Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

  

Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris,Heft 2-3, April).

Godine 1930. počinje Brehtovo otvoreno suprotstavljanje nacionalsocijalistima, a 1933. on mora da napusti Nemačku - čini to dan nakon spaljivanja Reichstaga. 1933. naći će se na čuvenoj "crnoj popisu "Wolfganga Hermana, njegove knjige su javno spaljene, zabranjen je kao pisac, a 1935. godine oduzeto mu je nemačko državljanstvo. Emigrantska odiseja odvodi ga u Češku, Austriju, Francusku, Švajcarsku, Dansku, Švedsku, Finsku, da bi od 1941 do 1947. živeo i radio u Hollywoodu. Sve vreme egzila Breht je aktivan kao pisac. Suprotstavljanje nacizmu Brecht je platio dugogodišnjim egzilom, a odanost socijalističkoj ideologiji dovela ga je u položaj da u Istočnoj Nemačkoj, posle Drugog svetskog rata, bude instrumentalizovan u državnog pisca. Rehabilitacija Brechta, u Zapadnoj Nemačkoj, usledila je tek između šezdesetih i sedamdesetih godina.

“ Književno delo Bertolta Brehta bavi se Budom i Lao Ceom, Sokratom i Empedoklom, Aleksandrom Makedonskim i Cezarom, konkvistadorom Kortesom i fizičarem Galilejem isto koliko i nekim - sme li se reći: izmišljenim? - pristanišnim nosačem, vojnom krčmaricom, uličnim secikesom ili trgovcem pirinčem; vreme o kome Breht piše je vreme Sokratove Helade i Lukulovog Rima, italijanski i poljski sedamnaesti vek, dani Pariske komune i godine stvaranja kolhoza u kavkaskim selima; radnja njegovih drama dešava se u Kini i Engleskoj, Indiji i Finskoj, Italiji i Rusiji. Pa, ipak, nije nimalo netačno kad književnik i izdavač Brehtovih Sabranihdela Peter Zurkamp kaže kako „Breht u pesmi i drami od 1918. piše istoriju nemačkog naroda". Ne samo zato, razume se, što su druge Brehtove pesme i drame vezane za Nemačku, nego, pre svega, zato što Breht, ma u koji prostorni i vremenski ambijent smestio svoje junake i radnju svojih pozorišnih komada, uvek raspravlja o vremenu i društvu koje mu je „bilo dato na zemlji" i uvek se obraća, pre nego drugima, čitaocu koji ga čita na njegovom jeziku.” ( izvor)

BERLIN, Deutsche Theater, 1949 ( Erich Engel, Bertold Brecht, Paul Dessau and Helene Weigel.)

BERTHOLD EUGEN FRIEDRICH BRECHT

PET POTEŠKOĆA U PISANJU ISTINE Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.

Hrabrost da se piše istina

Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.

Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.

Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.

Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšterno žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi . I izvikuju svoje zahteve u jedan svet prepun prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opću pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjske držanje onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne znaju.

Pamet da se istina prepozna

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.

Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti izrečena. Tako npr.. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni, koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr.. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan “duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.

Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna, preostaju Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje

Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.

Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.

Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle doći u obzir.Nekezemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora se štiti otvorenim nasiljem.

Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje zemlje , jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr.. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “Zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica pakla, boravište antihrista? “Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog “tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu koje potiče od barbarstva. Zatim, iz barbarstva dolazi barbarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.

Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer, živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.

Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.

Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko namerava da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju preduprediljivi uzroci, moguće je i obračunati se s ovim lošim stanjima.

Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna

Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj, posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u “pisati”.

Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitataoce zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a to moramo da iskusimo od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušaoca sve više i više!

Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi vratili kućama ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno,ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.

Lukavstvo da se istina proširi među mnogima

Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli,umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujućo pristup onima čije interese brane – mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfucije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to “- Konfucije je umesto” pogubi “stavio “Ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao “pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.

Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”,a umesto u “zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč “narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.

Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju,berzama je miris oranica nepoznat. Berze miriše drugačije. Nasuprot tome “zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči “Disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.

Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfucijevo lukavstvo primenjivo je i danas. Konfucije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.

Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin” pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bioneprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći seAustrijom.Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država. Voltaire se obračunao s crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.

Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.

Književni mivo može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namjerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Shakespeare je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivost, jer Koriolan od svog plana nije trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.

Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja; govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja,i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.

Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenje se takva propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani,suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno.

Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se.Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se, na primer, mo-že ukazati na uspehe testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za rat, sve to zahteva mišljenje i: to se može opisati. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.

Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to biloDarvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog, mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva represija.

Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.

Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina. Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa,njihov pucanj, pobogu, treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi.

Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati ​​na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca.Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.

Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren i pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti na različite načine.

Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se objesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime, kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi. Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.

Zaključak

Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko (što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).

Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono što će promeniti posedničke odnose.

Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.

I moramo, kao peto, da postupamo lukavo.I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog barbarstva ispašutaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose,tražimo one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.

Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.

Beleška Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić  

izvor

Katherine Stewart, Kroft u brdima (8, 9, 10, 11,

stala kod poglavlčja 9 

 Poglavlje 8

PET GODINA RASTE

Kada se repa izdvoji, a krompir nariba, nastaje zatišje do žetve siena. Na niskom terenu, seno je obično gotovo ubrzo nakon što je repa gotova, a zatišje je između žetve sena i kukuruza. Kod nas je ulazak u seno generalno vrlo anksiozan i dugotrajan posao, koji može potrajati sve dok se ne poklopi sa košenjem com, tako da nam je jako drago zbog predaha prije nego što trava bude spremna.

    Kod većine ljudi na brdima ovaj predah poprima oblik ekspedicije do najbliže mahovine radi reza treseta.  Ipak, dani na tresetima imaju osećaj veselja. Kao prvo, oni znače promenu scene, jer neki ljudi moraju preći nekoliko milja da bi pronašli odgovarajući teren. Onda je posao koji svi mogu deliti i vrlo često će se muškarci, žene i deca iz nekoliko poseda udruže, muškarci da seku, žene i deca da slažu treset na sušenje. Uzima se hrana i zapali vatra od starog, suvog korena vreska, da se prokuha kotlić. Uvek ima mnogo vučenja nogu i mudrovanja —  posao uvek ide uz zamah.

     Kasnije tokom godine biće napravljena još jedna ekspedicija, kada će se male gomile treseta ugraditi u veće. Na jesen sve se sa terena odveze kući i ugradi u hrpu blizu kućnih vrata. To je žetva za koju nema mnogo brige. Čak i ako je vreme toliko loše da se treset nikada stvarno ne osuši, on će i dalje dobro da gori. Postoji i određeni osećaj zadovoljstva u tome da se postane nezavisan od trgovca ugljem.

     Trebali smo i ove godine da sečemo treset , ali još uvek je bilo puno pionirskog posla na ograđivanju i isušivanju i to je moralo imati prioritet.

    Osim seče treseta, juli je manje naporan mesec od nekih i stoga je najpogodnije vreme za održavanje poljoprivrednih sajmova. Drugi petak u julu je dan tradicionalnog sajma vune u Invernesu. Još se zove Sajam vune, iako se na njemu sada vuna ne prodaje. Vuna ovih dana ima svoj marketinški odbor i treba se pridržavati pravila i propisa u prodaji svog useva. Ali dan sajma vune i dalje zadržava atmosferu odmora. Postala je izložba i rasprodaja konja i svi koji mogu da odvoje dan idu na pijacu  da se sastanu sa prijateljima.

     Čuli smo da je još ponekad moguće pokupiti šetlandskog ponija za peticu i otišli smo u nadi da ćemo dobiti jednog za Helen. Ali očito se nešto dogodilo ili sa ponudom ili potražnjom ili oboje, jer su se svi Sheltiji te godine približili granici od dvadeset funti. Međutim, bilo je zadovoljstvo videti veličanstvene životinje koje su prolazile kroz ring. Vrhunski Clydesdale je povučen na blizu sto funti. Jedan se divio duhu svog vlasnika. Zasigurno je izgledao vredno neopisivo mnogo, sa svojim savijenim vratom, uglačanim kaputom i ogromnim, moćnim udovima. Sve ove domaće životinje imaju u sebi dostojanstvo koje nijedna držana radi zadovoljstva ili sporta nikada ne postiže. Možda su izgubili svoj divlji, urođenički ponos, ali barem se nikada ne maze ili cvile.

    Sledećeg dana nas je posetio diler, koji je praktično insistirao da kupi Charlija od nas. Imali smo najveću poteškoću da ga nateramo da prihvati naše odlučno odbijanje. Čarli je bio jedan od nas, rekli smo, čak i pod pretpostavkom da nikada nije radio ni jedan dan, sve dok je bilo zalogaja za nas, bilo bi zalogaja i za Čarlija. Na kraju smo umirili dilera šoljicom čaja i ispratili ga da napusti lokal. Pogledao nas je napola sažaljivo dok se penjao u svoj veličanstveni auto. Krajičkom oka sam mogao da vidim Čarlija kako se podiže petama sa radosnim podsmehom, na bujnom pašnjaku dole pored opekotine, i mogao sam se zakleti da je tačno znao šta se dešava. Od tog dana, naša privrženost je postala jača nego ikad za našeg mudrog, starog, smeđesmeđeg Charlesa.

       Finlay je došao jedne večeri, sa svojim rođakom Tomom i momkom sa susedne farme, da ošiša ovce. Džim i Bili su napravili lepez od drvenih oplata, a mi smo ovce bezbedno zatvorili pre nego što su naši pomagači stigli. Otišli smo unutra, sa zadovoljnim osmehom na licima, da na brzinu popijemo šolju čaja pre početka operacije. Ali očigledno smo potcenili snagu majčinske ljubavi. Ovce, odvojene od svojih jaganjadi, koja su patetično urlala po spoljašnjoj strani šake, napravile su jedan divlji stampedo, potpuno ignorišući opomene mlade Bes, koju smo ostavili na straži, i probili su šine. Za nekoliko sekundi celo jato se raspršilo i sve naše okupljanje trebalo je ponoviti. Srećom, ekipa je stigla ubrzo nakon ove katastrofe. Imali su sa sobom dva iskusna psa i među nama smo ubrzo držali situaciju pod kontrolom. Fascinantno je gledati dobrog psa i dobrog čoveka kako hvata poslednjih nekoliko tvrdoglavih članova stada. Ne koristi se ni tračak sile, ali oči čoveka nikada ne napuštaju zbunjene životinje. Sa strane usta čovek povremeno izgovara kratku komandu. Ispruženim štapom pokazuje; zatim, s nekom vrstom  hipnotizma, čovek i pas nameću svoju ujedinjenu volju ovci. Oni se strmoglave u preklop, kapija škljocne. Opuštamo se i dišemo slobodnije. Čovek i pas nameću svoju zajedničku volju ovci. 

      Muškarci su celu veče radili na ovcama. Čuo se samo zvuk škljocanja makaza i povremene tuče s neposlušnom životinjom . S vremena na vreme, Tom bi se tiho našalio, a Billy bi proklinjao mušice. Helen i ja smo izašli da pomognemo da unesemo runo u štalu, a onda sam je stavio u krevet — i dalje se šišanje nastavilo. Konačno, u deset sati, to je bilo učinjeno: poslednja ovca je zateturala i otišla da se pridruži svom potomstvu. Sveže ošišana ovca je možda najjadniji objekt na svetu. Bez finog, čupavog kaputa, njen obris je sve samo ne impozantan. Gde je, pitamo se, ta fina, arogantna životinja koja je udarila u prkos kada se pas približio njenom jagnjetu, pre samo mesec ili dva? Sigurno ovo nezgrapno telo, koje se ljulja na svojim vretenastim, vijugastim šakama, ne može biti njeno? 

     Muškarci su te večeri bili sretni zbog svoje šunke i jaja, a mi smo se svi opustili, golih smeđih laktova na stolu, sve dok poslednji nijansi zalaska sunca nisu nestali s neba.

      Kasnije smo spakovali runo u ogromne vreće koje nam je isporučio posrednik za vunu u Leithu i odvezli ih do kraja puta, da čekaju preuzimanje na plovku. Osigurana je prva ovogodišnja berba.

      I dalje trava nije bila spremna za košenje. Odlučila sam se, dok je bilo vremena, da se pozabavim preuređenjem kuće, pa sam krenula sa spavaćim sobama. Bili su ispražnjeni, zidovi i plafoni, jedan u plavoj i jedan u ružičastoj boji, ali farba se ljuštila. Sve što je trebalo da uradim, pomislila sam, dok sam oblačila stari kombinezon i vezala glavu maramom, je da sastružem ovu tegobu i na njeno mesto nanesem sloj krem ​​boje za zidove. Uzeola sam strugalicu i počela sa plafonom plave sobe. Ubrzo sam otkrila da je uklanjanje plave farbe otkrilo sloj prljavo bele boje ispod, a ispod toga neku neodređene nijanse zelene. Ali, nakon što sam počeola, moraola sam da nastavim i grebala  sam sve dok mi ruka i rame nisu bili skoro izgoreli od bolova, a vrat mi nije dobio trajnu napuklinu. 

       Mogao sam da provedem samo ograničenu količinu vremena na poslu, jer su krava, kokoši i bašta, koji su bili moja posebna zadaća, morali da se čuvaju, a velika jela su se kuvala tri puta dnevno. Postepeno je nešto počelo da izlazi iz zbrke na spratu. Ugodan miris sveže boje širio se kućom i konačno sam uspela pokazati neke rezultate u svom trudu. Bilo je neverovatno, utisak svetlosti i prostora i prozračnosti svetlo krem ​​farbanje je dalo spavaćim sobama. Kada su podne daske bile premazane, a rešetke obojene u crno, osećali smo da u svakom slučaju imamo dve zaista reprezentativne sobe. To je značilo da se mora rešiti ostatak kuće, jer je otrcanost bila sve očiglednija. Razvila sam priličnu strast za ukrašavanjem i bilo je vrlo zadovoljavajuće videti transformaciju koja se može postići. Uradila sam podest i zidove stepeništa i spustiola se do dnevnih soba. Tamo sam morala da obavim preliminarno malterisanje i osećala sam se kao profesionalac dok sam malterisala gipsom i gleterom. Ostavili smo kuhinju za kraj, izabrali lep dan, izneli sve što se može pomeriti na travu i krenuli zajedno, jer kuhinja nikada ne može dugo da stoji. Efekat svetle boje tamo je bio prilično zaslepljujući, jer je do sada drvo bilo depresivno smeđe boje. Konačno, farbala sam ulazna vrata i prozorske okvire u bogatu plavu boju, koja je kući dala prijatan sjaj. 

   

    Dok su se ove radnje odvijale u kući, trava je tiho i postojano sazrevala. Jednog toplog, mirnog jutra, Jim je prikačio kosilicu za traktor i, dok je Billy nesigurno sedeo na sedištu koje se ljuljalo, vodeći noževe, polako se kretao uz ivicu polja. Nije se moglo očekivati ​​da ću se tog dana koncentrisati na kuvanje gulaša i pite od jabuka, čak ni u svojoj sjajnoj kuhinji. Svakih nekoliko minuta gurala bih glavu napolje da nanjušim novopokošenu travu. Helen je kaskala uokolo u tragu kosilice, skupljajući cveće i vičući ohrabrujući muškarce. Postojao je osećaj uzbuđenja. Jedan miran, plavi dan sledio je drugi i bilo je dovoljno komešanja u vazduhu da se usev na zadovoljavajući način osuši. Pozajmili smo Bill-the-postove grablje i Charlie se mučio gore-dole skupljajući travu u vence. Okrenuli smo ga i napravili male šljunke i jedva da je kap kiše došla da prekine posao. Trava, pokošena u pravom trenutku, brzo napravljena i osušena suncem i vetrom, ima visok sadržaj proteina, dok ono što je stalno iznova kvašeno i prevrtano i tek konačno osušeno u čvrst, tamni splet, ima malo hranidbene vriednosti i služiće samo za popunjavanje praznine u trbuhu životinja. U narednim godinama smo se rvali sa senom sve dok se, skoro do iznemoglosti, zakleli da se više nikada nećemo truditi da pokosimo sve. Okačili smo ga na ograde, kao za pranje, da se osuši, videli smo kako se rikovi urušavaju u crni nered, imali smo sve vrste katastrofa od sijena, ali s tim prvim usjevom je zaista bilo zadovoljstvo nositi se.

     Jim je odlučio da dragoceno seno ne pravi u hrpe, već da ga pohrani pod zaklonom na udaljenom stanu. Nije bilo pravog potkrovlja, ali je napravio tavanice u banji, štali tako što je razvukao žičanu mrežu od zida do zida ispod rogova. Zatim je seno trpao u prostore između plafona i krova. Bili je sa sumnjom gledao na ovu operaciju. To je svakako bila inovacija, ali je uspela. Seno se savršeno držalo tokom zime, osim u jednom delu gde je sneg probijao kroz neuklopljeni krovni prozor, a izolacija je održavala zgradu toplom. Za potrebe ishrane nije mogao biti zgodniji. Sve što je trebalo učiniti je uzeti viljušku i srušiti seno na gladne životinje ispod.

     Jedini prekid u našim danima košenja sena tog leta nije došao zbog vremena, već od četiri prasića na vresu. Oni su u to vreme već bila ogromna stvorenja, sa snažnom vlastitom voljom i visoko razvijenom radoznalošću. Stajali bi na zadnjim nogama, njuške oslonjene na ogradu svog ograđenog prostora, skenirajući privlačan horizont. Kombinovani pritisak je obično bio prevelik za ogradu, kakva je bila čvrsta. Začulo bi se pucketanje i zveket, i Helen: 'svinje su napolje!' Odbacili bismo sve oruđe koje smo držali i žurili da oteramo četiri velika trupa s polja kukuruza. Ponekad bi bili prebrzi za nas i zabili bi se u kukuruz, praveći četiri odvojene piste kroz predivne uspravne stabljike. S vremena na vreme zastajali bi i okretali se da nam se zezaju od svojih nestašnih, oči koje ne trepću. Verujem da su jako uživali u tim hajkama. Smatrali smo ovo iscrpljujućim, toliko da smo odlučili da je jedina stvar koju treba da uradimo je da spakujemo svinjetinu na tržište. 

     Snažno su se opirali našim zajedničkim naporima da ih utovarimo na plovak. Vozač je izgubio živce, ljupki letnji jutarnji vazduh bio je oskvrnjen bučnim povicima i napravili smo nekoliko slikovitih dodataka našem rastućem rečniku narodnog jezika! Ali na kraju smo ih odbili i na kraju dana su se pokrili slavom postižući prilično spektakularne cene na pijaci. Jim je bio toliko ushićen da je kupio još šestoro mladih odjednom. Radili smo do kasno te noći, pripremajući im čisto mesto na vresku. 

 

    Prodali smo i koze i od tada nismo imali više problema sa hirovitim plemenom, smatrali smo da nam više smetaju nego što su vredile. Vezani, oni su stalna briga. Neprestano ih treba premeštati na svežu zemlju. Imali smo samo jedno drvo. Koze su nekoliko puta odgrizle koru i tako iga polako ubile. Smatrao sam da je koze mnogo teže pomuzeti od bilo koje tek oteljene junice. Za posao je uvek bilo potrebno nas dvoje – jedan za držanje, a drugi za vađenje mleka, a na kraju ovog zamornog posla na dnu kante bi bilo najviše nekoliko pinti. 

    Mislim da je Heleni bilo žao što nas vidi, ali Jim i ja se nismo mogli da pustimo suzu. 

     Helen je brzo razvijala ličnost. Ustalasajući pet godina, postala je, kao što smo i zamišljali, izuzetno nezavisna i prilagodljiva. Rođenje i smrt prihvatila je kao sunce, sneg i nicanje semena u svojoj bašti. Smrt ju je, mislim, ponekad zatekla , posebno kada bi se neočekivano pojavila, recimo, obožavana žuta kokoška, ali onda bi došlo još jedno rođenje i sena bi nestala. Volela je dovoditi Hope na mužu i bilo je zabavno gledati malu figuru u plavim majicama, kako maše štapićem od lešnjaka i ispušta odgovarajuće zvukove, dok se veliki, smeđi trup krave njiše uz polje. Pokazala je veliku brigu za dobrobit svih životinja i provodila bi sate pokušavajući da vrati majci zalutalo janje. Mogla je čuti i videti sa zapanjujućom oštrinom; bio je to tihi svet u kojem je živela i svaki zvuk koji bi poremetio tišinu morao se odmah protumačiti. Bess je samo morala da podesi lajanje a Helen bi dojurila sa vestima. 'To je Feely (Finlay), mama, vidim ga kako dolazi uz vresak s Tomom. P'raps žele posuditi kosilicu.' Bilo je više nego verovatno da je to zaista bilo objašnjenje toj galami. Jednom mi se dogodilo da sam prva ugledala natovareni kamion koji je išao niz brdski put do nas. 'Za nekoga ima tovar slame', rekla sam, zureći u vozilo koje je izgledalo kao dečija igračka, koje puzi niz padinu. 'Ne slama, mama, u njoj je seno', rekla je Helen stvarnim tonom. Pogledala sam ponovo, ali za života nisam mogao da razlikujem zelenkastožutu boju sena od zlatnožute slame na toj udaljenosti. Heleni je to došlo sasvim prirodno.

      Intenzivno se zanimala za vremenske prilike, instinktivno shvatajući uticaj koji ono ima na sve naše živote. Zvezde su imale duboku fascinaciju za nju. One su njena svetla. Ova fascinacija je rasla tokom godina, a njena sadašnja ambicija je da postane astronom. Jim i ja smo iscrpili naše znanje o ovoj temi i preneli sve legende koje poznajemo. Dali smo joj dve zvezdane knjige i često nas izvlači, u blistavoj hladnoj noći, da identifikujemo planete i tražimo zvezde padalice. Inače to ne bismo rasdili.  

    Tokom tog leta počela su je 'svrbeti noge'. Već je mogla s nama hodati uzbrdo od tri ili četiri milje. Sada je pokazivala jasne znakove želje da povremeno ode sama. Ponekad bi otišla u Woodend, ponekad u Macleans, gde je mlada Bertha uvek bila spremna za igru. Gledali bismo je kako napreduje sa mesta gde smo radili, videli malu figuru kako skakuće od tornja do grla preko močvarnog tla, gledali kako nestaje iza uzdignute obale na strani opekotina i izranja nekoliko sekundi kasnije s druge strane vode -splash. Uvek je bila sigurna u dobrodošlicu u kućicu, gde bi popila mleko , ili limunadu, ako je dan bio topao, i ponela palačinku i slatkiš za put kući.

      Bila je velika za svoje godine, snažna i nezavisna, ali ipak nije bila mnogo više od bebe. Svaki dan, posle večere i posle večere, hvatala sam je na kolena i čitala joj priču, iz knjige sa velikim slovima i sa dosta slika. Jednog dana sam iznenada shvatiola da ona raste. Bilo je mokro i mesila sam tortu u kuhinji. Helen je mirno sedila u dnevnoj sobi. Odjednom je došla do mene, bacila otvorenu knjigu usred brašnastog nereda na sto i počela, sasvim mirno, da mi čita. Reči su bile jednostavne i uglavnom od jednog sloga, ali nije oklevala. Samo sam zadržala dah i slušaola. Činilo mi se kao malo čudo. Za nju je to bila najjednostavnija stvar na svetu, sasvim očito. Od tog dana nastavila je stalno čitati i jedina nam je poteškoća sada da je opskrbimo knjigama.

      Helen je smatrala da je bežični uređaj bio veliki užitak tokom te prošle predškolske godine i pevala je po kuhinji uz 'Music and Movement', tapkala pokerom na 'Time and Tune' i pevala iz sveg glasa s Williamom Applebyjem. Čak je slušala, oduševljena, avanture s praistorijskim čudovištima u 'Kako su stvari počele' i insistirala na tome da se 'Nauka i zajednica' upali punom parom, iako niko od nas nije znao šta je od toga napravila!

      Nikad joj nije bilo dosadno – svaki dan je donosio nešto drugačije. Vremena slavlja, kao što su Božić, Noć veštica i rođendani, s nestrpljenjem je očekivala i pripremala za njih.

      'Kako mora da je usamljena!' nekoliko naših prijatelja je reklo, u različito vreme. Bez sumnje su imali u mislima sliku jedne male devojčice okružene hektarima i hektarima samoće i tišine. Od udobnosti predgrađa, gde se iza ugla nalaze ledene lizalice, izlozi puni svetlucavih igračaka i autobus koji vozi horde dobre dece na subotnju jutarnju filmsku predstavu, ova vizija je sigurno bila nešto od čega te malo spopadne drhtaj.

     Ona je nesumnjivo sama, u smislu da je svako od nas sam, do kraja vremena. Ali naučila je da se suoči s tom samoćom od početka, odrasla je uz to, tako da zna da to nije strašna stvar. Oduvijek je morala sama preći zadnji deo puta od škole, stazom kroz vresak. 

    Sve u svemu, do kraja tog drugog leta osetili smo da naš plan za Helen funkcioniše bolje nego što smo se nadali.

Poglavlje 9 

ODMOR

Kombinacija žetve sena (mada je ovo bila relativno laka) i krečenja kuće, isprepletena teranjem svinja, ostavila nas je, morali smo priznati, pomalo umorne i zaista veliki zadatak godine - žetvu kukuruz — tek je trebalo da dođe. Sve je bilo pod kontrolom; krompiri su bili u punom cvatu, nove svinje su još uvek bile u zreloj fazi, mladice su se naselile u svom dubokom leglu. Odjednom, istovremeno u naša dva uma, skočila je ideja da bi mali odmor, samo dug vikend, bio divan! Još smo imali Billyja. Možda ga nećemo imati još godinu dana, ali trenutno smo ga imali. Nikada nismo imali ni najmanju zamerku da ga ostavimo u potpunosti kada smo morali biti odsutni celi dan na pijaci. Bio je pošten kao dan i dobro je navikao da se brine o sebi.

Sigurno bismo ga mogli ostaviti da se nosi za vikend? pitali smo se. Bila je to više izjava nego upit i u roku od dvadeset četiri sata smo odlučili.

Kod nas se nikad ne pitamo kakav će oblik imati kratak odmor. Jednostavno se skupljamo, nešto posteljine i nešto hrane u stari kombi i krećemo. To je zapravo pola radosti toga, saznanje da možete, u roku od nekoliko minuta, gotovo (mada ne baš!) dok ptice zaleću, biti na putu. Nema zamornog planiranja i izmišljanja i muke oko troškova. Kombi je tu, moramo jesti gde god da smo, a nekoliko galona benzina ne može probiti banku.

Odlučili smo da krenemo u petak i da se vratimo do sledećeg utorka popodne. Otkopao sam dva gumena dušeka na naduvavanje, stari Helenin dušek za krevetić i tople vreće za spavanje. Spakovao sam tri konzerve keksa hranom, napunio kutiju za jaja, skupio asortiman tanjira, šoljica, noževa i viljuški, kupaćih kostima, starih gumenih cipela, dodatnih odevnih predmeta, bivaka, knjige ili dve i fotoaparata, u komplet -torbu, i bili smo spremni za put.

Gde ići, nikada nije problem; zapad nam je u krvi i mi jednostavno gravitiramo prema njemu, kao što se ptice sele sa suncem. Bili je bio od velike pomoći i prilično je ušao u duh stvari. Čak je i počistio kombi i zalepio malo platna preko dela krova koji prokišnjava, a zatim je napunio dodatnu kantu benzinom i stajao sa strane kako bi nam začuđujuće mahnuo. Možda je sumnjao da će nas ikada više videti sve žive.

Bilo je kišilo, i svakako prilično prohladno, dok smo puzali uz 'overside'. Okrenuli smo glave na vrhu uzvisine i bacili pogled na naša mala polja sazrelog kukuruza, krompira i korenja. Ovce i goveda su u daljini izgledale male, bespomoćne tačke. Osećali smo se pomalo krivima što smo napustili ove naše voljene tiranine, čak i na nekoliko dana, ali – 'Ah, sve će biti u redu bez nas', rekli smo, da nam olakšamo um, i polako smo se zalili na sever i zapad .

Prošli smo kroz Beauly, Muir od Orda i Garvea – sva su prijatna mesta, ali samo malo pitoma. Zatim smo skrenuli na močvarni put i znali smo da smo zaista na putu. Nad brdima je bila siva magla, a opekotina je bila penušava od ćilibara nakon kiše. Svakim kilometrom autentični miris zapada dolazio je do nas sve jače - ničeg sličnog nema nigde. Napravljen je od mirisa vlažnog vreska i morske klupe, magle i brdskog zraka i uvek nam ide pravo u glavu. Šire smo otvorili prozore i gurnuli nos, kako bismo oduševljeno ponjušili. Helen je stisnula Vojvotkinju oko vrata i počela pipajući tražiti njenu lopaticu i kantu.

Krstarili smo uzduž jezera Loch Broom u Ullapool, prošli poslednju zaostatku sela i tražili skretanje prema moru. Znali smo da tog dana jednostavno moramo zavući ruke u morsku vodu. Još kilometar ili nešto više, a mi smo jurili uz duboke kolotrage prema malom svetioniku. Tačno na mestu zaustavili smo se na uzdizanju svetlozelenog travnjaka. Pravo napred ležala su Letna ostrva; voda između njih je blistala na bledoj, večernjoj sunčevoj svetlosti. Sedeli smo trenutak gledajući i slušajući pljuskanje malih talasa na šljunčanoj plaži. Onda se Helen, već bez cipela, spustila pravo do ivice vode, a mi smo krenuli za njom, šetajući u dokolici, kao da postoji svo vreme na svetu za sve - zapad nam je već nametnuo svoj ritam.

Sa savremene tačke gledišta, prosečan zapadni coaster je promašaj: on nema ambicije, nema nagona. Pošto nema želju da zauvek bude 'bolji', smatra se lenjim i bespomoćnim. Istina, ranije su mnogi ljudi sa zapada odlazili u Ameriku i Kanadu, gde su se neki od njihovih potomaka proslavili; čujemo za nekoliko, ali o mnogima nema zapisa. Nije uvek shvaćano da su te emigracije, u većini slučajeva, provodili nemilosrdni, vanzemaljski posednici, koji su se pojavili nakon što se pravi klanski sistem slomio. Muškarce su oterali u čamce, žene i decu ukrcali, a pesme koje su se vraćale preko vode dok su čamci izlazili bile su jadikovke, gorke, beznadne jadikovke. 

Mnogi doseljenici bi sedeli godinama posle, gleda preko 'pustara mora' i u svojim snovima 'vidi Hebride'. Nije imao prirodnu želju da napusti svoju rodnu obalu - zašto bi? Vremena su možda bila loša, ali mogu biti loša bilo gde. Barem, sve dok se on nije mešao, zapadni koster nikada nije morao gladovati. Čak i ako bi usevi potpuno propali, mogao je dobiti ribu iz mora, a svoj komad divljači s brda. Sama alga je bila ukusno jelo, puno joda i minerala koji daju zdravlje. I imao je svoj horizont; mogao je videti stvari u svetlu beskonačnosti, što je jedini način da se dobije prava perspektiva. Zašto bi hteo sve ovo zameniti za ludu jurnjavu za novcem? Šta bi novac mogao kupiti da mu ne donese zavist i nezadovoljstvo, bolna glava i čir na stomaku? Zapadna obala će prepustiti drugima da postignu briljantnost kao političari i administratori. Takođe će prepustiti drugima da postanu špijuni ili izmisle nuklearnu bombu. Dajte mu tri sobe za smeštaj porodice, nekoliko hektara i čamac i on će biti najsrećniji čovek na svetu. I dalje veruje u sreću.

Ove misli su nam bile u mislima, dok smo se osvrnuli na Loch Broom i videli sićušna polja koja se spuštaju do ivice vode. Svaki centimetar zemlje bio je obrađen; male komadiće kukuruza i krompira i korenja bili su svetli i cvetali. Prirodno gnojenje zveri, plus primena morskih algi i peska od školjki, rezultiralo je visokim stepenom plodnosti u zemljištu. Ovce Cheviot koje su pasle sve do ivice vode izgledale su izuzetno dobro i snažno. Košenje sena je bilo u punom jeku i svaki raspoloživi par ruku bio je zauzet vešanjem trave na tronošce da se suši.

Kad se Helen do mile volje progutala u bistroj, zelenoj vodi, potražili smo izvor, skupili naplavinu i napravili kamin. Ubrzo su šunka, jaja i paradajz cvrčali u tiganju, a mi smo lagano jeli, popili se toplim, ukusnim čajem i opušteno se opružili na travnjaku. Sunce, mesec i zvezde trebali su biti naši satovi sledećih nekoliko dana. Naš sat ionako nije bio pouzdan i hteli smo odbaciti svaki osećaj hitnosti. Nije bilo krave za mužu, nije bilo svinja ni kokošaka koje bi se hranile, nije bilo jaja za sakupljanje, nije bilo korova na koji bi se trebalo paziti - ništa nije ometalo naš ulazak u bezvremenost. A to je sigurno onoliko blizu koliko ćemo ikada doći do uvida u beskonačnost, ove strane Styxa.

Kada je Helen počela da zeva, odmotao sam njen dušek i stavio ga preko dva prednja sedišta kombija. Jim je srušio ostala sedišta, kako bi stražnji deo bio ravan, a mi smo digli u vazduh gumene dušeke i tu ih položili po dužini. Vojvotkinja je bila smeštena u bivaku, zajedno sa trgovinama.

Helen je zaspala za nekoliko minuta. Polako smo oprali i osušili suđe i skuhali sebi još jedan čaj, dok su boje zalaska sunca nestajale sa neba, a mali bljeskovi svetlosti počeli su da žmirkaju sa dalekih rtova. Bilo nam je mrsko da spavamo. Zašto su se, u svakom slučaju, leti ljudi trudili da žive u kućama? pitali smo se, i opet smo našli kontradikcije u sebi. Voleli smo svoju malu kuću, svaki njen štap i kamen. Voleli smo veze koje su nas držale za rad kultivacije, i poznavali smo svaki kutak svakog našeg polja. Videti ih dobrog srca predstavljalo nam je najdublju vrstu užitka. Gledati nešto jestivo, bilo šta, čak i zelenu salatu, kako raste, na mestu gde pre nije raslo ništa osim korova, bilo je nešto najzadovoljnije što smo znali. Ipak smo bili ovde, potpuno sretni kao nomadi! Otkrili smo još dublji nivo postojanja.

Jim mi kaže da su Stjuartovi oduvek bili prilično zadovoljni među ljupcima i ja, Stewart po usvojenju, rado bih udružio snage s njima. Nakon Pobune '45., mnogi od njih su bili primorani, kao i drugi iz pokreta otpora tog vremena, da odu u brda, a njihovi potomci do danas se teško prilagođavaju. Svakog leta neki od njih dižu svoje male, smeđe šatore na rubu naše močvare i prave nam limene tepsije u zamenu za naše odbačene komade odeće i kože od cipela. Njihova smeđa lica su mršava i naborana, ali su im oči blistave, i čuli smo ih uveče kako stružu uz gusle iz zabave, a da im niko u miljama ne baci ni šest penija. Oni možda nisu baš korisni članovi društva, ali oni zadržavaju svoju posebnu marku integriteta dok su mnogi opštinski većnici izgubili svoj, negde na putu. Ko zna?— oni će možda bolje umreti na snopu vreska pod zvezdama nego on na svom opruženom, prošivenom krevetu.

Ujutro smo svi rano bili budni i ležali smo, ušuškani u vrećama za spavanje, gledajući kako ribarska flota plovi u Loch Broom. More je bilo blistavo blještavo plave i zlatne boje. Nebo je bilo ogromna, kristalna kupola. Bilo je to jutro ceremonijalnog sjaja. Normalna klima na zapadu je vlažna i bez sunca, možda, ali, što je smešno, gotovo u svakoj prilici kada smo bili tamo, dolazili smo ovih prekrasnih, šarenih dana.

Nakon doručka spustili smo se na plažu i okušali se u vodi. Helen se okupala, a mi smo tražili ahate među kamenčićima. To jutro nas ne bi iznenadilo da smo otkrili zlato! Skupili smo još naplavine i gledali galebove kako klize po moru, a dan nam je klizio iz glave.

Uveče smo ušli u vreće za spavanje i ležali posmatrajući zalazak sunca, sve dok nismo mogli da se identifikujemo sa svakim oblačićem na nebu, svakim odsjajem svetlosti, svakom snopom boje. Svi sitni bolovi i brige koje su mrsile površinu našeg svakodnevnog radnog života bile su izglađene dok smo stupili u kontakt sa ovim udaljenim, nezemaljskim stvarima. Stalno su bili sa nama kod kuće, ali tamo smo ih gledali drugačije. Kada bismo gledali u nebo, obično smo pokušavali da predvidimo kakvo se vreme sprema - kiša da nabubri korenaste useve ili sunce da sazre žito. Sada, mogli bismo da vidimo nebo kao nebo, zakon za sebe, ne nužno nešto što bi doprinelo našim malim ciljevima. Trenuci odvajanja i preispitivanja oživljavaju. Jedan takav trenutak, ako je dovoljno intenzivan, može ostaviti utisak na um koji će izdržati celi život. 

Univerzum nije ugodno mesto posebno dizajnirano da zadovolji ljudske potrebe. Kada bi svi mogli iznova da shvate tu činjenicu svakog jutra, možda bismo trebali trošiti manje vremena na smišljanje načina da jedni druge istrebimo. Trebalo bi da budemo zahvalni, kao što je majstor, za treptaj sunca da nam ugreje kosti leti i ljubaznost kamene pećine da nas zaštiti od snega; trebali bi ponovo biti u kontaktu. za treptaj sunca da nam greje kosti leti i ljubaznost kamene pećine koja nas štiti od snega.

Nedelju smo proveli lutajući uz vrh litice do sledećeg zaliva. Ostrvo Svetog Martina ležalo je zeleno i napušteno usred njega. Sveci su voleli ostrva i vidim u čemu je stvar. Ponekad je teško ostati dovoljno ostrvo za sebe, ali živeti na njemu večno izgleda kao izbegavanje problema. Teška stvar je ostati u kontaktu na kopnu. Ima mnogo više svetaca od onih koji su zabeleženi u analima svetosti.

Helen je skočila ispred nas na proljetnom travnjaku. Ona je bila mali, gipki komad ljudskosti, u redu, a ipak je bila dio plavog jutra, krivudavog vala, klizeće morske ptice, povučenog neba. Pogled na nju učinio je da se osećamo nespretno i nespretno, dok nas je teret života pritiskao na ramena.

Krenuli smo prema plaži i pustili bistru vodu da nam se vrti oko gležnjeva. Pronašli smo prekrasne žlebove, oblikovane školjke, glatke kamenčiće u boji, delove svetlucave morske trave. Progutali smo puna pluća ozona. Svet je bio jedno ogromno jutro, prepuno svetla, i shvatili smo zašto Gael ima za svoju obećanu zemlju 'T IR NAN O G ', zemlju mladosti.

Dok smo se vraćali na vidiku našeg kampa, kasno popodne, tri velike, smeđe krave pogledale su nas zaprepaštenim očima i otišle odjurivši preko rita. Šta su napravili od našeg upada u njihov domen? pitali smo se. Trenutak kasnije znali smo odgovor - oni su ga sigurno izvukli na najbolji mogući način. Tepsija koju sam ostavila napunjenu oribanim krompirom, spremna za naš večernji obrok, bila je prevrnuta i njen sadržaj je potpuno nestao. Krava voli tetovažu! I mi, kada smo željni, nakon dugog dana u vazduhu. Nije bilo ništa drugo nego doneti vodu i izribati još puno krompira za večeru. Za sat vremena sedeli smo prekrštenih nogu oko vatre, jeli pire krompir i poširana jaja i pili ciganski čaj. U vazduhu je bila magija, čista i jednostavna magija življenja i dodira sa trenutkom.

Sledećeg dana odlučili smo stići do zaliva Gruinard i tamo provesti posljednju noć, pre nego što smo krenuli kući. Pamtio sam ga od pre dvadesetak godina, kao začarano mesto, gde je zelena voda penila nad blistavo belim peskom. Za mene je to tada bila 'vilinska zemlja napuštena'. Setio sam se, bio je široki travnjak gde smo mogli napraviti svoj kamp. Obišli smo Dundonnell i obalu Little Loch Brooma i prošli pored alarmantnog broja obaveštenja koje su najavljivale 'Čajeve' i 'Bed and Breakfast', izvan okućnica, koje su izgledale jedva dovoljno velike da prime svoje vlasnike, a kamoli zalutale posetioce Pogledao sam kartu, iako nije moglo biti sumnje da smo na pravom putu. Onda su počeli automobili, i karavani, i gomile biciklista. Dvadeset godina pre toga bio je događaj sresti jednog gazdara na putu,

Kad smo zaobišli zadnji zavoj, u zalivu zaliva, morali smo oštro skrenuti na ivicu puta, jer nas je veliki sportski automobil zamalo izgubio. Zeleni travnjak bio je prošaran automobilima, karavanima i šatorima svih vrsta. Na jednom čistom prostoru neki mladići su šutirali fudbal. Uz cestu je stajala velika posuda, jasno označena s 'Refuse'. Da je služio svojoj svrsi, mogao bi mu se oprostiti što je tu, ali otpad je očigledno bio razbacan ovde, tamo i posvuda, po pesku, travi, putu.

Kada je moja užasnutost malo splasnula, počeo sam da shvatam da je odlična stvar što su drugi otkrili ovo mesto. Naravno, nikada ne treba grliti utočište za sebe. Video sam debele, smeđe bebe kako teturaju po karavanima, majke kako leže s nožnim prstima u pesku. Bilo je dobro što su bili tamo, ali u mom zajedničkom raju napravio bih zakon da svako mora zakopati svoje smeće, pod kaznom proterivanja.

Bilo je kasno jer smo se uvukli u jedino skrovito mesto koje smo mogli pronaći, na drugom kraju zaliva, pored opekotine. Helen je pojurila preko peska u vodu. Još je bila u Abrahamovim grudima i videla samo ono što je želela da vidi. Voda je bila bistra, pesak mekan kao što je ikada bio.

Večerali smo rano, jer je magla dolazila iz mora i uvlačila se u naše vreće za spavanje. Onda su počele mušice! Udarali smo ih i šamarali, a zatim pokušali da ih popušimo. Pokrili smo se losionom i potpuno zakopali ispod pokrivača. Ništa nije bilo dobro; ležali smo grebajući i bacajući se kroz male sate. Konačno, oko pet sati, nismo više mogli izdržati pa smo se navukli, bacili sve u kombi i pobegli.

Puzali smo uz dug, strm uspon do sledećeg rta, gde nas je dočekao slastan povetarac. Zaustavili smo se i pustili da se igra oko naših vrućih, bolnih udova. Tek tada, na ljupkom ranom suncu, zaista smo ispitali štetu koju smo pretrpeli. Lica, ruke i noge su nam bile prekrivene kvržicama i plikovima fantastične veličine – bilo bi smešno da nije bilo tako strašno iritantno. Opet smo se namazali losionom i dok smo to radili, prošao je pastir sa svojim psima za petom. 'Da, lepo je jutro', rekao je i nije uspeo sakriti čuđenje u očima dok nas je tako rano ujutru video kako se lečimo pored puta. Naravno, nikada ne bi ni sanjao da to komentariše, a nakon što smo se dogovorili o lepom vremenu, razgovarali smo s njim o napretku njegove jagnjadi i drugim pastirskim stvarima. Mogli bismo zamisliti njegovu ženu kako uživa u malim vestima koje će joj ispričati te večeri za večerom!

Naložili smo vatru, zakuhali naš kotlić i skuhali slaninu na lepom povetarcu na rtu. Naše raspoloženje se podiglo, kad su nam se plikovi povukli, i ponovo smo počeli da gledamo oko sebe mirnim očima. Do sredine jutra bili smo u Gairlochu i morali smo tamo stati na pola sata kako bismo Helen poslednji put bežali po pesku. Zatim smo krenuli putem uz Loch Maree do Kinlochewea, a odatle do Garvea i naše vlastite teritorije. Celim putem, leđima okrenuti zapadu, želeli smo da se okrenemo na sledećem zavoju. Ali to je način na koji odmor treba završiti; uhvatili smo ga na krilu i znali smo da će biti s nama zauvek.

Bili nas je dočekao svojim uobičajenim, veselim osmehom i odmah smo videli da je sve u redu. Obišli smo životinje i bacili pogled pun ljubavi na polja. Zatim, kako je bilo mokro, naložili smo vatru na ognjištu i mirno sedeli na njemu, zadovoljni što smo opet zagrljeni uz svoja četiri zida.

Poglavlje 10

'GRAND LAMBS!'

A FTERtaj naš praznični izlet za koji smo otkrili da moramo, s vremena na vrijeme, udovoljiti svojoj želji da lutamo. Proveli smo nekoliko dugih poslijepodneva skupljajući brambu na strani jezera Loch Ness. Mislim da su to mora da su najsočnije drače na svijetu, one koje rastu s korijenjem u vodi. Strana jezera je idealno mjesto za ciganski obrok: ima natopljenog drveta za vatru i prirodnog skloništa u zamršenom šipražju ako padne kiša. Ekspedicija tamo dole nikada ne uspeva da donese blago. U proljeće su jaglaci, vrbe i ljubičice; ljeti zvončiće i šumske jagode; zimi, božikovine. Jesen je, naravno, najplodnije godišnje doba. Na staklenom grožđu ima trnjeva sa cvatom, i briljantnih jarebica i bobica. Ispod drveća rastu mnoge vrste gljivica, uključujući jarkocrvene, bijele pjegave, bajkovita sorta. Često poželim da budem siguran koji su jestivi, pa da ih stavimo u naš gulaš, kao što to čine Francuzi. Od bradavica pravimo žele i džem, a jednostavnim utapanjem u šećer u vino koje po izgledu, pa čak i po ukusu, veoma podseća na porto. Od bobica rowan sa vlastitih stabala uvijek pravimo vino. Od njih sam ponekad pravila žele, ali i sa dodatkom jabuke je prilično gorak kao namaz za čaj, a stvarno popularan samo kao užitak uz meso. Vino je dječja igra za napraviti. Bobice jednostavno prelijete kipućom vodom, dodate komadić korijena đumbira i ostavite da odstoje deset dana. Onda—boca! Nakon godinu ili više dana sazrijevanja, ovo vino je stvarno dobro, blijedo jantarne boje i s popriličnom snagom. Jednom našem prijatelju dali su čašu i zamolili da identifikuje svoje piće. Otpio je gutljaj, otkotrljao oko usta, pucnuo usnama i svečano izgovorio: 'Liker viski!' Na trenutak sam pomislila da me vuče za nogu. Kada sam vidio da nije, bio sam prilično zadovoljan! Pomislio sam na sukobe koji su se vodili na ovim brdima prije mnogo godina zbog destilacije viskija. Sjetio sam se podmetanja i slomljenog srca koje je uključivao ilegalni posao, bureta koje su morale biti bačene u jezero kada su se akcize pojavile na horizontu, potrage koje su trajale godinama, iako dragocjene stvari nikada nisu pronađene. Ipak, ja sam bio ovdje, otvoreno pravio svoj napitak, bez ikakve vrste aparata, veselo zaobilazeći sve vrste tarifa i ograničenja i nudeći supu za sve i svašta. Ima šta da se kaže za život na grbači. Šteta bi bila da laka razmjena proizvoda širom svijeta, koji puni džepove mnogih srednjih ljudi, trebalo bi da nas natera da potpuno previdimo resurse koji su nam na raspolaganju. U doba pritisnutog dugmeta, kada je minimum truda za maksimalan povratak slogan za život, šta će biti podsticaj preduzeću? Kreativni napori nekolicine ostavit će mnoge razjapljene, nesposobne za čudo, praznih očiju od dosade. U ovim uslovima, rat bi mogao izgledati kao olakšanje beskrajnom dosadu. Spriječeno dijete će uživati ​​u uništenju; to je sredstvo za privlačenje pažnje na njegovu nevolju, ako ništa drugo. Dajte dječaku planinu da se popne i on će zaboraviti na želju da šutne svog susjeda po potkoljenicama. On će biti previše zahvalan što je drugi momak tu, držeći se za drugi kraj užeta da ga drži. U doba pritisnutog dugmeta, kada je minimum truda za maksimalan povratak slogan za život, šta će biti podsticaj preduzeću? Kreativni napori nekolicine ostavit će mnoge razjapljene, nesposobne za čudo, praznih očiju od dosade. U ovim uslovima, rat bi mogao izgledati kao olakšanje beskrajnom dosadu. Spriječeno dijete će uživati ​​u uništenju; to je sredstvo za privlačenje pažnje na njegovu nevolju, ako ništa drugo. Dajte dječaku planinu da se popne i on će zaboraviti na želju da šutne svog susjeda po potkoljenicama. On će biti previše zahvalan što je drugi momak tu, držeći se za drugi kraj užeta da ga drži. U doba pritisnutog dugmeta, kada je minimum truda za maksimalan povratak slogan za život, šta će biti podsticaj preduzeću? Kreativni napori nekolicine ostavit će mnoge razjapljene, nesposobne za čudo, praznih očiju od dosade. U ovim uslovima, rat bi mogao izgledati kao olakšanje beskrajnom dosadu. Spriječeno dijete će uživati ​​u uništenju; to je sredstvo za privlačenje pažnje na njegovu nevolju, ako ništa drugo. Dajte dječaku planinu da se popne i on će zaboraviti na želju da šutne svog susjeda po potkoljenicama. On će biti previše zahvalan što je drugi momak tu, držeći se za drugi kraj užeta da ga drži. U ovim uslovima, rat bi mogao izgledati kao olakšanje beskrajnom dosadu. Spriječeno dijete će uživati ​​u uništenju; to je sredstvo za privlačenje pažnje na njegovu nevolju, ako ništa drugo. Dajte dječaku planinu da se popne i on će zaboraviti na želju da šutne svog susjeda po potkoljenicama. On će biti previše zahvalan što je drugi momak tu, držeći se za drugi kraj užeta da ga drži. U ovim uslovima, rat bi mogao izgledati kao olakšanje beskrajnom dosadu. Spriječeno dijete će uživati ​​u uništenju; to je sredstvo za privlačenje pažnje na njegovu nevolju, ako ništa drugo. Dajte dječaku planinu da se popne i on će zaboraviti na želju da šutne svog susjeda po potkoljenicama

. On će biti previše zahvalan što je drugi momak tu, držeći se za drugi kraj užeta da ga drži.

U sopstvenom životu morali smo da isplaniramo djelić razonode. Otkrili smo da je relativno jednostavno, ako se ne pojavi hitan slučaj, organizirati nedjelju u dan opuštanja. Životinje bi bile nahranjene nešto kasnije nego inače, a do jedanaest sati bi bili obavljeni svi potrebni poslovi. Tada bi šest sati ležalo pred nama, da ih koristimo kako želimo. Da smo imali tešku sedmicu na poljskom radu, ponekad smo bili manje-više obavezni da ovu čaroliju podijelimo na dva sata, tokom kojih bi se jedan od nas ispružio gore, s knjigom, dok bi se drugi upuštao u neku tihu smicalicu sa Helen. Onda bismo jedno drugom olakšali sa šoljicom čaja na poluvremenu. Ali najčešće bismo, u svakom slučaju ljeti i jeseni, stavili jabuku i pogaču u džepove i krenuli u brda.

Što smo bliže živjeli s brdima, to smo ih smatrali privlačnijima. Daleko od njih, nikada nismo bili sasvim sretni i dan u gradu nije imao pravu draž za nas. Kada bi naš neposredni posao bio gotov, lutali bismo uokolo, razgledali izloge, kupovali nedeljne novine, popili šoljicu kafe, mislili u sebi: 'Ovo je promena, opuštanje, uživam u ovome'. Ali dobro smo znali da nismo, zaista. Trenutak oduševljenja bi došao kada bismo ponovo stigli do vrha puta i ugledali obrise brda i osjetili dašak visokog zraka.

Na ovim nedjeljnim ekspedicijama ulazili bismo pravo u nabore brda. Jedno od naših najomiljenijih mjesta bila je obala malog, bezimenog lochana, na pola puta do Glen Urquharta. Sjedili bismo tamo mirnog dana i osluškivali tišinu. Helen je obožavala ovu igru. Čučnula bi, 'smrznuta', poput mladog zeca, zaokruženih očiju, nagnutih ušiju, čekajući da uhvati prizore i zvukove. Gledali bismo dašak vjetra koji se talasa kroz rogoz i preko lica vode. Čudan oblik bi zalepršao nebom prema nama. 'Čaplja!' jedan od nas bi šaputao i mi bismo gledali kako se mršavi, sivi oblik krila polako približava i konačno se slaže na krajnjem rubu ločana. Izgubili bismo ga među šašom, a zatim ga ponovo pronašli i gledali kako mukotrpno ispituje blato.

Pregledali bismo mahovine pod našim nogama, zavirili u srce sićušnih cvjetova koje su držali, gledali, fascinirali, kako kukaju insekti kroz travu. Većini ovih oblika života nismo mogli da damo ime: zapravo nismo znali ništa o njihovim načinima, ali stvar koju je trebalo da uradimo bila je da ostanemo apsolutno mirni i pustimo ih da govore sami za sebe.

Na povratku, Helen bi jurila naprijed, skačući s trna na grlo, a dok smo se približavali svom domu, pjevali bismo i pričali jedno drugom priče i iskreno raspravljali šta bismo najviše željeli za večeru.

Septembar je uvijek anksiozan mjesec na ovim visinama. Iako je sijeno bezbedno uklonjeno, kao što to obično biva do tada, uvek postoji bojazan da kukuruz neće biti spreman za košenje pre večeri. Tada je krompir zreo i dve žetve se preklapaju ; onda postoji jedna užurbana borba da se sve obavi u kratkim danima, prije nego što padne snijeg. Tog septembra vrijeme je bilo izuzetno mješovito. Imali bismo sve spremne planove da krenemo od kukuruza, kada bi vjetar naglo skrenuo na zapad i padala bi mala kiša. Tada mu ne bi preostalo ništa osim da se odšeta do štale da se posprema ili popravi alat i alat. Postoji tiho zadovoljstvo u obavljanju ovih poslova u zimsko popodne kada ionako ništa više ne treba raditi. Ali morati da ih radite sa svojim umom na drugom mestu i pola oka na vremenu, znajući da će svaki dan koji prolazi glavni posao u godini učiniti težim nego ikad, krajnje je frustrirajuće. Dok sjedite u štali, pretvarajući konopac u zavojnice, udaranje kiše po željeznom krovu zvuči nepotrebno glasno, pa čak i podrugljivo.

Tog posebnog septembra imali smo sve vrste nepoželjnih vremenskih prilika - kišu, grad, grmljavinu, čitavu vreću trikova. Najzad, u trećoj nedelji u mesecu, Jim je počeo da seče puteve za vezivo. Onda smo morali čekati svoj red na 'čovjeka za vezivanje'. U to vrijeme još je radio Vladin traktorski servis, ratna inovacija. Sva mala mjesta, koja nisu mogla sebi priuštiti nošenje kompletnog pribora, potpuno su ovisila o tome. Od tada je napušten i jako mu nedostaje. Privatni izvođači su preuzeli posao, ali oni naplaćuju mnogo veće cijene i nisu toliko pouzdani. Mnogi od njih koriste inferiorne uređaje, koji se mogu pokvariti i zadržati rad u ključnim trenucima. Imali smo, ili smo mogli da pozajmimo, dovoljno opreme da se sami nosimo sa većinom operacija,

Bio je prvi oktobar prije nego što je vezivo konačno stiglo u polje kukuruza, a to je bio dan kada su jagnjad trebala biti prodata. Alec je pomogao Jimu da ih zabije u šamar pored puta. Finlay je prošao pored njega na putu do pijace i bacio je zahvalni pogled na jagnjad i zabio znalačke prste u vunu na njihovim dobro podstavljenim bokovima. 'Velika jagnjad', rekao je, 'oni će biti na vrhu prodaje, mislim!' Nasmejali smo se sa zadovoljstvom. Bila su to svakako dobra jagnjad, ali što se tiče vrha prodaje, pa, sigurno je bilo dašaka poetske dozvole u toj izjavi! Ipak, brđani obično ne pretjeruju ili riskiraju da osuđuju osim ako nisu prilično sigurni u svoje tlo, pomislio sam. Međutim, nisam imao vremena da razmišljam o tome. Mahnuo sam plovkom za pozdrav i odmah krenuo na posao, stajao sam u tragu registratora. I Helen je pomogla,

Do sredine popodneva imali smo dobar red stokova. Jim bi bio zadovoljan što smo uspjeli da ne dozvolimo da se snopovi nakupljaju, pomislila sam. Kiša je počela da pada u plahtama, ali mi smo i dalje stajali, sve dok nisam vidio stari smeđi kombi kako se probija niz sporednu cestu prema nama. Zatim smo, mokri, ali sretni, krenuli preko polja da pozdravimo Jima. Provukao je nasmijano lice kroz otvoreni prozor. 'Finlay je bio u pravu. Jaganjci su bili najbolji u prodaji. Devedeset jedan šiling po komadu!' Izašao je na kišu, a mi smo se zagledali, još uvijek jedva vjerujući u svoju sreću.

Zatim smo se svi sklonili u zaklon kuhinje i slavili uz topli čaj i kolače na vatri. U to vrijeme, devedeset jedan šiling bio je rekord prodaje. To je još uvijek prilično visoka cijena za jagnje direktno sa svoje brdske ispaše, a ne punjeno stočnom hranom u ravničarskom parku. Čestitke su nam stizale iz daljine. Na našem sljedećem putovanju u grad, Jim mi je kupio Stewart tartan jaknu kao uspomenu na tu priliku. Dok je ekstravagantno pristajanje bilo na snazi, kupio sam dva grma ruža, po jedan za svaku stranu ulaznih vrata.

Veći dio oktobra vrijeme je bilo još gore nego u septembru, ali smo otprilike sredinom mjeseca uspjeli ugrabiti dva-tri dana da napravimo stogove. U pomoć su pritekla trojica mladića s druge strane ložišta i podijelili smo se u dvije ekipe, jedan sa traktorom i prikolicom, drugi sa Čarlijem i kolicima, i tako smo uspjeli gurnuti kukuruz u stog. Odmah smo dali narudžbu za vršalicu, jer nismo bili sigurni u očuvanost žita.

U međuvremenu, krompir je bio spreman za podizanje, ali je tlo bilo previše mekano da izdrži težinu traktora za taj posao. Iskopali smo nekoliko bušilica sa hvataljkama. Bio je to naporan proces i nismo mogli da vidimo ništa drugo osim da pola useva ostavimo u zemlji do proleća. Ponekad je to učinjeno, sa iznenađujuće malo štete na usevu. Početkom novembra pozajmili smo bager od nekih prijatelja na nižini, čiji je usev bio dobro izrobljen. Krenuli smo na posao, nadamo se, s traktorom, ali nakon otprilike pola sata cijela oprema je zaglavila. Gazili smo gore-dole, prekriveni blatom od glave do pete, pipajući tražeći krompir po nakvašenoj zemlji. Kako zabavno dizanje krompira može biti u sunčano jesenje popodne, kada gomolji poskakuju na površinu, kao magijom, u tragu spinera, a vi se žurite za njima kao djeca koja se bore za bačenu šaku novčića, i imate vremena da sednete na svoju okrenutu kantu na trenutak da se odmorite prije nego što se traktor ponovo vrati! Ali to lutanje u močvari bilo je čista bijeda.

Onda se sve okrenulo. Jednog jutra, sredinom novembra, kada je na blijedom suncu i laganom vjetru koji se sušio osjetio nagoveštaj indijskog ljeta, ugledali smo malu kavalkadu kako se približava sa istoka. Bio je bijeli konj koji je vukao kola puna opreme, muškarac i tri dječaka. Bio je to Alec sa svim muškim članovima njegovog domaćinstva koji su došli da nam dignu tatice sa konjem i plugom. Neočekivanost ovog komšijskog gesta je bila ta koja nam je zaista podigla srca. Klimnuvši u znak pozdrava, Alec je krenuo pravo prema polju i prikačio plug za konja. Sigurno ima trenutaka kada konj dođe na svoje, a ovo je bio jedan od njih. Bilo je teško, ali do sumraka smo napunili dobrih nekoliko vreća i odvezli ih do jame.

Sledećeg dana Alec se vratio sa svojim momcima, a popodne je stigla vršalica sa odredom od osamnaest pomoćnika. Sadie je prišla da mi pomogne i nikad mi nije bilo tako drago da je pozdravim. Uvijek je teško snabdjeti se za vršidbu. Dan njihovog dolaska je neizvjestan i jedva da se poklapa sa posjetom kombija bakalara. Ležiš u zalihi mesa mesa i napraviš veliku pečenje za dan kada ih očekuješ. Sigurno će biti zadržani na drugom mjestu, a uz najbolju volju na svijetu vaša mala porodica ne može projesti put kroz džoint i hrpu kolača i kolača, a pola od toga mora otići psima. Onda, na dan kada mlin stigne, imate samo konzerve i ustajalo pečenje na koje možete da se vratite, a vaša sramota je velika! Međutim, ovog dana, uz Sadienu pomoć,

Uvek postoji uzbuđenje oko vršidbe. Ogroman, nezgrapan, žuto ofarban mlin ima sav glamur i misteriju komada cirkuske opreme. Neprekidno brujanje mehanizma sugerira moć bez kraja, a način na koji se zrno izlijeva u odvojenim tokovima, po jedan za svaki kvalitet, neupućenima izgleda kao čista magija. Muškarci čuvaju čudovište ujednačenim, ritmičnim pokretima ruku, a lica su im postavljena u ozbiljne linije koncentracije. Odmah možete reći da im strojno razmišljanje nije prirodno i da se u njihovim izrazima osjeća nagovještaj strahopoštovanja učenika. Ali kada se pojave čajnik i korpe kolačića i buka mlina utihne na nekoliko minuta, oni se opuštaju i rado zbijaju šalu u povratničkom smirenju.

Alec nam je pružio još jedan dan velikodušne pomoći, dok je vrijeme držalo. Potom je kiša ponovo zavladala i posljednju četvrtinu terena morali smo prepustiti slučaju. Došao je decembar i mraz i snijeg. Podigli smo nekoliko tovara repe i bacili ih u improvizovanu šupu. Polja su i dalje bila divno zelena, to je jedna od prednosti kasne brdske sezone. Gladni jaz dolazi sasvim dobro na kraju zime, kada se čini da će nas proleće sasvim izostati: ali kraj godine može doneti prilično ukusan zalogaj. Međutim, čim se repa nađe na meniju, stoka poludi za njom. Život postaje jedna duga runda kolanja, seckanja i hranjenja repe. Svaka zvijer u tom mjestu bila je naklonjena njima, čak i svinje, i na svu sreću imali smo ih te godine veliki urod.

Naša druga serija svinja se sporije gojila nego prva i razvijala se prilično neravnomjerno. Stavili smo ih ispod poklopca, na daljem stanu, i punili ih čorbama od krompira. Kada smo procenili da je jedan od njih konačno spreman za tržište, utovarili smo ga, nakon zastrašujuće borbe, u zadnji deo kombija, jer nije vredelo ići na trošak iznajmljivanja plovka za jednu svinju. To je bilo epsko putovanje, kako mi ga je kasnije ispričao Jim. Za saputnika na prednjem sjedištu imao je prijatelja iz grada, gospodina S., koji je bio na putu da uhvati voz u Invernessu. Bilo mu je drago zbog lifta, ali pomalo sumnja u svog stražnjeg saputnika. On je sam bio u svojoj najboljoj opremi i dotjeran za tu priliku, dok je svinja, u najmanju ruku, bila izrazito mirisna! Međutim, sve dok su se odlučili da ignorišu jedno drugo, Jim je mislio da može uspjeti da ih odvede do odredišta. Ali svinja je radoznalo stvorenje. Jedva su stigli do glavnog puta, kada se ovaj naš, naglim trzajem, otkačio sa svojih sidrišta i gurnuo prljavu, upitnu njušku o stražnji dio sjajne kragne gospodina S. Nesrećni putnik je morao, prema Jimovim uputstvima, provesti ostatak putovanja češkajući čekinjasta leđa svojim mekim, bijelim prstima i mrmljajući 'svinjski, svinjski!' u mrljavo uho, na veliko oduševljenje svinje i gomile malih dječaka, koji su nepovjerljivo virili u kombi kada je bio podignut na prvom semaforu. otkačio se sa svojih privezišta i gurnuo prljavu, upitnu njušku na stražnji dio sjajne kragne g. S.. Nesrećni putnik je morao, prema Jimovim uputstvima, provesti ostatak putovanja češkajući čekinjasta leđa svojim mekim, bijelim prstima i mrmljajući 'svinjski, svinjski!' u mrljavo uho, na veliko oduševljenje svinje i gomile malih dječaka, koji su nepovjerljivo virili u kombi kada je bio podignut na prvom semaforu. otkačio se sa svojih privezišta i gurnuo prljavu, upitnu njušku na stražnji dio sjajne kragne g. S.. Nesrećni putnik je morao, prema Jimovim uputstvima, provesti ostatak putovanja češkajući čekinjasta leđa svojim mekim, bijelim prstima i mrmljajući 'svinjski, svinjski!' u mrljavo uho, na veliko oduševljenje svinje i gomile malih dječaka, koji su nepovjerljivo virili u kombi kada je bio podignut na prvom semaforu.

Te jeseni odlučili smo da se poslužimo uslugama državnog ovna, umjesto da kupimo svog. 'Odbor', kako u ovim krajevima još zovu Ministarstvo poljoprivrede Škotske, obavezuje se da će gazdinca, po potrebi, snabdjeti jednim ili više ovnova u sezoni čepanja od novembra do januara. Jedan farmer u okrugu šalje dopis o lokalnim zahtjevima i dogovara distribuciju i naknadno sakupljanje ovnova. Oni su veličanstvene zvijeri i osiguravaju rod visokokvalitetnih jagnjadi. Poljoprivrednik plaća četiri funte za svog ovna, od čega se jedna funta vraća ako se životinja vrati netaknuta sa svoje dužnosti.

Samo relativno mali broj posjeda ovdje ima dovoljno ispaše da nosi stado priplodnih ovaca, ali praktično svi uzimaju ovce iz drugih krajeva za zimovanje. Jedni se obavezuju da će ih snabdjeti repom i plaćati veću naknadu za svoje stanovnike, drugi jednostavno obezbjeđuju ispašu na preletu i zimska polja. Drugi opet smatraju da je isplativo kupiti desetak Cheviot jagnjadi nakon što je žetva osigurana, hraniti ih repom i malo zdrobljenog zobi i prodati ih prije vremena oranja. Osim što donose novčanu povraćaj, prezimljene ovce doprinose dobrobiti zasada gazeći i đubrenjem zemlje. Sa svojim grabežljivim navikama oni su briga gdje je mačevanje sve samo ne pouzdano, i uzrok su dosta nesloge među susjedima,

Dolaskom tupa i zimovanja znamo da nam se zima zaista zatvara. Vidjeli smo velike grupe divljih gusaka kako trube kako trube sa hladnog sjevernog neba i gledali ih kako nestaju u večernjoj izmaglici, oko ramena brda, i osjećali smo se pomalo utješno pomislivši da su ovim izdržljivim stvorenjima naša tmina je utočište, da ima zimskih krajeva beskrajno pustijih od naših. Vidjeli smo kako njive skidaju posljednje bobice s golih grana vrane i sada nam je drago veselom društvu jata zeba oko vrata štale.

Postoji, uprkos svemu, neka vrsta prijatnosti u vezi zime, spajanja čoveka i zveri, u zajedničkom nepoverenju prema elementima. Byre je privlačno mjesto u sumrak hladnog decembarskog dana. Ispunjen je slatkim mirisom suhe trave i djeteline i dahom zdravih zvijeri. Krave zveckaju lancima i upitno okreću glave, dok mi teturamo unutra s naručjem slame, sijena i kanti repe. Kokoške 'pevaju' dok zadovoljno grebu po suvoj stelji u svojim jarko osvetljenim prostorijama. Čarli dolazi na kućni prag, ujutro i uveče, i stoji zveckajući kvakom dok mu ne damo svoje 'belo piće', kantu vode, bez hladnoće, i šaku ovsenih pahuljica razbacanih unutra.

Zimi u potpunosti shvatamo koliko smo svi međusobno zavisni. Također imamo zadovoljstvo vidjeti rezultate našeg ljetnog rada na njivi. Možda samo na vrlo maloj farmi kao što je naša, gdje se praktično sve proizvodi za neposrednu kućnu potrošnju, ovi rezultati mogu biti tako zapanjujuće očigledni. Gotovo možemo identificirati svaku repu koju stavimo u rezač. Dok bacamo balvan na vatru, ponekad zastanemo da pogledamo plamen koji ga liže i promrmljamo: 'Malo mrtve breze smo imali takav posao da pređemo preko ograde.'

Život na velikoj farmi može biti gotovo jednako pitanje mehanike kao i život u fabrici ili kancelariji. Na krošnji postoji intimnost i toplina neposrednog kontakta sa osnovama, a postoji i cjelovitost. Kakve šanse ima radnik u fabrici, koji po ceo dan stoji na svojoj klupi i pravi beskonačno mali deo neke džinovske mašine, ili gradski daktilograf koji izgovara tuđe reči u tri primerka, da stekne mudrost ili rasuđivanje, sposobnost da sagleda stvari u krug. Čak se i dokolica ovih nesretnih ljudi iscrpljuje u večerima koje provode zjapeći pred bioskopom ili televizijskim ekranom. Peni-u-slot mašina izbacuje dnevne potrebe života. Može biti prilično ugodno trčati uz žmigavce: oni koji još uvijek vole vidjeti početke i krajeve stvari smatraju se neugodnim finnicks.

Rvati se sa sirovim stvarima žudnja je svakog zdravog čovjeka. Visina sreće za dijete je da se popne na drvo, da se ore kroz blato, da nađe zaklon u stijeni. Što je više izgreban, pocepan i prljaviji u tom procesu, to je širi osmijeh oduševljenja kada otetura kući. Lišen ovog prirodnog ispusta, gradski dečak će naći zadovoljstvo u razbijanju prozora, u sečenju bioskopskih sedišta ili nosova drugih dečaka. Kada bi neposredna stvar zarađivanja za život bila ona u kojoj bi čovjek mogao upotrijebiti cijelog sebe - svoju snagu, svoju pamet i svoju maštu, ne bi se pojavio problem kako ispuniti svoje slobodno vrijeme i bio bi previše zaokupljen da troši više nego čudan dan smišljajući načine da istrijebi svoje drugove. Njegova kultura se ne bi uvozila u kanisterima s drugog kraja svijeta; napravio bi ga sam, iz mozga i srca održavani svijetli i zategnuti uz zadovoljavajući život. Možda je fascinantno imati sliku života među seljacima Andaluzije koja je bljesnula na ognjištu, ali koliko bi bilo fascinantnije osjetiti vlastitu pjesmu kako pleše na vlastitim usnama od radosti vlastitih djela.

Prirodni život ima svoje napetosti, svoje trenutke ispunjenja i katastrofe, iz kojih umjetnost može nesputano iskočiti, dok čovjek strastveno pokušava zabilježiti svoj uvid u obrazac. Za one koji nisu umjetnici, tu je zadovoljstvo zanatom. Vidio sam to na licu čovjeka koji bira granu lješnjaka iz šipražja pored jezera i polako je pretvara u lopaticu. U njegovim snažnim, zdepastim prstima, živo drvo je oblikovano i zaglađeno u predmet koji je ne samo vitalno neophodan za njegov svakodnevni rad, već je i prelijep u kupnji. Napravio je desetine ovih lopova, ali ne postoje dva ista, svaki ima svoj individualni osjećaj u ruci.

Naravno da ne možemo vratiti sat. Moramo nastaviti od podneva. U podne naši izumi leže oko nas, blistaju na svjetlosti kao novonastale igračke. Odakle nam mudrosti da stavimo ruke na čuda i da odbacimo monstruoznosti među njima?

Poglavlje 11

THE BIG GALE

Sredinom decembra dogodilo se jedno od onih manjih čuda, koja su sklona da budu izostavljena iz normalno dobro obrazložene prognoze događaja, a koja smo naučili prihvatiti kao znak dobročinstva. Nakon snježne čarolije, koja je blokirala cestu i ponovo zadržala kombi prodavnice, odjednom smo jednog jutra izronili u dan plavo-zlatnog, sa dovoljno sunca da zaplešu mušice. Jedva smo mogli vjerovati u to, a ipak smo morali priznati dokaze naših čula.

Naša jedina misao je bila – krompir! Čim su obavljeni rutinski poslovi, izvršili smo završni napad na polje krompira. Mraz je dovoljno očvrsnuo tlo da omogući kopaču da zagrize, a ipak nije bio dovoljno jak da ošteti gomolje. Za dva dana ukradena od proleća, podigli smo preostale sejalice i tako je naša epska borba sa urodom krompira završila pobedom.

Trebala nam je svaka tetovaža do koje smo mogli doći, jer su ih svinje konzumirale u sve većim količinama, a te godine nijednu nismo prodali. Jimova ambicija je bila da investira u nekoliko nazimica na proleće, nakon što se svi svinjci prodaju. Imao je tešku svinjsku groznicu. Mala bogatstva su se zarađivala u trgovini svinjama i bila nam je potrebna gotovina da izgradimo sveukupno zdravlje mjesta. Iako je to bio prevrtljiv posao, podložan usponima i padovima nečuvenim u postojanoj trgovini ovaca i goveda, nadali smo se da ćemo ga moći uhvatiti u pogodnom trenutku.

U međuvremenu smo izgubili Bilija, ali smo znali da će se to dogoditi prije ili kasnije. Otišao je da se bavi onim što mu je oduvek bilo glavno zanimanje - čuvanjem ovaca. Nedostajali smo da ga vidimo oko mjesta. U njemu je postojao elementarni kvalitet, jednostavnost, velikodušnost, koja je bila prilično razoružavajuća.

'Mali' Billy, iz opekotina, koji se radosno bližio kraju svojih školskih dana, počeo je svaki minut koji je mogao izdvojiti od kućnih poslova da nam pomaže. Radio bi van cijele subote poslijepodne na svakom poslu kojim je Jim bio zauzet. Nakon večere, svirao je na svojim ustima, dok je Helen lutala po kuhinji. Bile su to sretne večeri.

Prošli smo najkraći dan, sigurni u saznanje da smo adekvatno pripremljeni za zimu. Cijeli ovogodišnji napor je zaista usmjeren ka tome. Ako je posao protekao dobro, to rezultira pravim ugođajem, sve je zategnuto, a zalihe hrane, stočne hrane i goriva leže pri ruci, tako da se zima ne samo podnosi nego i uživa. Ako su stvari krenule loše – usjev je podbacio ili nije bio pravilno osiguran – onda je zima vrijeme mučne anksioznosti, a ponekad granica između dva stanja može biti zaista vrlo mala.

Živeći tako, blizu kostiju stvari, najjednostavnija nagrada može biti užitak. Ne prestaje da me začudi da kokoške mogu da snesu jaja uz ogromnu, zlatnu tucetu, dok sneg leži stopama duboko oko njihove kuće i vetar ga tera kroz sitne pukotine ispod krova. Istina, radili smo cijelu sezonu na tome: izlegli smo jaja, ili kupili piliće u odgovarajuće vrijeme, proveli smo sate na vapnenju i prevrtanju legla tresetne mahovine, pljeve i slame koja grije kokošije noge , uzgajali smo kukuruz i krompir da ih hranimo, dali smo im svjetlo da simuliraju proljeće. Ipak, i dalje ostaje čudo da se jaja proizvode tako nespretno u mračnim, gorkim danima. Slično kao i kod krave, čudo je da je kanta i dalje puna mlijeka, iako je djetelina samo uspomena koja se vukla iz naručja sijena.

Najmanje kooperativne životinje bile su svinje. Njihov posao je bio da se ugoje, a to je stvar koju nijedna zvijer ne može očekivati ​​u žurbi, na farmi na vrhu brda, zimi. Međutim, na kraju smo ih, jednog po jednog, isporučivali na tržište i iako nisu prošli tako spektakularno kao njihovi prethodnici, postigli su sasvi zadovoljavajuće cijene.

Božić smo, kao i uvijek, pretvorili u malu oazu svjetla i opuštanja. Iznenađujuće je da u dijelu svijeta koji je blizu ponoćnog sunca kao što je sjeverna Škotska, ne postoji zimska proslava poput one koja se održava u Švedskoj, nazvana 'Festival svjetlosti', kada najmlađa djevojčica u porodici, nosi krunu svijeće, nosi svjetlo u svaku prostoriju u kući, bacajući snop u najmračnije kutove. Svetlost je dragocena; prikladno je da postoji ceremonija u čast osnovnih stvari. Na katoličkom zapadu još uvijek stavljaju svijeću na prozor na Badnje veče da pokažu Djetetu put, ali na kalvinističkom sjeveru i istoku Božić prolazi gotovo bez pozdrava. Ipak, mislim da je naše priznanje Festivala pokrenulo proljeće u mladim ljudima okruga.

 Vratili smo se kući sa šoping ekspedicije kasno jedne večeri, požurio na ulazna vrata i žurno se presvukao u gumene čizme i stare kapute prije nego što se borio s bakljama kako bi obavio hranjenje. Otvorio sam zadnja vrata i u moje ruke pao misteriozni predmet, taman, bodljikav i aromatičan. Snop kuhinjskog svjetla je udario u njega i vidio sam da blista kristalima mraza. Bilo je to božićno drvce, ukrašeno prirodom! Za njegovo deblo vezan komadić slame bio je komadić papira sa pet riječi: 'Evo drveta. Billy'. To je bila čista neočekivanost poklona koji je stvorio trenutak! Osjetili smo sjaj u sebi, uprkos obamrlosti prstiju, dok smo te večeri bacali sijeno i kukuruz zaustavljenim zvijerima. Otvorio sam zadnja vrata i u moje ruke pao misteriozni predmet, taman, bodljikav i aromatičan. Snop kuhinjskog svjetla je udario u njega i vidio sam da blista kristalima mraza. Bilo je to božićno drvce, ukrašeno prirodom! Za njegovo deblo vezan komadić slame bio je komadić papira sa pet riječi: 'Evo drveta. Billy'. To je bila čista neočekivanost poklona koji je stvorio trenutak! Osjetili smo sjaj u sebi, uprkos obamrlosti prstiju, dok smo te večeri bacali sijeno i kukuruz zaustavljenim zvijerima. Otvorio sam zadnja vrata i u moje ruke pao misteriozni predmet, taman, bodljikav i aromatičan. Snop kuhinjskog svjetla je udario u njega i vidio sam da blista kristalima mraza. Bilo je to božićno drvce, ukrašeno prirodom! Za njegovo deblo vezan komadić slame bio je komadić papira sa pet riječi: 'Evo drveta. Billy'. To je bila čista neočekivanost poklona koji je stvorio trenutak! Osjetili smo sjaj u sebi, uprkos obamrlosti prstiju, dok smo te večeri bacali sijeno i kukuruz zaustavljenim zvijerima. To je bila čista neočekivanost poklona koji je stvorio trenutak! Osjetili smo sjaj u sebi, uprkos obamrlosti prstiju, dok smo te večeri bacali sijeno i kukuruz zaustavljenim zvijerima. To je bila čista neočekivanost poklona koji je stvorio trenutak! Osjetili smo sjaj u sebi, uprkos obamrlosti prstiju, dok smo te večeri bacali sijeno i kukuruz zaustavljenim zvijerima.

Helen je te godine pomogla u ukrašavanju jelke. Iskopali smo konzervu sa bobicama rowan-a koje smo u jesen zakopali u zemlju i otkrili da su svježe i blistave kao onog dana kada su ubrane. Skupljali smo grane jele i tragove bršljana iz šume; i imali smo pečenu patku i umak od jabuka za našu božićnu večeru. Zatim smo okupili svu djecu oko sebe i igrali čarolije uz vatru.

Čini se da zima nije dugo kada se morate pripremiti za Božić i uživati, a Nova godina je za petama, sa ceilidima koji traju sve do januara. Do dvanaestog u novom mjesecu – datuma 'stare' Nove godine, koji i dalje imaju na umu starija generacija ovdje - ima, kažu, 'sat na dan'. To je dragocjen sat, jer to znači da možete obaviti samo ono malo dodatnog posla vani prije nego što dođete preko noći. Možete popraviti ogradu, ili napraviti kapiju, ili krenuti za zalutalom ovcom, i prepustiti se osmijehu zadovoljstva dok obarate snijeg iz čizama i premještate kotlić na vrući dio peći.

'Šta god radiš sa svojim večerima gore?' pitali su nas prijatelji u nekoliko navrata, sa gotovo primjetnim drhtanjem u glasu. Ponekad se pitamo šta smo radili s našim večerima dok smo živjeli životom u gradu; jednostavno se ne možemo sjetiti. Ovdje je svaki od njih za pamćenje. Za početak, radost je postići veče. Cijelo popodne smo, recimo, pilili trupce, sve dok svjetlo nije izblijedjelo od ljubičaste do zelene iza brda. Krckali smo po dvorištu hraneći životinje, i ušli smo sa kantom mlijeka, korpom jaja, vrećom goriva. Prijatno smo umorni, drago nam je sklonište, dobro smo pojeli topli obrok i ugurali Helen u krevet. Sada su vam pri ruci knjige, možda postoji neka muzika koju želimo da čujemo preko bežične mreže ili neka igra. Ima dnevnik za pisanje, i pismo ili dva,

Ponekad se vrata otvore i uđe komšija bez kucanja. Odsustvo kucanja znak je da smo prihvaćeni kao prijatelji i uvek nas oduševi. Večeri nikada nisu dovoljno duge: naš kućni porok je da sjedimo i gledamo u vatru satima nakon što bismo trebali biti u krevetu. Jesmo li beznadežno neambiciozni, čak i asocijalni? Nedostaje li nam nešto da se zadovoljimo jedni drugima, nekoliko komšija, zvijeri koje zavise od nas i zvijezda koje se polako njišu? Ne znam. Ali znam da je vrlo zadovoljavajuće biti zadovoljan pronaći porodičnu jedinicu, jedinicu susjeda, jedinicu čovjeka i zvijeri koja se sigurno uklapa u obrazac brda, polja i neba. I sam dr Džonson, koji se sigurno ubraja među sofisticirane, jednom je rekao: „Biti srećan kod kuće jekrajnji rezultat svih ambicija.'

S prolaskom godine počeli smo da se pripremamo za veliki događaj u Heleninom životu – školu. Imala je pet godina i već je znala čitati i pisati i zbrajati jednostavne sume. Imala je prirodno istražni um i bila je željna učenja kao štene škotskog ovca da juri ovce. Škola Abriachan je bila prilično dostupna, samo oko kilometar niz put od naše kapije. Ali u to vrijeme imala je samo šest učenika, od kojih su svi osim jednog bili dječaci. Za nju tamo nije bilo mnogo izgleda za sretno druženje. Poslati je u žensku školu u Invernessu kao sedmičnu pansionarku bilo je finansijski nemoguće. Osim toga, oboje imamo jaka osjećanja prema internatima; čini se da stvaraju vlastitu prilično vještačku, čak i nezdravu klimu. Mladi koji se u njima odgajaju često kasnije nailaze na poteškoće da se prilagode ekstremnim temperaturama u vanjskom svijetu.

Sva djeca iz domaćinstva Maclean bila su u školi Glen Convinth, koja je bila udaljena oko dvije milje, na putu Beauly. Jednog dana, pred kraj januara, odlučili smo da prošetamo kod direktora ove škole. Helen je pošla s nama, a mi smo išli upravo onim putem kojim je ona morala ići - stazom kroz vrijesak i preko gori do kuće Macleanovih, prečicom uz travnatu padinu i preko stuba do puta, uz uzvisinu do nivoa od 1100 stopa i niz strmo poniranje do šumovitog pojasa u podnožju Glen Convintha.

Bio je to sjajan dan. Dim iz nekoliko okućnica dizao se pravo u miran vazduh. Brda Strathfarrar ležala su u mekoj, plavoj izmaglici. Stigli smo do male škole od sivog kamena, s dvije učionice s visokim prozorima i susjednom kućom Dominie. Zapazili smo njegovu urednu baštu, stabla jabuka i red košnica. Bilo je to ugodno mjesto. Sjetio sam se zastrašujućih hodnika i golih, vjetrovitih igrališta gradskih škola i bilo mi je drago što ih je Helen poštedjela. Ovdje su bile dvije učionice sa malim predvorjem između. Ogromne grane hrasta kuckale su o prozorska stakla. Postojala je travna površina oivičena cvijećem po kojoj su djeca mogla trčati. Iza školske zgrade nalazila se mala, moderna kuvarica, u kojoj se pripremao podnevni obrok.

Stajali smo zajedno, u predvorju, slušajući žamor glasova iz dvije sobe. Zatim smo kucnuli na vrata dječje sobe i jedna mala gospođica, majčinog lica, izašla je da nas pozdravi. Rekli smo joj da bismo željeli da Helen dođe u njenu školu. Nasmiješila se i otišla po muža iz sobe za starije osobe. Bio je visok i izgledao je kao učenjak. Nosio je odijelo od grubog haris tvida, a kada je otvorio usta začula se muzika zapadnjačkog govora. Mogli smo odjednom osjetiti ljubaznost, toplinu i humor ljudi sa ostrva, i znali smo da Helen ne može biti u boljim rukama od ovih. Pošto smo od gradskih prijatelja toliko čuli o teškoćama ulaska djeteta u školu, pomalo smo ga nestrpljivo pitali da li bi bilo u redu da pošaljemo Helen kod njega. Možda smo prekršili neki propis, da li je trebala ići u Abriachan školu, koji je bio blizi? Jednostavno je pitao Helen kako se zove, rukovao se s njom i rekao: 'Dođi sutra u školu, Helen.' I to je bilo to.

Krenuli smo kući veseli raspoloženi. Kroz poluotvorena vrata dječje sobe nazirali smo niz malih djevojčica svježih lica i staromodnih privjesaka. Razmišljali smo o zabavi koju bi Helen imala, o novim igrama, malim, šaputanim samopouzdanjima. Nazvali smo Macleans na putu kući; bili su oduševljeni kada su čuli da Helen treba ići u Glen Convinth i planirali su da se Berta sastaje s njom svako jutro kod spaljivanja i vodi je u školu. Uveče je trebalo da sačeka autobus koji je dovezao učenike iz niže srednje škole u Tomnacrossu na pola milje od stale i Berta će je ponovo videti bezbedno do spaljivanja. Na svoj uvijek ljubazan način gospođa Maclean je učinila da sve izgleda jednostavno i spokojno, a mi smo se osjećali samopouzdano dok smo pijuckali čaj kod njenog kamina.

Dva dana kasnije Berta je došla sa knjigom iz školske biblioteke za Helen. Bio je to ljubazan gest od strane Dominie i dao je Helen ukus za čitanje koji se razvijao alarmantnom brzinom tokom godina. Odlučili smo da krene u školu čim dani počnu da se rastežu i vrijeme malo omekša.

Januar je obećavao: imali smo dane kada smo bili u iskušenju da počnemo sa oranjem. Vedar vazduh činio je kao da će nas jedan mali skok spustiti u aprilu - ali trebalo je da znamo bolje. Posljednjeg dana u mjesecu rano nas je probudio zvuk žestokog sjevernog vjetra koji je urlao ispod škriljevca. Osjećali smo kako se cijela kuća trese i daje, poput broda u atlantskoj oluji. Sišli smo i provirili kroz prozor dnevne sobe. Snijeg je nosio vodoravno po poljima vjetar koji je morao biti blizu uraganske snage.

Jim je uspio otvoriti zadnja vrata i trebalo je nas dvoje da ih zatvorimo za njim. Oteturao je da se pobrine za životinje u stanu. Pokušao sam zapaliti vatru u kuhinjskom štednjaku, ali sam otkrio da je sila vjetra bila tolika da nije bilo usisavanja u dimnjaku i dim se vratio u prostoriju. Pa sam zapalio vatru u dnevnoj sobi i skuvao čajnik i tu napeo tost.

Džim je ušao, dah ga je potpuno izbacio na kratkom putu od sela. Jedan od tri džinovska vranca bio je do korijena, rekao je, a krov je bio sa kokošinjca, gdje smo držali mali preljev peradi. Limovi od valovitog gvožđa bili su razbacani po obližnjem polju, a leđa krava napudrana finim snegom, probijenim kroz sitne pukotine na zidu bame. Inače je sve bilo u redu!

Ožalošćene kokoši tjelesno smo nosili dolje do kule i davali im hranu kukuruzom. U relativnoj toplini i zaklonu ubrzo su oživjeli i veselo se šepurili među kravljim nogama. Dvojica njihovih drugara su se ukočila na gredima u kući bez krova i morali smo da ih stavimo u ostavu.

Ostatak dana proveli smo zbijeni uz vatru u dnevnoj sobi, osluškujući huk vjetra i stenjanje kućnih greda, između odlazaka na stan. Kokoške s dubokom steljom bile su potpuno neometane; zapravo su tog dana sneli rekordan broj jaja. Ali Hope, kućna krava, uopšte nije marila za svoj sneg. Svaku pukotinu u zidu bače žurno smo natrpali komadićima vreće i komadićima slame. Uveče sam stajao, u kompletnoj vanjskoj platformi, pržio šunku i jaja na špirit-lampi u ledenici jedne kuhinje, čekajući da se cijev od peći razbije o željezni krov.

Sljedećeg dana čuli smo preko bežične mreže o šteti koju je napravila oluja. Kvadratne milje drveta su bile iščupane, kvadratne milje obale poplavljene, a desetine ljudi ostali su beskućnici. U našoj maloj kamenoj kućici na golom vrhu brda smo se razišli relativno lagano.

Do ponedjeljka uveče sve je bilo mirno na blijedom suncu. Obišli smo ovce; svi su prilično mirno pasli. Ispilili smo neke grane sa oborenog drveta. Trupci rowana gore dobro mokri ili suvi, a mi smo imali posebno jaku vatru te večeri, ali bilo je tužno vidjeti kako plamen liže koru ovog prijateljskog starog diva. Na našem sljedećem putovanju u grad vidjeli smo još stotine sličnih njemu kako leže potrbuške po poljima, razotkrivenih korijena, njihovih ogromnih kruna spljoštenih o zemlju. Tek tada smo u potpunosti shvatili da je to zaista uragan koji smo preživjeli. Budući da smo bili u središtu toga, sa trenutnim, praktičnim problemima za rješavanje, u to vrijeme nismo bili svjesni žestine sile puštene oko naših glava.

Užas ovog dana ubrzo je nestao iz naših glava i počeli smo da planiramo proljetnu kampanju. Ove godine bismo trebali sami da se pozabavimo time, jer u okrugu nije bilo izvora povremene radne snage. Onda nam je palo na pamet – zar ne postoji student, negde u gradu Edinburgu, kome bi bilo drago da provede nekoliko nedelja radeći na imanju u Hajlendu, u proleće godine, za svoju imovinu i džeparac? Čuli smo za razne šeme prema kojima su mladi ljudi slani da pomognu na malim okućnicama na zapadu. Preuzeli su poslove kao što su isušivanje, sječa treseta i žetva na dobrovoljnoj osnovi, u zamjenu za svoju imovinu. Ali išli su, po pravilu, na vrlo mala mjesta koja bi mogla potpuno propasti bez pomoći zbog starosti ili slabosti svojih okupatora. Naše mjesto nije baš bilo u toj kategoriji! Ipak, mislili smo,

Jedne noći, kada je vjetar opet tutnjao oko kuće, a trupci šištali na ognjištu i činilo se da je proljećni posao daleko od stotinu godina, sjedili smo s blokom za pisanje između nas i crtali pismo sekretaru studenata. ' Predstavnički savjet u Edinburgu. Između zaštićenog četvorougla Univerziteta i naših nekoliko jutara čučenih na brdima, veliki zaliv je svakako bio fiksiran. Da li bi bilo koji student želio da se upusti u ove nepoznate divljine? pitali smo se.

Napisali smo kratak opis mjesta, zaliha koje je nosilo i posla koji je trebalo obaviti. Ponudili smo da plaćamo željezničku kartu i jednu funtu sedmično džeparca svakome ko će živjeti s nama, kao član porodice, i raditi od osam ujutro do oko četiri popodne. Nakon toga, njegovo vrijeme je trebalo biti svoj. Mogao je čitati, izlaziti s puškom ili slijediti svoju maštu. Da smo bili studenti, razmišljali smo, trebali bismo iskoristiti priliku. Zamišljali smo da u prašnjavim učionicama još uvijek mora biti nekoliko mladića koji bi rado dali provjetravanje svojim plućima i suprotstavili se novim problemima. Nismo se trudili oko toga – posao bi bio težak, hrana obična, a od moderne zabave ne bi bilo apsolutno nikakve.

Uz malo sumnje, razmišljali smo o mršavom i bubuljičavom mladiću koji uzalud pokušava da razradi zamršenosti postavljanja Čarlija na svoje pojase, procesom logičke dedukcije, dok je jedina stvar koja je potrebna, po pravilu, savijen nokat, dužina slagati uže ili ljubaznu riječ u njegovo uho. Što je još gore, mislili smo, bio bi matematičar embriona koji bi na kvadratnom papiru izračunao tačan broj jaja koje bismo trebali dobiti od svake kokoši ako bi opravdala svoje postojanje, imajući u vidu cijenu hrane, naš vlastiti rad, režijski troškovi, itd. Mogli bismo se osjećati primorani da uklonimo četvrtinu našeg stada i, bog je znao, mogli bi doći na ogrebotinu ako bi dobili nekoliko sedmica milosti! Postoje neke stvari koje je bolje ostaviti u krilu bogova ako želimo da svaki živi sat zadrži svoj sjaj. I upravo tu smo ostavili nabavku naše studentske pomoći. Da nije neprikladan, njegov boravak bi mogao donijeti mnogo zajedničkog dobra. Uskršnji raspust, od sredine marta do sredine aprila, trebalo bi da se poklopi, ako vreme dozvoljava, sa našom velikom naletom prolećnih radova. Objavili smo naše pismo u nadi i nastavili da jašemo zimu.

Prve delove vidi: Romani u nastavcima