Alea: Tomas Man, Čarobni breg (glava druga, O krstionici i o dedinom dvostrukom liku )

GLAVA DRUGA

O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU

Hans Kastorp je sačuvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majku jedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku između njegove pete i sedme godine, prvo majka, sasvim iznenada i u očekivanju porođaja, od skleroze krvnih sudova usled zapaljenja vena, od embolije, kako je to označio doktor Hajdekind, od koje trenutno nastupi paraliza srca: — upravo se smejala sedeći u postelji, izgledalo je kao da će pasti od smeha, i to se i dogodilo, ali zato što je izdahnula. Ovo nikako nije mogao da shvati otac, Hans Herman Kastorp, i kako je vrlo nežno voleo svoju ženu, a ni sam nije bio od najjačih, nije mogao s tim da se pomiri. Duh mu je od toga bio zbunjen i kao sputan; u svojoj pomućenosti počinio je greške u poslu, tako da je firma Kastorp i sin pretrpela znatne gubitke; drugoga proleća po ženinoj smrti, prilikom inspekcije silosa, na vetrovitom pristaništu, navukao je zapaljenje pluća, i pošto njegovo oslabelo srce nije moglo da izdrži veliku vatru, umro je posle samo pet dana, i pored sve brige koju mu je posvetio doktor Hajdekind, i, uz znatno učešće građana, sahranjen je pored svoje žene u porodičnoj grobnici Kastorpovih, koja je
imala vrlo lep položaj, na groblju sv. Katarine, sa izgledom na Botanički vrt.

Njegov otac, senator, preživeo ga je, mada samo za malo, i to kratko vreme do dedine smrti — uostalom i on je umro od zapaljenja pluća, i to u najvećim mukama i bolovima, jer za razliku od svoga sina bio je Hans Lorenc Kastorp teško salomljiva prirodsnažnim žilama vezana za život, — dakle taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroče Hans Kastorp u kući svoga dede, u jednoj kući na Esplanadi, sagrađenoj početkom prošloga veka po ukusu severnjačkog klasicizma, obojenoj tmurnom bojom, sa polustubovima sa obe strane ulaznih vrata, postavljenih usred prizemlja uzdignutog za pet stepenika, i sa dva sprata, sem međusprata, čiji su prozori bili spušteni do poda i zaštićeni gvozdenim rešetkama.
Ovde su bile isključivo sobe za prijem, računajući tu i svetlu trpezariju, ukrašenu štuko-gipsom, čija su tri prozora, prekrivena zavesama boje crna vina, gledala na vrtić pozadi, i u kojoj su, za tih osamnaest meseca, deda i unuk svakodnevno u četiri sata ručavali, a služio ih je stari Fita, sa minđušama u ušima i srebrnim dugmetima na fraku, koji je uz taj frak nosio istu batistenu kravatu kao i sam njegov gazda i na sasvim sličan način uvlačio u nju izbrijanu bradu, i kome se deda obraćao sa ti, govoreći sa njim u dijalektu, ne u šali — bio je bez sklonosti za humor — već sasvim ozbiljno i zato što se uopšte tako ophodio sa ljudima iz naroda, radnicima na silosu, poštarima, kočijašima i poslugom. Hans Kastorp je to rado slušao, a isto tako vrlo rado je slušao kako Fita odgovara, takođe u dijalektu, naginjući se pri serviranju prema svome gospodaru, da bi mu govorio u desno uvo, na koje je senator znatno bolje čuo nego na levo. Stari bi razumeo, klimnuo glavom i jeo i dalje, sedeći prav između visokog naslona stolice od mahagonija i stola, jedva malo nagnut nad tanjirom, a unuk, prekoputa njega, posmatrao bi mirno, sa dubokom i nesvesnom pažnjom, kratke i odmerene pokrete sa kojima su lepe, bele dedine ruke, mršave i staračke, sa ispupčenim šiljatim
noktima i zelenim prstenom s grbom na desnom kažiprstu, slagale na kraj viljuške zalogaj sastavljen od mesa, povrća i krompira, i, uz lako naginjanje glave, prinosile ga ustima. Hans Kastorp bi gledao u svoje rođene, još nevešte ruke i osećao da je u njima već nagoveštena mogućnost da, jednom kasnije, drži nož i viljušku isto tako kao njegov deda.
Drugo je pitanje bilo da li će ikad doći dotle da svoju bradu skrije u takvu kravatu kakva je ispunjavala širok otvor čudnog dedinog okovratnika čiji su oštri vrhovi dodirivali njegove obraze. Jer za to je trebalo biti star kao on, a već danas, sem njega i njegovog starog Fite, niko više nadaleko nije nosio takve kravate i okovratnike. To je bila šteta, jer Hansu Kastorpu se naročito dopadalo kako je deda naslanjao bradu na visoku, kao sneg belu kravatu; i kasnije još, kad je već bio odrastao, voleo je mnogo da se toga seća: bilo je u tome nečega što je u suštini svoga bića odobravao.
Kad bi prestali da jedu i savili svoje servijete, smotali ih u kotur i stavili u srebrne karike — posao koji Hans Kastorp onda nije mogao tako lako da obavi, jer su servijete bile velike kao mali stolnjaci — tada bi se senator digao sa stolice koju bi Fita iza njega povukao i, troma koraka, prešao u »kabinet« da uzme cigaru, a ponekad bi za njim pošao i unuk.
Taj »kabinet« je postao zahvaljujući tome što je trpezarija zauzimala celu širinu kuće i imala tri prozora, zbog čega nije ostalo dovoljno prostora za tri salona, što je inače bio slučaj u kućama tog tipa, već samo za dva, od kojih je pak jedan, okomit prema trpezariji, samo sa jednim prozorom prema ulici, ispao nesrazmerno dubok. Zato je od njega odvojen otprilike četvrti deo njegove dužine, baš taj »kabinet«, uzan prostor koji je dobijao svetlost odozgo, uvek polumračan i samo sa malo nameštaja: jedna polica na kojoj je stajao senatorov kovčežić za cigare, jedan sto za kartanje u čijoj je fioci bilo puno privlačnih stvari: karte za vist, žetoni, daščica sa pokretim jezičcima za beleženje poena, jedna tablica sa križuljom, muštikle od hartije i druge stvarčice; najzad, u uglu, stajao je jedan stakleni ormar u rokoko stilu od palisandra, iza čijih su okana bile razapete zavese od žute svile.
»Deda«, desilo bi se da u kabinetu kaže mali Hans Kastorp, podižući se na prste da bi se
približio starčevu uhu, »pokaži mi, molim te, krstionicu!«
I deda, koji je već bio zabacio peševe svoga dugog i mekanog geroka i iz džepa od pantalona izvukao svežanj ključeva, otvorio bi tada stakleni ormar iz čije bi unutrašnjosti dečka zapahnuo neobično prijatan i čudan miris. U njemu su se čuvali razni predmeti kojima se nije služio i baš zato privlačni: dva izvijena srebrna svećnjaka, jedan slomljeni barometar sa figurinama izrađenim u drvetu, album sa dagereotipskim snimcima, kedrova kutija za liker, mali jedan Turčin, tvrd kad se pipne pod odelom od šarene svile, sa mašinerijom u telu, koja ga je nekad osposobljavala da trči preko stola, ali je već davno otkazala poslušnost, dalje, starinski model lađe i, sasvim na dnu, čak i jedna mišolovka. Ali stari bi izvukao iz jedne od srednjih pregrada jedan jako oksidisan okrugao srebrni sud koji je stajao na isto tako srebrnoj plitici i pokazivao bi dečku oba komada razdvojivši ih i okrećući ih sa svih strana, uz objašnjenje koje je već često davao.
Činija i plitica nisu prvobitno išle jedna uz drugu, kao što se to moglo i videti i kao što je dečku opet objašnjeno, ali one su se, reče deda, upotrebom sjedinile već otpre nekih sto godina, naime otkako je nabavljena činija. Činija je bila lepa, jednostavnog, plemenitog oblika, izrađena u strogom ukusu sa početka prošloga veka. Glatka i čvrsta, ležala je na okruglom postolju i iznutra je bila pozlaćena; ali se zlato vremenom otrlo i ostao je samo žućkasti sjaj. Kao jedini ukras, po njenoj gornjoj ivici pružao se, u reljefu, venac ruža i reckastog lišća. Što se tiče plitice, njena znatno dublja starost mogla se pročitati na unutrašnjoj strani. »Hiljadu šest stotina pedeseta« stajalo je tamo izrezano u iscifranim brojkama, i razne izuvijane šare okruživale su tu cifru, izgravirane u »modernom stilu« onoga vremena, bombasto i proizvoljno, sve grbovi i arabeske, pola zvezde, a pola cvetovi.
A na zadnjoj strani bila su urezana, tačkicama i raznovrsnim slovima, imena starešina u
porodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je već sedam, i pored svakog godina kad je nasledio sud; i starac, utonuo u kravatu, ukazivao je kažiprstom, ukrašenim velikim prstenom, unuku na svako pojedino ime. Ime očevo nalazilo se tu, pa dedino i pradedino, a zatim se u ustima tumača predmetak »pra« udvostručavao, utrostručavao, učetvorostručavao, dok je dečak, glave nagnute na stranu, gledao ukočenim očima, zamišljenim ili rastrojeno-sanjalačkim, i sa predano sanjivim ustima, i slušao to »pra-pra-pra-pra-«, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izražavao pobožno održavanu povezanost sa sadašnjicom, sa njegovim rođenim životom i svim onim što je duboko potonulo i što je na njega sasvim čudno delovalo: baš onako kako se to na njegovom licu i odražavalo. Slušajući taj zvuk zamišljao je da udiše memljiv i vlažan
vazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da oseća dah onih mesta koja vas nagone da, sa šeširom u ruci, koračate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima prstiju; mislio je da čuje i samotni i blaženi mir tih mesta sa zvučnim odjekom; pobožna osećanja mešala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa osećanjima smrti i istorije, i sve to bilo je dečaku nekako prijatno, štaviše možda je baš radi tog zvuka, da bi ga čuo i ponovio, i molio da mu se opet pokaže krstionica.
Zatim bi deda vratio sud na pliticu i dao mališanu da pogleda u glatku, bledozlatastu šupljinu koja je presijavala od svetlosgi što je padala odozgo.
»Evo, uskoro će osam godina«, reče on, »kako smo te držali iznad ovog suda i voda kojom si kršten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u šaku našem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mi smo je zagrejali da se ti ne bi uplašio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, već si se, naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da održi govor, ali kad je došla voda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz poštovanja prema svetoj tajni. A uskoro će biti četrdeset i četiri godine kako je kršten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curila voda u činiju. To je bilo ovde u kući, njegovoj roditeljskoj kući, tamo u trpezariji ispred srednjeg prozora, a krstio ga je još stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog čoveka, Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljačke i njihovih nameta, — i on je već davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada su krstili i mene, takođe tu u trpezariji, i moju glavu držali su nad činijom, baš kako stoji ovde na plitici, i sveštenik je govorio iste reči kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla je
isto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo više nego što je sad imam na glavi) u zlatnu
činiju.«
Mališan je pogledao na dedinu uzanu staračku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nad krstionicom, kao u davno proteklom času o kome je pričao, i njega obuze već poznato mu čudno osećanje, donekle sanjalačko donekle zastrašujuće, osećanje nečega što istodobno prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka što u sebi nosi večiti povratak i jednolikost od koje hvata nesvestica, — osećanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje je očekivao i želeo da ga opet obuzme: delom mu je baš radi njega bilo i stalo do toga da mu se pokaže to porodično nasleđe, što prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.
Kad je mladić docnije ispitivao sebe, našao je da se slika njegovog dede urezala u dušu mnogo dublje, jasnije i značajnije nego slika njegovih roditelja: što je verovatno počivalo na naklonosti i naročitoj fizičkoj srodnosti, jer unuk je ličio na dedu ukoliko ružičast žutokljunac može da liči na sedog i krutog sedamdesetogodišnjaka. Ali to je svakako bilo naročito karakteristično za starca, koji je neosporno bio upadljiva ličnost, prava živopisna figura u porodici.
Otvoreno govoreći, vreme je bilo prešlo preko načina života i nazora Hansa Lorenca Kastorpa već mnogo pre njegove smrti. Bio je to gospodin i veliki hrišćanin, član reformisane crkve, sa nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u težnji da aristokratski zbije društveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je živeo u četrnaestom veku, kad je stalež zanatlija u borbi protiv žilavog otpora patricija sa njegovim starim slobodama počeo da osvaja sedišta i glasove u gradskom veću, — i čovek koji se teško mogao pridobiti za novinu. Njegova delatnost beše pala u doba snažnog poleta i mnogostrukih preobražaja, u doba napretka u forsiranim marševima, koji su u javnom životu stalno zahtevali mnogo požrtvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa — to sam Gospod zna — nije zavisilo što je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne
pobede. On je bio mnogo više za običaje pradedova i stare institucije nego za vratolomno proširenje pristaništa i druga bezbožna velikovaroška šegačenja, kočio je i stišavao gde god je mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilično kao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.
Tako je starac, za vreme svoga života i kasnije, izgledao u očima građana, i mada se mali Hans Kastorp nije ništa razumevao u državne poslove, njegovo detinje oko, mirno posmatrajući, napravilo je u suštini iste opaske — neme opaske, pa prema tome nekritičke, ali pune života, koje su uostalom i kasnije, kao svesna uspomena, sačuvale svoje sasvim neprijateljsko obeležje prema reči i analizi i zadržale svoj prosto afirmativni karakter. Kao što smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duševno srodstvo bića, što ponekad preskoči jedno koleno, i koja nije ništa retko. Deca i unuci gledaju da bi se divili, a dive se da bi naučili i usavršili ono što po nasleđu već leži u njima.
Senator Kastorp bio je mršav i visok. Godine su mu savile leđa i vrat, ali on je pokušao da krivljenje izgladi ispravljajući se silom. Pri tom su se njegova usta, čije usne nisu više držali zubi, već su ležale neposredno na praznim desnima (pošto je veštačku vilicu stavljao samo kad jede), spuštala na način dostojanstveno mučan, i baš otuda — svakako i kao sredstvo da spreči početo klaćenje glave — dolazilo je ono kruto i strogo držanje i uvlačenje brade, što se toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.
Stari Kastorp je voleo burmuticu — služio se jednom duguljastom burmuticom od kornjačine kože, optočenom zlatom — i iz tog razloga upotrebljavao je crvene džepne maramice, čiji su mu krajičci obično virili iz zadnjeg džepa na geroku. Iako je to bila malo smešna slabost u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim kao povlastica godina, kao nemarnost koju starost sebi dozvoljava, bilo svesno i na žovijalan način, bilo u nesvesti dostojnoj poštovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je oštar detinji pogled Hansa Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljašnjosti. Ali kako za sedmogodišnjeg dečka tako i kasnije, u sećanju, za odrasloga, svakodnevna starčeva pojava nije bila ona prava i stvarna. U pravoj stvarnosti izgledao je drukčije, daleko lepše i tačnije nego obično — baš onako kako je izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veličini koji je ranije visio u sobi njegovih roditelja i koji se posle, zajedno sa malim Hansom Kastorpom, preselio na Esplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.
Ona je predstavljala Hansa Lorenca Kastorpa u njegovom zvaničnom odelu, kao odbornika grada, u onoj ozbiljnoj, čak i pobožnoj građanskoj nošnji jednog prohujalog vremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i upotrebljavala u svečanim prilikama, da bi na ceremonijalan način sjedinila prošlost sa sadašnjošću, sadašnjost sa prošlošću, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i poštovanja dostojnu sigurnost svog trgovačkog potpisa. Senator Kastorp naslikan je tu kako stoji, na ružičasto popločanom podu, u perspektivi stubova i gotskih lukova. Stajao je, brade spuštene, usta povučenih naniže, plavih očiju sa suznim kesicama pod njima, misaona pogleda uprav ljena u daljinu, u crnom kaputu sličnom mantiji i dugom do preko kolena, a koji je, spreda otvoren, na ivici i rubu imao širok pervaz od krzna. Iz prostranih, naguntanih i opervaženih polurukava izlazili su uži donji rukavi od jednostavne materije, a manžetne od čipaka pokrivale su ruke do zglavaka. Oko vitkih staračkih listova bile su crne dokolenice od svile, a na nogama cipele sa srebrnim kopčama. Oko vrata, pak, ležao mu je širok, krut i gusto nabran okovratnik tanjirastog oblika, spreda ugnut a sa strane uzdignut, ispod koga se, uz sve ovo, spuštao niz prsnik još i nabran batisteni žabo. Ispod miške držao je starinski šešir sa širokim obodom i kupastom glavom.
Bila je to izvrsna slika, stvorena rukom pravog umetnika, izrađena sa dobrim ukusom u egilu starih majstora koji je nametao sam predmet, i koja je kod posmatrača budila sećanje na razne špansko-holandske slike s kraja srednjega veka. Mali Hans Kastorp ju je često posmatrao, bez umetničkog razumevanja, naravno, pa ipak sa izvesnim opštijim i čak dubokim razumevanjem; mada je samog dedu video takvog kako je na platnu predstavljen samo jedan jedini put, prilikom jedne svečane povorke u opštinskom domu, pa i tada samo za trenutak, nije mogao, kao što rekosmo, da ovu njegovu sliku ne smatra za njegovu pravu i stvarnu sliku, dok je u dedi svakidašnjice video tako reći interim, nekog privremenog dedu koji je samo nesavršeno odgovarao onom pravom. Jer ono što se razlikovalo i što je bilo čudno u toj njegovoj svakodnevnoj pojavi, počivalo je očito na tom nesavršenom, možda nešto neveštom prilagođavanju, to su bili nagoveštaji i ostaci, koji se nisu mogli sasvim izbrisati, njegovog čistog i pravog lika. Tako su veliki okovratnik i široka bela kravata bili
staromodni; ali je bilo nemoguće to obeležje primeniti na onaj divni deo odela koji su okovratnik i kravata samo donekle nagoveštavali, naime na španski, naborani okovratnik. A tako je bilo i sa cilindrom neobično izvijena oboda koji je deda nosio po ulici i kome je, u višoj stvarnosti, odgovarao onaj filcani šešir široka oboda sa slike, kao i sa dugim i nabranim gerokom čiji je prvobitni i stvarni lik u očima malog Hansa Kastorpa bio onaj opervaženi i krznom optočeni talar.
Odobrio je tako svim svojim srcem što se deda pojavio baš kakav je bio i blistao u svom savršenstvu onoga dana kad je trebalo rastati se s njim. To je bilo u trpezariji, onoj istoj odaji u kojoj su tako često sedeli za trpezom jedan prema drugom; usred odaje Hans Lorenc Kastorp ležao je sada na odru u srebrom okovanom kovčegu, okruženom položenim vencima. Borio se sa zapaljenjem pluća, borio se žilavo i dugo, iako se bio, kako se činilo, samo s mukom prilagodio ovome životu, i sad je ležao, eto, nije se znalo da li kao pobednik ili kao pobeđen, u svakom slučaju sa strogo smirenim izrazom i jako izmenjen i zašiljena nosa od silne borbe, ležao na svojoj paradnoj postelji, glave uzdignute na svilenim jastucima, tako da mu je brada počivala u srednjem udubljenju svečanog okovratnika, dok mu je donji deo tela bio pod pokrivačem na kome je ležala palmova grana. A između ruku upola pokrivenih manžetnama od čipaka, čiji su prsti, iako poređani kao u prirodnom položaju, odavali utisak hladnoće i mrtvila, između tih ruku stavili su krst od slonove kosti na koji je,
činilo se, neprestano gledao spuštenih kapaka.
Na početku njegove poslednje bolesti Hans Kastorp je svoga dedu viđao više puta, ali pred kraj ga više nije video. Njega su sasvim poštedeli toga da gleda muke koje su uglavnom nastajale noću, samo posredno je on to osećao, po mučnoj atmosferi u kući, po crvenim očima staroga Fite, po dolasku i odlasku doktora. A rezultat do koga je došao u trpezariji bio bi ukratko taj da se deda sada svečano oslobodio privremenog prilagođavanja i definitivno se vratio u svoj pravi i njemu prikladan oblik — sasvim opravdan rezultat, mada je stari Fita plakao i neprestano vrteo glavom, i mada je sam Hans Kastorp plakao kao onda kad je video svoju iznenada umrlu majku, pa uskoro potom i svoga oca kako miran i njemu tuđ leži na odru.
Jer bio je to već treći put u tako kratkom razmaku vremena i u tako mladim godinama, da smrt deluje na duh i čula—pogotovu i na čula— maloga Hansa Kastorpa; taj prizor i utisak nije mu više bio nov, no sad već sasvim dobro poznat, i kao što se oba ranija puta vladao sasvim ozbiljno i bio siguran u sebe, nimalo slabih nerava, iako je, sasvim prirodno, osećao potištenost, tako se držao i sada, pa čak i sigurnije. Ne shvatajući praktični značaj tih događaja za svoj život, ili pak budući detinjasto ravnodušan prema njima, uveren da će se svet već nekako pobrinuti za njega, on je kraj ovih kovčega ispoljio izvesnu takođe detinju hladnoću i objektivno interesovanje za spoljašnje stvari, koje je kod trećeg slučaja, sa osećanjem i izrazom već iskusnog poznavanja dobilo naročitu, starmalu nijansu— ne uzimajući pri tom u obzir česte suze usled uzbuđenja ili usled zaraze od plača drugih ljudi, kao po sebi razumljivu reakciju. Tri ili četiri meseca po smrti očevoj beše on zaboravio na smrt; sad je se opet setio, i svi ondašnji utisci opet se tačno pojaviše, istovremeno i oštro, u svojoj neuporedivoj osobenosti.
Raščlanjena i izražena rečima, ta osećanja bi otprilike ovako izgledala; ima u smrti nečeg pobožnog, umnog i tužno lepog, to jest duhovnog, ali istovremeno i nečeg sasvim drugog, gotovo suprotnog tome, vrlo telesnog, vrlo materijalnog, što se upravo ne može smatrati ni lepim, ni umnim, pa čak ni žalosnim. Ono svečano duhovno svojstvo ispoljavalo se u pompeznom polaganju mrtvaca na odar, u raskošnom obilju cveća i u palmovim granama koje, kao što je poznato, znače nebesni mir; dalje, i još jasnije, u krstu među mrtvim prstima nekadašnjega dede, u Spasitelju što blagosilja, od Torvaldsena, koji je stajao čelo glave mrtvačkog sanduka i u velikim kandelabrima, postavljenim sa obe strane, koji su u ovoj prilici takođe dobili crkveni karakter. Sve ove pripreme imale su očigledno svoj tačni i blagotvorni smisao u onoj zamisli da je deda sada uzeo svoj pravi i istinski oblik. Ali sem toga, kao što je Hans Kastorp dobro zapazio, iako to sebi nije glasno priznao, imale su te pripreme, sve skupa, a poglavito obilje cveća, a među ovim naročito mnogo tuberoza, još jedan drugi smisao i prozaičan smer, naime taj da ono drugo svojstvo smrti, niti lepo niti zaista tužno, već pre nepristojno, nisko telesno, prikriju, bace u zaborav i ne dopuste da nam dođe do svesti.
Sa ovim drugim svojstvom smrti bila je u vezi činjenica što je mrtvi deda izgledao tako tuđ, što više upravo nije ni izgledao kao deda, već kao neka voštana figura u prirodnoj veličini, koju je smrt podmetnula mesto njegove ličnosti i kojoj su ukazivane sve te pobožne i raskošne počasti. Onaj što je ležao na odru, ili tačnije ono što je ležalo, nije dakle bio deda lično, već samo čaura koja, kao što je Hans Kastorp znao, nije bila od voska, već od posebne materije, samo od materije: i baš to je bilo nepristojno i jedva žalosno — isto tako malo žalosno kao što su stvari koje se tiču tela i samo njega. Hans Kastorp je posmatrao tu glatku materiju, kao vosak žutu i sirasto-čvrstu, iz koje se sastojao mrtvi lik u prirodnoj veličini, lice i ruke nekadašnjeg dede. Na nepokretno čelo spusti se jedna muva i poče da mrda rilicom. Stari Fita je pažljivo otera, pazeći pri tom da ne dodirne čelo i sa nekim čedno zamračenim licem, kao da o onome što čini ne sme i neće ništa da zna, sa uzdržljivim izrazom smernosti koji se očito odnosio na činjenicu da je deda bio samo još telo i sem toga ništa više. Ali pošto je malo letela unaokolo, muva, naglo slete na dedine prste, blizu raspeća od slonovače. I dok se to događalo, učini se Hansu Kastorpu da jače nego dotle oseća onaj slabi zadah, slab alitako čudno postojan, poznat mu još odranije, koji ga je na stidan način podsećao na jednog školskog druga sa nezgodnom manom zbog koje su ga svi izbegavali, i miris tuberoza trebalo je kao uzgred da nadjača i prikrije taj zadah, mada to i pored sveg obilja i jačine nije bio u stanju.
Stajao je kraj mrtvaca nekoliko puta: jednom sam sa starim Fitom, drugi put zajedno sa ujakom svoje majke Tinapelom, vinarskim trgovcem, i svoja dva ujaka Džemsom i Peterom, a zatim još i treći put, kad je jedna grupa lučkih radnika, obučenih kao za praznik, nekoliko trenutaka stajala kraj otvorenog kovčega da se ocrosti od nekadašnjeg šefa firme Kastorp i sin. Zatim dođe pogreb; trpezarija je bila puna sveta i pastor Bugenhagen iz crkve Sv. Mihaila, onaj isti što je krstio Hansa Kastorpa, sa španskim okovratnikom, održa posmrtni govor a potom se u fijakeru, prvom u jednom dugom, dugom nizu, odmah iza mrtvačkih kola, vrlo ljubazno razgovarao sa malim Hansom Kastorpom; — posle čega se završio i taj odeljak njegovog života, i Hans Kastorp je odmah potom promenio dom i okolinu — po drugi put već u svom mladom životu.

Preveli: Miloš Đorđević i Nikola Polovina