XLVI
Nicolas je gledao svoj šporet. Sedeo je pred njim i sa žaračem i lampom za lemljenje proveravao njegovu unutrašnjost. Šporet se odozgo malo-pomalo izobličio i olabavio, a crne limene ploče su se toliko razmekšale da su spale na opstojnost tankih kriški grojera. Nicolas je začuo Colinove korake u hodniku i uspravio se na svom sedištu. Osećao je umor. Colin je gurnuo vrata i ušao. Izgledao je zadovoljan.
- Onda? - upitao je Nicolas.
- Uspelo je? - Prodao sam ga - odvratio je Colin. - Za dve hiljade petsto ...
- Duplofinti? ... - upao je Nicolas.
- Da - odgovorio je Colin.
- Neočekivano!...
- Ni ja se nisam tome nadao. Promatrao si šporer? - zapitao je Colin.
- Da - kazao je Nicolas. - Upravo se promeće u kotao za loženje drvenim ugljem i pitam se, dovraga, kako do toga dolazi...
- To je vrlo čudno - rekao je Colin - ali nije čudnije od svega ostalog. Jesi li video hodnik?
- Jesam - odvratio je Nicolas. - Pretvara se u jelovinu ...
- Hteo sam ti ponoviti - kazao je Colin - da ne želim da ovde ostaneš.
- Stiglo je pismo - rekao je Nicolas.
- Od Chloe?
- Da - odvratio je Nicolas. - Na stolu je.
Otpečativši pismo, Colin je začuo nežan Chloein glas i, da bi ga pročitao, trebalo je samo da sluša taj glas. U njemu je pisalo: »Dragi moj Colin, Dobro se osećam i vreme je lepo. Dosađuju mi jedino snežne krtice, zverke što puzaju između snega i zemlje a imaju narančasto krzno i uveče jako kveče. One podižu velika snežna brdašca i na njima se lako pada. Sunce na veliko sja i ja ću se ubrzo vratiti kući.«
- To su dobre vesti - rekao je Colin. -Onda, ti uskoro seliš Tovarmostovima.
- Neću - odvratio je Nicolas.
- Hoćeš - rekao je Colin. - Njima je potreban kuvar, a ja neću da ostaneš ovde ..., prebrzo si se postarao, i kažem ti da sam već potpisao u tvoje ime.
- A miš? - napomenuo je Nicolas. - Ko će ga hraniti?
- Za njega ću se sam pobrinuti - rekao je Colin.
- Nećeš moći - kazao je Nicolas. - A osim toga, nisam ni ja više u grifu.
- Jasno da jesi - odgovorio je Colin. - Ali te zapravo satire ovdašnja atmosfera ... Niko od vas joj ne može odoleti...
- Uvek to pričaš - rekao je Nicolas - a to nije nikakvo objašnjenje.
-Konačno - kazao je Colin - to je rešena stvar!...
Nicolas je ustao i protegnuo se. Izgledao je tužan.
- Više ništa ne kuvaš po Gouffeu - obrazložio je Colin. - Zanemaruješ svoje kuvanje, zapuštaš se.
- Ali nije istina - prosvedovao je Nicolas.
- Pusti me da kažem do kraja - nadodao je Colin. Ne oblačiš se više svečano nedeljom i ne briješ se više svako jutro.
- To nije zločin - pripomenuo je Nicolas.
- To je zločin - ustvrdio je Colin. - Ja ti ne mogu platiti onoliko koliko zavređuješ. Sada tvoja vrednost opada, što je donekle i moja krivica.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Nije tvoja krivica što si u sosu.
- Da - kazao je Colin - to je zato što sam se oženio i zato što ...
- Glupost - prekinuo ga je Nicolas. - A ko će onda kuvati?
- Ja - odvratio je Colin.
- Pa ti ćeš raditi!... Nećeš imati vremena.
- Ne, neću raditi. Konačno, ipak sam prodao svoj pianokoktel za dve hiljade petsto duplofinti.
- Da - rekao je Nicolas - s tom svotom si u kudikamo boljem položaju!...
- U svakom ćeš slučaju ići Tovarmostovima - kazao je Colin.
- Oh! - uzdahnuo je Nicolas. - Baš me tupiš. Dobro, ići ću. Ali to nije fer s tvoje strane.
- Ponovno ćeš steći svoje dobre manire.
- A nekad si se bunio protiv mojih dobrih manira...
- Jesam - rekao je Colin - zato što se zbog mene nisi morao truditi.
- Tupiš - kazao je Nicolas. - Tupiš i tupiš.
XLVII
Colin je začuo kucanje na ulaznim vratima i požurio da ih otvori. Na jednoj mu je papuči bila velika rupa, pa je sakrio stopala pod tepih.
- Kako visoko stanujete - rekao je Mitojed ulazeći.Ispuštao je otešćao dah.
- Dobar dan, doktore - rekao je Colin crveneći se, jer je bio prisiljen pokazati stopalo.
- Promenili ste stan - napomenuo je profesor. - Pre ste nekako bliže stanovali.
- Ni govora - rekao je Colin. - Stan je isti.
- Ma kakvi - kazao je profesor Mitojed. -Kad zbijate šalu, obično pazite da delujete što ozbiljnije i da pronađete što duhovitije odgovore.
- Zaista? ... - rekao je Colin.
- Da, sigurno. - Kako se oseća bolesnica? - zapitao je lekar.
- Bolje - odvratio je Colin. - Lepše izgleda i više je ne boli.
- Hm! ... To je sumnjivo - rekao je lekar.
Pošao je, u pratnji Colina, prema Chloeinoj sobi i na ulazu je spustio glavu da ne bi udario u dovratak, ali se ovaj baš u tom trenu svinuo, a profesor je ispustio sočnu psovku. Chloe, koja je ležala na krevetu, smejala se promatrajući lekarevo ulaženje. Spavaća soba poprimila je prilično smanjene dimenzije. Ćilim je, suprotno onima u drugim prostorijama odebljao, a krevet je sada počivao u maloj ložnici sa zavesama od satena. Veliki je prozor bio potpunoma razdeljen na četiri mala kvadratna prozorčića, i to kamenim peteljkama koje su već sasvim izrasle. Vladala je tu pomalo sivkasta svetlost, ali bilo je čisto. I bilo je toplo.
- I vi ćete mi opet reći da niste promenili stan, hm? - pripomenuo je Mitojed.
- Kunem vam se doktore ... - započeo je Colin.
Zapela mu je reč u grlu, jer ga je profesor gledao uznemireno i sumnjičavo.
- ... Šalio sam se! - rekao je konačno smejući se.
Mitojed se približio krevetu.
- Onda - kazao je on - otkrijte se. Preslušat ću vam pluća.
Chloe je rastvorila svoj pahuljasti haljetak.
- Ah! - rekao je Mitojed. - Onde su vas operisali ...
- Da ... - odgovorila je Chloe. Ispod desne dojke imala je malen savršeno okrugao ožiljak.
- Izvukli su ga, dakle, ovuda kad je uginuo? - kazao je lekar. - Je li bio velik?
- Čitav metar, mislim - odgovorila je Chloe. - S golemim cvetom od dvadeset centimetara.
- Kakva mrcina!... - progunđao je lekar. - Imali ste peh. Takvih dimenzija! To nije uobičajeno!
- Drugo ga je cveće zapravo nagnalo da ugine - rekla je Chloe. - Napose cvet vanilije što su mi ga na kraju doveli.
- Čudno - kazao je lekar. - Nikada ne bih pomislio da vanilija može proizvesti takav efekat. Mislio sam pre na smreku i na bagrem. Medicina vam je, znate, igra tupoglavaca - zaključio je on.
- Sigurno - rekla je Chloe.
Lekar ju je pregledavao slušanjem. Zatim je ponovno ustao.
- U redu je - kazao je on. - Očito, ostavilo je tragove...
- Zaista? - rekla je Chloe.
- Da-potvrdio je profesor.-Vi sada imate jedno plućno krilo koje više uopste ne radi ili gotovo tako.
- To mi ne smeta - rekla je Chloe - ako je drugo dobro!
- Ali ako uhvatite nešto na drugom - napomeno je profesor - to će za vašeg muža biti nesnosno.
- A za mene neće? - zapitala je Chloe.
- Za vas još više - odvratio je profesor Mitojed.
Ponovno se digao.
- Neću vas utaman strašiti, ali dobro pripazite.
- Pazim dobro - kazala je Chloe.
Oči su joj se širile i bivale sve veće. Bojažljivo je prošla rukom kroz kosu.
- Kako i šta mogu učiniti da budem sigurna da neću ništa uhvatiti na drugom plućnom krilu? - rekla je Chloe i glas joj je malo zaplakao.
- Ne uzbuđujte se, mala moja - kazao je lekar. - Nema razloga da uhvatite nešto i na drugom. Pogledao je oko sebe. - Više mi se dopadao vaš prvi stan. Delovao je zdravije.
- Da - rekao je Colin - ali to nije naša krivica ...
- A čime se vi zapravo bavite? - upitao je lekar.
- Učim pojedine stvari-odvratio je Colin. -I volim Chloe.
- Vaš rad vam ništa ne donosi? -zapitao je profesor.
- Ne - rekao je Colin. - Ne radim u onom smislu kako ljudi obično shvataju posao. - Rad je kužna stvar, znam dobro - promrmljao je profesor-a ono što čovek sam izabere da radi ne može, očito, biti unosno, jer...
Presekao je sam sebi reč.
- Poslednji ste mi put pokazali neku spravu koja je davala začudne rezultate. Imate li je još, slučajno?
- Nemam - odgovorio je Colin. - Prodao sam je. Ali vam uprkos tome mogu ponuditi piće...
Mitojed je ugurao prste u okovratnik svoje žute košulje i počešao se po vratu.
- Idem za vama. Doviđenja, mlada damo -doviknuo je on.
- Doviđenja, doktore - rekla je Chloe.
Utonula je do samog dna postelje i ponovim navukla pokrivače sve do vrata. Njezino lice delovalo je svetlo i nežno na posteljini boje lavande, obrubljenoj grimizom.
XLVIII
Chick je prošao kroz kontrolna vrata i pružio svoju propusnicu stroju da joj izbuši tačku.Kao i obično, spotaknuo se na prag metalnih vrata u prolazu koji otvara pristup u radionice,a para i crni dim udarili su ga svom žestinom u lice. Počeli su mu dopirati do uva svakojaki štropoti: potmulo drndanje generalnih turboalternatora, moćnih dizala na ukrštenim nosačima, huka silovitih vazdušnih vrtloga u nasrtaju na crno limeno krovište. Prolaz je bio vrlo mračan, obasjan svakih deset metara crvenkastom žaruljom, a njena svetlost cedila se leno niz glatke predmete, zapinjući na hrapavostima zida i tla, koje bi potom zaokružila. Valovit lim, pod njegovim nogama, bio je vruć i, mestimice, raspucan, pa se kroz rupe moglo videti, sasvim dole, crveno i mračno grotlo kamenih peći. Tekućine su, hučući, proticale kroz debele cevi, ofarbane u sivo i crveno, ponad njegove glave, a na svaki kucaj mehaničkog srca koje su ložači stavljali pod pritisak, krovni se kostur, s neznatnim zakašnjenjem i svojevrsnim dubinskim treperenjem, lagano naginjao prema napred. Zid je bio orošen kapljicama koje su se od vremena do vremena otkidale zbog nekog jačeg udara, a kad bi mu pokoja od tih kapljica pala na vrat, Chicka su podilazili srsi. Bila je to nekakva mutna voda i mirisala je po ozonu. Prolaz je zavijao na samom kraju i u radionicama je, od sada, prevladavao rešetkasti pod. Dole, pred svakim zdepastim strojem, hrvao se po jedan čovek, boreći se ljuto da ga ne raskomadaju pohlepni zupčanici. Desno stopalo svakoga od njih bilo je okovano teškom gvozdenom karikom. Otkvačili bi je samo dvaput dnevno: u podne i naveče. Radnici su strojevima preotimali komade kovine, koji su zveckajući izlazili iz uskih ispušnih otvora na njihovu gornjem delu. Komadi bi gotovo za tili čas upadali natrag u stroj, ako ih radnici ne bi na vreme pograbili, i iščezavali u njegovom zjalu, koje je vrvelo kotačima i zupčanicima, i gde se vršilo svarivanje. Bilo je tu uređaja svih veličina. Chicku je taj prizor bio dobro poznat. Sam je radio u dnu jedne takve radionice gde je morao kontrolisati da li strojevi rade ispravno i davati ljudima uputstva kako da ih isprave ponovno u red pošto su im otkinuli po koji komad mesa. Za pročišćavanje vazduha, dalekosežni šikljaji eteričnih ulja presecali su prostoriju po kosinama, svetlucajući mestimično od odbljesaka i zgušnjavajući oko sebe dim i prašinu metalnih strugotina i isparivanje kipućeg ulja, koji su se poput ravnih i tankih stupova uspinjali iznad svakog stroja. Chick je podigao glavu. Cevi su ga stalno i posvuda pratile. Stigao je do rešetkastog lifta na platformi za spuštanje, ušao i zatvorio za sobom vrata. Izvukao je iz džepa jednu knjigu Jean-Sola Partrea, pritisnuo komandno dugme i počeo čitati čekajući da se domogne tla. Potmuo udarac platforme o metalni odbojnik trgnuo je Chicka iz obamrlosti. Izašao je i stigao u svoju kancelariju, staklenu i slabo osvetljenu kutiju, odakle je mogao nadgledati radionice. Seo je, ponovno otvorio knjigu i nastavio čitati, uspavan ravnomernim kolanjem tečnosti i klopotom strojeva. Izvestan nesklad u tom halabučenju prisilio ga je iznebuha da podigne oči. Tražio je odakle pristiže taj sumnjivi štropot. Jedan štrcajni mlaz za pročišćavanje vazduha zaustavio se maločas u sredini tvorničke hale i ostao u vazduhu kao odrezan na dva dela. Četiri stroja što ih je ostavio na cedilu, počela su se tresti. Videlo se, na razdaljini, kako se koprcaju i kako, ispred svakog od njih, malo-pomalo splašnjava neki oblik. Chick je odložio knjigu i pojurio van. Potrčao je prema kontrolnoj ploči za regulisanje mlazova i brzo spustio jednu ručicu. Presečeni mlaz ostao je nepomično stršati u vazduhu. Reklo bi se da je sečivo kose, dok je dim iz četiri stroja sukljao uvis u kovitlacima. Ostavio je ploču i požurio glavom bez obzira prema strojevima. Oni su se polagano zaustavljali. Unesrećeni ljudi ležali su na tlu. Svinuta desna noga oblikovala im je neki čudan ugao, poradi gvozdene karike, a sve četiri desne šake behu im odsečene kod ručnog zgloba. U dodiru s metalnim lancem krv je kipila i širila vazduhom jezovit vonj izgorele pougljenjene živine. Chick je s pomoću ključa odrešio karike koje su držale prikovana tela i njih rastegnuo ispred strojeva. Potom se vratio u svoju kancelariju i naručio, putem telefona, dežurne redare. Pošao je natrag do kontrolne ploče i pokušao prekinuti mlaz staviti iznova u pogon. Ništa se tu nije moglo učiniti. Tekućina je šikljala posve ravno, ali bi, doprevši na nivo četvrtog stroja, iščezavala na licu mesta, a prekid mlaza se tako jasno vide o kao daje prerezan udarcem sekire. Pipajući s mukom knjigu u svom džepu, zaputio se u Centralni biro. Na samom izlasku iz radionice uklonio se s puta da propusti redaree, koji su četiri tiela složili na hrpu u mala električna kolica i taman se pripremali da ih izbace u Generalno sabiralište. Chick je sada išao duž nekog novog hodnika. Daleko ispred njega preokrenula su se kolica, uz tiho zujanje, a pritom je iskočilo nekoliko belih iskri. Od vrlo niskog stropa odbijala se buka njegovih koraka na metalnom podu. Pod se malo uspinjao. Da stigne u Centralni biro, valjalo mu je preći po dužini još tri radionice i Chick je rastreseno išao svojim putem. Prodro je najzad u glavni blok i ušao u ured šefa osoblja.
- Došlo je do kvara na broju sedam stotina devet, deset, jedanaest i dvanaest - prijavio je tajnici iza šaltera. - Treba zamijeniti četiri čovjeka i maknuti strojeve, mislim. Mogu li govoriti sa šefom osoblja?
Sekretarica je izmanevrisala nekoliko crvenih pritisnih dugmića na ploči od lakiranog mahagonija i rekla: »Uđite, čeka vas«. Chick je ušao i seo. Šef osoblja ga je odmerio ispitivačkim pogledom.
- Trebaju mi četiri čovjeka - kazao je Chick.
- Dobro - rekao je šef osoblja - dobićete ih sutra.
- Jedan mlaz za pročišćavanje više ne radi- nadodao je Chick.
To me se ne tiče - odvratio je šef osoblja- Obratite se tu pokraj.
Chick je izašao i ispunio iste formalnosti pre nego je ušao od šefa pogona.
- Jedan od mlazova za pročišćavanje broja sedamsto više ne radi - kazao je on.
- Baš nikako više?
- Ne ide sasvim do kraja - objasnio je Chick.
- Niste ga mogli staviti iznova u pokret?
- Nisam - odvratio je Chick. - Tu se više ništa ne da učiniti.
- Pregledaću vašu radionicu - rekao je šef pogona.
- Moj se dohodak smanjuje - napomenuo je Chick. - Požurite se.
- To me se ne tiče - rekao je šef pogona. -Obratite se šefu proizvodnje.
Chick je požurio u susedni blok i ušao kod šefua proizvodnje. Njegov radni sto bio je jarko osvetljen i na zid, iza stola, bila je pričvršćena velika ploča mlečnog stakla na kojoj se vrlo polagano premeštao udesno vrh nekog crvenog pravca, kao gusenica uz rub kakvog lista: ispod ploče, na velikim kružnim meračima s kromiranom lećom, kazaljke su se okretale još polaganije.
- Vaša proizvodnja opada za 0,7% - rekao je šef. - Šta se dogodilo?
- Četiri su stroja izvan pogona - odvratio je Chick.
- Na 0,8%, vi ste otpušteni - kazao je šef proizvodnje. Konsultovao je merač, okrećući se na svom kromiranom naslonjaču.
- 0,78 - rekao je. - Na vašem bih se mestu već pripremio.
- To je prvi put da mi se ovako nešto događa - kazao je Chick.
- Žalim - rekao je šef proizvodnje. - Možda ćemo vam promeniti radno mesto ...
- Nije mi do toga stalo - kazao je Chick. -Nije mi do toga da radim. Ionako ne volim raditi.
- Niko nema pravo da to kaže - opomenuo ga je šef proizvodnje. - Otpušteni ste - nadodao je.
- Bio sam potpuno bespomoćan - kazao je Chick. - A što je onda pravda?
- Za nju nikad nisam čuo - rekao je šef proizvodnje.-Imam posla, moram vam to smesta kazati.
Chick je napustio kancelariju. Ponovno je navratio kod šefua osoblja.
- Mogu li biti isplaćen? - zapitao je on.
- Koji broj? - pitao je šef osoblja.
- Radionica 700. Inženjer.
- U red. Okrenuo se svojoj sekretarici i rekao: - Učinite što je potrebno. Zatim je progovorio u slušalicu kućnog telefona: - Halo! Tražim zamenu inženjera, tipa 5, za radionicu 700.
- Eto - rekla je sekretarica pružajući Chicku jednu kovertu. - Tu je vaših sto deset duplofinti.
- Hvala - kazao je Chick i otišao.
Mimoišao je inženjera koji će ga uskoro zameniti, nekog mršavog i plavokosog mladića, umornog izgleda. Uputio se prema najbližem liftu i ušao u kabinu.
XLIX
- Uđite - povikao je izrađivač ploča. Pogledao je prema vratima. Bio je to Chick.
- Dobar dan - rekao je Chick. - Navraćam opet kod vas zbog onih snimaka koje sam vam bio doneo.
- Ukratko ponavljam - započeo je drugi -za trideset strana, celokupan pribor, dvadeset numerisanih primeraka s gravirom sa svake strane ploče, izvedenom s pomoću pantografa, jedno s drugim to vam iznosi sto osam duplo-finti. Prepuštam vam ih za sto pet.
- Eto - rekao je Chick - imam ček na sto deset duplofinti, preneću ga na vas, a vi mi vratite pet duplofinti.
- U redu - odvratio je izrađivač ploča. Otvorio je ladicu i pružio Chicku novu novcatu novčanicu od pet duplofinti.
Chicku su trnule oči na licu.
Isis je sišla iz atomobila. Za volanom je sedeo Nicolas. Pogledao je na sat i pratio je očima dok je ulazila u Colinovu i Chloeinu kuću. Imao je na sebi novu uniformu od belog gabardena i belu kožnu kapu. Bio je pomlađen, ali mu je nespokojan izraz lica odavao duboku pomućenost. Na Colinovu sprati stubište se naglo smanjivalo u širinu i Isis je mogla, a da ne širi ruke, istovremeno dotaći i stubišno drzac i hladan zid. Tepih se potpunoma razmekšao i stanjio tako da je jedva prekrivao drveni pod.
Uspela se, malo se zadihala i pozvonila. Niko nije došao da otvori. Nije se čuo nikakav šum na stubištu osim laganog pucketanja, od vremena do vremena, popraćenog kojim vlažnim praskom dok bi se poneka stepenica razlabavila. Isis je nanovo pozvonila. primetila je s druge strane vrata lagano treperenje čelične alke na metal. Malo je prodrmala vrata koja su se naglo otvorila. Ušla je i spotakla se o Colina. Počivao je izdužen na tlu, popreko, lica zagnjurena u pod i ruku ispruženih prema napred ... Njegove oči bijahu zatvorene.
U predsoblju je bilo mračno. Oko prozora se vidio svjetlosni prsten koji, međutim, nije prodirao unutra. Colin je polako disao. Spavao je. Isis se sagnula, klekla pored njega i pomilovala ga po obrazu. Koža mu je lagano zatreperila i oči su mu se pomaknule ispod spuštenih vjeđa. Pogledao je Isis i učinilo se kao da će iznova zaspati. Isis ga je malo prodrmala. Sjeo je, položio načas ruku na usta i rekao:
- Spavao sam.
- Da - kazala je Isis. - Zar više ne spavaš u svom krevetu?
- Ne - odvratio je Colin. - Namjerno sam ostao tu da dočekam lekara i odem po cveće.
Izgledao je potpunoma izgubljen.
- Šta se događa? - upitala je Isis.
- Chloe - kazao je Colin - ponovno kašlje.
- Sigurno je ostao mali nadražaj - rekla je Isis.
- Ne - kazao je Colin. - To je drugo plućno krilo.
Isis se podigla i otrčala prema Chloeinoj sobi.
Drveni je parket prskao pod njezinim koracima. Sobu više nije prepoznavala. Chloe, na svom krevetu, glave napola sakrivene u jastuk, kašljala je gotovo nečujno, ali neprekidno. Malko se pridigla, začuvši Isis kako ulazi, i odahnula. Na njezinom je licu zaigrao nemoćan smešak kad joj se približila Isis, sela na krevet i uzela je u naručaj kao bolesno detešce.
- Nemoj kašljati, draga moja Chloe - promrmljala je Isis.
- Imaš krasan cvet - izrekla je Chloe u jednom dahu, udišući veliki crveni karanfil zataknut u Isisinu kosu. - To mi jako godi - nadodala je ona.
- Još si bolesna? - upitala je Isis.
- Mislim da je u pitanju drugo plućno krilo - kazala je Chloe.
- Ma ne - rekla je Isis - to te ono prvo tera da još malo kašlješ.
- Nije - kazala je Chloe. - Gde je Colin? Je li otišao da mi kupi cveće?
- Doći će uskoro - odvratila je Isis. - Srela sam ga. Ima li novaca - nadodala je.
- Ima - rekla je Chloe - ima ga još malo. Čemu to služi? Novac i onako ne sprečava ništa! ...
- Boli te? - upitala je Isis.
- Da - rekla je Chloe - ali ne jako. Soba se promenila, vidiš i sama.
- Ovako mi se više sviđa - kazala je Isis. - Pre je bila prevelika.
- Kakve su druge sobe? - upitala je Chloe.
- Oh!... Pa dobro - odgovorila je Isis neodređeno.
Prisećala se još oseta koje je u njoj izazivao parket hladan kao močvara.
- Svejedno mi je što se to menja - napomenula je Chloe. - Dokle god je toplo i dokle god je udobno ...
- Naravno! - potvrdila je Isis. - Mali je stan zapravo zgodniji.
- Miš ostaje sa mnom - rekla je Chloe. - Vidiš ga, onde... u uglu. Ne znam šta li sada sniva. Više nije hteo ići u hodnik.
- Da ... - promrmljala je Isis.
- Pruži mi opet karanfil - rekla je Chloe - dobro mi čini.
Isis je izvukla karanfil iz kose i dala ga Chloei koja ga je prinela do usana i uvlačila njegov miris dugim udisajima.
- Kako je Nicolas? - zapitala je.
- Dobro - odvratila je Isis. - Ali više nije veseo kao pre. Doneću ti drugog cveća kad budem ponovno navratila.
- Bio mi je vrlo drag, Nicolas - kazala je Chloe. - Nećeš li se udati za njega?
- Ne mogu - promrmljala je Isis. - Nisam mu dorasla ..
. - To nije važno - rekla je Chloe - ako te on voli...
- Moji mu se roditelji ne usuđuju o tome govoriti - nadovezala je Isis.
Karanfil je naglo počeo da bledi, zgužvao se i činilo se da će usahnuti. Čas kasnije raspao se kao fina prašina na Chloeinim grudima.
- Oh! - rekla je tada Chloe - opet ću kašljati ... Jesi li videla? ...
Prekinula je samu sebe da prinese ruku ustima. Iznova ju je hvatao žestok kašalj.
- To je ... ta stvar u meni... zbog koje venu svi cvetovi... - zamuckivala je Chloe.
- Nemoj govoriti - rekla je Isis. - To uopšte nije važno. Colin će začas doneti novo cveće.
Dan se plavio u sobi, a po uglovima gotovo zelenio. Još nije bilo ni traga vlažnosti a ćilim je sačuvao svoju debljinu, ali je zato jedan od četiri kvadratna prozora bio gotovo potpuno zabrtvljen. Isis je začula vlažan šum Colinovih koraka u predsoblju.
- Evo ga - rekla je ona. - Sigurno ti donosi cveće.
Pojavio se Colin. U rukama je imao veliki buket jorgovana.
- Gledaj, mila moja Chloe - kazao je on. -Uzmi ga!...
Chloe je ispružila ruke.
- Baš si ljubazan, dragi moj - kazala je ona.
Položila je jorgovane na drugi jastuk, okrenula se na bok i uronila lice među bele i slađahne grozdove. Isis se upravo dizala.
- Odlaziš - pitao je Colin.
- Da - rekla je Isis. - Čekaju me. Doći ću opet s cvećem.
- Bilo bi lepo od tebe da navratiš sutra ujutro - kazao je Colin. - Moram ići potražiti nekakav posao a ne želim je pustiti posve samu pre no što vidi doktora.
- Doći ću ... - rekla je Isis.
Malko se nagnula, oprezno, i poljubila Chloe u nježan obraz. Chloe je podigla ruku i pomilovala prijateljičino lice, ali nije okrenula glavu. Požudno je udisala opojan miris jorgovana koji se u tromim kolutovima širio okolo njezinih sjajnih vlasi.
LI
Colin je teško koračao cestom. Ona je, okolišajući, uranjala među zemljane nasipe nad kojima su se dizale staklene kupole, koje su danju poprimale neki sivozeleni i mutan sjaj. Podigao bi glavu od vremena do vremena i čitao natpise na pločama kako bi se uverio da se uputio pravim smerom, a tada bi video nebo, izbrazdano modrim i prljavokestenastim prugama. Daleko pred sobom mogao je opaziti, iznad nasipa, nanizane dimnjake glavnog staklenika. U džepu je imao novine u kojima su se tražili ljudi između dvadeset i trideset godina, zbog priprema za odbranu zemlje. Colin je hodao što je najbrže mogao, ali su mu stopala upadala u toplu zemlju, koja je posvud polako opet zaposedala gradnje i cestu. Biljke se nisu nigde videle. Samo i nadasve zemlja, u jednoličnim gomilama, zgrnutim s obe strane, što su stvarale kratkotrajne nasipe kojima je lako popuštala ravnoteža, a katkad bi se poljuljala i kakva teška gromada, otkotrljala duž padine i survala se mlitavo na površje puta. Na pojedinim su se mestima nasipi puštali, a Colin je kroz mutna stakla na kupolama mogao razabrati neke tamnoplave oblike koji su se nejasno komešali na svetlijoj pozadini.
Ubrzao je korak, otkidajući s mukom svoja stopala iz rupa koje su ona stvarala na tlu. Zemlja bi se odmah stezala natrag poput kružna mišića, a zadržalo bi se tek slabo uleknuće, jedva naznačeno. A i ono bi se gotovo smesta izbrisalo.
Približavali su se dimnjaci. Colin je osećao kako mu se srce u grudima obrće poput pobešnjele zverke. Stisnuo je novine s vanjske strane džepa. Tlo je klizilo i izmicalo pod njegovim stopalima, ali je sada Colin manje propadao i cesta se vidljivo stvrdnjavala.
Na samom kraju hodnika nalazila su se vrata. Broj im je bio naveden u novinama, pa je Colin ušao bez kucanja, prema uputi s oglasa. Neki star čovek u beloj bluzi, raščupan, čitao je nekakav udžbenik za svojim radnim stolom. Na zidovima je visilo različito oružje, blještavi durbini, kubure, bacači smrti različitih kalibara i celovita zbirka bodeža-srcodera svih veličina.
- Dobar dan, gospodine - rekao je Colin.
- Dobar dan, gospodine - rekao je čovek.
Glas mu je bio napukao i odebljao od starosti.
- Dolazim zbog oglasa - rekao je Colin.
- Ah? - kazao je čovek. - Eto već mesec dana, a nikakvih rezultata. Radi se o prilično teškom poslu, znate ...
- Znam -umešao se Colin - ali je dobro plaćen.
- Bože moj! - rekao je čovek. - No to iscrpljuje, da znate, i možda se ne isplati za tu cenu, ali nije na meni da ocrnjujem upravu. Uostalom, vidite i sami da sam još živ ...
- Radite li tu već jako dugo? - zapitao je Colin.
- Godinu dana - odgovorio je čovek. -Dvadestdevet mi je godina.
Prešao je navoranom i drhtavom rukom preko svog naboranog lica.
- I sada sam eto postigao, vidite i sami... da sedim u svojoj kancelariji i čitam udžbenik po celi dan ...
- Potreban mi je novac - rekao je Colin.
- Vrlo čest slučaj - napomenuo je čovek -ali rad čoveka pretvara u filozofa. Za tri meseca osećaćete za njim manju potrebu.
- Treba mi radi lečenja moje žene -objasnio je Colin.
- Ah? Da? - rekao je čovek.
- Bolesna je - objasnio je Colin. - Inače ne volim, raditi.
- Žalim vas-kazao je čovek.-Kad se žena razboli, onda nije više ni za što.
- Volim je - rekao je Colin.
- O tome nema sumnje - odvratio je čovek. - Bez toga ne biste hteli raditi. Pokazaću vam vaše radno mesto. To je na donjem spratu.
Vodio je Colina kroz čiste hodnike s malo spljoštenim svodovima i stubištima od crvenih opeka sve do jednih vrata u susedstvu drugih vrata, koja su bila označena nekim simbolom.
- Stigli smo - rekao je čovek. - Uđite, objasniću vam posao. Colin je ušao. Prostorija je bila mala, četverouglasta. Zidovi i pod stakleni. Na podu je počivala gomila vrtne zemlje u obliku kovčega, ali vrlo široka, najmanje jedan metar. Grubi vuneni pokrivač stajao je smotan pokraj gomile. Nije bilo ni komada pokućstva. Mala niša, izdubena u zidu, čuvala je plavu čeličnu škrinjicu. Čovek je krenuo u pravcu škrinjice i otvorio je. Izvadio je iz nje dvanaest blještavih i cilindričnih predmeta sa sićušnom rupom u sredini.
- Zemlja je jalova, vi znate što to znači - rekao je čovek - a za obranu zemlje nužne su prvoklasne sirovine. Ali da puščane cevi pravilno rastu, a da se pritom ne iskrive, ustanovljeno je već pre dugo vremena da im je potrebna ljudska toplina. Zaista za sve vrste oružja, uostalom.
- Da - rekao je Colin.
- Izbušite dvanaest rupica u zemlji - tumačio je čovek - raspoređenih po sredini srca i jetre, i legnete na zemlju, pošto ste se svukli. Tada se pokrijete sterilnom vunenom tkaninom e da biste oslobađali savršeno ravnomernu toplinu.
Zaorio je načas njegov napukli smeh, dok je sam sebe lupio po desnoj butini.
- Proizveo bih četrnaest puščanih cevi prvih dvadeset dana u svakome mesecu. Ah!... Bio sam jak!...
- A onda? - upitao je Colin.
- Onda ostajete u tom položaju dvadeset četiri sata, i nakon tih dvadeset četiri sata izrastu puščane cevi. Dolaze drugi da ih povade. Zemlja se zalije uljem i počinjete iz početka.
- Zar rastu prema dole? - napomenuo je Colin.
- Da, odozdo je osvetljeno - kazao je čovek. - Njihov je fototropizam pozitivan, ali rastu prema dole jer su teže od zemlje, pa se napose zato obasjavaju odozdo da ne bi došlo do iskrivljenja.
- A brazde? - zanimao se Colin.
- Puščane cevi te vrste rastu već posve izbrazdane - odgovorio je čovek. - Posredi je odabrano seme.
- Čemu služe dimnjaci? - upitao je Colin.
- Oni su tu radi zračenja - nadovezao je čovek -i radi sterilizacije pokrivača i zgrada. Ne isplati se preduzimati posebne mere sigurnosti jer im je delovanje i onako vrlo snažno.
- Zar stvar ne može da funkcioniše s pomoću veštačke topline? - zapitao je Colin.
- Slabo - odvratio je čovek. - Da bi dobro rasle, potrebna im je ljudska toplina.
- Zapošljavate li i žene? - upitao je Colin.
- One ne mogu obavljati taj posao - odgovorio je čovek. - Nemaju dovoljno ravna prsa,kako bi se toplina ravnomerno raspodelila. Sada vas ostavljam, da radite.
- Hoću li zaista zaraditi deset duplofinti na dan? - kazao je Colin.
- Svakako-rekao je čovek-pa i višak ako premašite dvanaest puščanih cevi...
Napustio je prostoriju i zatvorio za sobom vrata.
Colin je držao dvanaest semenki u ruci. Položio ih je pored sebe i počeo se svlačiti. Njegove su oči bile sklopljene a usne su mu, od vremena do vremena, podrhtavale.
LII
- Ne znam šta se zbiva - rekao je čovek. -U početku je dobro išlo. Ali s ovim poslednjima ćemo moći proizvoditi samo specijalna oružja.
- Ipak ćete mi platiti? - zapitao je zabrinuto Colin.
Morao je dobiti sedamdeset duplofinti i višak od deset duplofinti. Radio je što je najbolje mogao, ali je kontrola puščanih cevi otkrila neke anomalije.
- Uverite se i sami - rekao je čovek. Držao je pred sobom jednu cev i pokazivao Colinu njen rascvetali završetak.
- Ne razumem - kazao je Colin. - Prve su bilo savršeno valjkaste.
- Naravna stvar, mogu se upotrebiti za pravljenje kremenjača - rekao je čovek - ali -reč je o modelu od pre pet ratova i već ih imamo golemu zalihu. To je vraški nezgodno.
- Radim što najbolje mogu - rekao je Colin.
- Zasigurno - kazao je čovek. - Odmah ću vam dati vaših osamdeset duplofinti.
Izvukao je iz pretinca u svom stolu jednu zapečaćenu kovertu.
- Dao sam je doneti ovamo, kako bih vam prištedeo da idete u isplatnu službu - rekao je on. - Znade katkad proći i po nekoliko meseci dok dobijete svoj novac, a vama se, čini se, i žuri.
- Zahvaljujem vam - kazao je Colin.
- Nisam još pogledao vašu jučerašnju proizvodnju - rekao je čovek. - Stiže za koji čas. Ne želite li malo pričekati?
Njegov meketavi i hromi glas predstavljao je pravu patnju za Colinove uši.
- Pričekaću - rekao je Colin.
- Vidite - rekao je čovek - prisiljeni smo obraćati veliku pažnju tim pojedinostima, jer u svakom slučaju puška mora biti jednaka drugoj puški, čak i ako nema metaka ...
- Da ... - propentao je Colin.
- Meci često manjkaju - produžio je čovek - u zakašnjenju smo s programiranjem metaka, imamo velike rezerve za jedan model puške, koji se više ne proizvodi, ali još nismo dobili nalog da izrađujemo metke za nove tipove pušaka, pa se tako starima ne možemo koristiti. Uostalom, to nije važno. Što ćete vi s puškom protiv oklopnih kola. Neprijatelji proizvedu jedna oklopna kola na naše puške.To znači da imamo brojčanu premoć. Ali oklopna kola ne haju za pušku, pa čak ni za deset pušaka, oposebno kad su bez metaka . . .
- Zar se tu ne proizvode oklopna kola? -zapitao je Colin.
- Kako da ne - odgovorio je čovek - ali jedva se nekako ostvaruje plan iz poslednjeg rata, pa onda ta ista ne funkcionišu dobro i treba ih razoriti, a kako su vrlo temeljito građena, utroši se u to mnogo vremena.
Neko je pokucao na vrata i pojavio se trpezarac, koji je gurao pred sobom bela sterilizovana kolica. Pod belom plahtom krila se poslednja Colinova proizvodnja. Ponjava se dizala uvis na jednom rubu koji je stršao. Do toga ne bi smelo doći da su posredi doista valjkaste puščane cevi, pa je Colina zgrabilo nespokojstvo. Trpezarac je izišao i zatvorio za sobom vrata.
- Ah! ... - rekao je čovek. - Ne čini mi se da se stvar popravila.
Podigao je plahtu. Videlo se dvanaest puščanih cevi od hladnog i plavkastog čelika, a na kraju svake cvetala je krasna bela ruža, posve sveža i sa žućkastosmeđim osenčanjima u udubljenju baršunastih latica.
- Oh! ... - prošaptao je Colin. - Kako su lepe
Čovek je ćutiao. Samo se dvaput nakašljao.
- Neće više biti potrebno da sutra nastavite isti posao - rekao je, pomalo ustručavajući se.
Njegovi su se prsti zakvačili nervozno na rub kolica.
-Mogu li ih ubrati? - kazao je Colin. - Za Chloe?
- Uvenuće - rekao je čovek - ako ih otkinete od čelika. One su čelične, znate i sami...
- To nije moguće - kazao je Colin.
Uhvatio je nježno jednu ružu i pokušao slomiti peteljku. Izveo je krivi pokret i jedna od latica mu je rasekla ruku na nekoliko centimetara. Ruka mu je krvarila, u skladu sa sporim otkucajima bila, u velikim gutljajima zagasite krvi koju je i nehotice gutao. Gledao je elu laticu obeleženu crvenim polumesecom, a čovek ga je potapšao po ramenu i blago ga odgurao prema vratima.
LIII
Chloe je spavala. Danju je lopoč ustupao njezinoj koži lepu žućkastobijelu boju, ali dok je spavala, to nije bilo potrebno i na obrazima su joj se iznova pomaljale rumene mrlje. Oči su joj ostavljale dva plavkasta otiska ispod čela, tako da se izdaleka nije znalo jesu li zatvorene ili otvorene. Colin je sedeo u trpezariji i čekao. Uokolo Chloe bilo je mnogo cveća. Mogao je još pričekati nekoliko sati pre no što ode u potragu za drugim poslom. Želeo je otpočinuti da ostavi što bolji utisak i da preuzme neko doista unosno zaposlenje. Prostorija je bila gotovo posve mračna. Prozor se smanjio na nekih desetak centimetara od podboja i samo je još uzana vrpca danjeg svetla prodirala unutra. Obasjavala mu je taman čelo i oči. Ostatak lica živeo mu je u mraku. Njegov gramofon nije više radio, odsad ga je valjalo navijati ručno, a to je Colina zamaralo. Ploče su se također izlizale. Na pojedinima se, štaviše već sada teško prepoznavala melodija. Mislio je da će ga miš odmah doći upozoriti ako Chloei nešto zatreba. Hoće li se Nicolas oženiti s Isis? Kakvu će haljinu nositi Isis na svom venčanju? Ko je pozvonio na vratima?
- Dobar dan, Alise - kazao je Colin. - Dolaziš u posetu Chloei?
- Ne - odvratila je Alise. - Jednostavno sam došla.
Mogli su ostati u trpezariji. Zahvaljujući Aliseinoj kosi, bilo je u njoj sada više svetla.Preostala su još dve stolice.
- Čamila si - rekao je Colin. - Znam kako je to.
- Chick je kod kuće - kazala je Alise.
- Moraš nešto javiti - protumačio je Colin.
- Ne - rekla je Alise - moram se zadržati drugdje.
- Da - kazao je Colin. - On sada iznova liči...
- Ne - rekla je Alise. - On sada ima sve svoje knjige, pa mene više neće.
- Jesi li mu napravila scenu? - zapitao je Colin.
- Nisam - odgovorila je Alise.
- Krivo je shvatio što si mu rekla, ali kad mu popusti bes, objasnićeš mu.
- Jednostavno mi je rekao da više nema duplofinti, nego taman toliko da može dati uvezati svoju poslednju knjigu u kožu od ništavila - protumačila je Alise - i da više ne može podneti da me zadržava uza se, s obzirom da mi ne može ništa pružiti, i da ću poružniti i upropastiti sebi ruke.
- U pravu je - kazao je Colin. - Ti ne smeš raditi.
- Ali ja volim Chicka - rekla je Alise. - Rado bih radila za njega.
- Od toga i onako nikakve koristi - kazao je Colin. - Uostalom ne možeš, odviše si lepa.
- Zašto me je onda oterao? - napomenula je Alise. - Bila sam uistinu vrlo lepa?
- Ne znam - odvratio je Colin - ali mi se jako sviđa tvoja kosa i tvoje lice.
- Pogledaj - rekla je Alise.
Skočila je na noge, povukla malu kariku na zatvaraču i haljina joj je skliznula na pod. Bila je to haljina od svetle vune.
- Da ... - rekao je Colin.
Prostorija je odjednom postala vrlo svetla i Colin je video celu celcatu Alise. Njezine dojke zamalo da nisu poletele uvis, a dugoljasti mišići na vitkim nogama bijahu jedri i topli na dodir.
- Mogu li zagrliti ... - rekao je Colin.
- Da - odvratila je Alise - vrlo si mi drag.
- Biće ti začas hladno - napomenuo je Colin.
Približila mu se, sela na njegova kolena i njezine oči počele su nečujno plakati.
- Zašto me on više ne želi?
Colin ju je nežno ljuljao.
- On ne shvata. Znaš, Alise, dobar je to momak, kako bilo da bilo.
- Volio me mnogo - rekla je Alise. - Verovao je da će knjige prihvatiti da sa mnom dele njegovu ljubav! Ali to je nemoguće.
- Bit će ti hladno - napomenuo je Colin.
Ljubio ju je i milovao po kosi.
- Zašto nisam srela najpre tebe?-rekla je Alise. - Bila bih te tako volela, ali sada više ne mogu. Sada ljubim njega.
- Znam dobro - kazao je Colin. - I ja sada više volim Chloe.
Naveo je da ustane i podigao njezinu haljinu.
- Navuci je ponovno, mačkice moja - rekao je on. - Biće ti hladno.
- Neće - kazala je Alise. - Osim toga, to uopšte nije važno.
Obukla se posve automatski.
- Ne bih hteo da budeš žalosna - rekao je Colin.
- Ti si ljubazan - kazala je Alise - ali ja sam vrlo tužna. Ipak mislim da ću moći nešto učiniti za Chicka.
- Otići ćeš svojim roditeljima - rekao je Colin. - Možda bi te hteli videti... ili k Isis.
- Onde neće biti Chicka-kazala je Alise. - Nemam potrebu da budem kod ikoga ako Chick tamo ne dolazi.
- Doći će - rekao je Colin. - Otići ću njemu u posetu.
- Nemoj - kazala je Alise - Niko više ne može k njemu. Uvek je zaključano.
- Ipak ću ga kad-tad videti - rekao je Colin. - Ili će u protivnom doći on meni.
- Ne verujem - pripomenula je Alise. - To nije više isti Chick.
- Ma kako da nije - rekao je Colin. - Ljudi se ne menjaju. Menjaju se zapravo stvari.
- Ne znam - kazala je Alise.
- Otpratiću te - predložio je Colin. - Moram ići potražiti neki posao.
- Ne idem tim smerom - rekla je Alise. - Otpratiću te bar na silasku - kazao je Colin.
Alise je stajala nasuprot njemu. Colin je položio obe ruke na njezina ramena. Osećao je toplinu njezina vrata i nežne kovrčave vlasi na svojoj koži. Ruke su mu klizile niz Aliseino telo. Više nije plakala. Delovala je odsutno.
- Ne bih želeo da praviš gluposti - rekao je Colin.
- Oh! - kazala je Alise. - Neću činiti gluposti...
- Dođi mi opet u posetu - rekao je Colin -ako se budeš dosađivala.
- Možda ću opet doći da te vidim - kazala je Alise.
Gledala je u dubinu. Colin ju je uzeo za ruku. Spuštali su se stubištem. Tu i tamo bi se pokliznuli na vlažnim stubama. Čim stigoše dole, Colin joj je rekao doviđenja. Ona je zastala i gledala ga kako odlazi.
LIV
Upravo je pristigla posljednja knjiga od knjigoveže i Chick ju je više puta pomilovao pre nego ju je vratio na mesto. Bila je presvučena debelom zelenom kožom ništavila, a Partreovo se ime izdubenim slovim, isticalo na uvezu. Na jednom stalku s policama Chick je držao sva obična izdanja i sve varijante, rukopise, prva izdanja, dok su posebne stranice zapremale niše u dubini zida. Chick je uzdahnuo.
Alise ga je napustila jutros. Bio joj je prisiljen kazati da ode. Ostala mu je samo jedna duplofinta i komad sira, a njezine haljine su mu ionako smetale da obesi u ormar iznošena Partreova odela, koja mu je knjižar uspevao nabavljati pravim čudom. Nije se više sećao kada ju je poljubio poslednji put. Više nije smeo gubiti vreme na ljubav. Morao je popraviti svoj gramofon da bi naučio napamet tekst Partreovih predavanja. Ako mu se dogodi da razbije ploče, mogao je bar na taj način sačuvati tekst. Nalazile su se tu sve knjige koje je Partre objavio. Raskošni uvezi brižljivo zaštićeni kožnim etuijima, pozlaćeni okovi, skupoceni primerci s velikim modrim marginama, ograničena izdanja na papiru za muholovke i crvotočnom papiru Saintorix, za njih je bio predviđen celi jedan zid, razdeljen na mekušno saće obloženom antilop-kožom. Svako je delo zapremalo po jedno okce na saću. Suprotni zid bio je ispunjen Partreovim člancima, koji su bili hrpimice broširani, gorljivo istrgnuti iz književnih revija, novina, nebrojenih časopisa što ih je on počastio svojom plodnom saradnjom.
Chick je obrisao čelo. Koliko je vremena prošlo otkad je Alise s njime živela? ... Colinove duplofinte bile su namenjene zapravo tome da se on s njome venča, ali joj do toga nije bilo tako stalo. Zadovoljavala se time da ga čeka, i zadovoljavala se da s njime živi, ali ne možeš prihvatiti od jedne žene da jednostavno ostane s tobom zato što te voli. On je nju također voleo. Nije mogao sebi dopustiti da trati veme zato što se ona više nije zanimala za Partrea. Kako netko uopšte može ne zanimati se za jednog čoveka kao što je Partre? ... Koji je kadar napisati bilo šta, na bilo koju temu, i to s kakvom samo tačnošću ... Posve je sigurno da će Partre za manje od godine dana stvoriti svoju Enciklopediju mučnine, a i vojvotkinja de Bovouard će zasigurno sarađivati u tom pothvatu, pa će opet biti izvanrednih rukopisa. Valjalo bi da, već od sada, zaradi dovoljno duplofinti, kako bi ih stavio na stranu i zaštedeo bar za jedan predujam što bi ga dao knjižaru.
Chick nije platio svoj porez. Ali mu je svota, naime iznos svih njegovih poreza kudikamo više koristio u obliku jednog primerka knjige Rupa Svete golubice. Alise bi bila više volela daje Chick tim duplofintama podmirio porez, ona mu je predlagala da proda nešto svoga u tu svrhu. Prihvatio je ali je taj iznos taman bio ravan ceni uvezivanja primerka dela Rupa Svete Golubice. Oklevao je da ponovno otvori vrata. Možda je stajala iza njih čekajući samo na to da on okrene ključ. Ipak, nije to ozbiljno mislio. Njezini su koraci na stubištu odzvanjali poput laganih udaraca čekićem koji postupno slabe. Mogla bi se vratiti u roditeljsku kuću i nastaviti studije. Naposletku, posredi je samo malo zakašnjenje. Brzo se mogu nadoknaditi predavanja s kojih si izostao. Ali Alise nije više ništa radila. Bila je previše zaokupljena Chickovim stvarima i kuvanjem i peglanjem njegove kravate. Poreze ionako neće nikada isplatiti. Postoje li takvi primeri da te dolaze proganjati čak u tvoj dom zato što nisi platio porez? Ne postoje. Možeš uložiti predujam, jednu duplofintu, i potom te puštaju na miru i o tome se, za neko vreme, više ne govori. Da li tip kao Partre plaća poreze? Verovatno da, i da li je naposletku, sa ćudorednog stajališta, preporučljivo plaćanje poreza zato da, u protivnom, imaju pravo izvršiti zaplenu tvojih dobara, s obzirom da drugi plaćaju poreze koji služe za uzdržavanje policije i visokih funkcionara? Taj začarani krug valja zapravo razbiti, pa neka ga niko više ne plaća prilično dugo vremena i svi će funkcionari lepo poumirati od sušice i tako više neće biti rata.
Chick je podigao poklopac svoga gramofona s dva postolja i namestio dve različite ploče Jean-Sola Partrea. Hteo je obadve slušati istovremeno, ne bi li mu iz sraza dviju starih ideja vrcnule nove u glavi. Postavio se na jednakoj razdaljini od dva zvučnika da mu glava bude tačno na onome mestu gde će se zbiti sudar, a i da automatski zadrži plodove tog sraza. Igle proizvedoše svojevrsno pljucketanje na prvom puževljevu zavoju i smestiše se u udubinu brazde, a Partreove eči odjeknuše u Chickovu mozgu. Sa svog je mesta gledao kroz prozor i odjednom ustanovio da su se, tu i tamo, nad krovovima dizali nekakvi dimovi, u velikim plavim kolutovima, i da su odozdo bili crveno obojeni, kao dim užganog papira. Video je i nehotice kako crveno ovladava plavim, a reči su se počele sudarati s velikim plamsajima, krčeći njegovu umoru polje počinka meko poput mahovine u maju.
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар