, u uglu, stajao je jedan stakleni ormar u rokoko stilu od palisandra, iza čijih su okana bile razapete zavese od žute svile.
     »Deda«, desilo bi se da u kabinetu kaže mali Hans Kastorp, podižući se na prste da bi se
približio starčevu uhu, »pokaži mi, molim te, krstionicu!«
      I deda, koji je već bio zabacio peševe svoga dugog i mekanog geroka i iz džepa od pantalona izvukao svežanj ključeva, otvorio bi tada stakleni ormar iz čije bi unutrašnjosti dečka zapahnuo neobično prijatan i čudan miris. U njemu su se čuvali razni predmeti kojima se nije služio i baš zato privlačni: dva izvijena srebrna svećnjaka, jedan slomljeni barometar sa figurinama izrađenim u drvetu, album sa dagereotipskim snimcima, kedrova kutija za liker, mali jedan Turčin, tvrd kad se pipne pod odelom od šarene svile, sa mašinerijom u telu, koja ga je nekad osposobljavala da trči preko stola, ali je već davno otkazala poslušnost, dalje, starinski model lađe i, sasvim na dnu, čak i jedna mišolovka. Ali stari bi izvukao iz jedne od srednjih pregrada jedan jako oksidisan okrugao srebrni sud koji je stajao na isto tako srebrnoj plitici i pokazivao bi dečku oba komada razdvojivši ih i okrećući ih sa svih strana, uz objašnjenje koje je već često davao.
    Činija  i plitica nisu prvobitno išle jedna uz drugu, kao što se to moglo i videti i kao što je dečku opet objašnjeno, ali one su se, reče deda, upotrebom sjedinile već otpre nekih sto godina, naime otkako je nabavljena činija. Činija je bila lepa, jednostavnog, plemenitog oblika, izrađena u strogom ukusu sa početka prošloga veka. Glatka i čvrsta, ležala je na okruglom postolju i iznutra je bila pozlaćena; ali se zlato vremenom otrlo i ostao je samo žućkasti sjaj. Kao jedini ukras, po njenoj gornjoj ivici pružao se, u reljefu, venac ruža i reckastog lišća. Što se tiče plitice, njena znatno dublja starost mogla se pročitati na unutrašnjoj strani. »Hiljadu šest stotina pedeseta« stajalo je tamo izrezano u iscifranim brojkama, i razne izuvijane šare okruživale su tu cifru, izgravirane u »modernom stilu« onoga vremena, bombasto i proizvoljno, sve grbovi i arabeske, pola zvezde, a pola cvetovi.
        A na zadnjoj strani bila su urezana, tačkicama i raznovrsnim slovima, imena starešina u
porodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je već sedam, i pored svakog godina kad je nasledio sud; i starac, utonuo u kravatu, ukazivao je kažiprstom, ukrašenim velikim prstenom, unuku na svako pojedino ime. Ime očevo nalazilo se tu, pa dedino i pradedino, a zatim se u ustima tumača predmetak »pra« udvostručavao, utrostručavao, učetvorostručavao, dok je dečak, glave nagnute na stranu, gledao ukočenim očima, zamišljenim ili rastrojeno-sanjalačkim, i sa predano sanjivim ustima, i slušao to »pra-pra-pra-pra-«, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izražavao pobožno održavanu povezanost sa sadašnjicom, sa njegovim rođenim životom i svim onim što je duboko potonulo i što je na njega sasvim čudno delovalo: baš onako kako se to na njegovom licu i odražavalo. Slušajući taj zvuk zamišljao je da udiše memljiv i vlažan
vazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da oseća dah onih mesta koja vas nagone da, sa šeširom u ruci, koračate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima prstiju; mislio je da čuje i samotni i blaženi mir tih mesta sa zvučnim odjekom; pobožna osećanja mešala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa osećanjima smrti i istorije, i sve to bilo je dečaku nekako prijatno, štaviše možda je baš radi tog zvuka, da bi ga čuo i ponovio, i molio da mu se opet pokaže krstionica.
        Zatim bi deda vratio sud na pliticu i dao mališanu da pogleda u glatku, bledozlatastu šupljinu koja je presijavala od svetlosgi što je padala odozgo.
       »Evo, uskoro će osam godina«, reče on, »kako smo te držali iznad ovog suda i voda kojom si kršten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u šaku našem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mi smo je zagrejali da se ti ne bi uplašio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, već si se, naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da održi govor, ali kad je došla voda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz poštovanja prema svetoj tajni. A uskoro će biti četrdeset i četiri godine kako je kršten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curila voda u činiju. To je bilo ovde u kući, njegovoj roditeljskoj kući, tamo u trpezariji ispred srednjeg prozora, a krstio ga je još stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog čoveka, Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljačke i njihovih nameta, — i on je već davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada su krstili i mene, takođe tu u trpezariji, i moju glavu držali su nad činijom, baš kako stoji ovde na plitici, i sveštenik je govorio iste reči kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla je
isto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo više nego što je sad imam na glavi) u zlatnu
činiju.«
        Mališan je pogledao na dedinu uzanu staračku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nad krstionicom, kao u davno proteklom času o kome je pričao, i njega obuze već poznato mu čudno osećanje, donekle sanjalačko donekle zastrašujuće, osećanje nečega što istodobno prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka što u sebi nosi večiti povratak i jednolikost od koje hvata nesvestica, — osećanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje je očekivao i želeo da ga opet obuzme: delom mu je baš radi njega bilo i stalo do toga da mu se pokaže to porodično nasleđe, što prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.
         Kad je mladić docnije ispitivao sebe, našao je da se slika njegovog dede urezala u dušu mnogo dublje, jasnije i značajnije nego slika njegovih roditelja: što je verovatno počivalo na naklonosti i naročitoj fizičkoj srodnosti, jer unuk je ličio na dedu ukoliko ružičast žutokljunac može da liči na sedog i krutog sedamdesetogodišnjaka. Ali to je svakako bilo naročito karakteristično za starca, koji je neosporno bio upadljiva ličnost, prava živopisna figura u porodici.
        Otvoreno govoreći, vreme je bilo prešlo preko načina života i nazora Hansa Lorenca Kastorpa već mnogo pre njegove smrti. Bio je to gospodin i veliki hrišćanin, član reformisane crkve, sa nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u težnji da aristokratski zbije društveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je živeo u četrnaestom veku, kad je stalež zanatlija u borbi protiv žilavog otpora patricija sa njegovim starim slobodama počeo da osvaja sedišta i glasove u gradskom veću, — i čovek koji se teško mogao pridobiti za novinu. Njegova delatnost beše pala u doba snažnog poleta i mnogostrukih preobražaja, u doba napretka u forsiranim marševima, koji su u javnom životu stalno zahtevali mnogo požrtvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa — to sam Gospod zna — nije zavisilo što je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne
pobede. On je bio mnogo više za običaje pradedova i stare institucije nego za vratolomno proširenje pristaništa i druga bezbožna velikovaroška šegačenja, kočio je i stišavao gde god je mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilično kao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.
      Tako je starac, za vreme svoga života i kasnije, izgledao u očima građana, i mada se mali Hans Kastorp nije ništa razumevao u državne poslove, njegovo detinje oko, mirno posmatrajući, napravilo je u suštini iste opaske — neme opaske, pa prema tome nekritičke, ali pune života, koje su uostalom i kasnije, kao svesna uspomena, sačuvale svoje sasvim neprijateljsko obeležje prema reči i analizi i zadržale svoj prosto afirmativni karakter. Kao što smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duševno srodstvo bića, što ponekad preskoči jedno koleno, i koja nije ništa retko. Deca i unuci gledaju da bi se divili, a dive se da bi naučili i usavršili ono što po nasleđu već leži u njima.
        Senator Kastorp bio je mršav i visok. Godine su mu savile leđa i vrat, ali on je pokušao da krivljenje izgladi ispravljajući se silom. Pri tom su se njegova usta, čije usne nisu više držali zubi, već su ležale neposredno na praznim desnima (pošto je veštačku vilicu stavljao samo kad jede), spuštala na način dostojanstveno mučan, i baš otuda — svakako i kao sredstvo da spreči početo klaćenje glave — dolazilo je ono kruto i strogo držanje i uvlačenje brade, što se toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.
       Stari Kastorp je voleo burmuticu — služio se jednom duguljastom burmuticom od kornjačine kože, optočenom zlatom — i iz tog razloga upotrebljavao je crvene džepne maramice, čiji su mu krajičci obično virili iz zadnjeg džepa na geroku. Iako je to bila malo smešna slabost u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim kao povlastica godina, kao nemarnost koju starost sebi dozvoljava, bilo svesno i na žovijalan način, bilo u nesvesti dostojnoj poštovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je oštar detinji pogled Hansa Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljašnjosti. Ali kako za sedmogodišnjeg dečka tako i kasnije, u sećanju, za odrasloga, svakodnevna starčeva pojava nije bila ona prava i stvarna. U pravoj stvarnosti izgledao je drukčije, daleko lepše i tačnije nego obično — baš onako kako je izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veličini koji je ranije visio u sobi njegovih roditelja i koji se posle, zajedno sa malim Hansom Kastorpom, preselio na Esplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.
        Ona je predstavljala Hansa Lorenca Kastorpa u njegovom zvaničnom odelu, kao odbornika grada, u onoj ozbiljnoj, čak i pobožnoj građanskoj nošnji jednog prohujalog vremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i upotrebljavala u svečanim prilikama, da bi na ceremonijalan način sjedinila prošlost sa sadašnjošću, sadašnjost sa prošlošću, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i poštovanja dostojnu sigurnost svog trgovačkog potpisa. Senator Kastorp naslikan je tu kako stoji, na ružičasto popločanom podu, u perspektivi stubova i gotskih lukova. Stajao je, brade spuštene, usta povučenih naniže, plavih očiju sa suznim kesicama pod njima, misaona pogleda uprav ljena u daljinu, u crnom kaputu sličnom mantiji i dugom do preko kolena, a koji je, spreda otvoren, na ivici i rubu imao širok pervaz od krzna. Iz prostranih, naguntanih i opervaženih polurukava izlazili su uži donji rukavi od jednostavne materije, a manžetne od čipaka pokrivale su ruke do zglavaka. Oko vitkih staračkih listova bile su crne dokolenice od svile, a na nogama cipele sa srebrnim kopčama. Oko vrata, pak, ležao mu je širok, krut i gusto nabran okovratnik tanjirastog oblika, spreda ugnut a sa strane uzdignut, ispod koga se, uz sve ovo, spuštao niz prsnik još i nabran batisteni žabo. Ispod miške držao je starinski šešir sa širokim obodom i kupastom glavom.
       Bila je to izvrsna slika, stvorena rukom pravog umetnika, izrađena sa dobrim ukusom u egilu starih majstora koji je nametao sam predmet, i koja je kod posmatrača budila sećanje na razne špansko-holandske slike s kraja srednjega veka. Mali Hans Kastorp ju je često posmatrao, bez umetničkog razumevanja, naravno, pa ipak sa izvesnim opštijim i čak dubokim razumevanjem; mada je samog dedu video takvog kako je na platnu predstavljen samo jedan jedini put, prilikom jedne svečane povorke u opštinskom domu, pa i tada samo za trenutak, nije mogao, kao što rekosmo, da ovu njegovu sliku ne smatra za njegovu pravu i stvarnu sliku, dok je u dedi svakidašnjice video tako reći interim, nekog privremenog dedu koji je samo nesavršeno odgovarao onom pravom. Jer ono što se razlikovalo i što je bilo čudno u toj njegovoj svakodnevnoj pojavi, počivalo je očito na tom nesavršenom, možda nešto neveštom prilagođavanju, to su bili nagoveštaji i ostaci, koji se nisu mogli sasvim izbrisati, njegovog čistog i pravog lika. Tako su veliki okovratnik i široka bela kravata bili
staromodni; ali je bilo nemoguće to obeležje primeniti na onaj divni deo odela koji su okovratnik i kravata samo donekle nagoveštavali, naime na španski, naborani okovratnik. A tako je bilo i sa cilindrom neobično izvijena oboda koji je deda nosio po ulici i kome je, u višoj stvarnosti, odgovarao onaj filcani šešir široka oboda sa slike, kao i sa dugim i nabranim gerokom čiji je prvobitni i stvarni lik u očima malog Hansa Kastorpa bio onaj opervaženi i krznom optočeni talar.
       Odobrio je tako svim svojim srcem što se deda pojavio baš kakav je bio i blistao u svom savršenstvu onoga dana kad je trebalo rastati se s njim. To je bilo u trpezariji, onoj istoj odaji u kojoj su tako često sedeli za trpezom jedan prema drugom; usred odaje Hans Lorenc Kastorp ležao je sada na odru u srebrom okovanom kovčegu, okruženom položenim vencima. Borio se sa zapaljenjem pluća, borio se žilavo i dugo, iako se bio, kako se činilo, samo s mukom prilagodio ovome životu, i sad je ležao, eto, nije se znalo da li kao pobednik ili kao pobeđen, u svakom slučaju sa strogo smirenim izrazom i jako izmenjen i zašiljena nosa od silne borbe, ležao na svojoj paradnoj postelji, glave uzdignute na svilenim jastucima, tako da mu je brada počivala u srednjem udubljenju svečanog okovratnika, dok mu je donji deo tela bio pod pokrivačem na kome je ležala palmova grana. A između ruku upola pokrivenih manžetnama od čipaka, čiji su prsti, iako poređani kao u prirodnom položaju, odavali utisak hladnoće i mrtvila, između tih ruku stavili su krst od slonove kosti na koji je,
činilo se, neprestano gledao spuštenih kapaka.
      Na početku njegove poslednje bolesti Hans Kastorp je svoga dedu viđao više puta, ali pred kraj ga više nije video. Njega su sasvim poštedeli toga da gleda muke koje su uglavnom nastajale noću, samo posredno je on to osećao, po mučnoj atmosferi u kući, po crvenim očima staroga Fite, po dolasku i odlasku doktora. A rezultat do koga je došao u trpezariji bio bi ukratko taj da se deda sada svečano oslobodio privremenog prilagođavanja i definitivno se vratio u svoj pravi i njemu prikladan oblik — sasvim opravdan rezultat, mada je stari Fita plakao i neprestano vrteo glavom, i mada je sam Hans Kastorp plakao kao onda kad je video svoju iznenada umrlu majku, pa uskoro potom i svoga oca kako miran i njemu tuđ leži na odru.
       Jer bio je to već treći put u tako kratkom razmaku vremena i u tako mladim godinama, da smrt deluje na duh i čula—pogotovu i na čula— maloga Hansa Kastorpa; taj prizor i utisak nije mu više bio nov, no sad već sasvim dobro poznat, i kao što se oba ranija puta vladao sasvim ozbiljno i bio siguran u sebe, nimalo slabih nerava, iako je, sasvim prirodno, osećao potištenost, tako se držao i sada, pa čak i sigurnije. Ne shvatajući praktični značaj tih događaja za svoj život, ili pak budući detinjasto ravnodušan prema njima, uveren da će se svet već nekako pobrinuti za njega, on je kraj ovih kovčega ispoljio izvesnu takođe detinju hladnoću i objektivno interesovanje za spoljašnje stvari, koje je kod trećeg slučaja, sa osećanjem i izrazom već iskusnog poznavanja dobilo naročitu, starmalu nijansu— ne uzimajući pri tom u obzir česte suze usled uzbuđenja ili usled zaraze od plača drugih ljudi, kao po sebi razumljivu reakciju. Tri ili četiri meseca po smrti očevoj beše on zaboravio na smrt; sad je se opet setio, i svi ondašnji utisci opet se tačno pojaviše, istovremeno i oštro, u svojoj neuporedivoj osobenosti.
     Raščlanjena i izražena rečima, ta osećanja bi otprilike ovako izgledala; ima u smrti nečeg pobožnog, umnog i tužno lepog, to jest duhovnog, ali istovremeno i nečeg sasvim drugog, gotovo suprotnog tome, vrlo telesnog, vrlo materijalnog, što se upravo ne može smatrati ni lepim, ni umnim, pa čak ni žalosnim. Ono svečano duhovno svojstvo ispoljavalo se u pompeznom polaganju mrtvaca na odar, u raskošnom obilju cveća i u palmovim granama koje, kao što je poznato, znače nebesni mir; dalje, i još jasnije, u krstu među mrtvim prstima nekadašnjega dede, u Spasitelju što blagosilja, od Torvaldsena, koji je stajao čelo glave mrtvačkog sanduka i u velikim kandelabrima, postavljenim sa obe strane, koji su u ovoj prilici takođe dobili crkveni karakter. Sve ove pripreme imale su očigledno svoj tačni i blagotvorni smisao u onoj zamisli da je deda sada uzeo svoj pravi i istinski oblik. Ali sem toga, kao što je Hans Kastorp dobro zapazio, iako to sebi nije glasno priznao, imale su te pripreme, sve skupa, a poglavito obilje cveća, a među ovim naročito mnogo tuberoza, još jedan drugi smisao i prozaičan smer, naime taj da ono drugo svojstvo smrti, niti lepo niti zaista tužno, već pre nepristojno, nisko telesno, prikriju, bace u zaborav i ne dopuste da nam dođe do svesti.
      Sa ovim drugim svojstvom smrti bila je u vezi činjenica što je mrtvi deda izgledao tako tuđ, što više upravo nije ni izgledao kao deda, već kao neka voštana figura u prirodnoj veličini, koju je smrt podmetnula mesto njegove ličnosti i kojoj su ukazivane sve te pobožne i raskošne počasti. Onaj što je ležao na odru, ili tačnije ono što je ležalo, nije dakle bio deda lično, već samo čaura koja, kao što je Hans Kastorp znao, nije bila od voska, već od posebne materije, samo od materije: i baš to je bilo nepristojno i jedva žalosno — isto tako malo žalosno kao što su stvari koje se tiču tela i samo njega. Hans Kastorp je posmatrao tu glatku materiju, kao vosak žutu i sirasto-čvrstu, iz koje se sastojao mrtvi lik u prirodnoj veličini, lice i ruke nekadašnjeg dede. Na nepokretno čelo spusti se jedna muva i poče da mrda rilicom. Stari Fita je pažljivo otera, pazeći pri tom da ne dodirne čelo i sa nekim čedno zamračenim licem, kao da o onome što čini ne sme i neće ništa da zna, sa uzdržljivim izrazom smernosti koji se očito odnosio na činjenicu da je deda bio samo još telo i sem toga ništa više. Ali pošto je malo letela unaokolo, muva, naglo slete na dedine prste, blizu raspeća od slonovače. I dok se to događalo, učini se Hansu Kastorpu da jače nego dotle oseća onaj slabi zadah, slab alitako čudno postojan, poznat mu još odranije, koji ga je na stidan način podsećao na jednog školskog druga sa nezgodnom manom zbog koje su ga svi izbegavali, i miris tuberoza trebalo je kao uzgred da nadjača i prikrije taj zadah, mada to i pored sveg obilja i jačine nije bio u stanju.
     Stajao je kraj mrtvaca nekoliko puta: jednom sam sa starim Fitom, drugi put zajedno sa ujakom svoje majke Tinapelom, vinarskim trgovcem, i svoja dva ujaka Džemsom i Peterom, a zatim još i treći put, kad je jedna grupa lučkih radnika, obučenih kao za praznik, nekoliko trenutaka stajala kraj otvorenog kovčega da se ocrosti od nekadašnjeg šefa firme Kastorp i sin. Zatim dođe pogreb; trpezarija je bila puna sveta i pastor Bugenhagen iz crkve Sv. Mihaila, onaj isti što je krstio Hansa Kastorpa, sa španskim okovratnikom, održa posmrtni govor a potom se u fijakeru, prvom u jednom dugom, dugom nizu, odmah iza mrtvačkih kola, vrlo ljubazno razgovarao sa malim Hansom Kastorpom; — posle čega se završio i taj odeljak njegovog života, i Hans Kastorp je odmah potom promenio dom i okolinu — po drugi put već u svom mladom životu.

Preveli: Miloš Đorđević i Nikola Polovina

                          Tomas Man, Čarobni breg ( nastavci : Romani u nastavcima )


IZVOR

Džems Džojs, O zbirci Kamerne muzike

Kamerna muzika“ objavljena je godine 1907. kod izdavača Elkin Metjua, sadrži 36 pesama nastalih u periodu između 1901. i 1905. godine (neposredno pred štampanje Džojs je, kako je knjiga zamišljena kao svita od trideset i četiri „songa“, uvrstio još dve pesme od kojih se upravo XXXVI smatra najpoznatijom).

Young Man‘s Book

Nijedna Džojsova knjiga, naročito na našem govornom području — jer ovo prvo, mladalačko Džojsovo delo, kod nas dolazi sa zakašnjenjem od stotinak godina — ne izaziva toliko, rekao bih, zabuna pa i zabluda, naročito kod „odsutnog“ čitaoca. Pitanje koje uopšte ne bi trebalo zanemariti glasi: „Šta bi se desilo sa Džojsom, tačnije sa potonjim tumačenjima Džojsovih dela, da ’Kamerna muzika’ nije objavljena tada kada je objavljena?!“ Krajem godine 1913. Ezra Paund piše Džojsu tražeći odobrenje da XXXVI, poslednji „song“ — koji je neka vrsta lirskog postskriptuma, jer pravi, zamišljeni finale je trideset i četvrti „song“ — „Kamerne muzike“, objavi u čuvenoj imažističkoj antologiji „Das imagist“ iako Džojs, u stvari, nikada nije bio pripadnik tog pokreta, danas poznatog uglavnom kao stvaralačka faza Ezre Paunda; uostalom u „Imažistima“ jedino je Džojsova pesma — ako se ne varam — rimovana. (Svoju će sumnju, ili pre: zabrinutost povodom Džojsovog, kako kaže Dirk Van Hule „fast forward mode“ književnog sazrevanja, Ezra Paund da izrazi tek petnaestak godina kasnije, kada je Džojs, u nastavcima, u raznim književnim časopisima, objavljivao takozvani „Work in progress“ koji će kasnije postati „Fineganovo bdenje“, a zna se da je senka odveć ekscentričnog Ezre Paunda, jednog od najvećih pesnika XX veka, neprestano bila uz Džojsa, i da njegovu podršku — pored mnogih drugih pristalica poput Harijet Šo Viver ili Džojsovog brata Stanislausa — možemo slobodno tretirati kao mecenstvo.

-------

„Kamerna muzika” je narativ i treba je čitati tako, u celosti, integralno i linearno da bi se izbegla zamka u kojoj su mnogi bili zarobljeni, čak i Zoran Paunović (može biti najpozvaniji da piše o Džojsu), sve donedavno je tvrdio da je „Kamerna muzika“ konvencionalna zbirka ljubavne poezije (tek će svojim potonjim radovima priznati previd, a to — priznanje — očigledno je u pomenutom ogledu „Kamerna muzika Džejmsa Džojsa“).

Nastaviti bogatu sagu, nakon Paunovićevog eseja, nije bilo teško. Bojan Belić piše: „Ravnoteža elemenata i zvukovnost prefnjenog senzibiliteta i ritmičke dinamike promakli su mnogim tumačima knjige koji su pesme čitali zasebno, odvojeno od celine i bez predstave o njenom muzičkom konceptu.“ Neki tumači smatraju da su prve tri pesme preludij; Belić nalazi da preludijum čine prve dve pesme; prvi stav svite čine pesme od I do XIII, a XIV song je centralno mesto zbirke, dakle klimaks svite (sam Džojs je uostalom XIV pesmu nazvao „central song“). „Kamerna muzika“ je dakle zamišljena kao muzički komad intimne atmosfere kojom dominiraju — ako se čitalac zaista posveti i prepusti muzici — u prvom redu žičani instrumenti; zbirka ima „dva ciklusa u kojima svaka pesma iz jednog odgovara pesmi iz drugog dela“ (a reč kontrapunkt ovde se nameće sama po sebi). Poslednji stav su „songovi“ XXIII–XXXVI — mada ni ovom prilikom ne treba zaboraviti da je „Kamerna muzika“ zamišljena kao „svita“ od trideset i četiri pesme.

U pismu od 15. jula 1909. godine Džojs piše Džefriju Moliniju Palmeru, kojeg ohrabruje da komponuje muziku na stihove: „To je u stvari delimično i bila moja zamisao dok sam pisao ove stihove. Knjiga je zapravo svita pesama i da sam muzičar pretpostavljam da bih sam komponovao muziku.“

Džefri Molini Palmer i Adolf Man komponovali su muziku za XXXI song:

Oh! Beše to niz Donikarni
Kad šišmiš drveću ne da mira
Ljubav i ja hodasmo sjedinjeni;
glas joj bi nežan kao da svira.

Žamoreći minu letnji vetar
što uz nas hodi — O! Radostan — 
Ali nežniji što je dah vetra
Bi poljubac što dobih zanosan.

Tri elementa spojena su u šifru čitanja „Kamerne muzike“: zvuk, oblik i jezik. Arhaičnost ili elizabetanska lakoća, izvesna anahronost, imitiranje poezije dekadenata: zloslutna luna (ominous moon), kapidžici osvita (gates of sunrise), vonjav vetar (odorous winds), vilinski hor (fairy choir), sve je to Džojsovska fasada ispod koje se nalazi, zapravo, modernistički senzibilitet koji su mnogi, kao što je već rečeno, prevideli. Ljubav (ali/ili i erotika) je središnja tema — i o tome nema nesuglasica. Ne greši Zoran Paunović kada kaže da „muzika priziva melanholični petrarkistički zanos“, kao ni Sabatini/Belić koji vele kako tu nema ekstatičnih emocija lirskog ili privatnog ispovedanja, polne ljubavi ili monovalentnog osećanja. Zbirka stihova Džejmsa Džojsa, na tematskom planu jeste zapravo kontemplacija o ljubavi — i ako zamislimo „Kamernu muziku“ kao jednu značenjsku, semantičku hobotnicu — muzika je svakako jedan od tematskih krakova („Kamernu muziku“ uistinu treba slušati), ali je njoj mnogo više podređena forma: kao i kamerna muzika, pojedinačne pesme zbirke jesu zapravo fragmenti, koji proizilazeći jedan iz drugog, čine kompleksnu kompoziciju. Ros Li Fini prvi i možda jedini kompozitor koji je „Kamernu muziku“ (u)komponovao u celosti tvrdi da se površinsko značenje raskravljuje kako zbirka napreduje kroz različite faze. Ritam prati sekvencu muzičke fraze i pesničke slike neretko su ukstaponiranje kako bi podstakle, kako bi stimulisale čitaoca da domaštava! Jezik svite, gradualno, kao i kontemplacija o ljubavi, propinje se od idealističkog i sentimentalnog da bi se, potom, slila do vehemetnog, snažnog, možda realističkog, upozoravajućeg i sve tamnijeg kolorita. (Ako u preludiju, na početku zbirke, preovladava izvestan romantičarski zanos i melos, u fragmentima, songovima, od sedamnaestog do dvadesetog osećamo, tačnije: čujemo znatno dramatičnije boje i zvukove, sve do trideset i šestog songa u kojem nema milozvučja prirode, već ratničkih pokliča, buke, jeke, itd.) Karlo Marengo Valjo tumači „Kamernu muziku“, ne odričući njenu muzičku arhitekturu, kao jedan životni ciklus: literarno iskustvo koje mora da skonča isto kao i ljudsko iskustvo koje je pre umiranje nego život. Muzika knjige je rezonanca kolorita, atmosfere i tematskih varijacija, smene godišnjih doba, dana i noći, perioda ljudskog života, utisaka i simbolike biljnog i životinjskog sveta.

     Zanimljiv je, a prema mnogima: najbitniji poslednji stih zbirke: „My love, my love, my love, why have you left me alone?“, u prevodu Živanovića: Ljubavi, o ljubavi, što si me napustila? Dugo sam razmišljao — budući da je biblijski prizvuk ovde očigledan — da li uopšte da citiram tu Knjigu (Bibliju), ali neka čitalac uporedi (i neka domaštava): „Eli, Eli, lama sabachtani? that is to say, My God, my God, why hast thou forsaken me?“ Odnosno: „Ili! Ili! Lama savahtani? to jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

      Tehnika „Kamerne muzike“ naslanja se, nastavlja se, prirodno u „Portretu umetnika u mladosti“ — Džojs kao da je tokom svog života pisao jednu jedinu knjigu — i možemo slodobno reći da je postupak ostvaren u ovoj „sviti“ u stvari (ne)svesno razvijan u potonjim, daleko poznatijim Džojsovim delima. Kao što ni Džojs nije (samo) paralizator mitskog, tako ni „Kamerna muzika“ nije zbirka stihova somnambulnog mladalačkog zanosa obavijena trubadurskim, menestrelskim i romantičarskim fantazmama, ali — ipak — (i zaista) svakako da možemo zamisliti mladog Džojsa kako sa svojom lutnjom luta Dabilnom i izvodi svoje songove i peva ih. (Marija T. Rasel, koja se bavila istraživanjem muzike komponovane na Džojsove pesme, dala je jedno lepo i jednostavno tumačenje knjige, savetujući čitaocu da naglas izgovara stihove kako bi uživao u njihovoj prefinjenosti.)

      Međutim, uprkos svemu, najzanimljiviji je, najupečatljiviji je VIII song, izgovarali mi stihove naglas ili ne, kako savetuje gospođa Rasel: Gde bledi putir neba stoji / Preko te zemlje ozarene, / Ljubav ljupkim rukama svojim / Drži haljine njene, jer neretki su oni kritičari koji u slici pridržavanja haljine vide čin uriniranja.

Mit o uriniranju

           Neosporno je da je Džojs, naravno nenamerno, sam doprineo potonjim mitovima, a mit o uriniranju najglasniji je i budući da je većina kritičara najčešće preko Džojsovih kapitalnih dela dolazila do „Kamerne muzike”, sasvim je prirodno da su u jednoj, na prvi pogled ljubavnoj, suptilnoj erotskoj zbirci poezije videli Džojsa iz predstave sopstvene svesti, a ne mladog Džojsa, koji je protkan „Kamernom muzikom”; u Uliksu, na primer, kamerna muzika, „chamber music“ (u)poređena je sa „chamber pot“-om (nokširom, noćnom posudom za obavljanje nužde) i odzvanjanjem mokraće o metalni sud; napokon, postoji mit i o nastanku samog naslova zbirke: izvesnu udovicu — prema nekima dablinsku prostitutku — Džojs je posetio u pratnji prijatelja; nakon što je pročitao nekoliko pesama iz …muzike dama se izvinila i otišla iza zastora. Jasno se moglo čuti, kaže ta anegdota, odzvanjanje urina od metal šerpe. Džojsov prijatelj je prošaputao: „Čuješ li kako ta dama kritikuje tvoje pesme?“ Navodno, Džojs je uzvratio: „Kritikovala ih ili ne, dala mi je naslov!“ Najupečatljivija mesta, u kojima se Džojs ruga samome sebi, svojim prvim, ranim versama jesu mesta iz „Fineganovog bdenja“. Tu …muzika postaje „chambermade music“; neologizam „shamebred“ („shame“, eng. sramota) ukršten je sa rečima: „chambered“, „shambled“ i „lump of gold“, odnosno, grumen zlata. Međutim, jedina i neosporna istina je da je Stanislaus Džojs predložio naziv zbirke! — mnogim mitomanima izmakla su očigledna mesta prepiske Stanislausa i Džejmsa Džojsa.

Record of My Past

            Džojs je i pre „Uliksa“ i „Fineganovog bdenja“ izražavao izvesnu ambivalentnost spram „Kamerne muzike“, a budući da je knjiga tako moćno struktuirana i koncipirana i kako je Džojsov prosede siguran, da ne kažem džojsovski siguran — postavlja se pitanje — zašto. Kao pisac koji je povodom „Fineganovog bdenja“ izjavio da su potrebne decenije da taj roman pronađe svoga čitaoca i razumevanje — nameće se, sasvim prirodno, i drugo, suštinsko pitanje: nije li samosvesni Džojs unapred mogao da pretpostavi da će njegova knjiga — svita — biti označena kao trivijalna lirska tirada. Jedini je Artur Simons — to ne bi smeli da zaboravimo — „Kamernu muziku“ nazvao šaptavim klavirkordom sablasnih napeva.

           Godine 1906. Džojs piše bratu Stanislausu: „Ne vidim razloga zašto da odbijem objavljivanje („Kamerne muzike“) — a ti? Štaviše, bio bih srećan kada bi (stihovi) prethodili ’Dablincima’, pretpostavljam da u njima ima nečega.“ Dalje, da li iste godine, u jednom drugom pismu, Džojs se jada da mu je naziv odveć doslovan; krajem 1906. piše: „Pročitao sam sve verse s akribijom […] i
sve mi se čine jalove i trivijalne: neki stihovi su dobri, ali ne više od toga […] Drago mi je što će stihovi biti objavljeni, jer predstavljaju snimku moje prošlosti“, (eng. record of my past.)

      Godine 1907. piše bratu Steniju: „Ne dopada mi se knjiga, ali želim da bude objavljena i dođavola s tim. Kakogod, ovo je knjiga mladog čoveka. I tu se uopšte ne radi o ljubavnoj poeziji, ali neke od njih dovoljno su dobre da se komponuju uz muziku […] Zadržaću primerak za sebe kako bih mogao na marginama svake stranice da napišem adresu ulice tako da kada ponovo posegnem za knjigom mogu iznova obići mesta na kojima sam pisao stihove.“
Najupečatljivije, najkonkretnije i svakako najlepše je pismo koje je Džojs napisao Nori Barnakl, napisano i odaslato iz Trsta: „Volim da te zamišljam kako čitaš moje stihove. Kada sam ih pisao bio sam usamljeni mladić […] koji je maštao da bi ga izvesna dama mogla zavoleti. […] Ti nisi bila ona o kojoj moja knjiga sanja […] Lepota tvoje duše nadsjala je moje stihove.“

(Ne)mogućnost prevođenja „Kamerne muzike“

       Zajedno sa urednikom „Talasa“ odlučio sam da ovaj tekst lišim izbora versa iz „Kamerne muzike“ — što mi je bila namera. Razloga je, međutim, više; presudni je, mislim, da bi pravljenje jednog takvog izbora predstavljalo, ipak, izneveravanje suštinskog koncepta Džojsove svite. Dalje: za nekog, ko poput mene poeziju prevodi iz ličnih pobuda, kao svojevrsni otklon od pisanja poezije, kao stilsku vežbu napokon, „Kamerna muzika“ ipak predstavlja nešto više. „Kamerna muzika“ je postupno prilazila meni, kao da me lišava sopstvene volje. Prosto, pratio sam taj glas, iako sam u međuvremenu (sa)znao da dva prevodioca obavljaju ili su obavili taj posao i iako meni nije (pre)ostalo ništa drugo do zadovoljstva variranja. Imao sam napokon Belićev prevod pred sobom. (Pitao sam se, da li jedan prevodilac, lišen sluha, uopšte sme da prevodi poeziju, „Kamernu muziku“ ili poeziju simbolista, na primer, s kojom Džojsove rane verse imaju dodirnih tačaka. Neka čitalac posluša na primer „Sirovu poeziju“ Pola Valerija.) Komentari, koji su, evo, narasli u neku vrstu eseja — sada to shvatam — nastajali su s dvostrukim ciljem: da bih ukazao na jedan za ozbiljan problem, pre svega prevodilački problem a koji je u dosluhu sa takozvanim istorijskim trenutkom, histerijom (h)istorije, a to je problem fragmentarizovanja jezika: na bosanski, hrvatski, srpski i hrvatski, protiv čega autor ovog teksta glasno protestuje, jer napokon nisu u pitanju lingvističke, već, napisaću, evo u fetu: doslovno političke i nacionalističke razmirice i nesuglasice, koje ne samo da ograničavaju versifkatora, već ozbiljno dovode u pitanje kvalitet prevoda (i prevoda). I to, duboko sam uveren, nije politički, lingvistički, već antropološki paradoks.

Istovremeno/istodobno, namera mi je bila da u mojim prevodima, prepevima, amalgamizujem reči bosanskog, srpskog i hrvatskog i da se ne libim da koristim tuđice, kao lični instrumentarijum, pre svega italijanske provincijalizme bez kojih se „Kamerna muzika“, po mojemu ličnom i skromnom mišljenju i uverenju ne sme prevoditi. Belić/Živanović takvo što nisu niti smeli niti hteli da urade, jer ipak radi se o srpskom prevodu.
        U ”našim” prevodima nema reči arija ili škura (imenica: žaluzina, grilja) ili škur, adjektiv (taman, tavan); i drugih reči bez kojih je, verujem, nemogućno započeti avanturu prevođenja Džojsove „Kamerne muzike“.

2.

   Komentar I pesme. Bojan Belić: „Pesma uvodi stilske odrednice i formu elizabetanske poetike koja dominira knjigom. Nagovešteno je i tematsko određenje koje čine ljubav, muzika, umetnost i duhovno putovanje.“ U suštini, ja nemam prigovora za ovaj komentar, ali treća, poslednja, strofa pesme, osim toga što je očaravajuća, u stvari, nagoveštava mnogu bitniju osobenost svite:
njenu fluktuirajuću, fluidnu formu.

Poslednja, treća strofa na engleskom glasi: „All softly playing, / With head to the music bent, / And fingers straying / Upon an instrument.“ Englesku reč — „bent“ — možemo čitati, kao savijen, ali i kao sklon, rešen: na primer: „a bent for a music“. Dakle, ovde nije reč o tome da je svirač odlučan da se savije, privije svojemu instrumentu ili kao što se svirač kod Belića povija kao Pikasov „Gitarista u plavom“, već o nečemu sasvim drugom… Kod Belića je Džojsov svirač kao arhajska skulptura, nepokretan, uklešten u reči, ukočena slika povijenog gitariste; a taj Džojsov gitarista trebalo bi čas da se povija… njegova ruka klizi niz vrat gitare; to je glas Džojsa, prvi po-etički nagoveštaj: O muzici je ovde reč.

            Dalje: na engleskom „instrument“ uopšte nije imenovan! — ja sam ga imenovao: lauta, lutnja. Instrument, nagovešten, neprisutan u poslednjoj strofi kod Belića u stvari je očigledan — i sasvim je jasno: to ne može biti spinet ili ksilofon! Štaviše, u vreme dok sam prevodio ovu pesmu nije mi bila poznata anegdota prema kojoj Džojs odlazi kod majstora koji je Jejtsu izradio dekakord, desetožičani instrument, da mu načini lautu! Ta lauta nikada neće biti napravljena, ali će se pojaviti u trećoj strofi prve pesme! Neimenovana! „Vrlo ozbiljno je (Džojs) razmišljao o ideji da kao drevni ministrel krstari Engleskom i peva stare engleske napeve svirajući na lauti“, veli Belić.

3.

     Kako se kompozicija odvija, Džojs napušta uobičajene šeme unakrsne ili obgrljene rime pa tako, na primer, XXVIII pesma spevana je u spondeju: ne tako česta stopa, koja sadrži dva duga sloga; Belić u pogovoru „Kamerne muzike“ piše: „’Kamerna muzika’ zaslužno nosi oreol teško prevodive knjige […] Nastojao sam da verno prenesem raspored rima i metričku šemu pesama.“ Međutim, Belić u pesmi označenoj rimskim brojem V — pevljivom songu sa unakrsnom, međutim i nepotpunom rimom (što je čest Džojsov postupak) odriče se rime, ili ne uspeva da je ostvari! Ja sam, međutim, rimu pokušao da ostvarim po svaku cenu, a to nije moglo da prođe nekažnjeno. Reč škura označava kapak na prozoru — i kako se u originalu radi, doslovno o prozoru: „Lean out of the window / Goldenhair“, odlučio sam da na taj prozor, u prevodu, stavim žaluzinu, kako bih ostvario, kako bih pokušao da ostvarim, suštinsku osobenost Džojsove prve pesničke zbirke — unutrašnju muziku; reč škur je pridev: tavan, taman, mračan itd. Evo kako zvuči taj moj prepev:

Izvij se zlatokosa
Izvan škura,
Jer pesma tvoja
Sjaj je sred škura.

Knjiga je zatvorena,
I ne čitam više,
Jer vatre ples
Gle: pod njiše.

Ar‘ju, ar‘ju skladnu
Izvij izvan škura,
Jer napev tvoj,
Sjaj je sred škura.

III song u originalu glasi: „In that hour when all things have repose“ ja sam preveo/prepevao: „U tu uru kad u svem san svane“. Pitanje koje se nameće, u stvari, suštinsko pitanje prevođenja Džojsove prve knjige glasi: Ako je jezička arhaičnost (anahronost) u Džojsovoj zbirici sveprisutna, zašto se prevodioci odlučuju da koriste reč sat a ne ura? U tom slučaju zvučna podudarnost bila bi definitivna! Naglašen(ij)a!

4.

Napokon, reč — arija!
Homonim „air“, Džojs koristi uporno, često, naročito na početku zbirke: „Strings in the earth and air“, I, „Âe old piano plays an air, II“, „I hear you singing / A merry air, V“, „Silently and graciously, / With many a pretty air“, XXIV, nakon čega ta reč prelazi u odsustvo, i eho s početka zbirke, (ali reč „sing“ uz reč „love“ ponavljaju se i ponavljaju tokom cele kompozicije). Napokon, reč „air“ Džojs upotrebljava svesno da bi pojačao, da bi, takoreći — ne zaveo čitaoca — već naveo na zvučnu maštariju — jer homonim o kojemu je reč „označava melodiju, ariju, ali i vazduh ili povetarac, dajući pesmama dublji smisao i tajanstvenost“, kako kaže Belić. Ali, šta kaže „Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“ u izdanju SANU? Arija je, u prvom redu: „vazduh, prostor iznad Zemljine površine“, potom, prema talijanskoj reči. „aria“: „kompozicija za solo glas uz pratnju jednog instrumenta ili orkestra, deo opere ili oratorijuma; napokon: napev, melodija“.
       Da li dodatno (prevodilačko) komplikovanje, na planu jezika, izneverava stilska obeležja „Kamerne muzike“? Da li izneverava formu elizabetanske poetike koja podrazumeva „jednostavan, sveden, konkretan rečnik, prepoznatljiv iz svagdanjeg života i pamtljivu melodičnost?“ To su pitanja koja nužno ostaju otvorena — kao i pitanje da li jedan jezik, (jezici?) poput našeg, može da podnese tu lakoću?

Koda: Zlatna lira ili prevodeći „Kamernu muziku”

Dronjak sna
Duh proganja
Rana odrana
Sećanje odranja.

Buđenja žuč
Svest stvrdnu
Prisustva ključ
Sam se pokrenu;

Sve-ne-mir:
U Bordel?
U Knjige mir?
Na odjel?

(Sviće!) Zbilje lira,
Po biću urinira.

(Voki Erceg)

Ja sam tu? Tu? Sam? Ja

izvor

Džems Džojs, Kamerna muzika i ostale pesme  

Džems Džojs, odlomci iz romana  

Pisma Nori Barnacle 

Džejms Džojs. Kamerna muzika i ostale pesme

Kamerna muzika“ zamišljena kao „svita“ od trideset i četiri pesme.
U pismu od 15. jula 1909. godine Džojs piše Džefriju Moliniju Palmeru, kojeg ohrabruje da komponuje muziku na stihove: „To je u stvari delimično i bila moja zamisao dok sam pisao ove stihove. Knjiga je zapravo svita pesama i da sam muzičar pretpostavljam da bih sam komponovao muziku.“izvor


II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.


_________________________________

XXXVI song

Čujem vojsku dok besno preko zemlje juriša
I grmljavinu konja; pena im oko nogu.
Drski, crnih oklopa, a iza, uz zvuk biča
Vozari mahnitaju, šibaju sve što mogu

Uzvikuju u noći užasni bojni poklič.
Kad iz daljine čujem njihov smeh u snu ječim.
U mrak sna se zabodu, plamen zaslepi oči,
Kao po nakovnju, po srcu zveči, zveči.

U trijumfu stresaju kosu, sivu i dugu,
Stižu iz mora, trče, kraj obale buka, sila.
Srce, zar nisi mudro, zar trpiš očaj tugu?
Ljubavi, o ljubavi, što si me napustila?



XIV

Golubice divna moja,
Preni se sad, preni!
Usne su i oči meni
Noćnom rosom orošeni.

Val mirisnog vetra nosi
Zvuk uzdaha spletenih:
Preni se, preni,
Golubice divna moja!

Ljubavi moja i sestro,
Ja kraj kedra stojim,
Da legnu kraj prsa mojih
Golubija prsa bela.


Bleda rosa je na meni,
Leži poput vela.
Golubice divna moja,
Preni se preni!

prevod: Nikola Živanović



Džefri Molini Palmer i Adolf Man komponovali su muziku za XXXI song:


Oh! Beše to niz Donikarni
Kad šišmiš drveću ne da mira
Ljubav i ja hodasmo sjedinjeni;
glas joj bi nežan kao da svira.

Žamoreći minu letnji vetar
što uz nas hodi — O! Radostan — 
Ali nežniji što je dah vetra
Bi poljubac što dobih zanosan.

izvor
________________________________


U tamnoj borovoj šumi

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“

O Zbirci kamerne muzike Džems Džojsa 

                                                         Džems Džojs, odlomci iz romana 
                                                            Pisma Nori Barnacle