Prva Brunina uspomena potiče iz dobi od četiri godine; to je sećanje na jedno poniženje. Tada je pohađao vrtić kod parka Laperlier, u Alžiru. Jednog jesenjeg poslepodneva, vaspitacica je dečačićima pokazala kako se pletu ogrlice od lišća. Devojčice su čekale, sedeći na blagoj padini, i već su pokazivale znake glupog ženskog prepuštanja sudbini; većina ih je bila odevena u bele haljinice. Tlo je bilo prekriveno zlaćanim lišćem; stabla su bila pretežno kesteni i platane. Ostali su dečaci jedan za drugim dovršavali svoje ogrlice, pa ih odnosili do svojih izabranica da ih ovenčaju. On nije nikako napredovao, listovi su pucali, sve mu se lomilo u rukama. Kako im objasniti da mu treba ljubav? Kako im objasniti, bez ogrlice od lišća? Suze su mu potekle od besa; vaspitacica nije prišla da mu pomogne. Već je bilo svršeno, deca su ustajala i odlazila iz parka. Nešto kasnije, vrtić je zatvorio vrata.
Njegovi su deda i baka živeli u prekrasnom stanu na Bulevaru Edgar Quineta. Zgrade za imućnije u središtu Alžira podignute su prema modelu haussmannovskih građevina u Parizu. Hodnik dug dvadeset metara kroz čitav je stan vodio do dnevne sobe čiji je balkon nadvisivao beli grad. Godinama kasnije, kada postane gorki četrdesetogodišnjak bez iluzija, vratiće mu se ta slika: vidjeće se kako svom snagom tera trocikl mračnim hodnikom, sve do svetlog otvora balkona. Verovatno je upravo u tim trenucima doživio vrhunac svoje zemaljske sreće.
Godine 1962. umro mu je deda. U našim podnebljima, truplo sisavca ili ptice najpre privlači određene muve (Musca, Curtonevra); čim ga i najmanje zahvati raspadanje, na scenu stupaju druge vrste, najpre Calliphora i Lucilia. Truplo pod združenim delovanjem bakterija i probavnih sokova koje izlučuju larve počinje gnjiliti i postaje poprištem mlečnih i amonijačkih fermentacija. Nakon tri meseca, muve dovrše svoje delo te ih zamenjuju odredi tvrdokrilaca vrste Dermestes i leptira Aglossa pinguinalis, koji se hrane pretežito masnoćama. Fermentirajućim se proteinskim tvarima okoriste ličinke Piophile petasionisa i tvrdokrilci vrste Corynetes.
Istrunulo, još donekle vlažno truplo potom postaje mestom grinja, koje posišu poslednju gnojnu sukrvicu. Nakon što je isušeno i mumificirano, ono udomljuje još agensa raspadanja: ličinke atagena i antrena, gusenice Aglossa cuprealis i Tineola bisellelia. One dovršavaju ciklus.
Bruni se u sećanje vraćala slika dedovog kovcega, krasne dubokocrne boje, sa srebrnim krstom. Prizor je smirivao, čak pobuđivao radost; dedi je zasigurno bilo ugodno u tako veličanstvenom kovcegu. Bruno će kasnije doznati o postojanju grinja i svih tih ličinki s imenima talijanskih starleta. No u prizoru se dedovog kovcega ipak sve do danas zadržala radost.
U sećanju je video i svoju baku na dan kada su stigli u Marseille, kako sedi na sanduku usred kuhinje. Žohari su trčkarali pločicama. Verovatno joj se upravo tog dana pomračio um. U nekoliko je nedelja proživela mukotrpno umiranje svoga muža, užurbani odlazak iz Alžira, dugotrajnu potragu za stanom u Marseilleu. Severoistočne četvrti grada bile su kužne. Ona nije nikada kročila nogom na tlo Francuske. A kći ju je napustila, nije došla na očev pogreb. Nešto je, zasigurno, bilo pogrešno. Negde je morala biti počinjena pogreška.
Pribrala se, i poživela još pet godina. Kupila je nameštaj, smestila krevet za Brunu u trpezariji, upisala ga u osnovnu školu u njihovoj četvrti. Svaku je veče dolazila po njega. Stideo se kada bi ugledao tu sitnu ženu, slomljenu, usahlu, koja bi ga uzela za ruku. Drugi su imali roditelje; deca su razvedenih još bila retkost.
Ona bi noću beskrajno prebirala po različitim etapama svojeg života koji se završavao na tako loš način. Strop je stana bio nizak, leti je vrućina bila zagušujuća. San bi joj se najčešće smilovao tek pred zoru. Preko dana bi se vukla stanom u nanulama, nesvesno govoreći naglas, katkad pedeset puta uzastopce ponavljajući iste rečenice. Slučaj njezine kćeri ju je opsedao. „Nije došla na očev pogreb...” Hodala je iz prostorije u prostoriju, katkad držeći u ruci krpu za pod ili tavu, čije se namene više nije sećala. „Očev pogreb... Očev pogreb...” Nanule su joj strugale po pločicama. Bruno bi se šćućurio u krevetu, prestrašen; bio je svestan da će sve to loše završiti. Katkad bi počela rano izjutra, zadržavši kućnu haljinu i uvijače. „Alžir je francuski...”; i potom bi počelo struganje. Hodala bi uzduž i popreko dvema prostorijama, pogleda uprtog u neku nevidljivu tačku. „Francuska... Francuska...”, ponavljao bi njezin lagano zamirući glas.
Bila je dobra kuvarica, i to joj je bila poslednja radost. Bruni je pripremala raskošne obroke, kao da za stolom ugošćuje deset osoba. Pržene paprike, inćune, krompir-salatu; katkad bi glavnom jelu prethodilo pet različitih predjela - punjene tikvice, zec s maslinama, kuskus. Jedina stvar koja joj nije uspevala bili su slatkiši; no na dan kada bi podizala penziju, donosila bi lešnjake u karamelu, kesten- pire, kolače od badema. Malo-pomalo, Bruno je postao debeljuškasto i bojažljivo dete. Ona sama nije gotovo ništa jela.
Nedeljom je ujutro ustajala nešto kasnije; on bi joj došao u krevet, privio se uz njezino ocvalo telo. Katkad bi zamišljao da mu je u rukama nož, da ustaje usred noći kako bi ga zabio posred bakinog srca; video se kako se potom u suzama ruši pored njezina trupla; zamišljao je kako ubrzo potom umire.
Pri kraju 1966. primila je pismo od kćeri, koja je njezinu adresu dobila od Bruninog oca - razmenjivala je čestitke s njim svakog Božića. Janine nije iskazivala posebnk žaljenje za prošlošću, koja je bila spomenuta samo u rečenici: „Čula sam za očevu smrt i tvoje preseljenje.” Osim toga je pisala da se sprema napustiti Kaliforniju kako bi se ponovno nastanila na jugu Francuske; nije navela adresu.
Jednog jutra u martu 1967, pokušavajući spremiti pržene tikvice, starica je po sebi prolila posudu vrelog ulja. Uspela se dovući do hodnika zgrade i urlicima prizvati susede. Te večeri, na povratku iz škole, Bruno ugleda gospođu Haouzi, koja je stanovala na spratu iznad; odvela ga je ravno u bolnicu. Dopustili su mu da na nekoliko minuta vidi baku; rane su joj bile skrivene pod plahtama. Dali su joj mnogo morfija; ipak je prepoznala Brunu, uhvatila mu ruku svojima; dečaka su potom odveli. Srce je ugaslo tokom noći.
Po drugi se put Bruno suočio sa smrću; po drugi mu je put smisao tog događaja gotovo posve izmakao. Godinama kasnije, kada bi za pismeni rad iz francuskog ili istorije dobio dobru ocenu, još bi se radovao kako će se pohvaliti baki. Odmah bi potom, dakako, sama sebe podsetio da je mrtva; no to je bila samo časomična misao, koja nije istinski prekidala njihov dijalog. Kada je položio ispit za nastavnika moderne književnosti, dugo je s njom raspravljao o ocenama; no tada je u to verovao još samo na mahove. Tom je prigodom kupio dve čašice kesten-pirea; to je bio njihov poslednji duži razgovor. Okončavši studij, nakon imenovanja na svoje prvo nastavničko mesto, opazio je da se promenio, da je više ne uspeva posve prizvati; bakina je slika polako nestajala iza zida.
Dan nakon pogreba odvila se neobična scena. Njegovi su otac i majka, koje je oboje video po prvi put, raspravljali šta će učiniti s njim. Bili su u središnjoj prostoriji marsejskog stana; Bruno ih je slušao sedeći na svojem krevetu. Uvek je zanimljivo slušati druge kako govore o vama, naročito kada nisu svesni vaše prisutnosti. Može vam se dogoditi da i sami izgubite svest o svojoj prisutnosti, to nije neugodno. Sve u svemu, nije imao utisak da se radi o njemu licno. Taj će razgovor, međutim, odigrati odlučnu ulogu u njegovom životu, i kasnije će ga se mnogo puta setiti, no nikad s istinskim osećajima. Nije mu polazilo za rukom uspostaviti izravan, telesni odnos između sebe i to dvoje odraslih koji su ga se tog dana, u blagovaonici, iznenadili pre svega svojom visinom i mladenačkim izgledom.
Bruno je u rujnu trebao krenuti u peti razred, odlučeno je da mu se potraži internat i da će ga otac vikendima uzimati u Pariz. Majka će ga pokušati s vremena na vreme odvesti na praznike. Bruno nije imao nikakva prigovora; te mu dve osobe nisu izgledale otvoreno neprijateljski raspoložene. Kako god bilo, pravi je život bio život s bakom.
8.
Njegovi su deda i baka živeli u prekrasnom stanu na Bulevaru Edgar Quineta. Zgrade za imućnije u središtu Alžira podignute su prema modelu haussmannovskih građevina u Parizu. Hodnik dug dvadeset metara kroz čitav je stan vodio do dnevne sobe čiji je balkon nadvisivao beli grad. Godinama kasnije, kada postane gorki četrdesetogodišnjak bez iluzija, vratiće mu se ta slika: vidjeće se kako svom snagom tera trocikl mračnim hodnikom, sve do svetlog otvora balkona. Verovatno je upravo u tim trenucima doživio vrhunac svoje zemaljske sreće.
Godine 1962. umro mu je deda. U našim podnebljima, truplo sisavca ili ptice najpre privlači određene muve (Musca, Curtonevra); čim ga i najmanje zahvati raspadanje, na scenu stupaju druge vrste, najpre Calliphora i Lucilia. Truplo pod združenim delovanjem bakterija i probavnih sokova koje izlučuju larve počinje gnjiliti i postaje poprištem mlečnih i amonijačkih fermentacija. Nakon tri meseca, muve dovrše svoje delo te ih zamenjuju odredi tvrdokrilaca vrste Dermestes i leptira Aglossa pinguinalis, koji se hrane pretežito masnoćama. Fermentirajućim se proteinskim tvarima okoriste ličinke Piophile petasionisa i tvrdokrilci vrste Corynetes.
Istrunulo, još donekle vlažno truplo potom postaje mestom grinja, koje posišu poslednju gnojnu sukrvicu. Nakon što je isušeno i mumificirano, ono udomljuje još agensa raspadanja: ličinke atagena i antrena, gusenice Aglossa cuprealis i Tineola bisellelia. One dovršavaju ciklus.
Bruni se u sećanje vraćala slika dedovog kovcega, krasne dubokocrne boje, sa srebrnim krstom. Prizor je smirivao, čak pobuđivao radost; dedi je zasigurno bilo ugodno u tako veličanstvenom kovcegu. Bruno će kasnije doznati o postojanju grinja i svih tih ličinki s imenima talijanskih starleta. No u prizoru se dedovog kovcega ipak sve do danas zadržala radost.
U sećanju je video i svoju baku na dan kada su stigli u Marseille, kako sedi na sanduku usred kuhinje. Žohari su trčkarali pločicama. Verovatno joj se upravo tog dana pomračio um. U nekoliko je nedelja proživela mukotrpno umiranje svoga muža, užurbani odlazak iz Alžira, dugotrajnu potragu za stanom u Marseilleu. Severoistočne četvrti grada bile su kužne. Ona nije nikada kročila nogom na tlo Francuske. A kći ju je napustila, nije došla na očev pogreb. Nešto je, zasigurno, bilo pogrešno. Negde je morala biti počinjena pogreška.
Pribrala se, i poživela još pet godina. Kupila je nameštaj, smestila krevet za Brunu u trpezariji, upisala ga u osnovnu školu u njihovoj četvrti. Svaku je veče dolazila po njega. Stideo se kada bi ugledao tu sitnu ženu, slomljenu, usahlu, koja bi ga uzela za ruku. Drugi su imali roditelje; deca su razvedenih još bila retkost.
Ona bi noću beskrajno prebirala po različitim etapama svojeg života koji se završavao na tako loš način. Strop je stana bio nizak, leti je vrućina bila zagušujuća. San bi joj se najčešće smilovao tek pred zoru. Preko dana bi se vukla stanom u nanulama, nesvesno govoreći naglas, katkad pedeset puta uzastopce ponavljajući iste rečenice. Slučaj njezine kćeri ju je opsedao. „Nije došla na očev pogreb...” Hodala je iz prostorije u prostoriju, katkad držeći u ruci krpu za pod ili tavu, čije se namene više nije sećala. „Očev pogreb... Očev pogreb...” Nanule su joj strugale po pločicama. Bruno bi se šćućurio u krevetu, prestrašen; bio je svestan da će sve to loše završiti. Katkad bi počela rano izjutra, zadržavši kućnu haljinu i uvijače. „Alžir je francuski...”; i potom bi počelo struganje. Hodala bi uzduž i popreko dvema prostorijama, pogleda uprtog u neku nevidljivu tačku. „Francuska... Francuska...”, ponavljao bi njezin lagano zamirući glas.
Bila je dobra kuvarica, i to joj je bila poslednja radost. Bruni je pripremala raskošne obroke, kao da za stolom ugošćuje deset osoba. Pržene paprike, inćune, krompir-salatu; katkad bi glavnom jelu prethodilo pet različitih predjela - punjene tikvice, zec s maslinama, kuskus. Jedina stvar koja joj nije uspevala bili su slatkiši; no na dan kada bi podizala penziju, donosila bi lešnjake u karamelu, kesten- pire, kolače od badema. Malo-pomalo, Bruno je postao debeljuškasto i bojažljivo dete. Ona sama nije gotovo ništa jela.
Nedeljom je ujutro ustajala nešto kasnije; on bi joj došao u krevet, privio se uz njezino ocvalo telo. Katkad bi zamišljao da mu je u rukama nož, da ustaje usred noći kako bi ga zabio posred bakinog srca; video se kako se potom u suzama ruši pored njezina trupla; zamišljao je kako ubrzo potom umire.
Pri kraju 1966. primila je pismo od kćeri, koja je njezinu adresu dobila od Bruninog oca - razmenjivala je čestitke s njim svakog Božića. Janine nije iskazivala posebnk žaljenje za prošlošću, koja je bila spomenuta samo u rečenici: „Čula sam za očevu smrt i tvoje preseljenje.” Osim toga je pisala da se sprema napustiti Kaliforniju kako bi se ponovno nastanila na jugu Francuske; nije navela adresu.
Jednog jutra u martu 1967, pokušavajući spremiti pržene tikvice, starica je po sebi prolila posudu vrelog ulja. Uspela se dovući do hodnika zgrade i urlicima prizvati susede. Te večeri, na povratku iz škole, Bruno ugleda gospođu Haouzi, koja je stanovala na spratu iznad; odvela ga je ravno u bolnicu. Dopustili su mu da na nekoliko minuta vidi baku; rane su joj bile skrivene pod plahtama. Dali su joj mnogo morfija; ipak je prepoznala Brunu, uhvatila mu ruku svojima; dečaka su potom odveli. Srce je ugaslo tokom noći.
Po drugi se put Bruno suočio sa smrću; po drugi mu je put smisao tog događaja gotovo posve izmakao. Godinama kasnije, kada bi za pismeni rad iz francuskog ili istorije dobio dobru ocenu, još bi se radovao kako će se pohvaliti baki. Odmah bi potom, dakako, sama sebe podsetio da je mrtva; no to je bila samo časomična misao, koja nije istinski prekidala njihov dijalog. Kada je položio ispit za nastavnika moderne književnosti, dugo je s njom raspravljao o ocenama; no tada je u to verovao još samo na mahove. Tom je prigodom kupio dve čašice kesten-pirea; to je bio njihov poslednji duži razgovor. Okončavši studij, nakon imenovanja na svoje prvo nastavničko mesto, opazio je da se promenio, da je više ne uspeva posve prizvati; bakina je slika polako nestajala iza zida.
Dan nakon pogreba odvila se neobična scena. Njegovi su otac i majka, koje je oboje video po prvi put, raspravljali šta će učiniti s njim. Bili su u središnjoj prostoriji marsejskog stana; Bruno ih je slušao sedeći na svojem krevetu. Uvek je zanimljivo slušati druge kako govore o vama, naročito kada nisu svesni vaše prisutnosti. Može vam se dogoditi da i sami izgubite svest o svojoj prisutnosti, to nije neugodno. Sve u svemu, nije imao utisak da se radi o njemu licno. Taj će razgovor, međutim, odigrati odlučnu ulogu u njegovom životu, i kasnije će ga se mnogo puta setiti, no nikad s istinskim osećajima. Nije mu polazilo za rukom uspostaviti izravan, telesni odnos između sebe i to dvoje odraslih koji su ga se tog dana, u blagovaonici, iznenadili pre svega svojom visinom i mladenačkim izgledom.
Bruno je u rujnu trebao krenuti u peti razred, odlučeno je da mu se potraži internat i da će ga otac vikendima uzimati u Pariz. Majka će ga pokušati s vremena na vreme odvesti na praznike. Bruno nije imao nikakva prigovora; te mu dve osobe nisu izgledale otvoreno neprijateljski raspoložene. Kako god bilo, pravi je život bio život s bakom.
8.
Mužjak omega
Bruno je naslonjen na umivaonik. Skinuo je gornji deo pidžame. Nabori njegovog belog trbuščića nalegli su na porculan umivaonika. Jedanaest mu je godina. Želeo bi oprati zube, kao svake večeri; nada se da će higijenu obaviti bez nevolja. No približava se Wilmart, najpre sam, i Brunu udara u rame. On počinje uzmicati drhteći od straha; otprilike zna šta će da usledi. »Pustite me...«, kaže slabašno.
Pristiže i Pele. Onizak je, nabijen, iznimno snažan. Pri-čepljuje gadnu pljusku Bruni, koji počinje plakati. Potom ga bacaju na pod, hvataju za noge i vuku po podu. Pored nužnika mu nasilno skidaju donji deo pidžame. Spolovilo je malo, još dečije, neobraslo dlakama. Dvojica ga drže za kosu, prisiljavaju da otvori usta. Pele mu trlja lice zahodskom četkom. Oseća okus dreka. Urliče.
Pridružuje im se Brasseur; njemu je četrnaest godina, najstariji je u razredu. Vadi svoj kurac, koji Bruni izgleda debeo, golem. Namešta se okomito nad njega i piša mu po licu. Prethodnog je dana Brunu naterao da mu puši, potom da mu liže dupe; ove mu večeri nije do toga. »Cle-ment, kiki ti je gol«, kaže podrugljivo; »treba dlakama pomoći da izrastu...« Na njegov znak, oni drugi mu penom za brijanje trljaju ud. Brasseur izvlači britvu, približava oštricu. Bruno sere od straha.
Jedne noći u martu 1968. jedan ga je od nadzornika pronašao golog, prekrivenog govnom, sklupčanog u zahodu pri dnu dvorišta. Dao mu je pidžamu i odveo ga Cohenu, glavnom nadzorniku. Bruno se bojao da će ga ovaj prisiliti da govori; užasavala ga je pomisao da će morati izgovoriti Brasseurovo ime. No Cohen ga je, premda izvučen iz kreveta usred noći, primio s blagošću. Za razliku od podčinjenih mu nadzornika, učenicima se obraćao s vi. Ovo mu je bio treći internat, i taj nije bio najstroži od njih. Znao je da žrtve gotovo uvek odbijaju odati svoje mučitelje. Jedino što je mogao učiniti bilo je da kazni nadzornika nadležnog za spavaonicu petog razreda. Roditelji su uglavnom odustali od tih dečaka, pa im je predstavljao jedini autoritet. Trebalo ih je strože nadzirati, umešati se pre nego izgred bude počinjen - no to nije bilo moguće, raspolagao je sa samo pet nadzornika za dvesto učenika. Nakon Bruninog odlaska skuvao si je kafu i prolistao kartoteku petog razreda. Sumnjao je na Pelea i Brasseura, ali nije imao nikakvog dokaza. Bio je odlučan da pribegne izbacivanju ako ih uspe pritisnuti; nekoliko je nasilnih i okrutnih pojedinaca bilo dovoljno da se u drugima probudi divljaštvo. Dečaci su većinom, naročito kada se udruže, skloni ponižavati i mučiti najslabije medu sobom. Posebno u ranom pubertetu, kada njihova surovost doseže nečuvene razmere. Nije gajio nikakve iluzije o ponašanju ljudskog bića kada ono izmakne zakonskom nadzoru. Otkako je stigao u internat u Meauxu, uspeo im je usaditi strahopoštovanje. Bez krajnjeg bedema zakona koji je predstavljao, znao je, okrutnosti prema dečacima poput Brune bile bi neograničene.
Bruno je s olakšanjem ponovio peti razred. Pele, Brasseur i Wilmart prešli su u šesti, pa tako i u drugu spavaonicu. Nažalost, u skladu s odlukama ministarstva nakon događaja 1968. smanjen je broj nadzornog osoblja u internatima kako bi se uveo sistem samodiscipline; osim što je bila u duhu vremena, ta je mera donela smanjenje troškova za plate. Postalo je lakše prelaziti iz spavaonice u spavaonicu; barem jednom nedeljno šesti su razredi običavali izvoditi racije kod najmlađih; u svoju su se spavaonicu vraćali s jednom, katkad s dve žrtve, i seansa bi počela. Pretkraj decembra, Jean-Michel Kempf, mršavi i plahi dečarac koji je stigao na početku godine, bacio se kroz prozor da bi umakao svojim mučiteljima. Pad je mogao biti smrtonosan, no imao je sreću što se izvukao s višestrukim prelomom. Jedan je gležanj jako stradao, jedva su prikupili krhotine kosti; pokazalo se da će ostati hrom. Cohen je sve podvrgao ispitivanju, koje je potkrepilo njegove pretpostavke; uprkos Peleovom poricanju, ishodio je njegovo isključenje u roku od tri dana. Gotovo sve životinjske zajednice uređene su prema načelu nadmoći povezane s relativnom snagom njihovih članova. Obeležje je tog sistema stroga hijerarhija: najsnažniji mužjak skupine naziva se mužjak alfa; njega sledi drugi po snazi, mužjak beta, i tako redom, sve do najniže životinje u hijerarhiji, koja se naziva mužjak omega. Hijerarhijski se položaji u načelu određuju ritualnim borbama; mužjaci niskog ranga nastoje poboljšati svoj status izazivajući mužjake višeg ranga, znajući da će u slučaju pobede poboljšati svoj položaj. Visoki rang prate određene povlastice: pravo da se prvi hrane, da kopuliraju sa ženkama skupine. S druge strane, najslabija životinja u načelu ima mogućnost da izbegne borbu zauzimajući stas podređenosti (klečeći, nudeći anus). Bruno se nalazi u nepovoljnijoj situaciji. Brutalnosti i nadmoći, koje su sveprisutne u životinjskim zajednicama, već se kod čimpanza {Pati troglodytes) pridružuju bezrazložne okrutnosti prema najslabijim životinjama. Ta sklonost doseže vrhunac u primitivnim ljudskim društvima i zajednicama koje uspostavljaju djeca i pubertetlije. Kasnije se pojavljuje saosećanje, ili poistovećenje s tuđim patnjama; to saosećanje brzo postaje sistematicno, u vidu moralnog zakona. U internatu gimnazije u Meauxu, Jean Cohen je zastupao moralni zakon i nije imao nikakve namere da odstupi od njega. Smatrao je da nacisti nisu nimalo zloupotrebili Nietzscheovu misao: odričući sažaljenje, postavljajući se iznad moralnog zakona, ustoličujući žudnju i njezinu vladavinu, Nietzscheova je misao prirodno vodila u nacizam. Prema svojim je godinama staža i obrazovanju Cohen već mogao biti imenovan direktorom; sasvim je svojevoljno ostao na mestu glavnog nadzornika. Uputio je nekoliko tuzbi državnoj inspekciji, žaleći se zbog smanjenja broja internatskih nadzornika; te su zalbe ostale bez rezultata. U zoološkom vrtu, mužjak klokana (macropodides) se često ponašati kao da je uspravno držanje njegovog čuvara izazov na borbu. Klokanova agresivnost može se smiriti ako čuvar zauzme pognut stav, tipičan za miroljubive klokane. Jean Cohen se nije nimalo želio pretvoriti u miroljubivog klokana. Zloća Michela Brasseura, normalni razvojni stadij egoizma koji obeležava i manje razvijene životinje, jednog je od njegovih razrednih kolega pretvorila u trajnog šepavca; kod dečaka kao što je Bruno počiniće verovtno neotklonjiva psihološka oštećenja. Kada je Brasseura pozvao u svoju kancelariju da ga ispita, nije ni pomišljao prikriti svoj prezir prema njemu, kao ni nameru da izvede njegovo izbacivanje.
Svake nedjelje uveče, kada bi ga otac vraćao svojim mercedesom, Bruno bi stao drhtati pred Nanteuil-les--Meauxom. Gimnazijska je soba za posete bila ukrašena reljefnim portretima proslavljenih učenika: Courtelinea i Moissana. Georges Courteline, francuski pisac, autor je priča koje ironično uprizoruju apsurdnost građanskog i činovničkog života. Henri Moissan, francuski hemičar (Nobelova nagrada 1906), razvio je upotrebu električne peći te izdvojio silicij i fluor. Otac mu je uveek stizao tačno na vreme za večeru, u sedam sati. Bruno je uglavnom uspeevao samo jesti, jer se u podne jelo zajedno s polupansioncima. Uveče bi internisti ostali sami. Za stolom ih je bilo po osmorica, prva su mesta zauzimali najveći. Oni bi se obilato poslužili, pa pljunuli u ciniju kako bi sprečili manje da uzmu što je preostalo.
Svake se nedelje Bruno kolebao bi li razgovarao s ocem, i na kraju je uvek zaključivao da je nemoguće. Otac je smatrao kako je dobro da se dečak nauči braniti; i neki su - ništa stariji od njega — zaista odgovarali, ulazili u otvorene sukobe, te na kraju uspevali steći poštovanje. Cetrdesetdvogodišnji Serge Clement bio je skorojević. Njegovi su roditelji držali trgovinu mešovitom robom u Petit-Clamartu, a on je već posedovao tri klinike specijalizovane za estetsku hirurgiju: jednu u Neuillvju, drugu u Vesinetu, treću u Švajcarskoj pored Lausanne. Kada se njegova biša žena preselila u Kaliforniju, preuzeo je takođe i upravljanje klinikom u Cannesu, prebacujući joj polovinu dobiti. Odavno više nije sam operisao; no bio je, kako se to kaže, dobar upravnik. Nije baš najbolje znao kako da pristupi sinu. Želeo mu je dobro, pod uvslovom da to ne oduzme previše vremena; osećao se pomalo krivim. Preko vikenda, kada bi došao Bruno, uglavnom se suzdržavao od primanja svojih ljubavnica. Kupovao je gotova jela, večerali bi sami, potom gledali televiziju. Nije znao igrati nijednu igru. Bruno bi katkad noću ustao, otišao do frizidera. Napunio bi ciniju kukuruznim pahuljicama, polio ih mlekom, pavlakom, sve to prekrio debelim slojem šećera. Potom bi jeo. Jeo bi ciniju za cinijom sve do mučnine. Želudac bi mu otežao. Osetio bi zadovoljstvo.
9.
Na polju razvoja društvenih običaja, godinu 1970. obeležio je brz procvat erotske potrošnje, uprkod upletanju još budne cenzure. Muzicka komedija Hair, osmišljena da široku publiku pridobije za »seksualnu revoluciju« šezdesetih, postigla je golem uspeh. Gole su se grudi brzo raširile plažama na jugu. U nekoliko meseci, broj sex--shopova u Parizu popeo se s tri na četrdeset pet.
U septembru, Michel je prešao u sedmi razred i počeo učiti nemački kao drugi živi jezik. Upravo je na satima nemačkog upoznao Annabelle.
U to su vreme Michelova očekivanja u pogledu sreće bila umerena. U krajnjoj liniji, nije nikada o tome ozbiljno razmišljao. Uverenja koja je možda imao poticala su od njegove bake, koja ih je direktno prenela deci. Baka je bila katolkinja i glasala je za De Gaullea; dve su joj se kćeri udale za komuniste; to nije mnogo promenilo. Evo kakva su uverenja generacije koja je detinjstvo provela u ratnoj oskudici, koja je u vreme Oslobođenja imala dvadeset godina; evo sveta koji je želela preneeti svojoj deci. Žena ostaje kod kuće i bavi se kućanskim poslovima (no u tome joj mnogo pomažu električni uređaji; mnogo vremena može posvetiti porodici). Muškarac radi vani (no zahvaljujući robotizaciji radi kraće, i rad mu je manje težak). Parovi su uzajamno verni i sretni; žive u udobnim kućama izvan gradova (u prigradskim naseljima). U slobodno vreme bave se zanatima, vrtlarstvom, umetnošću. Ili radije putuju, otkrivaju načine života i kulture drugih regija, drugih zemalja.
Jacob Wilkening rođen je u Leeuwardenu, u zapadnoj Friziji; kako je u Francusku stigao s četiri godine, samo je donekle bio svestan svojeg nizozemskog porekla. Godine 1946. oženio je sestru jednog od svojih naboljih prijatelja; bilo joj je sedamnaest godina i pre njega nije imala nijednog muškarca. Nakon što je neko vreme radio u jednoj tvornici mikroskopa, osnovao je preduzeće koje se bavilo preciznom optikom, a poslove je dobijalo uglavnom od Angenieuxa i Pathea. Japanska konkurencija u to vreme nije postojala; Francuska je proizvodila izvrsne objektive, od kojih su se neki mogli nadmetati sa Schnei-derovim i Zeissovim; njegovom je preduzeću išlo dobro. Bračni je par dobio dva sina, '48. i '51; a mnogo kasnije 1958. godine, i Annabelle.
Rođena u sretnoj porodici (u dvadeset pet godina braka roditelji joj se nisu nijednom ozbiljnije posvađali), Annabelle je znala da će takva biti i njezina sudbina. Leta koje je prethodilo njezinom susretu s Michelom, počela je o tome razmišljati; uskoro će napuniti trinaest godina. Negde na svetu postoji mladić koga još ne poznaje, niti on poznaje nju, ali će s njime izgraditi svoj život. Pokušaće ga učiniti sretnim, a i on će nju pokušati učiniti sretnom; no ona nije znala kako bi mogao izgledati; to ju je strašno brinulo. U svom pismu Mikijevom zabavniku, jedna je čitateljica njezine dobi iskazala istu zabrinutost. Odgovor je valjda trebao utešno delovati, i završavao se rečima: »Ne žalosti se, mala Coralie; znaćeš ga prepoznati.«
Počeše se družiti pišući zadaću iz nemačkog zajedno. Michel je stanovao s druge strane ulice, niti pedeset metara dalje. Sve su češće zajedno provodili četvrtke i nedelje; on bi stigao odmah posle ručka. »Annabelle, tvoj verenik..«, najavljivao bi njezin mladi brat pogledavši u vrt. Ona bi pocrvenela; no roditelji joj se nisu rugali. Primetila je da im se Michel sviđa.
Bio je to neobičan momak; nimalo se nije razumeo u fudbal, niti u pevače zabavne muzike. Ne može se reći da nije bio omiljen u svom razredu, rado je razgovarao s nekoliko osoba; ali odnose nije produbljivao. Pre Annabelle, nijedan razredni kolega nije došao njegovoj kući. Navikao se na samotnjačka razmišljanja i sanjarenja; malo--pomalo prihvatio je prijateljičinu prisutnost. Cesto su odlazili na vožnju biciklom, uspinjali se obroncima Vbulan-gisa; potom bi šetali livadama i šumarcima, sve do brežuljka s kojeg je pucao pogled na dolinu Grand Morina. Hodali su kroz travu, učeći upoznavati jedno drugo.
10.
Za sve je kriva Caroline Yessayan
Od početka te školske godine, 1970, Brunin se položaj u internatu malo popravio; krenuo je u sedmi razred, počeo spadati medju velike. Učenici od sedmaša do maturanata bili su smešteni u spavaonici drugog krila, u delovima od po četiri kreveta. Za najnasilnije je dečake već bio potpuno poražen, ponižen; malo-pomalo su se okrenuli drugim žrtvama. Te se godine Bruno počeo zanimati za devojke. S vremena na vreme, retko, dva su internata izlazila zajedno. Četvrtkom popodne za lepog vremena, odlazilo bi se do plaže uređene na obali Marne, u predgrađu Meauxa. Tu je bio i kafić sa stolnim nogometom i fliperima - no njegovu je glavnu atrakciju činio piton u staklenom kavezu. Dečaci su se zabavljali izazivajući ga, kucali prstom tamo gde mu je telo dodirivalo staklo; vibracije su ga razdraživale do mahnitosti, svom se snagom bacao na stranicd, sve dok ne bi omamljen pao. Jednog poslepodneva u septembru, Bruno je razgovarao s Patricijom Hohweiller; ona je bila siroče i internat je napuštala samo preko praznika, kada je odlazila stricu u Al-zas. Bila je plavokosa i vitka, govorila je vrlo brzo, na nemirnom bi joj se licu katkad zadržao čudan osmeh. Sledeće ga je nedelje strašno potreslo kada ju je ugledao kako sedi na Brasseurovim kolenima, raširenih nogu; on ju je držao oko struka i sočno ljubio u usta. Ipak, Bruno iz toga nije izvukao konačan zaključak. To što su divljaci koji su ga godinama zlostavljali imali uspeha kod cura, bilo je jednostavno stoga što su im se jedino oni usuđivali nabacivati. Primetio je, uostalom, da su se Pele, Wil-mart, pa čak i Brasseur suzdržavali od udaranja ili ponižavanja malih čim bi se u blizini našla koja devojka.
Od sedmog razreda, učenici su se mogli upisati u kino klub. Projekcije su se održavale četvrtkom uveče, u dvorani za proslave muškog internata; bile su namenjene obama polovima. Jedne decembarske večeri Bruno je seo pored Caroline Yessayan pre no što se počeo prikazivati Vampir Nosferatu. Pred kraj filma, nakon što je o tome razmišljao duze od sata, vrlo je nežno položio desnu ruku na bedro svoje susede. Tokom nekoliko čarobnih sekundi (pet? sedam? svakako ne više od deset), ništa se nije dogodilo. Ona se nije ni pomaknula. Brunu je preplavila silna vrućina, sasvim je malo nedostajalo da se onesvesti. Potom je, bez ijedne reči, bez grubosti, odmaknula njegovu ruku. Mnogo kasnije, pa čak i vrlo često, dok mu puši nekakva kurvica, Bruno će se prisećati tih nekoliko sekundi zastrašujuće sreće; prisećaće se i trena kada mu je Caroline Yessayan blago odmaknula ruku. Bilo je u tom dečaku nečega vrlo čistog i vrlo nežnog, što je prethodilo svakoj spolnosti, svakom erotskom konzumerizmu. Bila je to jednostavna žudnja da dodirne neko meko telo, da ga obgrle nežne ruke. Zavođenju prethodi nežnost, zato je tako teško prestati se nadati.
Zašto je Bruno te večeri dodirnuo bedro Caroline Yessayan a ne njenu ruku (što bi ona vrlo verovtno dopustila, i čime bi između njih možda započela lepa ljubavna priča; jer ona mu se sasvim namerno obratila neposredno pre projekcije, u redu za karte, kako bi seo pored nje, i namerno je ruku položila na naslon koji je razdvajao njihova dva sedista; i nema sumnje da je već odavna zapazila Brunu, i da joj se jako sviđao, i da se živo nadala te večeri da će je uzeti za ruku)? Vjerojatno zato što je bedro Caroline Yessayan bilo obnaženo, i što u svojoj prostodušnosti nije mogao zamisliti da bi to moglo biti bez razloga. Kako je Bruno, stareći, s gađenjem ponovno uranjao u osjećaje iz svojega djetinjstva, srž se njegova životna puta pročišćavala, sve se počelo ukazivati u svjetlu hladne i neizlječive nužnosti. Te prosinačke večeri 1970. Caroline Yessayan nedvojbeno je bila kadra izbrisati poniženja i tugu njegova ranog djetinjstva; poslije tog prvog neuspjeha (jer nakon što mu je blago uklonila ruku, više joj se nikada nije usudio obratiti) sve je postalo mnogo teže. No Caroline Yessayan, u cjelini svoje ljudskosti, nije nimalo bila uzrokom. Sasvim suprotno, ta Caroline Yessayan, mala Armenka janjeće blagog pogleda, duge crne kovrčave kose, koja je uslijed nerazmrsivih obiteljskih komplikacija zagli-bjela u sumornoj zgradi djevojačkog internata u Meauxu, ta je Caroline Yessayan sama činila jedini razlog za nadu u čovječanstvo. Uzrok što je sve potonulo u žalobnu prazninu bila je jedna neznatna i gotovo groteskna pojedinost. Trideset godina kasnije, Bruno je u to bio uvjeren; prida jući anegdotskim čimbenicima te situacije značenje koje su doista imali, može je se sažeti ovim riječima: za sve je kriva minica Caroline Yessayan.
Polažući ruku na bedro Caroline Yessayan, Bruno ju je praktički zaprosio. Početak je svojeg mladenaštva proživljavao u prelaznom društvenom razdoblju. Osim nekoliko preteča - kojima su roditelji, uostalom, pružili žalostan primer, prethodno je pokoljenje uspostavilo posebno snažnu vezu između braka, polnosti i ljubavi. Progresivno širenje zaposlenosti, brz privredni razvoj tokom pedesetih godina — osim za sve uži sloj u kojem je pojam baštine zadržao istinsku važnost - dovesće do odumiranja braka iz računa. Katolička crkva, koja je oduvek osuđivala vanbračne polne odnose, s oduševljenjem je primila taj pomak prema braku iz ljubavi, koji se više slagao s njenim teorijama (»muško i žensko stvori ih«), koji je bio pogodniji za prvi korak prema kulturi mira, vernosti i ljubavi, njezinom prirodnom cilju. Komunistička partija, tih godina jedina duhovna snaga dostojna usporedbe s Katoličkom crkvom, borila se za gotovo istovetne ciljeve. Stoga su mladi u pedesetim godinama s jednodušnim nestrpljenjem iščekivali da se zaljube, utoliko više što je opustošenje ruralnih područja, i popratno mu nestajanje seoskih zajednica, omogućilo izbor budućeg supružnika u gotovo neograničenom krugu, te istovremeno tom izboru pridalo posebnu važnost (u septembru 1955. u Sarcellesu je predstavljena politika »stambenih naselja«, koncept ograničenog društvenog zajedništva koji je očigledno preslikavao model porodicne jezgre). Stoga nije nimalo neopravdano pedesete i početak šezdesetih godina odrediti kao istinsko zlatno doba zaljubljenosti — čiji nam duh još danas mogu uteloviti šansone Jcana Ferrata te ranog razdoblja Francoise Hardy.
Međutim, istovremeno je zapadnom Evropom zavladala masovna potrošnja radi zadovoljavanja l i b i d a , uvezena iz Severne Amerike (pesme Elvisa Presleva, filmovi Marilvn Monroe). Zajedno s friziderima i masinama za pranje vesa materijalnom pratnjom bračne sreće, raširili su se tranzistori i pick--upovi, koji će promicati obrazac mladenačkog flerta. Ideološki sukob, latentan čitavim tokom šezdesetih, izbio je na početku sedamdesetih u časopisima Mademoiselle Age tendre i 20 ans, kristalizujući se oko za to vreme ključnog pitanja: »Dokle se može ići pre braka?« 1 ledonističko-libidinalna opcija severnoameričkog porekla tih je godina dobila snažnu potporu slobodoumnih novinskih medija (prvi broj Actuela pojavio se u oktobru 1970, a Charlie-Hebdoa u novembru ). Premda su u načelu bili na političkoj liniji opiranja kapitalizmu, ti su se časopisi s industrijom zabave slagali u onom bitnom: potiranju židovsko-hršćanskih vrednosti i zagovaranju licne slobode. Rastrgani između proturečnih pritisaka, časopisi za devojčice su žurno potražili srednje rešenje, koje se sažeto ogleda u sledećoj životnoj shemi: u prvo vreme (recimo, između dvanaest i osamnaest godina), devojka izlazi s mnogim muskarcima (semantička dvosmislenost pojma izlaziti, uostalom, odražava stvarnu dvosmislenost ponašanja: Sta je tačno značilo izlaziti sa muskarcem? Je li to podrazumevalo ljubljenje u usta, dublja zadovoljstva pettinga i deep pettinga, ili polne odnose u punom smislu reči? Je li trebalo dopustiti dečku da ti dotakne grudi? Je li se smelo skinuti gaćice? I šta raditi s njegovim organima?). Za Patriciju Hohvveiller, za Caroline Yessayan, to nije bilo nimalo jednostavno. Njihovi omiljeni časopisi nudili su neodređene, proturečne odgovore. U zrelijim godinama (tačnije, ubrzo nakon mature), takva je devojka osećala potrebu za ozbiljnom pričom (koju će nemački časopisi kasnije odrediti pojmom »big love«), a ključno je pitanje tada bilo: »Trebamo li Jeremie i ja živeti zajedno?«; radilo se o kasnijem, u načelu presudnom razdoblju. Posebna krhkost tog rešenja koje su predlagali devojački časopisi — zapravo su na dva konsekutivna životna razdoblja svojevoljno zalepljena dva suprotstavljena modela ponašanja - otkriće se tek nekoliko godina kasnije, u vreme kada se spoznalo da je razvod sveprisutna pojava. No devojkama, barem onima koje su bile dovoljno naivne i dovoljno zaslepljene brzinom preobražaja što su se odvijali oko njih, ta je nepouzdana shema tokom nekoliko godina bila prihvatljiv životni model, uz koji su u dobroj meri nastojale pristati.
Za Annabelle, stvari su bile prilično drugačije. Uveče je mislila na Michela pre no što bi zaspala; veselila ju je pomisao na njega pri buđenju. Kada bi joj se u školi dogodilo nešto zabavno ili zanimljivo, odmah bi pomislila na tren kada će mu to prepričati. Onih dana kada se zbog bilo kakva razloga nisu mogli videti, osećala se teskobnom i tužnom. Za letnih praznika (roditelji su joj imali kuću u Žirondi), pisala mu je svaki dan. Premda to nije otvoreno priznavala, premda joj u pismima nije bilo ljubavnog žara i više su nalikovala pismima bratu njezine dobi, premda je u osećaju koji je obavijao njezin život bilo više blagosti nego pohlepne strasti, stvarnost koja joj se postupno ukazivala u svesti izgledala je ovako: otprva je, premda je nije tražila, čak ni istinski žudila, otkrila veliku ljubav. Prva je bila prava, i neće biti druge, to se pitanje neće čak ni postaviti. Mademoiselle Age tendre je tvrdio da je takav slučaj moguć: ne treba se zanositi, to se ne događa gotovo nikada, no u nekim slučajevima, posebno retkim, gotovo čudesnim - premda neosporno osvedočenim - to se može dogoditi. A to je najradosnija stvar koja vam se može dogoditi na Zemlji.
11.
Iz tog je razdoblja Michel sačuvao jednu fotografiju, snimljenu u vrtu Annabellinih roditelja, na uskršnje praznike 1971; njezin je otac sakrio čokoladna jaja u grmove šiblja i cveća. Annabelle je na fotografiji bila usred grmića forsitija; predana potrazi, grane je razmicala s detinjom ozbiljnošću. Na licu joj se počinjala nazirati profinjenost, već se moglo naslutiti da će biti posebno lepa. Grudi su joj lagano nadimale pulover. To su im bila poslednja cokoladna jaja za Uskrs; sledeće su godine bili prestari za takve igre.
Od trinaeste godine, pod uticajem progesterona i estradiola koje izlučuju jajnici, kod devojke se stvaraju masni jastučići u predelu grudi i guzova. Ti organi u idealnom slučaju uskoro izgledaju dobro ispunjeni, skladni i okrugli; taj prizor u muškarcu budi silovitu žudnju. Kao i njezina majka u istoj dobi, Annabelle je imala vrlo lepo telo. No majčino je lice bilo dopadljivo, ugodno, ništa više. Ničime nije nagovestavalo do bola ganutljivu Annabellinu lepotu, zbog koje je majka počela strahovati. Svoje velike plave oči i zanosnu šumu svetloplave kose Annabelle je zasigurno dobila od oca, od nizozemske grane porodice; no jedino je nečuven morfogenetički slučaj mogao stvoriti poput groma razornu čistoću njenog lica. Devojka je bez lepote nesretna, jer ostaje bez ikakvog izgleda da bude voljena. Istinu govoreći, niko joj se ne ruga niti prema njoj okrutno postupa; no kao da je prozirna, nijedan je pogled ne prati u prolazu. Svako se nelagodno oseća u njenok prisutnosti, i radije se pravi da je ne primećuje. U suprotnom slučaju, posebna lepota, ona koja daleko nadmašuje uobičajenu i zavodljivu mladenačku svežinu, ostavlja natprirodan utisak, i nepogrešivo nagovestava tragičan usud. U dobi od petnaest godina Annabelle je spadala medu one vrlo retke devojke zbog kojih zastaju svi muškarci, bez obzira na svoje godine ili stanje; medu one devojke čiji prolazak poslovnom ulicom osrednje velikog grada ubrza srčane otkucaje mladićima i zrelim muškarcima, te starcima izmami hropac žaljenja. Ubrzo je postala svesna tišine koja je pratila svako njezino pojavljivanje u kafiću ili razredu; no godine su joj trebale da u potpunosti shvati razlog. U gimnaziji gradića Crecy-en-Brie držalo se da je ona »s Michelom«; no čak i da nije bilo tako, nijedan se dečko ne bi usudio ništa pokušati s njom. To je jedna od glavnih neprilika koje prate posebnu devojačku lepotu: jedino se iskusni, cinični i bezobzirni osećaju dostojnima da im se nabacuju; blago njihova devičanstva najčešće pripadne najvećim prostacima, i to čini prvi korak njihova neumoljivog propadanja.
U septembru 1972. Michel je krenuo u prvi razred gimnazije u Meauxu. Annabelle je krenula u osmi; još će godinu ostati u osnovnoj. On se iz gimnazije vraćao vozom, u Esblvju presedajući na šinobus. U pravilu je u Crecy stizao u 18.33; Annabelle bi ga čekala na stanici. Hodali bi zajedno duž kanala tog gradića. Katkad su - zapravo prilično retko - odlazili u kafić. Annabelle je sada znala da će je pre ili kasnije Michel poželeti zagrliti, milovati to telo čiji je preobražaj osećala. Taj je tren čekala bez nestrpljenja, i bez previše straha; imala je poverenja.
Ako su temeljni aspekti polnog ponašanja urođeni, prve godine života imaju važnu ulogu u njegovom pokretanju, naročito kod ptica i sisavaca. Reklo bi se da je rani telesni dodir s pripadnicima vlastite vrste od presudne važnosti za psa, mačku, štakora, zamorca i makaki-- majmuna {Macaca mulatta). Lišenost majčinskog dodira u detinjstvu stvara vrlo teške poremećaje u polnom ponašanju mužjaka štakora, posebno inhibiciju postupka zavođenja. Čak i da mu je život o tome zavisio (a zapravo mu jest uveliko o tome zavisio), Michel ne bi bio u stanju poljubiti Annabelle. Cesto je uveče bila toliko sretna što ga vidi kako izlazi iz šinobusa, sa školskom torbom u ruci, da mu se doslovno bacala u naručje. Ostali bi zagrljeni nekoliko trenutaka, obamrli od radosti; tek bi kasnije razgovarali.
I Bruno je te godine pohađao prvi razred gimnazije u Meauxu, no bio je u nekom drugom odeljenju; znao je da mu majka ima još jednog sina s drugim ocem; nije o tome znao ništa više. Vrlo je retko viđao majku. Dva je puta s njom bio na praznicima u njezinom letnjikovcu u Cassisu. Tamo je ugošćavala brojne mlade u prolazu, koji su živeli na cesti. Masovni mediji nazivali su ih hippi-jima. Činjenica je da nisu radili; za boravka u kući uzdržavala ih je Janine, koja je je ime promenila u Jane. Živeli su, dakle, od prihoda klinike za estetsku hirurgiju koju je otvorio njezin bivši muž - odnosno u krajnjoj liniji od žudnje nekih imućnih žena da se bore protiv telesnog propadanja koje donosi vreme, ili da isprave neke prirodne nedostatke. Kupali su se goli u uvalicama. Bruno je odbijao skinuti kupaće gaćice. Osećao se bledunjavim, kržljavim, odbojnim, debelim. Majka bi katkad u krevet primala kojeg od mladića. Već joj je bilo četrdeset pet godina; stidnica joj je usahla, pomalo se obesila, no crte su joj lica ostale čarobne. Bruno je drkao tri puta na dan. Devojačke su stidnice bile dostupne, katkad su se nalazile na manje od metar; no Bruno je savršeno shvatao da su za njega zatvorene: drugi su mladići bili viši, osunčanije puti i snažniji. Godinama kasnije, Bruno će ustanoviti da je malograđanski svet - koji čine radnici i niži činovnici - snošljiviji, susretljiviji od sveta mladih marginalaca, koje su u ono vreme zastupali hippiji. »Mogu se prerušiti u doličnog činovnika, i biti prihvaćen od takvih«, rado je govorio Bruno. »Dovoljno je da kupim odelo, kravatu i košulju — sve zajedno 800 franaka na rasprodaji u C&A; zapravo je dovoljno gotovo samo da naučim vezati čvor na kravati. Ostaje, istina je, problem auta - to je u biti jedina poteškoća u životu nižeg činovnika; no moguće ju je svladati, uzme se kredit, radi se nekoliko godina i uspe se. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno da se prerušim u marginalca: nisam ni dovoljno mlad, ni dovoljno zgodan, ni dovoljno cool. Ćelavim, sklon sam debljanju; s godinama sam sve teskobniji i osetljiviji, i sve me više pogađaju znaci odbijanja i prezira. Jednom rečju, nisam dovoljno prirodan, odnosno dovoljno životinja — a to je neizlječiva mana: ma što rekao, ma što učinio, ma što kupio, nikada neću uspeti prevladati taj hendikep, jer problem je po težini upravo prirodni hendikep«. Već za prvog boravka kod svoje majke, Bruno je shvatio da ga hippiji nikada neće prihvatiti; nije bio, i nikada neće biti privlačnom životinjom. Noću je sanjao o rastvorenim stidnicama. Otprilike je u to vremr počeo čitati Kafku. Prvi je put osetio hladnoću, podmuklu drhtavicu; nekoliko sati nakon što je dovršio Proces još se osećao odrvenelim, obavljenim pamučnom maglom. Taj usporeni svet, prožet sramom, gde se stvorenja mimoilaze usred meduzvezdane praznine i doima se da ni u jednom trenu nikakav odnos medu njima nije moguć, odmah je znao da se taj svet tačno poklapa s njegovim mentalnim svetom. Svet je spor i hladan. Postoji ipak jedna topla stvar, koju žene imaju medu nogama; no ta je stvar nedostupna.
Postajalo je sve razvidnije da Bruno nije u redu, da nema prijatelja, da ga djevojke užasavaju, da mu je mladenačko doba u globalu tragičan promašaj. Njegov je otac to shvatio, i pteplavljivao ga je sve jači osjećaj krivnje. Na Božić 19/2. zahtijevao je da njegova bivša žena bude prisutna, kako bi triogli o tome raspraviti. Tijekom razgovora iskrsnulo je da je Brunin polubrat u istoj gimnaziji, da također pohađa osmi razred (u nekom drugom odjeljenju) i da se nisu nikada sreli; ta ga je činjenica ozbiljno potresla ukazavši mu se kao simbol kobnog raspada obitelji, za koji su oboje odgovorni. Po prvi put iskazujući svoj autoritet, zahtijevao je da Janine ponovno uspostavi odnose sa svojim drugim sinom, kako bi spasila što se još može.
Janine nije gajila mnogo iluzija o osjećajima koje bi Mi-chelova baka mogla imati prema njoj; no bilo je čak i malo gore nego što je zamišljala. Dok je parkirala svojeg porsch pred kućom u Crecy-en-Brieu, starica je izišla s košarom U ruci. »Ne mogu vas spriječiti da ga viđate, to je vaš sin«, naglo reče. »Idem u kupovinu, vraćam se za dva sata. Hoću da dotada odete.« Potom je otišla ne dodavši ni riječi. Michel je bio u svojoj sobi; gurnula je vrata i ušla. Namjeravala ga je zagrliti, no kada je ispružila ruku on je uzmaknuo za dobar metar. Porastavši, Michel je počeo zapanjujuće nalikovati svojem ocu; ista plava i meka kosa, isto šiljato lice s istaknutim jabučicama. Na poklon mu je donijela gramofon i nekoliko albuma Rolling Stonesa. Bez ijedne riječi je uzeo oboje (uređaj je sačuvao, no ploče će uništiti nekoliko dana kasnije). Soba mu je bila skromna, bez ikakvog postera na zidu. Jedna je matematička knjiga bila otvorena na pisaćem stolu. »Što je to?« upitala je. »Diferencijalne jednadžbe«, protisnuo je. Namjeravala je razgovarati o njegovom životu, pozvati ga na praznike; to je očigledno bilo nemoguće. Morala se zadovoljiti obaviješću da će ga uskoro posjetiti brat; pristao je. Bila je tu već gotovo čitav sat, trenuci šutnje su se beskonačno otezali, kada se u vrtu začu Annabellin glas. Michel pohita na prozor, poviče joj da ude. Janine baci pogled na djevojku dok je prolazila kroz vrtna vrata. »Zgodna ti je cura...«, primijeti, lagano iskrivljenih usta. Michela ta riječ pogodi poput šamara, lice mu se promijeni. Vraćajući se prema svojem porscheu, Janine se mimoiđe s Annabelle, pogleda je u oči; u pogledu joj je bilo mržnje.
Prema Bruni Michelova baka nije imala nikakve od-bojnosti; i on je bio žrtvom te izopačene majke, takav je bio bakin pogled na stvari - pojednostavljen no u krajnjoj liniji ispravan. Bruno je stoga počeo posjećivati Michela svakog četvrtka poslijepodne. Dolazio je šinobusom iz Crecy-la- Chapellea. Kad god je bilo moguće (a bilo je moguće gotovo uvijek), sjeo bi preko puta neke usamljene djevojke. Većina je bila prekriženih nogu, prozirne košulje, ili je imala što drugo. Ne bi sjeo točno sučelice, nego dijagonalno, ali često i na istu klupu, na manje od dva metra. Digao bi mu se već kada bi primijetio dugu kosu, svijetlu ili tamnu; dok bi birao mjesto, hodajući između redova, bol bi se u njegovim gaćama raspaljivala. Prije nego što će sjesti, već bi izvadio maramicu iz džepa. Bilo je dovoljno otvoriti fascikl, položiti ga na krilo; stvar je bila gotova u nekoliko pokreta. Katkad, ako bi djevojka razmaknula koljena u trenu dok je vadio kurac, čak se nije trebao ni dirati; ugledavši gaćice, olakšao bi se jednim štrcaj em. Maramica je bila za svaki slučaj, uglavnom je ejakulirao po papirima u fasciklu: po jednadžbama drugog stupnja, po prikazima insekata, po proizvodnji ugljena u SSSR-u. Djevojka bi dalje mirno čitala svoj časopis. Mnogo godina kasnije, Brunu je i dalje izjedala sumnja. Te su se stvari dogodile; bile su izravno povezane s bojažljivim i debeljuškastim dječarcem čije je fotografije sačuvao. Taj je dječarac bio povezan s odraslim muškarcem uspaljenim od žudnje, kakvim je postao. Djetinjstvo mu je bilo jadno, mladenaštvo grozno; sada su mu bile četrdeset dvije godine, i objektivno je bio još daleko od smrti. Što mu je ostalo za proživjeti? Možda nekoliko fe lacija za koje će, znao je, sve lakše pristajati da plaća. Život usmjeren prema nekom cilju ostavlja malo mjesta uspomenama. Kako su mu erekcije postajale sve teže i sve kraci', Bruno se prepuštao tugaljivoj mlitavosti. Glavni je cilj njegova života bio seks; više to nije bilo moguće promijeniti. Bruno je po tome bio ogledni primjer svojeg vremena. U njegovoj mladosti, neumoljivo tržišno nadmetanje koje je već dva stoljeća obilježavalo francusko društvo, donekle se ublažilo. Društvenoj se svijesti sve više nametalo uvjerenje kako je normalno da gospodarski uvjeti teže određenoj jednakosti. Kako političari, tako i direktori poduzeća, često su navodili model švedske socijaldemokracije. Bruno se stoga nije osjećao osobito potaknutnim da se ekonomskim uspjehom izdigne nad svojim suvremenicima. Na profesionalnoj razini - vrlo razumno - jedini mu je cilj bio utopiti se u toj »širokoj srednjoj klasi bez čvrstih granica«, kako ju je kasnije opisao predsjednik Giscard d'Estaing. No ljudsko je biće sklono uspostavljati hijerarhije, ono se žarko želi osjećati nadmoćnim sebi sličnima. Danska i Švedska, koje su europskim demokracijama služile kao uzor na putu gospodarskog izjednačavanja, također su im pružile primjer seksualne slobode. Neočekivano, usred te srednje klase kojoj su se postupno priključivali radnici i činovnici - ili, točnije, kod potomaka te srednje klase — stvorilo se novo područje za narcističko nadmetanje. U srpnju 1972, za jednog boravka radi učenja jezika u Traunsteinu, bavarskom gradiću pored austrijski.' granice, Patrick Castelli, također Francuz iz Brunine skupine, tijekom tri tjedna uspio je povaliti trideset sedam komada. U istom razdoblju, njegov je rezultat bio nula. Naposljetku je pokazao kurac nekoj prodavačici u samoposluzi - koja je, srećom, prasnula u smijeh i nije ga prijavila. Kao i on, Patrick je Castelli potjecao iz višeg građanskog sloja i dobro mu je išlo u školi; moglo se očekivati da će postići slične ekonomske rezultate. Većina je Bruninih uspomena iz mladosti nalikovala toj.
Kasnije, gospodarska je globalizacija stvorila mnogo oštrije nadmetanje, koje će raspršiti snove cjelokupnog pučanstva o ujedinjenju u sveobuhvatnu srednju klasu čija bi kupovna moć ravnomjerno rasla; sve je šire društvene slojeve zahvaćala oskudica i nezaposlenost. No to nije ublažilo surovost seksualnog nadmetanja, upravo suprotno.
Bruno je već dvadeset pet godina poznavao Michela. Imao je dojam da se gotovo nimalo nije promijenio tijekom tog zastrašujućeg vremenskog razdoblja; hipoteza o postojanju jezgre osobnog identiteta, neuništive jezgre glavnih odlika, činila mu se neoborivom. No ipak, veliki ulomci njegove osobne povijesti potonuli su u nepovratni zaborav. Mjeseci, pa i čitave godine, doimale su mu se kao da ih uopće nije proživio. To se ne odnosi na te dvije posljednje godine mladenaštva, tako bogate uspomenama, iskustvima presudnim za sazrijevanje. Ono što u sjećanju ostane od ljudskog života, mnogo kasnije mu je objasnio polubrat, nalikuje Griffithsovoj konzistentnoj povijesti. Bili su u Michelovom stanu, pili campari, bila je svibanjska večer. Rijetko su se prisjećali prošlosti, razgovori su im najčešće zadirali u političke i društvene aktualnosti; no te su večeri to učinili. »Sjećaš se različitih trenutaka svojeg života«, ukratko je izložio Michel, »ta se sjećanja javljaju u različitim vidovima; vraćaju ti se misli, motivi ili lica. Katkad se jednostavno sjetiš nekog imena, kao što je ta Patricia Hohweiller o kojoj si mi maločas pričao, i koju danas ne bi mogao prepoznati. Katkad ti se vrati neko lice, a ne možeš ga čak ni povezati s kakvom uspomenom. U slučaju Caroline Yessayan, sve što znaš o njoj sažeto je u tih nekoliko savršeno jasnih sekundi dok ti je ruka počivala na njezinom bedru. Godine 1984. prihvaćen je pojam Griffithsovih konzistentnih povijesti, s namjerom da se kvantne veličine poveže u vjerodostojna predviđanja. Griffithsova je povijest satkana na osnovi kojekakvih veličina ustanovljenih u različitim trenucima. Svaka izmjerena veličina iskazuje činjenicu da se određena fizička varijabla, koja je eventualno različita od jednog do drugog iznosa, u određenom trenutku nalazi u nekom polju vrijednosti. Naprimjer, u vrijeme ti, elektron ima brzinu koja je približno odrediva ovisno o nje/inom iznosu; u vrijeme t2, on se nalazi u nekoj domeni prostora; u vrijeme t3 utvrđena je neka vrijednost njegova spina. Dakle, na osnovi nekog podsustava veličina može se odrediti jedna povijest, logički konzistentna, za koju se, međutim, ne može reći da je istinita; ona se samo može izložiti bez proturječja. Od svih mogućih povijesti u određenom eksperimentalnom zadatku, neke se mogu ispisati u Griffith sovom normaliziranom obliku; takve se nazivaju Griffith-sovim konzistentimpovijestima, i sve se odvija kao da svijet tvore razdvojeni predmeti, stabilnih unutrašnjih svojstava. Međutim, broj Griffithsovih konzistentnih povijesti koje mogu biti ispisane na osnovi nekog niza veličina je najčešće veći od jedan. Ti imaš svijest o svojem ja; ta ti svijest omogućuje da postaviš hipotezu: priča koju si u stanju rekonstruirati na osnovi tvojih vlastitih uspomena je konzistentna priča održiva prema načelu jednosmisle-nog pripovijedanja. Kao izdvojeni pojedinac, postojane egzistencije u određenom vremenskom razdoblju, podložan nekoj ontologiji predmeta i vlasništva, nemaš nikakve dvojbe: nužno ti pripada jedna Griffithsova konzistentna povijest. Predmnijevaš da je takvu hipotezu ispravno postaviti za područje stvarnog života; to ne činiš za područje snova.«
»Volio bih misliti da je moje ja iluzija; premda je ta iluzija bolna...«, reče blago Bruno; no Michel nije znao što bi odgovorio, bio je potpuno neupućen u budizam. Razgovor nije tekao glatko, viđali su se najviše dvaput godišnje. U mladosti su vodili strastvene razgovore; no to je vrijeme nepovratno prošlo. U rujnu 1973. obojica su krenula u treći razred matematičkog smjera; dvije su godine zajedno pohađali sate matematike i fizike. Michel je bio daleko iznad razine čitavog razreda. Čovjekov je svijet -počeo je shvaćati - pun razočaranja, tjeskobe i ogorčenja. Matematičke su ga jednadžbe ispunjavale vedrinom i živom radošću. Probijao se kroz polumrak, i najednom bi pronašao prolaz: nekoliko formula, nekoliko smjelih operacija, izdiglo bi ga do blještavog proplanka vedrine. Prva jednadžba demonstracije bila je najuzbudljivija, jer istina koja bi nedaleko lepršala još je bila nesigurna; posljednja je jednadžba bila najblistavija, najradosnija. Te je godine Annabelle krenula u prvi razred gimnazije U Meauxu. Njih su se troje često viđali nakon nastave. Bruno bi se potom vratio u internat; Annabelle i Michel bi po$li prema stanici. Situacija je postajala čudnom i tužnom. Početkom 1974. Michel se udubio u Hilbertovo tumačenje prostora; zatim se bacio na teoriju veličina, otkrio kicmannove, Lebesgueove i Stieltjesove integrale. U isto to vrijeme, Bruno je čitao Kafku i masturbirao u šinobusu. Jednog svibanjskog poslijepodneva, na novootvorenom bazenu u La Chapelle-sur-Crecyju, ukazala mu se sretna prigoda da razmakne krajeve svojeg ručnika i pokaže kurac 6vjerna dvanaestogodišnjim djevojčicama; osobitu mu je radost donijelo što je vidio da se naguruju laktovima, da ih prizor zanima; razmijenio je dugačak pogled s jednom od njih, malom tamnokosom s naočalama. Premda previše nesretan i frustriran da bi se istinski zanimao za tuđe psihologije, Bruno je shvaćao da mu je polubrat u gorem stanju od njegova. Cesto su išli zajedno u kafić; Michel je nosio skijaške jakne i smiješne kape, nije znao igrati stolni nogomet; pričao je uglavnom Bruno. Michel l>i ostajao nepomičan, govorio je sve manje; samo bi pomno i tromo pogledavao Annabelle. Annabelle nije odustajala; Miche-lovo je lice za nju bilo poput ogledala nekog drugog svi jeta. Otprilike je u to vrijeme pročitala Kreutzerovu Sonatu, na tren povjerovala da ga je shvatila preko te knjige. Dvadeset pet godina kasnije, Bruni se doimalo nedvojbenim da je to stanje bilo poremećeno, nenormalno, bezizgledno; promatrajući prošlost, čovjek uvijek ima dojam - vjerojatno varljiv - određenog determinizma.
Bruno je naslonjen na umivaonik. Skinuo je gornji deo pidžame. Nabori njegovog belog trbuščića nalegli su na porculan umivaonika. Jedanaest mu je godina. Želeo bi oprati zube, kao svake večeri; nada se da će higijenu obaviti bez nevolja. No približava se Wilmart, najpre sam, i Brunu udara u rame. On počinje uzmicati drhteći od straha; otprilike zna šta će da usledi. »Pustite me...«, kaže slabašno.
Pristiže i Pele. Onizak je, nabijen, iznimno snažan. Pri-čepljuje gadnu pljusku Bruni, koji počinje plakati. Potom ga bacaju na pod, hvataju za noge i vuku po podu. Pored nužnika mu nasilno skidaju donji deo pidžame. Spolovilo je malo, još dečije, neobraslo dlakama. Dvojica ga drže za kosu, prisiljavaju da otvori usta. Pele mu trlja lice zahodskom četkom. Oseća okus dreka. Urliče.
Pridružuje im se Brasseur; njemu je četrnaest godina, najstariji je u razredu. Vadi svoj kurac, koji Bruni izgleda debeo, golem. Namešta se okomito nad njega i piša mu po licu. Prethodnog je dana Brunu naterao da mu puši, potom da mu liže dupe; ove mu večeri nije do toga. »Cle-ment, kiki ti je gol«, kaže podrugljivo; »treba dlakama pomoći da izrastu...« Na njegov znak, oni drugi mu penom za brijanje trljaju ud. Brasseur izvlači britvu, približava oštricu. Bruno sere od straha.
Jedne noći u martu 1968. jedan ga je od nadzornika pronašao golog, prekrivenog govnom, sklupčanog u zahodu pri dnu dvorišta. Dao mu je pidžamu i odveo ga Cohenu, glavnom nadzorniku. Bruno se bojao da će ga ovaj prisiliti da govori; užasavala ga je pomisao da će morati izgovoriti Brasseurovo ime. No Cohen ga je, premda izvučen iz kreveta usred noći, primio s blagošću. Za razliku od podčinjenih mu nadzornika, učenicima se obraćao s vi. Ovo mu je bio treći internat, i taj nije bio najstroži od njih. Znao je da žrtve gotovo uvek odbijaju odati svoje mučitelje. Jedino što je mogao učiniti bilo je da kazni nadzornika nadležnog za spavaonicu petog razreda. Roditelji su uglavnom odustali od tih dečaka, pa im je predstavljao jedini autoritet. Trebalo ih je strože nadzirati, umešati se pre nego izgred bude počinjen - no to nije bilo moguće, raspolagao je sa samo pet nadzornika za dvesto učenika. Nakon Bruninog odlaska skuvao si je kafu i prolistao kartoteku petog razreda. Sumnjao je na Pelea i Brasseura, ali nije imao nikakvog dokaza. Bio je odlučan da pribegne izbacivanju ako ih uspe pritisnuti; nekoliko je nasilnih i okrutnih pojedinaca bilo dovoljno da se u drugima probudi divljaštvo. Dečaci su većinom, naročito kada se udruže, skloni ponižavati i mučiti najslabije medu sobom. Posebno u ranom pubertetu, kada njihova surovost doseže nečuvene razmere. Nije gajio nikakve iluzije o ponašanju ljudskog bića kada ono izmakne zakonskom nadzoru. Otkako je stigao u internat u Meauxu, uspeo im je usaditi strahopoštovanje. Bez krajnjeg bedema zakona koji je predstavljao, znao je, okrutnosti prema dečacima poput Brune bile bi neograničene.
Bruno je s olakšanjem ponovio peti razred. Pele, Brasseur i Wilmart prešli su u šesti, pa tako i u drugu spavaonicu. Nažalost, u skladu s odlukama ministarstva nakon događaja 1968. smanjen je broj nadzornog osoblja u internatima kako bi se uveo sistem samodiscipline; osim što je bila u duhu vremena, ta je mera donela smanjenje troškova za plate. Postalo je lakše prelaziti iz spavaonice u spavaonicu; barem jednom nedeljno šesti su razredi običavali izvoditi racije kod najmlađih; u svoju su se spavaonicu vraćali s jednom, katkad s dve žrtve, i seansa bi počela. Pretkraj decembra, Jean-Michel Kempf, mršavi i plahi dečarac koji je stigao na početku godine, bacio se kroz prozor da bi umakao svojim mučiteljima. Pad je mogao biti smrtonosan, no imao je sreću što se izvukao s višestrukim prelomom. Jedan je gležanj jako stradao, jedva su prikupili krhotine kosti; pokazalo se da će ostati hrom. Cohen je sve podvrgao ispitivanju, koje je potkrepilo njegove pretpostavke; uprkos Peleovom poricanju, ishodio je njegovo isključenje u roku od tri dana. Gotovo sve životinjske zajednice uređene su prema načelu nadmoći povezane s relativnom snagom njihovih članova. Obeležje je tog sistema stroga hijerarhija: najsnažniji mužjak skupine naziva se mužjak alfa; njega sledi drugi po snazi, mužjak beta, i tako redom, sve do najniže životinje u hijerarhiji, koja se naziva mužjak omega. Hijerarhijski se položaji u načelu određuju ritualnim borbama; mužjaci niskog ranga nastoje poboljšati svoj status izazivajući mužjake višeg ranga, znajući da će u slučaju pobede poboljšati svoj položaj. Visoki rang prate određene povlastice: pravo da se prvi hrane, da kopuliraju sa ženkama skupine. S druge strane, najslabija životinja u načelu ima mogućnost da izbegne borbu zauzimajući stas podređenosti (klečeći, nudeći anus). Bruno se nalazi u nepovoljnijoj situaciji. Brutalnosti i nadmoći, koje su sveprisutne u životinjskim zajednicama, već se kod čimpanza {Pati troglodytes) pridružuju bezrazložne okrutnosti prema najslabijim životinjama. Ta sklonost doseže vrhunac u primitivnim ljudskim društvima i zajednicama koje uspostavljaju djeca i pubertetlije. Kasnije se pojavljuje saosećanje, ili poistovećenje s tuđim patnjama; to saosećanje brzo postaje sistematicno, u vidu moralnog zakona. U internatu gimnazije u Meauxu, Jean Cohen je zastupao moralni zakon i nije imao nikakve namere da odstupi od njega. Smatrao je da nacisti nisu nimalo zloupotrebili Nietzscheovu misao: odričući sažaljenje, postavljajući se iznad moralnog zakona, ustoličujući žudnju i njezinu vladavinu, Nietzscheova je misao prirodno vodila u nacizam. Prema svojim je godinama staža i obrazovanju Cohen već mogao biti imenovan direktorom; sasvim je svojevoljno ostao na mestu glavnog nadzornika. Uputio je nekoliko tuzbi državnoj inspekciji, žaleći se zbog smanjenja broja internatskih nadzornika; te su zalbe ostale bez rezultata. U zoološkom vrtu, mužjak klokana (macropodides) se često ponašati kao da je uspravno držanje njegovog čuvara izazov na borbu. Klokanova agresivnost može se smiriti ako čuvar zauzme pognut stav, tipičan za miroljubive klokane. Jean Cohen se nije nimalo želio pretvoriti u miroljubivog klokana. Zloća Michela Brasseura, normalni razvojni stadij egoizma koji obeležava i manje razvijene životinje, jednog je od njegovih razrednih kolega pretvorila u trajnog šepavca; kod dečaka kao što je Bruno počiniće verovtno neotklonjiva psihološka oštećenja. Kada je Brasseura pozvao u svoju kancelariju da ga ispita, nije ni pomišljao prikriti svoj prezir prema njemu, kao ni nameru da izvede njegovo izbacivanje.
Svake nedjelje uveče, kada bi ga otac vraćao svojim mercedesom, Bruno bi stao drhtati pred Nanteuil-les--Meauxom. Gimnazijska je soba za posete bila ukrašena reljefnim portretima proslavljenih učenika: Courtelinea i Moissana. Georges Courteline, francuski pisac, autor je priča koje ironično uprizoruju apsurdnost građanskog i činovničkog života. Henri Moissan, francuski hemičar (Nobelova nagrada 1906), razvio je upotrebu električne peći te izdvojio silicij i fluor. Otac mu je uveek stizao tačno na vreme za večeru, u sedam sati. Bruno je uglavnom uspeevao samo jesti, jer se u podne jelo zajedno s polupansioncima. Uveče bi internisti ostali sami. Za stolom ih je bilo po osmorica, prva su mesta zauzimali najveći. Oni bi se obilato poslužili, pa pljunuli u ciniju kako bi sprečili manje da uzmu što je preostalo.
Svake se nedelje Bruno kolebao bi li razgovarao s ocem, i na kraju je uvek zaključivao da je nemoguće. Otac je smatrao kako je dobro da se dečak nauči braniti; i neki su - ništa stariji od njega — zaista odgovarali, ulazili u otvorene sukobe, te na kraju uspevali steći poštovanje. Cetrdesetdvogodišnji Serge Clement bio je skorojević. Njegovi su roditelji držali trgovinu mešovitom robom u Petit-Clamartu, a on je već posedovao tri klinike specijalizovane za estetsku hirurgiju: jednu u Neuillvju, drugu u Vesinetu, treću u Švajcarskoj pored Lausanne. Kada se njegova biša žena preselila u Kaliforniju, preuzeo je takođe i upravljanje klinikom u Cannesu, prebacujući joj polovinu dobiti. Odavno više nije sam operisao; no bio je, kako se to kaže, dobar upravnik. Nije baš najbolje znao kako da pristupi sinu. Želeo mu je dobro, pod uvslovom da to ne oduzme previše vremena; osećao se pomalo krivim. Preko vikenda, kada bi došao Bruno, uglavnom se suzdržavao od primanja svojih ljubavnica. Kupovao je gotova jela, večerali bi sami, potom gledali televiziju. Nije znao igrati nijednu igru. Bruno bi katkad noću ustao, otišao do frizidera. Napunio bi ciniju kukuruznim pahuljicama, polio ih mlekom, pavlakom, sve to prekrio debelim slojem šećera. Potom bi jeo. Jeo bi ciniju za cinijom sve do mučnine. Želudac bi mu otežao. Osetio bi zadovoljstvo.
9.
Na polju razvoja društvenih običaja, godinu 1970. obeležio je brz procvat erotske potrošnje, uprkod upletanju još budne cenzure. Muzicka komedija Hair, osmišljena da široku publiku pridobije za »seksualnu revoluciju« šezdesetih, postigla je golem uspeh. Gole su se grudi brzo raširile plažama na jugu. U nekoliko meseci, broj sex--shopova u Parizu popeo se s tri na četrdeset pet.
U septembru, Michel je prešao u sedmi razred i počeo učiti nemački kao drugi živi jezik. Upravo je na satima nemačkog upoznao Annabelle.
U to su vreme Michelova očekivanja u pogledu sreće bila umerena. U krajnjoj liniji, nije nikada o tome ozbiljno razmišljao. Uverenja koja je možda imao poticala su od njegove bake, koja ih je direktno prenela deci. Baka je bila katolkinja i glasala je za De Gaullea; dve su joj se kćeri udale za komuniste; to nije mnogo promenilo. Evo kakva su uverenja generacije koja je detinjstvo provela u ratnoj oskudici, koja je u vreme Oslobođenja imala dvadeset godina; evo sveta koji je želela preneeti svojoj deci. Žena ostaje kod kuće i bavi se kućanskim poslovima (no u tome joj mnogo pomažu električni uređaji; mnogo vremena može posvetiti porodici). Muškarac radi vani (no zahvaljujući robotizaciji radi kraće, i rad mu je manje težak). Parovi su uzajamno verni i sretni; žive u udobnim kućama izvan gradova (u prigradskim naseljima). U slobodno vreme bave se zanatima, vrtlarstvom, umetnošću. Ili radije putuju, otkrivaju načine života i kulture drugih regija, drugih zemalja.
Jacob Wilkening rođen je u Leeuwardenu, u zapadnoj Friziji; kako je u Francusku stigao s četiri godine, samo je donekle bio svestan svojeg nizozemskog porekla. Godine 1946. oženio je sestru jednog od svojih naboljih prijatelja; bilo joj je sedamnaest godina i pre njega nije imala nijednog muškarca. Nakon što je neko vreme radio u jednoj tvornici mikroskopa, osnovao je preduzeće koje se bavilo preciznom optikom, a poslove je dobijalo uglavnom od Angenieuxa i Pathea. Japanska konkurencija u to vreme nije postojala; Francuska je proizvodila izvrsne objektive, od kojih su se neki mogli nadmetati sa Schnei-derovim i Zeissovim; njegovom je preduzeću išlo dobro. Bračni je par dobio dva sina, '48. i '51; a mnogo kasnije 1958. godine, i Annabelle.
Rođena u sretnoj porodici (u dvadeset pet godina braka roditelji joj se nisu nijednom ozbiljnije posvađali), Annabelle je znala da će takva biti i njezina sudbina. Leta koje je prethodilo njezinom susretu s Michelom, počela je o tome razmišljati; uskoro će napuniti trinaest godina. Negde na svetu postoji mladić koga još ne poznaje, niti on poznaje nju, ali će s njime izgraditi svoj život. Pokušaće ga učiniti sretnim, a i on će nju pokušati učiniti sretnom; no ona nije znala kako bi mogao izgledati; to ju je strašno brinulo. U svom pismu Mikijevom zabavniku, jedna je čitateljica njezine dobi iskazala istu zabrinutost. Odgovor je valjda trebao utešno delovati, i završavao se rečima: »Ne žalosti se, mala Coralie; znaćeš ga prepoznati.«
Počeše se družiti pišući zadaću iz nemačkog zajedno. Michel je stanovao s druge strane ulice, niti pedeset metara dalje. Sve su češće zajedno provodili četvrtke i nedelje; on bi stigao odmah posle ručka. »Annabelle, tvoj verenik..«, najavljivao bi njezin mladi brat pogledavši u vrt. Ona bi pocrvenela; no roditelji joj se nisu rugali. Primetila je da im se Michel sviđa.
Bio je to neobičan momak; nimalo se nije razumeo u fudbal, niti u pevače zabavne muzike. Ne može se reći da nije bio omiljen u svom razredu, rado je razgovarao s nekoliko osoba; ali odnose nije produbljivao. Pre Annabelle, nijedan razredni kolega nije došao njegovoj kući. Navikao se na samotnjačka razmišljanja i sanjarenja; malo--pomalo prihvatio je prijateljičinu prisutnost. Cesto su odlazili na vožnju biciklom, uspinjali se obroncima Vbulan-gisa; potom bi šetali livadama i šumarcima, sve do brežuljka s kojeg je pucao pogled na dolinu Grand Morina. Hodali su kroz travu, učeći upoznavati jedno drugo.
10.
Za sve je kriva Caroline Yessayan
Od početka te školske godine, 1970, Brunin se položaj u internatu malo popravio; krenuo je u sedmi razred, počeo spadati medju velike. Učenici od sedmaša do maturanata bili su smešteni u spavaonici drugog krila, u delovima od po četiri kreveta. Za najnasilnije je dečake već bio potpuno poražen, ponižen; malo-pomalo su se okrenuli drugim žrtvama. Te se godine Bruno počeo zanimati za devojke. S vremena na vreme, retko, dva su internata izlazila zajedno. Četvrtkom popodne za lepog vremena, odlazilo bi se do plaže uređene na obali Marne, u predgrađu Meauxa. Tu je bio i kafić sa stolnim nogometom i fliperima - no njegovu je glavnu atrakciju činio piton u staklenom kavezu. Dečaci su se zabavljali izazivajući ga, kucali prstom tamo gde mu je telo dodirivalo staklo; vibracije su ga razdraživale do mahnitosti, svom se snagom bacao na stranicd, sve dok ne bi omamljen pao. Jednog poslepodneva u septembru, Bruno je razgovarao s Patricijom Hohweiller; ona je bila siroče i internat je napuštala samo preko praznika, kada je odlazila stricu u Al-zas. Bila je plavokosa i vitka, govorila je vrlo brzo, na nemirnom bi joj se licu katkad zadržao čudan osmeh. Sledeće ga je nedelje strašno potreslo kada ju je ugledao kako sedi na Brasseurovim kolenima, raširenih nogu; on ju je držao oko struka i sočno ljubio u usta. Ipak, Bruno iz toga nije izvukao konačan zaključak. To što su divljaci koji su ga godinama zlostavljali imali uspeha kod cura, bilo je jednostavno stoga što su im se jedino oni usuđivali nabacivati. Primetio je, uostalom, da su se Pele, Wil-mart, pa čak i Brasseur suzdržavali od udaranja ili ponižavanja malih čim bi se u blizini našla koja devojka.
Od sedmog razreda, učenici su se mogli upisati u kino klub. Projekcije su se održavale četvrtkom uveče, u dvorani za proslave muškog internata; bile su namenjene obama polovima. Jedne decembarske večeri Bruno je seo pored Caroline Yessayan pre no što se počeo prikazivati Vampir Nosferatu. Pred kraj filma, nakon što je o tome razmišljao duze od sata, vrlo je nežno položio desnu ruku na bedro svoje susede. Tokom nekoliko čarobnih sekundi (pet? sedam? svakako ne više od deset), ništa se nije dogodilo. Ona se nije ni pomaknula. Brunu je preplavila silna vrućina, sasvim je malo nedostajalo da se onesvesti. Potom je, bez ijedne reči, bez grubosti, odmaknula njegovu ruku. Mnogo kasnije, pa čak i vrlo često, dok mu puši nekakva kurvica, Bruno će se prisećati tih nekoliko sekundi zastrašujuće sreće; prisećaće se i trena kada mu je Caroline Yessayan blago odmaknula ruku. Bilo je u tom dečaku nečega vrlo čistog i vrlo nežnog, što je prethodilo svakoj spolnosti, svakom erotskom konzumerizmu. Bila je to jednostavna žudnja da dodirne neko meko telo, da ga obgrle nežne ruke. Zavođenju prethodi nežnost, zato je tako teško prestati se nadati.
Zašto je Bruno te večeri dodirnuo bedro Caroline Yessayan a ne njenu ruku (što bi ona vrlo verovtno dopustila, i čime bi između njih možda započela lepa ljubavna priča; jer ona mu se sasvim namerno obratila neposredno pre projekcije, u redu za karte, kako bi seo pored nje, i namerno je ruku položila na naslon koji je razdvajao njihova dva sedista; i nema sumnje da je već odavna zapazila Brunu, i da joj se jako sviđao, i da se živo nadala te večeri da će je uzeti za ruku)? Vjerojatno zato što je bedro Caroline Yessayan bilo obnaženo, i što u svojoj prostodušnosti nije mogao zamisliti da bi to moglo biti bez razloga. Kako je Bruno, stareći, s gađenjem ponovno uranjao u osjećaje iz svojega djetinjstva, srž se njegova životna puta pročišćavala, sve se počelo ukazivati u svjetlu hladne i neizlječive nužnosti. Te prosinačke večeri 1970. Caroline Yessayan nedvojbeno je bila kadra izbrisati poniženja i tugu njegova ranog djetinjstva; poslije tog prvog neuspjeha (jer nakon što mu je blago uklonila ruku, više joj se nikada nije usudio obratiti) sve je postalo mnogo teže. No Caroline Yessayan, u cjelini svoje ljudskosti, nije nimalo bila uzrokom. Sasvim suprotno, ta Caroline Yessayan, mala Armenka janjeće blagog pogleda, duge crne kovrčave kose, koja je uslijed nerazmrsivih obiteljskih komplikacija zagli-bjela u sumornoj zgradi djevojačkog internata u Meauxu, ta je Caroline Yessayan sama činila jedini razlog za nadu u čovječanstvo. Uzrok što je sve potonulo u žalobnu prazninu bila je jedna neznatna i gotovo groteskna pojedinost. Trideset godina kasnije, Bruno je u to bio uvjeren; prida jući anegdotskim čimbenicima te situacije značenje koje su doista imali, može je se sažeti ovim riječima: za sve je kriva minica Caroline Yessayan.
Polažući ruku na bedro Caroline Yessayan, Bruno ju je praktički zaprosio. Početak je svojeg mladenaštva proživljavao u prelaznom društvenom razdoblju. Osim nekoliko preteča - kojima su roditelji, uostalom, pružili žalostan primer, prethodno je pokoljenje uspostavilo posebno snažnu vezu između braka, polnosti i ljubavi. Progresivno širenje zaposlenosti, brz privredni razvoj tokom pedesetih godina — osim za sve uži sloj u kojem je pojam baštine zadržao istinsku važnost - dovesće do odumiranja braka iz računa. Katolička crkva, koja je oduvek osuđivala vanbračne polne odnose, s oduševljenjem je primila taj pomak prema braku iz ljubavi, koji se više slagao s njenim teorijama (»muško i žensko stvori ih«), koji je bio pogodniji za prvi korak prema kulturi mira, vernosti i ljubavi, njezinom prirodnom cilju. Komunistička partija, tih godina jedina duhovna snaga dostojna usporedbe s Katoličkom crkvom, borila se za gotovo istovetne ciljeve. Stoga su mladi u pedesetim godinama s jednodušnim nestrpljenjem iščekivali da se zaljube, utoliko više što je opustošenje ruralnih područja, i popratno mu nestajanje seoskih zajednica, omogućilo izbor budućeg supružnika u gotovo neograničenom krugu, te istovremeno tom izboru pridalo posebnu važnost (u septembru 1955. u Sarcellesu je predstavljena politika »stambenih naselja«, koncept ograničenog društvenog zajedništva koji je očigledno preslikavao model porodicne jezgre). Stoga nije nimalo neopravdano pedesete i početak šezdesetih godina odrediti kao istinsko zlatno doba zaljubljenosti — čiji nam duh još danas mogu uteloviti šansone Jcana Ferrata te ranog razdoblja Francoise Hardy.
Međutim, istovremeno je zapadnom Evropom zavladala masovna potrošnja radi zadovoljavanja l i b i d a , uvezena iz Severne Amerike (pesme Elvisa Presleva, filmovi Marilvn Monroe). Zajedno s friziderima i masinama za pranje vesa materijalnom pratnjom bračne sreće, raširili su se tranzistori i pick--upovi, koji će promicati obrazac mladenačkog flerta. Ideološki sukob, latentan čitavim tokom šezdesetih, izbio je na početku sedamdesetih u časopisima Mademoiselle Age tendre i 20 ans, kristalizujući se oko za to vreme ključnog pitanja: »Dokle se može ići pre braka?« 1 ledonističko-libidinalna opcija severnoameričkog porekla tih je godina dobila snažnu potporu slobodoumnih novinskih medija (prvi broj Actuela pojavio se u oktobru 1970, a Charlie-Hebdoa u novembru ). Premda su u načelu bili na političkoj liniji opiranja kapitalizmu, ti su se časopisi s industrijom zabave slagali u onom bitnom: potiranju židovsko-hršćanskih vrednosti i zagovaranju licne slobode. Rastrgani između proturečnih pritisaka, časopisi za devojčice su žurno potražili srednje rešenje, koje se sažeto ogleda u sledećoj životnoj shemi: u prvo vreme (recimo, između dvanaest i osamnaest godina), devojka izlazi s mnogim muskarcima (semantička dvosmislenost pojma izlaziti, uostalom, odražava stvarnu dvosmislenost ponašanja: Sta je tačno značilo izlaziti sa muskarcem? Je li to podrazumevalo ljubljenje u usta, dublja zadovoljstva pettinga i deep pettinga, ili polne odnose u punom smislu reči? Je li trebalo dopustiti dečku da ti dotakne grudi? Je li se smelo skinuti gaćice? I šta raditi s njegovim organima?). Za Patriciju Hohvveiller, za Caroline Yessayan, to nije bilo nimalo jednostavno. Njihovi omiljeni časopisi nudili su neodređene, proturečne odgovore. U zrelijim godinama (tačnije, ubrzo nakon mature), takva je devojka osećala potrebu za ozbiljnom pričom (koju će nemački časopisi kasnije odrediti pojmom »big love«), a ključno je pitanje tada bilo: »Trebamo li Jeremie i ja živeti zajedno?«; radilo se o kasnijem, u načelu presudnom razdoblju. Posebna krhkost tog rešenja koje su predlagali devojački časopisi — zapravo su na dva konsekutivna životna razdoblja svojevoljno zalepljena dva suprotstavljena modela ponašanja - otkriće se tek nekoliko godina kasnije, u vreme kada se spoznalo da je razvod sveprisutna pojava. No devojkama, barem onima koje su bile dovoljno naivne i dovoljno zaslepljene brzinom preobražaja što su se odvijali oko njih, ta je nepouzdana shema tokom nekoliko godina bila prihvatljiv životni model, uz koji su u dobroj meri nastojale pristati.
Za Annabelle, stvari su bile prilično drugačije. Uveče je mislila na Michela pre no što bi zaspala; veselila ju je pomisao na njega pri buđenju. Kada bi joj se u školi dogodilo nešto zabavno ili zanimljivo, odmah bi pomislila na tren kada će mu to prepričati. Onih dana kada se zbog bilo kakva razloga nisu mogli videti, osećala se teskobnom i tužnom. Za letnih praznika (roditelji su joj imali kuću u Žirondi), pisala mu je svaki dan. Premda to nije otvoreno priznavala, premda joj u pismima nije bilo ljubavnog žara i više su nalikovala pismima bratu njezine dobi, premda je u osećaju koji je obavijao njezin život bilo više blagosti nego pohlepne strasti, stvarnost koja joj se postupno ukazivala u svesti izgledala je ovako: otprva je, premda je nije tražila, čak ni istinski žudila, otkrila veliku ljubav. Prva je bila prava, i neće biti druge, to se pitanje neće čak ni postaviti. Mademoiselle Age tendre je tvrdio da je takav slučaj moguć: ne treba se zanositi, to se ne događa gotovo nikada, no u nekim slučajevima, posebno retkim, gotovo čudesnim - premda neosporno osvedočenim - to se može dogoditi. A to je najradosnija stvar koja vam se može dogoditi na Zemlji.
Iz tog je razdoblja Michel sačuvao jednu fotografiju, snimljenu u vrtu Annabellinih roditelja, na uskršnje praznike 1971; njezin je otac sakrio čokoladna jaja u grmove šiblja i cveća. Annabelle je na fotografiji bila usred grmića forsitija; predana potrazi, grane je razmicala s detinjom ozbiljnošću. Na licu joj se počinjala nazirati profinjenost, već se moglo naslutiti da će biti posebno lepa. Grudi su joj lagano nadimale pulover. To su im bila poslednja cokoladna jaja za Uskrs; sledeće su godine bili prestari za takve igre.
Od trinaeste godine, pod uticajem progesterona i estradiola koje izlučuju jajnici, kod devojke se stvaraju masni jastučići u predelu grudi i guzova. Ti organi u idealnom slučaju uskoro izgledaju dobro ispunjeni, skladni i okrugli; taj prizor u muškarcu budi silovitu žudnju. Kao i njezina majka u istoj dobi, Annabelle je imala vrlo lepo telo. No majčino je lice bilo dopadljivo, ugodno, ništa više. Ničime nije nagovestavalo do bola ganutljivu Annabellinu lepotu, zbog koje je majka počela strahovati. Svoje velike plave oči i zanosnu šumu svetloplave kose Annabelle je zasigurno dobila od oca, od nizozemske grane porodice; no jedino je nečuven morfogenetički slučaj mogao stvoriti poput groma razornu čistoću njenog lica. Devojka je bez lepote nesretna, jer ostaje bez ikakvog izgleda da bude voljena. Istinu govoreći, niko joj se ne ruga niti prema njoj okrutno postupa; no kao da je prozirna, nijedan je pogled ne prati u prolazu. Svako se nelagodno oseća u njenok prisutnosti, i radije se pravi da je ne primećuje. U suprotnom slučaju, posebna lepota, ona koja daleko nadmašuje uobičajenu i zavodljivu mladenačku svežinu, ostavlja natprirodan utisak, i nepogrešivo nagovestava tragičan usud. U dobi od petnaest godina Annabelle je spadala medu one vrlo retke devojke zbog kojih zastaju svi muškarci, bez obzira na svoje godine ili stanje; medu one devojke čiji prolazak poslovnom ulicom osrednje velikog grada ubrza srčane otkucaje mladićima i zrelim muškarcima, te starcima izmami hropac žaljenja. Ubrzo je postala svesna tišine koja je pratila svako njezino pojavljivanje u kafiću ili razredu; no godine su joj trebale da u potpunosti shvati razlog. U gimnaziji gradića Crecy-en-Brie držalo se da je ona »s Michelom«; no čak i da nije bilo tako, nijedan se dečko ne bi usudio ništa pokušati s njom. To je jedna od glavnih neprilika koje prate posebnu devojačku lepotu: jedino se iskusni, cinični i bezobzirni osećaju dostojnima da im se nabacuju; blago njihova devičanstva najčešće pripadne najvećim prostacima, i to čini prvi korak njihova neumoljivog propadanja.
U septembru 1972. Michel je krenuo u prvi razred gimnazije u Meauxu. Annabelle je krenula u osmi; još će godinu ostati u osnovnoj. On se iz gimnazije vraćao vozom, u Esblvju presedajući na šinobus. U pravilu je u Crecy stizao u 18.33; Annabelle bi ga čekala na stanici. Hodali bi zajedno duž kanala tog gradića. Katkad su - zapravo prilično retko - odlazili u kafić. Annabelle je sada znala da će je pre ili kasnije Michel poželeti zagrliti, milovati to telo čiji je preobražaj osećala. Taj je tren čekala bez nestrpljenja, i bez previše straha; imala je poverenja.
Ako su temeljni aspekti polnog ponašanja urođeni, prve godine života imaju važnu ulogu u njegovom pokretanju, naročito kod ptica i sisavaca. Reklo bi se da je rani telesni dodir s pripadnicima vlastite vrste od presudne važnosti za psa, mačku, štakora, zamorca i makaki-- majmuna {Macaca mulatta). Lišenost majčinskog dodira u detinjstvu stvara vrlo teške poremećaje u polnom ponašanju mužjaka štakora, posebno inhibiciju postupka zavođenja. Čak i da mu je život o tome zavisio (a zapravo mu jest uveliko o tome zavisio), Michel ne bi bio u stanju poljubiti Annabelle. Cesto je uveče bila toliko sretna što ga vidi kako izlazi iz šinobusa, sa školskom torbom u ruci, da mu se doslovno bacala u naručje. Ostali bi zagrljeni nekoliko trenutaka, obamrli od radosti; tek bi kasnije razgovarali.
I Bruno je te godine pohađao prvi razred gimnazije u Meauxu, no bio je u nekom drugom odeljenju; znao je da mu majka ima još jednog sina s drugim ocem; nije o tome znao ništa više. Vrlo je retko viđao majku. Dva je puta s njom bio na praznicima u njezinom letnjikovcu u Cassisu. Tamo je ugošćavala brojne mlade u prolazu, koji su živeli na cesti. Masovni mediji nazivali su ih hippi-jima. Činjenica je da nisu radili; za boravka u kući uzdržavala ih je Janine, koja je je ime promenila u Jane. Živeli su, dakle, od prihoda klinike za estetsku hirurgiju koju je otvorio njezin bivši muž - odnosno u krajnjoj liniji od žudnje nekih imućnih žena da se bore protiv telesnog propadanja koje donosi vreme, ili da isprave neke prirodne nedostatke. Kupali su se goli u uvalicama. Bruno je odbijao skinuti kupaće gaćice. Osećao se bledunjavim, kržljavim, odbojnim, debelim. Majka bi katkad u krevet primala kojeg od mladića. Već joj je bilo četrdeset pet godina; stidnica joj je usahla, pomalo se obesila, no crte su joj lica ostale čarobne. Bruno je drkao tri puta na dan. Devojačke su stidnice bile dostupne, katkad su se nalazile na manje od metar; no Bruno je savršeno shvatao da su za njega zatvorene: drugi su mladići bili viši, osunčanije puti i snažniji. Godinama kasnije, Bruno će ustanoviti da je malograđanski svet - koji čine radnici i niži činovnici - snošljiviji, susretljiviji od sveta mladih marginalaca, koje su u ono vreme zastupali hippiji. »Mogu se prerušiti u doličnog činovnika, i biti prihvaćen od takvih«, rado je govorio Bruno. »Dovoljno je da kupim odelo, kravatu i košulju — sve zajedno 800 franaka na rasprodaji u C&A; zapravo je dovoljno gotovo samo da naučim vezati čvor na kravati. Ostaje, istina je, problem auta - to je u biti jedina poteškoća u životu nižeg činovnika; no moguće ju je svladati, uzme se kredit, radi se nekoliko godina i uspe se. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno da se prerušim u marginalca: nisam ni dovoljno mlad, ni dovoljno zgodan, ni dovoljno cool. Ćelavim, sklon sam debljanju; s godinama sam sve teskobniji i osetljiviji, i sve me više pogađaju znaci odbijanja i prezira. Jednom rečju, nisam dovoljno prirodan, odnosno dovoljno životinja — a to je neizlječiva mana: ma što rekao, ma što učinio, ma što kupio, nikada neću uspeti prevladati taj hendikep, jer problem je po težini upravo prirodni hendikep«. Već za prvog boravka kod svoje majke, Bruno je shvatio da ga hippiji nikada neće prihvatiti; nije bio, i nikada neće biti privlačnom životinjom. Noću je sanjao o rastvorenim stidnicama. Otprilike je u to vremr počeo čitati Kafku. Prvi je put osetio hladnoću, podmuklu drhtavicu; nekoliko sati nakon što je dovršio Proces još se osećao odrvenelim, obavljenim pamučnom maglom. Taj usporeni svet, prožet sramom, gde se stvorenja mimoilaze usred meduzvezdane praznine i doima se da ni u jednom trenu nikakav odnos medu njima nije moguć, odmah je znao da se taj svet tačno poklapa s njegovim mentalnim svetom. Svet je spor i hladan. Postoji ipak jedna topla stvar, koju žene imaju medu nogama; no ta je stvar nedostupna.
Postajalo je sve razvidnije da Bruno nije u redu, da nema prijatelja, da ga djevojke užasavaju, da mu je mladenačko doba u globalu tragičan promašaj. Njegov je otac to shvatio, i pteplavljivao ga je sve jači osjećaj krivnje. Na Božić 19/2. zahtijevao je da njegova bivša žena bude prisutna, kako bi triogli o tome raspraviti. Tijekom razgovora iskrsnulo je da je Brunin polubrat u istoj gimnaziji, da također pohađa osmi razred (u nekom drugom odjeljenju) i da se nisu nikada sreli; ta ga je činjenica ozbiljno potresla ukazavši mu se kao simbol kobnog raspada obitelji, za koji su oboje odgovorni. Po prvi put iskazujući svoj autoritet, zahtijevao je da Janine ponovno uspostavi odnose sa svojim drugim sinom, kako bi spasila što se još može.
Janine nije gajila mnogo iluzija o osjećajima koje bi Mi-chelova baka mogla imati prema njoj; no bilo je čak i malo gore nego što je zamišljala. Dok je parkirala svojeg porsch pred kućom u Crecy-en-Brieu, starica je izišla s košarom U ruci. »Ne mogu vas spriječiti da ga viđate, to je vaš sin«, naglo reče. »Idem u kupovinu, vraćam se za dva sata. Hoću da dotada odete.« Potom je otišla ne dodavši ni riječi. Michel je bio u svojoj sobi; gurnula je vrata i ušla. Namjeravala ga je zagrliti, no kada je ispružila ruku on je uzmaknuo za dobar metar. Porastavši, Michel je počeo zapanjujuće nalikovati svojem ocu; ista plava i meka kosa, isto šiljato lice s istaknutim jabučicama. Na poklon mu je donijela gramofon i nekoliko albuma Rolling Stonesa. Bez ijedne riječi je uzeo oboje (uređaj je sačuvao, no ploče će uništiti nekoliko dana kasnije). Soba mu je bila skromna, bez ikakvog postera na zidu. Jedna je matematička knjiga bila otvorena na pisaćem stolu. »Što je to?« upitala je. »Diferencijalne jednadžbe«, protisnuo je. Namjeravala je razgovarati o njegovom životu, pozvati ga na praznike; to je očigledno bilo nemoguće. Morala se zadovoljiti obaviješću da će ga uskoro posjetiti brat; pristao je. Bila je tu već gotovo čitav sat, trenuci šutnje su se beskonačno otezali, kada se u vrtu začu Annabellin glas. Michel pohita na prozor, poviče joj da ude. Janine baci pogled na djevojku dok je prolazila kroz vrtna vrata. »Zgodna ti je cura...«, primijeti, lagano iskrivljenih usta. Michela ta riječ pogodi poput šamara, lice mu se promijeni. Vraćajući se prema svojem porscheu, Janine se mimoiđe s Annabelle, pogleda je u oči; u pogledu joj je bilo mržnje.
Prema Bruni Michelova baka nije imala nikakve od-bojnosti; i on je bio žrtvom te izopačene majke, takav je bio bakin pogled na stvari - pojednostavljen no u krajnjoj liniji ispravan. Bruno je stoga počeo posjećivati Michela svakog četvrtka poslijepodne. Dolazio je šinobusom iz Crecy-la- Chapellea. Kad god je bilo moguće (a bilo je moguće gotovo uvijek), sjeo bi preko puta neke usamljene djevojke. Većina je bila prekriženih nogu, prozirne košulje, ili je imala što drugo. Ne bi sjeo točno sučelice, nego dijagonalno, ali često i na istu klupu, na manje od dva metra. Digao bi mu se već kada bi primijetio dugu kosu, svijetlu ili tamnu; dok bi birao mjesto, hodajući između redova, bol bi se u njegovim gaćama raspaljivala. Prije nego što će sjesti, već bi izvadio maramicu iz džepa. Bilo je dovoljno otvoriti fascikl, položiti ga na krilo; stvar je bila gotova u nekoliko pokreta. Katkad, ako bi djevojka razmaknula koljena u trenu dok je vadio kurac, čak se nije trebao ni dirati; ugledavši gaćice, olakšao bi se jednim štrcaj em. Maramica je bila za svaki slučaj, uglavnom je ejakulirao po papirima u fasciklu: po jednadžbama drugog stupnja, po prikazima insekata, po proizvodnji ugljena u SSSR-u. Djevojka bi dalje mirno čitala svoj časopis. Mnogo godina kasnije, Brunu je i dalje izjedala sumnja. Te su se stvari dogodile; bile su izravno povezane s bojažljivim i debeljuškastim dječarcem čije je fotografije sačuvao. Taj je dječarac bio povezan s odraslim muškarcem uspaljenim od žudnje, kakvim je postao. Djetinjstvo mu je bilo jadno, mladenaštvo grozno; sada su mu bile četrdeset dvije godine, i objektivno je bio još daleko od smrti. Što mu je ostalo za proživjeti? Možda nekoliko fe lacija za koje će, znao je, sve lakše pristajati da plaća. Život usmjeren prema nekom cilju ostavlja malo mjesta uspomenama. Kako su mu erekcije postajale sve teže i sve kraci', Bruno se prepuštao tugaljivoj mlitavosti. Glavni je cilj njegova života bio seks; više to nije bilo moguće promijeniti. Bruno je po tome bio ogledni primjer svojeg vremena. U njegovoj mladosti, neumoljivo tržišno nadmetanje koje je već dva stoljeća obilježavalo francusko društvo, donekle se ublažilo. Društvenoj se svijesti sve više nametalo uvjerenje kako je normalno da gospodarski uvjeti teže određenoj jednakosti. Kako političari, tako i direktori poduzeća, često su navodili model švedske socijaldemokracije. Bruno se stoga nije osjećao osobito potaknutnim da se ekonomskim uspjehom izdigne nad svojim suvremenicima. Na profesionalnoj razini - vrlo razumno - jedini mu je cilj bio utopiti se u toj »širokoj srednjoj klasi bez čvrstih granica«, kako ju je kasnije opisao predsjednik Giscard d'Estaing. No ljudsko je biće sklono uspostavljati hijerarhije, ono se žarko želi osjećati nadmoćnim sebi sličnima. Danska i Švedska, koje su europskim demokracijama služile kao uzor na putu gospodarskog izjednačavanja, također su im pružile primjer seksualne slobode. Neočekivano, usred te srednje klase kojoj su se postupno priključivali radnici i činovnici - ili, točnije, kod potomaka te srednje klase — stvorilo se novo područje za narcističko nadmetanje. U srpnju 1972, za jednog boravka radi učenja jezika u Traunsteinu, bavarskom gradiću pored austrijski.' granice, Patrick Castelli, također Francuz iz Brunine skupine, tijekom tri tjedna uspio je povaliti trideset sedam komada. U istom razdoblju, njegov je rezultat bio nula. Naposljetku je pokazao kurac nekoj prodavačici u samoposluzi - koja je, srećom, prasnula u smijeh i nije ga prijavila. Kao i on, Patrick je Castelli potjecao iz višeg građanskog sloja i dobro mu je išlo u školi; moglo se očekivati da će postići slične ekonomske rezultate. Većina je Bruninih uspomena iz mladosti nalikovala toj.
Kasnije, gospodarska je globalizacija stvorila mnogo oštrije nadmetanje, koje će raspršiti snove cjelokupnog pučanstva o ujedinjenju u sveobuhvatnu srednju klasu čija bi kupovna moć ravnomjerno rasla; sve je šire društvene slojeve zahvaćala oskudica i nezaposlenost. No to nije ublažilo surovost seksualnog nadmetanja, upravo suprotno.
Bruno je već dvadeset pet godina poznavao Michela. Imao je dojam da se gotovo nimalo nije promijenio tijekom tog zastrašujućeg vremenskog razdoblja; hipoteza o postojanju jezgre osobnog identiteta, neuništive jezgre glavnih odlika, činila mu se neoborivom. No ipak, veliki ulomci njegove osobne povijesti potonuli su u nepovratni zaborav. Mjeseci, pa i čitave godine, doimale su mu se kao da ih uopće nije proživio. To se ne odnosi na te dvije posljednje godine mladenaštva, tako bogate uspomenama, iskustvima presudnim za sazrijevanje. Ono što u sjećanju ostane od ljudskog života, mnogo kasnije mu je objasnio polubrat, nalikuje Griffithsovoj konzistentnoj povijesti. Bili su u Michelovom stanu, pili campari, bila je svibanjska večer. Rijetko su se prisjećali prošlosti, razgovori su im najčešće zadirali u političke i društvene aktualnosti; no te su večeri to učinili. »Sjećaš se različitih trenutaka svojeg života«, ukratko je izložio Michel, »ta se sjećanja javljaju u različitim vidovima; vraćaju ti se misli, motivi ili lica. Katkad se jednostavno sjetiš nekog imena, kao što je ta Patricia Hohweiller o kojoj si mi maločas pričao, i koju danas ne bi mogao prepoznati. Katkad ti se vrati neko lice, a ne možeš ga čak ni povezati s kakvom uspomenom. U slučaju Caroline Yessayan, sve što znaš o njoj sažeto je u tih nekoliko savršeno jasnih sekundi dok ti je ruka počivala na njezinom bedru. Godine 1984. prihvaćen je pojam Griffithsovih konzistentnih povijesti, s namjerom da se kvantne veličine poveže u vjerodostojna predviđanja. Griffithsova je povijest satkana na osnovi kojekakvih veličina ustanovljenih u različitim trenucima. Svaka izmjerena veličina iskazuje činjenicu da se određena fizička varijabla, koja je eventualno različita od jednog do drugog iznosa, u određenom trenutku nalazi u nekom polju vrijednosti. Naprimjer, u vrijeme ti, elektron ima brzinu koja je približno odrediva ovisno o nje/inom iznosu; u vrijeme t2, on se nalazi u nekoj domeni prostora; u vrijeme t3 utvrđena je neka vrijednost njegova spina. Dakle, na osnovi nekog podsustava veličina može se odrediti jedna povijest, logički konzistentna, za koju se, međutim, ne može reći da je istinita; ona se samo može izložiti bez proturječja. Od svih mogućih povijesti u određenom eksperimentalnom zadatku, neke se mogu ispisati u Griffith sovom normaliziranom obliku; takve se nazivaju Griffith-sovim konzistentimpovijestima, i sve se odvija kao da svijet tvore razdvojeni predmeti, stabilnih unutrašnjih svojstava. Međutim, broj Griffithsovih konzistentnih povijesti koje mogu biti ispisane na osnovi nekog niza veličina je najčešće veći od jedan. Ti imaš svijest o svojem ja; ta ti svijest omogućuje da postaviš hipotezu: priča koju si u stanju rekonstruirati na osnovi tvojih vlastitih uspomena je konzistentna priča održiva prema načelu jednosmisle-nog pripovijedanja. Kao izdvojeni pojedinac, postojane egzistencije u određenom vremenskom razdoblju, podložan nekoj ontologiji predmeta i vlasništva, nemaš nikakve dvojbe: nužno ti pripada jedna Griffithsova konzistentna povijest. Predmnijevaš da je takvu hipotezu ispravno postaviti za područje stvarnog života; to ne činiš za područje snova.«
»Volio bih misliti da je moje ja iluzija; premda je ta iluzija bolna...«, reče blago Bruno; no Michel nije znao što bi odgovorio, bio je potpuno neupućen u budizam. Razgovor nije tekao glatko, viđali su se najviše dvaput godišnje. U mladosti su vodili strastvene razgovore; no to je vrijeme nepovratno prošlo. U rujnu 1973. obojica su krenula u treći razred matematičkog smjera; dvije su godine zajedno pohađali sate matematike i fizike. Michel je bio daleko iznad razine čitavog razreda. Čovjekov je svijet -počeo je shvaćati - pun razočaranja, tjeskobe i ogorčenja. Matematičke su ga jednadžbe ispunjavale vedrinom i živom radošću. Probijao se kroz polumrak, i najednom bi pronašao prolaz: nekoliko formula, nekoliko smjelih operacija, izdiglo bi ga do blještavog proplanka vedrine. Prva jednadžba demonstracije bila je najuzbudljivija, jer istina koja bi nedaleko lepršala još je bila nesigurna; posljednja je jednadžba bila najblistavija, najradosnija. Te je godine Annabelle krenula u prvi razred gimnazije U Meauxu. Njih su se troje često viđali nakon nastave. Bruno bi se potom vratio u internat; Annabelle i Michel bi po$li prema stanici. Situacija je postajala čudnom i tužnom. Početkom 1974. Michel se udubio u Hilbertovo tumačenje prostora; zatim se bacio na teoriju veličina, otkrio kicmannove, Lebesgueove i Stieltjesove integrale. U isto to vrijeme, Bruno je čitao Kafku i masturbirao u šinobusu. Jednog svibanjskog poslijepodneva, na novootvorenom bazenu u La Chapelle-sur-Crecyju, ukazala mu se sretna prigoda da razmakne krajeve svojeg ručnika i pokaže kurac 6vjerna dvanaestogodišnjim djevojčicama; osobitu mu je radost donijelo što je vidio da se naguruju laktovima, da ih prizor zanima; razmijenio je dugačak pogled s jednom od njih, malom tamnokosom s naočalama. Premda previše nesretan i frustriran da bi se istinski zanimao za tuđe psihologije, Bruno je shvaćao da mu je polubrat u gorem stanju od njegova. Cesto su išli zajedno u kafić; Michel je nosio skijaške jakne i smiješne kape, nije znao igrati stolni nogomet; pričao je uglavnom Bruno. Michel l>i ostajao nepomičan, govorio je sve manje; samo bi pomno i tromo pogledavao Annabelle. Annabelle nije odustajala; Miche-lovo je lice za nju bilo poput ogledala nekog drugog svi jeta. Otprilike je u to vrijeme pročitala Kreutzerovu Sonatu, na tren povjerovala da ga je shvatila preko te knjige. Dvadeset pet godina kasnije, Bruni se doimalo nedvojbenim da je to stanje bilo poremećeno, nenormalno, bezizgledno; promatrajući prošlost, čovjek uvijek ima dojam - vjerojatno varljiv - određenog determinizma.
Нема коментара:
Постави коментар