PROLOG
Ova knjiga je, pre svega, pripovest o jednom čoveku koji je veći deo svog života proveo u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XX veka. Uglavnom sâm, on je ipak, s vremena na vreme, bivao u odnosima s drugim ljudima. Živeo je u nesrećna i nemirna vremena. Zemlja u kojoj je rođen klizila je lagano, ali neizbežno, u ekonomsku zonu srednje siromašnih zemalja; često se nalazeći na udaru siromaštva, njegovi ispisnici provodili su život u samoći, obuzeti gorčinom. Ljubavna osećanja, nežnost i bratstvo među ljudima u velikoj su meri bili iščezli; u međusobnim odnosima njegovi savremenici češće su ispoljavali ravnodušje, što će reći – okrutnost.
U trenutku kad je nestao, Mišela Đeržinskog svi su smatrali istaknutim biologom i ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu; stvarni njegov značaj postaće vidljiv tek malo kasnije. U vreme kad je Đeržinski živeo uglavnom se smatralo da filozofija nema nikakvog praktičnog značaja, to jest svrhe. Stvarnost je takva da, u jednom trenutku, upravo najzastupljenije shvatanje sveta među pripadnicima jednog društva ujedno ima presudan uticaj na privredu, politiku i običaje koji će u tom društvu vladati.
Metafizičke mutacije – što će reći koreniti, globalni preobražaji svetonazora koji će usvojiti većina – retka su pojava u istoriji čovečanstva. Primera radi, u tom kontekstu može se navesti pojava hrišćanstva.
Od trenutka kad do jedne metafizičke mutacije dođe, ona počinje da se razvija ne nailazeći ni na kakav otpor sve dok u jednom trenutku ne počnu da se pojavljuju njene posledice. Ona čisti sve pred sobom, ne hajući da li je reč o privrednim i političkim sistemima, estetskim vrednostima, društvenim hijerarhijama. Nema te ljudske sile koja može da joj stane na put – ne može to, zapravo, nijedna druga sila sem neke nove metafizičke mutacije.
Ne može se izričito tvrditi da se metafizičke mutacije ustremljuju na već oslabljene zajednice, na društva koja su već u fazi opadanja. U času kad se pojavilo hrišćanstvo, Rimsko carstvo bilo je na vrhuncu moći; vrhunski organizovano, ono je dominiralo poznatim svetom; njegovoj nadmoći, kako u tehničkom tako i u vojnom smislu, nije bilo premca; imajući, dakle, sve to u vidu – nije ono imalo nikakvih izgleda za opstanak. U trenutku kad se pojavila moderna nauka, srednjovekovno hrišćanstvo predstavljalo je zaokružen sistem poimanja čoveka i univerzuma; ono je, u suštini, služilo da se upravlja ljudima, iz njega su izvirali znanje i dela, ono je odlučivalo da li će biti mira ili će izbiti rat, ono je organizovalo proizvodnju i preraspodelu bogatstava; ništa od svega toga nije moglo da zaustavi njegov krah.
Mišel Đeržinski nije bio ni prvi ni glavni arhitekta ove, treće metafizičke mutacije, po mnogima najradikalnije, kojom će započeti jedno novo razdoblje u istoriji sveta; ali, upravo zbog izvesnih okolnosti, po svemu posebnih u njegovom sopstvenom životu, on jeste bio jedan od njenih najsvesnijih, najlucidnijih tvoraca.
Živimo danas u jednom sasvim novom carstvu,
I u tom prepletu okolnosti i naša tela bivaju obavijena, I kupaju se tela naša
U toj auri radosti.
Ono što su ljudi negdašnji gdekad i slutili u muzici svojoj,
Mi proživljavamo kao svakodnevicu i stvarnost u realnosti novoj. Što je za njih bila nepristupačna i apsolutna sfera,
Za nas je sasvim prosta, dobro znana mera.
Pa ipak, mi ne preziremo te ljude;
Znamo mi šta dugujemo snovima njinim,
Znamo da ništa ne bismo bili bez te sprege bola i radosti koja
ispisuje povest o njima
Znamo da su i oni bili isti kô mi, u trenucima mržnje i straha, dok
su se bacali u čeljust tmina,
Dok su ispisivali, reč po reč, tu povest o bivšima.
Znamo da oni ne bi postojali, da nikad ne bi ni mogli postojati, da u dubini njihovih bića nije bilo te nade,
Znamo da ne bi ih bilo bez tog njinog sna.
I sad, kad živimo u svetlosti,
Sad, kad živimo u neposrednoj blizini svetlosti,
I kad svetlost kupa naša tela,
I grli ih sa svih strana,
U toj auri radosti,
Sad, kad smo se skrasili u neposrednoj blizini reke, U tim popodnevima kojima se kraja ne vidi
Sad, kad je svetlost oko naših tela postala opipljiva,
Sad, kad smo stigli do cilja
Ostavivši za sobom sav taj kosmos koji nas je delio, Kosmos u našim glavama koji nas je delio jedne
od drugih, Da bismo se kupali u radosti nepomičnoj i plodotvornoj
Po slovu jednog novog zakona,
Danas,
Prvi put
Možemo nešto da kažemo o poslednjim danima Carstva što beše.
Deo prvi
IZGUBLJENO CARSTVO
1.
Prvi jul 1998. godine pao je u sredu. Logično je onda, ma koliko neuobičajeno bilo, da Đeržinski svoj mali oproštajni koktel priredi u utorak uveče. Između posuda za zamrzavanje embriona, pomalo i prignječene njihovom masom, boce šampanjca uspele su nekako da se smeste u frižider marke Brant, u kojem je, inače, uvek bilo dovoljno mesta za uobičajene hemijske proizvode.
Četiri boce za njih petnaestoro, i nije to bilo bogzna šta. Ali ni sve drugo, uostalom, nije bilo bogzna šta; motivi koji su ih držali na okupu bili su krajnje površni; jedna pogrešna reč, jedan pogled popreko, i malo bi nedostajalo da se druš- tvo raziđe i svi pohitaju prema svojim kolima. Okupili su se u klimatizovanoj podzemnoj prostoriji, svoj u belim pločicama, ukrašenoj posterom s nemačkim jezerima. Niko nije ni predložio da se slikaju. Jedan mladi istraživač, koji im se priključio početkom te godine, bradonja glupavog izgleda, nestao je posle nekoliko minuta, pod izgovorom da ima problem s parkiranjem. Među zvanicama je tad počela da se širi sve primetnija nelagoda; uskoro je trebalo da počne sezona odmora. Neki će otići kućama kod svojih, drugima je draži bio ekološki turizam. Izgovorene reči tromo su odjekivale u vazduhu. Društvo se brzo razišlo.
U pola osam sve je već bilo gotovo. Đeržinski je izašao na parking u društvu koleginice s dugom crnom kosom, izrazito bele puti, bujnih grudi. Bila je malo starija od njega; verovatno će ga naslediti na mestu šefa istraživačkog odeljenja. U svojim radovima mahom se bavila genom DAF3 kod vinske mušice; bila je neudata.
Zastavši kod svoje tojote, pružio je istraživačici ruku i na- smešio se (nekoliko sekundi unapred smišljao je kako će izvesti taj gest, i kako će ga propratiti osmehom; pripremao se, dakle, za to u glavi). Dlanovi su se spojili i lagano protresli. Malo kasnije palo mu je na pamet kako toj njenoj šaci nedostaje topline; s obzirom na okolnosti, mogli su i da se poljube, kako to čine ministri, ili neki pop pevači.
Pošto se oprostio sa svima, ostao je da sedi u kolima pet minuta, koji su mu se učinili dugim. Zašto ta žena već jednom ne krene? Možda masturbira u kolima slušajući Bramsa? Ili možda razmišlja o svojoj karijeri, o novim odgovornostima koje je čekaju, i raduje se tome? Konačno je genetičarkin golf napustio parking; istraživač je opet ostao sam. Dan je bio divan, još je bilo toplo. Tih prvih letnjih nedelja sve izgleda kao da je stalo; ta nepomičnost zrači. Đeržinski je, ipak, bio svestan da su dani već počeli da se skraćuju.
Stvarno sam imao privilegiju da radim u tom okruženju, razmišljao je on paleći kola. Na pitanje: „Šta mislite, da li se žitelji Palezoa mogu smatrati privilegovanim u pogledu svoje životne sredine?“, šezdeset tri odsto stanovnika odgovorilo je sa „da“. To bi se još i moglo razumeti; zgrade su niske, trav- njaci se zelene na sve strane. Hipermarketa ima na svakom koraku, tako da je snabdevanje maksimalno olakšano; i samo pominjanje pojma kvalitet života, što se Palezoa tiče, praktično je izlišno.
Južni auto-put bio je potpuno pust u pravcu Pariza. On je imao utisak da se najednom obreo u nekom novozelandskom naučnofantastičnom filmu koji je gledao još kao student; poslednji čovek na Zemlji, po nestanku svih oblika života. Nešto u atmosferi prizivalo je iznenadnu apokalipsu. Đeržinski je već desetak godina stanovao u Ulici Fremikur; navikao se, kraj je bio miran. Godine 1993. osetio je potrebu za društvom, za nečim što će ga dočekati uveče kad se vrati kući. Izbor je pao na jednog belog kanarinca, bojažljivu životinju. Kanarinac je pevao, naročito ujutro; pa ipak, nije izgledao radostan; međutim, može li kanarinac uopšte da se raduje? Radost je intenzivno i duboko osećanje, osećaj uzvišene ispunjenosti koji se proživljava celim bićem; s njom se u vezu može dovesti stanje opijenosti, oduševljenja, zanosa. Jednom je pustio pticu iz kaveza. Prestravljena, posrala se na kauč pre nego što se zaletela na rešetke, tražeći vratanca od kaveza. Mesec dana kasnije, pokušao je ponovo. Ovoga puta je sirota životinja pala kroz prozor; uspela je, ipak, koliko-toliko da ublaži pad, pa se zaustavila pet spratova niže, na terasi zgrade preko puta. Mišel je morao da sačeka da se žena koja je u tom stanu živela vrati kući, a sve u žarkoj nadi da ova ne drži mačku. Ispostaviće se da je reč o devojci koja radi kao urednica u časopisu Dvadeset godina; živela je sama i kući se vraćala kasno. Nije imala mačku.
Pala je noć; Mišel je otišao po životinjicu koja se tresla od hladnoće i straha, priljubljena uz betonsku ogradu. U više navrata, uglavnom kad bi iznosio smeće, susretao se s tom urednicom. Ona bi klimnula glavom, verovatno mu tako stavljajući do znanja da ga je prepoznala; klimnuo bi i on. Sve u svemu, zahvaljujući tom nemilom događaju s kanarincem uspeo je da uspostavi komšijski odnos s jednom osobom; u tom pogledu, stvar je izašla na dobro.
S prozora njegovog stana videlo se desetak zgrada, ili oko trista stanova. Kad bi se uveče vratio kući, kanarinac bi u najvećem broju slučajeva počeo da zviždi i cvrkuće, što bi potrajalo pet do deset minuta; onda bi mu on sipao da jede i pije, i počistio mu kavez. Te večeri, međutim, u stanu ga je dočekala tišina. Prišao je kavezu – ptica je bila mrtva. Njeno malo belo telo, koje se već beše ohladilo, ležalo je pobočke na šljunku koji mu je on sipao po podu kaveza.
Večerao je porciju smuđa s krbuljicom, kupljenu kod Monoprija, pa zalio to osrednjim valdepenjasom. Posle kraćeg premišljanja, spakovao je ptičji leš u plastičnu kesu u koju je dodao i pivsku bocu, pa sve to bacio u cev za odlaganje smeća. Šta drugo da uradi? Da održi opelo? Nikada, inače, nije znao gde se završavaju te tako uzane cevi za odlaganje smeća (uzane, ali sasvim dovoljne da prime beživotno telo jednog kanarinca). Sanjao je neke džinovske kontejnere za smeće, pune filtera za kafu, raviola sa sosom i odsečenih polnih organa. Div-crvi, veliki koliko i sama ptica, sve s kljunovima, napadali su sad dole njen leš. Kidali su joj nožice, razvlačili creva, kopali oči. Sav uzdrhtao, uspravio se u krevetu; bilo je tek pola dva. Progutao je tri ksanaksa. Tako se završilo njegovo prvo veče u slobodi.
2.
Dana 14. decembra 1900. godine, u obraćanju članovima Berlinske akademije pod naslovom „Zur Theorie des Gese- tzes der Energieverteilung im Normalspectrum“1, Maks Plank je prvi put uveo pojam kvanta energije, koji će odigrati presudnu ulogu u potonjem razvoju fizike. U periodu od 1900. do 1920. godine, prvenstveno na inicijativu Ajnštajnovu i Borovu, pokušavalo se, manje ili više domišljato, da se taj novi pojam uskladi s već postojećim teorijama; tek početkom dvadesetih godina, taj postojeći okvir bio je, očigledno, bespovratno osuđen na propast.
To što Nilsa Bora smatraju istinskim utemeljivačem kvantne mehanike nije isključivo zbog otkrića do kojih je on lično došao, već pre svega zbog izvanrednog ambijenta kreativnosti, intelektualnog žara, slobode duha i prijateljstva koji je on umeo da stvori oko sebe. Institut za fiziku u Kopenhagenu, koji je Bor osnovao 1919. godine, imao je za cilj da primi sve ono što vredi među mladim evropskim istraživačima u oblasti fizike. Hajzenberg, Pauli i Born tamo su sticali znanja. Malo stariji od njih, Bor je umeo sate i sate da posveti podrobnim raspravama o njihovim hipotezama, čineći to s jedinstvenom mešavinom filozofske pronicljivosti, dobronamernosti i strogosti. Precizan do manijakalnosti, nije trpeo nikakve približnosti u tumačenju eksperimenata; isto tako, međutim, nijednu novu zamisao nije unapred smatrao ludačkom, kao što mu se nijedan klasični koncept nije činio nedodirljivim. Voleo je studente da poziva u svoj seoski dom u Tisvileu; tu su mu u go ste dolazili i naučnici iz drugih oblasti, političari, umetnici; u razgovorima se spontano prelazilo s teme na temu, s fizike na filozofiju, sa istorije na umetnost, s religije na svakodnevni život. Ništa tome slično nije se bilo desilo još od ranih vremena grčke filozofske misli. I upravo u takvom jednom izvanrednom kontekstu, u periodu od 1925. do 1927. godine razrađeni su osnovni pojmovi „Kopenhaškog tumačenja“, koji su u velikoj meri obezvredili dotad važeće poimanje kategorija prostora, uzročnosti i vremena.
Đeržinskom nije ni izbliza pošlo za rukom da stvori takav jedan fenomen u svom okruženju. Ambijent u istraživačkom sektoru na čijem je čelu on bio mogao bi se vrlo verno opisati kao, ni manje ni više, nego kancelarijski. Sentimentalna javnost voli sebi da predoči istraživače u oblasti molekularne biologije kao nekakve Remboe s mikroskopima, ali oni su, zapravo, tek čestiti tehničari, lišeni duha, koji čitaju Nuvel observator i maštaju o tome da godišnji odmor provedu na Grenlandu. Istraživanja kojima se bave molekularni biolozi ne iziskuju nikakvu kreativnost, nikakvu inventivnost; to je, u stvari, jedna maltene potpuno rutinska aktivnost koja ne iziskuje više do drugorazredne intelektualne sposobnosti. Ljudi doktoriraju, brane teze, a za rukovanje tim aparatima uglavnom bi im bila sasvim dovoljna završena viša škola. „Da bi se stekao pojam genetskog koda“, voleo je da kaže Deplešen, direktor odseka za biologiju na CNRS-u2, „da bi se otkrio princip po kojem dolazi do sinteze belančevina, e da, tu već čovek mora malo da se oznoji. Primetićete, uostalom, da je prvi na tom polju nešto nanjušio upravo jedan fizičar, Gamov. Ali dešifrovanje DNK, pfff... Ljudi dešifruju, i dešifruju. Radi se na jednom molekulu, pa na drugom. Unose se podaci u računar, računar računa podnizove. Onda šalješ faks u Kolorado: oni rade gen B27, mi ćemo da radimo C33. Čista kuhinja. S vremena na vreme dogodi se beznačajan napredak što se tiče same aparature; u gro slučajeva to bude sasvim dovoljno da vam dodele Nobela. Majstorisanje; šala.“
Popodne tog prvog jula vladala je nesnosna vrućina; bilo je to jedno od onih popodneva koja se završavaju loše, gde na kraju bude oluja koja rastera razgolićena tela kud koje. Iz Deplešenove kancelarije pucao je pogled na Kej Anatola Fransa. Na drugoj obali Sene, na Keju Tileri, homoseksualci su se šetkali po suncu, razgovarali po dvojica ili u manjim grupama, delili peškire. Gotovo svi su na sebi imali tange. Mišići premazani uljem za sunčanje blistali su na svetlu, sjajile su im se lepo oblikovane zadnjice. Ne prekidajući s razgovorom, neki među njima masirali su polne organe preko najlon tangi, ili bi u njih gurnuli prst, pa su im se videle stidne dlake i počeci falusa. Odmah do kružnog prozora, Deplešen je bio instalirao dvogled. I on je bio homoseksualac, tako se bar pričalo; u stvari je, prethodnih nekoliko godina, bio pre svega pijanac koji posećuje mondenska dešavanja. Jednog popodneva, po mnogo čemu sličnom ovom, u dva navrata je pokušao da onaniše, oka prikovanog uz dvogled, istrajno fiksirajući pogledom adolescenta koji je bio spustio tange, tako da mu je kita na uzbudljiv način štrčala u vazduhu. Deplešenov ud je, međutim, ubrzo klonuo, mlitav i sparušen, suv, i on je odustao od daljih pokušaja.
Đeržinski je stigao tačno u šesnaest-nula-nula. Deplešen je tražio da se vide. Zanimao ga je slučaj Đeržinskog. Nije bilo ničeg neuobičajenog u tome da jedan istraživač uzme godinu dana slobodno kako bi otišao da radi s nekim drugim timom, bilo u Norveškoj, bilo u Japanu, bilo u nekoj trećoj od tih opakih zemalja gde četrdesetogodišnjaci masovno izvršavaju samoubistvo. Bilo je i drugih koji su – kao što je to neretko bio slučaj za „Miteranovih godina“, kada je finansijska lakomost dostigla neslućene razmere – ulazili u poslovne rizike i osnivali firme s ciljem da se bave trgovinom ovog ili onog molekula; neki među njima su u međuvremenu, i to vrlo brzo, stekli pristojne imetke, bestidno se koristeći poznanstvima stečenim tokom godina otaljavanja istraživačkog rada. Ali sama činjenica da je Đeržinski ostao bez angažmana, da nema nikakve planove, nikakav cilj, da se tu nekakvo opravdanje čak i ne nazire – sve je to izgledalo krajnje neshvatljivo. Sa svojih četrdeset godina bio je direktor istraživačkog sektora, nalazio se na čelu petnaestočlanog naučnog tima; on sâm pritom nije zavisio ni od koga, sem od Deplešena, a i to više teorijski nego u praksi. Naučnici pod njegovim vođstvom postizali su odlične rezultate, smatrali su ih jednim od najboljih naučnih timova u Evropi. Ukratko, šta tu nije bilo kako treba? Deplešen je na silu uneo nešto dinamike u glas: „Imate nešto u planu?“ Tišina je potrajala trideset sekundi, a onda je Đeržinski sumorno odgovorio: „Da razmišljam“. Počelo je loše, da. U nastojanju da unese malo vedrine, Deplešen upita: „Na privatnom planu?“, da bi potom, netremice gledajući to ozbiljno lice, oštrih crta i tužnih očiju, koje se bilo stuštilo tu pred njim, najednom pomislio da će propasti u zemlju od stida. Kakav privatan plan, kakvi bakrači? Pa on je pre petnaest godina lično otišao na Univerzitet Orsej da potraži Đeržinskog. I taj njegov izbor pokazao se kao odličan; u Đeržinskom je dobio preciznog, strogog, inventivnog istraživača; rezultati su sustizali jedni druge, i stvarno ih je bilo. Ako je CNRS uspeo da ostane na evropskom nivou što se tiče istraživanja u oblasti molekularne biologije, onda se za to, velikim delom, moglo zahvaliti upravo njemu. On im se i te kako isplatio. Naravno“, rekao je na kraju Deplešen, „i dalje ćete imati slobodan pristup informacijama. Nećemo deaktivirati vaše pristupne šifre serveru, kao ni internet u bazi centra; i tako će ostati na neodređeno vreme. Bude li vam zatrebalo išta drugo, ja vam stojim na raspolaganju.“
Pošto je gost otišao, Deplešen je ponovo prišao prozoru. Lako se preznojavao. Na keju preko puta, jedan mlad momak, mrke puti, sa severa Afrike po tipu bi se reklo, upravo je skidao gaćice. Biologija se, fundamentalno gledano, i dalje suočava s krupnim problemima. Biolozi smatraju i ponašaju se kao da su molekuli nekakvi zasebni elementi materije, koji su među sobom povezani samo elektromagnetnom silom privlačenja i odbijanja; niko od njih, Deplešen je u to bio ubeđen, nikada nije ni čuo za Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, niti za Aspetove oglede; niko se, štaviše, nije pomučio da se informiše o napretku koji je u fizici kao nauci postignut od početka veka naovamo; njihovo poimanje atoma bilo je, manje-više, na nivou Demokritovog. Pabirčili su podatke, teške i uvek iste, a sve u jednom jedinom cilju: da iz njih izvuku neku trenutnu korist, da to primene u industriji, a da pritom ni jednog jedinog trenutka nisu svesni da je sama konceptualna osnova njihovog rada potkopana. Đeržinski i on lično, kao fizičari od glave do pete, verovatno su bili jedini u CNRS-u koji su toga bili svesni; čim istinski napustimo tu atomsku osnovu života, i temelji same biologije kakvu znamo lete u paramparčad. O tim pitanjima je Deplešen razmišljao dok je veče padalo na Senu. A nikako pritom nije mogao ni da nasluti kojim će se pravcem kretati misli Đeržinskoga; nije se čak smatrao kadrim ni da diskutuje o tome s njim. Deplešen se bližio šezdesetoj; na intelektualnom planu, osećao se potpuno razvaljenim. Homoseksualci su se sad već bili razišli, kej je ostao pust. Nije više ni mogao da se seti svoje poslednje erekcije; iščekivao je oluju.
3.
Oluja je počela oko devet uveče. Đeržinski je slušao kišu pijuckajući jeftin armanjak. Upravo je bio navršio četrdeset godina; da li je i on sad žrtva te krize četrdesetih? S obzirom na opšte poboljšanje uslova života, ljudi u četrdesetim godinama danas su u punoj formi, u odličnoj su fizičkoj kondiciji; prvi znaci koji – koliko u samom fizičkom izgledu, toliko i u reakcijama organa na napor odaju da je određen stepenik dostignut i da sad započinje dug spust prema smrti najčešće se javljaju tek negde oko četrdeset pete, ili čak pedesete godine. Pored ostalog, ta famozna „kriza četrdesetih“ često se dovodi u vezu sa seksualnim fenomenima, sa iznenadnom i pomamnom potragom za telima izrazito mladih devojaka. U slučaju Đeržinskog, takva razmišljanja nisu uopšte dolazila u obzir; njemu je kita služila jedino i isključivo za pišanje.
Sutradan je ustao oko sedam sati, uzeo iz biblioteke Deo i celinu, naučnu autobiografiju Vernera Hajzenberga, pa se pešice zaputio ka Marsovim poljima. Svanula je prozračna, prohladna zora. Tu knjigu imao je još od svoje sedamnaeste godine. Sedavši pod platan u Aleji Viktor-Kuzen, ponovo je pročitao pasus iz prvog poglavlja, u kojem Hajzenberg, osvrćući se na godine školovanja, opisuje okolnosti u kojima se prvi put susreo s atomskom teorijom:
To mora da se desilo negde, cenim, u proleće devetsto dvadesete. Ishod Prvog svetskog rata posejao je nemir i zbunjenost među mladima u našoj zemlji. Stariji naraštaj, duboko razočaran porazom, bio je već sasvim ispustio dizgine; mladi su se, opet, okupljali u grupe, stvarali manje ili veće zajednice, s ciljem da pronađu neki novi put, ili, ako ništa drugo, a ono bar da pronađu neki nov kompas pomoću kojeg će se orijentisati, jer onaj stari kompas beše već odavno razbijen. I tako sam se ja, jednog lepog prolećnog dana, našao na putu s društvom koje je činilo desetak, možda i dvadesetak drugara. Ako se dobro sećam, ta šetnja nas je vodila preko brežuljaka koji se uzdižu duž zapadne obale Štarnberškog jezera; to jezero bi se, kad god se pojavi breša u drvoredu bukava, pojavilo pred našim očima u svom zelenom sjaju, da, nama s leve strane, i činilo nam se tad da se ono prostire skroz tamo do planina koje su se uzdizale u samom dnu krajolika. Čudno može zvučati, ali upravo u toku te šetnje odigrao se prvi moj razgovor o svetu atomske fizike, razgovor koji će, za mene, imati veliko značenje u potonjoj mojoj karijeri.“ Negde oko jedanaest sati, ponovo je počeo vrelac. Vrativši se kući, Mišel je skinuo sve sa sebe i legao u krevet. U naredne tri nedelje, njegovo kretanje biće svedeno na ekstremni minimum. Mogli bismo zamisliti kako riba, koja povremeno izroni na površinu da bi uzela vazduha, ima prilike da na nekoliko sekundi osmotri taj vazdušni svet, potpuno drugačiji od onog iz kojeg je došla – nebeski. A posle, razume se, mora da zaroni u svoju vasionu satkanu od algi, tamo gde ribe jedne druge proždiru. Ali za tih nekoliko sekundi, ona je ipak mogla da nasluti kako izgleda jedan drukčiji svet, jedan savršen svet – naš svet.
Uveče 15. jula telefonirao je Brunu. Glas njegovog polubrata, s nekim kul džezom u pozadini, odisao je suptilnom ironijom. Što se Bruna tiče, on je nesumnjivo bio žrtva krize četrdesetih. Nosio je kožne jakne, pustio bradu. Da svima pokaže koliko je dobar poznavalac života, izražavao se kao lik iz neke drugora- zredne policijske serije; pušio je cigarilose, vežbao grudne mišiće. Što se njega samog, međutim, tiče – Mišel uopšte nije ve- rovao u takvo objašnjenje „krize četrdesetih“. Muškarac koji upadne u takvu krizu jednostavno hoće da živi, da živi malo više nego dotad; on samo traži da mu se dâ još malo fore. Istina je da njega, Mišela konkretno, ta fora uopšte nije zanimala; on, naprosto, nije video nikakvog razloga da produži dalje.
Iste te večeri pronašao je jednu fotografiju, snimljenu u osnovnoj školi koju je pohađao u Šarniju, i ta mu je slika nate- rala suze na oči. Dete sedi u klupi i u ruci drži otvoren udžbenik. Posmatrača gleda pravo u oči, sa osmehom na licu, i odiše radošću i smelošću; a to dete, što je bilo potpuno neshvatljivo, to je bio on. Dete je radilo domaće zadatke i učilo lekcije, ozbiljno i puno poverenja. Ulazilo je u ovaj svet, otkrivalo ovaj svet, i svet ga nije plašio; bilo je spremno da zauzme svoje mesto u društvu odraslih ljudi. Sve se to moglo pročitati iz detetovog pogleda. Nosilo je bluzu s malom kragnom.
Danima je Mišel držao tu fotografiju kraj uzglavlja, oslonjenu na noćnu lampu. Vreme je samo jedna banalna misterija, i sve je u najboljem redu, pokušavao je on da ubedi sebe; sjaj u oku zgasne, nestane radosti i poverenja. Na detinjem čelu videlo se malo okruglo udubljenje – ožiljak od ovčijih boginja; taj ožiljak je, eto, pretekao posle tolikih godina. Gde je istina? Podnevna toplota ispunjavala je prostoriju.
4.
Rođen 1882. u nekom selu u unutrašnjosti Korzike, u porodici nepismenih seljaka, Martin Ceccaldi naizgled je čvrsto kročio prema životu poljodjelca i pastira, životu ograničenih aktivnosti kakav su vodili nedogledni naraštaji njegovih predaka. Takav je život davno nestao iz naših krajeva, te njegova iscrpna analiza stoga ne može biti posebno zanimljiva; neki radikalni ekolozi povremeno za njim iskazuju neshvatljivu nostalgiju, a ja ću ipak, u svrhu potpunosti, ponuditi kratak sintetički opis takvog života: imate prirodu i čist zrak, obrađujete nekoliko parcela (čiji je broj tačno utvrđen strogim sistemom nasleđivanja), s vremena na vreme skinete kojeg vepra; ševite što stigne oglavito svoju ženu, koja rada decu; narečenu decu podižete kako bi zauzela svoje mesto u tom istom eko-sistemu, zakačite nekakvu boleštinu, i to je to.
( )interesantna sudbina Martina Ceccaldija zapravo je sasvim simptomatična za ulogu integracije u francusko društvu i kao i za promidžbu tehnološkog napretka koju je odigrala laička škola tokom III. Republike. Njegov je učitelj brzo shvatio da ima posla s posebnim učenikom, obdarenim sposobnošću apstrakcije i formalnom inventivnošću koje će teško doći do izražaja u njegovu rodnom okruženju. Potpuno svestan da se njegova uloga ne svodi na opremanje svakog budućeg građanina prtljagom osnovnih znanja, nego da mu je dužnost takođe i otkrivati posebne pojedince koji zaslužuju da se priključe rukovodiocima Republike, uspeo je uveriti Martinove roditelje kako je nužno da se sudbina njihovog sina odigra izvan Korzike. Godine 1894, zahvaljujući stipendiji, mladić je smešten u internat Gimnazije Thiers u Marseilleu (lepo opisane u uspomenama iz detinjstva Marcela Pagnola, koje će, zbog posebne vrednosti realističke reprodukcije temeljnih ideala epohe, do kraja života biti omiljeno štivo Martina Ceccaldija). Godine 1902, u potpunosti ostvarivši nade koje je u njega polagao nekadašnji mu učitelj, primljen je na Politehnički fakultet.
Zaduženje koje je odredilo daljnji tok njegovog života pripalo mu je 1911. godine. Trebalo je provesti vodovod celokupnim alžirskim teritorijem. Tom se zadatku posvetio tokom više od dvadeset godina, proračunavajući lukove akvedukata i raspon cevi. Godine 1923. ozenio je Genevieve July, trafikanticu čiji su daleki preci bili provansalskog porekla, no poslednja su dva pokoljenja zivela u Alžiru. Godine 1928. rodila im se kćer, Janine.
Pricu o jednom ljudskom životu možemo učiniti dugom ili kratkom koliko to želimo. Metafizička ili tragična opcija, u krajnjoj liniji omeđena datumima rođenja i smrti koji se prema klasičnom obrascu upisuju na nadgrobnu ploču, prirodno se nameće zbog svoje iznimne kratkoće. U slučaju Martina Ceccaldija cini se prikladnim osloniti se na istorijsku i socijalnu dimenziju, s manje naglaska na licnim obeležjima nego na razvoju društva kojem pojedinac predstavlja simptomatični element. S jedne strane nošeni istorijskim razvojem svog doba, uz koje, šta više, prianjaju vlastitim izborom, simptomatični pojedinci većinom požive jednostavan i sretan život; stoga prica o njima u klasičnom slučaju stane na jednu do dve stranice. Što se tiče Janine Ceccaldi, ona spada u nezahvalnu kategoriju preteča. Ma kako prilagođene prevladavajućem načinu života svog vremena, takve ga osobe istodobno nastoje nadići zagovarajući nove obrasce ponašanja ili popularizirajući one koji još nisu uvreženi, te stoga u većini slučajeva zaslužuju nešto duži opis, utoliko više što je njihov životni put često tegobniji i krivudaviji. Pripada im, međutim, samo uloga istorijskig akceleratora - u načelu, akceleratora istorijskog rasapa bez ikakve mogućnosti da događaje odvedu nekim novim tokom jer je takva uloga namenjena revolucionarima i prorocima.
Kći je Martina i Genevieve Ceccaldi rano pokazala nesvakidašnje intelektualne sposobnosti, barem jednake očevim - popraćene primerima vrlo nezavisnog karaktera. Nevinost je izgubila s trinaest godina (što je u njeno vreme i u njenom okruženju bio poseban slučaj), a svoje ratne godine (prilicno mirne u Alžiru) posvetila je balovima koji su se održavali svakog vikenda u Constantinu, a zatim u Alžiru; ujedno ne prestajući iz tromesečja u tromesečje nizati zadivljujuće rezultate u školi. Tako je, dakle, zavrsivsi maturu s pohvalom i prikupivši već solidno seksualno iskustvo, 1945. otišla od kuće kako bi započela studije medicine u Parizu.
Godine posle rata behu tegobne i grube; pokazatelji industrijske proizvodnje bili su na najnižom nivou, a racionalizacija hrane ukinuta je tek 1948. Uprkos tome, kod malobrojnih su se pripadnika bogatog sloja društva počeli pojavljivati znaci sklonosti masovnoj potrošnji radi zadovoljavanja libida i zabave, uvezenoj iz Sjedinjenih Američkih Država, a koja će zahvatiti sav narod tokom sledećih desetljeća. Kao studentica Medicinskog fakulteta u Parizu, Janine Ceccaldi imala je priliku da izbliza doživi „egzistencijalističke” godine, pa čak i u klubu Tabou zaplesati be-bop s Jeanom-Paulom Sartreom. Filozofovo delo imalo je slab utisak, no zapanjila ju je gotovo invalidna ružnoća tog lika, te je zgoda ostala bez nastavka. Kako je sama bila prelepa, izrazito mediteranskog tipa, proživela je brojne avanture pre no što je 1952. susrela Sergea Clementa, koji je upravo okončavao svoju specijalizaciju hirurgije.
„Hoćete da opišem svog oca?” rado bi govorio Bruno godinama kasnije; „uzmite majmuna, opremite ga mobilnum i evo vam slike tog pajaca.” U to vreme, dakako, Serge Clement nije posedovao nikakav mobilni, ali zaista je bio prilično dlakav. Ukratko, nije bio nimalo naočit, ali je odisao moćnom i prostodušnom muževnošću koja je zasigurno zavela mladu internisticu. Povrh toga, imao je svoje planove. Jedan ga je boravak u Sjedinjenim Državama uverio da estetska hirurgija ambicioznom lekaru nudi izglednu budućnost. Sve primetnije širenje tržišta zavođenja, popraćeno raspadom tradicionalnog para i verovatnim gospodarskim zamahom zapadne Evrope, sve se zaista poklopilo da tom sektoru pruži izvrsne mogućnosti procvata, a Serge Clement mogao se pohvaliti da je bio među prvima u Evropi - i nesumnjivo prvi u Francuskoj - koji je to shvatio; problem mu je činio nedostatak sredstava da pokrene delatnost. Martin Ceccaldi, zadivljen preduzetničkim duhom svog budućeg zeta, pristao mu je posuditi novac, pa je prva klinika otvorena 1953. u Neuillyju. Uspeh je, potpomognut reklamnim stranicama u ženskim časopisima koji su u to vreme bujali, bio upravo fenomenalan, pa je još jedna klinika otvorena 1955. ponad Cannesa.
Dvoje je supružnika su tada predstavljali ono što je kasnije nazvano „modernim parom”, a razlog što je Janine zanela bila je Sergeova nepažnja. Ipak je odlučila zadržati dete, materinstvo, mislila je, spada među iskustva koja mora doživeti; razdoblje trudnoće, uostalom, bilo je ugodno, i Bruno se rodio u martu 1956. Napore koje zahteva podizanje malog deteta supružnici su ubrzo ocenili nespojivim sa svojim idealom licne slobode, te su složno prigrlili odluku da Bruno 1958. bude otpravljen u Alžir, dedi i baki po majci. U to je vreme Janine bila ponovno trudna; otac je ovaj put bio Marc Djerzinski.
Nagnan groznim siromaštvom, gotovo glađu, Lucien Djerzinski 1919. napustio je rudarsko područje Katowice, gde je rođen dvadeset godina ranije, u nadi da će pronaći posao u Francuskoj. Zaposlio se kao radnik na železnici, ispočetka na polaganju, a zatim na održavanju tračnica, te se oženio Marie Le Roux, kćerkom nadničara poreklom iz Burgundije, koja je i sama bila zaposlena na železnici. Rodila mu je četvero dece do svoje smrti 1944. u savezničkom bombardovanju.
Marc, rođen kao treće dete, imao je četrnaest godina kada mu je umro otac. Bio je inteligentan, ozbiljan, pomalo tužan dečak. Zahvaljujući jednom susedu, 1946. je primljen kao električarski šegrt u televizijsku kuću Pathe de Joinville. Odmah je pokazao dar za taj posao: bile su mu dovoljne osnovne naznake da scenu opremi vrsnim osvetljenjem pre no što je preuzme majstor rasvete. Henri Alekan ga je veoma cenio i hteo ga uzeti za pomoćnika, no on je 1951. odlučio preći u ORTF, koji je upravo počeo emitovati svoj program.
U vreme kada je susreo Janine, na početku 1957, pripremao je televizijsku reportažu o visokom društvu Saint-Tropeza. Njegovo istraživanje, posebno usredotočeno na Brigitte Bardot (I Bog stvori ženu, snimljen 1956, preko noći je od Bardot učinio mit), proširilo se i na neke umetničke i književne krugove, naročito one koji su kasnije nazvani „Saganičina ekipa”. Taj svet, za njega zabranjen uprkos novcu koji je imao, opčinjavao je Janine, a ona je bila istinski zaljubljena u Marca. Samu je sebe uverila kako on ima štofa da postane veliki sineast, što je, uostalom, verovatno bilo tačno. Stvarajući u reportažnim uslovima, s laganom rasvetnom opremom, uprizoravao je pomaknute slike iz života, interesantne jer su bile istovremeno realistične, smirujuće i prepune očaja, a i donekle su podsećale na rad Edwarda Hoppera. Slavne je osobe s kojima se susretao promatrao ravnodušnim pogledom, te je Bardoticu ili Saganicu snimao s uvažavanjem kakvog su dostojne lignje ili rakovi. Nije ni sa kim razgovarao, niti kome pokazivao svoju naklonost; bio je zaista poseban.
Janine se razvela od muža 1958. godine, ubrzo nakon što je Bruna otpremila roditeljima. Razvod je bio sporazuman, s podeljenom krivnjom. Pokazavši se velikodušnim, Serge joj je prepustio svoj udeo u kanskoj klinici, koja joj je sama donosila dovoljno prihoda za lagodan život. Nakon što su se nastanili u vili u Sainte-Maximeu, Marc nije nimalo promenio svoje samotnjačke navike. Ona ga je pritiskala da se posveti svojoj filmskoj karijeri; on se slagao, ali nije ništa preduzimao, zadovoljavao se očekivanjem sledeće teme za reportažu. Kad bi ona priređivala večere, on bi radije jeo sam, malo ranije, u kuhinji; potom bi izašao u šetnju obalom. Vratio bi se neposredno pre odlaska gostiju, izgovarajući se montažom koju je morao dovršiti.
Rođenje njegova sina, u junu 1958, vidljivo ga je ganulo. Duge je minute provodio netremice promatrajući dete, koje mu je zapanjujuće nalikovalo: isto lice, oštrih crta, istaknutih jabučica; iste zelene oči. Nedugo potom, Janine ga je počela varati. Verovatno je zbog toga patio, ali teško je reći, jer zaista je sve manje i manje govorio. Slagao je malene oltare od šljunka, suhih grana i rakovih oklopa; potom ih je fotografisao pod svetlošću zalazećeg sunca.
Njegova je reportaža o Saint-Tropezu doživela velik uspeh u tim krugovima, ali odbio je dati intervju časopisu Cahiers du cinema. Ugled mu je još porastao kada je prikazan kratki, vrlo zajedljivi dokumentarac koji je 1959. snimio na temu filma Salut les copains i rađanja beatlemanije. Igrani ga film nesumnjivo uopste nije zanimao, dvaput je odbio raditi s Godardom. U to se vreme Janine počela družiti s Amerikancima koji su svraćali na Azurnu obalu. U Sjedinjenim Državama, tačnije u Kaliforniji, događalo se nešto radikalno novo. U Esalenu, pored Big Sura, nastajale su komune utemeljene na seksualnoj slobodi i uzimanju psihodeličnih droga, za koje se smatralo da oslobađaju svest. Ona je postala ljubavnica Francesca di Meole, Amerikanca talijanskog podrekla koji je poznavao Ginsberga i Aldousa Huxleya, te bio među osnivačima jedne od esalenskih komuna.
U januaru 1960. Mare je otputovao da snimi reportažu o komunističkom društvu novog tipa koje se stvaralo u Narodnoj Republici Kini. U Sainte-Maxime vratio se 23. usred poslepodneva. Kuća se cinils pustom. Ipak, neka je devojka od petnaestak godina, potpuno naga, sedila sklupčanih nogu na tepihu dnevnog boravka. Gone to the beach..., bilo je sve što je odgovorila na njegova pitanja, a zatim je ponovno potonula u apatiju. U Janininoj je sobi neki krupni bradonja, očigledno pijan, hrkao popreko ispružen preko kreveta. Marc je naćulio uši; razabirao je jecaje ili hropce.
U sobi na spratu strahovito je smrdelo; sunce je kroz staklenu stenku zasljepljujuće udaralo u crno-belo opločen pod. Njegov je sin trapavo puzao pločicama, tu i tamo gacajući po lokvama urina ili izmeta. Primetivši ljudsku prisutnost, pokušao je pobeći. Marc ga je uzeo u naručje; maleno mu je stvorenje od straha drhtalo u rukama.
Marc je izišao; u obližnjoj trgovini kupio je dečje sediste. Napisao je kratku poruku Janini, ponovno seo u auto, dete uglavio na sediste i krenuo prema severu. Kod Valencea je skrenuo u Središnje gorje. Spuštala se noć. S vremena na vreme, između dva zavoja, bacio bi pogled na sina, koji je otraga dremao; osećao je kako ga preplavljuje čudnovat osećaj.
Od tog je dana Michela odgajala baka, koja se u mirovini povukla u Yonne, svoj rodni kraj. Majka mu se ubrzo preselila u Kaliforniju, kako bi živela u Di Meolinoj komuni. Michel je neće videti do svoje petnaeste godine. Ni oca, uostalom, neće često viđati. Godine 1964. on je zbog reportaže otputovao u Tibet, koji je tada pao pod kinesku vojnu okupaciju. U pismu svojoj majci tvrdio je kako je dobro, ujedno izrazivši oduševljenje tibetanskim budizmom, koji je Kina nastojala nasilno iskoreniti; potom se više ništa nije čulo o njemu. Protest koji je Francuska uputila kineskoj vladi bio je uzaludan, njegovo telo nije nikada pronađeno, ali godinu kasnije službeno je proglašen nestalim.
5.
( )interesantna sudbina Martina Ceccaldija zapravo je sasvim simptomatična za ulogu integracije u francusko društvu i kao i za promidžbu tehnološkog napretka koju je odigrala laička škola tokom III. Republike. Njegov je učitelj brzo shvatio da ima posla s posebnim učenikom, obdarenim sposobnošću apstrakcije i formalnom inventivnošću koje će teško doći do izražaja u njegovu rodnom okruženju. Potpuno svestan da se njegova uloga ne svodi na opremanje svakog budućeg građanina prtljagom osnovnih znanja, nego da mu je dužnost takođe i otkrivati posebne pojedince koji zaslužuju da se priključe rukovodiocima Republike, uspeo je uveriti Martinove roditelje kako je nužno da se sudbina njihovog sina odigra izvan Korzike. Godine 1894, zahvaljujući stipendiji, mladić je smešten u internat Gimnazije Thiers u Marseilleu (lepo opisane u uspomenama iz detinjstva Marcela Pagnola, koje će, zbog posebne vrednosti realističke reprodukcije temeljnih ideala epohe, do kraja života biti omiljeno štivo Martina Ceccaldija). Godine 1902, u potpunosti ostvarivši nade koje je u njega polagao nekadašnji mu učitelj, primljen je na Politehnički fakultet.
Zaduženje koje je odredilo daljnji tok njegovog života pripalo mu je 1911. godine. Trebalo je provesti vodovod celokupnim alžirskim teritorijem. Tom se zadatku posvetio tokom više od dvadeset godina, proračunavajući lukove akvedukata i raspon cevi. Godine 1923. ozenio je Genevieve July, trafikanticu čiji su daleki preci bili provansalskog porekla, no poslednja su dva pokoljenja zivela u Alžiru. Godine 1928. rodila im se kćer, Janine.
Pricu o jednom ljudskom životu možemo učiniti dugom ili kratkom koliko to želimo. Metafizička ili tragična opcija, u krajnjoj liniji omeđena datumima rođenja i smrti koji se prema klasičnom obrascu upisuju na nadgrobnu ploču, prirodno se nameće zbog svoje iznimne kratkoće. U slučaju Martina Ceccaldija cini se prikladnim osloniti se na istorijsku i socijalnu dimenziju, s manje naglaska na licnim obeležjima nego na razvoju društva kojem pojedinac predstavlja simptomatični element. S jedne strane nošeni istorijskim razvojem svog doba, uz koje, šta više, prianjaju vlastitim izborom, simptomatični pojedinci većinom požive jednostavan i sretan život; stoga prica o njima u klasičnom slučaju stane na jednu do dve stranice. Što se tiče Janine Ceccaldi, ona spada u nezahvalnu kategoriju preteča. Ma kako prilagođene prevladavajućem načinu života svog vremena, takve ga osobe istodobno nastoje nadići zagovarajući nove obrasce ponašanja ili popularizirajući one koji još nisu uvreženi, te stoga u većini slučajeva zaslužuju nešto duži opis, utoliko više što je njihov životni put često tegobniji i krivudaviji. Pripada im, međutim, samo uloga istorijskig akceleratora - u načelu, akceleratora istorijskog rasapa bez ikakve mogućnosti da događaje odvedu nekim novim tokom jer je takva uloga namenjena revolucionarima i prorocima.
Kći je Martina i Genevieve Ceccaldi rano pokazala nesvakidašnje intelektualne sposobnosti, barem jednake očevim - popraćene primerima vrlo nezavisnog karaktera. Nevinost je izgubila s trinaest godina (što je u njeno vreme i u njenom okruženju bio poseban slučaj), a svoje ratne godine (prilicno mirne u Alžiru) posvetila je balovima koji su se održavali svakog vikenda u Constantinu, a zatim u Alžiru; ujedno ne prestajući iz tromesečja u tromesečje nizati zadivljujuće rezultate u školi. Tako je, dakle, zavrsivsi maturu s pohvalom i prikupivši već solidno seksualno iskustvo, 1945. otišla od kuće kako bi započela studije medicine u Parizu.
Godine posle rata behu tegobne i grube; pokazatelji industrijske proizvodnje bili su na najnižom nivou, a racionalizacija hrane ukinuta je tek 1948. Uprkos tome, kod malobrojnih su se pripadnika bogatog sloja društva počeli pojavljivati znaci sklonosti masovnoj potrošnji radi zadovoljavanja libida i zabave, uvezenoj iz Sjedinjenih Američkih Država, a koja će zahvatiti sav narod tokom sledećih desetljeća. Kao studentica Medicinskog fakulteta u Parizu, Janine Ceccaldi imala je priliku da izbliza doživi „egzistencijalističke” godine, pa čak i u klubu Tabou zaplesati be-bop s Jeanom-Paulom Sartreom. Filozofovo delo imalo je slab utisak, no zapanjila ju je gotovo invalidna ružnoća tog lika, te je zgoda ostala bez nastavka. Kako je sama bila prelepa, izrazito mediteranskog tipa, proživela je brojne avanture pre no što je 1952. susrela Sergea Clementa, koji je upravo okončavao svoju specijalizaciju hirurgije.
„Hoćete da opišem svog oca?” rado bi govorio Bruno godinama kasnije; „uzmite majmuna, opremite ga mobilnum i evo vam slike tog pajaca.” U to vreme, dakako, Serge Clement nije posedovao nikakav mobilni, ali zaista je bio prilično dlakav. Ukratko, nije bio nimalo naočit, ali je odisao moćnom i prostodušnom muževnošću koja je zasigurno zavela mladu internisticu. Povrh toga, imao je svoje planove. Jedan ga je boravak u Sjedinjenim Državama uverio da estetska hirurgija ambicioznom lekaru nudi izglednu budućnost. Sve primetnije širenje tržišta zavođenja, popraćeno raspadom tradicionalnog para i verovatnim gospodarskim zamahom zapadne Evrope, sve se zaista poklopilo da tom sektoru pruži izvrsne mogućnosti procvata, a Serge Clement mogao se pohvaliti da je bio među prvima u Evropi - i nesumnjivo prvi u Francuskoj - koji je to shvatio; problem mu je činio nedostatak sredstava da pokrene delatnost. Martin Ceccaldi, zadivljen preduzetničkim duhom svog budućeg zeta, pristao mu je posuditi novac, pa je prva klinika otvorena 1953. u Neuillyju. Uspeh je, potpomognut reklamnim stranicama u ženskim časopisima koji su u to vreme bujali, bio upravo fenomenalan, pa je još jedna klinika otvorena 1955. ponad Cannesa.
Dvoje je supružnika su tada predstavljali ono što je kasnije nazvano „modernim parom”, a razlog što je Janine zanela bila je Sergeova nepažnja. Ipak je odlučila zadržati dete, materinstvo, mislila je, spada među iskustva koja mora doživeti; razdoblje trudnoće, uostalom, bilo je ugodno, i Bruno se rodio u martu 1956. Napore koje zahteva podizanje malog deteta supružnici su ubrzo ocenili nespojivim sa svojim idealom licne slobode, te su složno prigrlili odluku da Bruno 1958. bude otpravljen u Alžir, dedi i baki po majci. U to je vreme Janine bila ponovno trudna; otac je ovaj put bio Marc Djerzinski.
Nagnan groznim siromaštvom, gotovo glađu, Lucien Djerzinski 1919. napustio je rudarsko područje Katowice, gde je rođen dvadeset godina ranije, u nadi da će pronaći posao u Francuskoj. Zaposlio se kao radnik na železnici, ispočetka na polaganju, a zatim na održavanju tračnica, te se oženio Marie Le Roux, kćerkom nadničara poreklom iz Burgundije, koja je i sama bila zaposlena na železnici. Rodila mu je četvero dece do svoje smrti 1944. u savezničkom bombardovanju.
Marc, rođen kao treće dete, imao je četrnaest godina kada mu je umro otac. Bio je inteligentan, ozbiljan, pomalo tužan dečak. Zahvaljujući jednom susedu, 1946. je primljen kao električarski šegrt u televizijsku kuću Pathe de Joinville. Odmah je pokazao dar za taj posao: bile su mu dovoljne osnovne naznake da scenu opremi vrsnim osvetljenjem pre no što je preuzme majstor rasvete. Henri Alekan ga je veoma cenio i hteo ga uzeti za pomoćnika, no on je 1951. odlučio preći u ORTF, koji je upravo počeo emitovati svoj program.
U vreme kada je susreo Janine, na početku 1957, pripremao je televizijsku reportažu o visokom društvu Saint-Tropeza. Njegovo istraživanje, posebno usredotočeno na Brigitte Bardot (I Bog stvori ženu, snimljen 1956, preko noći je od Bardot učinio mit), proširilo se i na neke umetničke i književne krugove, naročito one koji su kasnije nazvani „Saganičina ekipa”. Taj svet, za njega zabranjen uprkos novcu koji je imao, opčinjavao je Janine, a ona je bila istinski zaljubljena u Marca. Samu je sebe uverila kako on ima štofa da postane veliki sineast, što je, uostalom, verovatno bilo tačno. Stvarajući u reportažnim uslovima, s laganom rasvetnom opremom, uprizoravao je pomaknute slike iz života, interesantne jer su bile istovremeno realistične, smirujuće i prepune očaja, a i donekle su podsećale na rad Edwarda Hoppera. Slavne je osobe s kojima se susretao promatrao ravnodušnim pogledom, te je Bardoticu ili Saganicu snimao s uvažavanjem kakvog su dostojne lignje ili rakovi. Nije ni sa kim razgovarao, niti kome pokazivao svoju naklonost; bio je zaista poseban.
Janine se razvela od muža 1958. godine, ubrzo nakon što je Bruna otpremila roditeljima. Razvod je bio sporazuman, s podeljenom krivnjom. Pokazavši se velikodušnim, Serge joj je prepustio svoj udeo u kanskoj klinici, koja joj je sama donosila dovoljno prihoda za lagodan život. Nakon što su se nastanili u vili u Sainte-Maximeu, Marc nije nimalo promenio svoje samotnjačke navike. Ona ga je pritiskala da se posveti svojoj filmskoj karijeri; on se slagao, ali nije ništa preduzimao, zadovoljavao se očekivanjem sledeće teme za reportažu. Kad bi ona priređivala večere, on bi radije jeo sam, malo ranije, u kuhinji; potom bi izašao u šetnju obalom. Vratio bi se neposredno pre odlaska gostiju, izgovarajući se montažom koju je morao dovršiti.
Rođenje njegova sina, u junu 1958, vidljivo ga je ganulo. Duge je minute provodio netremice promatrajući dete, koje mu je zapanjujuće nalikovalo: isto lice, oštrih crta, istaknutih jabučica; iste zelene oči. Nedugo potom, Janine ga je počela varati. Verovatno je zbog toga patio, ali teško je reći, jer zaista je sve manje i manje govorio. Slagao je malene oltare od šljunka, suhih grana i rakovih oklopa; potom ih je fotografisao pod svetlošću zalazećeg sunca.
Njegova je reportaža o Saint-Tropezu doživela velik uspeh u tim krugovima, ali odbio je dati intervju časopisu Cahiers du cinema. Ugled mu je još porastao kada je prikazan kratki, vrlo zajedljivi dokumentarac koji je 1959. snimio na temu filma Salut les copains i rađanja beatlemanije. Igrani ga film nesumnjivo uopste nije zanimao, dvaput je odbio raditi s Godardom. U to se vreme Janine počela družiti s Amerikancima koji su svraćali na Azurnu obalu. U Sjedinjenim Državama, tačnije u Kaliforniji, događalo se nešto radikalno novo. U Esalenu, pored Big Sura, nastajale su komune utemeljene na seksualnoj slobodi i uzimanju psihodeličnih droga, za koje se smatralo da oslobađaju svest. Ona je postala ljubavnica Francesca di Meole, Amerikanca talijanskog podrekla koji je poznavao Ginsberga i Aldousa Huxleya, te bio među osnivačima jedne od esalenskih komuna.
U januaru 1960. Mare je otputovao da snimi reportažu o komunističkom društvu novog tipa koje se stvaralo u Narodnoj Republici Kini. U Sainte-Maxime vratio se 23. usred poslepodneva. Kuća se cinils pustom. Ipak, neka je devojka od petnaestak godina, potpuno naga, sedila sklupčanih nogu na tepihu dnevnog boravka. Gone to the beach..., bilo je sve što je odgovorila na njegova pitanja, a zatim je ponovno potonula u apatiju. U Janininoj je sobi neki krupni bradonja, očigledno pijan, hrkao popreko ispružen preko kreveta. Marc je naćulio uši; razabirao je jecaje ili hropce.
U sobi na spratu strahovito je smrdelo; sunce je kroz staklenu stenku zasljepljujuće udaralo u crno-belo opločen pod. Njegov je sin trapavo puzao pločicama, tu i tamo gacajući po lokvama urina ili izmeta. Primetivši ljudsku prisutnost, pokušao je pobeći. Marc ga je uzeo u naručje; maleno mu je stvorenje od straha drhtalo u rukama.
Marc je izišao; u obližnjoj trgovini kupio je dečje sediste. Napisao je kratku poruku Janini, ponovno seo u auto, dete uglavio na sediste i krenuo prema severu. Kod Valencea je skrenuo u Središnje gorje. Spuštala se noć. S vremena na vreme, između dva zavoja, bacio bi pogled na sina, koji je otraga dremao; osećao je kako ga preplavljuje čudnovat osećaj.
Od tog je dana Michela odgajala baka, koja se u mirovini povukla u Yonne, svoj rodni kraj. Majka mu se ubrzo preselila u Kaliforniju, kako bi živela u Di Meolinoj komuni. Michel je neće videti do svoje petnaeste godine. Ni oca, uostalom, neće često viđati. Godine 1964. on je zbog reportaže otputovao u Tibet, koji je tada pao pod kinesku vojnu okupaciju. U pismu svojoj majci tvrdio je kako je dobro, ujedno izrazivši oduševljenje tibetanskim budizmom, koji je Kina nastojala nasilno iskoreniti; potom se više ništa nije čulo o njemu. Protest koji je Francuska uputila kineskoj vladi bio je uzaludan, njegovo telo nije nikada pronađeno, ali godinu kasnije službeno je proglašen nestalim.
5.
Elementarne čestice
_________________________________
Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne da izbegava lična pitanja i doista važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim prilikama, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se nijedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir.
Ostaje, dakle, vizija „autentičnog i dubokog“ ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad decenijama godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasano, da se ni taj „autentičan i dubok“ odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih.
Elementarne čestice
Raskinuvši porodične veze koje su nas spajale s čovečanstvom, mi živimo. Prema procini ljudi, živimo sretno; istina je da smo znali prevladati njima nesavladivu moć egoizma, okrutnosti i gneva; u svakom slučaju, živimo drugačijim životom. Nauka i umetnost postoje i u našem društvu: no potraga za istinitim i lepim, manje poticana žalcem lične taštine, neupitno je manje goruće prirode. Ljudima stare rase naš svet ostavlja utisak raja. Uostalom, katkad nam se dogodi da sami sebe nazovemo - istina, u blago humorističnom tonu - tim imenom »bogovi« kojim su se oni toliko zanosili.
Istorija postoji; ona se nameće, ona vlada, njezin je efekat neminovan. No šire od strogo istorijske , krajnja je nakana ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, proturjčjima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj, bezgranično sebičnoj, katkad sposobnoj za nečuvene eksplozije nasilja, no vrsti koja svejedno nikad nije prestala verovati u dobrotu i ljubav. Toj vrsti koja je takođe, po prvi put u istoriji sveta, uspela zamisliti mogućnost nadilaženja sebe same; i koja je, nekoliko godina kasnije, to nadilaženje znala prevesti u delo. U ovom trenu kada poslednji izdajnici čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu poslednju počast; počast koja će i sama naposletku izbledeti i potonuti u pesak vremena; no ipak je bilo neophodno da se ta počast barem jednom oda. Ova je knjiga posvećena čoveku.
Elementarne čestice
Moj otac je mrtav, već godinu dana. Ne verujem u teoriju po kojoj čovek "stvarno odrasta" nakon smrti svojih roditelja. Čovek nikada ne odraste stvarno.
Nad starčevim kovčegom navirale su mi odvratne misli. Taj se lepo naživeo, stari pokvarenjak. Snalazio se kao neki paša. "Bio si švalerčina, budalino", govorio sam u sebi razdragano, "trpao si svoju veliku kitu i u picu moje majke." Ipak, bio sam malo napet, to je izvesno. Čovek se ne suočava svakog dana sa smrću u porodici. Odbio sam da vidim leš.Četrdeset mi je godina, i već sam viđao leševe. Sada bih da izbegnem. To me je uvek sprečavalo da nabavim bilo kakvog kućnog ljubimca. Nisam ni ženjen. Imao sam za to prilike, više puta, a uvek sam odustajao. Međutim,veoma volim žene. Taj celibat je nešto zbog čega se malo i kajem u životu. A naročito je neprijatno zbog godišnjih odmora. Ljudi zaziru od muškaraca u izvesnim godinama koji su sami na odmoru. Pretpostavljaju da u njima ima mnogo egoizma i, bez sumnje, bar nešto malo poroka. Ne mogu a da im ne dam za pravo.
Posle sahrane otišao sam u kuđu u kojoj je moj otac proživeo svoje poslednje godine.Telo je bilo otkriveno pre nedelju dana. Po nameštaju i u uglovima soba nakupilo se nešto prašine; u ramu jednog prozora opazio sam paučinu. Vreme, to jest entropija, i sve te stvari polako su zaposedale ovo mesto. Frižider je bio prazan. U plakaru, u kuhinji, bile su uglavnom kesice sa gotovom hranom Weight Watchers, kutije aromatizovanih proteina, energetskih štapića. Tumarao sam besciljno po prizemlju, grickajući keksiš sa magnezijumom. U kotlarnici sam malo vozio sobni bicikl. Iako u poodmaklim sedamdesetim, moj otac je imao fizičku kondiciju daleko bolju od moje. Radio je gimnastiku svakog dana, jedan sat intenzivno, preplivavao bazen po dužini dvaput nedeljno. Vikendom je igrao tenis, vozio bicikl sa vršnjacima. Sreo sam ih nekolicinu u sali za sahrane. "Povukao nas je sve!" uzviknuo je jedan ginekolog. "Bio je deset godina stariji od nas, a na uzbrdici od dva kilometra gubili smo ga ceo minut iz vida." "Oče, oče", rekao sam sebi, "kako je velika bila tvoja taština." U levom uglu svog vidnog polja nazreo sam klupu za vežbanje grudnih mišića i haltere. Na čas sam uočio jednog kretena u šortsu - izboranog lica, mada, s druge strane, lica veoma nalik mome - kako naduvava prsa, beznadežno se trudeđi. "Oče", rekoh u sebi,"oče, sagradio si svoju kuću na pesku." Nisam prestajao da okrećem pedale ali sam bio sve zadihaniji, osećao već lagani bol u butinama. A bio sam tek na prvom nivou. Razmišljajući ponovo o ceremoniji postao sam svestan da sam ostavio izvanredan opšti utisak. Uvek sam glatko izbrijan, ramena su mi široka. Pošto sam oko tridesete godine počeo da ćelavim, odlučio sam da se šišam sasvim kratko. Obično nosim sivo odelo diskretne kravate, ne izgledam mnogo veselo. Sa svojom kratkom kosom, tankim okvirima naočara, namrštenim licem, naginjući lagano glavu da bih čuo miks hrišćanskih pogrebnih pesama, osećao sam se vrlo prijatno u toj situaciji - mnogo prijatnije nego na venčanju, na primer. Sahrane su, očigledno, moj fah. Prestao sam da okrećem pedale ilagano se iskašljao'. Noć je padala na okolna polja. Pored betonskog postolja sa ugrađenim kotlom uočavala se smeđa mrlja, nemarno oprana. Tamo su pronašli mog oca, razbijene lobanje, u šortsu i dukserici / love New York. Smrt je nastupila tri dana ranije, prema mišljenju pogrebnika. U krajnjem slučaju moglo bi se zaključiti da je u pitanju nesreća:mogao se okliznuti na mrlju od ulja, ili na ne znam šta drugo. Kad već govorim o tome, pod prostorije je bio savršeno suv, a lobanja probijena na više mesta. Malo mozga se razasulo po podu; više nego verovatno, u pitanju je bilo ubistvo. Kapetan Šomon, iz žandarmerije u Šerburu, trebalo je da uveče svrati do mene.
Platforma
_________________________________
Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne da izbegava lična pitanja i doista važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim prilikama, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se nijedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir.
Ostaje, dakle, vizija „autentičnog i dubokog“ ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad decenijama godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasano, da se ni taj „autentičan i dubok“ odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih.
Elementarne čestice
Raskinuvši porodične veze koje su nas spajale s čovečanstvom, mi živimo. Prema procini ljudi, živimo sretno; istina je da smo znali prevladati njima nesavladivu moć egoizma, okrutnosti i gneva; u svakom slučaju, živimo drugačijim životom. Nauka i umetnost postoje i u našem društvu: no potraga za istinitim i lepim, manje poticana žalcem lične taštine, neupitno je manje goruće prirode. Ljudima stare rase naš svet ostavlja utisak raja. Uostalom, katkad nam se dogodi da sami sebe nazovemo - istina, u blago humorističnom tonu - tim imenom »bogovi« kojim su se oni toliko zanosili.
Istorija postoji; ona se nameće, ona vlada, njezin je efekat neminovan. No šire od strogo istorijske , krajnja je nakana ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, proturjčjima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj, bezgranično sebičnoj, katkad sposobnoj za nečuvene eksplozije nasilja, no vrsti koja svejedno nikad nije prestala verovati u dobrotu i ljubav. Toj vrsti koja je takođe, po prvi put u istoriji sveta, uspela zamisliti mogućnost nadilaženja sebe same; i koja je, nekoliko godina kasnije, to nadilaženje znala prevesti u delo. U ovom trenu kada poslednji izdajnici čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu poslednju počast; počast koja će i sama naposletku izbledeti i potonuti u pesak vremena; no ipak je bilo neophodno da se ta počast barem jednom oda. Ova je knjiga posvećena čoveku.
Elementarne čestice
Moj otac je mrtav, već godinu dana. Ne verujem u teoriju po kojoj čovek "stvarno odrasta" nakon smrti svojih roditelja. Čovek nikada ne odraste stvarno.
Nad starčevim kovčegom navirale su mi odvratne misli. Taj se lepo naživeo, stari pokvarenjak. Snalazio se kao neki paša. "Bio si švalerčina, budalino", govorio sam u sebi razdragano, "trpao si svoju veliku kitu i u picu moje majke." Ipak, bio sam malo napet, to je izvesno. Čovek se ne suočava svakog dana sa smrću u porodici. Odbio sam da vidim leš.Četrdeset mi je godina, i već sam viđao leševe. Sada bih da izbegnem. To me je uvek sprečavalo da nabavim bilo kakvog kućnog ljubimca. Nisam ni ženjen. Imao sam za to prilike, više puta, a uvek sam odustajao. Međutim,veoma volim žene. Taj celibat je nešto zbog čega se malo i kajem u životu. A naročito je neprijatno zbog godišnjih odmora. Ljudi zaziru od muškaraca u izvesnim godinama koji su sami na odmoru. Pretpostavljaju da u njima ima mnogo egoizma i, bez sumnje, bar nešto malo poroka. Ne mogu a da im ne dam za pravo.
Posle sahrane otišao sam u kuđu u kojoj je moj otac proživeo svoje poslednje godine.Telo je bilo otkriveno pre nedelju dana. Po nameštaju i u uglovima soba nakupilo se nešto prašine; u ramu jednog prozora opazio sam paučinu. Vreme, to jest entropija, i sve te stvari polako su zaposedale ovo mesto. Frižider je bio prazan. U plakaru, u kuhinji, bile su uglavnom kesice sa gotovom hranom Weight Watchers, kutije aromatizovanih proteina, energetskih štapića. Tumarao sam besciljno po prizemlju, grickajući keksiš sa magnezijumom. U kotlarnici sam malo vozio sobni bicikl. Iako u poodmaklim sedamdesetim, moj otac je imao fizičku kondiciju daleko bolju od moje. Radio je gimnastiku svakog dana, jedan sat intenzivno, preplivavao bazen po dužini dvaput nedeljno. Vikendom je igrao tenis, vozio bicikl sa vršnjacima. Sreo sam ih nekolicinu u sali za sahrane. "Povukao nas je sve!" uzviknuo je jedan ginekolog. "Bio je deset godina stariji od nas, a na uzbrdici od dva kilometra gubili smo ga ceo minut iz vida." "Oče, oče", rekao sam sebi, "kako je velika bila tvoja taština." U levom uglu svog vidnog polja nazreo sam klupu za vežbanje grudnih mišića i haltere. Na čas sam uočio jednog kretena u šortsu - izboranog lica, mada, s druge strane, lica veoma nalik mome - kako naduvava prsa, beznadežno se trudeđi. "Oče", rekoh u sebi,"oče, sagradio si svoju kuću na pesku." Nisam prestajao da okrećem pedale ali sam bio sve zadihaniji, osećao već lagani bol u butinama. A bio sam tek na prvom nivou. Razmišljajući ponovo o ceremoniji postao sam svestan da sam ostavio izvanredan opšti utisak. Uvek sam glatko izbrijan, ramena su mi široka. Pošto sam oko tridesete godine počeo da ćelavim, odlučio sam da se šišam sasvim kratko. Obično nosim sivo odelo diskretne kravate, ne izgledam mnogo veselo. Sa svojom kratkom kosom, tankim okvirima naočara, namrštenim licem, naginjući lagano glavu da bih čuo miks hrišćanskih pogrebnih pesama, osećao sam se vrlo prijatno u toj situaciji - mnogo prijatnije nego na venčanju, na primer. Sahrane su, očigledno, moj fah. Prestao sam da okrećem pedale ilagano se iskašljao'. Noć je padala na okolna polja. Pored betonskog postolja sa ugrađenim kotlom uočavala se smeđa mrlja, nemarno oprana. Tamo su pronašli mog oca, razbijene lobanje, u šortsu i dukserici / love New York. Smrt je nastupila tri dana ranije, prema mišljenju pogrebnika. U krajnjem slučaju moglo bi se zaključiti da je u pitanju nesreća:mogao se okliznuti na mrlju od ulja, ili na ne znam šta drugo. Kad već govorim o tome, pod prostorije je bio savršeno suv, a lobanja probijena na više mesta. Malo mozga se razasulo po podu; više nego verovatno, u pitanju je bilo ubistvo. Kapetan Šomon, iz žandarmerije u Šerburu, trebalo je da uveče svrati do mene.
Platforma
Нема коментара:
Постави коментар