Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu.
Kjerkegor
Dogovorivši se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare umetnosti, bio sam tamo već u pola jedanaest, kako sam sebi već davno obećao da ću ga jedared posmatrati koliko je god mogućno neuznemiravan, pod idealnim uglom, piše Acbaher. Pošto on tokom prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom, na kojoj mi je, juče, posle objašnjenja sonate zvane Oluja, nastavio da izlaže o umetnosti fuge, od pre Baha do posle Šumana, kako on to precizira, pri tome sklon da sve više i više govori o Mocartu a ne o Bahu, morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam, dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da posmatram Regera pred Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom, i to s nogu, što nije bila nikakva šteta, jer stojim radije nego što sedim, naročito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god živim bolje ću posmatrati stojeći nego sedeći, i pošto sam, gledajući iz sale Sebastijano u salu Bordone, konačno najvećma izoštrio pogled, tako da mi nije smetao ni naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je, bez ikakve sumnje zatečen padom temperature protekle noći, sve vreme držao svoj crni šešir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared nesmetano osmatram. Budući da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen o štap stegnut izmeñu njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se činilo, razgledanju Čoveka sa sedom bradom, nisam se u svom osmatranju ni najmanje bojao da će me otkriti. Čuvar sale, Irzigler (Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo duže već od trideset godina i s kojim sam i ja lično (takode već više od dvadeset godina) imao dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler pojavio, pravilnošću časovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajući svoju misiju, ispitivački proučavao na svoj uobičajeni način, neprijatan za sve koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inače, ove subote kad je ulaz besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled, usvojen meñu muzejskim čuvarima, koji zastrašuje posetioce muzeja, upravo one koji su, kao što je poznato, najslabije obrazovani; njegov način ulaska u neku od sala, naglo i bešumno iskrsnuvši iza ugla, deluje doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi, skrojenoj loše ali namenjenoj da traje večito, zakopčanoj velikim crnim dugmadima, pri čemu visi na njemu, onako slabašnom, kao na vešalici, i sa svojom kapom sa štitnikom, načinjenoj od istog sivog materijala, na glavi, podseća vas više na stražare iz naših kaznenih ustanova nego na čuvara koga država plaća da pazi na umetnička dela. Otkako ga znam, Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger već desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji već trideset i pet godina služi državu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji više od trideset i šest godina posećuje Muzej, upoznao je Irziglera još prvog dana kad je ovaj stupio u službu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima. Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeñeno mesto na klupi u sali Bordone, reče jedared Reger pre niz godina. Reger je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajući više od trideset godina, prešla u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, što je često bio slučaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se smestio na ulaz i nikog nije puštao. Reger bi samo dao dogovoreni znak rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera posetioce koji su već u sali Bordone, jer tako želi Reger. Irzigler je izučio za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao još pre nego što je igde primljen kao stolarski pomoćnik da bi se zaposlio u policiji. Ali, policija je odbila Irziglera zbog fizičke nesposobnosti. Jedan od njegovih ujaka, brat njegove majke, koji je već od dvadeset četvrte bio čuvar u Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to mesto, meñu najslabije plaćenim ali najsigurnijim, kako kaže Irzigler. I u policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato što mu je izgledalo da će time da resi problem sa odevanjem. Celog života biti u istoj odeći, a čak ne morati tu celoživotnu odeću nijednom platiti, jer o tome brine država, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala, nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti, mada je u policiji plata svakako viša nego u Muzeju stare umetnosti, ali opet služba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s policijskom službom, budući da odgovorniji i istovremeno lakši posao nego što je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da zamisli. Policijska služba je, pak, svakodnevno bila opasna po život, kazivao je Irzigler, dok služba u Muzeju stare umetnosti nije. Što se tiče jednoličnosti njegove dužnosti, za to se ni najmanje ne brine, štaviše on voli tu jednoličnost. Dnevno prelazi četrdeset do pedeset kilometara, što je znatno bolje za njegovo zdravlje od, recimo, službe u policiji gde bi mu se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici celog života. Više voli da motri muzejske posetioce nego obične ljude, jer muzejski posetioci su, u svakom slučaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za umetnost. Vremenom je i on lično stekao taj smisao za umetnost, i bio bi u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodiča u Muzeju stare umetnosti, a svakako u galeriji slika, kaže on, ali to mu nije nužno. Ljudi ionako ništa ne bi slušali od onoga što bi im on kazivao, kaže on. Decenijama već muzejski vodiči uvek pričaju isto i, logično, priličnu količinu besmislica, kao što kaže gospodin Reger, kaže mi Irzigler. Istoričari umetnosti samo zamlaćuju posetioce svojim brbljarijama, kaže Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne baš i sve Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve što kaže Irzigler, rekao je Reger, više od trideset godina Irzigler govori ono što je govorio Reger. Kad pažljivo slušam, čujem Regera kako govori kroz Irziglera. Kad slušamo vodiče, neprestano slušamo jedino brbljarije o umetnosti koje nam idu na živce, kaže Irzigler, jer to Reger često govori. Sve ove slike su veličanstvene, ali nijedna nije savršena, tako govori Irzigler po Regeru. Ljudi, meñutim, dolaze u Muzej, pošto im je rečeno da to treba da čini kulturan čovek, ne zbog interesovanja, ljude ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta čovečanstva uopšte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teško detinjstvo, majku obolelu od raka koja je umrla već u svojoj četrdeset i šestoj godini, oca skitnicu, večito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i većina burgenlandskih mesta. Ko god može, beži iz Burgenlanda, kaže Irzigler, ali većina ne mogu, osudeni su da ceo život provedu u Burgenlandu, što je u najmanju ruku podjednako strašno koliko doživotno sužanjstvo u Štajnu na Dunavu. Burgenlanñani su robijaši, kaže Irzigler, njihov zavičaj je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zavičaj, ali u stvarnosti Burgenland je bljutav i ružan. Zimi se Burgenlandani guše pod snegom, a leti ih proždiru komarci. A u proleće i u jesen, Burgenlandani se koprcaju samo u sopstvenoj prljavštini. U celoj Evropi nema zemlje siromašnije i prljavije, eto šta kaže Irzigler. Bečlije neprestano uveravaju Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Bečlije su zaljubljene u tu burgenlandsku prljavštinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao nešto romantično, pošto su na svoj bečki način perverzni. Burgenland, osim gospodina Hajdna, kao što kaže gospodin Reger, nije ništa proizveo, tako kaže Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znači ništa drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako kaže Irzigler. Burgenlanñani odlaze u Bečkao u crkvu, rekao je on. Najveća želja Burgenlandana jeste da stupe u bečku policiju, rekao je onomad, što mi se nije posrećilo, jer sam bio suviše slab, zbog fizičke nesposobnosti. Ali, ja sam ipak čuvar u Muzeju stare umetnosti i, tako, državni službenik. Uveče, posle šest časova, rekao je, ne zaključavam zločince nego umetnička dela, zaključavam Rubensa i Belota. Njegovom ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u službu u Muzej stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih par odina posećivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestrašeni kroz sale s velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno, njegov ujak je ubrzo postao glavni čuvar i nosio je malu zvezdu od mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog strahopoštovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, ništa od onoga što im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im objašnjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje sestre opčinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od svih ovde izloženih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne podnosi Renija. Irzigler je već dosegao veliko majstorstvo u usvajanju Regerovih stavova i govori već bezmalo savršeno karakterističnim Regerovim tonom, mislim. Moja sestra posećuje mene a ne Muzej, rekao je Irzigler. Moja sestra uopšte ni ne oseća umetnost. Ali, njena deca se dive svemu što vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred Velaskezom i neće da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin Reger, jedne nedelje uveče. Njegova ženajejoš bila živa, rekao Irzigler. Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je još bio udubljen u Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, kako je rečeno, i istovremeno sam video Irziglera, koji nije čak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi svoju životnu priču, dakle prizore sa Irziglerom iz prošle nedelje u isti mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno, još me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je već kao detetu najveća želja bila da stupi u bečku policiju, da bude žandar. Kad je reč o poslu, nije imao nikakvu drugu želju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri godine, u stanici Rosauer uručen papir ofizičkoj nesposobnosti, za njega se, u stvari, svet srušio. Ali, u takvom stanju najvećeg očaja, ujak mu je isposlovao mesto čuvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom ručnom torbom došao je u Beč, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da tu stanuje četiri nedelje, posle čega je on, Irzigler, iznajmio sobu na Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih godina nije čak ništa ni video od Beča, od ranog jutra, oko sedam časova, bio je već u Muzeju stare umetnosti, a uveče, posle šest, opet kući, njegov se ručak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajući čašom vode sa česme, u garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lišeni svih zahteva, i ja sam lično u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na raznim gradevinama i stanovao s Burgenlanñanima u svakojakim grañevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih zahteva, potrebno im je samo najnužnije, i zaštede do kraja meseca, u stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i više.
Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako ga još nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao i slušao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Muž jedne od njegovih prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve sestre, mlaña se tek šezdesetih godina, s jednim frizerskim pomoćnikom iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla od čežnje za zavičajem. Imao je tri brata, sva trojica danas žive i rade kao pomoćni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pošla u Beč da stupe u policijsku službu, ali nisu primljeni. A za službu u Muzeju bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je naučio od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi lud čovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje, gospodin Regerjepametan, obrazovan čovek, rekao je Irzigler. Da, rekao sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan čovek, nego je on i znamenit čovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i Beču i pisao muzičke kritike za Times i još ih i danas piše za Tajms, rekao sam. Nije nekakav člankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, već u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnošću velike ličnosti. Reger ne može da se poredi sa svim tim brbljivim muzičkim feljtonistima kakvi ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najčistijem smislu tog pojma. Više od trideset godina piše Reger svoje kritike za Tajms, te male eseje iz filozofije muzike, koji će jednog dana sigurno biti sabrani u knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od uslova za to da Reger može da piše tako za Tajms kako piše za Tajms, rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije, verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i još sad tako mislim. O tome da Reger piše za Tajms svoje muzičke kritike, niko ne zna u Austriji, najviše ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru. Mogao bih reći i da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodeći računa da je bila glupost reći to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve ono što nigde drugde ne može naći, rekao sam Irzigleru, sve što mu je važno, sve što mu je korisno za mišljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je Regerovo ponašanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde u Beču i Austriji Regera ni ne primećuju, ali u Londonu i Engleskoj, čak i u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti, rekao sam još Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je visokocenjena ličnost u celom muzikološkom svetu, rekao sam juče Irzigleru, samo što ovde, u njegovoj domovini, niko o tome neće išta da zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kuće, Reger, koji je u svom fahu ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu nedotupavnost, omražen je ništa manje nego što je Reger omražen u svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput Regera omražen, rekao sam Irzigleru, ne brinući o tome da Irzigler nije shvatio ništa od tog šta sam mislio kad sam mu govorio da je genije poput Regera ovde omražen, ne brinući o tome da li je zaista tačno govoriti o Regeru kao o nekom geniju, naučni genije, štaviše Ijudski genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili pravo na reč i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko oličenje nedotupavnosti i provincijalnog dvoličnjaštva, čovek s mozgom po meri jedne državice. Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na nečastan način, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze ovo stanje niskosti i mržnje, tlačenja i ravnodušnosti, opšte primitivnosti neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi poput Regera, s veličanstvenim karakterom i oštrim, nepokvarljivim umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom ovog Muzeja, i mada on tu direktorku odlično poznaje, rekao sam Irzigleru, njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo šta što bi se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u času kad je gospodin Reger naumio da direkciju, a to znači direktorku, obavesti o lošem stanju klupa u salama i, po mogućstvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene, donesene su nove klupe; i to savršeno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da gospodin Reger već više od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej, svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre će biti, uostalom, da je o tome bilo reči prilikom nekog Regerovog susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka ništa ne zna o tome, jer gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a pošto ste vi, gospodine Irzigler, uvek ćutali o tome, budući da je želja gospodina Regera da ćutite o tome da Reger već više od trideset godina, svakog drugog dana, osim ponedeljka, posećuje Muzej stare umetnosti. Ćutanje je vaša glavna snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji je posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, a na koga je opet, sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan čovek, a sa izuzetnim ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam juče Irzigleru. Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u Muzej, rekao sam juče Irzigleru, a ja sam baš danas ipak, jer je Reger baš tako želeo, opet došao, a zbog čega je Reger danas ovde ne znam, mislio sam, valjda ću ubrzo znati. Irzigler je takoñe bio posve začuñen kad me je danas video, pošto sam mu koliko juče rekao da je isključeno da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, baš kao što je to dosad bilo isključeno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i juče bili. To mora da je uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Može biti da jedared dode do zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio sam, ali ipak, razmišljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni, dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je juče izričito rekao, doñite sutra ovamo, još čujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler to nije čuo i o tome ništa nije znao i prirodno je da je začuñen da smo Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije juče rekao, dodite sutra ovamo, ja ne bih danas došao u Muzej stare umetnosti, možda tek iduće nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, i to već decenijama, ja ne idem baš svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi prija. A hoću li da sretnem Regera, nije apsolutno nužno da idem u Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador u koji on odlazi uvek pošto iziñe iz Muzeja stare umetnosti. U Ambasadoru, ako hoću, mogu da sretnem Regera svakog dana. U Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred mañarskog stola, koji stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare umetnosti, ali kad ne mogu da dočekam da Reger stigne u Ambasador, već oko jedanaest časova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne se oseća bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmišljanju tako rado i tako intenzivno, kaže Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador. Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako on kaže, Ambasador je u neku ruku moja mašina za obradu misli. U Muzeju stare umetnosti se osećam izložen, u Ambasadoru zaštićen, tako kaže. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je mome mišljenju više nego išta drugo, s jedne strane izloženost, s druge zaštićenost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i atmosfera Ambasadora s druge, izloženost s jedne, zaštićenost s druge strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog mišljenja, rekao je, počiva na tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u Ambasadoru. A šta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare umetnosti načinio sam svoju duhovnu naviku, baš kao i od Ambasadora, rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem već trideset i četiri godine, rekao je, počiva zapravo na tome da posećujem Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta navika spasla posle smrti moje žene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike, i ja bih već umro, rekao je juče Reger. Svakom čoveku je potrebna neka takva navika da bi preživeo, rekao je. Čak i ako je to najsumanutija navika, ona je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove žene. Doduše, kaže, on je sad prevazišao takozvanu mrtvu tačku, ali će ipak celog života patiti što ga je žena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog života živeo u zabludi da će on biti taj koji će napustiti ženu, da će on umreti pre nje, jer je njena smrt došla tako iznenada da je on čak i par dana pre njene smrti bio čvrsto ubeden da će ga ona nadživeti; ona je bila dobrog zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo živeli s tom mišlju i u toj veri, tako kaže. Niko nije bio tako zdrav kao moja žena, živelaje život u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da, egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila budućnost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prošlost, rekao je. Da bi se jedared moglo desiti da živi bez svoje žene, da ostane zaista sam, nije mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kaže. I čak ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogućstvu što brže, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa zabludom da će ona umreti posle njega, kao i sa činjenicom da se on nije ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je nameravao. Pošto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa životom posle nje, dragi moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne čoveka, zbog ove malodušnosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao juče!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da sam sad postao čak i jači. Sad, verovali mi ili ne, držim još i više do svog života nego ranije, zapravo sam s najvećom gorljivošću vezan za život, rekao je to juče. Neću da to prihvatim, ali živim s još većim intenzitetom nego pre njene smrti. Pravo govoreći, bilo mi je potrebno više od godine dana da bih uopšte mogao tako nešto da pomislim, ali sad to mislim bez ikakvog ženiranja, rekao je. Ipak, ono što me izuzetno potresa jeste činjenica da je tako prijemčiva osoba kakva je bila moja žena, sa svim ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u smrt odnela to ogromno znanje; to je ono što je čudovišno, još čudovišnije od te čudovišnosti kakva je činjenica da je ona mrtva, rekao je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas napušta, izmiče nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost, činjenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam predvideo smrt svoje žene, gledao sam na nju kao da će večno živeti, nikad ftisam pomišljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista živela s mojim znanjem kao večnost u večnosti, tako je rekao. Zaista iznenadna smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za večnost, i to je zabluda. Da sam bio svestan da će mi izmaći u smrt, radio bih sasvim drukčije, ali nisam znao da će mi izmaći i isprednjačiti u smrti i radio sam potpuno nesuvislo, kao da je egzistirala večno u večnosti, dok ona čak nije ni bila načinjena za večnost, nego za konačan, zemaljski život, kao što smo svi. Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja voleo svoju ženu, verujemo da će on doista živeti večito i u večnosti. Sedeći na klupi u sali Bordone, on još nikad nije ostavio šešir na glavi, i to me je podjednako uznemirilo kao i činjenica da mi je za danas zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobičnija, kako sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali Bordone zadržao svoj šešir na glavi jeste najneobičnija, zanemarimo li niz drugih neobičnih stvari u tom kontekstu.
Irzigler je bio ušao u salu Bordone i, prišavši Regeru, prošaputao mu nešto na uho, i odmah izišao iz sale Bordone. Ono što je Irzigler saopštio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saopštenja. Ali, ja sam ipak bio zaokupljen tim šta je Irzigler mogao reći Regeru. Ubrzo me je, medutim, napustila misao o tome šta je Irzigler mogao reći Regeru i posmatrao sam Regera, istovremeno ga slušajući kako mi govori: ljudi idu u Muzej stare umetnosti pošto se tako radi, ni zbog čega, dolaze čak iz Španije i Portugala u Beč i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kuće, u Španiji i Portugalu, mogli reći da su bili u Muzeju stare umetnosti u Beču, što je ipak smešno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare umetnosti nema čak ni jednog Goju i nema čak ni jednog El Greka. Video sam Regera i posmatrao ga i istovremeno slušao ono što mi je dan ranije govorio. Muzej stare umetnosti nema čak nijednog Goju, nema čak nijednog El Greka. Naravno, on može da se odrekne El Greka, jer El Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto je ubitačno. Nemati Goju, rekao je, to liči na Habsburge koji, kao što znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku, da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su slušali, ali Goju nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da uñe u Austriju. E, da, Habsburzi su, tačno, imali sumnjivi katolički ukus koji je u ovom Muzeju kod kuće. Muzej stare umetnosti je upravo sumnjivi umetnički ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O čemu sve ne govorimo s ljudima koji baš ničeg nemaju zajedničkog s nama, rekao je, zato što su nam potrebni slušaoci. Potrebni su nam slušaoci i glasnogovornik, rekao je. Celog života želimo idealnog glasnogovornika i ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom, idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog jednostavnog čoveka, i kad smo svog glasnogovornika načinili od tog jednostavnog čoveka, tražimo drugog glasnogovornika, nekog drugog koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje žene imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda, bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego što je naleteo na mene, rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz Burgenlanda je glasnogovornik koji savršeno odgovara, rekao je Reger. Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba, decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban kao glasnogovornik, rekao je Reger juče. Naravno, koristimo takvog glupaka kao čoveka, rekao je, ali s druge strane upravo time što ga koristimo, takvog glupakapretvaramo u čoveka, čineći od njega našeg glasnogovornika i utiskujući svoje misli u njega, s početka prilično bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka, kakav je Irzigler bio, u ljudsko biće iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego što je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj muzici, u stvari ni o čemu, čak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je otišao dalje od svih tih brbljivih istoričara umetnosti koji ovde iz dana u dan dolaze i probijaju ljudima uši sa svojim istorijskoumetničkim gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetničkih svinja govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, uništavaju gomile učenika koje ganjaju pred sobom. Istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, rekao je Reger. Istoričari umetnosti dotle brbljaju o umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoričari umetnosti izbrbljavaju umetnost do smrti. Bože moj, mislio sam često, sedeći ovde na klupi, dok su istoričari umetnosti pred sobom ganjali svoja bespomoćna stada, kako je to šteta za sve te ljude koji su odbijeni od umetnosti baš od strane tih istoričara umetnosti, nepovratno odbijeni od umetnosti, rekao je Reger. Posao istoričara umetnosti je najzločinačkiji posao koji postoji, i brbljivi istoričar umetnosti, uostalom postoje samo brbljivi istoričari umetnosti, morao bi udarcima biča da bude isteran iz sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto šta bi trebalo da budu istoričari umetnosti, jer istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoričari umetnosti, uništivači umetnosti, unište umetnost. Kad slušamo nekog istoričara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, slušajući nekog istoričara umetnosti vidimo kako umetnost biva uništena pod brbljanjem istoričara umetnosti, umetnost malaksava i biva uništena. Hiljade, da, desetine hiljada istoričara umetnosti svojim brbljanjem uništavaju umetnost, rekao je. Istoričari umetnosti su prave ubice umetnosti, i slušamo li nekog istoričara umetnosti, saučestvujemo u uništavanju umetnosti, tamo gde se pomalja istoričar umetnosti, umetnost biva uništena, eto istine. Jedva da sam išta u životu mrzeo dubljom mržnjom nego što mrzim istoričare umetnosti, rekao je Reger. Slušati Irziglera dok nekom neznalici objašnjava neku sliku čisto je zadovoljstvo, rekao je Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetničko delo, nikad nije brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveštač koji umetničko delo ostavlja otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja sam ga, Irziglera, proteklih decenija učio kako objašnjavati umetnička dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve što kaže Irzigler potiče od mene, rekao je potom Reger, ništa od toga nije, naravno, njegovo sopstveno nego ono najbolje što ja imam u glavi, pa čak i ako je to naučeno, ipak je od slučaja do slučaja korisno. Za muzikologa poput mene, takozvana likovna umetnost je od najveće koristi, rekao je Reger, što se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, što više uranjam u muzikologiju, utoliko sam više obuzet takozvanom likovnom umetnošću; mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najveće prednosti ako se posvećuje muzici, naime da se onaj koji je odlučio da celog života slika, celog života predaje muzičkim studijama. Likovna umetnost na čudesan način dopunjava muzičku umetnost, a jedna je uvek poželjna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikološke studije mogao čak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom umetnošću, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muzički posao odrañujem tako dobro, to je zato što se istovremeno, ne s manjim entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim uzalud već više od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze prepodne u gostionicu i ispijaju tri-četiri čaše piva, a ja sedim ovde i posmatram Tintoreta. Ludilo možda, morate da pomislite, ali ja ne mogu drukčije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje tri- četiri prepodnevne čaše piva u krčmi, ja idem u Muzej stare umetnosti. Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da savlada predstojeći dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare umetnosti. Ako pri tome imamo još i jednog Irziglera, dobro smo usluženi, rekao je Reger. U stvari, još od svog detinjstva ništa nisam toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali verovatno upravo zbog toga već više od trideset godina dolazim ovamo, poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao što znate, nije Bordone razlog zašto dolazim u salu Bordone, nije čak ni zbog Tintoreta, premda ipak smatram da je Čovek sa sedom bradom jedna od najveličanstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih čuvstava, zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova baš u sali Bordone, i zbog Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se nisam ni zadržavao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou i Laržilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam najbolje mogućnosti za meditaciju, i kad imam sreću da ovde, na ovoj klupi, pročitam nešto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala, meni možda još dražeg, ili mog još znatnog dražeg Voltera, kao što vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu da to učinim ovde na najprijatniji i najkorisniji način. Sala Bordone je podjednako moja mislionica i moja čitaonica. Ako bih slučajno poželeo gutljaj vode, Irzigler će mi je doneti u čaši, nije potrebno čak ni da ustanem. Ponekad se ljudi čude kad vide da ovde, sedeći na ovoj klupi, čitam svog Voltera i pritom ispijam čašu čiste vode, zaprepašćeni su, odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za luñaka kome je država posebno dodelila slobodu budale. Kod kuće već godinama ne čitam više nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone čitao sam već stotine knjiga, ali to ne znači da sam sve te knjige pročitao u sali Bordone, nikad u svom životu nisam pročitao ni jednu jedinu knjigu, moj se postupak čitanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle onako kako to čini neko ko voli više da lista nego da čita, naime ko lista desetine, ponekad i stotine stranice pre nego što će pročitati tek jednu od njih; ali, kad taj čovek čita neku stranicu, čita je tako temeljno kao niko i s najvećom čitalačkom strašću koja se da zamisliti. Više sam prelistavač nego čitalac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako koliko čitanje, u svom životu sam milion puta više prelistavao nego čitao, ali prelistavajući, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog duhovnog uživanja koliko i prilikom čitanja. Bolje je, ipak, da od knjige od četiri stotine stranica pročitamo samo, sve u svemu, tri stranice hiljadu puta temeljnije nego normalan čitalac koji iščitava sve stranice,ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najvećim intenzitetom pročitati dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao što bismo mogli reći, nego da čitamo celu knjigu kao normalan čitalac, koji naposletku od čitane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u avionu od predela koji nadleće. Ne primećuje čak ni obrise. Tako danas čitaju ljudi, sve u letu, čitaju sve i ništa ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim što jesam, na jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki predeo, ušao u prirodu, neku državnu ustanovu, neki detalj na Zemlji, ako hoćete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost na planeti Zemlji da bih je istražio i, zatim, posve istraženu, onoliko koliko je to god meni mogućno, zaključivao o celini. Ko je sve čitao, ništa nije shvatio, rekao je. Nije neophodno pročitati celog Getea, celog Kanta, nije neophodno pročitati ni celog Šopenhauera, nekoliko stranica iz Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo više o obe knjige nego da smo ih čitali od početka do kraja, , što bi nas u svakom slučaju lišilo najčistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako drastično ograničili, potrebno nam je prilično duhovne odvažnosti i snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad raspolažemo; čovek koji čita je poput mesoždera koji proždire na najodvratniji način i, kao mesožder, kvari stomak i ukupno zdravlje, glavu i celu duhovnu egzistenciju. Čak i neku filozofsku raspravu bolje razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje štrpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas sreća posluži, dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priušćuju najveće zadovoljstvo, baš kao što nam i život priušćuje najveće zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u fragment, izmeñu trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.
To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u fragment, izmeñu trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.
To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra grañevina bez ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lično ustanovimo da je on, sve u svemu, očajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da slušamo Baha i slušamo kako promašuje, da slušamo Betovena i slušamo kako promašuje, čak i Mocarta da slušamo i slušamo kako promašuje. Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa čak i ako su u pitanju naši omiljeni umetnici na području duha, rekao je. Ne volimo Paskala zato što je on tako savršen, nego zato što je, u osnovi, tako bespomoćan, baš kao što volimo Montenja zbog njegovog traganja tokom celog života za bespomoćnošću, nikad nañenom, Voltera zbog njegove bespomoćnosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu zajedno zato što su apsolutno bespomoćne. Volimo, u stvari, samo knjige koje su necelovite, haotične, bespomoćne. Tako je sa svim i svakim, rekao je Reger, i za nekog čoveka se posebno vezujemo samo zato što je bespomoćan, nimalo celovit, zato što je haotičan i nesavršen. Da, kažem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu ruku!, i kažem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvo prirodno lice. I ono što sam vam danas govorio o fugi, rekao mi je juče, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najveći, nije komponovao savršenu fugu, čak ni Bah, koji je, meñutim, bio sušta vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savršene slike i nema savršene knjige i nema savršenog muzičkog komada, rekao je Reger, eto istine, i ta istina omogućava da neka glava, kakva je moja, koja tokom celog svog života nije drugo nego glava očajnika, nastavi da živi. Glava mora biti tragalačka glava, glava koja traga za greškama, za čovečijim greškama, mora biti glava koja traga za promašajima. Ljudska glava je samo onda doista ljudska glava kad traga za čovečijim greškama. Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne upušta u traganje za čovečijim greškama, rekao je Reger. Dobro načinjena glava je glava koja traga za čovečijim greškama, a izvanredna glava jeste glava koja te čovečije greške nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, pošto ih je našla, ukazuje na te nañene greške i, sa svim sredstvima koja su joj na raspolaganju, pokazuje te greške. I u tom smislu se potvrñuje, rekao je Reger, izreka koja se, meñutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko traži, taj nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, meñu stotinama takozvanih remek-dela, traži greške, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju nije bez nedostatka, kažem. Možete se tome smejati, rekao je, može vas to užasnuti, ali mene usrećuje. To je, uostalom, dobar razlog za to što već više od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko puta, u Prirodnjački muzej. Još je sedeo na klupi, sa svojim crnim šeširom na glavi, istinski nepomičan i bilo je jasno da već odavno ne posmatra Čoveka sa sedom bradom, nego nešto sasvim drugo, iza Čoveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego nešto daleko, izvan Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, doduše gledajući Regera i Čoveka sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je juče objašnjavao fuge. Često sam ga već slušao kako objašnjava fuge, pa juče nisam ni osetio neku želju da ga slušam pomno, pratio sam, naravno, ono što je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono što je imao da kaže o Šumanovim pokušajima s fugama, ali moje misli bile su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega Čoveka sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s još znatno više ljubavi nego dotad, pokušavao da objasni umetnost fuge, i slušao sam ono što je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje detinjstvo i slušao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i moje braće, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao dete srećan na selu, ali sam ipak uvek srećniji bio u gradu nego na selu. Baš kao što sam uvek bio srećniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je priroda celog života onespokojavala, u umetnosti sam se uvek osećao zaštićen. U detinjstvu sam već, imajući sreću da ga većim delom provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u svemu uzevši, stvarno bio srećan, i osećao se uvek u sigurnosti kod njih, bio zaštićen u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam doduše uvek gledao sa čuñenjem, ali koja me je takoñe uvek plašila, što se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se osećao u prirodi kod kuće, nego uvek u svetu umetnosti, a najzaštićeniji u svetu muzike. Dokle god mi seže pamćenje, ništa više nisam voleo na svetu od muzike, mislio sam, gledajući kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo detinjstvo, predajem im se potpuno i iskorišćavam ih koliko god mogu, mogao bih da ih nikad ne prekinem, kažem sebi uvek. Kakvo je Reger imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je reč o detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne prija mu da ga se seća. Oko podneva se uvek više ljudi u grupama sliva u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istočnoevropskih zemalja, nekoliko dana zaredom viñao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju ganjali ruskojezični vodiči, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu išle kroz Muzej, nego su protrčavale, gonjene, u osnovi potpuno nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbežno bile opterećene tokom svog putovanja do Beča. Prošle nedelje sam opazio nekog čoveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i želeo sam da proñe kroz Muzej, slikar, kako će se ispostaviti, koji me je pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde može da nañe Gejnsboroua. Njegova grupa je, konačno, već bila izišla iz Muzeja, kad mi je on opet prišao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila smeštena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog putovanja, rekao je, izražavajući se prilično dobro na nemačkom jeziku, pre nego što se okrenuo i izišao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem da nañe hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodišnjak, putuje s grupom iz Tbilisija u Beč i gleda Okolinu Safolka i kaže da je gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja. Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do večeri. Kako taj čovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej stare umetnosti posećuje više Italijana nego Francuza, više Engleza nego Amerikanaca. Italijani, sa svojim uroñenim razumevanjem umetnosti, nastupaju kao da su još od roñenja meñu upućenima. Francuzi vršljaju Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka. Nemci u Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u katalog i jedva na originale okačene na zidovima, slede katalog i, dok se kreću Muzejom, sve većma zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan Muzeja. Austrijanci, naročito Bečlije, samo ih malo ide u Muzej stare umetnosti, zanemarimo li hiljade učenika koji svaku godinu završavaju obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Učenike kroz Muzej vode njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, što na učenike deluje opustošujuće, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom školskom ograničenošću nastavnici gase svaku senzibilnost tih učenika za slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u učenicima, koji su im povereni, svako osećanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujući brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za njihove takoreći nevine žrtve većinom biva poslednja poseta Muzeju za svakog pojedinog učenika. Kad jednom ti učenici uñu u Muzej stare umetnosti sa svojim nastavnicima, onda više nikad neće ponovo ući. Prva poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja. Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im učenika zauvek uništavaju zanimanje za umetnost, i to je činjenica. Nastavnici upropašćavaju učenike, i to je istina, stoletna činjenica, a posebno austrijski nastavnici upropašćuju kod učenika, od samog početka, svaki umetnički ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno čiste od umetnosti; i danas se još tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju, bezobirno okomljuju na žudnju njihovih učenika za umetnošću i uopšte za svim što je umetničko, kojim su mladi, od početka, najprirodnije opčinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograñani od glave do pete, i instinktivno se okomljuju na opčinjenost i ponesenost umetnošću kod svojih učenika, pri čemu umetnost i uopšte sve što je umetničko svode na sopstveni deprimirajući i glupi diletantizam, i u školama umetnost i umetničko uopšte spuštaju na svoj gnusni frulaški i podjednako gnusni koliko i nedotupavni horski napev, što učenike neizbežno odbija. Tako nastavnici, već od početka, preprečuju učenicima prilaz umetnosti. Nastavnici ne znaju šta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore učenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i instrumentalne primenjene umetnosti, što njihove učenike obavezno odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetnički ukus, nego je to ukus nastavnika. Nastavnici već u osnovnoj školi upropašćavaju umetnički ukus kod učenika, od početka svojim učenicima ogaduju umetnost umesto da im približe umetnost i, posebno, muziku, i učine je životnom radošću. Ali, nastavnici nisu samo ometala i uništavala u području umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala življenja i egzistiranja, umesto da mlade nauče življenju, da im odgonetaju življenje, da učine da život u svom neiscrpnom bogatstvu postane njihova priroda, oni im ga usmrćuju, preduzimaju sve da bi ga ubili u njima. Većina naših nastavnika su bedne kreature čiji se životni zadatak, izgleda, sastoji u tome da mladima onemoguće pristup životu i konačno ga i definitivno preobraze u grozno klonuće. U nastavnički poziv uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz nižeg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoćni fizički radnici države i pošto je, kao u ovoj današnjoj austrijskoj državi, reč o državi moralno i duhovno totalno truloj, koja poučava samo grubosti i pokvarenosti, prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i pokvareni i haotični. Ova katolička država je bez ikakvog razumevanja za umetnost i tako ni nastavnici u toj državi nemaju nikakvo, niti bi mogli da ga imaju, i to je deprimirajuće. Ti nastavnici poučavaju ono što je ova katolička država i što im je naložila da poučavaju: uskogrudost i brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika učenici nemaju da očekuju ništa osim dvoličnjaštva katoličke države i katoličke državne moći, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno, kroz Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I ja sam lično imao takve užasne, bezosećajne nastavnike, najpre seoske učitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenično ruinirali su me sve do sredine mog života, svi ti nastavnici upropastili su mi desetine godina, kažem sebi. A meni i mom naraštaju nisu dali ništa osim grozota države i sveta kojeg je ta država upropastila i razorila. Nisu mi dali ništa osim ogavnosti države i sveta obeleženog tom državom. Meni i današnjoj mladeži nisu dali ništa osim svog nerazumlja, svoje nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji nastavnici nisu dali ništa osim svoje nesposobnosti, kažem sebi. Ničemu me nisu naučili osim haosu. I za niz decenija su u meni uništili, s najvećom bezobzirnošću, sve što je u meni izvorno postojalo za razviće, sa svim mogućnostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, čije je viñenje ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne može biti, najprljavije viñenje kakvo nalaže država, naime da priroda kod novih mladih ljudi mora, u svakom slučaju, biti potisnuta i konačno usmrćena u interesu države. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulaškom igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me prinudili da napamet učim neku glupu Šilerovu pesmu od šesnaest strofa, što sam ja uvek doživljavao kao najstrašniju kaznu. I ja sam imao takve nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su krišom promaknuli u metodu ophoñenja prema svojim nemoćnim učenicima, nastavnike, sentimentalnopatetične fizikalce države, s njihovim uzdignutim kažiprstom. I ja sam imao te slaboumne državne posrednike koji su me po više puta nedeljno udarali po prstima leskovim štapom i izvlačili mi uši tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici više ne vuku za uši niti tuku leskovim štapom po prstima, ali njihov izopačeni duh je još isti, i ne vidim ništa drugo kad gledam nastavnike sa učenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora, isti su, kažem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me razorili za život i koji su me uništili za život. Tako mora biti, tako je kako je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivrečenje, jer ova katolička država ne trpi ne najmanje protivrečenje, i oni ne dopuštaju ništa svojim učenicima, baš ništa što bi bilo sopstveno, samo od učenika. Učenici su kljukani državnim smećem, ničim drugim, onako kako su guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane državnim smećem sve dok ne budu ugušene.
Država misli deca su deca države, i radi u skladu s tim i već stolećima izvodi svoje pustošenje. Država zaista raña decu, rada samo decu države, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo dete države, s kojim država može da radi šta god hoće, država donosi dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu na svet, a državni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U stotinama hiljada svake godine iz stomaka države izlaze deca države, takva je istina. Deca države dolaze iz stomaka države na svet i idu u državne škole gde ih državni nastavnici podučavaju. Država raña svoju decu u državi, takva je istina, država raña svoju decu države u državi i više ih ne pušta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu države, učenike države, radnike države, činovnike države, starce države, mrtvace države, takva je istina. Država proizvodi i omogućava samo državne stvorove, takva je istina. Nema više prirodnog čoveka, postoji još samo državni čovek, a tamo gde još ima prirodnog čoveka, on je proganjan i istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u državnog čoveka. Moje detinjstvo bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo, kažem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan čovek, dok sam u školi mora da budem državni, kod kuće, kod dede i babe, bio sam prirodni, u školi sam bio državni, pola dana sam bio prirodni, pola dana sam bio državni, pola dana, to jest popodne, bio sam prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam državni, dakle nesrećni čovek. Popodne sam bio najsrećniji, ali prepodne bio sam najnesrećniji čovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio najsrećnije, prepodne sam bio najnesrećnije biće, kažem sebi. Kod dede i babe, kod kuće, bio sam prirodno srećno, a dole u školi, u gradiću, bio sam neprirodno nesrećno biće. Kad sam silazio u gradić, silazio sam u nesreću (države!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kuće, uspinjao sam se u sreću. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo, uspinjao sam se u prirodu i sreću, kad sam silazio u gradić, u školu, silazio sam u neprirodu i nesreću. Izjutra sam išao direktno u nesreću, a u podne ili rano popodne sam se vraćao u sreću. Škola je škola države, u kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja države i, dakle, ni u šta drugo nego u fizikalce države. Kad sam išao u školu, išao sam u državu i, pošto država uništava ljude, išao sam u ustanovu za uništavanje ljudi. Mnoge godine ja sam iz sreće (kod dede i babe!) išao u nesreću (države!), i natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva nisam bio ništa drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamo- amo detinjstvu. Ali, u toj ñavolskoj igri, nije dobila priroda nego nepriroda, škola i država, ne kuća dede i babe. Država me je silom uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslušnika države i od mene učinila čoveka države, pokornog i registrovanog i dresiranog i diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države, sluge države, kako je apsolutno tačno rečeno, ne vidimo nijednog prirodnog čoveka, nego potpuno neprirodno stvorene ljude države kao sluge države, koji celog svog života služe državu i, tako, celog svog života služe neprirodu. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države kao neprirodna bića koja su strovaljena u glupost države. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude isporučene državi, koji služe državu, koji su postali žrtve države. Ljude koje vidimo, jesu žrtve države i čovečanstvo koje vidimo nije ništa drugo nego krma države kojom se hrani sve proždrljivija država. Čovečanstvo je još samo podržavljeno čovečanstvo i stolećima već, dakle otkad država postoji, izgubilo je svoj identitet, kažem sebi. Danas čovečanstvo jeste isključivo, ni više ni manje, nečovečanstvo, koje je država, kažem sebi. Danas je čovek još samo čovek države i, tako, on je danas još samo uništeni čovek i čovek države kao jedino ljudski mogućan čovek, kažem sebi. Prirodan čovek nije čak više ni mogućan, mislim. Kad vidimo milione ljudi države natrpane u velegradovima, doñe nam muka, jer kad vidimo i državu, doñe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te naše države pripadne nam muka, i kad iziñemo na ulicu, spopadne nas muka od ljudi države koji naseljavaju ovu državu. Čovečanstvo je gigantska država od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, živim u državi od koje mi je muka kad se probudim. Nastavnici koje imamo, poučavaju ljude države, uče ih svim grozotama i okrutnostima države, svim obmanama države, jedino ne da država jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stolećima već nastavnici hvataju svoje učenike u klešta države i raspinju na muke godinama i decenijama, i čereče ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu države, sa svojim učenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupošću ogañuju im umetnost. Ali, šta je ova umetnost na ovim zidovima inače nego umetnost države, kažem sebi. Reger govori samo o umetnosti države kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim majstorima, govori uvek samo o starim majstorima države. Jer, umetnost okačena na ovim zidovima nije ništa drugo nego umetnost države, barem ova koja je ovde okačena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve slike koje su ovde okačene na zidovima, nisu ništa drugo nego slike umetnika države. Koji pripadaju umetnosti katoličke države, ništa drugo. Ništa osim faca, kao što kaže Reger, nigde lica. Ništa osim glavudža, nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek samo laž i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili ništa drugo nego skroz naskroz dvolični umetnici države koji su odgovarali na želju za dopadanjem kod svojih nalogodavaca, čak ni Rembrant nije izuzetak, kaže Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama državna umetnost, i Lota, i ðota, opet samo državna umetnost, kao i onaj grozni Direr, začetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj užasni Direr, kao što često kaže Reger, jer on doista duboko mrzi Direra, taj nirnberški rezbarlija. Kao umetnost po državnom nalogu Reger označava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrštava čak i Čoveka sa sedom bradom. Takozvani stari majstori služili su uvek samo državu ili crkvu, što izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobožnji slobodan čovek jeste utopija, tobožnji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo, često tako kaže Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kaže Reger, mislim, osim toga su najbezosećajniji od svih ljudi, još znatno bezosećajniji nego političari. Umetnici su najdvoličniji, još dvoličniji nego političari, dakle umetnici umetnosti su još dvoličniji nego umetnici države, u ovom trenu ponovo čujem kako to Reger govori. Ta se umetnost, ipak, uvek okreće put Svemogućeg i put moćnika, i odvraća od sveta, tako često kaže Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta umetnost, ništa drugo, u ovom trenu čujem kako je govorio Reger juče, dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zašto slikari zapravo slikaju kad već postoji priroda, opet se juče pitao Reger. Čak i najizuzetnije umetničko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da se oponaša priroda, da se ona majmuniše, rekao je. Šta je naslikano lice Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao. Šta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih gledam prema naslikanim, pitao je. Nema ničeg odvratnijeg za mene, rekao je juče, od naslikane društvene elite. Slikarstvo elite, ništa drugo, rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao što znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu, nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger juče. Onaj koji visi na zidu, nije onaj koji je živeo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaćete, da je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tačno, mada je to lažna vizija, to je, barem što se slika u ovom Muzeju tiče, uvek samo katolička državna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve što ovde visi nije ništa drugo nego katolička državna umetnost i otuda, moram da kažem, prosta umetnost, i može biti veličanstvena koliko god hoće, ona je samo prosta katolička državna umetnost. Takozvani stari majstori su, prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvoličnjaštva, koji su se prišljamčili i prodali katoličkoj državi, a to znači katoličkom državnom ukusu, tako kaže Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno deprimirajućom katoličkom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari nisu nikad slikali ono što bi morali da slikaju, nego jedino ono što im je naručivano ili ono što im je obezbeñivalo ili donosilo slavu ili novac, rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se većinom vremena gadi kao ni pred čim drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao je, uvek su služili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom čovečanstvu. Slikali su, da, uvek neki izveštačeni svet koji su izvlačili iz sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato što bi hteli da budu slikari nego samo zato što im je bilo stalo do slave ili novca, ili do novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti katoličkom bogu i polazeći od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i njegovih katoličkih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kičicom tih takozvanih starih majstora jeste laž, rekao je. Slikari dekorateri sveta, tako je on juče nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je, doduše, istovremeno tokom celog svog jadnog života bio opčinjen. Ti stari majstori nisu ništa drugo nego religijom zavarana dekoraterska posluga evropskog katoličkog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje koju su, ni najmanje se ne suzdržavajući, naneli na svoja platna, dragi moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo reći da je to najveća likovna umetnost, rekao je juče, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beščasna likovna umetnost, beščasno u toj umetnosti je u isti mah ono što je u njoj religiozno, a to je baš odvratno. Ako, kao što sam ja prekjuče, provedete sat vremena pred Mantenjom, odjedared vas obuzme želja da ga strgnete sa zida, jer naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se izvesno vreme zadržite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi došli na nebo, a ne u pakao, kojeg su se celog svog života bojali više nego ičega, iako su bili pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je Reger juče, i nećete naći nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo, takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost toliko odvratna, tako kaže Reger. Sve ih razumem i duboko su mi odvratni. Zgañen sam svim što su slikali i što je ovde okačeno, često mislim, rekao je juče, i decenijama već ne mogu da se suzdržim da ih ne proučavam. Baš to je strašno, rekao je juče, da te stare majstore osećam kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano proučavam. Ali, oni su ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je juče. Stari majstori, kako ih već stolećima nazivamo, drže se samo pred površnim pogledom, ali posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i istinski, a to znači najtemeljitije mogućno i tokom dužeg vremena, proučavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam bljutav, većinom baš gadan ukus u našoj glavi. Najveće i najznačajnije umetničko delo opterećuje nas, naposletku, poput ogromnog komada prostote i laži u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku. Opčinjeni smo nekim umetničkim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada smešno. Priuštimo li sebi jedared vremena da pažljivije nego što je uobičajeno, s većim intenzitetom nego što je uobičajeno, i bezobzirnije nego što je uobičajeno, pročitamo Getea, naposletku nam ono što smo pročitali izgleda smešno, i svejedno šta to bilo, dovoljno je čitati ga samo češće nego što je uobičajeno, i biće neizbežno smešno, pa i čak i ono što je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, čitajte pažljivije, i uništićete sve što čitate. Svejedno je šta čitate, to naposletku biva smešno i, naposletku, ništa ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u neko umetničko delo, sve ćete upropastiti i svako, čak i ono koje vam je najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne čitajte knjigu pažljivo, ne slušajte muzički komad s prevelikim intenzitetom, sve ćete ruinirati, i ono što je najlepše i najkorisnije na svetu. Čitajte ono što volite, ali ne ulazite totalno u to, slušajte ono što volite, ali ne slušajte totalno, gledajte ono što volite, ali ne gledajte totalno. Pošto sam uvek sve gledao totalno, uvek sve slušao totalno, uvek sve čitao totalno ili, barem, uvek pokušavao da gledam i slušam i čitam totalno, konačno sam i definitivno sve pokvario, tako sam pokvario čitavu likovnu umetnost i čitavu muziku i čitavu književnost, rekao je on juče.
Tako sam, tom metodom, konačno i definitivno pokvario ceo svet, naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, što duboko žalim, pokvario sam i svoju ženu. Tokom niza godina, rekao je, mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad znam da ne smem totalno da čitam i da totalno slušam i da totalno posmatram i gledam, ako hoću da živim dalje. Ne čitati totalno i ne slušati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao je. Nisam još potpuno ovladao tom umetnošću, rekao je, jer moj temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate, moja prava nesreća, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim totalno, i to je bila moja nesreća, rekao je. Do krajnosti ličan mehanizam raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni za totalno slušanje, ni za totalno čitanje, rekao je. Ta umetnost je stvarana za onaj jadni deo čovečanstva, za onaj svakodnevni, za normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika grañevina, rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate očima kao što su moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije svodi na smešnu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grčku i u Španiju, ali katedrale su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, ništa manje, bespomoćni, smešni pokušaji da se nebu protivstavi nešto kao drugo nebo, od hrama do hrama, sve veličanstvenije, rekao je, a na koncu je to uvek ispadalo nešto slabašno. Posetio sam, naravno, najveće muzeje, i ne samo u Evropi, i proučio sve čime raspolažu, proučio s najvećim intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne raspolažu ničim drugim nego jedino oslikanom bespomoćnošću, oslikanom nesposobnošću, oslikanim promašajem, najslabašnijim delom sveta, sve je u tim muzejima promašeno i slabašno, rekao je juče, u koji god muzej da uñete i počnete da posmatrate i proučavate, proučavate jedino promašaje i slabašnosti. Bože moj, Prado, svakako najznačajniji muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo naspram njega, u Ricu, i pio svoj čaj, mislim ipak da i Prado sadrži samo nesavršenosti, promašaje, na kraju krajeva samo smešne i diletantske stvari. Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv odjednom bočne u te monstruozne razmere, i ove se još brže rasprsnu i nisu više ništa, rekao je. Velaskez, Rembrant, ðorñone, Bah, Hendl, Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva naduvavanja. Taj Štifter, rekao je juče, koga sam lično uvek ogromno cenio dotle da je to bilo pokloništvo, ipak je, kad se njime pobliže pozabavite, rñav pisac, kao što je i Brukner, kad ga pažljivije slušate, rñav, da ne kažem jadan kompozitor. Štifter piše groznim stilom, koji je pritom gramatički ispod svake kritike, kao što je i Brukner sa svojim haotično-divljim notnim pijanstvom, čak i u poodmakloj starosti, prihvatio neku pubertetsku religioznost. Štiftera sam cenio decenijama, a da se istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre godinu dana pozabavio precizno i radikalno Štifterom, nisam verovao očima i ušima. Tokom celog svog intelektualnog života, nikad nisam čitao tako pogrešan i slabašan nemački ili austrijski jezik, kako god hoćete, i to kod autora koji je čak i danas čuven po svojoj pročišćenoj i jasnoj prozi. Štifterova proza je sve drugo, ali ne pročišćena, i najnejasnija je od svih koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lažnim i zastranjenim mislima, i zaista se čudim zašto je ovaj provincijski diletant, uostalom školski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog nepoznatog i beznačajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad čitali Štiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino slušali o Štifteru, ali ga nikad nisu stvarno čitali, kao što sam to ja. Kad sam pre godinu dana stvarno čitao Štiftera, tog velemajstora proze, kako ga takoñe nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabašno piskaralo ikad cenio, čak voleo. U mladosti sam čitao Štiftera i moje sećanje na njega zasnovano je na tadašnjim utiscima iz čitanja. Čitao sam Štiftera kad sam imao dvanaest i kad sam imao šesnaest godina, u doba kad sam bio bez ikakve kritičke svesti. Ali, potom, nikad više nisam čitao Štiftera. U najdužim partijama svoje proze, on je nesnošljivi brbljivac, stil mu je slabašan i, što je najvećma za osudu, aljkav, i doista je, osim toga, najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemačkoj književnosti. Oglašena kao koncizna i precizna i jasna, Štifterova proza je, u stvari, rasplinuta, nemoćna i neodgovorna, i od čije nam se, kad čitamo, recimo, Vitiko ili Tašna mog pradede, malograñanske sentimentalnosti i malograñanske trapavosti prevrće u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta Tašna mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabašan prozni pokušaj, zbrzan i razvučen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i očiglednih grešaka, koji bi da proñe kao umetničko delo, a koji ipak nije ništa drugo nego malograñanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz Linca, te malograñanske rupe, koja je još od Keplerovih vremena doista ostala do neba vapijuća provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi ne umeju da pevaju, pozorište u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da pišu, odjednom proistekao neki genije, kako jednodušno govore o Štifteru. Štifter nije nikakav genije, Štifter je filistar koji je vodio tesnogrudi život i buñavi malograñanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i čak kad bi to učinio, bio je nesposoban da stvara umetnička dela, rekao je Reger. Štifter je, sve u svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najvećih umetničkih razočaranja u životu. Svaka treća ili barem svaka četvrta Štifterova rečenica je lažna, svaka druga ili treća slika u njegovoj prozi je nesrećni potop, a Štifterov duh je u celosti, barem u njegovim književnim radovima, mediokritetski. Štifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetičnijih i najnepoetičnijih. Ali, čitaoci i književni istraživači su uvek padali na takvog Štiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti ništa ne menja činjenica da se čovek potkraj života ubio. Ne znam nijednog pisca na svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabašan, a pri tome tako uskogrud kao Štifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom Bruknerom stvar stoji slično, rekao je Reger, došao je iz Gornje Austrije u Beč, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije. Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabašna kao Štifterova proza. Ali, dok je Štifter danas, strogo uzevši, još samo mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do suza. Bruknerova zvučna bujica osvojila je svet, mogli bismo reći, sentimentalnost i dvolična pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner je podjednako trapav kompozitor kao što je Štifter trapav pisac, obojici je zajednička ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu umetnost po Božjoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger. Ne, Kepler nije bio smušeni momak, rekao je Reger juče, ali on ipak nije iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert Štifter i Anton Brukner proizvodili su, na kraju krajeva, samo književno i kompozitorsko smeće. Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi razumljivo, da odbije takve kao što je Brukner, ne da ih prezre, nego da ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i Šopenhauera, taj mora da odbije Štiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne može istovremeno voleti Štiftera, Gete je birao teško, Štifter je uvek bio skloniji lakom. Za osudu je baš, rekao je Reger juče, da je Štifter bio prestrašeni pedagog, a uz to pedagog na visokom položaju i koji je pisao tako trapavo da to nikad ne bi moglo da proñe ni kod ijednog od njegovih učenika. Jednu Štifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od njegovih učenika, Štifter bi sam celu ispodvlačio crvenom olovkom, rekao je, eto kakva je istina. Ako bismo mi počeli da čitamo Štiftera s crvenom olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznalički prčvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i proizvoljne književnosti, onda bi on tačno odgovarao onome što je pisao Štifter. Štifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono što on ima da kaže jeste nečasno na najodvratniji način. Nije otuda bez osnova što Štiftera pre svega čitaju činovničke žene i udovice, koje u dosadi provode dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne dane i kaluñerice po samostanima. Čovek koji istinski misli nije kadar da čita Štiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdižu Štiftera i ogromno ga cene, nemaju ni najmanjeg pojma o Štifteru. Svi naši pisci, bez izuzetka, danas govore i pišu samo sa zanosom o Štifteru i njegovi su privrženici kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je. O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluñerice i učiteljice kojima njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je. Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuñujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je. O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluñerice i učiteljice kojima njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je. Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuñujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno kao kod neke device, pisao je nepodnošljivu provincijalnu prstokaznu prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod Štiftera se slave opisi prirode. Nikad priroda nije tako lažno konstruisana kako je opisuje Štifter, nije ni tako dosadna koliko bi on želeo da u to verujemo na njegovom papiru koji sve trpi, rekao je Reger. Štifter nije ništa drugo nego književni zakupac zemljišta i čije neumešno pero umrtvljuje prirodu, pa time i čitaoca, čak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, živa i plodna u dogañajima. Štifter je preko svih stvari navukao svoj malograñanski veo, dotle da ih je bezmalo ugušio, eto šta je istina. On ne ume istinski da opiše nijedno drvo, nijednu pticu pevačicu, nijedan plahi potok, eto šta je istina. On bi da nam nešto pokaže, a umrtvljuje ga, hoće da stvori sjaj, a samo ga gasi, eto šta je istina. Štifter nam dočarava prirodu kao jednoličnu, a ljude bez srca i duha, ne zna ništa i ne otkriva ništa, a ono što opisuje, jer jedino to i čini, opisuje bezgranično pošteno. Njegov kvalitet je kvalitet loših slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju, posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina osrednjih tvorevina čiji ramovi, u kojima su uokvirene, više vrede nego one same. Sve slike začuñuju, a oni koji im se čude, ne znaju zašto im se čude, kao što su i Štiftera čitali i čudili se, pri čemu čitaoci nisu znali zašto. Najzagonetnije kod Štiftera je njegova čuvenost, rekao je Reger, jer njegova književost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje nazivamo veliki, raščlanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo, rekao je on, velike slikare, velike muzičare, velike pisce, jer ne možemo da živimo s njihovom veličinom, zato što mislimo i sve mislimo do kraja, rekao je. Ali, Štifter čak i nije bio i nije neka veličina, pa i nije nikakav primer za taj proces. Štifter je samo primer za to kako neki umetnik može biti decenijama poštovan kao veličina, pa i voljen od strane nekog čoveka, u stvari od nekog čoveka koji žudi da poštuje i voli, a da ipak nikad nije bio veličina. U razočaranju koje osećamo kad dospem do toga da veličina poštovanog i obožavanog i voljenog nije nikada veličina i nikad nije ni bila takva veličina, samo uobražena veličina, a zapravo malenkost, čak ništavnost, osećamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt prihvatamo slepo i, štaviše, godinama, decenijama, mogućno i celog života ga poštujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.
Nastavci : vidi Romani u nastavcima br 28
Нема коментара:
Постави коментар