Michael Crichton, Andromedin Soj, ( 4.Uzbuna, 5. Pigmont)

4. UZBUNA


      Kada je Artur Manĉek ušao u malu kabinu, izolovanu od zvuka, i seo ispred telefona, tačno je znao šta će uĉiniti –ali nije bio sasvim siguran zašto to ĉini. Kao jedan od viših oficira programa »Sonda«, on je pre gotovo godinu dana dobio instrukcije u vezi s projektom »Grĉka vatra«. O tome ga je obavestio,sećao se Manĉek, jedan nizak, sitan ĉovek, koji je govorio precizno i suvo. Bio je profesor univerziteta i idejni tvorac ĉitavog projekta. Manĉek je zaboravio pojedinosti, osim da se negde nalazi laboratorija i ekipa od pet nauĉnika, koja u sluĉaju uzbune može da se prihvati posla u laboratoriji. Zadatak grupe bio je istraživanje eventualnih oblika vanzemaljskog života koje bi ameriĉka svemirska letelica donela prilikom povratka na Zemlju.

     Manĉeku nije bilo reĉeno ko su tih pet ljudi; znao je samo da postoji specijalna linija Ministarstva odbrane preko koje ide poziv za njih. Da bi dobio vezu, trebalo je da na brojĉaniku okrene binarni oblik nekog broja. Zavukao je ruku u džep, izvadio lisnicu i koji ĉasak preturao po njoj, dok nije našao kartu koju mu je dao profesor

U SLUĈAJU POŽARA
obavestiti odsek 222
Samo za krajnju nuždu

     Zureći u kartu, on se upita šta će se zapravo dogoditi ako okrene broj 222 predstavljen binarno. Pokušao je da zamisli tok događaja. S kim će razgovarati? Hoće li njega neko zvati? Da li će biti ispitivanja, upućivanja na višu instancu?
      Protrljao je oĉi zureći u kartu i najzad odmahnuo glavom. Saznaće – ovako ili onako.
     Potom je istrgnuo list hartije iz beležnice koja je ležala pred njim pored telefona i latio se posla da broj 222 prevede u binarni sistem, koji ima samo dve mogućnosti: 1-0, uključeno-isključeno, da-ne.

      Manĉek je pogledao brojeve koje je na kraju napisao i ubacio je crtice: 1-101-1110, sasvim normalan telefonski broj. Privukao je telefon i okrenuo brojĉanik.
     Bilo je taĉno 24.00 ĉasa. Ponoć.

Dan Drugi

Pidmont 

5.
Rani časovi 


      Mašinerija je bila tu. Kablovi, šifre, teleprinteri –sve to bilo je dve godine uspavano. Bio je potreban samo Manĉekov poziv da se mašinerija stavi u pogon.
    Kada je okrenuo i poslednji broj, ĉuo je seriju mehaniĉkih škljocanja, a onda tiho zujanje, što je znaĉilo –Manĉek je to znao – da je njegov poziv prebaĉen na međugradsku liniju za šifrovanu telefonsku predaju. Trenutak kasnije zujanje je prestalo i jedan glas reĉe: –Ovo je snimanje. Saopštite svoje ime i poruku i prekinite vezu.
     - Major Artur Manĉek, baza ratnog vazduhoplovstva Vandenberg, Kontrolna stanica misije »Sonda«. Verujem da je neophodno da se objavi uzbuna za »Grĉku vatru«. Imam potvrdne vizuelne pod atke u ovom garnizonu, koji je upravo zatvoren iz razloga bezbednosti.

     Dok je govorio uĉini mu se da je sve to nezamislivo. Ĉak mu ni magnetofon neće verovati. Ostao je sa slušalicom u ruci, kao da oĉekuje nekakav odgovor.
     Ali nije ga bilo, nego samo tiho »klik« kada se veza automatski prekinula. Linija je bila mrtva; on spusti slušalicu i uzdahnu. Sve zajedno bilo je veoma nezadovoljavajuće.

      Manĉek je oĉekivao da će ga za nekoliko minuta zvati iz Vašingtona; oĉekivao je da će biti mnogo poziva za njega u sledećih nekoliko ĉasova, pa je ostao kraj telefona. Ali nije primio pozive, jer nije znao da je proces koji je pokrenuo bio automatski. Kad je već objavljena, uzbuna za »Grĉku vatru« se produžavala i nije mogla biti opozvana najmanje dvanaest ĉasova.
      Nepunih deset minuta od Manĉekovog poziva, sledeća poruka zabrujala je kroz najobezbeđenije kablove za šifrovanu predaju.

■ ■ ■ ■ JEDINICA ■ ■ ■ ■
STROGO POVERLJIVO
KOD SLEDI
CBW 9/9/234/435/6778/90
PULG KOORDINATE DELTA 8997

PORUKA SLEDI: OBJAVLJENA JE UZBUNA ZA GRĈKU VATRU
PONAVLJAM: OBJAVLJENA JE UZBUNA ZA GRĈKU VATRU
KOORDINATE ZA ĈITANJE
NASA/AMC/NSC KOMB DEC.
VREME NAREDBE ZA ĈITANJE
LL-59-07 NA DANAŠNJI DATUM
DALJNA UPUTSTVA:
POTPUNI EMBARGO ZA ŠTAMPU
 MOGUĆA DIREKTIVA 7–12
STANJE UZBUNE DO DALJNJEG
KRAJ PORUKE
■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■

Bio je to automatski telegram. Sve u vezi s njim, ukljuĉujući najavu embarga za štampu i mogućnost Direktive 7–12, bilo je automatsko i došlo kao posledica Manĉekovog poziva.

Pet minuta kasnije upućen je drugi telegram , u kojem su imenovani ljudi iz ekipe »Grĉka vatra«:

■ ■■ ■■■■■ JEDINICA ■■■■■■■■
STROGO POVERLJIVO
KOD SLEDI

CBW 9/9/234/435/6778/900

PORUKA SLEDI:
SLEDEĆI AMERIĈKI DRŽAVLJANI
MUŠKOG POLA STAVLJENI SU
U STANJE ZED KAPA. RANIJA
STROGO POVERLJIVA DOZVOLA
JE POTVRĐENA. IMENA SU:

STOUN, DŽEREMI ■ ■ 81
LIVIT, PITER ■ ■ 04
BARTON, ĈARLS ■ L51
KRISTIJANSENKRIKBRISATI OVAJ RED BRISATI OVAJ RED BRISATI OVAJ

ĈITATI KAO
KIRK, KRISTIJAN■ L77
HOL, MARK ■ 142

OVIM LJUDIMA PRIZNATI STANJE
ZED KAPA DO DALJNJEG
KRAJ PORUKE KRAJ PORUKE


     Teoretski, i ovaj telegram spadao je u tekuću slžţbenu praksu; njegova svrha bila je da imenuje petoricu ĉlanova kojima je da to stanje Zed Kapa –šifrovana oznaka za status »vojna služba«. Ali, na žalost, mašina je pogrešno odštampala jedno ime i propustila da ponovo išĉita celo obaveštenje (obiĉno, kada bi izlazna štamparska jedinica jedne strogo obezbeđene linije pogrešno ispisala deo poruke, ĉitava poruka bila bi ponovo ispisana, ili bi je kompjuter ponovo ĉitao da potvrdi njenu taĉnost u ispravljenom obliku).
     Poruka je, dakle, davala povoda da se u nju sumnja. U Vašingtonu i na drugim mestima pozvani su struĉnjaci za elektronske raĉunske mašine da potvrde taĉnost poruke pomoću takozvanog »povratnog prosleđenja«
    Struĉnjak iz Vašingtona izrazio je ozbiljnu sumnju u valjanost poruke, jer je mašina odštampala i druge manje greške – na primer, »L« umesto »l«. Krajnji ishod svega ovoga bio je da je prvoj dvojici na spisku priznato odgovarajuće stanje, a ostalima – u išĉekivanju potvrde – nije.




       Alison Stoun bila je umorna. Ona i njen muž, direktor Bakteriološkog odeljenja na univerzitetu Stenford, priredili su u svojoj kući, na breuljcima iznad univerzitetskog naselja, prijem za petnaest parova i svi gosti su se dugo zadržali. Gospoža Stoun se jedila: bila je odrasla u zvaniĉnom Vašingtonu, gde je druga šoljica kafe, naglašeno ponuđena bez konjaka, bila smatrana kao signal za odlazak kući. Na žalost, razmišljala je, nauĉnici ne poštuju pravila. Poslužila ih je kafom po drugi put pre nekoliko ĉasova, a svi su još bili tu.
     Nešto pre jedan izjutra odjeknulo je zvonce na vratima. Odazvala se i bila iznenađena videvši dvojicu vojnih službenika kako stoje jedan kraj drugog u noći. Uĉinilo joj se da im je neprijatno i da su nervozni, pa je pretpostavila da su zalutali; ljudi ĉesto zalutaju vozeći noću kroz ove stambene ĉetvrti.
–Mogu li da vam pomognem?
- Oprostite što vas uznemiravam, gospođo, –reĉe jedan uĉtivo. –Stanuje li ovde doktor Džeremi Stoun?
–Da–potvrdi ona,lako se namrštivši. – Tako je.
     Pogledala je na put iza njih. Tamo je bila parkirana plava vojna limuzina. Kraj kola stajao je još jedan ĉovek; izgledalo je da nešto drži u ruci.
–Ima li taj ĉovek pištolj? –upita ona.
–Gospođo, –reĉe uniformisani –moramo odmah da vidimo doktora Stouna. Molim vas
     Njoj je sve to izgledalo ĉudno i obuzeo ju je strah. Pogledala je preko travnjaka i spazila ĉetvrtog ĉoveka kako prilazi kući i zaviruje kroz prozor. Pri bledoj svetlosti koja je padala na travnjak jasno je razaznala pušku u njegovim rukama.
–Šta se događa?
–Gospođo, ne želimo da vam pokvarimo prijem. Molim vas, pozovite doktora Stouna ovamo
- Ne znam da li...
–Inaĉe, mi ćemo morati da ga dovedemo –zakljuĉi ĉovek.
     Oklevala je za trenutak, a zatim rekla:
–Ĉekajte ovde. Koraknula je unazad i htela da zatvori vrata, ali jedan od one dvojice već je promakao u predsoblje. Stajao je blizu vrata, prav i vrlo uĉtiv, s kapom u rukama.
–Ĉekaću ovde, gospođo, – primetio je i uputio joj osmeh.
     Ona se vratila do ostalih, trudeći se da gosti ništa ne zapaze. Još su razgovarali i smejali se; soba je bila buĉna i zamagljena od dima. Našla je Džeremija u jednom uglu, zauzetog nekom raspravom o studentskim neredima. Dotakla mu je rame i on se odvoji od grupe.

- Znam da to zvuĉi ĉudno –rekla je–ali tamo u predsoblju je neki vojnik,drugi je napolju, a još dva naoružana na travnjaku. Kažu da hoće da te vide.
    Za trenutak, Stoun je izgledao iznenađen. Onda je klimnuo glavom.
–Postaraću se za to –odgovorio je.
    Njegov stav je ozlojedio; gotovo joj se uĉinilo da je to oĉekivao.
–Pa, ako si znao za to, mogao si mi reći da...
–Nisam–uzvrati on.–Objasniću ti kasnije.
      Potom je pošao u predsoblje, gde ga je oficir još ĉekao. Ona krenu za mužem.
–Ja sam doktor Stoun–predstavi se on.
–Kapetan Morton–reĉe posetilac ne pruživši mu ruku. –Izbio je požar, gospodine.
- U redu–uzvrati Stoun. Zatim pogleda žaket svog veĉernjeg odela. –Ima li vremena da se presvuĉem?
–Bojim se da nema, gospodine.
Na svoje ĉuđenje Alison je videla kako njen muž mirno klima glavom.
–Razumem.
On se okrenuo ka njoj i rekao:
–Moram da odem.
   Lice mu je bilo prazno i bezizrazno i njoj se ĉinilo da je to košmar, dok je govorio takvog lica. Bila je zbunjena i uplašena.
–Kada ćeš se vratiti?
–Nisam siguran. Za nedelju-dve. Možda kasnije.

Pokušala je da ne povisi ton, ali joj to nije pošlo za rukom, jer je bila isuviše uzbuđena.
– Šta je to? – upitala je.– Jesi li uhapšen?
– Ne– odgovorio je s lakim osmehom – Ništa sliĉno. Izvini se svima u moje ime, važi?

Ali, oružje ...
–Gospođo Stoun, – reĉe oficir – naš zadatak je da zaštitimo vašeg muža. Od sada pa nadalje ne smemo dozvoliti da mu se išta desi.
– To je istina – dopuni Stoun.
– Vidiš, odjednom sam postao važna osoba. –
Ponovo je razvukao usta u ĉudan iskrivljen osmeh i poljubio je.
A onda, pre nego što je odista shvatila šta se događa, Stoun je izišao u pratnji kapetana Mortona s jedne i drugog ĉoveka s druge strane. Ĉovek s puškom ćutke je zauzeo mesto iza njih; ĉovek kraj kola odseĉno je pozdravio profesora i otvorio vrata.
     Tada su se svetlosti u kolima upalile, vrata zalupila, a kola krenula niz prilazni put i nestala u noći. Ona je još stajala na vratima kada joj je jedan gost prišao otpozadi i upitao: –Alison, jesi li dobro?              Ona se okrenula, smogavši snage za osmeh, i odgovorila: –Da, nije to ništa. Džeremi je morao da ode. Pozvali su ga iz laboratorije. Još jedan njegov pozni noćni eksperiment nije najbolje uspeo.
Gost je klimnuo glavom i rekao:
     –Šteta. Prijem je božanstven.

Stoun je sedeo zavaljen u kolima i zurio u svoje pratioce. Prisetio se kako su im lica bila prazna i bezizrazna. Onda je upitao:
–Šta imate za mene?
–Za vas, gospodine?
–Da, do đavola, šta su vam dali za mene? Nešto su vam morali dati zamene.
–Oh, da. Pružili su mu tanki dosje. Na smeđim koricama bilo je otisnuto pomoću geštetnera: ZBIRNI PODACI O PROJEKTU »SONDA«.
–Ništa više? –upita on.
–Ne, gospodine.

     Stoun uzdahnu. Nikada ranije nije ĉuo za projekt »Sonda«; moraće pažljivo da proĉita dosje. Ali u kolima je bilo suviše mraĉno za ĉitanje. Vremena će biti kasnije, u avionu. Ulovio je sebe kako razmišlja o neĉemu od pre pet godina, o onom dotle neobiĉnom simpozijumu na Long Ajlendu i onom dosta neobiĉnom malom govorniku iz Engleske, koji je na svoj naĉi bio zaĉetnik svega ovoga.

   U leto 1962. godine, Dž. Dž. Merik, engleski biofiziĉar, prezentirao je jednu studiju uĉesnicima Desetog biološkog simpozijuma u Kold Spring Harboru, Long Ajlend. Naslov studije glasio je »Uĉestalost bioloških kontakata u skladu s verovatnoćom evolucije vrsta«. Merik je bio buntovan neortodoksan nauĉnik, ĉijoj reputaciji da ima bistar um nisu doprineli ni njegov skorašnji razvod ni prisustvo lepe plavokose sekretarice koju je doveo na simpozijum. Posle njegovog izlaganja gotovo da i nije bilo ozbiljne diskusije o idejama koje je sažeo na kraju studije.

     Moram izvesti zakljuĉak da će prvi kontakt s vanzemaljskim životom biti određen poznatom verovatnoćom evolucije vrsta. Neoboriva je ĉinjenica da su složeni organizmi na Zemlji retki, dok istovremeno cveta obilje prostijih. Postoje milioni vrsta bakterija i hiljade vrsta insekata. Ima malo vrsta primata i samo ĉetiri ĉovekolikih majmuna. Nema više od jedne vrste ljudi.
     Uz ovu uĉestalost vrsta ide i odgovarajuća uĉestalost u broju. Prosta živa bića mnogo su rasprostranjenija od složenih organizama. Na Zemlji ima tri milijarde ljudi; to izgleda ogroman broj, dok ne pomislimo da jedna veća boca može da sadrži deset ili ĉak sto puta veći broj bakterija.
    Svi raspoloživi dokazi o poreklu života ukazuju na evolutivnu progresiju od prostih ka složenim oblicima života. To važi za Zemlju. To verovatno važi i za celokupni svemir. Šapli, Merou i ostali izraĉunali su broj planetskih sistema u kojima se mogao razviti život u bližim delovima svemira. Moji sopstveni proraĉuni, navedeni ranije u studiji, odnose se na relativno obilje razliĉitih organizama širom svemira.
     Moj cilj bio je da odredim verovatnoću kontakta između ĉoveka i nekog drugog oblika života. Ta verovatnoća izgleda ovako:


OBLIK                                                                                         VEROVATNOĆA
Jednoćeliĉni organizmi ili manji (gole genetske informacije)            0,7840
Višećeliĉni organizmi, jednostavni                                                     0,1940
Višećeliĉni organizmi, sloţeni ali bez koordiniranog Centralnog
nervnog sistema                                                                                  0,0140
Višećeliĉni organizmi s integrisanim sistemom organa,
ukljuĉujući nervni sistem                                                                   0,0078
Višećeliĉni organizmi sa sloţenim nervnim sistemom,
sposobnim za obradu više od sedam podataka
 (ljudska sposobnost)                                                                         0,0002
                                                                                                           1,0000



       Ova razmatranja dovela su me do uverenja da će se prva interakcija ĉoveka i nekog vanzemaljskog oblika života sastojati od kontakta s organizmima sliĉnim, ako ne istovetnim, zemaljskim bakterijama ili virusima. Mogućne posledice takvog kontakta uznemiruju kad se pomisli da je tri procenta svih bakterija na Zemlji u stanju da štetno utiĉe na ĉoveka.

    Potom se Merik pozabavio mogućnošću da prvi kontakt bude zaraza koju bi s Meseca doneli prvi ljudi koji tamo odu. Okupljeni nauĉnici primili su ovu ideju s veselošću.
     Jedan od retkih koji ju je shvatio ozbiljno bio je Džeremi Stoun. U svojoj trideset šestoj godini Stoun je možda bio najĉuvenija liĉnost koja je te godine prisustvovala simpozijumu. Bio je profesor bakteriologije u Berkliju, na mestu koje je držao otkako je napunio tridesetu, a upravo je dobio Nobelovu nagradu.
    Spisak Stounovih dostignuća –i bez serije eksperimenata koja mu je donela Nobelovu nagradu
–bio je impozantan. Godine 1955. bio je prvi koji je koristio tehniku multiplikativnog brojanja kolonija bakterija. U 1957.razradio je metod za dobijanje ĉisto-teĉne suspenzije. Godine 1960. Stoun je objavio radikalno novu teoriju o aktivnosti operona kod E. coli i S.tabuli i našao dokaze za fiziĉku prirodu induktivne i represivne supstance. Njegov rad o linearnoj transformaciji virusa, objavljen 1958, otvorio je novo polje za nauĉna istraživanja, u ĉemu se naroĉito istakla grupa na Pasterovom institutu u Parizu, koja je 1966. za to dobila Nobelovu nagradu.

      Godine 1961. i sam Stoun dobio je Nobelovu nagradu. Ovo priznanje bilo mu je dodeljeno za rad o reverzibilnoj mutaciji bakterija, koji je izradio u svom slobodnom vremenu, kao student prava na univerzitetu Miĉigen, kada je imao dvadeset i šest godina.
    Možda najznaĉajniji podatak o Stounu je taj da je rad koji mu je doneo Nobelovu nagradu napisao kao student prava, što ilustruje dubinu i širinu njegovih interesovanja. Neki prijatelj kazao je jednom za njega: »Džeremi zna sve, a privlaĉi ga i ostalo«. Kao nauĉnik sa savešću, širokim vidikom i sposobnošću da oceni pravi znaĉaj događaja, već je bio poređen sa Ajnštajnom i Borom.
      Fiziĉki, Stoun je bio mršav, proćelav ĉovek ĉudesne memorije u kojoj je s podjednakom lakoćom katalogizirao ĉinjenice iz nauke i masne viceve. Ali njegova najupadljivija osobina bila je nestrpljivost, i on je svima oko sebe naturao osećanje da traće njegovo vreme. Imao je lošu naviku da prekine ljude u pola reĉi i završi razgovor, naviku koju je pokušavao da obuzda s ograniĉenim uspehom. Njegov osioni ton, uz ĉinjenicu da je Nobelovu nagradu osvojio kao mlad ĉovek, i skandali u njegovom privatnom životu –ženio se ĉetiri puta, dva puta suprugama svojih kolega –nisu doprineli njegovoj popularnosti.
     Pa ipak, Stoun je bio taj koji se poĉetkom šezdesetih godina probio u vladine krugove kao jedan od zastupnika novog nauĉnog poretka. On sam odnosio se prema ovoj ulozi s tolerantnim humorom
–»Vakuum spreman da bude ispunjen vrelim gasom«, rekao je jednom–ali, u stvari, njegov uticaj
bio je znaĉajan.
     Tokom pedesetih godina svi veliki savetnici Kongresa bili su fiziĉari: Teler, Openhajmer, Brukman i Vajdner. Ali, deset godina kasnije, s više novca za biologiju i više brige o njoj, pojavila se nova grupa koju su vodili Debejki u Hjustonu, Farmer u Bostonu, Hegerman u Njujorku i Stoun u Kaliforniji.
    Stounov ugled mogao se pripisati većem broju faktora: prestižu nobelovca, njegovim politiĉkim vezama, njegovoj poslednjoj ženi, kćerki senatora Tomasa Vejna iz Indijane, njegovom pravnom obrazovanju. Sve to zajedno osiguralo je Stounu mnogobrojne izlaske pred zbunjene pododbore Senata–i dalo mu moć kakvu ima svaki pouzdani savetnik. Upravo tu moć on je uspešno iskoristio da ostvari istraživanja i planove koji su doveli do »Grĉke vatre«.
     Stouna su zainteresovale Merikove ideje, koje su odgovarale nekim njegovim konceptima. Objasnio ih je u kratkoj studiji pod naslovom »Sterilizacija vasionskog broda«, objavljenoj u ĉasopisu »Nauka« i kasnije preštampanoj u britanskoj reviji »Priroda«. Izrazio je svoje gledište da je bakteriološka kontaminacija dvosekli maĉ i da se ĉovek mora zaštititi od obe oštrice.
     Pre objavljivanja Stounove studije većina rasprava o kontaminaciji vrtela se oko opasnosti da bi sateliti i sonde mogli nepažnjom preneti zemaljske organizme na druge planete. Taj problem rano je razmatran u ameriĉkom svemirskom programu; još 1959. NASA je uvela stroga pravila za
sterilizaciju sondi lansiranih sa Zemlje.
      Svrha ovih pravila bila je da se spreĉi kontaminacija drugih svetova. Jasno, ako bi sonda bila upućena na Mars ili Veneru da traga za novim oblicima života, eksperiment bi promašio svrhu ukoliko bi sonda sobom ponela zemaljske bakterije.
     Stoun je razmatrao obrnutu situaciju. Tvrdio je da je isto tako mogućno da vanzemaljski organizmi zagade Zemlju posredstvom svemirskih sondi. Primetio je da svemirska letelica koja izgori u povratku ne predstavlja problem, ali »ivi« povratnici– brodovi s ljudskim posadama i letelice kao
što su »Sonde« –nešto su sasvim drugo. Tu, naglasio je, leži velika opasnost od kontaminacije.                 Njegova studija izazvala je kratak talas interesovanja ali, kako je to kasnije rekao, »ništa spektakularno«. St oga je 1963. obrazovao nez vaniĉnu seminarsku grupu koja se sastajala dvaput meseĉno u sobi 410 na gornjem spratu Medicinskog fakulteta Stenford, u odseku za biohemiju, radi ruĉka i razgovora o problemu kontaminacije. Ta grupa od pet ljudi –Stoun i Džon Blek sa Stenforda, Semjuel Holden i Terens Liset s Medicinskog fakulteta Kalifomija i Endru Vajs iz Biofiziĉkog instituta u Berkliju – obrazovala je prvobitno jezgro projekta »Grĉka vatra«. Oni su uputili peticiju Predsedniku 1965. godine, pismo svesno sastavljeno po uzoru na Ajnštajnovo pismo Ruzveltu 1940. godine, koje se ticalo atomske bombe


Univerzitet Stenford
Palo Alto, Kalif.
10. jun 1965

Predsedniku Sjedinjenih Država
Bela kuća
Avenija Pensilvanija 1600
Vašington

Dragi gospodine Predsedniĉe,

   Novija teoretska razmatranja ukazuju da procedura sterilizacije svemirske sonde koja se vraća može biti nedovoljna da garantuje sterilni povratak u atmosferu ove planete. Posledica toga je mogućnost unošenja zaraznih organizama u sadašnji ekološki sistem na Zemlji.
    Mi smo ubeđeni da sterilizacija sondi i kapsula s ljudskom posadom u povratku nikad ne može biti potpuno zadovoljavajuća. Naši proraĉuni pokazuju da ĉak i onda kada se proceduri sterilizacije kapsule pribegne u svemiru, mogućnost kontaminacije ipak ostaje jedan prema deset hiljada, a
možda i znatno veća. Ove procene zasnovane su na organizovanom životu kakav mi poznajemo; drugi oblici života mogu biti potpuno rezistentni na naše metode sterilizacije.
   U skladu s tim mi se zalažemo za izgradnju objekta opremljenog za prouĉavanje ma kojeg oblika vanzemaljskog života ukoliko on nehotice bude donet na Zemlju. Svrha ovog objekta bila bi dvojaka: da ograniĉi širenje tog oblika života, i da obezbedi laboratorije za njegovo ispitivanje i analizu s
namerom da se zemaljski oblici života zaštite od njegovog uticaja.
       Preporuĉujemo da takav objekt bude smešten u nenastanjenu oblast Sjedinjenih Država; da bude sagražen ispod zemlje; da se u njemu primene sve poznate tehnike izolacije; i da bude snabdeven nuklearnim uređajem za samouništenje u sluĉaju krajnje potrebe. Koliko je nama poznato, nijedan oblik života ne može da preživi temperaturu od dva miliona stepeni koja prati atomsku nuklearnu eksploziju.

Vaši odani

Džeremi Stoun
Džon Blek
Semjuel Holden
Terens Liset
Endru Vajs


      Odgovor na pismo stigao je neobiĉno brzo. Dvadeset i ĉetiri ĉasa kasnije Stoun je primio poziv jednog od Predsednikovih savetnika i sledećeg dana odleteo u Vašington na konferenciju s Predsednikom i ĉlanovima Nacionalnog saveta za bezbednost. Dve nedelje posle toga odleteo je u Hjuston da o ostalim planovima razgovara s funkcionerima NASA.Mada se Stoun seća jednog ili dvojice koji su praskali zbog »prokletog kazneno-popravnog doma za klice«, većina nauĉnika s kojima je razgovarao povoljno je ocenila projekt. U roku od mesec dana Stounova nezvaniĉna grupa uĉvrstila se kao zvaniĉni odbor da bi prouĉila probleme kontaminacije i saopštila svoje preporuke.
        Taj odbor stavljen je na listu novih istraživaĉkih projekata Ministarstva odbrane, koje ga je i finansiralo. U to doba najviše se ulagalo u projekte iz oblasti hernije i fizike – jonski raspršivaĉi, reverzibilna duplikacija, supstrati pimezona – ali rastao je i interes za biološke probleme. Tako je jedna istraživaĉka grupa bila zaokupljena elektronskim određivanjem ritma moždanih funkcija (eufemizam za kontrolu mozga); druga je pripremala studiju o biosinergetici, budućoj mogućnoj kombinaciji ĉoveka i mašine, implantirane u telo; treća je razvijala projekt »Ozma«, traganje za vanzemaljskim životom, sprovođeno 1961–64; ĉetvrta grupa bila je zauzeta pravljenjem poĉetnog nacrta mašine koja će obavljati sve ljudske funkcije i stvarati sopstvene kopije.
       Svi ovi projekti bili su krajnje teorijski i u svima su uĉestvovali nauĉnici željni prestiža. Stavljanje na listu donosilo je povlašćen položaj i osiguravalo buduće fondove za razvoj.Prema tome, kada je Stounov odbor podneo radnu skicu Protokola za analizu života, u kojoj je izložen naĉin za prouĉavanje svakog živog bića, Ministarstvo odbrane smesta je reagovalo dodelivši 22.000.000 dolara za građenje specijalne izolovane laboratorije. (Ova priliĉno visoka suma izgledala je opravdana, pošto je projekt imao dodirnih taĉaka s već vođenim istraživanjima. Godine 1965. cela oblast sterilizacije i kontaminacije
smatrana je izuzetno važnom. Na primer, NASA je podigla Lunarnu prijemnu laboratoriju, najstrože obezbeđen objekt za astronaute »Apola«, koji su se vraćali s Meseca i možda nosili bakterije ili viruse štetne po ljude. Svaki astronaut koji se vratio s Meseca morao je provesti u karantinu tri nedelje, dok se ne obavi potpuna dekontaminacija. Osim toga, bili su krupni i problemi »ĉistih prostorija« u industriji, u kojima su prašina i bakterije bile svedene na minimum, i »sterilizovanih komora« koje su prouĉavane u Betezdi. Izgledalo je da će aseptiĉka sredina, »ostrva života« i sterilizovani potporni sistemi imati veliki znaĉaj u budućnosti, pa je dodeljivanje sredstava Stounu smatrano dobrom investicijom u sve ove oblasti.)
    Čim je novac dobijen, građenje je brzo nastavljeno. Konaĉno, laboratorija »Grĉka vatra« sazidana je 1966. u Fletroku, Nevada. Projektovanje je povereno mornariĉkim arhitektima iz odeljenja za brodsku elektrotehniku firme »Dženeral Dajnamiks«, s obzirom da je to preduzeće imalo zavidno iskustvo u projektovanju stambenih prostorija u atomskim podmornicama, gde su ljudi morali da žive i rade tokom dužih vremenskih perioda.
     Plan je predviđao podzemnu strukturu konusnog oblika s pet horizonata. Svaki horizont bio je kružnog oblika s centralnim službenim jezgrom u kojem su se nalazili provodnici, cevovodi i liftovi. Svaki horizont bio je ĉistiji od klica negoli prethodni; prvi horizont nije bio sterilizovan, drugi je bio umereno sterilizovan, treći strogo sterilizovan – i tako dalje. Prelazak s jednog horizonta na drugi nije bio slobodan; osoblje je moralo da se podvrgne dekontaminaciji i procedurama karantina, bilo da je išlo gore ili dole.
      Kada je laboratorija bila završena, ostalo je jedino da se odabere ekipa za vanredno stanje »Grĉka vatra«: grupa nauĉnika koja bi prouĉila svaki novi organizam. Posle raznih kombinovanja izabrano je pet ljudi, među njima i sam Džeremi Stoun. Ta petorica bila su spremna da se smesta angažuju u sluĉaju biološke uzbune.
      Nepune dve godine posle svog pisma Predsedniku, Stoun je bio zadovoljan što je »ova zemlja sposobna da se ponese s nepoznatim biološkim agensom«. Pravio se da mu godi odgovor Vašingtona i brzina kojom su njegove ideje sprovedene u delo. Ali, privatno, priznao je svojim prijateljima da je to išlo nekako suviše lako, da se Vašington sloţio s njegovim planovima
suviše spremno.
      Stoun nije mogao znati razloge koji su se krili iza nestrpljivosti Vašingtona, niti zašto mnoge vladine službenike taj problem ozbiljno zabrinjava. Jer, do one noći kada je napustio prijem i odvezao se u plavoj vojnoj limuzini, Stoun nije znao ništa o projektu »Sonda«.



+++


– Ovo je najbrže što smo mogli da pronađemo, gospodine, – reĉe oficir.

       Stoun je ušao u avion osećajući apsurdnost situacije. Bio je to »Boing-727«, potpuno prazan, ĉija su se sedišta protezala unazad, u dugim, niĉim prekinutim redovima.
– Sedite u prvu klasu ako vam se dopada – rekao je oficir s lakim osmehom. – No, nije važno. – Trenutak kasnije otišao je. Nije ga zamenila stjuardesa, nego jedan strogi pripadnik vojne policije s pištoljem na opasaĉu, koji je stajao kraj vrata kada su motori proradili tiho zavijajući kroz noć.
      Stoun se zavalio s dosjeom »Sonda« ispred sebe i poĉeo da ĉita. Bilo je to fascinantno štivo; brzo ga je prelazio, tako brzo da je vojni policajac mislio da putnik zasigurno samo površno pregleda dosje. Ali Stoun je ĉitao svaku reĉ ...
      »Sonda« je bila duhovno dete general-majora Tomasa Sparksa, naĉelnika Divizije za hemijsko i biološko ratovanje pri Medicinskom korpusu SAD.
Sparks je bio odgovoran za istraživanje u objektima za hemijsko--biološko ratovanje u Fort Detriku, država Merilend, Harliju, Indijana, i Dagveju, Juta.
Stoun se s njim sreo jednom ili dvaput i sećao ga se kao ĉoveka blagog ponašanja, s naoĉarima; uopšte nije bio tip za kojeg bi se pretpostavilo da se bavi takvim poslom.
    Produživši da ĉita, Stoun je saznao da je projekt »Sonda« 1963. godine vezan ugovorom s Laboratorij om za reaktivni pogon pri Kalifornijskom institutu za tehnologiju u Pasadeni. Njegov zvaniĉno izneti cilj bio je skupljanje svakog organizma koji može postojati u »bliskom svemiru« –gornjim slojevima Zemljine atmosfere. Tehniĉki govoreći, bio je to vojni projekt, ali finansiran preko Nacionalne uprave za aeronautiku i kosmiĉka istraživanja, navodno civilne organizacije. U stvari, NASA je bila državna Agencija s velikim obavezama prema vojsci; godine 1963. je 43 odsto svih radova bilo obavljeno prema ugovorima s armijom.
      Teoretski, Laboratorija za reaktivni pogon konstruisala je satelit namenjen ulasku u graniĉnu oblast svemira i sakupljanju organizama i prašine radi
prouĉavanja. Ovo je smatrano ĉisto nauĉnim projektom – gotovo radoznalošću – i takvim su ga i prihvatili nauĉnici koji su uĉestvovali u istraživanju.

U stvari, njegovi ciljevi bili su sasvim drugaĉiji.

Pravi ciljevi »Sonde« bili su da nađe nove oblike života koji bi mogli da koriste programu Fort Detrika. U suštini, bio je to pokušaj da se otkriju nova oružja za biološki rat.
      Detrik je bio razvuĉena građevinska struktura u Merilendu, namenjena otkrivanju hemijskih i bioloških sredstava za vođenje rata. Protezala se na
1.300 jutara, i sa svojim materijalnim objektima, ĉija je vrednost procenjivana na 100.000.000 dolara, ubrajana je među najveće istraživaĉke baze bilo koje vrste u Sjedinjenim Državama. Samo 15 odsto tamo naĉinjenih otkrića štampano je u javnim nauĉnim publikacijama; ostatak je bio klasifikovan, kao i izveštaji iz Harlija i Dagveja. Harli je bio maksimalno obezbeđeni objekt u kojem je uglavnom rađeno s virusima. U proteklih deset godina tu je bio pronađen ĉitav niz novih virusa, poĉev od vrste s kodiranim nazivom »Keri Nejšn« (koji izaziva dijareju), do vrste s kodiranim nazivom »Arnold« (koji dovodi do kloniĉnih napada i smrti). Poligon za ispitivanje
Dagvej u Juti bio je veći od države Rod Ajlend i korišćen je prvenstveno za testiranje otrovnih gasova kao što su tabun, sklar i kuf-11.
      Stoun je znao da je samo mali broj Amerikanaca svestan veliĉine ameriĉkih istraživanja hemijskih i bioloških sredstava za vođenje rata. Ukupna džavna ulaganja u ova istraživanja premašivala su pola milijarde dolara godišnje. Veliki deo tog novca dodeljivan je akademskim centrima kao što su »žon Hopkins« u Pensilvaniji i Ĉikaški univerzitet, koji su obavljali prouĉavanje pojedinih sistema oružja na osnovu nejasno formulisanih ugovora. Ponekad, naravno, uslovi nisu bili tako nejasni. Program »Džona Hopkinsa« bio je planiran da podstakne »studije stvarnih ili potencijalnih povreda i bolesti, prouĉavanje oboljenja od potencijalnog znaĉaja za biološki rat, i vrednovanje izvesnih hemijskih i imunoloških reakcija na neke toksoide i vakcine«.
      Uz toliko sredstava i napora ulaganih u hemijsko-biološka istraživanja ĉovek bi pomislio da se stalno usavršavaju nova i sve smrtonosnija oružja.
Međutim, u periodu 1961–65. to nije bio sluĉaj; u zakljuĉku senatskog pododbora za borbenu gotovost 1961. godine reĉeno je da su se »konvencionalna istraživanja pokazala manje no zadovoljavajuća« i da na tom polju treba pronaći »nove puteve i metode istraživanja«.
      To je bilo upravo ono što je general-major Tomas Sparks nameravao da uĉini s projektom »Sonda«.
      U završnom obliku, »Sonda« je bila program za slanje na orbitu oko Zemlje sedamnaest satelita, skupljanje organizama i njihovo vraćanje na tlo. Stoun je ĉitao zbirne podatke o svakom prethodnom letu.
     »Sonda-1« bila je pozlaćeni satelit konusnog oblika, s kompletnom opremom težak 37 funti. Bio je lansiran iz vojnovazduhoplovne baze Vandenberg u Purisimi, Kalifornija, 12. marta 1966. Vandenberg je korišćen za polarne orbite (sever-jug), kao pandan Kejp Kenediju koji je lansirao sa zapada na istok. Vandenberg je imao i tu prednost što se u njemu tajnost mogla ĉuvati bolje nego u Kenediju.
     »Sonda-1« provela je na orbiti šest dana pre nego što je vraćena. Uspešno se spustila u moĉvaru blizu Atene, Džordžija. Na žalost, otkriveno je da sadži samo standardne zemaljske organizme.
      »Sonda-2« izgorela je pri povratku, što je bio rezultat greške na uređajima. »Sonda-3« takođe je izgorela, mada je imala novi tip lameliranog toplotnog štita od plastike i volframa.
     »Sonda-4« i »Sonda-5« izvuĉene su neoštećene iz Indijskog okeana odnosno podnožja Apalaĉkih planina, ali nijedna nije sadržavala radikalno nove organizme; oni prikupljeni bili su bezazlene varijante S. albus, uobiĉajenog zagađivaĉa ljudske kođe. Ove greške dovele su do daljnjeg pooštravanja procedure sterilizacije pre lansiranja.
       »Sonda-6« lansirana je na samu Novu godinu 1967. Sadržala je najnovija poboljšanja, uvedena posle ranijih pokušaja. Velike nade polagane su u ovaj prepravljeni satelit, koji se vratio jedanaest dana kasnije, spustivši se blizu Bombaja, Indija. U potpunoj tajnosti 3. vazdušno-desantna divizija, tada
stacionirana u Evreu, Francuska, sasvim blizu Pariza, upućena je da donese kapsulu. Trideset ĉetvrta divizija stavljena je u stanje borbene gotovosti kad
god bi bio preduzet neki let u svemir, prema proceduri operacije »Opoziv«, planu koji je prvi put razrađen da bi se kapsule »Merkjuri« i »Džemini«
zaštitile u sluĉaju pada na stranu teritoriju. To je bio glavni razlog što je u prvoj polovini šezdesetih godina u Zapadnoj Evropi držana i ova usamljena ameriĉka padobranska divizija.
     »Sonda-6« otkrivena je i pokupljena bez poteškoća. Ustanovljeno je dasadrži ranije nepoznatu vrstu jednoćelijskog  organizma oblikom sliĉnog koko-bacilu, gram-negativnog, koagulaza i triokinaza-pozitivnog. Međutim, uopšte uzev, pokazao se dobroćudan prema svim živim bićima osim domaćih kokošiju, koje bi se od njega umereno razbolele u periodu od ĉetiri dana.
    Među osobljem Detrika postepeno se gasila nada da će program »Sondi« dovesti do uspešnog otkrivanja patogena. No bez obzira na to, »Sonda-7«
lansirana je ubrzo posle satelita »Sonda-6«. Taĉan datum klasifikovan je kao poverljiv, ali se pretpostavlja da je to bio 5. februar 1967. »Sonda-7« odmah je ušla na stabilnu orbitu s apogejom od 317 milja i perigejom od 224 milje. Ostala je na orbiti dva i po dana, kada je satelit iznenada, iz nepoznatih razloga napustio stabilnu putanju – pa je odluĉeno da bude spušten putem radio-upravljanja.

Predviđeno mesto spuštanja bila je pusta oblast u severoistoĉnoj Arizoni.


+++

Usred leta, u ĉitanju ga je prekinuo jedan oficir, koji mu je doneo telefon, a onda se povukao na pristojnu razdaljinu dok je Stoun razgovarao.
– Da? – rekao je Stoun, ĉudno se osećajući. Nije bio navikao da vodi
telefonske razgovore za vreme putovanja avionom.
– Ovde general Markus – zaĉuo se umoran glas. Stoun nije poznavao generala Markusa. – Samo sam hteo da vas obavestim da su pozvani svi ĉlanovi vaše grupe, s izuzetkom profesora Kirka.
– Šta se desilo?
– Profesor Kirk je u bolnici – rekao je general Markus. – Dalje pojedinosti saznaćete kad se spustite.
       Razgovor se završio; Stoun je vratio telefon oficiru. Zatim je za trenutak razmišljao o drugim ljudima iz grupe i upitao se kakva će biti njihova reakcija kad ih dignu iz kreveta.
      Bio je tu Livit, naravno. On će se brzo odazvati. Livit je bio kliniĉki mikrobiolog, ĉovek s iskustvom u leĉenju infektivnih bolesti. U svom životu
video je dovoljno zaraza i epidemija da bi shvatao znaĉaj brze akcije. Osim toga, bio je tu njegov duboko uvreženi pesimizam koji ga nikad nije napuštao. Bio je to razdražljiv, džandrljiv, krupan ĉovek zlovoljna lica i tužnih oĉiju za koje se ĉinilo da zure u sumornu nesrećnu budućnost; ali bio je takođe promišljen, maštovit i nije zazirao od smelih ideja.
     Zatim je tu bio patolog Barton iz Hjustona. Stoun nikada nije naroĉito voleo Bartona, mada je priznavao njegov nauĉni talenat. Barton i Stoun su se
razlikovali: dok je Stoun bio sistematiĉan, Barton je bio aljkav; dok se Stoun kontrolisao, Barton je bio nagao; dok je Stoun bio samouveren, Barton je bio
nervozan, plašljiv, ćudljiv. Kolege su Bartona prozvale »padaviĉarem«, delimiĉno radi njegovog obiĉaja da pada zbog razvezanih pertli na cipelama i
preširokih manžetni pantalona, a delimiĉno zbog njegovog talenta da se greškom sapliće iz jednog važnog otkrića u drugo.
      A onda Kirk, antropolog s Jela, koji izgleda neće moći da dođe. Ako je izveštaj bio taĉan, Stoun je znao da će mu ovaj ĉovek nedostajati. Kirk je bio loše obavešten i priliĉno uobražen ĉovek, koji je nekim sluĉajem posedovao izvanredno logiĉan um. Bio je sposoban da pojmi suštinu problema i da
manipuliše njome dok ne dobije potrebni rezultat; mada nije mogao da uravnoteži svoju sopstvenu ĉekovnu knjižicu, matematiĉari su ĉesto tražili od njega pomoć pri rešavanju krajnje apstraktnih problema.
    Takav mozak Stounu će nedostajati. Izvesno je da im peti ĉovek neće mnogo pomoći. Stoun se namršti pri pomisli na Marka Hola. Hol je bio kompromisni kandidat za grupu; Stoun bi tu radije video jednog lekara, iskusnog struĉnjaka za poremećaje metabolizma; izbor hirurga, umesto toga, naĉinjen je s velikim oklevanjem. Na Stouna je bio izvršen pritisak od strane Ministarstva odbrane i Komisije za nuklearnu energiju da prihvati Hola, jer su te ustanove verovale u Hipotezu o presudnom ĉoveku; na kraju, Stoun i ostali su popustili.
       Stoun nije dobro poznavao Hola; pitao se šta će reći kada ga obaveste o uzbuni. Stoun nije mogao znati za veliki zastoj u obaveštavanju ĉlanova grupe. Nije znao, na primer, da je Barton, patolog, pozvan tek u pet izjutra, ili da je Piter Livit, mikrobiolog, pozvan tek u 6.30, u vreme kada se pojavio u
bolnici.

A Hol je pozvan tek u 7.05.


++++

      Bilo je to, kako je Mark Hol rekao kasnije, »strašno iskustvo. U magnovenju istrgnut sam iz obiĉnog sveta i gurnut u najneobiĉniji«. U 6.45 ĉasova Hol je bio u kupatilu pored operacione sale 7 i prao ruke spremajući se za svoju prvu operaciju. Bio je to deo uobiĉajene prakse koju je svakodnevno obavljao
već nekoliko godina. Potpuno opušten šalio se s hirurgom-nastojnikom koji je prao ruke pored njega.
     Pošto je završio, prešao je u operacionu salu držeći ruke ispred sebe, a instrumentarka mu je dodala peškir da bi obrisao šake. U sali se nalazio drugi lekar, koji je pripremao pacijenta za hirurški zahvat, primenjujući jod i rastvor alkohola, i još jedna sestra. Svi oni izmenjali su pozdrave.
     U bolnici Hol je bio poznat kao brz, naprasit i nepredvidljiv hirurg. Operisao je hitro, gotovo dvaput brţže od ostalih hirurga. Kada bi stvari išle glatko, smejao se i šalio za vreme posla, šegaĉeći se sa svojim asistentima, sestrama, anestetiĉarem. Ali kad stvari ne bi išle dobro, ako bi posao bio pipav i težak, Hol je umeo da bude strahovito razdraţžljiv.
     Kao većina hirurga, pridavao je važnost rutinskom postupku. Sve je moralo da bude urađeno prema određenom redu, na određen naĉin. Inaĉe, poĉeo bi da se uzbuđuje.
      Pošto su ostali u operacionoj sali znali za ovo, sa zebnjom su digli poglede ka galeriji za posmatraĉe kada se pojavio Livit. Pritisnuvši dugme
interfona kojim su gornje prostorije bile povezane s operacionom salom ispod njih, Livit reĉe: – Zdravo, Mark.
      Hol je pokrivao pacijenta stavljajući zelenu sterilnu tkaninu na svaki deo njegovog tela osim na trbuh. On iznenađeno diţe pogled. – Zdravo, Piter.
– Žao mi je što vas uznemiravam – reĉe Livit – ali ovo je vanredno stanje.
– Moraće da saĉeka – reĉe Hol. – Poĉinjem operaciju.
Završio je pokrivanje i zatražio skalpel. Opipao je trbuh tražeći orijentire gde će naĉiniti prvi rez.
– Ne može da ĉeka – reĉe Livit.
Hol zastade. Spustio je skalpel i pogledao uvis. Nastupila je duža tišina.
– Kako to, dođavola, mislite: ne može da ĉeka?
Livit je ostao pribran. – Morate da prekinete. Ovo je vanredno stanje.
– Ĉujte, Piter, ovde imam pacijenta. Pod anestezijom. Spremnog za operaciju. Ne mogu jednostavno da odem ...
– Keli će to preuzeti umesto vas.
Keli je bio jedan od bolniĉkih hirurga.
– Keli?
– On sada pere ruke – reĉe Livit. – Sve je uređeno. Oĉekujem da se sretnem sa vama u svlaĉionici za hirurge. Za oko trideset sekundi.
A onda je otišao.
     Hol je prostrelio pogledom sve u sali. Niko se nije pokrenuo niti šta rekao. Posle jednog trenutka skinuo je rukavice i otutnjao iz sale opsovavši jednom, vrlo glasno.

+++


   Hol je sopstvenu saradnju s »Grĉkom vatrom« smatrao u najboljem sluĉaju mršavom. Godine 1966. obratio mu se Livit, šef bakteriološkog odeljenja bolnice, koji mu je u grubim crtama objasnio svrhu projekta. Hol je smatrao da je to zabavno i pristao da se pridruţži grupi ako njegove usluge ikad budu
potrebne; intimno, bio je uveren da »Grĉka vatra« nikad neće dobiti priliku da nešto uĉini.
    Livit je ponudio Holu da mu preda dosje o »Grĉkoj vatri« i da ga obaveštava o novostima u projektu. Isprva je Hol uĉtivo uzimao tekstove, ali
je ubrzo postalo jasno da se ne želi muĉiti ĉitanjem, pa je tako Livit prestao da mu ih daje. Ako ništa drugo, to se Holu dopalo, jer nije voleo da mu sto
bude pretrpan.
     Pre godinu dana Livit ga je upitao da li oseća radoznalost za ono ĉemu se prikljuĉio svojim pristankom i što bi u budućnosti moglo da se pokaţže opasnim.
– Ne – odgovorio je Hol.
     Sada, u lekarskoj sobi, Hol je zažalio zbog tih reći. Lekarska soba bila je mala, s nizovima ormara na sva ĉetiri zida; nije bilo prozora. Na sredini
prostorije stajao je veliki automat za kafu, a kraj njega gomila papirnih ĉaša.Livit napuni sebi jednu ĉašu; njegovo ozbiljno lice, nalik na njušku lovaĉkog psa, izgledalo je žalosno.
– Ovo će biti grozna kafa – reĉe on. – Pristojnu kafu ne možete da dobijete nigde u bolnici. Presvucite se brzo.
Hol primeti: – Imate li što protiv da mi prvo kažete zašto...
– Imam, imam – reĉe Livit. – Presvucite se. Napolju nas ĉekaju kola, i već
 kasnimo. Možda suviše.
     Njegov naĉin govora bio je osoran, melodramski, što je oduvek ljutilo Hola. ĉulo se glasno srkanje kada je Livit otpio kafu. – Baš kao što sam i pretpostavljao – reĉe on. – Kako to podnosite? Požurite, molim.
      Hol je otkljuĉao svoj ormar i ritnuo ga da se otvori. Zatim se naslonio na vrata i skinuo crne plastiĉne navlake za cipele koje su nošene u operacionoj sali da bi se spreĉilo stvaranje statiĉkog elektriciteta.
– Sada ćete mi, pretpostavljam, reći da to ima veze s onim prokletim projektom.
– Tako je – odgovori Livit. – Pokušajte brže. Kola ĉekaju da nas odvezu do aerodroma, a jutarnji saobraćaj je gadan.
     Hol se brzo presvukao, ne razmišljajući, jer je trenutno bio ošamućen. Ustvari,  on nikada nije verovao da je to moguće. Obukao se i krenuo sa
Livitom ka izlazu iz bolnice. Napolju, na suncu, spazio je maslinastu limuzinu Kopnene vojske SAD, priteranu uz iviĉnjak, s upaljenim svetlima. Proželo ga je iznenadno strašno saznanje da se Livit ne šali, da se niko ne šali, i da se ostvaruje nekakav užasni košmar.


+++++

     Nasuprot tome, Piter Livit bio je razdražen zbog Hola. Uopšte uzev, Livit je bio netrpeljiv prema lekarima koji su se bavili praktiĉnim radom. Mada je stekao diplomu doktora medicine, Livit nikad nije obavljao praksu, jer je više voleo da svoje vreme posveti istraživanju. Njegova oblast bila je kliniĉka
mikrobiologija i epidemiologija, a njegova specijalnost – parazitologija.Istraživao je parazite širom sveta; taj rad doveo je do otkrića brazilske pantljiĉare Taenia renzi, koju je opisao u jednoj studiji 1953. godine.
    Međutim, sa starošću, Livit je prestao da putuje. Javno zdravstvo, rado jegovorio, igra je za mladog ĉoveka; kad peti put obolite od crevne amebijaze,
vreme je da prekinete. Livit je peti put oboleo u Rodeziji 1955. Bio je užasnobolestan tri meseca i oslabio ĉetrdeset funti. Posle toga dao je ostavku na mesto u službi javnog zdravstva. Ponudili su mu da se zaposli kao šef odeljenja mikrobiologije u bolnici, i on je to prihvatio uz uslov da mu omoguće da dobar deo svog vremena odvoji za istraživaĉki rad.
     U bolnici se proĉuo kao izvanredan kliniĉki bakteriolog, ali u žiži njegovog interesovanja ostali su paraziti. U periodu od 1955. do 1964. objavio je seriju studija o parazitskim vrstama Ascaris i Necator, koje su visoko ocenjene među drugim struĉnjacima na tom polju.
       Livitova reputacija sasvim prirodno obezbedila mu je izbor za grupu »Grĉka vatra«, i baš preko njega i Hol je pozvan da se prikljuĉi. Livit je znao zašto je Hol odabran, ali ne i Hol.
       Kada ga je Livit zamolio da im pristupi, Hol je zahtevao da ĉuje razlog.
–Ja sam samo hirurg – rekao je.
– Da – uzvratio je Livit – ali vi poznajete elektrolite.
– Pa?
– To može biti važno. Hernija krvi, pH, kiselost i alkalnost – sve te stvari. To može biti od presudnog znaĉaja kad dođe vreme.
– Ali ima puno struĉnjaka za elektrolite – istakao je Hol. – Mnogi su bolji od mene.
– Da – složio se Livit. – Ali svi su oženjeni.
– Pa šta?
– Nama je potreban samac.
– Zašto?
– Važno je da jedan ĉlan grupe bude neoženjen.
– To je ludo – rekao je Hol.
– Možda – uzvratio je Livit. – A možda i nije.
Izašli su iz bolnice i pošli ka armijskoj limuzini. Jedan mladi oficir kruto ih je ĉekao i salutirao kada su stigli.
– Doktor Hol?
– Da.
– Mogu li da vidim vašu kartu, molim?
       Hol mu je dao malu plastiĉnu kartu sa svojom fotografijom. Nosio je tu kartu u lisnici dže od godinu dana; bila je to priliĉno ĉudna karta – samo ime, fotografija i otisak prsta, ništa više. Ništa što bi ukazalo da je to zvaniĉna karta.
       Oficir je pogledao legitimaciju, zatim Hola i opet kartu. Najzad je vratio,
– Vrlo dobro, gospodine.
Otvorio je zadnja vrata na limuzini. Hol je ušao, a za njim Livit, štiteći oĉi od migajućeg crvenog svetla na krovu kola. Hol to primeti.
– Nešto nije u redu?
– Ne. Prosto nikad nisam voleo migajuća svetla. Podsećaju me na dane kada sam bio šofer ambulantnih kola za vreme rata. – Livit se zavalio i kola su krenula. – Tako dakle – reĉe on. – Kad stignemo na aerodrom, dobićete dosje da ga proĉitate u toku leta.
– Kakvog leta?
– Letećete jednim »F-104« – reĉe Livit.
– Kuda?
– U Nevadu. Pokušajte da proĉitate dosje uz put. Kad jednom stignemo,
bićemo vrlo zauzeti.
– A ostali iz grupe?
Livit pogleda na sat.
– Kirk ima zapaljenje slepog creva i nalazi se u bolnici. Ostali su već poĉeli da rade. Trenutno, oni su u helikopteru iznad Pidmonta u Arizoni.
– Nikad ĉuo – reĉe Hol.
– Niko nije ĉuo – reĉe Livit. – Dosad.

• Crichton Michael, Andromein soj ( 1.Kontakt, 2.Vandenberg) 
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 6.Pigmont,7.Neobični proces) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje )

Roger Zelezny & Robert Sheckl, Trka s Faustom, Carigrad ( 2 deo)

Carigrad


1.

       Mefistofeles ih je izgleda transportpovao do šumovitog zaliva. Pogledavši uokolo, Mack je video veliko drveće , ali to nije bilo drveće koje je znao iz Evrope. Čak ni trava pod nogama nije bila poznata, bila je grublja i krupnija od one koja je zelenila područja u domovini. Više nije mogao reći, jer su velike tužne vrbe blokirale pogled, iako je verovao kako su, zbog određene slanosti zraka, blizu mora.
     Uprkos naletima svežeg zraka koje su sretali tokom leta s Veštičjeg sabata, Mack je još uvek bio pomalo pijan. Služili su jaku cugu na tim veštičijim tulumima! Uistinu se osećao dobro, iako ga je nadolazeća glavobolji upozoravala da će se kasnije osećati drugačije. Sada je želeo da razgovara o svojim nagradama, da više sazna o onome što će mu Mefistofeles dati.
       Obratio se Mefistofelesu: "Moram sesti i poraditi na svojoj listi želja. Rekao si da ćeš mi ostvariti želje, zar ne?"
       "Da, naravno", priznao je Mefistofeles. "Ali to je najmanji problem."
        "Najmanji problem? Možda za tebe, ali ne za mene! Mogu li dobiti nešto unapred? Sada bih želeo plašt obrubljen hermelinovim krznom, onakav kakve nose kraljevi, i srebrni pehar iz kojeg ću piti vino. One kositrene stvari nisu prikladne za nekoga na visokom položaju u kojem sam se našao."
       "Saberi se", rekao je strogo Mefistofeles. "Pusti sad nagrade. One će doći kad im bude vreme. Za sada, tvoj posao u ovom takmičenju treba započeti."
      "Oh, Bože", uzdahnuo je Mack. "Uistinu se baš ne osećam dobro. Može prvo slobodan dan, a onda ćemo se uozbiljiti?"
      "Sada smo ozbiljni", odvratio je Mefistofeles. "Slavan si zbog svog velikog intelekta i velike samokontrole. Imao sam prilike pročitati tvoj dosije dok si tulumario s vešticama."
      "Moj dosije?"
        "U Dvoranama zapisa Tame postoje dosijei o svim živim osobama."
        "Nisam to znao."
        "U školi si bio štreber, svladavao si različite predmete u nižim razredima upornošću koju su neki od tvojih profesora smatrali gotovo božanskom."
        Mack je zurio u njega, jer je on bio nezainteresovan učenik tokom svog kratkog obrazovanja. Onda je shvatio da Mefistofeles priča o pravom Faustu, ne o njemu.
       "Pokaži sada taj duh", zatražio je Mefistofeles, "jer je došlo vreme tvog ispita."
       "Da, da", kimnuo je Mack. "Biću dobro." Uprkos rečima, sumnja se provlačila kroz njegove misli poput lignje koja ispušta crnilo u kristalno čistom jezeru. Moj Bože, što on radi ovde? To je izgledalo kao najluđa smicalica, zavarati ovog mračnog, veličanstvenog duha tako da misli da je on učeni doktor Faust. Ali sada je morao snositi posledice svojih dela. Više nije mogao biti Mack, bistar, ali ne izvrstan učenik u samostanskoj školi, tvrdoglav i zabavan momak koji je među učenim sveštenicima proveo samo godinu dana učeći osnove pisanja, čitanja i računanja, učio je malo, prolazio na šarm i hitar jezik, sve dok se, zahvaljujući vratolomnoj pustolovini koja je uključivala nekoliko mladih dama iz obližnjeg samostana i veliku bačvu jakog nemačkog piva, nije našao napolju kako bi pronašao vlastiti put u surovom svetu. To je bio, ali to više ne može biti. Dana mu je prigoda da postane jedan od velikana, da zauzme njegovo mesto među čuvenim uzorima, intelektualnim tajkunima sveta. To je takođe bila prilika da dokaže da je čovek dobar poput Fausta, a nedostatke u obrazovanju mogao je nadoknaditi postavljani pitanja i dovitljivošću.
       Osetio je skromnu infuziju samopouzdanja. Sada nije bilo vreme za razmišljanje o nagradama. Mack je prisilio svoju bolnu glavu da se zabavi hitnijim stvarima.
     "Gde smo ?" upitao je.
     "Na obali pored Carigrada", odvratio je Mefistofeles, u blizini franačkog tabora. Ovde ću te ostaviti. Jesi li spreman za uputstva?"
     "To jesam", odgovorio je Mack i pokušao složiti normalnu facu, ali je poželeo pehar vina koji bi ga vratio u život. "Šta želiš da učinim?"
      "Imaš tri izbora", rekao je Mefistofeles. "Tražimo da odabereš jedan."
       "A koji su to izbori?"
       "Jedan, da ubiješ Enrica Dandola. Dva, da otmeš Aleksija Prevaranta. Tri, da spasiš svetu ikonu Sv. Bazila."
        Mack je pomislio kako to nije fer, toliko izbora pre doručka. Ali znao je da neće doživeti saosećanje od sada mrkog Mefistofelesa, pa je zapitao: "Koji bi ti želeo da izaberem?"
       "Ono što ja želim ili ne želim nema veze s ovom stvari", kazao je Mefistofeles. "Moraš da upotrebiš vlastitu prosuđivanje. "
      "Ali na osnovu čega da odlučim?"
      "Moraš da upotrebiš vlastite kriterije, jer je ovo prikaz ljudskog prosuđivanja   i slobodne volje."
        "Dandolo? Aleksije? Ali ja ne poznajem te ljude!"
         "Očito se moraš upoznati s njima."
         "I ubiti čoveka - to je jedan od mojih izbora, zar ne?"
        "Tako je."
         "Pa, sile Dobra će sigurno učiniti izuzetak u tom slučaju"
         "Mislim da mogu govoriti u ime svog prijatelja arhanđela Mihaela," rekao je Mefistofeles, "kad ti kažem da se premalo pouzdaješ u Dobro ako misliš da nikad ne opravdava ubijanje. Dobro zna da ima gorih stvari od toga. Nije da se slažu s ubijanjem uopšte; kao ni mi, kad smo već kod toga, jer inteligencija i selekcija su bit i Dobra i Zla. Ali niko se od nas zbog njega previše ne živcira, pošto smo, kao što znaš, besmrtnici, i navikli smo na dugoročno gledanje na stvari. Znamo da je ubijanje vrlo važna stvar za ljude, tako da smo u naše takmičenje  uključili i tu mogućnost. Takođe ću ti reći ovo: u ubijanju, motiv je sve, a ciljevi se promatraju isto kao i sredstva."
       "Ali kako mogu znati ciljeve? Kako mogu reći šta će ubistvo tog Dandola doneti u smislu budućih događaja?"
       "Nalaziš se pred problemom svojstvenim svim ljudima. Nikad nema dovoljno dokaza da bi se znalo treba li ubiti ili ne. Ipak, to ponekad mora biti učinjeno, i s gledišta Svetlosti, kao i Tame."
      "Nadrljaću  ću ako pogrešim."
       "Niko ti neće suditi osim Ananke, Nužnosti, sutkinje svih nas. Moraš izabrati. To je Faustova uloga."
        "Pa, ako ti tako kažeš. Daj ponovi, koga bih trebao ubiti?"
         "Enrica Dandola, venecijanskog dužda. Samo ako odlučiš da je to pod danim okolnostima najbolje."
         "A drugi tip? Aleks nešto?"
          "Aleksije Prevarant, pretendent na carigradski tron."
          "Daj ponovi i treći izbor?"
          "Da spasiš svetu relikviju Sv. Basila, zaštitnika Carigrada. Stvarno, Fauste, daj se saberi. Poznat si po svom dobrom pamćenju."
           "Bolje radim kad nemam glavobolju", branio se Mack. "A jel' bi mi sad rekao što franačka vojska radi u Carigradu?"
         Mefistofeles je upitno podigao obrvu. "Mislio sam da obrazovan čovek poput tebe zna sve o ovom velikom događaju koji se odigrao pre samo nekoliko stotina godina. Iznenađen sam tvojim neznanjem - iako znam kako je ovo možda samo neka vrsta tvoje šale. To je Četvrti krstaški  rat, naravno. Ali situaciju moraš sam otkriti, i preduzeti najbolju akciju."
       "Pa, pokušaću", rekao je Mack.
        "Moraš učiniti puno više od toga", izjavio je Mefistofeles. "Unajmljen si za izvođenje određenih dela. Ako ih ne uspeš izvesti u dodeljenom vremenu upropastićeš naše takmičenje i osvojiti si nešto uistinu neugodno."
       "A to bi bilo što?" pitao je Mack.
      " Nepojmljivu bol u večnoj rupi u mestu strave bez dna gde ćeš na stravičan način biti ubijen, a onda oživljen kako bi opet bio ubijen, i opet, i opet, sve dok ne smislimo nešto gore za tebe. Imaš dvadeset četiri sata za izvršenje zadatka. Adio."
        Uz te reči, Mefistofeles je poleteo i ubrzo nestao u sunčanom bespuću.

2.

       Mack je još neko veme ostao u zalivu razbijajući time glavu, sve dok na kraju  nije odlučio kako je najbolje početi i krenuo. Ubrzo se našao na velikom polju koje se protezalo, žuto i zeleno, dokle je pogled sezao. Kilometar ispred njega nalazili su se strmi zidovi Carigrada. Ti su zidovi bili viši i masivniji od onih koje je video po Evropi. Stražari u mjedenim oklopima, s perjanicama u obliku konjskih repova na svojim blistavim kacigama, marširali su duž zidina. Ispod, i kilometar od zidova, nalazile su se stotine šatora, bezbroj vatri i velikih skupina naoružanih ljudi. Tamo se, malo dalje, također nalazilo mnoštvo kola na svom vlastitom mestu, sa ženama i decom oko njih. Prilazeći, Mack je mogao videti kovačnice, i kovače koji su čak i sada izrađivali vrhove za strele i koplja. Bilo je i drugih kola iz kojih je istovarivana hrana, i velikih šatora sa stegovima blistavih boja na kopljima ispred njih. To su izgleda bile odaje vođa ove velike ekspedicije. Mack je ovo mesto video kao pravi putujući grad, mesto koje se u bilo koje vreme može spakovati i otići. Zaključio je kako se taj grad morao kretati svakodnevno otkad je vojska napustila Franačku.
        Nije bilo druge alternative osim nastaviti, pa je počeo hodati prema bivaku. Dok je prilazio grupa konjanika projahala je laganim kasom, a vođa je podigao ruku u rukavici i mahnuo Macku koji je uzvratio pozdrav. Sigurno su ga zamenili s nekim od Franaka pošto je njegova odeća bila sivih, smeđih i crnih boja drage stare Evrope, ne raskošna svila i saten basnoslovnog Istoka. Nastavio je hodati i ubrzo je prošao prve straže, naoružane ljude s kopljima i štitovima odloženima u stranu koji su se lagodno odmarali na suncu.
       "Kakve vesti donosiš sa saveta?" pitao je jedan.
       "Vesti koje nosim nisu za tvoje uši", odbrusio je Mack, odlučivši se držati oholo kako ne bi odmah na početku bio razotkriven.
        "Ali je li Boniface od Montferrata još uvek na sastanku? Samo to bi bio znak napretka."
        "Mogu ti reći samo ovo", mudrovao je Mack. "Uslovi se u poslednjih nekoliko sati nisu puno promenili."
        "Onda još uvek postoji šansa za povrat časti iz ovog lopovskog gnezda", rekao je drugi stražar.
         Mack je nastavio hodati. Na kraju  je došao na mesto koje se činilo poznato. Bila su to kola sa širokom ceradom s jedne strane, a pod tom ceradom nalazili su se stolovi i stolice, burad je bila visoko naslagana, ljudi su sedeli za stolovima i jeli i pili. Bila je to taverna na točkovima.
       Zahvalan što je napokon mogao pronaći mesto gde će se osećati kao kod kuće, Mack je ušao i pronašao sto.
       Pojavio se vlasnik taverne i, pogledavši odeću koju je Mack dobio u Veštičjoj kuhinji, duboko se naklonio i rekao: "Šta vam mogu doneti, gospodine?"
        "Tvoje najbolje vino", odvratio je Mack, shvativši da bi njegovi krediti na ovom mestu mogli biti stvarno dobri.
         Vlasnik taverne izvadio je pehar vina i vratio se s njime. "Nisam vas pre video, gospodine. Niste li se možda tek nedavno priključili našoj velikoj vojsci?"
        "Možda", kazao je Mack. "Osećam li to miris srnetine na ražnju?"
         "Da. Gospodin ima osetljiv nos. Odmah ću vam doneti komad. Molim vas, gospodine, možete li nam reći neke vesti koje donosite od vašeg čuvenog gospodara?"
        "Koji je to gospodar?" pitao je Mack, jer ga je tipovo zaobilaženje, ako ništa drugo, nateralo na traženje skrivenog značenja.
         "Samo sam pretpostavio, gospodine, da tako veliki gospodin poput vas bez sumnje služi nekog većeg; jer zapisano je da sve stvari na ovom svetu služe drugim stvarima, bilo kmet gospodaru, vo farmeru, gospodar Bogu, i tako dalje do božjih slugu gde važi isto pravilo."
      " Tvoja je brbljavost nadmašena jedino tvojom oštroumnošću", polaskao mu je Mack, vino ga je značajno ohrabrilo.
      "Gospodine, mogu li vas pitati za vaše ime?"
      "Ja sam Johann Faust."
       "I došli ste izdaleka kako biste nam se pridružili?"
      "Aha, izdaleka", rekao je Mack.
      "I recite mi, gospodine, koga služite?"
        Gosti taverne su naćulili uši kako bi čuli odgovor. Ali Mack se samo nasmešio izustivši: "To vam u ovom trenutku ne mogu reći."
       "Možete li nam barem dati mali mig?" Mala se skupina, u stvari, manja gomila, okupila dok su Mack i vlasnik taverne razgovarali.
       Gostioničar je namignuo rekavši: "Kladim se da ste izaslanik Venecijanskog saveta koji želi uputiti i zauzdati oholog Enrica Dandola, venecijanskog dužda."
Mack je slegnuo ramenima.
       "Ne", povikao je drugi, "on nije čovek Venecijanaca, zar niste primetili taj izgled ponosne pobožnosti na njegovom licu i kako njegove ruke traže rukave kao da nosi svešteničku halju? Kladim se da je prerušeni crkveni čovek, izaslanik Inocenta III., našeg pape koji je organizirao ovaj sveti Krstaški  rat u kojem ga sada onemogućuju mhinacije demonskog Enrica Dandola."
       Svi su zurili u Macka koji će: "Neću reći da, neću reći ne."
Treći čovek, vojnik, izjavio je: "Iz njegove je krupne građe i kratkih odgovora jasno da je vojnik. Nema sumnje da predstavlja Filipa od Švabije, borca s malo reči, a puno dela koja traže osvetu iz Raja. I kladim se da donosi ponudu ko će biti vladar Carigrada nakon što se sadašnji vladar, nezgodni i tvrdoglavi Aleksije III. ne svede na slepog prosjaka koji kopa po smeću njegovog nekoć bahatog grada."
    Mack nije dao nagoveštaj svojih političkih uverenja. Bilo je puno razgovora oko toga koga Mack predstavlja, jer nije bilo sumnje kako je on tamo u ime nekoga. Gostioničar nije želeo prihvatiti novac za hranu i piće, umesto toga zamolio je Macka da ga se seti kad se savet sastane kako bi regulisao upotrebu žestokih pića medu krstašima. Kad je Mack krenuo, niski, punašni, dobro odeveni mladić u pisarskom sivom predstavio se kao Wasyl od Ghenta i
upitao može li otpratiti Macka do prijemnih odaja pošto je to zaboravio odmah učiniti.
        I tako su hodali zajedno do svetložutog dvostrukog šatora sa stegovima ispred njega, jer je ovo bio oficirski štab. Na ulazu su stajali stražari, ali Wasyl ih je svojom objavom uklonio s puta: "Mesta za Johanna Fausta, posetioca iz Franačke, jednog koji još uvek nije objavio svoje društvo i pripadnost."
  Oficir  je bio impresioniran i, ne postavljajući pitanja, doelio Macku pomalo izdvojen visoki šator, budući da se nije priključio nijednoj frakciji. Wasyl, koji se izgleda proglasio slugom i glavnim osloncem Mackovoj nepobitnoj, ali neodređenoj važnosti otišao se uveriti kako je sve u redu. Kad je Mack stigao u svoje nove odaje video je da je za njega postavljen sto, hladna piletina, boca vina i komad dobrog pšeničnog kruha. Ne odbacujući drugi ručak, jer je gostioničar škrtario sa svojim komadom pečenja, Mack je prionuo i u međuvremenu slušao Wasyla kako laprda o događajima dana.

     "Svi se slažu", rekao je Wasyl, "da je Enrico Dandolo, venecijanski dužd, pretvorio nešto što je počelo kao verska stvar u trgovačku stvar. To je prednost ili nedostatak, zavisi kako gledate na religijske i trgovačke prioritete rivala." Prodorno je pogledao Macka da vidi gde leže njegove simpatije. Ali Mack je jedva mahnuo štapićem i uzeo novi zalogaj kruha.
   "Papa Inocent III.", nastavio je Wasyl, "čestit je čovek s jednom jedinom željom: da oslobodi Jeruzalem od Saracena. Ipak, i njegovi motivi mogu pasti pod sumnju zbog bahate želje da grčke hrišćane dovede pod vlast Rima, zar ne?"
       "Zanimljivo gledište", primetio je Mack, dovršio hleb i počeo jesti slatko meso koje je našao u blizini.
      "Onda je tu pitanje Aleksija IV., kao što ga ponekad zovu, iako još uvek nema kraljevstvo, sina svrgnutog Isaaca II. Angelusa. Priča se kako je obećao dovesti Carigrad pod okrilje Rima ako postane kralj. Znači, izgleda da je na strani vere. Ipak, istina je da ga najviše podržava Filip od Švabije, koji nije prijatelj Svete Stolice, nasilan čovek ambicije velike kao što je njegova zemlja malena."
     "Shvatam što misliš", kimnuo je Mack, iako je iz monologa shvaćao vrlo malo.
"A na kraju moramo u obzir uzeti i poziciju Villhardoina, vođe vojne ekspedicije, čovek kojeg se i boje i cene ga, poštuje religiju, ali sam nije pobožan. Dobar čovek, neko bi rekao. Ipak, Villhardoin je poznat po ekstremnoj plitkoći političkih mišljenja i nezanimanju za trgovinu. Sve o čemu brine je zveket mačeva. Je li on čovek kojeg trebamo za vođu?"
        Mack je obrisao usta i pogledao uokolo tražeći mesto za spavanje. Preko potrebni sluga pripremio je udoban ležaj i čist jastuk. Mack je ustao i krenuo prema njemu.
      "Gospodine, ja sam vaš čovek", objavio je Wasyl. Hoćete li mi se poveriti, reći mi za koga ste i čiju poruku donosite? Boriću se i prilagoditi vašim interesima, gospodine. Samo mi recite koji su."
     Mack je poželeo da može reći, jer je pretpostavio kako mu na ovom uzavrelom mestu trebaju ljudi na njegovoj strani. Ali u ovom trenutku nije znao koja je frakcija najjača, ni na čijoj je strani pravda, ni što treba učiniti što će poboljšati napredak čovečanstva i zaštiti grad Carigrad.
      "Dobri slugo," započeo je, "sve će ti biti rečeno u svoje vreme. jeruj mi, ti ćeš prvi znati gde leže moje simpatije. Za sada, prošeći taborom i vidi kakve su sve priče najaktualnije, onda se za sat ili dva vrati."
     "Idem!" kliknuo je Wasyl i otišao. Mack se ispružio i gotovo trenutno zaspao.

3.

Mack se probudio s osećajem da u šatoru nije sam. Pao je mrak. Sigurno je spavao satima. Neko je doneo upaljenu sveću u zemljanoj posudi. Wasyl, nema sumnje. Njezin treperavi plamen bacao je divlje sene po platnu šatora. Izgledale su gotovo kao čovek; fantastičan čovek u crnom i sivom, prodornih očiju, raskuštrane kose; čovek kakvog ne biste želeli sresti po noći. Bilo je neobično kako je prikaza stvarna. Mack je posegnuo i dotaknuo je. Sene su popustile pod njegovim prstima i osetio je, nemoguće, meso i kosti. Iznenađeno se trznuo unatrag. 
      "Ubo si me", oglasila se prikaza, "ali me nisi pozdravio. Kakvi su to maniri?"
      "Mislio sam da nisi stvaran", rekao je Mack.
       "Pa i nisam, u potpunosti. Ali onda, nisi ni ti. Jer ti nisi onaj koji govoriš da jesi."
       "A ti?"
        "Ja ne govorim ko sam, ali ti znaš ko je to."
Prikaza je stupila na svetlo, otkrila se kao neko čijeg se lika Mack imao razloga sećati, pošto je špijunirao njegova kretanja nekoliko dana pre no što ga je njegov suučesnik, Lett, mlatnuo toljagom po glavi u uličici u Krakowu.
      "Ti si doktor Faust!" procedio je Mack.
       "A ti si prokleta varalica!" odvratio je Faust ljutitim glasom.
Mack se samo delić sekunde uplašio pred besom optužbe. Onda se sabrao. Oni koji čine zlo također imaju kod, baš kao i oni koji čine dobro, i poput njih oni trebaju težiti održanju samopoštovanja, čak i samopouzdanja, u teškim vremenima, kao i u dobrima.
Sad je bilo izuzetno teško vreme: Bilo je vrlo neugodno biti uhvaćen u impersonaciji, još gore biti oči u oči s čovekom koga glumiš. Bila je to situacija koja bi slabijeg čoveka naterala da probledi i cvili:          "Oprostite, gospodine, nisam znao što činim, odmah ću nestati, samo me ne dajte obesiti, molim vas." Ali Mack nije prihvatio ovu ulogu da bi tako lako odustao. I tako je skupio hrabrost, prisetivši se da onaj koji će na svetskoj pozornici glumiti Fausta treba i malo faustovskog duha ako želi uspeti.
     "Izgleda da nam se svrhe ukrštaju ", primetio je Mack. "Ne sumnjam da si ti Faust. Ipak, ja sam također Faust, po autoritetu Mefistofelesa, ni manje ni više."
     "Mefistofeles je pogrešio!"
     "Kad neko veličanstven pogreši, ta pogreška postaje zakon "
Faust se uspravio u punoj visini, koja je bila puno manja od Mackove i rekao: "Moram li slušati ovo kazuističko trabunjanje nekoga ko govori u moje ime? Svete moći, osvetiću ti se ako odmah ne odustaneš i ne prepustiš ovu igru kome je namenjena, to jest meni."
         "Imaš visoko mišljenje o sebi, to je očito", odvratio je Mack. "A ono ko je izabran, meni se čini da sam to ja. Možeš se buniti dok na vrbi ne rodi grožđe, ali to nećeš promenitii."
     "Buniti? Učiniću puno više od bunjenja! Razneću te čarolijama najveće moći, a tvoja će kazna biti najstravičnije primerena."
       "Kakva?" pitao je Mack.
       "Primerena. To znači odgovarajuća. Nameravam ti dati kaznu koja će odgovarati tvom prestupu."
        "Znaš puno reči koje pošteni ljudi nikad ne koriste", ljutito je rekao Mack. "A sada slušaj ovo, Fauste, u potpunosti ti se suprotstavljam. A uz to iza sebe imam Sile Tame kao potporu. Činjenica je, ja sam bolji Faust od tebe!"
     Faust je osetio kako mu bes oči pretvara u usijani ugljen, i borio se zadržati kontrolu. Nije se ovamo došao nadvikivati. Želeo je svoje zasluženo mesto u Milenijskom takmičenju. A izgleda da su pretnje Macku - kojem ionako nije ništa mogao učiniti - gubljenje vremena.
       "Žao mi je što sam izgubio živce", povukao se Faust. "Razgovarajmo razumno."
        "Možda drugi put", odbio je Mack, jer se baš u tom trenutku krilo šatora odmaknulo i Wasyl je ušao. Sumnjičavo je pogledao Fausta.
     "ko je ovo?" pitao je.
        "Stari poznanik", odgovorio je Mack. "Njegovo ime nije važno. Upravo je na odlasku."
Wasyl se okrenuo prema Faustu koji je primetio da bucmasti, mladi pisarčić u ruci ima bodež, a na licu opak izraz.
       "Da," rekao je Faust, "upravo sam na odlasku. Do sledećeg puta ..." naterao se reći,"Fauste."
        "Da, do sledećeg puta", prihvatio je Mack.
         Wasyl je pitao: "Ko je žena pred šatorom?"
         "Oh, to je Margarita", objasnio je Faust. "Ona je sa mnom."
          "Ne zaboravi je povesti sa sobom", upozorio gaje Wasyl. "Ne želimo da nam zalutale drolje tumaraju ovuda."
      Faust je zadržao jezik za zubima, jer se nije usudio otkriti pre savetovanja s Mefistofelesom. Veliki demon sigurno ne bi dobro primio da mu neko uništi takmičenje. Faust je izašao van i počeo hodati. Margarita, koja ga je čekala pred šatorom, stigla ga je i upitala: "Pa, šta se dogodilo?"
"Još ništa", rekao je Faust.
"Kako to misliš, ništa? Nisi li mu rekao tko si ti?"
"Naravno."
"Zašto onda jednostavno ne preuzmeš?"
Faust je stao i pogledao je. "To nije tako jednostavno. Najpre moram razgovarati s Mefistofelesom, a njega još nisam pronašao."
      Okrenuo se kako bi opet počeo hodati i ugledao trojicu vojnika u čeličnim kacigama i s kopljima kako stoje i gledaju ga.
"Ej, ti!" zazvao je jedan od vojnika.
"Ja?" javio se Faust.
"Ovde nema nikoga osim nje, a ne govorim njoj."
"Da?" rekao je Faust. "Šta želiš?"
"Šta radiš ovde?" pitao je vojnik.
"To nije tvoj problem", odbrusio je Faust. "Šta te briga?"
"Rečeno nam je da pazimo na tipove poput tebe, koji se šuljaju oko šatora bez ikakve svrhe. Bolje da pođeš s nama." 
     Fust je shvatio da je govorio bez razmišljanja. Prenagljena pompoznost bila je
nedostatak faustovskog karaktera koju Mack izgleda nije delio s njim. Moraće pripaziti na to. Za sada će se morati uljudno pričati.
Gospodo, mogu sve objasniti."
"Reci to kapetanu straže", uputio ga je vojnik. "Sada mimo pođi s nama ili ćeš osetiti vrh koplja."
I nakon toga su odveli Fausta i Margaritu.


4.

"Šta je novo?" pitao je Mack čim su Faust i Margarita otišli.
"Izvrsne vesti, gospodine", rekao je Wasyl. "Sam dužd Enrico Dandolo želi vas odmah videti."
"Ah, stvarno?" iznenadio se Mack. "Znaš li šta želi?"
"Nije mi se povjrio", priznao je Wasyl. "Ali imam neke pretpostavke."
"Podeli ih sa mnom, dobri slugo, dok se umivam i češljam." Nastavio je s tim
radnjama, poželevši da su ga Mefistofeles i veštice opskrbili rezervnim donjim rubljem.
"Kakav je Enrico Dandolo?"
"On je gorljivi starac", otpočeo je Wasyl. "Kao dužd Venecije, on je zapovednik jedne od najmoćnijih i najdiscipliniranijih vojski celog hrišćanskog sveta. Mi krstaši zavisimo o Venecijancima zbog transporta i zaliha, a oni nas neprestano podsećaju na to. Sam Dandolo je slep i poimalo krhkog tela, pošto je u devedesetima. On je u godinama u kojima bi se većina plemića zadovoljila odmaranjem na svojim seoskim imanjima i jedenjem slatke kaše. Ne i Enrico Dandolo! Jahao je sve od Evrope, viđen je u bitci kod Zadra, gde je zahtevao od
krstaša da zauzmu taj ponosni hrvatski grad ukoliko žele osigurati suaradnju Venecije u ovom Krstaškom ratu. I jesu, ali uz mnogo gunđanja, jer ono što je počelo kao sveti pothvat nakaradno se pretvorilo u još jednu venecijansku trgovačku pustolovinu. Barem tako neki ljudi kažu. Ja o toj stvari nemam mišljenja, sve dok ne čujem vaše."
"Mudro", primetio je Mack i provukao prste kroz kosu.
"Vaše su mogućnosti na tom sastanku", dodao je Wasyl, "mnogostruke."
"Nema sumnje."
"Savez vaših interesa s Venecijom doneo bi vam neslućeno bogatstvo. A naravno, tu je i druga alternativa."
"Šta je ovo?" pitao je Mack. Jer Wasyl je izvadio bodež, proverio vrh na palcu i nežno spustio oružje na stol.
"To je, gospodine, instrument od dobrog toledo-čelika koji bi vam mogao biti koristan ako vaši interesi nisu u skladu s venecijanskima."
     Mack je takođe proverio vrh bodeža na palcu, jer to je u tim vremenima bila
uobičajena stvar. Spremio je oružje u rukav i komentarisao: "Ovo može biti korisno za uveravanje. " Wasyl se uslužno nasmešio.
   Wasyl je pozvao dvojicu vojnika s bakljama. Oni su išli napred i osvetljavali Macku put. Wasyl se ponudio poći s njim, ali Mack je, shvativši da je vreme da se primi posla, odbio. Bilo je mudro raditi sam u ovome trenutku, jer nije mogao reći kad će Wasyl shvatiti da se njegovi interesi uopšte ne poklapaju s Mackovim.
      I tako je krenuo. Dok je hodao primetio je značajnu uskomešanost tabora. Skupine vojnika trčale su amo-tamo, oklopljeni konjanici galopom su prolazili. Bile su upaljene brojne vatre, osećala se atmosfera velikog pothvata.
      Duždov šator bio je ogroman, izrađen od belog svilenog platna kroz koje se videla svetlost. Sam dužd sedeo je na malom stolcu za stolom. Ispred njega se nalazio poslužavnik, a na poslužavniku gomila neobrađenih dragulja. Enrico Dandolo se igrao njima. Bio je krupan čovek, još uvek impozantan uprkos svojim brojnim godinama Sada je izgledao gotovo izgubljen u svojoj krutoj brokatnoj odeći. Na glavi je imao malu baršunastu kapu sa sokolovim perom Venecije postavljenim pod uglom. Njegovo usko lice bilo je neobrijano,
siva je brada srebrnim iskricama reflektovala odsjaj vatre. Imao je tanke, suhe usne, očne duplje su mu pokazivale zamagljeno plavkasto sivilo mrenastog slepila. Nije podigao pogled kad je sluga najavio prisustvo gospodina Fausta, nedavno pristiglog sa Zapada.


    " Uđite, sedite, dragi moj Fauste", ponudio je Enrico Dandolo, glas mu je bio zvonak i snažan, govorio je tečnim nemačkim, ali sa stranim naglaskom. "Sluge su donele vino, zar ne? Uzmite čašu, moj dobri gospodine, osećajte se kao kod kuće u mojim skromnim odajama. Sviđaju li vam se ove igračke?" Pokazao je poslužavnik s draguljima.
     "Viđao sam takve s vremena na vreme", rekao je Mack, saginjući se nad poslužavnik.
     "Ali nikad veće. Ovi imaju briljantan sjaj i izgledaju poput izvanrednih primeraka."
    "Rubin je posebno lep, zar ne?" pitao je Dandolo i svojim debelim belim prstima podigao dragulj veličine golubljeg jajeta i vrtio ga u ruci. "Poslao mi ga je nabob od Taprobanea. A ovaj smaragd" - prsti su mu nepogrešivo krenuli do njega - "ima silnu vatru za svoju veličinu, ne mislite li tako?"
     "Mislim, uistinu", potvrdio je Mack. "Ali divim se, gospodine, što slepi kao što jeste, ipak možete osetiti te kvalitete i navesti njihove osobine. Ili ste razvili vid u prstima?"
     Dandolo se nasmejao, grubo bas cerekanje koje je završilo suhim kašljem. "Oči u mojim prstima! Kakva mašta! Ipak, ponekad verujem da je tako, jer moje ruke tako vole dodirivati lepe dragulje pa su ih same naučile ceniti. Takođe obožavam dobru odeću, kao i svaki pravi Venecijanac, i mogu vam reći puno više o napetosti osnove i potke nego flamanski krojač. Ipak, sve su to zabave starca. Imam nešto puno vrednije od toga."
     "Uistinu, gospodine?" upitao je Mack.
       Pogledajte ovo." Starac je posegnuo iza sebe, njegovi su prsti pronašli i otvorili poklopac velike drvene škrinje. Posegnuo je unutra i izvadio veličanstveno izrezbarenu drvenu sliku koja je počivala na baršunu.
"Znate li što je ovo?" zapitao je Dandolo.
"Uistinu ne znam", kazao je Mack.
"To je ikona Sv. Basila. Govori se da njezino posedovanje osigurava neprekinutu
sigurnost i prosperitet grada Carigrada. Znate li zašto vam ovo pokazujem?"
"Ne mogu zamisliti, gospodine."
"Zato što želim da svojim gospodarima odnesete poruku. Slušate li pažljivo?"
"Da", rekao je Mack, uma ispunjenog pretpostavkama.
"Recite Svetom ocu u Rimu da pljujem na njega i njegovu podlu ekskomunikaciju. Sve dok je ova ikona u mom posedu nemam potrebe za blagoslovima."
"Želite da mu to kažem?" pitao je Mack.
"Doslovno."
"Hoću, ako ću ikad imati sreće i upoznati Svetog oca."
"Nemojte se igrati sa mnom", zatražio je Dandolo. "Iako to tajite, znam da ste njegov izaslanik."
"Najponiznije vas molim za ispravku", skrušeno je opovrgnuo Mack. "Ja ne dolazim od pape. Predstavljam druge interese."
"Uistinu niste od pape?"
     Starčev je slepi pogled bio tako žestok da bi Mack zanekao čak i da je bio papin izaslanik.
"Apsolutno nisam! U potpunosti suprotno!"
Starac je zastao i razmislio o tome. "U potpunosti suprotno, ha?"
"Da, tačno!"
"Čiji ste izaslanik?" insistirao je Dandolo.
"Siguran sam da to možete zaključiti", rekao je Mack, i odlučio pokušati malo faustovske neizravnosti.
      Dandolo je razmislio. "Shvatio sam! Sigurno ste od Zelenobradog Bezbožnika! On je jedini koji ovde nema izaslanika!"
     Mack nije imao pojma ko je Zelenobradi, ali je odlučio zaigrati.
"Neću reći da, neću reći ne", mudrovao je. "Ali da sam izaslanik tog Zelenobradog, što biste mu vi imali za reći?"
"Recite Zelenobradom da je dobrodošao u naš pothvat, da smo svesni jedinstvene uloge koju samo on može odigrati."
"To će mu biti zanimljivo za čuti. Ali šta tačno?"
     Mora početi svoj napad na Barbarsku Obalu ne kasnije od nedelju  dana od današnjeg dana. Možete li mu tu poruku preneti na vreme?"
    "Ima puno stvari koje mogu", izjavio je Mack. "Ali najpre moram znati zašto."
"Razlozi bi trebali biti očiti. Ukoliko ih Zelenobradi, koji vodi pirate Peloponeza, ne neutrališe, gusari Barbarske Obale sposobni su nam pokvariti planove."
"Da, uistinu", rekao je Mack. "Koji su to planovi, onako usput?"
"Naši su planovi zauzimanje Carigrada, naravno. Mi Venecijanci smo svoju pomorsku silu znatno raštrkali kako bismo ovu skupinu Franaka doveli ovamo u Aziju. Ako pirati napadnu naše dalmatinske provincije dok smo mi ovde, bojim se da bismo došli u vrlo tešku situaciju."
     Mack je kimnuo i nasmešio se, ali u sebi je ključao od uzbuđenja. Znači, Dandolo je planirao zauzeti Carigrad! To se ni u kakvoj mašti nije moglo smatrati njegovim očuvanjem. Izgleda da je bilo jasno da Dandolo mora otići, a vreme nikad neće biti bolje nego sada, dok je bio sam sa starcem u njegovom šatoru, u vreme kad je tabor Franaka bio uskomešan.
      Mack je izvadio nož iz rukava.
"Shvatate", rekao je Dandolo, igrajući se s rubinom, moji su planovi za ovaj lepi grad uistinu dalekosežni, I nijedan čovek, osim vas i vašeg piratskog šefa, neće znati šta  nameravam."
 "To je velika čast", zahvalio je Mack, pokušavajući odlučiti gde da zabije nož, u prsa ili...
"Carigrad je grad koji je video bolje dane", nastavio je Dandolo. "Nekoć je bio
veličanstven i celi ga se svet bojao, a sada je samo bedna sjenka zahvaljujući
neusposobnoj  vladavini svojih glupih kraljeva. Ja ću to zaustavili Ne, ja neću vladati. Venecija mi je dovoljna! Ali staviću svog čoveka na bizantski tron, a on će imati zapovedi da vrati gradu njegovu slavu i veličanstvenost. Uz savez Venecije i Carigrada, celi će svet u čudu gledati na doba Velike trgovine i napretka koji će uslediti."
     Mack je oklijevao. Bio je spreman udariti. Ali Dandolove su reči prizvale viziju velikog grada vraćenog u punu snagu, grada koji je temelj napretka i trgovine, mesta koje bi moglo biti prekretnica u svetskoj istoriji.
"A kojoj bi religiji ovi Grci pripadali?" pitao je Mack.
"Uprkos  mojim nesuglasicama s papom," objasnio je Dandolo, "ja sam dobar hrišćanin. Mladi Aleksije mi je najiskrenije obećao da će, kad se preuzme vlast, vratiti svoje podređene pod zakonitu vlast Rimske stolice. Onda će papa poništiti moju ekskomunikaciju, ah, možda će me čak i proglasiti svecem, jer tako veliki pothvat preobraćenja nije viđen u modernim vremenima."
"Gospodine!" viknuo je Mack. "Vaša je vizija sveta i uistinu opčinjavajuća! Računajte na mene, gospodine, pomoći ću vam na bilo koji mogući način!"
     Starac je posegnuo i čvrsto zagrlio Macka. Mack je mogao osetiti čekinje starčeve brade, i toplu so njegovih suza dok je podizao glas kako bi zahvalio Nebesima. Mack je također nameravao reći nekoliko reči u slavu Nebesima, jer nije moglo štetiti, kad su iznenada naoružani ljudi banuli u šator.
    "Gospodine!" povikali su. "Napad je počeo! Villhardoin već sada vodi ljude u napad!"
"Povedite me u borbu!" viknuo je Dandolo. "Za ovaj ću se cilj osobno boriti! Moj oklop, brzo! Fauste, prenesite moju ponudu Zelenobradom, kasnije ćemo još razgovarati!"
   Nakon tih reči starac je uz pomoć sluga izašao iz šatora, uzevši sa sobom svetu ikonu, ali ostavivši vreću dragulja. Mack je stajao u šatoru, sene su plesale gore-dole njegovim svilenim zidovima, i zaključio kako će ovo vrlo liepo funkcionisati. Spasiće Carigrad i još zaraditi, kao i Enrico Dandolo. Ali za slučaj da stvari krenu naopako ... Pronašao je malu platnenu vrećicu i uzeo lep izbor dragulja, a onda požurio u noć.

5.

Vojnici su odveli Fausta i Margaritu do niske drvene zgrade izgrađene od čvrstih
neoličenih dasaka. Bila je to tamnica, Faust je odmah znao da je to jedan od prenosivih modela prikladan za putujuće vojske. Ova je tamnica bila iznimno dobro napravljena, uvezena iz Španije, gdje su andaluzijski Mauri znali izrađivati ove stvari. Nakon ulaska, vojnici su Faustu i Margariti pokazali mučionicu, čudo minijaturizacije i veštog stolarstva.
"Ne možemo rastaviti čoveka, kao u Evropi," rekao im je jedan vojnik, "ali mu
definitivno možemo rasturiti noge i ruke, a to ima isti efekat kao i rad na celom telu. Ova kliješta za prste mogu raditi isto što i veći modeli, a nisu veća od onih kojima bi drobio orahe. Tu je naša gvozdena  devica, manja od one koju imaju u Nurnbergu, ali sa više šiljaka. Mauri znaju kako na kvadratni centimetar staviti više šiljaka od ikoga. Naša klešta nisu pune veličine, ali trgaju meso na vrlo zadovoljavajući način."
"Nećete nas mučiti!" povikao je Faust.
"Naravno da ne", rekao je vođa vojnika. "Mi smo obični vojnici. Obično ubijanje je dovoljno dobro za nas. Hoće li vas mučiti ili ne, zavisi o upravitelju tamnice."
       Čim su vojnici otišli, pritom zaključavši vrata za sobom, Faust se sagnuo i počeo crtati pentagram na praskavom podu koristeći grančicu koju je pronašao u uglu. Margarita je sela na stolicu bez naslona koja je bila jedini nameštaj u ćeliji i gledala ga.
    Faust je izrecitovao čaroliju, ali se ništa nije dogodilo. Problem je bio u tome što nije doneo puno magičnih sastojaka, lako je velika bila njegova žurba da pronađe varalicu. Ipak, morao je pokušati. Obrisao je crte i opet ih nacrtao na prašnjavom podu tamnice. Margarita je ustala i počela se prešetavati amo-tamo poput lavice u kavezu.
"Nemoj stati na pentagram", rekao joj je Faust.
"Neću, neću", odvratila je ozlojeđeno Margarita. "Hoćeš li učiniti nešto s njim?"
"Radim na tome", promrmljao je Faust. Na dnu svoje vrećice pronašao je komadić bunike, dodao mrvicu imele koja mu je ostala s ceremonije zimskog solsticija. Protresao je rukave i pronašao nešto antimona. A u cipelama je imao dvie olovne kuglice. Što mu je još trebalo? Obična prašina moraće zameniti humus s groblja. A prašak od mumije zamijeniće šmrkljima.
"To je odvratno", zgražala se Margarita.
"Ćuti, može ti spasiti život."
      Sve je bilo spremno. Faust je zamahnuo rukama i počeo čarati. Bljesak ružičaste svetlosti pojavio se u središtu pentagrama, isprva samo jarka tačkica, a onda se povećala.
"Oh, uspso si!" povikala je Margarita. "Ti si predivan!"
"Tišina", prosiktao je Faust. A onda je, okrenuvši se prema rastućoj svetlosti, rekao: "O duše iz najcrnjih dubina, zovem te u ime Asmodeja, Belzebuba, Beliala -" Iz jarke svetlosti začuo se glas. Bio je to glas mlade žene, i nezainteresirano je rekao: "Molim vas, prestanite prizivati. Ja nisam duh kojeg možete prizvati."
"Nisi?" pitao je Faust. "Šta, ili ko si onda?"
"Ja sam predstavnica Paklenske komunikacijske službe. Ne možemo prihvatiti vaše prizivanje u njegovom sadašnjem obliku. Molim vas proverite vašu čaroliju i ako mislite da ste krivo radili, molim vas pokušajte ponovno. Hvala vam. Želim vam ugodan dan." Glas je utihnuo i ružičasta svetlost je jenjala i nestala.
"Čekaj!" viknuo je Faust. "Znam da nemam sve potrebne sastojke. Ali imam većinu! Sigurno se može napraviti izuzetak…."
      Nije bilo odgovora. Ružičasta svetlost je nestala, i u tamnici nije bilo drugih zvukova osim tupkanja Margaritine noge.
      Izvana su se začuli glasovi. Toptanje nogu. Zveckanje i zvoncanje verižnjača. Škripa velikih drvenih kotača na nepodmazanim osovinama. Glasovi vojnika koji uzvikuju zapovedi. Takođe se čuo još jedan zvuk. Bio je to zvuk monotonog glasa koji je recitovao nešto što je Faustu sličilo na čaranje. Rekao je Margariti da zaćuti i prislonio uho na zid. Da, taj je zvuk dolazio iz susedne tamnice. Ali nije slušao čaranje. Umesto toga, bila je to molitva.
    "O, čuj me, Bože", govorio je prigušeni glas. "Nisam učinio ništa zlo, a ipak sam potonuo u prokletu dvostruku tamu, tamu mog vlastitog slepila i tamu ove zatvorske ćelije. Ja, Isaac, koji sam nekad bio kralj Carigrada i znan kao Aleksije III., učinio sam mnoga pobožna i religijska dela, crkvama Carigrada dao sam sledeće stvari..." Usledilo je nabrajanje darova pojedinačnim crkvama i svećštenicima, a nabrajanje je bilo tako dugačko da se Faust mogao okrenuti prema Margariti i reći: "Znaš li ko je u susednoj tamnici?"
"Uistinu me nije briga", odbrusila je Margarita. "Ja samo želim izaći iz ove."
"Tišina, devojko! U toj tamnici trune Isaac, stari kralj Carigrada, kojeg je zbacio okrutni brat, proglasio se imperatorom i oslepio Isaaca."
"Putujemo u uzvišenom društvu, nema sumnje", rekla je sarkastično Margarita.
"Tišina! Neko otvara vrata njegove tamnice!"
       Faust je slušao i čuo okretanje ključa, vrata su se otvorila, a onda opet zatvorila. Čuo je šuštanje koraka (daščani zid bio je vrlo tanak), a onda je nastupila kratka tišina. Onda se čuo Isaacov molećivi glas koji je pitao: "Ko mi to dolazi? Je li to dželat? Pričaj, jer te ne mogu videti."
     "Ni ja tebe ne mogu videti", odgovorio je duboki glas. "Ali donio sam ti spas kojemu ne treba pogled da bi olakšao."
"Doneo si mi što?"
   "Spas. Lek. Pomoć. Olakšanje. Zar ne prepoznaješ moj glas, Isaac? Ja sam Enrico Dandolo!"
"To je dužd!" prošaptao je Faust Margariti. "Enrico Dandolo, svemoćni venecijanski dužd!" Faust je podigao glas i povikao: "Dužde Dandolo! Ovamo! Molimo vas za vaše posredovanje!"
       Čuo žamor glasova, topot koraka. A onda su se vrata Faustove tamnice naglo otvorila.
      Ušla su dvojica vojnika. A iza njih se nalazio visoki, uspravni, stari lik Enrica Dandola, veličanstvenog u brokatnoj grimiznoj i zelenoj odori, u ruci je držao ikonu Sv. Basila.
"Ko si ti što me zoveš imenom mojim?" zahtevao je Dandolo.
"Ja sam Johann Faust", povikao je Faust. "Došao sam na ovo mesto ispraviti veliku nepravdu koja mi je učinjena. Ovde se nalazi momak koji kaže da je ja, a svojom je pričom nasamario lakovernu paklensku silu. On tvrdi da je veliki čarobnjak, ali nije. Ja sam veliki čarobnjak!"
 "Vidim", rekao je Dandolo.
  "Molim vas, Enrico Dandolo, pustite me s ovog mesta i svi ćete od toga imati velike koristi!"
"Ako si tako veliki čarobnjak," primetio je Dandolo, "zašto ne pobegneš?"
"Čak i čarobnjak treba malo alata", odvratio je Faust. "Ovde nemam svoju opremu za čaranje. Ipak, kad bih imao samo jedan delić koji mi nedostaje za kompletiranje čarolije - na primjer tu ikonu koju držite u ruci ..."
      Enrico Dandolo ga je ljutito pogledao. "Prizivao bi sa svetom ikonom Sv. Bazila?"
"Pa, da, naravno, svete ikone tome i služe!"
"Jedina svrha ikone Sv. Bazila", zagrmio je Dandolo, "je štititi grad Carigrad od
propasti.
"Pa, baš i ne radi dobar posao, zar ne?"
"Ne brini o tome. To nema veze s tobom."
"Možda nema", priznao je Faust. "Barem nas oslobodite, pošto vam nismo učinili ništa zlo i nismo vaši neprijatelji."
"Trebaću razmotriti tvoju tvrdnju da si čarobnjak", rekao je Dandolo. "Vratiću se."
    Nakon toga se okrenuo i, vođen vojnicima, napustio tamnicu. Vrata su se uz tresak zatvorila i ključ se opet okrenuo.
"Nemoguće se sporazumeti s ovim zatucanim Venecijancima!" jeknuo je Faust.
"Oh, Bože moj, što ćemo sada?" naricala je Margarita.
       Margarita je bila u depresiji. Ni sam se Faust nije osećao veselije, iako ga je u njegovom slučaju više iritirao povređeni ponos nego strah od smrti. Šetao je amo-tamo i pokušavao pronaći izlaz. Bilo je glupo što je krenuo ganjati Mefistofelesa, a da se pritom nije osigurao da je njegova magija spremna. Setio se kad je proputovao Evropu s vrećom trikova. Uvek je bio spreman. Je li mu ugled pomutio pamet? I ako je, kako bi to trebao znati?

Opet se igrao pentagramom, više da bi zaokupio ruke nego sa stvarnom nadom u uspeh. Začudio se kad je vidieo kako se unutar nacrtanih linija opet pojavljuje svetlost. U početku je to bila mala svetlost, baš kao i pre, ali je narasla, a ovog je puta bila crvenonarančasta, boja koja je najavljivala posetu nečeg paklenskog.
     Kad je svetlost poprimila ljudski oblik Faust je povikao: "O duše! Prizvao sam te iz najcrnjih dubina -"
 "Ne, nisi", reklo je stvorenje u svetlosti koje je sada poprimilo izgled malog demona lisičjeg lica, kratkih jarećih rogova, odevenog u pripijeno odelo od tuljanove kože koje je isticalo njegovu dobru građu.
"Nisam te prizvao?"
"Definitivno nisi. Dolazim kad ja to poželim. Ja sam Azzie, demon."
"Jako mi je drago što smo se upoznali", odvratio je Faust. "Ja sam Johann Faust, a ovo je moja prijateljica Margarita."
"Znam ko si ti", izjavio je Azzie. "Promatrao sam tvoja dela, i Mefistofelesova, i
drugog čoveka koji se naziva Faust."
"Onda znaš da je on varalica! Ja sam Faust!"
"Uistinu jesi", potvrdio je Azzie.
"Pa, onda?"
"Pa, razmišljao sam o situaciji. Imam predlog za tebe."
"Napokon!" povikao je Faust. "Priznanje! Osveta! Večna zadovoljstva!"
"Ne tako brzo", zaustavio gaje Azzie. "Nisi čuo uslove mog predloga."
"Pa onda, van s njima!"
"Ne, ne ovde", usprotivio se Azzie. "Franački zatvor nije mesto gde ja održavam
pregovore."
"Gde onda?"
"Imam u mislima određeni planinski vrh", odgovorio je Azzie. "To je visoka planina u Kavkazu, nedaleko od mesta gde je Noa našao zemlju nakon Potopa. Tamo možemo razgovarati i ja mogu izložiti svoj predlog onako kako dolikuje."
"Vodi, onda", rekao je Faust.
"Ej, što je sa mnom?" pitala je Margarita.
"Šta je s njom?" prihvatio je Faust.
"Ona ne može s nama. Moja je pogodba samo s tobom, Fauste, ne s nekom devojčurom koja te prati."
"Ti si neki opaki frajer!" razljutila se Margarita. "Ja sam s njim! Čak sam mu i pomogla u čaranjima. On me pozvao sa sobom. Johanne, ne možeš me ostaviti ovde!"
Faust se okrenuo prema Azzieju. "Nije u redu, znaš."
"Dajem ti svoju časnu reč", obećao je Azzie, "da će biti u redu."
"Siguran si?"
"Nikad nisam pogrešio u takvim stvarima."
"Onda idemo", pristao je Faust. "Margarita, nakon nekog ćemo vremena opet biti
zajedno. Mrzim ovo činiti, ali posao |e posao." Ali u stvari, Faustu nije bilo žao što je ostavlja, jer se Margarita nije pokazala tako predivnom i podložnom kao što se nadao.
"Ne, ne! Povedi me sa sobom!" Nesretna devojka potrčala je prema Faustu i pokušala ga obgrliti rukama. Ali Azzie je mahnuo rukom. Podigli su se dim i plamen i Mirgarita je morala ustuknuti. Kad su se raščistili, Faust i Azzie sli nestali, bila je sama u tamnici, a čuli su se teški koraci vojnika koji su prilazili vratima.

6.

Azzie je teglio Fausta i leteo brzo i visoko, iznad tornjeva Carigrada, onda na jugozapad iznad velike Anadolske ravnice. Preleteli su poneko blatno selo, domove Turaka koji su se doselili na ovo mesto Bogu iza nogu, i čak su i sada pljačkali prema severu sve do utvrđenih zidina velikog grada. Nakon nekog vremena leteli su iznad područja niskih, ogoljenih brda, a onda su stigli do prvih vrhova Kavkaskog gorja. Azzie je poletio još više kako bi prešao iznad njih, a Faust je počeo divljački drhtati od rijetkog, hladnog zraka. Planine su ležale ispod njih, njihovi su vrhunci probijali paperjaste bele oblake osvetljene blistavim suncem.
"Vidiš onu veliku ispred nas?" pitao je Azzie Fausta, podigavši glas u vetar. "Tamo idemo."
     Spustili su se na njezin vrh, zaravan okupanu briljantnim podnevnim suncem. Faust je želeo pitati Azzieja kako je to postigao, pošto je bila noć kad su napustili tabor krstaša. Ali nije želeo ispasti neznalica pa je umesto toga rekao: "Gde smo?"
"Ovo je Crescendo, najviši vrh Kavkaza", rekao je Azzie. "Nije daleko od Ararata, gde je Noa pronašao zemlju nakon Potopa."
     Faust je došao do ruba. Kroz kristalno čisti zrak mogao je videti kilometrima i
kilometrima, sve do mirnih naselja u podnožju. Iza toga je jedva mogao nazreti ružičastu kamenu palačtu, ukrašenu belim zidovima i tornjevima, koja je jako podsećala na rođendansku tortu.
"Šta je ono?" pitao je.
"To je dvorac Bezbrižni", odgovorio je Azzie. "Biće tvoj ako učiniš što želim."
"Koje su posebne osobine dvorca Bezbrižni?" upitao je Faust.
"Primećuješ onaj ružičasti kamen od kojeg je Bezbrižni izgrađen? To je kamen sreće, potiče iz Zlatnog doba čovečanstva, kad je sve bilo u skladu. Taj je kamen tako ispunjen esencijama sreće i veselja da čovek oko njega većinu vremena provodi u stanju blage euforije. To je mesto gde možeš biti sretan i bezbrižan, Fauste. I ova palata ima uobičajeni asortiman najpoželjnijih eva, lica tako lepih da ti srce stane, tela zbog kojih bi i anđeo zaplakao, iako mu je bolje da ga njegovi nadređeni ne ulove u tako neanđeoskom ponašanju."
"Dvorac Bezbrižni odavde izgleda vrlo mali", primetio je Faust.
"Svojstva svetlosti i zraka na ovoj su planini takva", objasnio je Azzie, "da ako malo zaškiljiš možeš povećati svoj pogled i videti što god poželiš."
       Faust je zaškiljio, ispočetka prejako, jer je otkrio da zuri u zid s udaljenosti od otprilike pet centimetara. Zaškiljio je manje i bio je u stanju pomaknuti pogled sa zida i dobiti panoramski pogled na palačtu. Dvorac Bezbrižni uistinu je bio očaravajuće mesto. Faust je video brojne fontane, uredno pošljunčene staze koje su krivudale kroz veliki i dobro održavan vrt, vidio je bezbroj pitomih jelena koji su lutali njegovim hladovitim područjem, brojne šarene papige koje su živele na drveću i pretvarale mesto u pokretno šarenilo. Video je sluge, odevene u bele odore kako šeću s punim poslužavnicima mesa, voća, oraha i lešnjaka, i
činije začinjenih umaka. Ovu su gozbu nudili gostima, koji su bili odeveni u raskošne šarene odore. Faust je mogao videti da je nekoliko gostiju visoka i plemenitoga roda, imali su tako lepo oblikovane glave kakve nije video od proučavanja drevnih rimskih skulptura.
"Ko su oni ljudi?" upitao je.
"To su filozofi", odvratio je Azzie. "I njihova će svrha biti razgovor s tobom o uzrocima i povodima stvari, i dodavanje njihovog znanja tvojoj svetlosno brzoj inteligenciji. Sada pomakni pogled udesno - tako - i pogledaj onu kupolu koja stoji odvojena od drugih zgrada."
"Da, šta je to?" pitao je Faust.
"To je riznica dvorca Bezbrižni", rekao je Azzie. "Prepuna je blaga: dragulja prve vode, neusporedivih bisera, žada najveće kvalitete, i ostalih lepih stvari."
Faust je opet zaškiljio i malo nakrivio glavu.
"Šta to vidim daleko na obzoru?" zanimalo ga je. "Izgleda kao oblak prašine koji se kreće."
Azzie je pogledao. "To nije bitno."
"Ali šta je to?"
"Ako moraš znati, to je skupina divljih turskih ratnika", odgovorio je Azzie.
"Pripadaju li oni dvorcu Bezbrižni?"
"Bojim se da ne. Oni su ovde prilična pretnja. Ali ostavljaju dvorac Bezbrižni na
miru."
"Ali što ću učiniti ako me napadnu?" zapitao je Faust. "Onda mi moje bogatstvo i veseli život baš neće puno pomoći, zar ne?"
  Promene su uvek s nama", kazao je Azzie. "Ispred svake palate postoje divlji ratnici koji žele ući unutra. A ponekad i uspiju. Ali ne boj se, ja te neću ostaviti u opasnosti. Mogu ti dati palate u raznim delovima sveta. Postoji puno lepih gradova u kojima bi mogao živeti. Takođe ne bi bio ograničen na svoje vreme. Ako želiš šetati Atenom s Platonom, na primer, ili drevnim Rimom kako bi razgovarao s Vergilijem ili Cezarom, mogu to srediti."
"To zvuči jako dobro", priznao je Faust. "Ali što je s mojim zasluženim mestom u ovom velikom takmičenju  između Tame i Svetlosti?"
"Mislim da mogu učiniti nešto u vezi toga", rekao je Azzie. "Shvataš da ja nisam kriv što je počinjena pogreška. To je onaj glupi Mefistofeles, a ja mu nameravam održati lekciju. Ali najpre ću se morati malo raspitati, jer je takmičenje u toku i Sile Svetlosti i Tame ne bi bile zadovoljne kad bi se prekinulo. Ali s malo sreće, i rečju ili dve na pravom mestu, mislim da te mogu ubaciti u Igru na Mackovom mestu."
"I ti bi to učinio za mene?"
"Da, bih", potvrdio je Azzie. "Ali postoji uslov."
"Koji?"
"Moraš mi se zakleti najjačom pzakletvom koju znaš da ćeš me u svakom trenutku slušati, a posebno što se tiče takmičenja, da ćeš mi se zakleti i slušati me."
Faust se ponosno uspravio. "Ja, slušati tebe? Ja sam Faust, a ko si ti? Samo neki gotovo anonimni okaljani duh!"
"Ja ne bih rekao okaljani", usprotivio se uvređeni Azzie. "To je zla novinska patka o nama demonima. U svakom slučaju nema ničeg nečasnog u slušanju demona. Ljudi to rade celo vreme."
"Ne Faust", pobunio se Faust. "Zašto to smatraš neophodnim?"
"Zato što imam plan, pomoću kojeg ti možeš povratiti svoje i moje zasluženo mesto u događajima. Ali moraš učiniti ono što ti kažem. Nećeš me smatrati preopakim gazdom. Hajde, hoćeš li učiniti to?"
       Faust je razmišljao i žestoko dvojio. Bio je u iskušenju. Biti vladar dvorca Bezbrižni je svakako značilo napredak u donosu na položaj profesora alhemije u Krakowu. Ali nije se mogao naterati da pristane slušati Azzieja. Duboko usađeno unutarnje oklevanje ga je zadržalo. Nije bilo toliko u pitanju to što je Faust čovek hteo da bude po njegovom. Više je bilo to što, kao utelovljenje arhetipskog duha Fausta, nije mogao sebe učiniti podložnim duhu koji bi, po prirodi stvari, trebao služiti njemu.
"Ne mogu to učiniti", izjavio je.
"Ah, ali razmisli", nagovarao ga je Azzie. "Kako bi bilo kad bi takođe ubacio bit lepote koju svi muškarci traže. Mislim, naravno, na nikog drugog nego na neusporedivu Helenu Trojansku."
"Ne zanima me. Već imam curu."
"Ali nemaš Helenu Trojansku!"
"Ne zanima me", ustrajao je Faust.
Azzie se nasmešio. "Samo pogledaj."
      Rekavši tako, demon je mahnuo rukom. I tamo, na vrhu planine, pred Faustovim očima počela se pojavljivati žena. A onda je stajala pred njim. Gledala ga je očima nedokučive boje, Faust nije mogao reći koje, pošto se činilo da menjaju boju kako su oblaci prelazili preko sunca. Jednog trenutka sive, drugog plave, a trećeg zelene. Nosila je klasičnu grčku odoru, belu, jako nabranu tuniku, s trakom preko jednog ramena, dok je drugo bilo golo. Njene su
proporcije bile tako veličanstvene da bi bilo smešno i uzaludno pokušati izdvojiti neku osobinu iznad ostalih; reći njen je nos vrlo lep, ili, ima lepe obrve, ili, ima dobro oblikovano poprsje, ili, njezine su noge skladne. Sve su ove izjave bile istinite, ali Helena je nadilazila opis i usporedbe. Bila je ono savršenstvo koje muškarci ponekad, mutno, nazru u snovima. Na neki svoj način bila je potpuna, ideal viši od ljudskog bića, a ipak je bila ljudsko biće. I koji god su se nedostaci na njoj mogli naći, služili su samo kako bi povećali njeno savršenstvo samom svojom ljudskošću.
     Faust ju je gledao i bio na opakom izazovu. Ona je bila velika nagrada za zadobiti jer - bez obzira na samu njezinu poželjnost - bio je tu i užitak koji se dobivao time što ćeš je oduzeti svim ostalim muškarcima, i što ti onda zavide svi muškarci sveta, osim pedera. Imati Helenu učinilo bi čoveka bogatijim od riznica kralja kraljeva. Ali takođe je trebalo platiti cenu. Jer čovek koji poseduje Helenu i njezin je posed, i nema ni dušu ni sudbinu koju bi mogao zvati svojom. Njegova bi slava patila u poređenju  s njenom. U njegovom slučaju, o njemu više ne bi mislili kao o Faustu, arhetipu. Najverovatnije bi o njemu govorili kao o Heleninom muškarcu. I njegova vlastita veličajnost bila bi bleda u poređenju  s njezinom. Paris je najverovatnije bio jako dobar čovek, nekoćad u drevnoj Troji
kad ju je oteo Menelaju. Ipak, ko se sada seća Parisa?
     To su bili svi ti razlozi, a postojao je još jedan: Faust je znao da je želeti Helenu jedna stvar, ali posedovati je, bilo bi arhetipski nezdravo. On je Faust, solo-igrač, samac. On neće biti igračka nijednom muškarcu, ne, ni ženi lakođer.
    Brzo je progovorio, pre no što ga je prizor njene fatalne lepote mogao začarati. "Ne, ne," rekao je, "neću je, i neću biti tvoj čovek."
      Azzie je slegnuo ramenima i nasmešio se. Činilo se kao da nije posve iznenađen njegovom odlukom. Sigurno je znao od kakvog je čvrstog materijala Faust sazdan, i shvativši to, Faust je osetio plam ponosa u srcu. To je nešto, kad čak i demon poštuje tvoju nepokolebljivost!
"U redu", rekao je Azzie. "Rešiću je se. Ali vredilo je pokušati." Napravio je seriju pokreta rukom, veštinom kojoj se Faust morao diviti: čarobnjaci prepoznaju veštine i znanje drugih čarobnjaka po zavojitosti pokreta ruku i prstiju. Azzie je bio najbolji.
     Oko Helene je na trenutak zatreperila svetlost, koja je kroz ovo prošla prilično pasivno. Ali onda je treperenje prestalo. Azzie je ponovio pokrete. Ovog puta nije bilo čak ni treperenja.
"Pa, nije li to čudno?" upitao je Azzie. "Ta Čarolija nestajanja obično radi jako dobro. Moraću je proveriti kasnije, kad ću imati vremena. Ej, slušaj. Helena je dobra cura i treba joj mali odmor od Hada gde trenutno stanuje. Kako bi bilo kad bi neko vreme ostala s tobom, a ja ću je kasnije odvesti natrag?"
        Faust ju je pogledao i srce mu je jače zatuklo u grudima, jer, iako su njegovi racionalni razlozi da je odbije bili nepobitni, njegovo je srce govorilo drugačije. Ali uspio se kontrolisati i reći: "Pa, dobro, paziću na nju neko vreme, ako želiš. Naravno, tu je Margarita."
"Ne brini za nju", umirio ga je Azzie. "Ništa joj se neće dogoditi. I u svakom slučaju, mogu ti reći da ona nije dobra za tebe."
"Stvarno misliš tako?" pitao je Faust.
"Veruj mi. Demon po žaru u prsima zna kad je veza osuđena na propast. Vidimo se kasnije, opet ćemo razgovarati. Siguran si da te ničime ne mogu dovesti u iskušenje?"
"Ne, ali hvala na pokušaju."
"Onda dobro. Moram ići."
"Čekaj!" zaustavio ga je Faust. "Možeš li mi dati nekoliko sastojaka koji mi trebaju za moju Čaroliju putovanja? Inače ćemo Helena i ja prilično dugo biti nasukani na ovom planinskom vrhu."
"Dobro da si to spomenuo", rekao je Azzie. Posegnuvši u vrećicu koju svi demoni nose, ali koja, zbog čarolije, ne čini ispupčenje na njihovoj odeći, Azzie je izvukao razne trave, lekovito bilje, nadrilekove, pročišćene metale, nepoznate otrove i slično, i to dao Faustu.
"Hvala ti", rekao je Faust. "S ovime na raspolaganju sam ću krojiti svoju sudbinu. Tvoja je ponuda bila velikodušna, Azzie, ali ovu stvar s varalicom mogu i sam rešiti"
"Onda zbogom!" povikao je Azzie.
"Zbogom", odzdravio je Faust.
Obojica su zauzela pozu, desna ruka visoko u zraku, dlan prema van, palci savijeni, čarobnjački pozdrav - onda je Azzie nestao u bljesku, a Faust je trenutak kasnije, u Heleninom društvu, također nestao u jednom.

7.


Margarita nije mogla verovati. Oduvek je slušala kako su magovi prevrtljiva sorta, ali ovo je stvarno bilo neverovatno. Otišla je iz taverne u Krakowu do ćelije u Carigradu, a nije čak ni znala zašto je uhvaćena. I tu je, napuštena od Fausta i najverovatnije u velikoj frci. Šetala je amo-tamo ćelijom, a onda zadrhtala kad je čula težak zvuk koraka kako dolaze hodnikom. Koraci su zastali, vrata susedne ćelije s treskom su se otvorila.
       Margarita je čekala i slušala. Nastala je kratka pauza. Onda su se koraci opet začuli. Stali su ispred njene ćelije. Čula je grebanje ključa u hrđavoj bravi. Onda se ključ okrenuo. Zadrhtala je kad su se vrata njezine ćelije otvorila.I ugledala visokog plavokosog tipa u finoj odeći kako prolazi kroz vrata. Zastao je na
vratima, i gledao je s određenim zanimanjem. Neko su vreme njih dvoje tvorili prizor obasjan sivom svetlošću koja se kroz vrata probijala sa svetiljki obešenih u hodniku.
      Novopridošlica je bio gotovo dečak, gornja mu je usna bila znojna, zurio je u nju dok se ona, duge kestenjaste kose privlačno raščupane, dugačke suknje malo podignute kako bi se videli njeni zamamni gležnjevi, skutrila u najpatetičnijoj, a ipak najzavodljivijoj pozi.
Onda je Mack, jer to je bio on, rekao: "Ko si ti?"
"Ja sam Margarita", predstavila se devojka. "A ti?"
"Doktor Johann Faust, vaš sluga." Margarita je dvaput trepnula, na pameti joj je bilo da kaže kako on ne može biti Faust jer ju je pravi Faust upravo napustio kako bi otišao na vožnju s demonom. Ali kratko razmišljanje uverilo ju je kako razgovor u tom pravcu možda nije dobra ideja, pošto je ovaj tip na pameti najverovatnije imao spašavanje, i možda mu se ne bi svidelo tako žestoko proturečje na samom početku njihove veze. Neka bude Faust, ili Schmaust, ili Gnaust, ili što god želeo, samo da je izvuče odavde.
"Šta radiš ovde?" pitao je Mack.
"To je duga priča", odgovorila je Margarita. "Bila sam s drugim tipom i, pa, on je na neki način otišao i ostavio me ovde. A ti?"
Mack je u zatvorsku ćeliju došao tražeći Enrica Dandola, nadajući se kako će od njega dobiti ikonu Sv. Basila, jer je to, činilo mu se, baš ono što mu je potrebno da ovu situaciju dovede do zadovoljavajućeg kraja. Kad je došao do prve ćelije, video je da je Dandolo, zajedno sa slepim starim Isaacom, otišao. I on je sam nameravao otići, kad ga je neki predosećaj naterao da pogleda u susednu ćeliju. Bilo je to neobično: to mu nije bilo svojstveno, zavirivanje u ćelije. Ali ovog se puta to doimalo prilično hitnim. I učinio je to. Ali kako ovo reći Margariti?
"Moja je priča takođe duga", kazao joj je. "Želiš li izaći odavde?"
"Voli li se svinja valjati u blatu?" odvratila je Margarita, upotrebivši staru izreku
uobičajenu u delu Nemačke u kojem je bila guščarica.
"Dođi onda", pozvao je Mack. "Budi uz mene. Moram nekoga pronaći."
Napustili su tamnicu i izašli u tabor. To je bio prizor pomutnje i haosa. Gorelo je hiljadu  baklji, osvetljavale su ljude koji su trčali tamo-amo. Trube su trubile, većina ljudi se kretala u smeru gradskih zidina. Činilo se da je napad u toku.
      Mack i Margarita su se probijali kroz gužvu, hodali su u smeru u kojem je većina ljudi išla. Svi su žurili prema zidinama Carigrada, izgledalo je da se tamo odvija bitka. Okrvavljeni su ljudi odvođeni iz sukoba, mnogi su bili načičkani bizantskim strelama, koje su se od drugih mogle razlikovati po šesterokutnim crvenim i zelenim uzorcima nacrtanima na njima, i po perima, koja su bila pačja, a ne guščja.
     Drugi vojnici su se progurali pored njih kako bi se uključili u bitku. Na visokim grudobranima mogli su se videti znaci borbe. Ali ispod, uz iznenadan zveket, velika vrata koja su čuvala Carigrad su se otvorila, otvorili su ih franački simpatizeri u gradu. Krstaši  na konjima su se, kad su primetili ovo, hitro sakupili i galopirali prema otvorenim vratima u oklopljenom klinu. Grčki vojnici su branili ulaz, bilo je takođe i severnjaka koji su bili regrutovaniza borbu u gradskoj vojsci. Uzaludno su pokušali zaustaviti plimu. Ali podivljali krstaši su se sudarili s njima, bojne sjekire i buzdovani šištali su zrakom u kratkim, oštrim
lukovima, i čuli su se užasni zvukovi kad su, sa stravičnim učinkom, udarali u tela. Skupina Grkinja je na vrh zida donela ogromni kotao s ključalim uljem. Sada su ga nagnule, i ulje se spustilo u šištavoj zlatnoj kaskadi. Franački vojnici zahvaćeni tekućinom vrištali su dok se vruće ulje cedilo po njihovim oklopima i prolazilo kroz otvore na vratu i rukama, kako bi ih iznutra skuhalo poput jastoga. Onda je kiša strela oterala žene, a franačka je vojska opet napadala, izvikivali su svoje bojne pokliče i nezadrživo napredovali u grad. Mala skupina turskih plaćenika bila je sve što je ostalo od straže. Njihove su brojne strele brzo letele,
zatamnjujući nebo, čineći svojim šištanjem razgovor nemogućim. Padao je red za redom krstaša, prevrćući se s konja koji su sličili ježevima nakon što su turske oluja strela pronašla svoj cilj. Plima poludelih Franaka stigla je do redova Turaka, koji, niski i slabo oklopljeni, nisu mogli odolevati krupnim, dlakavim, neobrijanim Evropljanima u njihovim teškim oklopima. Nastala je velika seča udova i razbijanje glava, i bitkom izluđeni Franci probili su se kroz turske redove na gradske ulice.
     Mack je trčao odmah iza borbe, i vukao Margaritu za ruku. Napokon je spazio Enrica Dandola. Starac je hodao i stezao ogroman mač. Mahao je njime tako da su svi oko njega morali čučnuti. "Vodite me do njih!" vikao je Dandolo. "Pustite me na te Grke!"
     Mack je pritrčao, sagnuo se ispod mača i zgrabivši Dandola za ruku rekao: "Enrico, to sam ja, Faust! Ja ću te voditi!"
"Ah, glasnik Zelenobradog!" prisetio se Dandolo. "Da, u redu, samo me okreni u smeru neprijatelja i gurni."
"Nema problema", rekao je Mack, i okrenuo Enrica im ima gradskim zidinama. Dok je to činio, spretno je skinuo Dandolovu svilenu vrećicu iz koje je virila ikona Sv Basila.
"Puno sreće, gospodine!" viknuo je, a Enrico Dandolo je zamahnuo mačem i jurnuo u bitku, prethodnik Don Quijotea ako je takav ikad postojao.
      Mack se, s Margaritom iza sebe, sada okrenuo od gradskih zidina i krenuo natrag u tabor. Tražio je sigurno mesto. Jedna stvar koju je sigurno znao bila je da je prošao svoj prvi test. Izabrao je, spasio je ikonu Sv. Basila.
      Već je bilo kasno. Mrak je iznenada pao. Duvao je hladan vetar. Padala je kiša. Mack i Margarita su, drhteći i tresući se, hodali preko blatnjavog bojnog polja.
"Gde idemo?" pitala je Margarita.
"Moram se naći s nekim", odgovorio je Mack, pitajući se gde je, do vraga, Mefistofeles.
"Je li rekao gde?"
"Rekao mi je da će me pronaći."
"Zašto onda ovako trčimo?"
"Bežimo od bitke. Tamo možeš poginuti."
     A onda su naleteli na skupinu vojnika. Ovo nisu bili isti vojnici koji su ranije uhvatili Fausta. Ipak, ovi su izgledali prilično slično, bili su krupni, neobrijani, čupavi, ružnog rečnika i puni oružja. Ovi su se tipovi borili i zbog toga su izgledali još gore. Bili su umorni, puni modrica, oklopi su im bili ulubljeni. Sagnuli su se iznad gomile cepanica i nekoliko stolaca koje su uzeli iz karavane koja je prošla i pokušavali upaliti vatru. Bezuspešno su kresali kremen, ali kiša, koja je počela tik nakon zalaska sunca, padala je sve jače, pa nisu imali uspeha.
"Hej, vi tamo! Stanite malo!" povikao je jedan od njih kad su Mack i Margarita naišli.
"Imate li možda pri ruci malo suhog drveta, ha?"
"Ne, ne", rekao je Mack. "Žao mi je, ali nemamo. Ispričavamo se, dečki, ali moramo ići."
    Vojnici su se sakupili oko njih. Margarita je osetila kako joj se nešto kvrgavo prislonilo uz bok. Spremala se nekoga ošamariti kad je shvatila da joj Mack pokušava dati malu vrećicu koju je uzeo od Enrica Dandola. Sakrila ju je kod sebe kad su vojnici zgrabili Macka.
     Grubo su ga pretražili, a onda se okrenuli prema njoj. Margarita je, bojeći se grubih ruku na svom telu, bez glasa predala vrećicu.
    "Aha!" povikao je jedan trijumfalnim glasom, i izvadio ikonu Sv. Basila. "što to imamo ovde?"
"Pažljivo s tim", zatražio je Mack, "to je posebna sveta ikona."
"Šta čini?" pitao je vojnik.
"Čini čuda", odgovorio je Mack.
Čini čuda, zar ne? Da vidimo hoće li raspaliti ovu vatru. To bi bilo čudo!" Kresnuo je kremen. Iskre su poletele. Jedna je pogodila lak na ikoninom oslikanom licu. Ikona je odmah planula.
    Vojnici su se pognuli nad njom i pokušali ugurati ikonu pod ostale cepanice. Mack je iskoristio prigodu za beg, Margarita ga je pratila.
      Stigli su do ruba male šume koja je graničila s bojnim poljem. Glasno jadikovanje moglo se čuti iz smera grada, sada kad je šištanje strela prestalo. Krstaši su divljali. Na mesečini se već mogao primetiti stup dima. Činilo se da će ovo biti ponavljanje Troje.
     Mack je skrenuo pogled. Bljesak munje otkrio je visoku, zlokobnu figuru, ni tri metra od njega, omotanu grimiznim plaštem, u slikovitoj pozi na rubu šume.
"Mefistofeles!" povikao je Mack. "Baš mi je drago što te vidim!" požurio je do njega.
"Jesi li video šta sam učinio? Izabrao sam opciju s ikonom."
"Da, video sam", potvrdio je Mefistofeles. "Iskreno, nisam impresioniran."
"Nisi? Ali to je izgledalo kao najbolji izbor. Kad sam čuo Enrica Dandola kako priča o svojim planovima za budućnost Carigrada znao sam da ga ne trebam ubiti. Što se tiče Aleksija, nikad mu nisam ni prišao dovoljno blizu kako bih ga oteo čak i da sam želieo."
"Budalo!" razljutio se Mefistofeles. "Enrico Dandolo te obmanuo. Njegova mržnja prema Carigradu je neutaživa."
"Kako sam to, do vraga, mogao znati?" pitao je Mack.
"Čitaj mu s usana", odvratio je Mefistofeles. "Da si ga ubio možda bi bio pronađen bolji car, koji bi spasio grad strahovite pljačke i paleža krstaša koji se sada događaju. "
"Učinio sam najbolje što sam mogao", zlovoljno je kazao Mack.
"Ne mislim te uistinu kuditi", rekao je Mefistofeles. "Kao što sam rekao, ne sudi se tebi, ti si predstavnik čovečanstva. Učinio si baš onakav blesav izbor kakav bi čovek učinio. Pokušao si spasiti iluziju, a ne biti praktičan!"
"Pa, drugi put ću biti bolji", obećao je Mack. "Neću više pokušavati spasiti iluzije, to ti mogu reći. Šta je sledeće?"
"Tvoja druga pustolovina te očekuje", odgovorio je Mefistofeles. "Jesi li spreman?"
"Kupanje i noć sna bili bi korisni."
"To ćeš moći obaviti na svojoj sledećoj stanici. Ideš na dvor Kublaj-kana."
"Zašto idem tamo?"
"Objasniću kad stignemo tamo. Pripremi se."
"Čekaj!" povikao je Mack jer ga je Margarita vukla za rukav. "Mogu li je povesti?"
     Mefistofeles je pogledao Margaritu, činilo se da će odbiti, a onda je slegnuo ramenima.
"Oh, pretpostavljam da je to u redu. Držite se za ruke, zatvorite oči i stvar će biti obavljena."
     Mack i Margarita su učinili kako im je rečeno. Margarita je također zadržala dah, jer nije podnosila vrtoglavi osećaj putovanja na drugo mesto i u drugo vreme.
Mefistofeles je zamahnuo rukama, nastao je uobičajeni bljesak vatre i oblak dima.
Nestali su.

,  Trka s Faustom ( 1 deo ) 

Trka s Faustom (3 deo)

Roger Zelazny