Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili petnaest godina stavio Štiftera na probu, uštedeo bih sebi ovo pozno razočaranje. Uopšte ne smemo sebi da kažemo da ovo ili ono jeste dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje saznanje umetnosti i svoj umetnički ukus. Samo su Štifterova pisma dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi ništa. Ali, nauka o književnosti će se svakako još dugo baviti Štifterom, opsednuta je takvim spisateljskim idolima kakav je Adalbert Štifter, koji, ako već neće ući u večnost proze, ipak će još dugo tim književnim učenjacima na najprijatniji način pomagati do doñu do hleba nasušnog. Ponekad bih se pomučio da neku Štifterovu knjigu dam na čitanje različitim ljudima, više ili manje inteligentnim, s više ili manje pravog sluha, recimo Šaroliko kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili baš Tašnu moga pradede, a onda bih ih pitao da li im se dopalo ono što su pročitali, tražeći pošten odgovor. Svi ti ljudi su mi rekli, pošto sam zahtevao pošten odgovor, da im se pročitano nije dopalo, da ih je to beskonačno razočaralo i da im, u osnovi, ništa, ama baš ništa nije govorilo, i čudili su se svi do jednog da čovek koji sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, čak ništa nema da kaže, može biti toliko čuven. Izvoñen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment sa Štifterom svaki put mi je pričinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato što sam tako činio ono što sam nazvao stavljanje Štiftera na probu. Pokatkad, takoñe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s trešnjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene čuvenosti, nijednom nije kazivala ništa istinski. Ali, ne bih da kažem da poredim Štiftera s Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Književni učenjaci nisu bili samo zaljubljeni u Štiftera, bili su ludi za njim. Verujem da književni učenjaci, što se tiče Štiftera, apsolutno primenjuju na njega neko nedovoljno merilo. Uvek pišu o Štifteru toliko kao ni o jednom piscu njegovog vremena, i ako čitamo ono što pišu o njemu, prinuñeni smo da ustanovimo da oni uopšte ništa nisu pročitali od Štiftera, ili su sve čitali sasvim površno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger juče, i to je razlog zašto je Štifter danas visoko rangovan. Sve što se tiče prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger juče, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Šuma je danas na vrhu mode, planinske bujice su danas na vrhu mode, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Štifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan način modni vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopšte danas je, i to je ono strašno, modni vrhunac, kao i sve što je kič jeste danas modni vrhunac; od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina, sentimentalnost i kič su na modnom vrhu, na modnom vrhu u književnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad još nije napisano toliko sentimentalnog kiča koliko je napisano danas, tokom osamdesetih godina, nikad još nije slikano tako kič i sentimentalno, a kompozitori se meñusobno nadmeću u kiču i sentimentalnosti, otiñite samo u pozorište, tamo se danas ne daje ništa osim kiča opasnog po publiku, ništa osim sentimentalnosti i čak ako je ono što se igra na pozornici brutalno i divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni kič. Otiñite na izložbe, zateći ćete samo vrhunac kiča i najodvratniju sentimentalnost. Otiñite u koncertne sale, i tamo čujete samo kič i sentimentalnost. Knjige su danas nakrcane kičem i sentimentalnošću, i otuda je Štifter poslednjih godina toliko u modi. Štifter je majstor kiča, rekao je Reger. Na ma kojoj Štifterovoj stranici toliko je kiča da će to moći da zadovolji više generacija poezije željnih kaluñerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i kič, i kod njega nema ničeg osim stupidne, monumentalne, orkestralne ušne masti. Mladi i najmlañi pisci, koji danas pišu, većinom pišu samo kič bez duha i mozga i razvijaju u svojim knjigama doslovno nepodnošljivu patetičnu sentimentalnost, pa je tako savršeno razumljivo da je i kod njih Štifter u velikoj modi. Štifter, koji je uveo kič bez duha i bez mozga u veliku i visoku književnost koji je skončao kičerajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je Reger. Nije čak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz šuma i izraz odumiranje šume dospeli u modu i kad je pojam šuma uveliko upotrebljavan i zloupotrebljavan, Štifterova Duboka šuma prodaje kao nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila čežnja ljudi, a pošto svi veruju da je Štifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, Štifter nije čak ni opisivao prirodu, on ju je samo kičerisao. Sva glupost ljudi otkriva se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodočaste Štifteru i kleče pred svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je zbog tog pseudoentuzijazma čovečanstvo odvratno, rekao je Reger, apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i značajno bilo ili htelo da to bude, sve završava, naposletku, u smešnom ili barem izazivajući sažaljenje, rekao je. Štifter me, u stvari, neprestano podseća na Hajdegera, na tog smešnog nacionalsocijalističkog malograñanina u pantalonama pumparicama. Kao što je Štifter najbesramnije totalno iskičerisao veliku književnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne šume, iskičerisao filozofiju, Hajdeger i Štifter, svaki za sebe, svaki na svoj način, neizlečivo su iskičerisali filozofiju i književnost. Hajdegera, kome su hrlile ratne i posleratne generacije i za čijeg života su već o njemu pisani silni doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred svojom kućom u Crnoj šumi, pokraj svoje žene koja mu, u perverznom štrikerajskom zanosu, neprekidno štrika zimske čarape od vune koju su oni lično ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim Hajdegera drukčije nego na klupi pred njegovom crnošumskom kućom, pored njegove žene kojom je totalno ovladao za ceo život i koja mu je ištrikala sve čarape i isplela sve kape sa ušankama i pekla mu hleb i šila mu posteljinu i za njega lično pravila sandale. Hajdeger je bio kič mozak, rekao je Reger, baš kao i Štifter, ali ipak još smešniji od Štiftera, koji je stvarno bio tragična pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio samo komičan, podjednako malograñanin kao Štifter, podjednako obuzet groznim ludilom veličine, taj slabašni podnoalpski filozof, stvoren, verujem, upravo za nemački filozofski ćup. Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je bio takoreći filozofska bračna varalica, rekao je Reger, kojem je uspelo da čitavu jednu generaciju nemačkih naučnika u humanističkim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda u istoriji nemačke filozofije, rekao je Reger juče, u kojoj su sudelovali i još sudeluju svi učeni Nemci. Ni danas još nisu Hajdegera potpuno prozreli, mada je doduše krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se još muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje još samo fotografija koja ga razotkriva, malograñanin mišljenja s crnom švarcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva nemačko slaboumlje, tako kaže Reger. Kad smo stari, prevladali smo već svu hrpu ubilačkih moda, sve te ubilačke umetničke mode i filozofske mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemačku, ništa nije ostalo, osim izvesnog broja smešnih fotografija i još izvesnog broja smešnih spisa. Hajdeger je bio filozofski mešetar koji je na pijacu iznosio samo kradene stvari, sve što je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali baš doista sve nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se sastojala u tome da tuñe velike misli, uz najveću beskrupuloznost, pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve što je veliko smanjivao dotle da postane mogućno za Nemce, razumete li, mogućno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograñanin nemačke filozofije, koji je nemačku filozofiju pokrio svojom kičerajskom noćnom kapicom, crnom kičerajskom noćnom kapicom koju je Hajdeger uvek nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemački filozof u pantuflama i s noćnom kapicom, i ništa više. Ne znam, rekao je Reger juče, svaki put kad pomislim na Štiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije slučajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, baš kao i Štifter, pre svega uvek bio i još je omiljen kod grčevitih žena, kao što su revnosne kaluñerice i revnosne medicinske sestre, koje su Štiftera ručavale takoreći kao najdraže jelo, a tako ručavaju i Hajdegera. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Kad doñete u neko malograñansko ili čak aristokratsko-malograñansko društvo, često vam Hajdegera serviraju već kao predjelo, niste stigli još ni mantil da skinete, a već vas uslužuju komadom Hajdegera, niste još ni seli, a domaćica vam je već prinela srebrni poslužavnik sa šerijem Hajdeger. Hajdeger je uvek dobro spremljena nemačka filozofija, koja svuda i u svako vreme može biti poslužena, rekao je Reger, u svakom domaćinstvu. Ne poznajem nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. Poput Štiftera, i Hajdeger je za nemačku mediokritetsku dušu neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio. Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgañen, a šta da ga tek čitam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao šarlatan koji je uvek samo iskorišćavao sve što je oko njega i prilikom tog iskorišćavanja sunčao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je čak jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da je ta disertacija veoma ozbiljno urañena, još i danas mi je muka, rekao je Reger. Nema ničeg smešnijeg od onoga ništa je bez temelja, tako je rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A što se tiče Austrijanaca, u svim tim tačkama, oni su još gori. Video sam niz fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani štapski oficir, rekao je Reger, pokazaću vam ih jednom; na tim fotografijama, Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet leže u svoj krevet, Hajdeger spava, budi se, navlači gaće, navlači čarape, otpija gutljaj mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje štap, stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, drži kapu u rukama, razmiče noge, diže glavu, saginje glavu, polaže desnu ruku u levu ruku svoje žene, njegova žena polaže levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred kućom, hoda iza kuće, upućuje se prema kući, udaljava se od kuće, čita, jede, kašikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lično on ispekao), otvara knjigu (koju je lično on napisao), zatvara knjigu (koju je lično on napisao), saginje se, proteže se i tako dalje, rekao je Reger. To je da povraćate.
Kad vagnerovci već nisu podnošljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne može porediti s Vagnerom, koji je zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrčko. Hajdeger je bio, jasno je, najmaženiji nemački filozof u ovom stoleću, istovremeno i najbeznačajniji. Hajdeger u su hodočastili prvenstveno oni koji su pomešali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za nešto pečeno, prženo i kuvano, što u potpunosti odgovara nemačkom ukusu. Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog švarcvaldskog filozofskog pijedastala puštao je da mu se dive kao svetoj kravi. Čak i direktor severnonemačkog časopisa, čuven i bojažljiv, ponizno je klečao pred njim otvorenih usta kao očekujući od Hajdegera, koji je sedeo na svojoj klupi pred kućom, takoreći duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodočastili su u Todnauberg Hajdegeru i činili sebe smešnim, rekao je Reger. U neku ruku su išli na hodočašće u Crnu šumu i na sveto brdo Hajdeger i klečali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula, nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali, epizoda s Hajdegerom ipak je poučna kao primer kulta Nemaca prema filozofima. Uvek se zakačinju jedino za lažne, rekao je Reger, za one koji im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono što je strašno, rekao je Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa Štifterom preko majčine strane, s Hajdegerom preko očeve strane, i to je ono što j groteskno, rekao je Reger juče. U srodstvu sam čak i s Bruknerom, iako izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, meñutim, tako glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao što su to uvek bili moji roditelji i kao što je uvek bila cela moja porodica. Većina mojih predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemačkoj grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci, naravno u ranijim vremenima, više iz Češke nego odnekle drugde, manje od Alpa, više iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska linija. Meñu mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neću tragati suviše tačno odakle potičem, jer bih onda vremenom iskopao možda suviše užasnih gnusoba koje me, priznajem, plaše. Ljudi iskopavaju svoje pretke i pretražuju i pretražuju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povreñeni i očajni, rekao je on. Nikad nisam bio, kako to kažu, kopač predaka, nedostaju mi sve pretpostavke za to, ali i čoveku kao što sam ja dešava se da mu odjednom iskrsnu najneobičniji primerci predaka na putu, i tome niko ne može da umakne, čak i ako se svim snagama opire takozvanom iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potičem iz veoma interesantne mešavine, takoreći sam presek svakojih. U tom pogledu bi bolje bilo da što manje o tome znam nego što znam, ali dogaña se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, čak i nezvanog, rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski šegrt, koji je naučio da čita i piše hiljadu i osamstočetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski šegrt, iz majčine linije, bio je u tvrñavi Kataro, današnjem Kotoru, stacioniran kao tobdžija, i ja još posedujem to pismo koje je on, kako je rečeno, ispunjen radošću svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u Linc i na kojem je od strane službene carske pošte primećeno da je njegov sadržaj sumnjiv. Sve što jesmo potiče od naših predaka, rekao je Reger, sve skupa i na to se još pridodaje ono što je lično nama svojstveno. Srodstvo sa Štifterom bilo je za mene, tokom celog života, dragocena čudovišnost sve dok nisam došao na to da Štifter nije nikakav veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga poštovao celog života. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji roditelji, u svakoj prilici, razglašavali na sva usta. U srodstvu smo sa Štifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su moji roditelji u svakoj prilici, što mi je često bilo neprijatno. Biti u srodstvu sa Štifterom ljudi su doživljavali uvek kao nešto čudovišno, barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u društvu prima kao kad neko kaže da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu sa Štifterom i s Hajdegerom već je najneobičnija i divljenja najvrednija stvar koju je mogućno zamisliti u Austriji, pa i u Nemačkoj. A onda, rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu svojim roñacima imati čuvenog pesnika već je nešto izuzetno, a povrh toga imati medu roñacima i čuvenog filozofa, prirodno je da je još čudovišnije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su često igrali na to, i naravno iz toga izvlačili odreñene prednosti. Dovoljno je spomenuti te roñačke veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o srodstvu sa Adalbertom Štifterom govorili, naravno, kad su hteli da obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske vlade kojoj se redovno obraćao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o Antonu Brukneru, na koga su se najčešće pozivali kad su imali neki problem u Beču, tako je govorio Reger, u slučaju problema u Lincu ili Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili da su u srodstvu sa Štifterom; kad li je problem u Beču, Brukner je njihov roñak, a kad bi putovali kroz Nemačku, svakog dana bi stotinu puta ponavljali da im je Hajdeger roñak i uvek su govorili da im je Hajdeger blizak roñak, a da ne bi pošteno rekli koliko im je stvarno blizak, jer Hajdeger im je doista roñak, pa tako i moj, ali, kako se to kaže, veoma dalek. Sa Štifterom smo, meñutim, u veoma bliskom srodstvu, a s Bruknerom u još bližem, rekao je Reger juče. Da su i s jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog života proveo u Štajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod Štajra, znači u dve najveće austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kaže. Ja sam se nikad nisam bojao da kažem da je jedan od mojih roñaka sedeo u Štajnu i Garstenu, što je najgora stvar koju neki Austrijanac može reći o svojoj porodici, naprotiv, isticao sam to češće nego što je bilo nužno, što se opet može tumačiti kao slabost karaktera, rekao je Reger. Nisam nikad, uostalom, skrivao da sam bio bolestan na plućima i da su mi pluća još bolesna, rekao je, nikad nisam u svom životu imao ikakav strah od takvih oštećenja i nedostataka. U srodstvu sam sa Štifterom i s Hajdegerom i s Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu služio u Štajru i Štajnu, često sam govorio, pa čak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao je Reger juče. Na nama je da živimo sa svojim srodnicima, kakvi god da jesu, rekao je. Štaviše, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare umetnosti je podjednako mračno kao i u Ambasadoru, i dok tokom prepodneva može da uživa u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uživa u za njega idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u Ambasadoru, zanemarujući sve ostalo što mu, s jedne strane, u Muzeju stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i što mu, kako kaže, nešto znači. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da može da prodre, kao i u Ambasador, a to mu odgovara, pošto ne voli nikakve sunčeve zrake. Izbegava sunce, ni od čega ne beži toliko koliko od sunca. Mrzim sunce, znate li, mrzim sunce kao ništa drugo na svetu, rekao je. Najdraži su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kuće rano, ide čak u šetnju, mada inače ne šeta, budući da, u osnovi, mrzi šetnju. Mrzim šetnju, kaže, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom šetnje i sve vreme jedino mislim da mrzim šetnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu misao, ne shvatam čak ni da postoje ljudi koji mogu da razmišljaju dok šetaju, da mogu da misle na nešto drugo osim da je šetanje besmisleno i zaludno, kaže on. Najviše volim da hodam uzduž i popreko po svojim sobama, kaže on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala još u detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se šta su ti ljudi, zašto se kreću po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kažem, glavno zanimanje. Uvek se isključivo bavim ljudima, priroda me nije nikad zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takoreći fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik čovečanstva, nego fanatik ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato što su mi oni, po prirodi, odvratni, ništa me ne privlači intenzivnije od ljudi, i ništa mi nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini razlog mog života. Kad se s nekog koncerta noću vratim kući, često postojim kod prozora do jedan ili dva časa posle ponoći i gledam na ulicu i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i istovremeno radim na svom članku. Oko tri časa posle ponoći odlazim u krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi više potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili četiri sata, to mi je sasvim dovoljno. Svaki čovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo, moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, još je bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni hlebodavac, rekao je juče. Posmatrao sam ga duže vreme, a da ga stvarno nisam video. Juče je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno, baš sve, ali da je ipak imao znatan broj mogućnosti, pa i, posle detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od tih mogućnosti kao svoj poziv. Pošto nije bio prinuñen da zarañuje za život, jer ono što je nasledio od roditelja nije bilo baš za potcenjivanje, godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono što ga je od početka privlačilo nije bila priroda, naprotiv, bežao je od prirode kad god je mogao, privlačila ga je umetnost, sve što je umetno, tako je juče rekao, apsolutno sve što je umetno. U slikarstvo se rano razočarao, od početka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. Čitao je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam piše, nikad nije ni pomišljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od početka, u muzici je nalazio ono što mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u književnosti. Ne potičem, meñutim, iz neke muzičke porodice, tako je rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv umetnosti. Tek pošto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da bih ja stvarno mogao da radim ono što hoću, uvek su mi zagradivali put do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan čovek, rekao je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, čak izuzetno muzikalna, ali njen muž je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili jeziv bračni par, rekao je, uzajamno su se krišom mrzeli, ali nisu mogli da se razdvoje. Imovina i novac držali su ih zajedno, u tome je istina. Na našim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu pročitali, imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je prekrivač na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama, rekao je. Moji roditelji su imali uši, ali nisu ništa čuli, imali su oči, ali ništa nisu videli, svakako su imali srce, ali ništa nisu osećali. Odrastao sam usred takve hladnoće, rekao je. Ničeg nisam bio lišen, ali sam ipak svakog dana bio duboko očajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo ništa drugo nego vreme očaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo. Nisu mi opraštali da su me rodili, tokom celog života nisu mi opraštali da su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao, detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao. Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. Što ljudi većma stare utoliko lakše kažu da su imali lepo detinjstvo, dok ono, meñutim, nije bilo ništa drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo koštalo da se izvučem iz tog pakla! rekao je juče. Dokle god su mi roditelji bili živi, bio je to za mene pakao. Roditelji su sprečavali sve što je bilo u meni i bilo deo mene, rekao je. Neprestanim mehanizmom tlačenja bezmalo su me oterali u smrt kao jedino sklonište, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja mogao da živim, i kada su umrli, proživeo sam. Na kraju, muzika je bila ta koja mi je stvarno dala život, rekao je juče. Ali, nisam hteo i, naravno, nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvršilac, rekao je, u svakom slučaju ni stvaralac ni izvršilac u muzičkoj umetnosti, nego samo kritički umetnik. Ja sam kritički umetnik, rekao je, sve vreme u životu sam bio kritički umetnik.
U detinjstvu već bio sam kritički umetnik, rekao je, okolnosti mog detinjstva pretvorile su me, na prirodan način, u kritičkog umetnika. Osećam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritički umetnik, i kao kritički umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno, dakle kritički umetnik izvršilac i stvaralac, rekao je. Uz to, još i kritički umetnik stvaralac i izvršilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke članke u Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetničke tvorevine i mislim da sam, kao autor tih umetničkih tvorevina, uvek slikar i muzičar i pisac istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najveće zadovoljstvo, da znam da sam kao autor tih umetničkih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i muzičar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao slikar, jedino slikar, i nisam kao muzičar, jedino muzičar, i nisam kao pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muzičar i pisac ujedno. I to osećam kao najveću sreću, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a ipak u jednoj jedinoj. Mogućno da je, rekao je, kritički umetnik onaj koji u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno svestan. Ta me svest usrećuje. Utoliko sam ja već više od trideset godina srećan, rekao je, iako sam po prirodi nesrećan čovek. Čovek koji misli je po prirodi nesrećan čovek, rekao je juče. Ali, čak i taj nesrećan čovek može biti srećan, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmračnija rupa, u koju su vas sunovratili roditelji i iz koje morate da iziñete bez ičije pomoći. Većina ljudi, meñutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i celog života su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogorčeni su. Zato je većina ljudi ogorčena, nisu izišli iz rupe svog detinjstva. Da biste izišli iz rupe detinjstva iziskuje već nadljudske napore, iz te uopšte najmračnije rupe nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih izišao iz te mračne rupe detinjstva, rekao je, morali su konačno da umru, stvarno i zauvek, znate li, da bih izišao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi me, pošto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kućnu kasu u kojoj su držali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorčene roditelje, rekao je, koji su celog svog života bolovali svoju ogorčenost. Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih gledam, vidim njihovu ogorčenost. Bezmalo sva deca imaju ogorčene roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogorčeno. Ogorčenost i razočaranje obeležavaju sva ta lica, jedva da možete naći drukčije, satima možete, recimo, da idete Bečom i da vidite samo ogorčenost i razočaranje na svim tim licima, a ni na selu nije drukčije, i seoska lica su puna ogorčenosti i razočaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono što su učinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono što su učinili. A pošto nisu mogli da me gurnu u svoju kućnu kasu, sunovratili su me u mračnu rupu detinjstva iz koje nisam više izlazio za njihova života. Roditelji prave decu na neodgovoran način i, kad vide šta su uradili, prestravljeni su, pa tako, kad su deca roñena, uvek vidimo samo prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati život, kako se to dvolično kaže, ipak nije ništa drugo nego doneti na svet i uvesti u svet tešku nesreću, a nad tom teškom nesrećom svi su onda uvek prestravljeni. Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrećna deca od tih budala u mračnim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez ikakve suzdržanosti, da su imali srećno detinjstvo, dok su zapravo imali nesrećno, odakle su se izvukli samo uz najveće napore i iz tog razloga govore da su imali srećno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva. Izvući se iz detinjstva ne znači ništa drugo nego izvući se iz pakla, a onda se kaže da je taj i taj imao srećno detinjstvo, i time bi da se pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao je. Reći da je neko imao srećno detinjstvo, hvaleći time roditelje, nije ništa drugo nego društvenopolitička prostota, rekao je on. Hvalimo roditelje umesto da ih celog svog života optužujemo za zločin stvaranja ljudi, rekao je juče. Trideset i pet godina držali su me roditelji zatvorenog u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlačili su me svim sredstvima koja su im bila dostupna, mučili su me svojim groznim metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne zaslužuju ni najmanji obzir, rekao je. Počinili su dva zločina nada mnom, dva teška zločina, rekao je, stvorili su me i tlačili me, stvorili su me a da me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlačili su me, počinili su nad mnom zločin stvaranja i zločin tlačenja. I sunovratili su me, najvećom mogućnom roditeljskom bezobzirnošću, u mračnu rupu detinjstva. Imao sam, kao što znate, sestru, rano preminulu, rekao je, koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su roditelji postupali sa istom bezobzirnošću kao i sa mnom, tlačili su mene i sestru svojom traumom razočaranosti, sestra nije dugo izdržala, odjednom je preminula u aprilu, neočekivano, kako se to može desiti jedino kod onih koji nisu još odrasli, imala je devetnaest godina, od onog što se naziva srčani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na prvom spratu, pripremala sve za roñendan mog oca, hitala je tamo-amo na prvom spratu, samo da ne doñe do neke greške prilikom roñendanske proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i čašama i salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim priprema roñendanskog slavlja, kojima je već od rane zore bila zauzeta, čim je otac izišao iz kuće, majka se sa svom mogućnom histerijom predala nama već poznatoj usplahirenosti roñendanske proslave, dok je nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepeništem i u podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano obuzeta da ne načinu neku grešku, ona je sestru i mene, dakle, terala po celoj kući u tim pripremama roñendanskog slavlja, a ja sam se sve vreme pitao, sasvim tačno se toga sećam, da li je u pitanju pedeset i osmi ili pedeset i deveti očev roñendan; sve vreme samo trčao kroz kuću i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i deveti, ili čak šezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti roñendan moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i pustim svež vazduh, već tada, već u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam provetravanje, a morao sam, po majčinoj zapovesti, svakog trenutka da otvaram sve prozore i puštam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da radim nešto što sam mrzeo, i ništa više nisam mrzeo nego da kroz sve prozore u kuću puštam svež vazduh, ništa više od sa svih strana strujanja vazduha u kuću, rekao je, ali ništa nisam mogao, naravno, da učinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest ne sprovedem, svejedno da li je reč o majčinoj ili očevoj zapovesti, striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je Reger, jer sam hteo da izbegnem kažnjavanje od strane roditelja, a kažnjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam se mučenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i besmislena po mom mišljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da otvorim sve prozore na roñendan našeg oca i pustim da vazduh struji u kuću. Majka je slavila sve naše roñendane, niti jedan jedini od naših roñendana da je propustila, mrzeo sam ta roñendanska slavlja, kao što možete da zamislite, kao što mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva slavlja do danas, ništa mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki roñendan, bilo čiji da je roñendan, a najvećma sam mrzeo kad je proslavljan neki roditeljski roñendan; kako čovek može da slavi neki roñendan, i još svoj, uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopšte nije ništa drugo ipak nego nesreća, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove čas sećanja na svoj roñendan, takoreći kao čas sećanja na nedelo koje im je učinjeno od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za neku svečanost! rekao je. A roñendani našeg oca proslavljani su sa svom mogućnom pompom, na šta su pozivani svi mogući, meni najomraženiji ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje su izgovarane u čast slavljenika, i pokloni koji su uručivani slavljeniku. Ipak, nema ničeg dvoličnijeg od roñendanskih proslava za koje se unajmljuju ljudi, ničeg mučnijeg od roñendanske dvoličnosti i roñendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti roñendan našeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger. Stajao sam u nekom od ćoškova na prvom spratu i posmatrao, dok sam pokušavao da se zaštitim od hladne promaje, svoju majku kako usplahireno, u roñendanskoj histeriji, trči kroz sve prostorije, jednom prenoseći vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa šećerom s jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujući drugim, jednu knjigu odande drugom knjigom odavde, buket cveća odavde buketom cveća odande, kad li sam odjedared čuo odozdo, iz prizemlja, neki prigušeni prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona čula odozdo prigušeni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, pošto je čula prigušeni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger. Nešto strašno se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci. Sišao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva leži u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srčani udar, smrt zbog koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srčani udar, bila bi to najveća sreća, rekao je. Želimo brzu, bezbolnu smrt, a dešava nam se pokadikad da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger juče i zatim da je ipak utešno da njegova žena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad slučaj, rekao je, sve se završilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema nikakve utehe kad izgubite biće koje vam je celog života bilo najbliže. Da, i to je metoda, rekao je juče, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano, ne opazivši me, dok sam ja, dakle, još posmatrao Regera, koji još gleda Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve pretvoriti u karikaturu. Neku veliku važnu sliku, rekao je, podnosimo samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog čoveka, neku navodno značajnu ličnost, ne podnosimo, prvog, kao velikog čoveka, drugog, kao značajnu ličnost, moramo da ih karikiramo. Ako duže vreme posmatramo neku sliku, čak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdržali, otuda i roditelje u karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u karikaturu, rekao je. Gledajte duže vreme Rembrantov autoportret, svejedno koji, sigurno će vam, posle nekog vremena, izgledati kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Gledajte duže vreme svog oca u lice, izgledaće vam kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Čitajte Kanta pažljivo i sve pažljivije i odjednom ćete poželeti da prsnete u smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govoreći, po sebi već falsifikat, rekao je, shvatate šta bih da kažem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima pojava koje ne možemo da učinimo smešnim, ali u umetnosti sve se može učiniti smešnim, svaki čovek se, ako hoćemo, ako nam je to potrebno, može učiniti smešnim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to učinimo, onda nas obuzima očaj i, potom, ñavo, rekao je. Ma koje umetničko delo se može učiniti smešnim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veličini i vi ga, izmeñu dva trenutka, pretvarate u smešno, baš kao nekog čoveka koga morate da učinite smešnim, jer vam ništa drugo ne ostaje da učinite. Ali, većina ljudi ipak jeste smešna i većina umetničkih dela ipak jeste smešna, rekao je Reger, i ne morate ni da se mučite da ih ismejete i karikirate. Ali, većina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju do kraja u svojoj bojažljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog života; smešno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno, crkva Svetog Petra je veličanstvena, rekao je, ali je ipak smešna. Uñite u crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona laži katoličke istorije, i nećete dugo morati da čekate a cela crkva Svetog Petra će vam biti smešna. Idite na privatnu audijenciju i čekajte papu, čak i pre nego što se pojavi, izgledaće vam smešan, a on i jeste smešan kad nastupa u svom kičerajski belom plaštu od čiste svile. Kuda god pogledali, sve je u Vatikanu smešno; oslobodite se jedared laži katoličke istorije i sentimentalnosti katoličke istorije, revnosti katoličke istorije sveta, rekao je. Pogledajte, katolički papa sedi kao našminkana lažljiva lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog zvona, okružena svojim našminkanim i lažljivim višim i nižim lutkama, kako je to samo odvratno smešno. Razgovarajte s našim poslednjim kmekavim kraljem, kako je smešan, s našim uštogljenim komunističkim voñom, kako je smešan. Idite na novogodišnji prijem kod našeg brbljivog predsednika koji razgovara o svemu i svačemu, omalovažavajući svaku stvar u svom senilnom trabunjanju oca države, i biće vam zlo koliko je to smešno.
Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u crkvu Malteških vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeću, vitezove malteškog reda čija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s pseudoaristokratskim glupačkim izrazom, i ništa nećete osetiti osim koliko je to smešno. Otiñite na predavanje katoličkog kardinala, prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smešno. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, naš pogled upada u gnojne jame smešnog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi preplavljuje lice od toliko smešnog, dragi moj Acbaheru, to je istina. Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smešno; smešni likovi; što je pompeznije utoliko je smešnije, rekao je, ništa osim karikature, rekao je, baš ništa. Smatrate, recimo, nekog valjanog čoveka svojim prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za počasnog profesora i otada oslovljavaju ga profesore i naručuje papir za pisma na kojem je odštampano profesor, a njegovoj ženi se kod mesara obraćaju kao gospoñi profesor, zahvaljujući čemu ne mora dugo da čeka kao ostale žene koje nemaju profesora za muža. Kako je to smešno, rekao je. Pozlaćena stepeništa, pozlaćene naslonjače, pozlaćene klupe u Hofburgu, rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to smešno. Idete duž Kertnerove ulice i svako vam izgleda smešno, svi ljudi su samo smešni, ni više ni manje, prolazite čitavim Bečom, uzduž i popreko, i ceo Beč vam je najednom smešan, svi ljudi koje susrećete, sve na šta naiñete je smešno, živite u svetu naskroz smešnom i u stvarnosti propalom, rekao je. Ceo svet ste najednom pretvorili u karikaturu, rekao je. Raspolažete silom da svet pretvorite u karikaturu, rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nužna je za to, ta jedina sila preživljavanja, rekao je. Vladamo samo onim što, na koncu, smatramo smešnim, samo ako svet i život na njemu smatramo smešnim, kadri smo da se krećemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao je. U stanju zadivljenosti ne možemo dugo da izdržimo, i propadamo ako ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog svog života daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano, pošto čuda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i ništa mi nije bilo toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on crpe saznanje, uvažava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao što ih vidite po crkvama i muzejima, rekao je. Nisam video još nijednog potpuno normalnog čoveka da je ušao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljeničkog putovanja, jer ti ljudi nikako drukčije ne putuju nego udivljenički, rekao je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger juče, zaglupljuje onog ko se divi. Većina ljudi kad jednom počne da se divi, nikad ne prestaje, samo biva gluplja. Većina ljudi je celog života glupava time već što se divi. Nema ničega za divljenje, rekao je Reger juče, ničega, baš ničega. Da uvažavaju i cene suviše je teško ljudima, pa se dive, to im je jeftinije, rekao je Reger. Divljenje je lakše od poštovanja, od uvažavanja, divljenje je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne divi, on uvažava, ceni, razume, i to je to. Ali, poštovati i ceniti i razumeti spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lišeni duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je stanje duhovne slabosti, rekao je Reger juče, u takvom stanju duhovne slabosti maltene svi žive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja, nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale, rekao je Reger, da se čoveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo obeležje nekog za koga kažemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i obeležje, u meri koja užasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba za koje kažemo da su obrazovane, što je još odvratnije. Neobrazovani se divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suviše perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je sušta perverzna perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronični depresivac, državni umetnik, totalni državni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je više ili manje komično, kad slušamo Betovena, neprestano čujemo komičnu bespomoćnost, tutnjanje, titansko, glupost marševske muzike čak i u njegovim kamernim komadima. Kad slušamo Betovenovu muziku, čujemo više gruvanje nego muziku, marširanje nota onako kako to propisuje glupost države, rekao je Reger. Izvesno vreme slušam Betovena, recimo Eroica, i slušam pažljivo i, stvarno, ulazim u neko filozofskomatematičko stanje i ostajem tako, duže vreme, u filozofskomatematičkom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista sve maršira, slušam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz filozofskomatematička, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomućeno i slomljeno zato što, dok filharmoničari to sviraju tako prirodno, ja čujem, iz trenutka u trenutak, Betovenovo promašivanje, čujem njegovo promašivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marševskom muzikom, shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnošljiv, kao što mi je podjednako nepodnošljivo kad slušam nekog od naših pevača, s trbušinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer pevač liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je nepodnošljiv i smešan, od glave do pete je karikatura, nema ničeg smešnijeg, rekao je Reger, od pevača liedera ili arija, u fraku, koji stoji pored klavira. Kako je Šubertova muzika veličanstvena kad ne vidimo dok je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni, nafrizirani muzičari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i, otuda, sve je samo mučno i smešno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smešniji i mučniji od pevača pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo. Naravno, ono što vidimo dok se muzika izvodi smešno je, karikatura i, otuda, mučno, rekao je. Pevač je smešan i mučan, može da peva kako god hoće, bilo da je tenor ili bas, sve pevačice su uvek samo smešne i mučne, ma bile uvežbane i pevale kako god hoće, rekao je. Neko violinsko strugalo, neko tamburalo, na pozornici, to je odveć smešno, rekao je. Čak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je samo smešna i duboko mučna pojava, ne bismo imali šta da raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa čak i ako su najvažniji i takozvani najveći, jedino su kič, i mučni, i smešni. Toskanini, Furtvengler, prvi suviše mali, drugi suviše veliki, smešni su i kič. A odete li u pozorište, smešno, mučno i kič, da vam se stomak okrene. O čemu i kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasičnom, muka vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I šta su sve te klasične i moderne takozvane elitne i narodske predstave inače nego teatralne smejurije i mučan kič, rekao juče. Ceo svet je danas smešan i, povrh toga, duboko mučan i kičerajski, eto šta je istina. Irzigler je prišao Regeru i prošaputao mu nešto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i izišao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj časovnik, bilo je jedanaest i dvadeset. Razlog zašto sam već u pola jedanaest došao u Muzej bio je upravo da budem tačan, jer Reger je zahtevao pre svega tačnost, kao što i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tačnost, u mojim odnosima s ljudima tačnost je doista, za mene, nešto najvažnije. Trpim samo tačne ljude, ne podnosim nikog ko nije tačan. Tačnost je suštinska Regerova odlika, kao što je ona i jedna od mojih suštinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to ću ispoštovati doista tačno, baš kao što i Reger tačno poštuje sve svoje sastanke, govorio mi je već prilično o tačnosti, kao i o pouzdanosti, tačnost i pouzdanost su nešto najvažnije za njega, eto šta je Reger često govorio. Mogu da kažem da sam naskroz tačan čovek, uvek sam mrzeo netačnost i nikad, uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtačniji čovek koga poznajem. Nikad još u životu nije zadocnio, barem ne svojom krivicom, kao što kaže, kao što ni ja nisam, tokom svog života, barem otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji su netačni, s netačnima nemam ničeg zajedničkog, s netačnima se ne družim, s netačnima nemam nikakvog posla, i neću da imam posla. Netačnost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnušam, koje ljudima donosi samo zaparloženost i nesreću. Netačnost je bolest koja netačnog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i izišao iz sale Bordone, baš dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo ustanovio, ukrajinska devojka tumač, ulazila u salu Bordone, tik pored mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se guraju u salu, potiskujući druge, čak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam se našao već pritisnut uz zid. Reger je izišao iz sale Bordone, pošto mu je Irzigler nešto prošaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ušla u salu Bordone i zauzela položaj u sali Bordone i tako je ušla u salu Bordone i tako zauzela položaj u sali Bordone da ja sam više nisam mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino leña okupljenih Rusa i čuo ono što je krčmila ukrajinska devojka tumač, govorila je besmislice, kao i svi ostali vodiči u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo ništa drugo nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih ruskih žrtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je, istaknute uši, tamo, vidite tu finu ružu na obrazu anñela, tamo, u pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to nije video na Tintoretovim slikama. Vodiči u muzejima postupaju uvek sa onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najvećim glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objašnjavaju im uvek ono što se uglavnom može prirodno sasvim jasno videti i za šta nije potrebno nikakvo objašnjenje, ali oni objašnjavaju i objašnjavaju i pokazuju i pokazuju i govore i govore. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetne mašine za brbljanje koje su uključene onoliko dugo koliko vode neku grupu kroz muzej, i te mašine za brbljanje govore uvek isto, od početka do kraja godine. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetni brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji bezosećajno iskorišćavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi način. Vodiči u muzejima tokom cele godine krčme svoje brbljanje o umetnosti i za to naplaćuju gomilu novca. Pošto me je ruska grupa odgurnula u ćošak, nisam video ništa osim ruskih leña, a to znači ništa osim teških ruskih zimskih kaputa, koji su svi do jednog ispuštali prodoran naftalinski zadah, jer ruska grupa je očigledno direktno iz autobusa krenula peške, pod sitnom kišom, u likovnu galeriju Muzeja. Budući da već decenijama imam problema s disanjem i nema dana više, verujem, da mi ne izgleda da moram da se ugušim, čak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe, koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao, pritisnut u ćošak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je bio pretežak za moja slaba pluća. Bilo mi je već ionako teško da dišem u Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko više u uslovima stvorenim ulaskom ruske grupe. Ukrajinka, vodič, obraćala se ruskoj grupi na takozvanom klasičnom moskovskom ruskom jeziku i većim delom sam je razumeo, u svakom slučaju imala je grozan, oštar izgovor, kad bi rekla nešto na nemačkom, način kojim bi kazala glava anñela, bio je doista svirep. Najpre nisam mogao da kažem da li je devojka tumač doputovala iz Rusije s ruskom grupom ili se u njenom slučaju radilo o nekoj od ruskih emigrantkinja koje su došle u Beč posle rata ili su došle u Beč danas, nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su oduvek davale ton Beču, iz pozadine, što je za bečko intelektualno društvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo intelektualni začin bečkog društvenog života, uvek su to bile, bez njih bi bečki društveni život bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takoreći obuzme megalomanija i pokušavaju da vladaju svim i svakim, počinju da idu na živce, ali ova devojka tumač ipak nije bila tipičan primer za navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku da je ona uopšte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo da je ona ipak došla s ruskom grupom iz Rusije u Beč, način kako je govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvrñuje da je ona može biti upravo ovog dana stigla iz Rusije u Beč, barem je takvo moje mišljenje pošto sam proučio njenu odeću, pre svega njene čizme, stvarno nije imala ničeg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajući je takoreći od glave do pete u času kad mi se za to ukazala prilika.
Ruske emigrantkinje u Beču, o kojima sam maločas govorio, odevaju se izrazito na zapadni način, iako ne baš toliko zapadno kako to čine prave žene sa zapada, ali ipak na zapadni način. Ne, devojka tumač nije ruska emigrantkinja, mislio sam, ona je noćas prešla granicu i čak nije ni spavala prošle noći, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takoreći direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ušla u Muzej, mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tumač. Pošto mi je ruska grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim čak ni somotsku klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger još odsutan ili se već vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je baš u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam, a povrh toga da to bude baš vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage, mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog života sam ih izbegavao, nikad nisam išao na neki skup baš zbog svoje mržnje prema masi, kao što to, uostalom, nije ni Reger, ništa ne mrzim dublje od mase, gomile, čak i da nisam u njoj, neprestano verujem da će me masa ili gomila samleti. Još kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromišljenosti i laži. Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog pojedinačno. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su učestale u Muzeju stare umetnosti, da, rekli bismo da čak više ruskih grupa nego italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama, nego uvek pojedinačno, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski vodiči oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko će bolje, a Muzej stare umetnosti tad nalikuje kući krikova. To je, naravno, u većini slučaja subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da je ovo što smo danas, u subotu, ja i Reger došli u Muzej stare umetnosti, izuzetak od pravila i, kako je očigledno, uvek smo dobro činili što subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset šilinga za ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi muzejske posetioce u grupama jeste Božja kazna, ne znam ništa užasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Božja kazna, čak i ako ju je sam izazvao, da zakaže sastanak sa mnom upravo ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao šta je to Irzigler sad već po drugi put prošaputao Regeru na uho, prvi put nešto što ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo nešto što je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali Bordone i iziñe iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kaže da on uživa poverenje, dirljivo je kad on to kaže, a kazuje tako često da to vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne čini kad ja dolazim i kad mene vidi. Irzigler je već triput na više godina pozajmljivao novac od Regera za nameštanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je nekoliko puta već poklanjao Irzigleru odeću koju više nije nosio, zapravo prvorazrednu odeću od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao, sve što nosim potiče s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi Regerovu skupocenu odeću, jer tokom cele nedelje obavlja posao u Muzeju stare umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali ponedeljkom trčkara on po kući samo u radnom kombinezonu, budući da je za njega ponedeljak uvek namenjen kućnim popravkama. On sve radi sam. Sam kreči, sam radi stolariju, zakiva eksere i buši, pa štaviše i vari sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne kombinezone, tvrdi Reger, a većina njih čak i nedeljom i praznikom, većina Austrijanaca trčkara nedeljom i praznicima u radnim kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Većina Austrijanaca ne zna šta bi započela sa svojim slobodnim vremenom i glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili stoje na svojim radnim mestima, kaže Reger, a u nedelju i prazničnim danima možete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima obavljaju poslove po kući, kreče zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipičnih Austrijanaca, kaže Reger, a Burgenlanñani su najtipičniji Austrijanci. Burgenlanñani oblače svoje svečano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najviše dva i po sata da bi išli u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju rаdnu odeću, kaže Reger, i tako celog života. Burgenlanñanin radi cele nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i praznicima odlazi u crkvu u svečanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah zatim svlači svečano ruho i oblači kombinezon. Čak i u današnjem industrijskom društvu, Burgenlanñanin je u potpunosti seljak, pa i ako već decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao što su to bili njegovi preci, Burgenlanñanin će uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler je već odavno u Beču, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger. Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek paše seljaku, rekao je Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano biće, rekao je Reger. Ako ima više dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblače državnu ili rimokatoličku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger. Burgenlanñanin je ili seljak ili obučen u neku uniformu, a ako ne može da bude seljak niti da se uniformiše, on neizbežno propada, tako je rekao Reger. Stolećima je seljaštvo, kad je bežalo iz seljaštva, bežalo u uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom mišljenju, imao sreću, jer nameštenje čuvara u Muzeju stare umetnosti, kao državnog službenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime samo onda kad neki od čuvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane rado zapošljavaju kao čuvare u muzejima, a zašto je tako, to Irzigler ne bi umeo da kaže, ali činjenica je da je većina čuvara u bečkim muzejima iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato što su Burgenlanñani poznati kao posebno pošteni, ali i kao posebno glupi i skromni. Jer, oni, Burgenlanñani, još i danas imaju netaknuti karakter. Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan što ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet da stupi u manastir, pošto su i tamo davali odeću, a manastiri i danas, kao nikad ranije, traže one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi ipak u manastiru bio samo iskorišćavan od više braće, kako se izrazio, od sveštenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima učine život lepim na račun braće laika koji su im potpuno potčinjeni. On bi tamo morao samo da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice kupusa i, zimi, da raščišćava manastirske staze od smetova, rekao je. Braća laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, meñutim, sviñalo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim, rekao je, već su ga očekivali u Tirolu. Biti brat laik još je gore nego biti kažnjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima sveštenicima je lepo, rekao je, ali braća laici nisu ništa drugo nego robovi. U manastirima još vlada, po njemu, barem što se tiče braće laika, srednjovekovno ropstvo, braća laici nemaju čemu da se vesele, a od jela dobijaju samo otpatke. On nije želeo da služi nažderane teologe, kako kaže Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode život u obilju, blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otišao s porodicom Irzigler u Prater, tad je Regerova žena već bila teško bolesna. U svojim odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi išao da vidi decu, nije smeo da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, već je duže vreme, godinama, kako je govorio, imao osećanje da nešto duguje Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polažem pravo na nešto što mi ne pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da bih mislio, razmišljao, pa čak i čitao knjige i članke, sedim na klupi u sali Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za mene, i zaista ne za mene već više od trideset godina, tako je rekao Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam, imajući u vidu da bi u sali Bordone ljudi često želeli da sednu na klupu u sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, već više ili manje postala uslov da mogu da razmišljam, tako je Reger opet rekao juče, čak i više od Ambasadora, gde takoñe imam idealno sedište za razmišljanje, klupa u sali Bordone mi, štaviše, izlazi u susret, na klupi u sali Bordone mislim sa znatno većim intenzitetom nego u Ambasadoru, gde takoñe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao Reger, kao što znate, mislim sve vreme, mislim, da, čak i u snu, ali na klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle podstrekavam sebe na mišljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne svakog dana, to bi stvarno bilo razarajuće, dakle ako bih svakodnevno sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve što mi je vredno, a naravno ništa više nije vredno za mene osim mišljenja, mislim, dakle živim, živim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili četiri sata na klupi u sali Bordone, ali to ništa drugo ne znači nego da ova tri ili četiri, ponekad čak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam isključivo za sebe i niko drugi ne može sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesreća da ja sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukčije, još kod kuće kad se budim već mislim da ću što je mogućno brže sesti na klupu u sali Bordone da ne bih počeo da očajavam; kad jednom ne bih mogao da sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najočajniji čovek, tako je rekao Reger. Tokom ovih trideset i više godina, Irzigler mi je uvek čuvao slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo jednom sam došao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, čak na istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, ništa nije koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Došao je ravno iz Engleske, tačnije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao gledanju Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz Velsa, tako je rekao Reger, i ne uviña zašto bi trebalo da ustane s klupe koja je baš tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali Englez je naposletku prestao i da me sluša, nije ga čak više ni zanimalo šta ja imam da kažem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je važno da sedim na klupi u sali Bordone, šta mi znači klupa u sali Bordone, Irzigler je više puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred rečeno, bio u prvorazrednoj škotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi rezervisana za mene, što je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne može nikad da bude rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler grešio, rekao je Reger, ali on je stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopšte obraćao pažnju ni na ono što je Irzigler niti na ono što sam ja imao da mu kažem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno pustio da govorimo i ponešto zapisivao u svoju malu beležnicu, verovatno, kako pretpostavljam, nešto o Čoveku sa sedom bradom. Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv čovek, pomislio sam, rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego što sam se, stojeći, upustio u raspravu, koja je već duže vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali Bordone, čije značenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim, da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz svu učtivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na levoj strani. Nikad još nisam, takoreći udvoje, sedeo na klupi u sali Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio očigledno zadovoljan time da sam, sedajući na klupu u sali Bordone, razrešio situaciju, i odmah je nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez iz Velsa, opet gledao Čoveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj Čovek sa sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zažalio što sam ga postavio, pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od najglupljih pitanja koja se uopšte mogu postaviti i odlučio sam da više ništa ne kažem i da u apsolutnoj ćutnji sačekam da se Englez digne i ode. Ali, Englez nije ni pomišljao da ustane i ode, naprotiv, iz džepa svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kožu povezanu knjigu i udubio se u nju; naizmenično je čitao knjigu i bacao pogled na Čoveka sa sedom bradom, u meñuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava, kolonjsku vodu koja se i meni dopada. Ako Englez koristi Aqua brava, mislio sam, ima dobar ukus. Svi ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle nije mi nesimpatičan, mislio sam, tako je rekao Reger.
Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez već otišao, tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomišljao da ode, sve duže i duže je čitao iz svoje knjige u crnoj koži i potom bi ponovo, sve više minuta, gledao Čoveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima nameru da ostane veoma dugo sedeći na klupi u sali Bordone. Svi Englezi, kad nečemu prilaze, prilaze tome temeljito, baš kao i Nemci, kad je reč o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, što se tiče umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sediš pored takvog specijaliste za umetnost i pri tome smatraš ne samo da je simpatičan, jer koristi Aqua brava, simpatičan ne samo zbog njegove prvorazredne škotske odeće, nego malo po malo u svemu simpatičan, tako je rekao Reger. Ukratko i jasno, tako je rekao Reger, Englez je čitao najmanje pola sata ili čak duže iz svoje knjige u crnoj koži i podjednako dugo posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo čas pored mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se prema meni i pitao me šta ja tražim ovde u sali Bordone, ipak je neobično da se neko ceo čas zadržava u sali kao što je sala Bordone, sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsreñeno gleda Čoveka sa sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger, i u tom trenutku nisam znao šta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam, čak i ne znam šta ovde tražim, rekao sam Englezu iz Velsa, ništa mi drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraženo, onako kao da sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznačajno, Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog džepa pantalona i stavio je u desni. Tipična smetenost, rekao sam sebi, i pošto je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da poñe, pošto je odavno svoju knjigu u crnoj koži i svoju beležnicu gurnuo u džep, pozvao sam ga da ponovo sedne na klupu u sali Bordone i još malo mi pravi društvo, on me zanima, rekao sam bez okolišenja, fascinira me na izvestan način, rekao sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatičan, rekao je Reger, jer Englezi mi uglavnom nisu simpatični, kao uostalom ni Francuzi, kao ni Poljaci, kao što mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji su mi uvek bili antipatični. Simpatični Englez je kuriozitet, pomislio sam za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog Čoveka sa sedom bradom došao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom. Uostalom, govorio je engleski, što mi je prijalo, ali zatim je najedared prešao na nemački, veoma slab nemački, onakav kakav govore Englezi kad veruju da znaju nemački, ali što nikad nije slučaj, tako je rekao Reger, verovatno je Englez hteo da se usavršava u nemačkom jeziku, da govori nemački a ne engleski, pa zašto i ne, u inostranstvu se najradije govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom engleski netačnom nemačkom jeziku da je stvarno u Austriju i Beč došao samo zbog Čoveka sa sedom bradom, u čitavom Muzeju ga ništa, uopšte ništa ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje odlazi samo preko volje, u bečki Muzej stare umetnosti je došao samo da bi proučavao Čoveka sa sedom bradom, jer ima kod kuće istog takvog Čoveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaćoj sobi u Velsu, doista istog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger. Čuo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bečkom Muzeju stare umetnosti izložen isti takav Čovek sa sedom bradom kakav je u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Beč. Tokom dve godine više nisam u svojoj spavaćoj sobi u Velsu imao mira u mislima da možda stvarno isti takav Tintoretov Čovek sa sedom bradom postoji u Muzeju stare umetnosti u Beču kao i u mojoj spavaćoj sobi, i tako sam se juče zaputio u Beč. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez, tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov Čovek sa sedom bradom koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim očima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa izvesnošću utvrdio da je ovaj Čovek sa sedom bradom isti kakav je u mojoj spavaćoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje užasnut. Tu svoju užasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u samosavlañivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, čak i usred najvećeg uzbuñenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, uporedivao s Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao je Englez i iz džepa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koži i pokazao mi u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da, gledajte, pa kažite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov Čovek sa sedom bradom ovde u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Možete stvarno, kako je rečeno, ići u najsitnije detalje, morate reći da se sve zaprepašćujuće podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio čak ni uzbuñen, rekao je Reger, mene ne bi činjenica da je slika u sali Bordone stvarno identična sa slikom u mojoj spavaćoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koži, u kojoj je, na celoj stranici i u boji, kao što se kaže, reprodukovan Čovek sa sedom bradom iz njegove spavaće sobe, i ponovo na Čoveka sa sedom bradom u sali Bordone. Pre dve godine jedan od mojih nećaka bio je u Beču i pošto nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otišao je, jedne srede, a da ga to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez, tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih nećaka, koji svake godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju, svejedno, i pošto je Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom video na zidu u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuñen je došao kod mene i kazao mi da je video takoreći mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno, nisam mu poverovao i ismejao sam svog nećaka, rekao je Englez, rekao je Reger, sve sam to smatrao rñavom šalom, jednom od rñavih šala kakvim se moji nećaci meñusobno nadmeću tokom cele godine i u kojima uživaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beču? rekao sam i rekao sam svom nećaku da ga je zaposela neka utvara i da bi trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj nećak je ostao na tome da je u Muzeju stare umetnosti u Beču video mog Tintoreta da visi na zidu. Naravno, to neverovatno obaveštenje mog nećaka me je uznemirilo, rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj nećak je pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam više uspevao da stvar izagnam iz glave. Bože moj, rekao je Englez, ne možete da zamislite koliko je vredan taj Tintoreto, zaveštala mi ga je pratetka s majčine strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je Reger. Sliku sam okačio u spavaćoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najlošije osvetljenje kakvo se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naročito omiljeni. Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao Englez, rekao je Reger, apsolutno ništa ne shvatam od umetnosti, ali takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. Često sam bio u prilici da ga prodam, ali to mi još nije nužno, još nije, rekao je Englez, rekao je Reger, ali naravno može naići trenutak kad bih bio prinuñen da prodam Čoveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, posedujem više desetina Italijana, jednog Lota, Krespija, Strocija, ðordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je Reger. Nikad ne bih dolazio u Beč da me na to nije nagnala sumnja da je moj nećak možda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare umetnosti u Beču, nikad se nisam zanimao za Beč, budući da nisam nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez, rekao je Reger, ništa me ne bi podstaklo da doñem u Austriju osim navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj Čovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi još jednom pruži otvorenu knjigu u crnoj koži da vidim. Kao da nije samo slično, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je ustao s klupe i sasvim se približio Čoveku sa sedom bradom i na trenutak stajao pred Čovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i istovremeno mu se čudio, jer još nikad nisam video čoveka s takvim nadljudskim samosavlañivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza iz Velsa i mislio da sam se ja našao pred takvom čudovišnošću, naime da u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaćoj sobi iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom. Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu Čoveku sa sedom bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, pošto sam ga gledao sleña, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao otpozadi, da on zuri u Čoveka sa sedom bradom, i to s više ili manje prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je bilo belo kao kreč, rekao je Reger. Retko da sam u svom životu video lice tako belo kao kreč, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U stvari, Englez je, pre nego što je ustao i ukočeno se zagledao u Čoveka sa sedom bradom, imao tipično englesko lice crveno kao opeka, a sad je njegovo lice bilo belo kao kreč, tako je Reger rekao o Englezu. Neprisebnost nije baš pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je ćutke stajao u uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi iznad njegovog kreveta u spavaćoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji mu je preporučio nećak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav luksuz, ali istovremeno uživam u njemu ako mi pričinjava zadovoljstvo. On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger, dakle, u Beču, razumljivo, u Imperijalu, kao što u Madridu, u Ricu, kao što u Taormini, u Timeo, Ali, više nego nerado krećem na putovanje, samo po jedared na svakih par godina i razlog većinom nije zadovoljstvo, rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih Tintoretovih slika lažna, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lažna ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta u mojoj spavaćoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lažna, rekao je Englez i nakratko se svojim snažnim telom oslonio o naslon na klupi u sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj nećak je, dakle, bio ipak u pravu. Proklinjao sam svog nećaka, jer bio sam siguran da mi priča besmislice, što je uobičajeno kod tog nećaka da me, naime, s vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na živce; uostalom, on je moj najmiliji nećak, mada mi njegov način života vremenom ide na živce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji nećak. Najgrozniji je od svih mojih nećaka, ali je moj najomiljeniji. On je tačno video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identičan s mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio. Jedan od dva je lažan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj lažan ili ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je mogućno da Muzej stare umetnosti poseduje lažnog i da je moj Tintoreto autentičan, to je čak verovatno ako poznajem životne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo pošto je Tintoreto naslikao ovog Čoveka sa sedom bradom, taj Čovek sa sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, današnji vojvoda od Kenta oženjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom Englez, kratko se naklonivši, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da je Tintoreto ovde, dakle Čovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez. Veoma brzo ću ustanoviti koji Tintoretov Čovek sa sedom bradom je pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi, meñutim, potpuno mogućno da su oba Čoveka sa sedom bradom prava, dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao što je Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da poñe za rukom da dve slike naslika ne kao savršeno jednake, nego kao savršeno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je Englez, rekao je Reger, i izišao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok čitavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar završila, rekao je Reger, nisam više o tome brinuo. U svakom slučaju, Englez je bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone kad sam ušao u salu Bordone. Niko drugi. Više od trideset godina Reger je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne može odgovarajuće, to jest da ne može da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima šanse za neku takozvanu filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako nešto je samorazumljivo.
Nastavci: vidi :
Нема коментара:
Постави коментар