Franc Kafka, Dvorac (Glava prva)

 

GLAVA PRVA

Bilo je kasno naveče kad je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snegu. Od brega na kojem se nalazi dvorac nije se ništa videlo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji tračak svetlosti nije odavao veliki dvorac. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao uvis u prividnu prazninu.

Onda je pošao tražiti prenoćište. U gostionici su još bili budni. Istina, gostioničar nije imao sobu za izdavanje, ali, u najvećoj meri iznenađen i zbunjen posetom kasnoga gosta, hteo je pustiti K. da spava u samoj gostionici, na slamarici. K. se složio. Nekoliko je seljaka još pilo pivo, ali on nije hteo ni s kim razgovarati, sam je s tavana doneo slamaricu i legao u blizini peći. Bilo je toplo, seljaci su bili mirni, on ih je još neko vreme umornim očima ispitivački promatrao, a onda je zaspao.

Ali ga probudiše već posle kratkog vremena. Pokraj njega su stajali gostioničar i neki mladić, odeven gradski, s licem kao u glumca, sitnih očiju i gustih obrva. I seljaci su još bili tu; neki su okrenuli stolice da bi bolje videli i čuli. Mladić se vrlo pristojno ispriča K. što ga je probudio, predstavi mu se kao sin upravitelja dvorca i onda reče: »Ovo selo je vlasništvo dvorca; ko ovde stanuje ili noći, u izvesnom smislu stanuje, odnosno noći, u dvorcu. A to niko ne sme bez grofove dozvole. Međutim, vi tu dozvolu nemate, ili je barem niste pokazali.«

K. se beše napola pridignuo, zabacio kosu i, gledajući ljude odozdo, reče: »U kakvo sam to selo zalutao? Zar ovde postoji dvorac?«

Postoji, svakako«, odgovori mladić polako, dok su neki vrtili giavom zbog postavljenog pitanja, »dvorac grofa Westwesta.«
»I za prenoćište treba imati dozvolu?« pitao je K., kao da se hteo uveriti da nije sanjao šta je prethodno čuo.
»Dozvolu treba imati«, glasio je odgovor, a bilo je prilično podrugivanja na račun K. kad mladić raširenih ruku upita gostioničara i goste: »Ili se, valjda, ne mora imati dozvola?«
»Onda moram nabaviti dozvolu«, reče K. zevajući i podiže pokrivač kao da želi ustati.
»Da, ali od koga?« upita mladić.
»Od gospodina grofa«, reče K. »ne preostaje mi ništa drugo.«
y»Sada, u pola noći, tražiti dozvolu od gospodina grofa!« uzviknu mladić i ustuknu jedan korak.
»Zar to nije moguće?« upita K. ravnodušno. »Zašto ste me onda budili?«
Mladića obuze bes. »To je mangupsko ponašanje!« uzviknu on. »Zahtevam da se poštuje grofovska vlast. Probudio sam vas zato da vas obavestim da morate odmah napustiti grofoviju.«
»Dosta gluposti«, reče K. upadljivo tiho, ispruži se i navuče pokrivač preko sebe. »Vi ste, mladi čoveče, malo preterali i mi ćemo sutra još razgovarati o vašem ponašanju. Gostioničar i ova gospoda su mi svedoci, ako mi svedoci uopste trebaju. Inače, primite na znanje da sam ja geometar kojeg je grof pozvao. Moji pomoćnici s aparatima stići će sutra kolima. Nisam hteo propustiti priliku za pešačenje po snegu, ali sam, na žalost, nekoliko puta zalutao i skretao s puta, pa sam zato stigao tako kasno. Da je sada kasno da se prijavim u dvorac znao sam i sam, bez vaše primedbe. Zato sam i pristao ovde prenoćiti, u čemu ste me vi — blago rečeno — neljubazno omeli. S tim sam završio svoje izlaganje. Laku noć, gospodo.« I K. se okrene prema peći.

Još je čuo kako se iza njegovih leđa s ustručavanjem pitaju: »Geometwr?«, a onda nastupi opsta tišina. Ali mladić se brzo pribra i glasom koji je bio dovoljno prigušen da bi izgledalo kao da je to iz obzira prema zaspalom K., i dovoljno glasan da ga ovaj ne prečuje, reče gostioničaru: »Pitaću telefonski«. Sta, ova seoska gostionica ima i telefon? Baš je sve savršeno uređeno! U pojedinostima to je iznenadilo K., ali, uzevši u celini, to je i očekivao. Pokaže se da je telefon bio gotovo iznad njegove glave, što on onako pospan nije ni primetio. Ako je već mladić morao telefonirati, onda ni uz najbolju volju to nije mogao učiniti a da mu ne omete san. U pitanju je bilo samo hoće li mu K. dopustiti telefoniranje ili ne, a on je odlučio dopustiti. Ali tada, naravno, nije više imalo smisla glumiti da spava, i on se okrene i opruzi na leđa. Video je seljake kako se, začuđeni, pribijaju jedan uz drugog i došaptavaju — dolazak geometra nije bio nevažan događaj. Vrata na kuhinji bila su otvorena i sav otvor ispunjavala je krupna prilika gostioničarke koja je onde stajala. Gostioničar joj se na prstima približi da je obavesti. A onda poče telefonski razgovor. Upravitelj je spavao, ali podupravitelj, odnosno jedan od podupravitelja, neki gospodin Fritz, bio je tu. Mladić, koji se predstavi kao Schwarzer, ispriča da je našao K., čoveka tridesetih godina, prilično odrpanog, kako mirno spava na slamarici, s malenom torbom kao uzglavljem i jednim čvornatim štapom nedaleko od sebe. To je njemu, naravno, bilo sumnjivo, i kako je gostioničar očigledno zanemario svoju dužnost, to je njegova, Schwarzerova dužnost, bila da stvar temeljito ispita. Buđenje, saslušavanje, pretnju po dužnosti proterivanjem iz grofovije, sve je to K. vrlo neljubazno primio, kako se na kraju pokazalo, a možda i s pravom, jer on tvrdi da je geometar kojeg je grof pozvao. Naravno, dužnost je u najmanju ruku formalno proveriti tvrdnju, i Schwarzer zato moli gospodina Fritza da se u glavnoj kancelariji raspita očekuje li se zaista takav geometar i da mu se odgovor odmah telefonski saopst

Onda je nastala tišina: onde je Fritz primao obaavesti, a ovde se čekao odgovor. K. ostade ležeći, nijednom se ne okrene, izgledalo je da nije nimalo radoznao, i gledao je preda se. Schwarzerov govor, mešavina zajedljivosti i obazrivosti, dade mu predstavu o izvesnom diplomatskom obrazovanju koje u dvorcu u priličnoj meri imaju i mali ljudi kao Schwarzer. A bili su onde i marljivi: glavna kancelarija ima noćnu službu. I, očito, dao je brzo odgovor, jer Fritz je već zvonio. Istina, izgledalo je da je njegov izveštaj vrlo kratak, jer Schwarzer odmah besno baci slušalicu: »Jesam li ja kazao!« uzviknu on. »Kakav geometar! Obična lažljiva skitnica, a verojatno i nešto gore!« K. pomisli da će sad svi navaliti na nj, Schwarzer, seljaci, gostioničar i gostioničarka, svi. Da bi izbegao barem prvi nalet, on se sav zavuče ispod pokrivača. Međutim, telefon još jednom zazvoni i, kako se K. učini, ovaj put posebno glasno. On polako izvuče glavu ispod pokrivača. Iako nimalo nije bilo verovatno da je opet u pitanju K„ svi zacute i Schvvarzer se vrati aparatu. On sasluša podužu obavest i onda reče polako: »Dakle, pogreška? To mi je zaista neugodno. Sef ureda licno telefonira. Čudno, čudno. Kako da to objasnim gospodinu geometru?«

K. posluša. Dakle, dvorac ga je imenovao geometrom. To je za njega s jedne strane bilo nepovoljno, jer se pokazalo da u dvorcu znaju o njemu sve što je potrebno, da je odnos snaga odmeren i da je borba prihvaćena s osmehom. Ali s druge strane, to je bilo povoljno jer je, po njegovok mišljenju, pružalo dokaz da je bio podcenjen, a da će imati više slobode nego što je smeo očekivati. Međutim, prevarili su se ako veruju da će ga tim doista promućurnim priznanjem njegovog profesionalnog statusa stalno držati u strahu. To ga je samo malo žacnulo, i to je sve.

K. odmahnu rukom Schwarzeru koji mu se bojažljivo približavao, odbi i ponudu da pređe u gostioničarevu sobu, uze samo od gostioničara nekakav napitak za spavanje, a od njegove žene umivaonik sa sapunom i ručnikom; što se tiče gostionice, nije morao čak ni tražiti da se ona isprazni, jer svi navališe na vrata, okrećući glave od njega da ih ujutro ne bi prepoznao. Lampa bi ugašena i oko njega napokon zavlada mir. Spavao je čvrsto sve do jutra, samo jednom ili dvaput lako uznemiren u snu šuškanjem štakora

Hteo je otići u selo odmah posle doručka, koji se kao i sva njegova prehrana i prenoćište, po navodima gostioničara, plaćeno na račun dvorca. Ali kako je gostioničar—s kojim je on progovorio samo nekoliko neophodnih reči, sećajući se njegovog sinoćnjeg ponašanja—s nemom molbom na usnama neprestano obleetao oko njega, on se sažali i dopusti mu da sedne pokraj njega.

»Još se nisam upoznao s grofom«, reče K., »kažu da dobro plaća dobar rad, je li to istina? Kad neko, kao ja, ode tako daleko od žene i deteta, onda hoće nešto i doneti kući.«
»Što se toga tiče, gospodin ne treba ništa brinuti, niko se ne žali da je slabo plaćen.«
»Istina«, dodade K., »ja nisam baš stidljiv i znao bih reći grofu svoje mišljenje, ali, naravno, puno je bolje izaći na kraj s gospodom mirnim putem.«

Gostioničar je sedeo prema K. na samom rubu prozorske daske, kao da se nije usuđivao sesti udobnije, i neprestano je gledao K. svojim velikim, mrkim, plašljivim očima. Najpre se trudio da dođe do K., a sad je izgledalo da bi najradije od njega pobegao. Je li se bojao da ga ovaj ne ispituje o grofu? Je li bio siguran u ovog »gospodina«, kakvim je on smatrao K.? K. ga je morao razonoditi. On pogleda na sat i reče: »Uskoro će stići moji pomoćnici, možeš li ih ovde smestiti?«
»Svakako da mogu, gospodine«, odgovori gostioničar, »ali zar neće i oni stanovati s tobom u dvorcu?«
Zar se to on tako laka srca odriče svojih gostiju, a posebno K., kad ga bezuslovni prepušta dvorcu.
To još nije sigurno«, uzvrati K., »prvo moram znati kakav posao imaju za mene. Ako trebam, na primer, raditi ovde dole, onda je pametnije da ovde dole i stanujem. Osim toga, bojim se da mi život gore u dvorcu neće odgovarati. Želim uvek biti slobodan.«
Ne znaš ti dvorac«, reče gostioničar tiho.
»Svakako«, reče K., »ne treba prerano suditi. Zasad o dvorcu ne znam ništa više nego da oni onde umeju izabrati pravog geometra. Imaju možda oni i druge prednosti.« I on ustade da bi oslobodio gostioničara, koji je nemirno grizao usne. Nije bilo lako zadobiti poverenje tog čoveka.

Izlazeći, K. primeti na zidu tamni portret u tamnom okviru. Primetio ga je još dok je ležao, ali sa svog ležaja nije mogao razlikovati pojedinosti i činilo mu se da je prava slika bila izvađena iz okvira i da se vidi samo crna podloga. Ali kao što se sada pokazalo, to je ipak bila slika, poprsje nekog čoveka pedesetih godina. Glavu je držao tako duboko pognutu na grudi da su se oči jedva videle. U tom pognutom stavu najviše su se, izgleda, isticali visoko izrazito čelo i jak povijen nos. Brada, zbog položaja glave pritisnuta o grudi, bila je znatno niže. Leva ruka, zavučena u gustu bradu, služila je kao podupirač, ali glavu nije mogla više podići. »KO je to?« upita K. »Grof?« On je stajao ispred slike i nije ni obraćao paznju na gostioničara. »Ne«, reče ovaj, »to je upravitelj dvorca.« »Istina, imate lepog upravitelja u dvorcu, ali je šteta što ima onakvog sina«, dodade K. »He«, uzvrati gostioničar, privuče K. malo ksebi i šapne mu na uho: »Schvvarzer je sinoć malo preterivao, njegov otac je samo podupravitelj i to poslednji po rangu.« U tom trenutku gostioničar mu je izgledao kao kakvo dete. »Mangup«, reče K. kroz smeh, ali gostioničar se nije smejao, nego reče: »Ali i njegov otac je moćan.« »Hajde, ti misliš da je svako moćan«, reče K. »Možda smatraš da sam i ja?« »Ne«, odgovori ovaj začuđeno, ali odlučno, »ne smatram da si i ti moćan.« »Znači, umeš dobro opažati!«, reče K. »U povrenju receno zaista nisam moćan. Valjda zbog toga i ja uvažavam moćne isto koliko i ti, samo nisam tako iskren kao ti i ne želim to uvek priznati.« K. potapša gostioničara lako po obrazima da bi ga utešio i pokazao se blagonakloniji prema njemu. Tada se ovaj ipak malo nasmeja. Sa svojim mekanim golobradim licem, on je uistinu bio mladić. Kako li je samo došao do svoje družice, postarije žene, koja se kroz kuhinjski prozorčić mogla videti kako razmahuje rukama i posluje u kuhinji. Međutim, K. nije hteo više ispitivati gostioničara, da ne bi sa njegovog lica oterao s mukom izazvan osmeh. On mu još samo dade znak da mu otvori vrata, pa iziđe u lepo zimsko jutro.

Sada je gore video dvorac, jasno ocrtan u čistom zraku, još jasniji na snegu koji je, prilagođavajući se svim oblicima, svuda ležao u tankom sloju. Uostalom, izgledalo je da je na bregu mnogo manje snegga nego ovde u selu, gde se K. isto onako s mukom kretao kao juče po drumu. Ovde je sneg dopirao do prozora krovinjara i odmah se opet prostirao po niskom krovu, ali onde na bregu sve je slobodno i lako stršalo uvis, barem je tako ovde izgledalo. Dvorac, kako se odavde iz daljine činilo, odgovarao je posve njegovim očekivanjima. To nije bio stari utvrđeni plemićki dvorac, a ni nova raskošna građevina, nego izduženi niz zgrada koji je činilo malo dvospratnih, ali mnogo niskih zgrada, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to dvorac, moglo bi se smatrati da je gradić. K. je video samo jedan toranj, ali se nije moglo razaznati pripada li taj kakvoj stambenoj zgradi ili crkvi. Oko njega su obletala jata čavki.

K. je išao dalje, pogleda uprta u dvorac, jer ga ništa drugo nije zanimalo. Ali kad je prišao bliže, dvorac ga je razočarao. Bio je to ipak zaista bedni gradić, sklepan od seoskih kuća, koji se odlikovao samo po tome što je valjda sve bilo zidano od kamena, ali žbuka beše već odavno otpala i kamen se počeo osipati. K. se letimično seti gradića iz svog zavičaja: jedva je zaostajao za ovim tobožnjim dvorcem. Da je njemu stalo samo do razgledavanja, bilo bi šteta ovako dugo pešačiti, i on bi bolje učinio da je opet posetio svoj stari kraj u kojem odavno nije bio. U mislima uporedi crkveni toranj iz svog zavičaja s tornjem onde gore. Onaj toranj bio je određen, smelo istanjen prema vrhu, široka krova, završen crvenim crepom, prava ovozemaljska zgrada — šta drugo možemo zidati? — ali s višim ciljem nego niske gomile kuća, i izražajniji od tmurnog radnog dana. Međutim, ovaj toranj gore —jedini koji se vidi — toranj na jednoj stambenoj zgradi, kao što se sad pokazalo, možda glavnoj zgradi dvorca, samo je jednolika okrugla građevina, delom milostivo pokrivena bršljanom, s malim prozorima koji su sada blistali na suncu — bilo je u tome nešto luđačko — i jednim tavanastim završetkom, čiji su zidni zupci stršali prema plavom nebu, nesigurni, nejednaki, trošni, kao da su nacrtani bojažljivom i nesigurnom dečijom rukom. Izgledalo je kao da je neki ukućanin pomućena uma, koji je s pravom morao biti zatvoren u najzabačenijoj prostoriji kuće, probio krov i digao se da se pokaže svetu.

K. je opet zastao, kao da je imao veću moć rasuđivanja kad stoji. Ali je u tome bio ometen. Iza seoske crkve pokraj koje je zastao — to je zapravo bila samo kapela, proširena po uzoru na koš da bi mogla primiti vernike — nalazila se škola. Oniža duga zgrada, koja je čudnovato ujedinjavala karakter privremenog i vrlo starog, stajala je iza nekog vrta sa gvozdenkm ogradom, koji je sada bio snežna poljana. Baš tada izlazila su deca s učiteljem. U zbijenoj grupi deca su okružila učitelja, sve oči su ga gledale, neprekidno su sa svih strana čavrljala, a K. uopste nije razumeo njihov brz govor. Učitelj, mlad omanji čovek, uskih ramena, ali ne toliko da bi izgledao smešan, vrlo uspravan, promatrao je K. još izdaleka; istina, osim njegove grupe dece, K. je bio jedini čovek koji se mogao videti u celoj okolini. Kao namernik, K. pozdravi prvi, iako je bio u pitanju mali čovek sklon zapovedanju. »Dobar dan, gospodine učitelju«, reče on. Deca u čas zamukoše i ova iznenadna tišina, kao priprema za njegove reči, svakako je godila učitelju. »Promatrate dvorac?« upita on blažim glasom nego što je K. očekivao, ali takvim tonom kao da ne odobrava to što K. čini.

"Da«, reče ovaj, »nisam odavde, tek sam od sinoć u ovom mestu.

»Ne sviđa vam se dvorac?« upita učitelj brzo. »Kako?« uzvrati K., malo zbunjeno, i ponovi pitanje u blažem obliku: »Sviđa li mi se dvorac? Zašto pretpostavljate da mi se ne sviđa?« — »Ni jednom koji nije odavde se ne sviđa«, reče učitelj. Da ne bi na to rekao nešto neumesno, K. okrene razgovor i upita: »Vi svakako poznajete grofa?«— »Ne«, odgovori učitelj i htede se udaljiti. Ali K. nije popuštao, nego još jednom upita: »Kako? Ne poznajete grofa?« — »Kako bih ga poznavao?« odgovori učitelj tiho i đodade glasno, na francuskom: »Vodite računa o prisutnosti nevine dece.« K. to iskoristi kao povod da upita: »Bi li vas mogao jednom posetiti, gospodine učitelju? Ostajem ovde duze i osećam se već sada malo usamljen: ne pripadam seljacima, a isto tako ni dvorcu.«— »Između seljaka i dvorca nije velika razlika«, reče učitelj. »Možda, ali to nimalo ne menja moj položaj. Mogu li vas jednom posetiti?« — »Stanujem u Schwanengasse, kod mesara.« To je bio, istina, više podatak o adresi nego poziv u posetu, ali K. ipak reče: »Dobro, doći ću.« Učitelj klimnu glavom i produži s gomilom dece koja odmah počeše ponovno vikati na sav glas. Ubrzo se izgubiše u strmoj uličici. Međutim, K. je bio rastresen i ozlovoljen razgovorom. Prvi put od svog dolaska osetio je pravi zamor. Izgledalo je najpre da ga dug put dovde nije nimalo izmorio — kako je on pešačio danima, mirno, korak po korak! Ali sad su se pojavljivale posledice prevelikog napora, i to u nezgodno vreme. Nešto ga je neodoljivo gonilo da traži nova poznanstva, ali svako novo poznanstvo povećavalo je zamor. Bilo je već previše i to što sebe u takvom stanju ipak prisiljava da produži šetnju barem do ulaza u dvorac.

I tako je opet pošao dalje, ali to je bio dug put. Ulica, to jest ova glavna seoska ulica, nije vodila na breg, nego samo u blizinu brega, a onda je kao namerno vijugala i premda se nije udaljavala od dvorca, nije mu se ni približavala. K. je stalno očekivao da ulica skrene prema dvorcu i kako je to očekivao, išao je dalje. Očigledno, onako umoran on se nije usuđivao napustiti ulicu, a i čudio se dužini sela, koje kao da je bilo bez kraja, stalno iznova kućerci sa zaleđenim prozorskim oknima i sneg, a nigde ljudi. Napokon se otrže od ove ulice koja kao da ga je vezala za sebe i nađe se u nekoj uskoj uličici: sneg još dublji, bilo je teško izvlačiti noge koje su upadale, obli ga znoj, on napokon stade, i više nije mogao dalje.

Ali K. nije bio sam — desno i levo bile su seoske kućice. Napravi od snega grudu i baci je u jedan prozor. Vrata se odmah otvoriše—prva vrata koja se otvoriše za vreme puta kroz selo — i pred njima je stajao neki stari seljak u mrkom gunju, s glavom malo nagnutom u stranu, ljubazan i slabašan. »Smem li malo do vas ?« reče K. »Vrlo sam umoran.« On uopste ne ču što je stari rekao, nego zahvalno prihvati pruženu dasku, koja ga odmah spasi od snega, i on se u nekoliko koraka nađe u sobi

Velika soba u polutami. Onaj ko ulazi izvana ne može isprva ništa da vidi. K. se spotaknu o neko korito i jedna ženska ruka ga zadrža. Iz jednog ugla čula se dečija vika; u drugom se valjala gusta para i od polusvetlosti činila mrak. K. je stajao kao u oblacima. »On je pijan«, reče neko. »KO ste vi?« upita jedan osoran glas, a onda, obraćajući se starcu: »Zašto si ga pustio unutra? Zar treba puštati unutra svakoga ko luta ulicama?« — »Ja sam grofov geometar«, reče K„ pokušavajući se opravdati pred nekim koji je bio još nevidljiv. »Ah, to je geometar«, reče jedan ženski glas, a onda nastade potpuna tišina. »Vi me poznajete?« upita K. »Svakako«, reče kratko isti glas. To što su ga poznavali nije, izgleda, značilo preporuku.

Napokon, para se malo proredi i K. se mogao pomalo snaći. Ovo je, izgleda, bio dan opsteg pranja. U blizini vrata pralo se rublje. Ali para je dolazila iz drugog ugla, gdesu se u drvenom koritu toliko velikom da takvo K. još nikad nije video — imalo je obujam dva kreveta — kupala dva čoveka u vodi koja se pušila. Ali još veće iznenađenje — nije se znalo tačno šta je u tome iznenađujuće — predstavljao je desni ugao. Iz velikog otvora, jedinog na zadnjem zidu sobe, dopirala je, verojatno iz dvorišta, bleda snežna svetlost i davala sjaj svile odeći neke žene, umorno zavaljene u visokom naslonjaču sasvim u uglu. Na grudima je držala dojenče. Nekoliko dece igralo se oko nje, seljačka deca kao što se moglo videti, ali ona kao da njima nije pripadala. Svakako, bolest i umor preuzimaju i seljake.

»Sedite«, reče jedan od muškaraca, bradonja, uz to još nakostrešenih brkova ispod kojih je, zadihano duvajuci, držao stalno otvorena usta. Držeći ruku iznad vedra s vodom — što je bilo smešno za videti — on pokaza na jedan kovčeg, i pri tom poprska K. po celom licu toplom vodom. Na kovčegu je već sedeo starac koji je K. pustio u sobu. K. je bio zahvalan što može napokon sesti. Sada više niko nije o njemu vodio računa. Žena koja je prala rublje, plavojka, mladenački jedra, tiho je pevala radeći; muškarci u drvenom koritu pljuskali su se i vrteli; deca su im htela prići, ali ih je u tom stalno ometalo uporno prskanje vodom, što nije mimoišlo ni K.; žena u naslonjaču ležala je kao bez života, ne spuštajući pogled čak ni na dete na grudima, nego gledajući neodređeno u visinu.

K. je dugo gledao tu neporecivo lepu, žalosnu sliku, a onda mora da je zaspao, jer kad ga je trgao jedan jak glas, glava mu je ležala na ramenu starca pokraj njega. Muškarci su završili kupanje u koritu — u kojem su se sada brčkala deca pod nadzorom plavokose žene — i stajali odeveni ispred njega. Pokaza se da je od njih dvojice onaj bradonja što se derao bio manje važan. Drugi, naime, iste veličine kao bradonja, ali s mnogo kraćom bradom, bio je tih čovek, sporih misli, zdepast, punašan i u licu, pognute glave. »Gospodine geometre«, reče on, »vi ovde ne možete ostati. Oprostite za neljubaznost.« — »Nisam ni hteo ostati«, reče K., »nego se samo malo odmoriti, to sam učinio i sad idem.« »Vas svakako čudi nedostatak gostoljubivosti«, reče čovek, »ali gostoljubivost nije naš običaj, nama gosti nisu potrebni.«

Malo osvežen spavanjem, a i malo prijemčiviji za utiske nego dotad, K. se razveseli tim otvorenim rečima. On se sad kretao slobodnije, zabadao štap ovamo-onamo, približio se ženi u naslonjaču, a uostalom, bio je rastom najviši u sobi.

»Naravno«, reče K., »gosti vam nisu potrebni. Ali tu i tamo neko vam je ipak potreban, kao na primer ja, geometar.« »Ne znam ja to«, reče čovek polako, »budući da su vas zvali, veroatno ste potrebni, ali to je izuzetak, a mi, mi mali ljudi držimo se pravila, to nam ne možete zameriti.« — »Ne, ne«, uzvrati K., »mogu vam samo biti zahvalan, vama i svima ovde.« A onda, neočekivano za sve, K. se doslovno jednim pokretom okrene i nađe pred ženom u naslonjaču. Ona ga je posmatrala umornim plavim očima, prozirna svilena marama padala joj je do polovine čela, dojenče je spavalo na njezinim grudima. »Ko si ti«, upita je K. Odmahujući rukom nije bilo jasno znači li to prezir prema K. ili se odnosilo na njezin odgovor — ona reče: »Devojka iz dvorca.«

Sve je to trajalo samo jedan trenutak, a K. je već imao s desna i leva ona dva muškarca, koji su ga, kao da ne postoji drugo sredstvo za sporazumevanje, šutke svom snagom vukli prema vratima. Starac je video u tome nešto što ga je razveselilo i on je pljeskao rukama. Smejala se i pralja, uz paklenu dreku koju su iznenada digla deca.

Međutim, K. se brzo nađe na ulici, dok su ga seljaci s praga kuće pratili pogledom. Opet je padao sneg, pa ipak je izgledalo malo svetlije. Bradonja je doviknuo nestrpljivo: »Gde ćete? Ovuda se ide u dvorac, ovuda u selo.« K. ne odgovori njemu, ali reče onom drugom koji je uza svu svoju zakopčanost izgledao pristupačniji: »KO ste vi? Kome da zahvalim što sam bio prihvaćen?« »Ja sam štavilac koža, Lasemann«, glasio je odgovor, »ali nemate kome zahvaljivati.« »Dobro«, reče K., »možda ćemo se još koji put naći zajedno.« — »Ne verujem«, uzvrati ovaj. U tom trenutku bradonja uzviknu, uzdignuvši ruku: »Dobar dan, Arture! Dobar dan, Jeremias!« K. se osvrne — ipak u ovom selu ima još ljudi koji se pokazuju na ulici! Putem koji vodi iz dvorca dolazila su dva mladića, srednjeg rasta, obojica vrlo vitka, u teesnim odeelima, vrlo slična jedan drugom, čak i u licu. Boja njihovih lica bila je tamnomrka, ali šiljata bradica odudarala je ipak crnom bojom. S obzirom na stanje puteva, oni su išli iznenađujuće brzo, izbacujući u taktu tanke noge. »Gde ste naumili?« viknu bradonja. Sporazumevati se s njima bilo je moguće samo dovikivanjem, tako su brzo išli, a nisu se zaustavljali. »Poslovi!« doviknuše oni kroz smeh. »Gde?« »U gostionicu!« »I ja idem onamo!« uzviknu K. glasnije od drugih, osetivši veliku želju da ga ona dvojica povedu. Istina, poznanstvo s njima nije mu se činilo posebno preporučljivo, ali očigledno su dobri i ugodni suputnici. Oni čuše njegove reči, ali ipak samo kimnuše glavama i produžiše.

K. je još stajao u snegu, bez mnogo volje da podigne nogu da bi ona korak dalje ponovno utonula u duboki sneg. Štavilac koža i njegov drug, zadovoljni što su se napokon otresli K., povlačili su se, stalno se osvrćući, polako u kuću, kroz samo malo otvorena vrata, i K. se nađe sam sa snegom koji ga je opkolio.

To bi bila prilika za malo očajavanje«, pomisli on, »kad bih ovde stajao samo slučajno, a ne namerno.«

Tada se na kućerku sa leve strane otvori majušan prozor. Zatvoren, on je, valjda zbog odbljeska sniega, izgledao plav, i bio je tako malen da se sada, kad je bio otvoren, u njemu nije moglo videti celo lice onog koji je gledao, nego samo oči, staračke mrke oči. »On stoji onde«, ču K. kako govori jedan drhtavi ženski glas. »To je geometar«, reče jedan muški glas. Onda čovek priđe prozoru i upita, ne baš neljubazno, ali ipak tako kao da mu je stalo da na ulici, ispred njegove kuće, bude sve u redu: »Koga čekate?« »Čekam saonice koje bi me povezle«, reče K. »Ovde nema saonica«, odgovori čovek na prozoru, »ovde nema prometa.« — »Ali to je ipak put koji vodi u dvorac«, primeti K. »Pa ipak, ovde nema prometa«, uzvrati čovek s izvesnom upornošću. Onda obojica zacutaše. Ali čovek na prozoru se očito nešto premišljao, jer je još ostavio otvoren prozor iz kojeg je kuljao dim. »Loš put«, reče K., da bi mu pomogao. Ali ovaj samo odgovori: »Da, zaista«. Međutim,posle kratke pauze, ipak reče: »Ako hoćete, povesću vas svojim saonicama.« »Učinite to, molim vas«, reče K. veselo, »a koliko tražite za to?« »Ništa«, odgovori čovek. K. se veoma začudi. »Pa vi ste geometar i pripadate dvorcu«, objasni čovek. »Gde hoćete da vas odvezem?« »U dvorac«, odgovori K. brzo »Onda ne vozim«, reče čovek bez razmišljanja. »Ja pripadam dvorcu«, reče K., ponavljajući reči koje mu je on sam rekao. »Možda«, uzvrati ovaj, ostajući pri svome. »Odvezite me onda do gostionice«, reče K. »Dobro«, pristade čovek, »odmah dolazim sa saonicama.« Sve to nije ostavljalo utisak neke posebne ljubaznosti, nego pre sebične, plašljive i gotovo pedantne želje da se K. ukloni ispred kuće.

Dvorišna vrata se otvore i kroz njih izađoše male saonice za lak teret, sasvim ravne, bez ikakvog sedišta, koje je vukao konjić, a pokraj njih jedan čovek, pogrbljen, slabašan, pegav, mršava crvena nazebla lica, koje je izgledalo izuzetno sitno zbog vunenog šala čvrsto omotanog oko glave. Čovek je bio očito bolestan i izišao je samo da bi odvezao K. Ovaj spomenu nešto o tome, ali čovek samo odmahnu rukom. K. dozna samo da je to kočijaš Gerstacker i da je uzeo ove neudobne saonice zato što su baš one stajale spremne, a izvlačenje drugih trajalo bi dugo. »Sedajte«, reče on i pokaza na zadnji deo saonica. »Sesću pokraj vas«, reče K. »Ja ću hodati«, uzvrati Gerstacker. »Ali, zašto?« upita K. »Hodaću«, ponovi Gerstacker i dobi takav napad kašlja da se sav tresao i rukama se morao držati za saonice. K. ne reče ništa više, sede otraga u saonice, kašljanje se polako stiša, i oni krenuše.

Dvorac onde gore, već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da će dospeti još danas, opet se udaljavao. Ali kao da su mu hteli prilikom tog privremenog rastanka pružiti još jedan znak, onde gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da barem za trenutak srce zadrhta, kao da mu preti — jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog — ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo. Ali ubrzo utihnu veliko zvono i zamenj ga slabo monotono malo zvono, možda još onde gore, a možda već u selu. Istina, to zvonjenje bolje je odgovaralo sporoj vožnji i bednim, ali nezadrživom vozaču.

»Slušaj«, uzviknu K. iznenada — već su bili u blizini crkve, do gostionice nije bilo više daleko, K. se već mogao ponešto osmeliti — »veoma me čudi kako si me odlučio voziti na vlastitu odgovornost. Zar to smeš?« Gerstacker ne pokloni pažnju tome što K. govori i produži mirno koračati pokraj konjića. »Hej!« doviknu mu K., napravi grudu od snega koji je ležao na saonicama i pogodi njom Gerstackera posred uva. Sada ovaj stade i okrene se. Međutim, kad ga K. vide tako izbliza — saonice su otišle još malo napred — tu pogrbljenu i u izvesnoj meri osakaćenu priliku, to crveno umorno sitno lice s nekako različitim obrazima, jednim plosnatim a drugim upalim, usta, otvorena kao da osluškuje, nekoliko retkih zuba, on ponovi saosećajno ono što je malo pre rekao zajedljivo, da Gerstacker neće možda biti kažnjen što je njega vozio? »Sta ti hoćeš?« upita Gerstacker, ne shvativši pitanje, ali i ne pričeka daljnje objašnjenje, nego podviknu konjiću i oni opet krenuše.

                                   Nastavak: Romani u nastavcima