08.04.2019.

Roger Zelezny & Robert Sheckl, Marko Polo. ( 3 deo)





Marko Polo

1

     Kad je Mack otvorio oči otkrio je da se nalazi u gužvi na uglu ulice nečega što je izgledalo poput velikog grada. Mefistofeles i Margarita su stajali svako s jedne njegove strane. Mefistofeles je bio doteran kao i obično. Imao je svežu ružu na reveru svog tamnog sakoa. Njegove crne cipele su blistale od čistoće. A Margarita je bila lepa kao slika. Pronašla je vremena za šminkanje nakon napuštanja Carigrada, i preodevanje u haljinu cvetnog uzorka s dubokim izrezom.
   Mack je pogledao uokolo i odmah uočio kako ovaj grad ima bezbroj velikih i otmenih zgrada posebnog dizajna koji je sigurno kineski. Ovaj je utisak  pojačan njegovim stanovnicima koji su, odeveni u svilu i krzno, s rukama u dugim rukavima, jurcali amo-tamo i vodili vrištave razgovore. Zrak je bio čist i prohladan, mirisao je na ugljen i prah pet začina. Nebo je bilo hladne severno plave boje. Ljudi u krznenim kapama s ravnim narančastim licima prolazili su pored njih. Ovo su, Mack je bio prilično siguran, Mongoli. Bilo ih je mnogo, svi su bili naoružani do zuba. Prolazili su pokraj Macka i ostalih kao da ne postoje.
     "Šta se događa?" upitao je Mack. "Ne sviđamo im se?"
      "Ne mogu nas videti", rekao je Mefistofeles. "Stavio sam nas pod privremenu Čaroliju nevidljivosti. Jeftinije je od unajmljivanja sobe za sastanke."
      "Ako ti tako kažeš", prihvatio je Mack. "A sada, šta ovde trebam napraviti?"
       "Tamo, ispred tebe," pokazao je Mefistofeles, "na kraju ulice, nalazi se velika palata Kublaj-kana. U toj palači živi veliki kan, njegovi plemići, rođaci, konkubine i dupelisci. U toj je palači također Marko Polo."
       "Čuveni venecijanski istraživač?" pitao je Mack.
      "Niko drugi. Njegov ujak i otac inače bi bili s njim, ali otišli su na trgovački put u Trebizond."
      "Gde je Trebizond?" raspitivao se Mack.
       "Nije važno. To ne trebaš znati. Trebaš znati šta ovde moraš učiniti."
         "Da, tako je", rekao je Mack. "Bolje me izvesti."
        "Situacija je sledeća. Marko namerava napustiti Peking i vratiti se u Veneciju. Kublaj-kan se nevoljno složio da ga pusti, jer je Marko jedini koji princezi Ireni, obećanoj jednom od njegovih plemića u Perziji, može osigurati sigurnu pratnju. Ipak, kuju se zavere s ciljem Markove smrti. Neki su mongolski plemići ogorčeni zbog položaja koji mu je Kublaj dao. Postoje ljudi koji ga žele ubiti. Jedan od tvojih izbora je sprečiti da Marko bude ubijen pre nego što napusti Peking."
      "Ehej, čekaj malo", zaustavio ga je Mack. "On je napustio Peking, zar ne?"
         "Da, ali to je bilo u prošlosti. Ovo se događa sada. Tako da se opet mora učiniti ispočetka. I može krenuti drukčijim putem. Jer iako se opet događa, ovo je takođe prvi put."
       "Ali ako krene drukčijim putem," mučilo je Macka, "neće li to vraški zbrkati događaje u našem vremenu?"
        "Ne trebaš se brinuti zbog toga", umirio gaje Mefistofeles. "Misli o tome kao o igri unutar igre. Doveden si ovamo i dan ti je trenutak u vremenu. Imaćeš tri izbora šta učiniti s tim trenutkom. Po tvojim ćemo izborima videti kako ćeš uticati na budućnost, bilo dobro ili zlo."
        "Ne, to uopšte nema smisla", rekao je Mack. "Zašto bih ja morao pomoći Marku? On je već izbegao svakoj zaveri koja je kovana protiv njega."
         "Izgleda da ne razumeš", uzdahnuo je Mefistofeles. "Kad si poslan ovamo, to je kao da se događaj odvija po prvi put. Ni jedan ishod nije predodređen. Kad smo već kod toga, ko zna koliko je puta priča o Marku Polu odigrana? Istorija Zemlje je poput starih moralnih drama koje čovek neprestano gleda, ali ishodi nisu predodređeni. To je poput komedije dell'arte.  Glavni glumci sastaju se svake večeri, situacija počinje, ali ponekad, prilično neočekivano,ishod je drukčiji."
     "I ti novi završeci neće uticati na glavni tok istorije?"
       "Kako možeš znati koji je glavni tok istorije kad si uključen u nju? Ipak, iako je sve to smrtno ozbiljno, sve je to Igra. Barem je za nas to igra. Tebi je bolje da ostaneš ozbiljan, inače ćeš opako platiti."
      "Koji su moji ostali izbori?" pitao je Mack.
        "Tu je pitanje princeze Irene. Ona je iz daleke zemlje i Kublaj-kan ju je obećao gospodaru Perzije. Ipak, ako bi se udala za nekog drugog, to bi također promenilo tok istorije. Možeš se odlučiti to promeniti tako da je udaš za nekog drugog."
        "Šta se dogodilo s onim za koga se udala?" nastavio je Mack.
        "Istorija  nam nije rekla", odgovorio je Mefistofeles.
        "U redu", prihvatio je Mack. Video je kako neće moći izvući ništa više iz ovog kićenog demona. "Koji je treći izbor?"
       "Kublaj-kan poseduje magično žezlo koje donosi sreću mongolskim hordama, a nesreću njegovim neprijateljima, koji uključuje zapadne zemlje kojima se kan opire. Možeš ukrasti to žezlo."
        "To sam probao poslednji put s magičnom ikonom."
         "Ovog je puta u potpunosti drugačije. Zaboravi na poslednji put. A sada, ako si spreman, skinuću plašt nevidljivosti, pa možeš početi."
         "Čekaj malo!" uzviknuo je Mack. "Kako ću objasniti svoje prisustvo ovde?"
Mefistofeles je trenutak razmišljao. "Reci im da si ambasador iz Ofira."
       "A što je Ofir?"
       "Ofir je", rekao je Mefistofeles, "grad spomenut u Starom zavetu iz kojeg je kralj Salomon donosio svoje zlato, srebro, slonovaču, majmune i paune."
       "A gde se taj Ofir nalazi?"
      "Niko ne zna tačno. Spominju se razne lokacije, među njima istočna Afrika, Daleki Istok, Abesinija, Arabija. Možemo biti sigurni kako Marko Polo nije bio tamo, inače bi to spomenuo u dugoj i hvalisavoj listi putovanja koju je ostavio iza sebe. Tako bez problema možeš reći da si ambasador, pošto niko ne može opovrgnuti tvoje reči."
         "Pa, dobro", kazao je Mack. "Znači, ja sam ofirski ambasador. Ili je to ofirijanski?"
          "Kako god želiš", rekao je Mefistofeles, pokazujući znake nestrpljenja. "A sada, ako si spreman?"
           "Čekaj! Još jedna stvar", zadržao ga je Mack. "Šta je sa mojom odećom?"
          "Pogledaj se", odvratio je Mefistofeles.
     Mack se pogledao. Mefistofeles je očito, kad je davao novu odeću Margariti i sebi, pronašao vremena da Macku da crno-bele hlače, vunenu jaknu i malu kapu s perom. Znači taj deo je u redu. Ali Mack je osećao da ima još nešto, neki drugi problem. Mefistofeles je započinjao svoju čaroliju nestajanja. Onda se Mack dosetio.
            "Čekaj! Kako ću razgovarati s ovim ljudima?"
          "Kako to misliš?" upitao je Mefistofeles.
          "Osim ako ne znaju nemački i malo francuskog, zaglavio sam."
         "Oh." Mefistofeles se namrštio. "Ali doktore Fauste, vi ste čuveni učenjak i lingvista."
          "Znaš kako je to", branio se Mack. "Ljudi preteruju u tim stvarima. U svakom slučaju, dugo sam izvan jezika. Trebaju malo vežbe."
          "Ajde dobro", pristao je Mefistofeles. "Daću ti Čaroliju jezika koja će ti omogućiti da razumeš sve što drugi govore. Budi pažljiv s njom. Nije za javnu upotrebu."
          "Magična Čarolija jezika će pomoći", rekao je Mack.
           Mefistofeles je mahnuo rukama. "Učinjeno. Moraš mi je vratiti kad si gotov s njom."
       "Šta je sa mnom?" pitala je Margarita.
         "Ti si s njim samo kao prijateljica", odgovorio je Mefistofeles. "Čarolija jezika ne odnosi se na tebe. Onda, spremni?"
          Mack je progutao knedlu i kimnuo. Mefistofeles je nestao, ovog puta bez bljeska dima i vatre, samo je brzo izbledeo. U istom se trenutku niski, nabijeni čovek duge brade zaletio se u Macka.
         "Ogrungi", ispričao se čovek.
          "Ne, ne, ja sam kriv", odvratio je Mack. Onda se zadivio činjenici što je savršeno razumeo tipa. Čovek je nastavio svojim putem, a Mack se okrenuo prema Margariti.
      "Voleo bih da Mefistofeles nije bio tako odlučan", požalio se Mack. "Uistinu nije baš najbolje postavio stvari. Šta bih prvo trebao napraviti?"
        U tom je trenu visoki, zastrašujući ratnik u krznenoj kapi i lakiranom oklopu, s mačem, kopljem i štitom na leđima, rekao: "Hej, ti?"
        "Ovo mi je poznato", promrmljao je Mack Margariti. Okrenuo se ratniku i rekao: "Da?"
        "Pre te nisam ovde viđao. Ko si ti?"
         "Ja", predstavio se Mack, "sam ambasador iz Ofira. Vodi me do svog kana. I usput, ovo je moja prijateljica, Margarita."
         "Za mnom", pozvao je ratnik.
Hodajući nekoliko koraka iza ratnika, s čijeg su se puta ljudi hitro micali uz mnogo klanjanja, prelazili su preko napučene tržnice koja je ležala na njihovom putu prema Kublajevoj palači. Ovde je bilo bezbroj mirisa, to su većinom bili kineski mirisi, ne evropski, iako je također bilo mirisa curryja iz Indije, i hibiskusa s Južnih mora. Kad su počeli prolaziti između štandova, zrak je postao zasićen mirisom praha pet začina i Ac'centa. Kocke prešane morske trave, koju su ljudi jeli poput kobasica, širile su svoj karakteristični ogavni i kiseli smrad. Mack je mogao osetiti ugodne mirise bambusa i sandalovine, te puno prodornije mirise češnjaka, ugljena, octa od rižinog vina i kineskih semenki. Bilo je i košara svinjetine s roštilja i pladnjeva piletine General Khu. Pekinške patke mogle su se videti posvuda, većina je bila natopljena sveprisutnim pekinškim umakom. Ljudi smeđežutih lica, ravne crne kose, svih veličina i oblika, zurili su u njih i komentirali. Zahvaljujući Čaroliji jezika koju mu je Mefistofeles dao, Mack je mogao da razume sve komentare.
         "Martha, daj pogledaj ono."
        "Što je, Bene?"
         "Meni oni definitivno sliče na strance."
         "Kakva smiješna boja kože!"
         "Koje ružne oči!"
         "A kako je tek odeven! Niko ovde ne nosi baršunaste sakoe."
         "A pogledaj nju na tim visokim petama! Mi ovde više čak ni ne nosimo visoke pete, tako su otrcane, pa možeš zaključiti kakvi su oni."
         "Đavola, ne nosimo ih!"
Glasna, ali vesela, gomila nije mislila na nasilje. Mack, Margarita i ratnik napustili su tržnicu i njene brojne mirise i došli u regiju puno neutralniju što se mirisa tiče, veliku aleju iza koje je ležala otmena palata. Prešli su ulicu i ušli na dugi kameni trg koji je vodio do visokih vrata. Vrata su bila otvorena, ispred njih je stalno kapetan straže u lakiranom oklopu, s mačem i štitom i zaustavio ih. "Ko to ide?"
       "Neznani vojnik," rekao je mongolski ratnik, "dovodim ambasadora iz Ofira i njegovu devojku kako bih ih predstavio Kanu."
      "Odlično si pogodio vreme!" pohvalio gaje stražar. "Kublaj-kan i celi njegov dvor su sada na okupu, završili su s poslom i sada je vreme za večeru, pa se nadaju kako će se dogoditi nešto zabavno. Prođi, neznani vojniče s uvaženim gostima."
       Hodnici kanove palate bili su prebogati za opisivanje. Pa opisivanje neće biti ni pokušano. Hodali su hodnicima, pored svitaka prekrivenih kineskom poezijom koja je veličala promatranje vode. Poslednja vrata pre sobe za audijenciju bila su visoka, ovalnog oblika, bogato ornamentirana i izrađena od bronze. Otvorila su se sama od sebe.
         "Koga da najavim?" pitao je niski, tamni čovek.
        "Ambasadora iz Ofira", rekao je Mack. "I njegovu devojku."
Velika soba za audijenciju bila je osvetljena zubljama, koje su, pošto su to bile nove uvozne francuske baklje, gorele hladnom, bezdušnom intelektualnom svetlošću. Pod tom svetlošću Mack je ispred sebe, na pozornici, ugledao skupinu raskošno odevenih ljudi. U sredini, na manjem, povišenijem podiju, nalazio se čovek srednje visine, srednjih godina i srednjeg temperamenta, srednje boje kože, prosečnog izgleda, male brade, a na glavi je imao turban na čijem je vrhu blistao tako velik dijamant da je Mack i bez programa znao daje taj tip sigurno Kublaj-kan.
      S obe Kanove strane nalazili su se razni ljudi, koji su, pokazalo se, bili uglednici, ujaci i ujne, možda nekoliko braće i sestara, i neka njihova rodbina. U sobi je bilo puno dvorjana. Na malom tronu pored i malo niže od Kublaja sedela je bleda plavokosa žena koja je mogla biti princeza Irene. Na svakom su se koraku nalazili strelci, lukovi su bili do pola napeti, strele spremne, gledali su pokrete gostiju, nisu verovali nikome od njih. Za malim izdvojenim stolom sam je sedeo smežurani starac u halji sa zvezdama. Nije bilo sumnje da je ovo dvorski čarobnjak. Nedaleko od njega nalazio se Evropljanin odeven u uredne hlače i prsluk, na glavi je imao mali filcani šešir sa sokolovim perom. To je bio Marko Polo.
        "Znači, ti si iz Ofira?" upitao je Kublaj-kan. Setivši se šta mu je Mefistofeles rekao, Mack je primetio da Kublaj-kan ima žezlo. Nije izgledalo osobito magično, ali Mefistofeles je verovatno imao tačnu informaciju.
      Kan je rekao: "Ti si prvi Ofirac koji je došao ovamo. Ili vi kažete Ofirijanac?"
       "Kako god Vaša Visost želi", kazao je Mack.
        "Gledaj, Marko!" zazvao je Kublaj. "Zemljak iz Evrope!"
Mladić s kapom sa sokolovim perom je podigao pogled i namrštio se. "Nije niko koga poznam. Kako se zoveš momče, i odakle dolaziš?"
         "Ja sam doktor Johann Faust", predstavio se Mack. "Rođen sam u Wittenbergu u Nemačkoj, ali u poslednje sam vreme ambasador Ofira."
         "Nismo videli takve poput tebe u Evropi", primetio je Marko.
           "Ne. Mi Ofirci smo prilično zadovoljni ostankom kod kuće. Više nismo velika trgovačka nacija poput tvoje Venecije, Marko."
          "Ah. Znači, čuo si za mene?"
           "Naravno. Tvoja se slava proširila čak do Ofira."
            Marko je pokušao zadržati mrki izraz lica, ali bio je polaskan. "Reci mi, koji su vaši glavni proizvodi?" pitao je.
           "Izvozimo mnoge stvari", odgovorio je Mack, "ali naši najvažniji proizvodi su zlato, srebro, slonovača, majmuni i paunovi."
            "Majmuni! To je zanimljivo", rekao je Marko. "Veliki kan je tražio dobar izvor majmuna."
          "Mi imamo najbolje", pohvalio se Mack. "Imamo velike majmune i male majmune, sitne majmunčiće, ogromne gorile, orangutane narančastih krzna i tako dalje. Mislim da možemo ispuniti sve vaše zahteve u vezi majmuna."
           "Odlično, čućemo se još u vezi toga", najavio je Marko. "Veliki Kan bi možda takođe želeo malo paunova, ako su vaše cene konkurentne."
         "Popričajmo," rekao je Mack, "pa ću ti složiti cenu."
U tom je trenutku progovorio dvorski čarobnjak. "Ofir, ha? Grad koji je u blizini Sabe?"
         "Tako je", potvrdio je Mack. "Imate pravog."
          "Još ću to proveriti", obećao je čarobnjak.
          "Siguran sam kako ćete se uveriti da je s našim gradom sve u redu", izjavio je Mack. Nacerio se, ali se niko drugi nije nasmejao na njegovu malu šalu.
      Kublaj-kan je rekao: "Dobro došli na moj dvor, doktore Faust, ambasadoru iz Ofira. Mi ćemo kasnije želeti razgovarati s vama, jer, neka se zna, volimo slušati priče o dalekim zemljama. Naš dragi sin Marko veseli nas mnogim pričama. Ali uvek je dobro dobiti novi pogled na te stvari."
       Na usluzi sam Vašem Veličanstvu", naklonio se Mack i, primetivši kako se Markovo lice iz mrkog promenilo u zlokobno besno, zaključio kako danas ovde nije stekao prijatelje.
       "A šta je sa ženom?" pitao je Kublaj-kan.
        Mack je zašištao na Margaritu. "Tebi govori!"
      "Šta kaže?" šapnula je Margarita. "Ne razumem ni reč!"
          "Ja ću govoriti za tebe", kazao je Mack. Kublaj-kanu je rekao: "Ovo je Margarita, moja prijateljica, ali ne zna ni reč mongolskog."
       "Ni reč? Ali mi bismo rado čuli njenu priču!"
       "Ja ću vam je morati prevoditi," rekao je Mack, "što je šteta, jer je ona sama tako dobro priča."
       "To neće biti potrebno", otklonio je Kublaj. "Na sreću, nedavno smo osnovali centar brzog učenja za podanike i prijatelje koji ne razumeju mongolski. Vi ga govorite savršeno, dragi moj Fauste."
         "Hvala vam", odgovori je Mack, naklonivši se. "Oduvek sam imao smisla za jezike."
         "Ali žena će morati naučiti. Objasni joj da će sada otići na nastavu, a izaći će kad će moći razgovarati s nama."
    Mack se obratio Margariti: "Gledaj, žao mi je zbog ovoga, ali vode te na tečaj jezika."
       "Oh, ne", zgrozila se Margarita. "Ne opet u školu!"
        "Da. Žao mi je. Ne mogu ništa učiniti."
        "Ušas!" rekla je Margarita. "Ovo uopšte nije zabavno!" Ali je dopustila da je dve služavke odvedu.

2.

Mack je bio svestan neobičnosti vanjskih hodnika dok je pratio Wonga, slugu koji je bio zadužen da ga odvede u njegove odaje. Primetio je kako bi plamen Wongove svetiljke iznenada zatreperio kad nije bilo povetarca da ga uznemiri. Dok su prolazili kroz tihe odaje i hodnike, naišli su na jedan ispred kojeg je bila vezana grimizna traka.
      "Šta je tamo dole?" pitao je Mack.
       "To je krilo duhova", objasnio je Wong. "Posvećeno je duhovima mrtvih pesnika. Živima je ulaz zabranjen. Jedino sam kan i sluge Umetnosti mogu ući unutra sa žrtvama."
      "Kakvim žrtvama?"
       "Jarko obojenim kamenčićima, školjkama, mahovinom i drugim stvarima koje udobrovoljavaju duhove mrtvih pripovedača."
       Wong mu je rekao kako je malo monarha gostoljubivo poput Kublaj-kana, a nijedan nije željniji priča stranaca. Kublaj se razlikovao od drugih Mongola po zadovoljstvu s kojim je slušao priče putnika. Ohrabrivao je ljude širom  sveta da dođu njemu, kažu mu otkuda su i kakvi su tamo običaji. Takođe je voleo slušati o njihovim porodicama, što više to bolje. Kublaj je celo krilo svoje palate odvojio za strance. Ovo je krilo bilo neka vrsta prvog luksuznog hotela gde su ljudi bili dobrodošli bez rezervacije i novca. Samo s pričom. U kanovoj je palati bilo i prosjaka i ambasadora. Ali oni nisu bili obični prosjaci. Po kanovoj proceni, prosjak je onaj s nedovoljno priča. Svi prosjaci u kanovoj palači bile su
osobe koje su, iz ovog ili onog razloga, bile ili mogle biti smatrane mrtvima. Što se priča tiče.
        Kan je pomagao ovim nesretnicima iz milosti. Ne samo da je bilo luksuznih soba za putnike, takođe je postojalo posebno krilo za lutajuće duhove pesnika i pripovedača. Jer Kan je verovao kako duše pesnika žive večno, u posebnom božanskom kraljevstvu koje su samo za njih konstruisali bogovi. I ti su duhovi ponekad dolutali na zemlju, jer pesnici dobijaju inspiraciju iz ponovnog preživljavanja prizora svojih nekadašnjih trijumfa i poraza. I u svojim putovanjima po poznatim krajolicima i gradskim ulicama, ti su duhovi ponekad podložni vanjskim uticajima. U takvim slučajevima, verovao je Kan, čovek može izvesti određeni ritual, ponuditi određene poklone, koji će privući takve duhove, i oni će doći u kanovu palatu jer znaju da su dobrodošli. Kad dođu, otkriće sve stvari koje bi duh mogao priželjkivati: komade mekog krzna, sjajne komadiće...
ogledala, delove jantara, antikne srebrne novčiće, neobično obojene kamenčiće. Ovo su neki od predmeta za koje se priča kako vesele duhove mrtvih pjesnika, i Kan ih je puno sakupio. Oni su izloženi u prostoriji koju su duhovi pozvani posjetiti. U ovim je prostorijama neprestano gorio tamjan, sveće su uvek bile upaljene. Ponekad bi duh došao na takvo mesto, uživao u gomili sećanja koja mu je ostavljena, i, kad bi otišao, ostavio bi san u kanovoj glavi kao poklon.
       Zahvaljujući ovome, kan je imao mnoge veličanstvene snove, jer su ga posetili duhovi koji su mu pričali o divljim belim kitovima, o zaverama u rimskom Forumu, o velikim vojskama koje prelaze preko smrznute zemlje. Sanjao je o putovanju kroz mračnu šumu, gde je skrenuo s puta. Sanjao je o izboru između deve i tigra. Tako je kan danju i noću gomilao hrpu priča i snova, sve dok više nije znao koje je koje, a radio je na svom tajnom snu, a to je audijencija za mrtve pesnike nakon što napuste ovaj život.
        Mackova je soba bila luksuz redak na Zapadu. Kan je smislio mnoge lepe stvari. Sluge koji su mu doneli hranu, piće i toplu vodu za kupanje bili su naučeni ponašati se kao da nije tamo, kako njihov pogled ne bi smetao njegovoj unutarnjoj samoći. Mack je ovo smatrao vrlo lepim, ali nije mogao dolično uživati jer se brinuo o svojim izborima. Ovde je bio poslovno. Učiniti nešto za i oko Marka Pola činilo se dobrim početkom. Spasiti život Marku Polu bila bi prilično Dobra Stvar. U svakom slučaju, tu nije video nikakve probleme. Niko se neće naljutiti na tebe ako mu spasiš život. Dok je pronalaženje novog muža za princezu Irene izgledalo pomalo riskantno, a uz to, princezu još uvek nije ni upoznao. Što se tiče uzimanja Kublajevog žezla, Mackovoj pažnji nije promaklo da su mongolski strelci uvek u blizini kana, spremnih lukova, i kad god bi neko samo napravio kretnju u kanovom smeru, strelci bi se namrštili i napola napeli lukove. Bilo je očito da se niko ne približava Kublaj-kanu.      Riskirao bi da ga izbuše strelama ako pokuša.
       A tu je bio i Marko Polo koga je trebalo uzeti u obzir. "Reci mi," upitao je Mack Wonga, "živi li Marko Polo ovde?" "Ima stan u ovom kompleksu", odgovorio je Wong. "Ali također poseduje nekoliko lepih kuća u gradu, i bezbrojne farme, kuće užitka i slično drugde." "Nisam pitao za njegovu imovinsku karticu", rekao je Muk. "Samo sam želeo znati gde ga mogu pronaći."
"Upravo sada nalazi se u Glavnoj dvorani za bankete, nadgleda ukrašavanje za večerašnji veliki banket u kanovu čast." "Budi dobar i odvedi me tamo."


3.

      Glavna dvorana za bankete bila je ispunjena radnicima koji su postavljali papirnate trake, zastavice, šarene tapiserije i druge urese vesele naravi. Strop je bio visok i stajao je na osam stupova. Svaki je stup počivao na kvadratnom kamenom bloku koji je na svojim uglovima ostavljao prostor za dekoraciju. Glavna dekoracija za slavlje bile su odrubljene ljudske glave. Marko je glave naslagao na rubove kamenja, ogromne gomile glava, neke su još uvek krvarile, neke su se već sasušile, neke su bile u stanju mumificiranja, druge u stanju propadanja, raspadanja, ili čak truljenja. U središtu sobe nalazio se bazen krvi koju su dve spodobe u plaštevima s kukuljicama mešale kako se ne bi zgrušala. Marko je stajao u njegovoj blizini, s rukama na bokovima, i nadgledao postavljanje glava.
       Mack je na trenutak zastao kako bi sve upio, a onda prišao Marku. "Lep aranžman glava", komentarisao je.

      "Hvala ti", rekao je Marko. "Ali još uvek nisu dobre." Viknuo je ljudima na ljestvama koji su slagali glave. "Zbijte tu piramidu! Ne želim te glave rasute uokolo. Trebam zgusnuti efekt. Želim ih visoko naslagane! Piramida od glava visoka oko dva metra, to želim na svakom uglu kamenu. Znam da same od sebe neće držati ravnotežu. Moraćete izmisliti neki način kako bi izgledalo da same drže ravnotežu. Nađite neki vezivni materijal, ili upotrebite debeli konac ili žicu, ali pobrinite se da se ne vidi. I izvadite te stare osušene glave iz gomile. Izgledaju kao da su stajale desetljećima. Ovo nije proslava prošlosti. Slavimo Kanova sadašnja i buduća osvajanja, i sve što ovdje želimo su sveže odrubljene glave, po mogućnosti s krvlju koja se još uvek cedi iz njih. Ako krv nije sveža dodajte malo iz bazena."
     Mack i Marko su neko vreme gledali. Radnici su napravili promene. Mack je prokomentirao: "Sada izgleda puno bolje."
"Misliš?"
"Oh, da. Vi Venecijanci imate oko za ovakve stvari."
"Hvala ti. Znači, ti si iz Ofira?"
"Da", priznao je Mack. "Ali nemojmo pričati o meni. Želim ti samo reći kako je lepo što sam te upoznao. Divim ti se, Marko. Čast je upoznati najčuvenijeg pripovedača ove generacije, možda i svih generacija."
"To je lepo od tebe", zahvalio je Marko. "Ali ti si takođe pripovedač, zar ne? Mislim,Ofir, što je to ako ne stvar iz pripovetki?"
"Oh, samo u malom delu. Na kraju, koga briga za Ofir? Nakon što si spomenuo
slonovaču, paune i majmune, više se nema baš puno reći o mestu."
      Marko se stisnutih usana opako nasmešio. "Nadam se. Na kraljevskom dvoru uvek ima mesta samo za jednog pripovedača."
"Hej, ti si stalni pripovedač", rekao je Mack. "U stvari, ti si razlog što sam došao ovamo. Želeo sam tvoj autogram."
"Imaš moju knjigu?"
"To je moja najdraža imovina. Bila, trebao bih reći, jer su mi je lopovski Arapi jedne noći ukrali u Visokoj Tatarskoj."
"To zvuči kao sjajna priča."
"Ma nikako", kazao je Mack, prisetivši se ko ovde treba biti pripovedač. "U stvari to je bila najbanalnija krađa koju možeš zamisliti. Ali to je za mene bila nesreća jer nemam knjigu koju bi mi potpisao. Ali ako se možeš potpisati na komad papira, zalepiću ga kad opet nabavim primerak."
"Možda ja imam primerak", dobacio je Marko nehajno. "Pretpostavljam kako bih ti ga mogao dati za određenu cenu."
"Tvoj jedini primerak? Ne mogu!"
"U stvari, imam ih nekoliko."
"Bila bi mi čast kad bi mi potpisao knjigu. I bila bi mi čast kad bi mi dopustio da te čuvam i štitim od zavera i urota koje se pletu oko tvoje veličanstvene osobe."
"Kako znaš za urote protiv mene?" pitao je Marko. "Tek si stigao."
"Pa normalno je", objasnio je Mack, "da čovek talentovan i čuven poput tebe ima neprijatelje. Želim te štiti od njih."
"Ako uistinu želiš pomoći", odvratio je Marko, "postoji nešto što možeš učiniti za mene."
"Samo reci", prihvatio je Mack.
Marko je započeo: "Pretpostavljam da kao ambasador Ofira govoriš nekoliko jezika."
"To je predslov za ambasadora", rekao je Mack.
"Već znam da govoriš nemački, francuski, mongolski i perzijski."
"Oni su neophodni, naravno."
"A što je s turkestanskim? Farsijskim? Turkomanskim? Što je s oglutskim i mandarinskim?"
"Mogu se snaći s njima", odgovorio je Mack.
"Što je s pushtuanskim?"
"Nisam siguran", kazao je Mack. "Kako zvuči?"
Marko je rekao, držeći usne na poseban način: '"Ovako zvuči rečenica na pushtuanskom.'"
"Da", potvrdio je Mack, "mogu ga razumeti."
"Savršeno", obradovao se Marko. "Princeza Irene govori samo pushtuanski, nikad nije svladala mongolski. Nema s kime razgovarati."
"Osim tebe, sigurno?"
        Jedina rečenica koju sam do sada naučio je: 'Ovako zvuči rečenica na pushtuanskom'. Nemam vremena za učenje, shvaćaš."
"To je loše."
"Želim da učiniš sledeće," rekao je Marko, "idi princezi i razgovaraj s njom. Uživaće što će opet razgovarati na materinjem jeziku. A mislim da će je zanimati i običaji Ofira."
"Time bi joj tratio vreme", rekao je Mack. "Ofir je kao svako drugo mesto. Ali ako misliš da je moje laprdanje može oraspoložiti, možeš se osloniti na mene. Smesta ću otići do nje."
      Mack je otišao, pri tome si je čestitao kako se brzo probija u unutarnje krugove mongolskog dvora
4.

     Bila je sreća što je Mack imao upute o pravom putu, jer je palača Kublaj-kana bila izgrađena poput labirinta. Mack je hodao dugim uglačanim hodnicima za koje se činilo da nestaju u beskonačnost, uz blage uspone sjajne od odbljesaka sunca, niz blistava stubišta. Na ovom su mestu zvukovi bili prigušeni. Tu i tamo je sa stropa visila krletka za ptice. Mačke, psi i oceloti lutali su prolazima. Mack je s vremena na vreme mogao čuti visoki ton gajdi uz pratnju dubokog basa bubnjeva. Dvaput je u hodnicima naletio na trgovce koji su po kanovoj direktivi nudili ražnjiće, meso na štapićima i mongolske tortilje, besplatno, gostima koji su ponekad opako ogladnjeli tražeći hodnik koji je vodio do intendanture.
      U ovom delu unutarnje palate nije bilo prozora, ali putnik je prolazio pokraj diorama s prizorima prirode - breze s vevericama, lene reke s vidrama, džungle s majmunima. S njima, više se nije morao osećati lišenim nekakve veze s prirodnim svetom, makar ona bila samo simbolična i nestvarna. Tu i tamo je načinjen prekid u ravnomernoj regularnosti hodnika, tu se nalazio otvoreni prostor, ponekad sićušan, ne više od komadića zemlje s malim oltarom, a ponekad bi bio veći, pola quaa zemlje, ponekad čak i celi qua.
      I tako je Mack, nakon što je prošao dvorište za dvorištem na kraju hodnika za hodnikom, izašao na veliki popločeni trg, a na ovom je trgu bilo mnoštvo naoružanih ljudi koji su vežbali. Ti su ljudi bili u potpunosti oklopljeni, nosili su mačeve, štitove i koplja. Instruktori s crvenim marama vodili su ih kroz vežbe s oružjem i fizičke vežbe koja je Macku izgledala vrlo zamorno. Prošao je kroz gomilu oznojenih ljudi, jer se njegov put prema princezinoj sobi nastavljao na drugoj strani trga.
     Prošao je kroz šarolik prizor, jer su ovi ljudi nosili odore raznih vojski raznih država i nacija, svi su govorili različitim jezicima. Na tom napučenom trgu sigurno se govorilo dvadesetak jezika, a Mack ih je sve mogao razumeti zahvaljujući daru za jezike kojeg mu je Mefistofelesova čarolija dala. Uglavnom ih je ignorisao, jer stvari koje vojnici pričaju tokom vežbanja nisu zanimljive ni na jednom jeziku. Ali iznenada se usredotočio kad je čuo ime Marka Pola.
      Spomenula su ga dvojica ratnika koji su se zajedno mačevali. Bili su bradati, oklopljeni u kožu s brončanim pločama, kosa im je bila nauljena i uvijena po feničanskoj modi. Jedan od njih je upitao:
 "A sada, što mi to pričaš o tom Marku Polu?"
 Drugi je odgovorio: "Ne bismo trebali pričati o njemu u javnosti."
"Ne brini", rekao je prvi. "Ovde niko osim nas ne govori haifa narečje srednjearamejskog."
To je bio prilično opskuran jezik, ali Mack ga je, zahvaljujući svestranosti Mefistofelesove Čarolije jezika, razumeo savršeno, sve do grlenih zatvornika. Zastao je da poravna čizmu i čuo kako je drugi muškarac rekao: "Govorio sam ti kako će doći vreme da naša zavera sazri. Ti i ja smo izabrani za čuvare, večeras u Dvorani za bankete. Tad ćemo ga srediti."
"Znači, bit će smrt, ha?"
"To je želja Potencijatora od Fenikije prema njegovoj poruci koju mi je ranije dostavio golub pismonoša. Moramo ga sada srediti, pre no što napusti Peking i sredi nove trgovinske sporazume koji neće uključivati naš grad Tir. Dug život Tiru!" rekao je prvi muškarac.
"Tišina, budalo. Samo večeras budi spreman za akciju."
        Dvojica vojnika su se nakon toga obnovljenom žestinom vratili svoj vežbi s mačevima. Mack je završio s popravljanjem čizme. Uspravio se i otišao. Sve je radilo za njega. Otkrio je ovu zaveru protiv Marka, i reći će Venecijancu za nju čim završi razgovor s princezom Irenom.

5.

    Pirinceza Irene bila je u svojim odajama, odevena, i bila je sretna što može primiti ambasadora iz Ofira.
"Morate shvatit," progovorila je na lošem mongolskom dok je preko brojnih tepiha vodila Macka u unutarnje odaje, "volim posete, ali ne pričaš mongolsko baš jako dobro."
"Upravo sam zato došao k vama, princezo", rekao je Mack besprekornim pushtuom."Budući da raspolažem s nešto malo znanja vašeg materinjeg jezika pomislio sam kako biste možda hteli porazgovarati pre no što nam se približi vreme gozbe, ako me shvatate?"
       Princeza je duboko udahnula jer joj je čuti materinji jezik iz usta ovog plavokosog mladića, besprekornog naglaska, sa svim delovima na svom mestu, neispuštenim ni jednim udahom, s punom vrednošću frikativa, bilo čudesnije nego videti ljubice kako cvatu u snegu, njezin dosadašnji vrhunac novih i neobičnih događaja.
"Dragi stari materinji jezik!" ciknula je. "Govorite ga poput nas!"
"U onoj neznatnoj meri koja može Vašu Visost zadovoljiti", odvratio je Mack, koristeći konjuktiv kao da je rođen s njim.
"Kako je lepo što više ne moram govoriti loš mongolski", radovala se princeza, "jer me živcira što se moram prikazivati kao neznalica kad u stvari imam diplomu iz ofirske književnosti kao i one Kuša i Sabe."
"Ja nisam čitao baš puno tih stvari", priznao je Mack. "No znam da su važne."
"Najvažnije je što možete razgovarati sa mnom", rekla je princeza. "A što je još važnije, ja mogu razgovarati s vama. Dođite, sedite, uzmite smokve i čašu vina, pričajte mi o sebi. Šta radite u Pekingu?"
      Mack je seo na niski divan s gomilom jarko obojenih jastuka. Princeza Irene sela je pored njega. Bila je visoka, bleda plavuša, ne baš zanimljivih ramena, očiju neodređene morsko zelene boje. Njezino je ponašanje bilo nesavršeno kontrolisana histerija. Narukvice su zveckale kad bi mahnula rukom. Mack je pojeo datulu iz obližnje posude nadajući se da će se smiriti.
"Doveli su me ovamo iz Zemlje Visokih Zastava, i na kraju odlučili kako se moram udati za nekog šaha u Perziji", pričala je Irene. "Mislite li da je to pošteno? Tata je obećao kako ću se udati za koga god poželim. Onda je sve promenio jer je veliki kan trebao princezu moje loze. Najpre sam se trebala udati za Vigura, ali on je otrovan."
"Među plemstvom," ustvrdio je Mack, "uloga žene za udaju je cementiranje nekog sporazuma. Što je s perzijskim šahom? Meni zvuči kao dobra prilika."
"Videla sam njegov portret", odvratila je Irene. "Debeo je. Star. Ružan. Ima okrutna usta. Izgleda impotentno. Izgleda neinteligentno. Govori samo perzijski."
"Pa, za ovo poslednje ga ne možete kriviti", primetio je Mack.
"Ne želim ga kriviti ni za šta", rekla je Irene drhteći. "Ako me njegov portret odbija, zamislite kako će tek u živo delovati! Nikad mu neću roditi decu. Njegova će loza izumreti."
      Mack je kimnuo, pitajući se hoće li to nekako uticati na buduće generacije. Da, najverojatnije će uticati. Sve utiče. Ali kakav će uticaj imati menjanje uticaja? Nisu mu rekli kako da to reši.
"Probajte jednu zašećerenu smokvu", ponudila je Irene "Kladim se da nisu slatke poput Vas”
"Princezo!" povikaoje Mack, jer ga je, čvrstog svetskog čovjeka kakav je bio, ili barem kakvim se smatrao, otvoreni poziv u princezinom glasu stresao sve do nožnih prstiju u njegovim čizmama od meke kože.
   "Moram biti direktna", rekla je Irene. "Drugu priliku možda neću imati." Približila se i ovila mu ruke oko vrata. "Šta si rekao, zgodni, kako se zoveš?"
"Johann Faust, na raspolaganju sam vam. Ali princezo -"
"Johnny, osvojio si me svojom slatkoečivošću. Nemoj se toliko opirati, pokušavam odvezati ovo." Mislila je na tesni korzet koji joj je stiskao uski struk. Mack je pokušao pobeći od nje, ali je potonuo u meke jastuke divana, a princeza je izgleda bila posvuda po njemu, istovremeno je svlačila korzet, gladila mu kosu, izuvala cipele, otkopčavala njegov prsluk i jela zašećerenu smokvu. Mack se nije bojao agresivnih žena, ali su ga okolnosti, koje su bile opasne, ohladile i prestrašile. Pitao se je li princeza Irene ikad pre napravila ovakvu stvar, i jesu li oni s kojima je to učinila uhvaćeni, i ako jesu, što im se dogodilo. U jednom
deliću sekunde činilo mu se da ga je Marko mogao upozoriti na ovo.
       Ali pre no što je mogao nastaviti razmišljati u tom pravcu, vrata su se iznenada otvorila. Mack je uspeo stati na noge i videti da se u princezinim odajama pojavila mlada žena, iako nije mogao reći kako je došla ovamo. Mlada je žena bila tamnoputa, prelepa, i definitivno nije bila ljudsko biće.
"ko si ti?" rekao je drhtavim glasom Mack. "Ja sam Ylith, radnica Sila Dobra, i ovlašteni promatrač ntakmičenja. A vi, doktore Faust, uopšte ne nameravate nešto dobro."

6.
       Ylith je činila dobra dela u jednoj od zemaljskih alternativnih i vrlo zanimljivih vremenskih dimenzija kad ju je Mihael nazvao hitnom anđeoskom linijom. Ylith je odmah došla. Sviđalo joj se biti anđeo Dobra, iako je još uvek bila šegrt. Glavni problem sa životom u Dobru bio je što nije bilo ničega za raditi. Nagovorila je Hermesa Trismegistusa da je stavi u drugu vremensku dimenziju kako bi vežbala Dobra Dela. To je bio lepo, ali naravno, to nije
bila prava Zemlja pa je bila sretna kad ju je Mihael nazvao.
"Ah, tu si, Ylith", pozdravio je Mihael. "Želeo sam videti kako napreduješ."
"Dobro", rekla je Ylith. "Stvar je samo u tome što bih želela nešto raditi."
"Tako i treba!" pohvalio ju je Mihael. "Ispalo je da imamo posao za tebe. Znaš za veliko takmičenje  između Svetlosti i Tame?"
"Naravno", potvrdila je Ylith. "Niko u duhovnom svetu ne priča o ničem drugom."
"Pa, obema stranama u takmičenju  su dozvoljeni promatrači. To je kako bi se osigurali da niko ne koristi priliku, ili daje upute natjecatelju što treba učiniti. Želim da odeš na Zemlju i proveriš što Mefistofeles i Mack rade."
"Nema frke", odvratila je Ylith.
"Evo, uzmi ovo." Dao joj je amulet.
"Zbog čega, Mihael?!" iznenadila se Ylith.
"To nije poklon", objasnio je Mihael. "To je amulet koji vlasniku daje nevidljivost. Omogućiće ti da uočavaš stvari neuočena."
"Dobro. Vidimo se kasnije!" Nestala je.
      Stigla je Macka baš pred kraj njegovog vremena u Pekingu. Koristeći amulet
nevidljivosti, ugledala je Macka i Irene zajedno na krevetu, i došla do vlastitih zaključaka.

     Princeza Irene, zapanjena iznenadnim pojavljivanjem crnokose veštice pernate frizure u devičanskom, a ipak nekako provokativnom anđeoskom kostimu, rekla je: "Oh, moj Bože! Šta će se dogoditi?"
"Tebi ništa", odgovorila je Ylith. "Ali moram razgovarati s ovim tipom." Pokazala je Macka, koji se pomaknuo u stranu ali baš i nije učinio ono što je želeo, a to je bilo kao lud pobeći od ovog najverovatnije ludog duha.
U svakom slučaju", nastavila je Ylith, "odvesću ga sa sobom, jer ono što mu imam za reći nije za nevine uši." Okrenula se Mačku rekavši: "Dođi sa mnom, mladiću", glasom koji nije trpio prigovore.
       Povela je Macka u predvorje i hodnikom do iduće sobe, koja je bila istovetna Ireninoj, ali prazna, čekala je dolazak još jedne monoglotne princeze iz neke druge sićušne zemlje. Ylith je tamo sela i, sedeći vrlo uspravno, zurila u Macka koji je stajao ispred nje poput smetenog školarca.
   Rekla je: "Doktore Faust, vrlo sam razočarana vama."
"Sa mnom?" čudio se Mack. "Šta sam učinio?"
"Nemojte meni izigravati nevinašce. Bila sam u susednoj sobi i sve sam čula."
"Jeste li, uistinu?" pitao je Mack, zalud se pokušavajući setiti o čemu su on i princeza razgovarali pre no što je Ylith ušla.
"Čula sam kako pokušavate zavesti tu sirotu, nevinu, mladu princezu, iskorištavajući čaroliju jezika koju vam je Mefistofeles dao kako biste mogli bolje raditi zlo."
"Čekajte malo", zatražio je Mack."Krivo ste shvatili. Ja nisam ništa radio!"
"Kako onda objašnjavate hvatanje koje se događalo kad sam ušla u sobu?"
"Ona je pokušavala zavesti mene, a ne ja nju!"
       Ylithine lepe pune usne ljutito su se skupile. Ylith je nekad bila veštica. Ali to je bilo u zlim starim danima kad je služila sile Tame svim žarom naivnih požuda. Njene su se oči otvorile duhovnim izrazima ljubavi kad je upoznala Babriela, plavokosog mladog anđela ledenih očiju u kojeg se zaljubila u danima poslednjeg Milenijskog takmičenja. To je bilo vreme kad je Azzie producirao svoju osavremenjenu priču o Dražesnom Princu. Ylith je do tada bila Azziejeva cura. Ali u potpunosti je zaboravila crvenokosog mladog demona lisičjeg
lica kadje upoznala zlatokosog Babriela. Ljubav je preinačila njezine vrednosti. Gorljivo se okrenula Dobru, ta mlada veštica fenomenalnih nogu i ljupkog tela, pošto je Dobro bilo njegova strana, a ona je ustanovila da je dobro čak i zabavno. Iz ljubavi prema mladom, ali ekstremno poštenom mladom anđelu, promenila je život i položila nove duhovne zavete, prigrlivši Dobro žarom kakav se visoko cenio kod onih koji vole takve stvari. Od bezbrižne i vesele veštice pretvorila se u uštogljenu i bahatu sortu kakva se ovih dana nije mogla prečesto videti ni u Raju; ali naravno, nema većih pobornika Boga od onih koji su jednom pali. Ylith
je praktikovala Dobrotu i Pristojno Ponašanje (dve osobine koje je po navici stapala) kao što je nekad praktikovala Zlo i Nepristojnost, i to s takvom energijom da je ponekad sramotila starije predstavnike Dobra, koji su malo naučili o tome kako stvari uistinu rade tokom dugih godina rada za Svetlost. "Naučiće", govorili su. Ali do sada nije.

     "Okoristili ste se svojim položajem", rekla je Ylith Macku. "Niste poslani kroz prostor i vreme kako biste zavodili device vašim vragomdanim darom jezika. Trebali biste raditi na ozbiljnom takmičenju  koje se bavi važnim stvarima, ne skakutati za svakom suknjom kao uspaljeni tinejdžer. Uložiću žalbu kod Veća Upravitelja zbog vašeg ponašanja. A u međuvremenu ću se pobrinuti da više ne ponovite vaša neodgovorna dela."
"Gospođice, slušajte, krivo ste shvatili", branio se Mack, spremajući se detaljno objasniti šta se dogodilo. Ali Ylith nije bila zainteresovana za slušanje laži prilično zgodnog mladog, plavokosog zavodnika s čarolijom za jezike.
Ylith je rekla: "Staviću te na mesto gde više nećeš moći stvarati probleme sve dok ne dobijem definitivnu presudu u ovom slučaju. To je Zatvor Ogledala za tebe, momče."
      Mack je podigao ruke, prosvedujući. Ali nije bio dovoljno brz. Ništa ne dolazi brže od čarolije srdite veštice. Između dva treptaja oka i svetlosno brzog pokreta dugih, krvavocrvenih noktiju, Ylith je nestala. Ili je tako ispočetka izgledalo. Ali kad je Mack pogledao bolje, video je da je on taj koji je nestao. Ili, ako ne nestao, bio je negde drugde.

    Bio je u maloj sobi s ogledalima. Ogledala su bila na zidovima, podu, stropu. Izgledalo je kao da ima više ogledala nego što bi ih zidovi mogli primiti. Formirala su reflektirajuće tunele i ponore žive, baroknu topografiju ogledala. Vieo se reflektovan  i reflektovan u stotinama ogledala pod stotinama uglova. Okrenuo se i video sam sebe kako se okreće u bezbroj površina. Oprezno je zakoračio napred i video kako njegovi dvojnici čine isto, iako se činilo
da neki idu unatrag. Još jedan korak i sudario se s ogledalom. Odbio se, i njegove mnoge slike su učinile isto, osim nekih koje se ni s čim nisu sudarile. Mack je smatrao neobičnim i pomalo zlokobnim to što neki od njegovih odraza u ogledalu nisu činili isto što su on i ostali činili.
      Jedan od tih pogrešnih likova sedeo je u naslonjaču i čitao knjigu; podigao je pogled i namignuo Macku. Drugi je sedeo na obali reke i izgledao kao da peca. On nije podigao pogled. Bio je jedan koji je sedeo naopako na stolici, ispruživši noge i cereći se Macku u lice. Mack je barem pretpostavio da je to njegovo lice. Odjednom više nije bio siguran kako izgleda njegovo lice.
     Opet je počeo hodati, ispruženih ruku, pokušavajući odrediti gde su staklene površine, i nadao se kako će uspeti pronaći izlaz iz labirinta ogledala. Neki od njegovih odraza činili su isto. Ali barem jedan je sedeo za stolom i jeo pečenje i yorkshirski puding. Drugi od njegovih odraza spavao je na velikom pernatom krevetu, jedan je sedeo na malom brdu i puštao zmaja.
       Kad je zurio u ove likove većina ih je podigla pogled, kimnula mu i nasmešila se, iako neki nisu obraćali pažnju. A onda su se vratili onome što su radili.
  Mack je u neverici gledao. Glas u glavi mu je rekao: "Ja ludim!" Drugi glas je rekao: "Pitam se jesu li ovde ostavili nešto za čitanje." Mack je shvatio kako u vezi toga ne može ništa učiniti, pa je zatvorio oči i pokušao misliti sretne misli.

7.

     Mefistofeles je bljesnuo u postojanje u odajama princeze Irene praćen oblakomkotrljajućeg sumpornog dima koji je dao naslutiti njegovo raspoloženje. Bio je izvučen iz omiljene fotelje ispred ugodne vatre gde je čitao Memoare zlog detinjstva, jednu od najinspirativnijih knjiga na koje je u dužem razdoblju naišao. Upravo je stigao do mesta gde mladi demon, junak-princ priče, otkriva kakva se zadovoljstva mogu dobiti izdajom osoba koje su ti bliske i koje voliš pod moralno dvosmislenim okolnostima.
     Onda je zazvonio telefon i trgnuo ga iz sanjarenja, čuo je poruku jednog od neviđenih svedoka takmičenja, koji je izvestio kako se dogodilo upletanje vrlo ozbiljne vrste; tj.takmičar je nezakonito uklonjen iz drame i proteran u sobu s ogledalima neobuzdanih reflektirajućih površina.
       Mefistofeles je morao odložiti knjigu i žurno doći u Peking, iako je tehnički u tom trenutku bio slobodan. Uistinu mu nije bilo teško, jer oni koji su ozbiljni u vezi zla, moraju biti spremni odjuriti kad god stigne poziv za pokvarenost, i ostaviti pasivnija zadovoljstva kad se pojavi prigoda za učiniti nešto uistinu zlo.

"Ylith," rekao je Mefistofeles, "šta pokušavaš što si zatvorila Fausta?"
"Ispravljam veliku nepravdu", odgovorila je Ylith hrabro, iako je malo sigurnosti izašlo iz nje pod uticajem demonovog oštrog pogleda.
"Šta si učinila s Faustom?"
"Zatvorila sam ga pod moralnim optužbama, eto šta", izjavila je Ylith.
"Ženo, kako se usuđuješ! Nemaš ti u ovo takmičenje! Ti si samo posmatrač."
"Kao posmatrač", odbrusila je Ylith s iznenadnom osornošću, "moram prijaviti ono što sam videla. Ti si očito petljao s Faustom i predlagao mu nedolične radnje, i dozvolio mu da zaluta s uskog puta na koji je postavljen; inače mi objasni kako ima vremena za zavođenje nevinih princeza kad bih trebao uzeti jedan od ponuđenih izbora u zadanoj situaciji?"
"Mene? Mene se usuđuješ optužiti? Ja nemam ništa s tim!" raspaljeno je odgovorio Mefistofeles. "Ako je zaveo devojčuru, sam je za to odgovoran!"
      Oboje su se setili da je princeza Irene tamo. Okrenuli su se i pogledali je, a onda su pogledali jedno drugo. Došli su do neizgovorenog sporazuma. Ylith je podignula obrvu; Mefistofeles je kimnuo. Ylith je izvadila malu Čaroliju sna, laku poput viline pahuljice, koju je prebacila preko princeze. Donosila je san s retrogradnim gubitkom pamćenja poslednjih pola sata. S Irenom uklonjenom s puta, i Mackom u njegovom zatvoru s ogledalima, Ylith se okrenula prema Mefistofelesu, njene tamnoplave oči isijavale su bes.
       Ti si kriv! I nemoj ni pomišljati kako ćeš se meni izvući laskanjem i takozvanim učenim argumentima. Seti se, nekad  sam bila na vašoj strani."
"Ženo, kontroliši se", upozorio je Mefistofeles. "Čarolija jezika koju sam dao Faustu služila je samo da mu omogući snalaženje u ovoj orijentalnoj zbrci jezika. U svakom slučaju, krivo ili pravo, ne može se jednostavno odvesti protagonista iz drame. To je gori zločin od bilo čega što je Faust mogao učiniti."
"Ti si lažac", rekla je Ylith.
Melistofeles je kimnuo. "Da, naravno, ali kakve to veze ima i sa čim?"
"Želim da Fausta zameni moralnije stvorenje!"
"Ženo, pretpostavlja! U Raju ili Paklu nema mesta za dogmatska moralna prosuđivanja.
Smesta pusti Fausta!"
"Ne! Ti mi ne možeš zapovedati!"
Mefistofeles ju je mrko pogledao, a onda je, posegnuvši u malu torbicu koju je nosio ispod plašta, izvadio mali crveni mobitel. Utipkao je broj - 999 -broj Zveri okrenut naopako
– Ša je broj Anđela - i stajao tupkajući nogom.
"Koga si nazvao?" pitala je Ylith.
"Nekoga ko će te malo urazumjeti, nadam se."
Za tren se pojavio oblak svetlog dima i taktovi glazbe harfi. Pojavio se arhanđel Mihael, izgledajući ljutito, mokar i odeven samo u veliki čupavi beli ručnik.
"Šta je tako hitno?" rekao je, ozlojeđen kako samo arhanđel može biti. "Upravo sam se kupao."
"Uvek se kupaš", prokomentisao je Mefistofeles.
"Pa šta? Znaš u o čistoći."
"To je zla novinska patka! Zlo vrlo lako može biti profinjeno poput Dobra. Sama čistoća je neutralna. Ali nemamo vremena za diskusiju."
"Tačno. Zašto si me pozvao ovamo?"
"Ova veštica", Mefistofeles je uperio dugi oštri nokat u Ylilh koja je ponosno stajala, ruku prekrštenih  na nabranoj izbočini svog malog, ali uspravnog poprsja, stisnutih usta, žarom u očima, "ova smešna žena, ovaj tek anđeo na obuci, ovo bivše stvorenje Pakla pretvoreno u stvorenje Raja, smatrala je prikladnim našeg Fausta maknuti s pozornice događanja, i otišla je tako daleko da ga je utamničila, čime je naše Milenijsko takmičenje dovela do opasnog prekida. Zato sam te pozvao ovamo."
      Mihael se okrenuo prema Ylith. Njegovo široko čelo bilo je izborano ljutnjom retko viđenom na arhanđelovom čelu. Lice mu je poprimilo izraz smetene zbunjenosti. "Uklonila Fausta? Može li to biti istina?"
Ylith je, glasom ne tako sigurnim kao pre, ali još uvek prkosnim, odgovorila: "Ša sam trebala učiniti? Njegov Faust je zavodio princezu Irene."
   Mihael je rekao: "A ko je princeza Irene? Ne, nemoj mi reći. Nije važno ko je princeza Irene. Zašto si svime što ti je sveto smatrala prikladnim prekinuti naše Milenijsko takmičenje zbog nekog malog, glupog zavođenja?"
"Navodnog zavođenja", dodao je Mefistofeles.
"Još gore", rekao je Mihael. "Kako si mogla tako drsko zloupotrebiti  našu velikodušnost što te imenovasmo posmatračem, što smo učinili samo kako bismo ušutkali Babriela koji je opčinjen tobom, zbog nečeg tako tričavog i nebitnog poput zavođenja, i  još samo navodnog?"
"Učili su nas da su zavođenja zla", prošaptala je Ylith.
"Nema sumnje da jesu", složio se Mihael. "Ali do sada si trebala naučiti da naša politika nije mešati se čim neko napravi nešto Zlo, kao što se druga strana ne meša čim neko napravi nešto Dobro. Nisi li čitala o Moralnom relativitetu i Stapanju suprotnosti u Praktičnom anđeoskom vodiču za svakodnevne zemaljske stvari?"
"To sam sigurno propustila", rekla je Ylith. "Gledaj, nemoj me ušutkavati, molim te. Samo pokušavam biti dobra i da svi ostali budu dobri."
     Dovitljivost te neće izvući iz ovoga", upozorio je Mihael. "Anđeli bi trebali kalitiDobrotu Inteligencijom. Inače bi Dobro postalo bezosećajna, proždiruća sila, zla zbog prirode svoje totalitarnosti ako ni zbog čeg drugog. A to ne želimo, zar ne?"
"Ne vidim zašto ne", usprotivila se Ylith.
"Otkrićeš. Smesta pusti čoveka i vrati ga na njegovo mesto u ovoj drami. A onda se javi u Centar za ublažavanje gorljivosti radi kazne i ponovne obuke."
"Oh, nemoj biti tako strog prema jadnoj devojci", pobunio se Mefistofeles uvidevši priliku da zaradi bodove za velikodušnost Zla. "Neka nastavi posmatranje. Samo neka se više ne meša."
"Čula si ga?" pitao je Mihael.
"Čujem i slušam. Ali pomisliti da ću ikad čuti arhanđela kako mi govori da poslušam zapovijedi demona iz Pakla!"
"Moraš hael. Čvršće je omotao ručnik oko sebe. "Mogu li se sada vratiti svom kupanju?"
"Uživaj", kazao je Mefistofeles. "Oprosti na smetnji."
Mihael se obratio Ylith: "A što se tebe tiče, budi dobra, ali ne predobra, nemoj dizati valove. To je zapovest."
Nestao je. Ylith je hitro srušila Zatvor ogledala. Mack je trepćući izašao van.
Mefistofeles se nasmejao i nestao.
"Izgleda da sam se vratio", ustvrdio je Mack. "Jesi li razgovarala s princezom?"
"Samo se pazi", odbrusila je Ylith Macku i onda nestala.

8.

     Nakon što je pušten iz Zatvora ogledala, Mack se pozdravio sa zapanjenom princezom Irenom i požurio natrag upozoriti Marka na zaveru. Ali povratak do Markovog stana pokazao se težim od njegovog napuštanja. Mack je naleteo na nepoznate hodnike koji su se spiralno uspinjali i prolaze koji su se spuštali, a nije se mogao setiti da je tuda ranije prošao. U hodnicima je bilo puno ljudi, tako puno da je pomislio kako je nekako izašao iz palate, na natkrivenu tržnicu koja se očito širila kilometrima oko palate. Ali onda je opet čuo zvuk kraljevskih gajdi i bubnjeva, te je znao kako je na pravom putu. Zadihan i bez zraka, napokon
je stigao do Markovog stana i upao bez kucanja.
"Marko! Imam strahovito hitne vesti za tebe!" Ali govorio je praznim zidovima jer Marko više nije bio tamo.
     Mack je shvatio kako je sigurno prošlo nekoliko sati dok je bio u labirintu ogledala. Sada je najverovatnije veče, iako iznutra nikad niste mogli reći, pošto su hodnici imali isto jednolično osvetljenje, danju i noću. Opet je istrčao van i, sretno, bez problema pronašao Dvoranu za bankete. Progurao se pokraj stražara i ušao.
      Proslava se zahuktala. Kublaj i ostali uglednici bili su smešteni na podiju na kojem ih je jutros video. Marko je bio tamo, i princeza Irene, kao i dvorski čarobnjak u svojoj zvezdastoj halji. Mali orkestar naštimavao je instrumente, a na maloj je pozornici mongolski klaun u vrećastim hlačama i obojanog nosa govorio: "Uzmi mog jaka ... molim te, uzmi mog jaka." Ali niko ga nije slušao. Sve su se oči okrenule prema Macku.
      Mack se osećao pomalo neugodno zbog tihe pažnje koja je dočekala njegov dolazak. Nakašljao se, pročistio grlo i započeo: "Marko, drago mi je što sam te na vreme našao. Postoji zavera protiv tebe. Načuo sam je u dvorištu gde su vojnici vežbali. Tu su dva tipa iz Tira, i govorili su -"
       Marko je podigao ruku i zaustavio ga u pola reči. "Govoriš li o onoj dvojici tamo?"
Mack je ugledao dvojicu bradatih vojnika koje je čuo na dvorištu. "To su tipovi",
potvrdio je.
"Vrlo zanimljivo", primetio je Marko. "Oni su ovamo došli pre sat vremena kako bi me upozorili na zaveru koju si ti isplanirao."
"Nije bilo tako", pobunio se Mack.
"Rekli su da si im platio da me ubiju."
Samo se pokušavaju izvući! Marko, govorim ti istinu!"
"Tvoje je ponašanje bilo sumnjivo", odvratio je Marko Okrenuo se kanu. "Mogu li nastaviti kako bih demonstrirao laži ovog tipa?"
"Nastavi, nastavi", odobrio je Kublaj-kan. "Zapadnjačke tehnike suđenja i ispitivanja oduvijek su me fascinirale."
"Pozivam princezu Irene", rekao je Marko.
       Princeza Irene je ustala s malog trona koji je za nju bio postavljen na glavnom podiju. Imala se vremena preodenuti u nebeskoplavi ogrtač obrubljen cvetnim uzorkom, izgledala je kao oličenje nevinosti kad je na lošem mongolskom rekla: "Ovaj dugonogi probisvet došao je u moje odaje, što nije dopušteno nijednom muškarcu. Izneo mi je nemoralne ponude, govoreći na mom materinjem jeziku, ali poznatim narečjem koje koriste samo članovi
porodice, ili nekulturne osobe s ubilačkim namerama. Bojala sam se za svoj život, jer kad ti stranac govori tim narečjem, to znači, ako nisu rodbina, da te planira ubiti. Onesvestila sam se, a kad sam se probudila on je nestao, uplašio se, možda od nekog zvuka iz hodnika - jer on je izgleda kukavičja sorta - i preodenula se u svoj nebeskoplavi ogrtač i dotrčala ovamo."
 "Laži, sve su to laži", rekao je Mack. "Ti si me, Marko, lično poslao da pričam s
princezom!"
"Ja sam te poslao princezi", Marko je prevrnuo očima i bacio pogled na kana, iskazujući glumački dar za nagoveštaje. Okrenuo se prema okupljenim plemićima. "Vi me znate, gospodo. Ovde sam sedamnaest godina. Bih li ja učinio nešto zabranjeno mongolskim zakonom, a da ne spominjemo uobičajenu pristojnost?"
     Jedini zvuk koji se mogao čuti u Kublajevoj Dvorani za bankete bilo je krckanje vratova dok su glave u publici odmahivale, ne, ne. Čak su i odrubljene glave naslagane na piramidama visokima dva metra na kutnom kamenju stupova izgledale kao da odmahuju, ne, ne.
"Ovo je nameštaljka!" gorljivo je izjavio Mack. "Sada mi je jasno da me Marko Polo, iz svojih vlastitih razloga, želi srediti. Najverovatnije ne može podneti rivala na kanovom dvoru. I verovatno se oseća inferiornim pošto je on samo venecijanski trgovac dok sam ja ambasador iz Ofira."
"A što se toga tiče," rekao je Marko, "neka se oglasi dvorski čarobnjak."
       Čarobnjak je ustao i poravnao svoju zvezdastu halju. Podesio je naočale sa žičanim okvirima na nosu, dva puta pročistio grlo, nekoliko puta uzdahnuo i rekao: "Raspitao sam se kod učenih ljudi Pekinga koji su posebno vešti u zemljopisu. Oni se slažu kako mesto kao što je Ofir ne postoji. Dalje su zaključili, da je ako je ikad i postojalo, nestalo davno u prirodnoj kataklizmi. A zaključili su i da ako postoji danas, sigurno ne bi zaposlilo Nemca kao svog ambasadora."
        Mack je mahnuo rukama od frustracije. Ogorčenje mu je besnilo mozgom, ljutito je stezao šake i tapkao nogama, ali nije se mogao dosetiti ničega što bi rekao.
        Kublaj-kan je progovorio: "Ne sviđa mi se ovo što činim, jer je moj dvor poznat po blagosti i visokim standardima, ali ovaj je čovek proglašen krivim od porote njemu jednakih ljudi za prevaru i lažno predstavljanje nepostojeće zemlje, kao i zavodnik plemićkih žena. Zbog toga je presuda ovog suda da se odvede u gradski zatvor gde će pretrpeti mučenja propisana za varalice, a onda će biti ugušen, rasporen, izvadiće mu utrobu, raščetvoriti ga i spaliti."
"To je dobra kazna", priznao je Marko. "Ali to je sudbina običnog čoveka. Ovaj čovek možda ima plemićke krvi. Mogu li predložiti da tipa ubiju ovde i sada? To će zabaviti dvor, a onda možemo nastaviti s proslavom."
"Izvrstan predlog", prihvatio je Kublaj. Podigao je magično žezlo i mahnuo. Iz
pozadine sobe prišao je debeli bradonja. Bio je odeven u kožnu tkanicu i kožni prsluk, a na glavi je nosio golemi turban.
"Kraljevski dželat vam je na usluzi, veliki kane", rekao je.
"Imaš je pri ruci?" pitao je Kublaj.
"Uvek ga držim kod sebe", odgovorio je dželat i odmotao ga s pojasa. "Nikad se ne zna kad će zatrebati."
"Straža", naredio je Kublaj, "držite tog čoveka! Dželatu, izvrši svoju dužnost!"
 
Mack se okrenuo i pokušao pobeći, nadajući se kako će se uspeti sakriti u bezbrojnim hodnicima kanove palače dok ne smisli nešto bolje. Ali Marko je, sa zlobnim smeškom na licu, ispružio nogu, Mack se spotaknuo preko nje i pao koliko je dug i širok. Strelci su ga zgrabili i čvrsto držali. Dželat je prišao, vrteći konopac u ruci poput profesionalca, što je i bio. Mack je povikao: "Vaša Visosti, činite pogrešku!"
"Kad je tako, neka bude tako", rekao je Kublaj. "Pogriešiti sa sigurnošću predstavlja povlasticu moći."

     Dželat se sagnuo i omotao konopac oko Mackovog vrata. Mack je pokušao vikati, ali nije izustio ni zvuka. Imao je trenutak kako bi zaključio da čoveku život uistinu ne proleti pred očima u trenutku smrti kao što se priča. Jedino o čemu je mogao razmišljati dok mu se konopac stezao oko vrata bilo je ležanje na obalama Wesera tokom školskih praznika i tvrdnje prijatelju studentu iz samostana: "Znaš, čovek nikad ne može reći kako će umreti." To je bila istina, jer nikad ne bi mogao ni zamisliti kako će završiti nekoliko stotina godina u
prošlosti, da će ga pogubiti na dvoru Kublaj-kana na nagovor Marka Pola dok je bio uključen u takmičenje između sila Svetlosti i Tame.

     Onda je nastao bljesak svetlosti i oblak dima i Mefistofeles se pojavio.
Mefistofeles je bio ljut, i u takvim je trenucima izvodio ekstremno spektakularna
pojavljivanja, kao i ovog puta, upotrebio je čitav arsenal vatrometa i uzrokovao pojavu raznih vizuaelnih čuda u zraku koja su misteriozno i nula. Otkrio je kako je nekoliko trenutaka potrošenih na pripremanje atmosfere štedelo vreme na duže staze, jer su oni pred kojima se pojavio bili u takvom čudu da nikad nisu ni pomislili proturečiti mu.
"Pustite tog čoveka!" zagrmio je Mefistofeles.
     Dželat je odskočio unatrag kao gromom pogođen. Strelci su od straha pali. Kublaj-kan se povukao unatrag. Marko se zavukao pod stol. Princeza Irene se onesvestila. Mack je zakoračio napred, slobodan čovek.
"Jesi li spreman za odlazak?" pitao je Mefistofeles.
"Spreman, moj gospodaru!" odgovorio je Mack, ustao i otresao prašinu sa sebe. "Samo još jedna stvar za kraj."
      Prišao je Kublaj-kanu. Dok je Kublaj gledao uokolo tražeći pomoć, Mack mu je iz ruku uzeo magično žezlo i zataknuo ga za pojas. "Sad ćeš videti koliko će tvoja vladavina trajati!" viknuo je zlobno. Onda je Mefistofeles mahnuo rukom, i on i Mack su nestali.
        Na kanovom je dvoru vladala tišina. Nakon njihovog odlaska nastupio je kratko razdoblje prilagođavanja tokom kog niko nije ništa činio. Onda je Kublaj upitao: "Marko, o čemu se ovde radilo?"
Marko je rekao: "Mislim da smo prisustvovali autentičnom natprirodnom događaju. Podseća me na nešto što mi se dogodilo kad sam bio u Taškentu. Bilo je proljeće, i cveće u dolini -"
     Upravo su se onda velika brončana vrata kanove Dvorane za bankete opet otvorila. Margarita je ušla. Nosila je novu tesno pripijenu kinesku haljinu od obojene svile s visokim ovratnikom. Također je bila sveže našminkana, okupana, namirisana, s novom frizurom i lakiranim noktima. Na Kublajevom su dvoru znali kako učenje jezika učiniti zanimljivim.
"Bog", pozdravila je. "Upravo stižem s tečaja. Svi poslušajte ovo." I na slabom, ali razumljivom mongolskom, rekla je: "Iz Španije  deva gleda kako seva." Nasmejala se očekujući reči odobrenja.
"Hoćemo li nju pogubiti?" pitao je Marko Kublaja, izvukao se ispod stola i otresao prašinu.
"Pa, mogli bismo", složio se Kublaj, pomisao na okrutnost vratila mu je dostojanstvo.
"Bolje išta nego ništa."
Marko je pozvao: "Straža! Dželat!"
Sablasna šarada je opet počela. Margarita je uhvaćena. Dželat je odlučno prišao, uprkos činjenici što su mu noge podrhtavale. I onda se Mefistofeles opet pojavio.
"Oprosti, u potpunosti sam zaboravio na tebe", ispričao se. Mahnuo je rukama. Margarita je nestala. Onda je Mefistofeles nestao. Kan i njegovi gosti u zapanjenoj su tišini gledali mesta gde su se nalazili. Onda su došli konobari i doneli glavno jelo.

Firenca






Нема коментара:

Постави коментар