Likovi romana „Kovači lažnog novca“ Andre Žida

Olja Ivanjicki, portret,detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kada je završio Kovače lažnog novca, posle šestogodišnjeg rada, Žid je napisao:
„Svakako me više ne muči neizdrživi poriv za pisanjem. Osećanje da 'najvažnije tek treba reći' više ne obitava u meni kao ranije, i čak ubeđujem samoga sebe da nemam puno da dodam onome što vispreni čitalac može nazreti u onome što sam napisao”


____________________

1.1. Uvod

     Andre Žid je sa svojim romanom Kovači lažnog novca, objavljenim 1925. godine u La Nouvelle Revue française (NRF)[1], uveo mnoge tendencije u svetsku književnost koje možemo nazvati pravom književnom revolucijom. Pre svega, tu je pojam mise en abyme[2] koji je uzeo iz heraldike i sam postavio na hartiju, ali o tome će biti govora nešto kasnije. Nego ono što je jedna od primarnih karakteristika ovog, i danas rado čitanog romana, jeste čitava plejada likova koja se provlači kroz priču i čije sudbine, karakteri i postupci pletu radnju dela na način samo svojstven Židu, možemo reći sasvim židovski. Kovač lažnog novca je delo koje sugestivno i suptilno oslikava duhovnu atmosferu Francuske onoga vremena. Židovi junaci – pisci, učenici, studenti i boemi dočaravaju svet u kojem je sve manje „stvarnosti“, a sve više sujete i laži, dva pojma koja se stapaju u istinu o društvu toga doba, koje se lako može porediti i sa ovim današnjim.
     Pre nego počnemo sa detaljnom analizom likova osvrnućemo se kratko na život ovog slavnog francuskog pisca, kao i na neke osnovne karakterisitke o naslovu i radnji samoga romana, ali upravo ta radnja stoji u niti koje povezuje sudbinu svakog od junaka.

1.1. Andre Žid (1869 – 1951)

      Rođen u Parizu 22. novembra 1869. godine od oca koji je bio profesor prava i majke koja potiče iz buržoaske porodice iz Avra. Ovaj, inače jedan od najznačajnijih francuskih pisaca XX veka, odrasta u čisto protestantskoj tradiciju. Njegovo detinjstvo, kao i adolesencija obeleženi su čestim izlivima nervoze, kao i osećajima da on nije kao i svi drugi. U svojoj petnaestoj godini rasplamsaće se njegov zanos prema Madlen Rondo, sestri od ujaka sa kojom je zajedno odrastao i čitao iste knjige i koja će postati njegova buduća supruga. Ubrzo, inspirisan Malarmeom i družeći se sa Pjer Luisom i Polom Valeriom ulazi u svet simbolista, pravca koji je vladao krajem XIX veka i čiji su „apostoli“ takozvani „ukleti pesnici“ Bodler, Rembo, Verlen i Malarme koji su se služili simbolima u svom stvaranju ostavili veliki uticaj na pisce sa početka narednog veka, a samim tim i Žida. Mada, on nije bio njihov potpuni pristalica.
       Andre Valter je bio lik koji je krasio stranice njegovih prvih dela kao što su Sveske Andre Valtera (1891/92), Rasprava o Narcisu (1891), Urijenovo putovanje (1893) i tako dalje. Andre Valter predstavlja Židovo drugo ja, slično nešto imamo i sa Eduarom, likom iz Kovača, ali i on je pisac koji u svom delu ima svog dvojnika – Alena. Na taj način ostvaruje se umožavanje ličnosti. Andre Valter i njegov autror pojavljuju se u delu istovremeno kao učesnici u radnji i kao njeni posmatrači. Naravno, Sveske Andre Valtera su delo koje nije lišeno početničkih slabosti, ali u njemu nalazimo sve teme budućih Židovih romana.

       Tema koja se tiče žene i ljubavi ispunjava priča koju mladi Žid objavljuje po naslovom Ljubavni pokušaji (1893). Glavna junakinja Rašela, ime koje srećemo i u Kovačima, je mlada, lepa i zanosna žena koja sasvim jednostavno i prirodno poziva mladića Luka na ljubavni čin. No, on pred tom mogućnosti uzmiče u ime neukaljane strasti čistog obožavanja. U Židovom junaku izbija autorov vlastiti puritanski strah od čulnosti i greha, što smo videli i kod samog Andre Valtera, a kasnije će mnogi Židovi junaci, kao i njihov stvaralac, tu nemogućnost da se obožavanje žene spoji sa telesnim oblicima ljubavi prevazići ispoljavanjem homoseksualne sklonosti.
       Godina 1893. je predstavljala prekretnicu u Židovom životu. Tada je sa prijateljem i slikarom Polom Loranom krenuo na putovanje zemljama južne Evrope, a naročito severne Afrike. Upravo na tim prostorima, tačnije u Tunisu Žid će spoznati drugu stranu svog bića, onu homoseksualnu, koju više nije mogao negirati i koja će se često javljati kao problematika u njegovim delima, a obrisi upravo te tema nalaze se i u samim Kovačima lažnog novca između likova Bernara i Olivjea, a tu se negde između njih nalazi i Eduar, dok Rober de Pasavan na neki način želi da prikrije svoju drugačiju sklonost time što želi da zavede Loru.
      Neosporno je to da je Židov privatni život uticao mnogo na njegova dela. Kroz likove koje je stvorio provlači se suština njegove sopstvene ličnosti, njegove misli, strahovi, unutrašnji konflikti, čitav jedan židizam. Takođe ta pisčeva neizmerna ljubav prema istini je jedna od glavnih motiva u svim njegovim romanima. Kada je 1947. godine primio Nobelovu nagradu za književnost u pohvali koja tradicionalno biva objavljena od strane žirija za svakog dobitnika za Žida je pisalo:

Za sveobuhvatno i umetnički nadahnuto pisanje, u kojem su ljudski problemi i stanja predstavljeni sa neustrašivom ljubavlju prema istini i oštrom psihološkom pronincljivošću.[3]

     Ono što je Žid uradio za književnost uticalo je kasnije na mnoge pisce širom sveta. Njegova genijalnost dotakla je i naše prostore. Naime, naš slavni pisac Danilo Kiš koji se pe svega dokazao u Francuskoj posvetio je pripovetku Mehanički lavovi iz Grobnice za Borisa Davidovića upravo ovom velikanu francuske književnosti, autora isto tako velikih romana kao što su Podrumi Vatikana (1914), Uska vrata (1909), Imoralista (1902), zatim krucijalnog dela o problematici homoseksualnosti Koridon (1924). Njegovi eseji, putopisi, rasprave o socijalnim i političkim problemima su takođe ukrasi njegovog bogatog opusa. Nego, vratimo se našoj glavnoj temi tj. njegovom po mnogima najboljem romanu Kovači lažnog novca.

1.2. Uopšteno o delu „Kovači lažnog novca“

      Krenućemo najpre od samog naslova romana. Naime, tajna naslova može se protumačiti na više načina. U jednom delu u romanu Eduar, po zanimanju pisac, naziva svog oštrog suparnika Robera de Pasavana „kovačem lažnog novca“ aludirajući pritom na originalnost i vrednost knjiga koje on piše, on je za njega jedan običan „zanatlija“ i „komercijalista“ više nego umetnik. Zatim u sledećem trenutku, imamo grupu adolscenata među kojima su Žorž, brat Olivjeov i Vensanov, potom Gerindanisol, glavni krijumčar, Filip i mali Boris koga će ta igra sa lažnim novcima dovesti do tragedije. Oni su došli na ideju da iskuju lažne novce, puste ih u promet i na taj način dođu do što više pravih novaca. To kažnjivo delo otkriva sudija Alberik Profitandje, Bernarov otac, koji kao prijatelj, a ne kao radnik u pravosuđu dolazi kod Eduara, Žoržovog ujaka, i savetuje mu da obrati pažnju na svog sestrića. Po mnogima najzanimljiviji podatak u romanu jeste taj da pisac Eduar u ovom Židovom delu piše roman koji se zove potpuni isto Kovači lažnog novca. On stalno misli na taj roman, a da nije napisao ni jedan jedini red, zbog čega ga njegov rival De Pasavan omalovažava, dok Eduar na svaku njegovu opasku se na spontan, a uz to i inteligentan način brani, govoreći što se tiče ovoga da njemu ne treba nikakva fikcija da mu stvori roman, već da je stvarnost tj. istina upravo ta koja treba svakom dobrom piscu da diktira roman. U ovom trenutku Židovo razmišljanje mnogo podseća na Prustovo koji kaže da bi napisao suštinsku knjigu, veliki pisac ne mora da izmišlja, jer ona već postoji u svakom od nas, treba da je prevede. Eduar kroz svoj dnevnik opisuje događaje i likove koji ga okružuju, a upravo taj dokumenat bi trebao njemu da posluži za njegov budući roman. Inače, sam Žid je pišući ovo delo pisao Dnevnik Kovača lažnog novca koji je kasnije postao sam deo romana i posvećen je upravo onima koje zanimaju pitanja spisateljskog zanata. U tom Židovom Dnevniku nalazi se možda ključ, sama srž i objašnjenje o stvaranju Kovača. Uz sve ovo, naslov romana može se objasniti onom poznatom „nije zlato sve što sija“. U svakom liku, kao i u svima nama pored anđela čuči i đavo:

Teorija: da se, kao i carstvo božje, i pakao nalazi u nama: A ponekih dana osetim u sebi takvu navalu zla da mi se već čini da car zla pristupa uspostavljanju zla u meni.[4]

       Koliko puta u životu smo se prevarili što se tiče nekih osoba za koje smo mislili da su anđeli tj. zlato, a najednom njihova druga strana ličnosti isplivava, shvatimo da su „lažni“ i mi bivamo povređeni. Bernar otkriva da su ga roditelji lagali čitavog života što se tiče njegovog porekla, Lora za koju je Duvje želeo život dati ostaje trudna sa drugim čovekom, prijateljstvo Olivjea i Bernara biva uzdrmano pojavom Eduara itd… A samim tim moramo biti svesni da i svi mi na neki način živimo dve strane naše ličnosti, ne postoji potpuno dobro, niti potpuno zlo. Svi ljudi su negde na sredini. U isto vreme okolnosti i društvo barataju našim razmišljanjima i postupcima. To je upravo ono o čemu Žid govori u ovom romanu. Opisuje svet pun laži, sujete, ali u istu ruku i istine.
        Značajno je i to da je Žid pisanje ovog dela propratio teorijski produbljenim razmišljanjima o romanu. Njega ne privlači ni realistički, niti naturalistički postupak. Roman, po njemu, ne treba preslikavati činjenice, niti da bude odraz stvarnosti, već tu stvarnost treba osmisliti i održavati stvaranjem jedne druge, fiktivne stvarnosti. Stvarnost je za svakog umetnika nezamenjiva građa, ali svaka činjenica postaje tek umetnički vredna kada se u njoj otkrije ideja, ono što je univerzalno. Ovo je roman otvorene forme. Sižea i unapred utvrđenog plana nema. Priča uvek počinje iz početka i uvek može da se razvija i da se nastavi u nekom drugom pravcu.
        Žid je rekao da jedino Kovače može smatrati pravim romanom, zato što u njemu postoji neodređena eksplozija romanesknog. Imamo dve koherentne celine, a to su Eduarov dnevnik i pravi roman. Uz to ovo delo se može nazvati i romanom o adolescenciji, sazrevanju i odrastanju.
          Kao što je Stendal bio inspirisan aferom Bert za svoj roman Crveno i crno, kao što je Floberova Madam Bovari „plakala“ u isto vreme u dvadeset sela iz okolice Ruana, kao što je Balzak bio inspirisan mnogim detaljima iz svog okruženja za svoje pisanje tako je i Žid za neke detalje u Kovačima bio inspirisan stvarnim događajima. Sve te inspirativne situacije i činjenice pisac iznosi u svom Dnevniku koji je vodio tokom stvaranja romana. Naime, za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na hartiju jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:

Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno.
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da…

Divno: ličnost koja nikad ne bi dovršila svoje rečenice. Gđa Vedel, pastorova žena. [5]

     Sve navedeno može uveriti čitaoce u genijalnost koju je Žid ispoljio u svom zanatu. Takođe, hteo je uvesti u Kovačima jedan već poznat lik, Lafkadija iz Podruma Vatikana:
     Već dva dana se dvoumim da li da dam Lafkadiju da priča roman. To bi bila priča o događajima koje bi on malo-pomalo otkrivao i u kojima bi učestvovao kao radoznao čovek, kao dokoličar i razvratnik. [6]

     Da li bi ova verzija sa Lafkadijom kao naratorom bilo zanimljivija nego li ova sa Eduardovim dnevnikom u mise en abyme formi? Nije toliko ni bitno koliko je bitna činjenica da je Žid sa Kovačima lažnog novca i svojim Dnevnikom u dodatku napravio jednu pravu enciklopediju koja može poslužiti svim Židovim naslednicima u kovanju svog zanata.
     Ovim delom Žid želi dočarati publici pravi značaj romana kao književne forme. Po njegovom mišljenju on treba da se nalazi u prvom planu u svetu književnosti, a da iza sebe ostavi sve druge rodove kao što su basne, karakteri, maksime, pisma itd. Ovim kontrira simbolistima i Princezi de Klev, delu Gospođe Lafajet.
      Konstrukcija romana je veoma kompleksna. Različite priče se pletu jedne u druge, tačke gledišta su umnožene, dok imamo nekoliko tipova naracije kao što su pismo i intimni dnevnik. Autor se takođe javlja kao narator u nekoliko navrata.
     Za kraj ovog poglavlja i pre početka detaljnije priče o likovima citiraćemo sledeću misao, izgovorenu od strane Židovog alter-ega u delu Eduara:

Često sam mislio, – prekida ga Eduar, – da u umetnosti, a naročito u književnosti, vrede samo oni koji se upute ka nepoznatom. Ne otkriva se nova zemlja dok se ne pristane da se, najpre i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [7]

2. Likovi u delu

       Rekli smo već da ono što je najimpresivnije u ovom romanu jeste čitava jedna plejada likova koja se javlja, ali ono što ostavlja najveći utisak jeste da su svi ti likovi povezani jedni među drugima. Žid nas postepeno uvodi u životne priče koje krase stranice Kovača na samo sebi svojstven način. Svaki njegov lik zauzima posebno mesto u priči i svakome posvećuje podjednaku pažnju, mada u nekim trenucima nas iznenađuje kao što je to slučaj sa susretom očeva glavnih likova Bernara i Olivjea, gospodina Profitandjea i njegovog kolege Molinjea, negde na početku romana, kada njih dvojica tokom povratka sa posla vode vrlo pomnu raspravu o nekoj istrazi. Odmah stičemo utisak da će nas radnja povući negde u tom pravcu, ali kasnije nemamo više nigde ni jedan jedini susret između te dvojice likova. Zatim kada se Olivje poverava svom prijatelju Bernaru da je video svog brata Vensana sa novom devojkom polako ulazimo zaobilaznim putem u priču u Lori, glavnoj ženskoj junakinji, koja je udata za Duvjea, a ostaje trudna sa Vensanom, a kasnije vidimo da gaji određena osećanja prema piscu Eduaru, dok Bernar krišom gaji određena osećanja prema njoj. Uz to „demon romana“ Rober de Pasavan da bi sakrio svoje skolonsti prema istom polu pokušava da je zavede.

Sudbine svih likova isprepletane su i povezanu u jednu nit. Ta nit može se prikazati na sledeći način:

     Ovde se zasigurno možete uveriti u obilatost likova Židovog dela. Sada ćemo krenuti sa detaljnijom analizom glavnih likova, dok ćemo ostale pomenuti upravo kroz sudbinu tih koji su u prvom planu i samim time približnije dočarati isprepletanost njihovih života.



2.1. Bernar Profitandje

        Jedan je od tri glavna junaka u romanu. Njegova životna priča krasi sam početak kao i kraj Kovača. On je impulsivan adolescent koji zna šta hoće. Vrlo je olučnog karaktera. Biva uzdrman na samom početku priče saznanjem da nije sin Alberika Profitandjea, čoveka za kog je celog života mislio da mu je otac. Saznaje i to da je plod jedne majčine ljubavne afere. Tada mu postaje jasan odnos koji je Alberik ispoljavao prema njemu tokom čitavog detinjstva. Uvek je osećao da je on drugačiji prema njemu nego prema ostaloj deci. Odlučuje da napiše oproštajno pismo i da zauvek ode iz te kuće:

…Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

            Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

       Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.
I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:
-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
- Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio.[10]

      Ovde vidimo da je njihov odnos vrlo neoubičajan kada se govori o dva muškarca. Još i činjenica koju Olivje govori Bernaru da mu odnos sa ženom nije bio nimalo prijatan nam još više potvrđuje tu činjenicu, ali tokom čitavog romana imamo samo naznake homoseksualnosti i ni u jednom trenutku taj odnos neće prerasti u nešto više. Jedino će se Olivje osećati malo zapostavljenim pojavom svog ujaka Eduara u Bernarov život i imaće neverovatan strah od gubitka tako velikog prijatelja. Kada se rezimira da kraja njihov odnos možemo ga nazvati čisto „bratskim“, sličnom odnosu Fransoa i Mona u romanu Veliki Mon Alana Furnijea. Olivje i Bernar se dive jedan drugom, govore sve međusobno, pišu kad su razdvojeni i savetuju jedan drugog.
     Bernara s vremena na vreme obuzima velika radoznalost. Nije se mogao suzdržati, a da ne uzme dnevnik Olivjeovog ujaka Eduara i da ne pročita sve što je napisano u njemu. Time njegova sudbina se vezuje za Eduara. Ovaj mu oprašta što je ukrao dnevnik i ne samo to, postaje njegov sekretar i saputnik na putu u Sas-Fe gde su trebali da pronađu malog Borisa, unuka gospodina La Peruza i odvedu ga njegovom dedi. Beranar odustaje od mature i kao neko ko je uvek spreman da pomogne odlazi sa njim. Na toj misiji pridružuje im se i Lora, trudna žena koju je Vensan napustio, a koja je uz to i dobra Eduarova prijateljica. Bernar počinje da gaji određena osećanja prema Lori što i priznaje svojm prijatelju:

Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…[11]

       Nakon nekog vremena Bernar će biti prinuđen da odstrani ta osećanja prema Lori, ali nalazi utehu upravo u Lorinoj sestri Sari koja neizmerno podseća na nju. Počinje da radi u zavodu gospodina Vedela, oca Lore i Sare. On obrazlaže svoje postupke, određuje i ograničava sebe, zahvaljujući svojim ljubavima. Veoma je odan i predan svemu što radi.
       Jedna od najvažnijih epizoda koje se tiču ovog lika jeste Bernarov susret sa anđelom. Nakon položenog maturskog ispita Bernar biva u nedoumici kome prvo da pođe i javi tu radosnu vest. Ukazuje mu se anđeo i on zajedno sa njim ulazi u sorbonsku crkvu u koju nije nikada ulazio. Obuzeo ga je spokoj i osećaj blaženstva. Osetio je potrebu da se da, da se žrtvuje za druge. Anđeo postaje njegov vodič kroz sopstvene misli, a na taj način i kroz život. Iste večeri anđeo ga izaziva na dvoboj. Bernar počinje da se bori sa njim i ovaj trenutak možemo objasniti pojmom „dualizam“ koji znači borba sa samim sobom. Da li se Bernar zaista borio sa anđelim? Ne, već sa sobom, odnosno sa đavolom u sebi, sa drugom stranom sopstvene ličnosti, onom koju svako od nas poseduje, ali nije na nju naročito ponoson. Bernar ovde ispoljava veliku hrabrost suočenja sa samim sobom, i to je ono čemu svako ljudsko biće treba da teži, a to je pobeda tog zla u sebi. Borba sa samim sobom je najteža životna borba.
       Na kraju iz Eduarovog dnevnika saznajemo da se Bernar ipak vratio svom ocu. Potkrepljen svim iskustvima i savetima koje je dobio Bernar na pravi način počinje da shvata život i življenje. Možda upravo to može da zahvali Eduaru:

Ja nemam nikakav savet da vam dam. Taj savet možete naći samo u sebi, a samo živeći možete naučiti kako da živite. [12]

2.2 Olivje Molinje

         Najbolji Bernarov prijatelj. Brat Vensana i Žorža. Po karakteru se dosta razlikuje od Bernara. Dok je Bernar odlučan i jakog karaktera Olivje je osećajan, stidljiv, sklon depresiji, u suštini još uvek jedno dete. Gaji neizmernu ljubav i poštovanje prema svom ujaku Eduaru koji je poznati pisac, a on sam želi da se bavi književnim radom. Takođe, kao što je već poznato veoma je blizak sa Bernarom. Sve svoje tajne poverava upravo njemu. Ispoveda mu se kako mu je odnos sa ženom bio odvratan. Kada Bernar i Eduar odlaze u potragu za La Peruzovim unukom u Sas-Fe u njemu se počinje javljati ljubomora.
            Osećao se istisnut istovremeno i iz Bernarovog i iz Eduarovog srca. Prijateljstvo između ta dva prijatelja isključivalo je njegovo. Naročito ga je u Bernarovom pismu mučila jedna rečenica koju Bernar nikada ne bi napisao da je mogao predosetiti sve što je Olivje u njoj mogao videti: „U istoj sobi“, ponavljao je on u sebi – i odvratna zmija ljubomore se i uvijala u njegovom srcu. (…) Te noći, demoni pakla uđoše u njega. [13]
       Olivje je neko sa kim se lako može manipulistati. Osetljiv je i naivan. Rasrđen time što su Bernar i Eduar zajedno u Sas-Feu odlazi ciničnom i podmuklom kontu Roberu de Pasavanu koji je, inače, njegovog brata Vensana navukao na kocku. Kont ga postavlja za glavnog urednika časopisa Avangarda. Odlazi na poslovno putovanje i o tome obaveštava Bernara i Eduara. Govori o Roberu kao o velikodušnom čoveku, dok Eduar zna pravu istinu o tom „demonu“. Za vreme jednog banketa Olivje rastrzan između prijateljstva prema Bernaru, ljubavi i poštovanju prema Eduaru, kao i osećaju zahvalnosti prema Roberu počinje da gubi razum. Uz to i prisustvo pisca i začetnika drame absurda Alfreda Žarija koga je mnogo poštovao dodatno ga uzbuđuje. Zasićen svim tim osećanjima Olivje postaje rob svoje psihe i počinje nedolično da se ponaša. Sled tih događaja dovodi ga do toga da pokuša samoubistvo.
      Voleo je Bernara, voleo je Eduara, čak odviše, da bi mogao podneti da rđavo pričaju o njemu. Kraj Eduara, u njemu se raspaljivalo ono što je bilo najbolje. Kraj Pasavana, ono najgore, sada je to priznavao sebi, a nije li čak oduvek uviđao da je tako? (…) Zahvalnost za sve što je kont učinio za njega pretvarala se u njemu u mržnju. [14]

        Taj događaj pomogao mu je da prepozna „demona“ u Roberu. Nije mogao da istrpi da on vređa njegovog ujaka i on zauvek odlazi od Robera. Ovaj trenutak u romanu povezuje Žida sa Dostojevskim. Za pokušaj Olivjeovog samoubistva Žid je našao inspiraciju u liku Dmitrija Karamazova u krucijalnom delu ovog slavnog ruskog pisca Braća Karamazovi. Inače, Žid se u mnogim stvarima u ovom delu kao i u brojnim drugim oslanjao na Dostojevskog. Napisao je i jedno delo u potpunosti posvećeno ovom piscu. On ga je najviše zanimao zbog psihologije njegovih likova koja je vodila samu radnju njegovih dela. I u svakom slučaju kod Dostojevskog je potvrdio to prisustvo „demona“. Ta tema zauzima značajno mjesto kod velikana ruske književnosti. Žida su posebno zanimala pitanja koja je Dostojevski postavljao u svojim delima i koja se tiču čoveka i njegove esencije odnosno egzistencije kao što su „Ko je čovjek? Odakle je došao? Gde ide? Gde je bio pre rođenja? Gde će ići nakon smrti? Šta je istina?…“ Pored Dostojevskog na ova pitanja odgovor mu pomažu naći i Niče, kao i Montenj.

2.3 Ujak Eduar

       Upravo za ovog lika u romanu se vezuje pojam mise en abyme (lat. abyssus, grč. abussos – abîme, abyme: ponor, ambis) koje predstavlja jedno umetničko delo nastanjeno u drugom. Primarno se vezuje za slikarstvo, dok ga je sam Žid uveo u književnost. Naziv potiče iz heraldike, označava manji grb koji se nalazi na sredini većeg, a Žid ga je prvi put pomenuo u semiološkom smislu 1893. godine rekavši sledeće:

J’aime assez qu’en une œuvre d’art on retrouve ainsi transposé, à l’échelle des personnages, le sujet même de cette œuvre par comparaison avec ce procédé du blason qui consiste, dans le premier, à mettre le second en abyme. [15]

     U Kovačima lažnog novca pored glavnog djela imamo još jedno umetnuto, a to je Eduarov dnevnik u kojem on kao posmatrač iznosi dešavanja iz njegove okoline. Eduarov dnevnik može se posmatrati kao zasebno delo. Mise en abyme nalazimo i kod Margaret Jursenar u njenom istorijskom romanu Hadrijanovi memoari. Inače, dnevnik je neizostavni deo Eduarovog postojanja i njegove ličnosti, on smatra da ništa što se desilo u njegovom životu se nije uistinu desilo ukoliko se ne ogleda u njemu.

Eduarov dnevnik

2 sata – Izgubio sam kofer. Svršena stvar. Od svega što mi je bilo u njemu stalo mi je samo do dnevnika. Ali do njega mi je suviše mnogo stalo. (…) To je ogledalo koje nosim sa sobom. Ništa od svega što mi se događa ne dobiva za mene stvarno postojanje sve dok se ne ogleda u njemu. [16]

Sva ova priča o mise en abyme formi može se poistovetiti zaista sa igrom ogledala. Na sledeći način to izgleda u slikarstvu. Imamo sliku u slici. Žid je sledio primer slavnih slikara Van Ajka i Velaskeza

                                          Jan Van Eyck „Portrait des Arnolfini“

                                         Diego Vélasquez „Les Ménines“

     Što se tiče Eduara kao ličnosti on je čovek koji želi svakom da pomogne. Odlazi u Ses-Fe da bi ispunio obećanje gospodinu La Peruzu i doveo mu njegovog unuka. On je Olivjeov ujak, polubrat njegove majke Poline. Stara se o Olivjeu nakon što je ovaj pokušao samoubistvo i zauzima se za Žorža u aferi u kojoj je zapao oko lažnih novaca. Nikome ne govori o tome. Prećutao je i momenat kada je vidio Žorža u krađi knjige. Sam Žid se u romanu javlja kao narator iznoseći svoj stav o Eduaru koji, međutim, nije potpuno pozitivan :

Eduar me je često razdražio (kad je govorio o Duvjeu na primer), pa čak i ogorčio. Nadam se da nisam suviše dao da se to vidi, ali sad mogu to da kažem. Njegov način ophođenja s Lorom, neki put tako blagorodan, izgledao mi je ponekad nepodnošljiv. Ono što mi se ne dopada kod Eduara, to su razlozi koje sebi daje. Zašto sada nastoji da sebe ubedi da on teži za Borisovim dobrom? (…) Ne poričem da ime, negde u svetu, i plemenitih, velikodušnih i čak nesebičnih dela, hoću da kažem samo da se iza svakog, i najlepšeg motiva često krije đavo koji je vešt i ume da izvuče dobit iz onoga što mislimo da smo mu oteli. [17]

      Sa druge strane Eduar predstavlja alter-ego samog Žida u romanu. Obojica su pisci i Žid kroz njega iznosi svoje stavove i mišljenja o književnosti kao i o mnogim drugim temama. Zatim Eduar u delu piše roman koje se sasvim slučajno zove Kovači lažnog novca. S obzirom da je Žid vodio Dnevnik tokom pisanja romana on u jednom trenutku uzdiže samog sebe što je to uradio govoreći kroz Eduara sledeće:

Pomislite od kakvog bi značaja bilo za nas da je sličan dnevnik vodio Dikens ili Balzak, da imamo dnevnik Sentimentalnog vaspitanja ili Braće Karamazova! istorijat dela, njegovog rađanja! To bi bilo silno zanimljivo…zanimljivije nego samo delo. [18]

Činjenicu da su Eduar i Žid jedna te ista ličnost nam potvrđuje sam pisac na samom kraju svog Dnevnika:

Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija najbistriji izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba da pobegnem od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu. Dosta o meni. Da nije Eduara, ne bih nikada toliko rekao. [19]

2.4 Lora Duvje

          Glavni ženski lik. Kćerka je gospodina i gospođe Vedel koji su vlasnici školskog zavoda. Njen ljubavni život je veoma buran. Udata je za Feliksa Duvjea, međitim tokom lečenja u Pou upoznaje Vensana i sa njim počinje ljubavnu aferu. Ostaje u drugom stanju. Ta činjenica je počinje progoniti.
      Rekao mi je da je za vreme putovanja od Poa do Pariza mislio da će ona poludeti. Tek što je bila shvatila da je na početku trudnoće. Sedela je naspram njega u kupeu, bili su sami. Od jutra mu ništa nije govorila. On je morao sa se pobrine o svemu, za odlazak. Ona se sasvim prepustila sudbini, izgledala je kao da nije ničega više svesna. Uhvatio ju je za ruke, ali je ona ukočeno gledala preda se, unezverena, kao da ga ne vidi, a usne su joj se tresle. Nagnuo se k njoj. Ona je govorila: „Ljubavnika! Ljubavnika! Ja imam ljubavnika!“[20]

     Nju grize savest zbog onoga što je učinila, međutim ne može da se odupre svojim osećanjima. Na neki način ona je rob svojih osećanja. Za vreme boravka u Sas-Feu sa Bernarom i Eduarom u njoj se nalazila čitava jedna zamršenost strasti. Eduar joj je bio prijatelj, ali polako počinje da oseća i nešto više za njega. Shvatila je da je u Vensanovom zagrljaju ustvari tražila Eduara, ali nije mogla da podnese Eduarovu hladnoću prema njoj. U isto vreme Bernar počinje da se zaljubljuje u nju, dok ona, svesna toga, mu dopušta da joj ugađa i da joj ukazuje poštovanje. U nekim trenucima se zbog toga gadila samoj sebi i prezirala je sopstvenu ličnost. Osećala se kao žena niskog morala, greške koje je učinila su je progonile, a nesvesno je srljala u druge. Godilo joj je to da bude voljena, pažena, ali opet, sa druge strane nije mogla da trpi tu svoju samoživost. Prikazana je kao žrtva u delu, ali bila je žrtva same sebe. Niko je nije povredio, ona je bila ta koja je povređivala druge, doduše nekad ni sama toga ne bi bila svesna. Još jednu lošu stvar koju je učinila bilo je to što je novčano potpuno iskoristila svoju sestru Rašelu. Uprkos svemu ovome ne možemo reći da je ona negativan lik. Ona je osetljiva, saosećajna sa drugima, ljubazna, ima lice anđela, volela bi da pomogne, ali često nije znala kako. Međutim, najviše se bojala za sebe. Nije bila svesna svoje slabosti, dok njen brat Arman jeste.
       Bernar, nakon propalog pokušaja da bude sa Lorom, nalazi utehu u njenoj sestri Sari, koja veoma podseća na nju.
    Njene vesele oči blistale su čudnim sjajem. Bernar, koji je u mraku nije mogao videti, bio je sada zapanjen njenom sličnosti sa Lorom. Bilo je to isto čelo, iste usne… Crte su joj, doduše, odisale manje anđeoskom ljupkošću, a njen pogled je pokretao neki nemir u njegovom srcu. [21]

2.5 Vensan Molinje

       Propali student medicine. Nakon što je oboleo od tuberkuloze odlazi u bolnicu u Pou. Tamo upoznaje Loru kojoj je napravio dete. Međutim, nije bio spreman na težinu te obaveze, te je napušta. Druženje sa Roberom de Pasavanom ga skreće sa pravog puta. On je neko sa kim se lako moglo baratati kao i sa njegovim bratom Olivjeom, koji se, doduše, znao na vreme skloniti dok ovoga Rober u potpunosti navlači na kocku. Počinje da bude zavistan od toga. Smatrao je ukoliko to radi da će biti veći u Roberovim očima. Nije shvatao da „demon“ upravlja sa njim. Takođe, u njegov život ulazi laskava, frivolna i pomalo detinjasta lejdi Lilijana Grifit, Roberova prijateljica.

Vensan je došao uzdignute glave. Sve je na njemu odavalo trijumf, radost. Kada je ušao Lilijen je skočila. Pogledala ga je za trenutak u lice, pa se radosno bacila na Robera i izbubetala ga pesnicama po leđima, skačući, igrajući i vičući. (…)
Izgubio je opkladu! Izgubio je opkladu!
Kakvu opkladu? – upita Vensan
Kladio se da ćete opet izgubiti. Hajde! Recite brzo: dobili koliko?
Imao sam izvanredne hrabrosti, snage, da stanem kod pedeset hiljada i da zatim napustim igru. [22]

      Vensan je naivan. Robera mu je ulivao strah i nepoverenje, ali činio je sve da ga zadivi. Dopušta da ga Lilijana zavede i prepušta se njenim čarima. Odlazi sa njom na putovanje u Afriku.
     Ovaj lik je tipičan primer onih koji nisu mogli da se izbore sa đavolom u sebi. Tog đavolja u njemu je probudio De Pasavan i od tada on počinje da robuje njime. Nije više znao za ono dobro. Nije bio u stanju da čuje božiji glas. Đavo mu je bio primamljiviji kao i svakom čoveku bez jake ličnosti. On je pozitivan lik koji samo nije znao kako da se odupre.

Jeste li primetili da, na ovom svetu, bog samo ćuti? Samo đavo govori. Ili bar, ili bar (…) ma kolika bila naša pažnjam mi uspevamo da čujemo samo đavola. Nemamo uho za božiji glas. [23]

        Na kraju, taj đavo ga u potpunosti obuzima i on ubija svoju ljubavnicu Lejdi Grifit u Africi. To je isti onaj đavo koji je upropastio Dorijana Greja u delu Oskara Vajlda, kao i Ogista i Elektru u Sartrovim Muvama. Za taj zločin saznajemo iz novinskog članka. Nije precizirano da li se radi o Vensanu, ali sve okolnosti ukazuju na to.

2.6 Kont Rober de Pasavan

        Negativan lik. Prikazan kao „demon“ koji sije zlo. Možemo ga nazvati i pravim „kovačem lažnog novca“ upravo zbog toga što se izdaje za svačijeg prijatelja, a ustvari nije ničiji. Dvoličan je i ljubomoran na tuđi uspeh. Inače je pisac i večiti je Eduarov rival. Voli da obmanjuje ljude, da barata njima kao sa marionetama. Vensana je u potpunosti okrenuo, dok mu se Olivje uspeo izmigoljiti. Zanimaju ga tuđi životi, pun je zavisti i sujete.

Zanimao bih se više za životinje, kada bih se manje zanimao za ljude. [24]

      On je od onih ljudi koji drugima želi da pomogne, ali ustvari iza tog motiva se krije đavo koji želi da ih učini nesretnima. Sije patnju. Dok drugi pate, on se oseća zadovoljno, ali to vješto prikriva. Vensana ubeđuje da se kocka da bi mu pomogao da izađe iz dugova, ali biva sretan kada on gubi, dok ga ljubomora izjeda kada ovaj dobija. Želi da se prikaže u najboljem svetlu, dok u sebi nosi komplekse, slabost i mržnju. Pokušava da zavede Loru, ali to samo zbog toga da prikrije svoje homoseksualne sklonosti. Sve što radi radi za svoju dobit, a za tuđi gubitak.

2.6. Gospodin i gospođa La Peruz

        Bračni par koji je čisti primjer „dekristalizacije ljubavi“. Naime, kristali predstavljaju čestice ljubavi koje se množe kada čovek voli, međutim kada dođe do zasićenja ti kristali otpadaju i dolazi do „dekristalizacije“. Inače, to je psihološki fenomen i pojava gotovo u većini brakova. Jedan od takvih je upravo brak gospodina i gospođe La Peruz. Oni su godinama u braku i odavno već među njima ne postoji nikakva strast. La Peruz se žali Edauru da ga žena gnjavi, kritikuje i da ga njeno prisustvo sve više i više uznemirava, dok ona misli da je suprug želi ubiti. On zaista i želi da je skloni, ali u strački dom. La Peruzova je prikazana kao oronula starica koja liči na pticu grabljivicu. Tako je bar opisuje Eduar:

Pod perikom sa crnim trakama, koja čini još tvrđe crte njenog bledog lica, sa dubokim rukavicama bez prstiju iz kojih vire kratki prsti kao kandže, gospođa La Peruz ličila je na pticu grabljivicu. [25]

Dok mu La Peruz govori sledeće o svojoj ženi:

Za sve što u životu uradi naopako, optužuje mene. Svaki njen sud je izopačen. Evo, gledajte, pokušaću da me razumete: vi znate da spoljne slike stižu obrnute u naš mozak, gde ih jedan živčani mehanizam ponovo obrće. E, vidite, ona, gospođa La Peruz, nema taj živčani mehanizam. Kod nje sve ostaje natraške. Možete zamisliti kako je to mučno. [26]

        La Peruzovo zanimanje je profesor. U drugom delu romana radi u Vedelovom školskom zavodu, koji inače Vedel drži sa stracem Azaiem. Jedno što La Peruza održava u životu jeste postojanje njegovog unuka Borisa koga nije video godinama. Naime, on je sin njegovog pokojnog sina i njegove bivše učenice koja je odvela Borisa da živi sa njom u Poljskoj. Želja mu je da ga ponovo vidi. Eduar odlazi u Sas-Fe u Švajcarsku gde se Boris nalazi na lečenju da bi ga pronašao i odveo ga njegovom dedi. Borisov dolazak nije mnogo popravio La Peruzovo raspoloženje, jer primećuje dosta psihičkih problema kod svog unuka. Upisuje ga u Vedelov zavod gde i sam počinje raditi ne bi li poboljšao zdravlje svog unuka, međutim Borisov boravak u zajednici dovešće do tragedije.
      La Peruz je sasvim svesno odlučio da izvrši samoubistvo sa svojim pištoljem, ali u zadnji trenutak odustaje. To pripisuje sebi kao kukavičluk.

2.7. Mali Boris

        Boris je adolescent koji boluje od živčane bolesti. Povučen je, slabašan i depresivan. Nema očevu figuru kraj sebe. Otac mu je umro. Sebe je smatrao krivim za njegovu smrti i zbog toga se psihički kažnjavao. Nalazi se u Švajcarskoj na lečnju uz nadzor doktorice gospođe Sofroniske koju je odabrala njegova mati. Ona smatra da je Boris vrlo nežan dečak i da će mu prijati odvojenost od majke koja je, inače, pijaniskinja i pevačica, kao i od ljudi sa kojima sa ona druži. Mali Boris dosta podseća na samog Žida kao pubertetliju čije je odrastanje bilo propraćenje čestim izlivima nervoze.
     Jedinu svetlost Borisu predstavlja devojčica Bronja koja se leči u istoj bolnici. Njih dvoje su nerazdvojni i Boris je ludo zaljubljen u nju, ali je svestan činjenice da ona boluje od naizlečive bolesti. Kada ona umre to će biti još veći šok za njega.
    On u sebi nosi prevliki osećaj krivice zbog „mađije“ koju je upražnjavao. Nosi pergament na koje piše:

GAS. TELEFON. PET HILJADA RUBALJA.

     Taj pergament predstavlja njegov „talisman“ sa čarobnim rečima koja deci pomaže da otvore vrata sramnog raja požude. Njegova krivica radi te „mađije“ predstavlja ustvari krivicu radi onanije. Smatra da je očeva smrt božija kazna za njegove grehe.
      Nekoliko dana kasnije, ušavši u učionicu, Boris nađe na svojoj klupi tu hartiju koje se jedva i sećao. On je bio uklonio iz pamćenja sve što je poticalo iz te „mađije“ njegovog ranog detinjstva, koje se sada stideo. (…) Izgledao je kao da je pao s neba ili, bolje rečeno, izronio iz pakla. Boris je, bez sumje, bio u tim godinama da je mogao prosto slegnuti ramenima pred tim đačkim vraglijama, ali su one oživljavale mračnu prošlost. Boris uze talisman i strpa ga u bluzu. Čitav ostatak dana mučilo ga je sećanje na vršenje njegove „mađije“. Do večeri se borio protiv mračnoga nagona, a onda, pošto ga ništa više nije podržavalo u toj borbi, čim se povukao u svoju sobu, on podleže.
     Činilo mu se da propada, da tone daleko od neba, ali je uživao u propadanju i nalazio naslade u njemu. [27]

       Boravak u zavodu mu nije prijao, jer je često bio izložen ismevanju druge dece posebno Geridanisola, Žorža i Fifija. Oni su mu podmetnuli pergament koji ga je podećao na kako on kaže „mračnu prošlost“, a uvukli su ga i u aferu sa novcima. On je bio neko kojim se moglo lako baratati. Razdirao ga je prezir njegovih drugova, želeo je da učini bilo šta samo za malo uvažavanja. Dečaci su opet pripremili smicalicu da ga obmanu. Naime, izmislili su „Bratstvo hrabrih ljudi“ u koje su uključili i samog Borisa. Ko bude ispao najveća kukavica u jednom „iskušenju“ taj mora da izvrši samoubistvo u učionici sa La Peruzovim pištoljem. Podmetnuli su da to bude Boris. On, koji je bio psihički uzdrman i koji bi učinio sve da bi se iskupio i dokazao, bez razmišljanja prihvati da izvrši kaznu:

La Peruz se naže. I najpre, on ne shvati šta to čini njegov unuk, mada je čudna svečanost njegovih pokreta bila takva da je mogla da ga uznemiri, Najjačim glasom, za koji se trudio da zvuči zapovednički, on poče:
Gospodine Borise, molim vas da se smesta vratite na svoje…Ali odjednom prepozna pištolj. Boris ga prinese slepoočnici…[28]

    La Peruz je poduhvat svoga unuka smatrao kao hrabrost koju on nije imao kada je sebi želio nauditi. Eduar je smatrao da je to plod kukavičluka. Vedelovi i Azai su nakon te tragedije odlučili da zatvore zavod. Geridanisol je uspeo da dokaže da nije kriv za njegovu smrt, dok se Žorž, uprkos prevelikom divljenju prema Geridanisolu, vratio majci ustuknuvši pred užasom i pucnjem koji mu je otvorio oči i zauvek zaboravio to prijateljstvo, lažne novce itd…

…đavo i dobri bog čine jedno; oni se slažu. Mi se trudimo da verujemo da sve što je rđavo na zemlji potiče od djavola, ali to je zato što inače ne bismo našli snage u sebi da oprostimo bogu. On se zabavlja sa nama, kao mačak mišem koga muči…I posle toga još traži od nas da mu budemo zahvalni. Zahvalni zbog čega? Zbog čega?… (…)

A znate li šta je najužasnije učinio? Što je žrtvovao svog rođenog sina da bi nas spasao. Svog sina! Svog sina!… Svirepost, to je prvo svojstvo boga. [29]

1.3. Zaključak

       Ovo su bili najautentičniji likovi Židovog romana i likovi koji su meni lično ostavili najjaći utisak. Žid u svakoj svojoj rečenici daje poruku čitaocu koju može da primeni na sopstveni život. U svim konstatacijama se slažem sa njim osim u tome sa su Bog i đavo jedno, smatram da je na čoveku da li će da čuje božiji ili đavoli glas, da li će biti hrabar ili kukavica i koji će put izabrati. U svakom slučaju smatram da čovek nikad ne sme da prestane da se bori i da se, kako kaže Žid, mora suprostaviti đavolu kao što je to učinio Olivje, kao i Bernar, a ne podleći mu kako Vensan. Treba znati oprostiti kao što je to učinio Bernar svome ocu i otisnuti se da bi biće spoznalo sebe i svet oko sebe na pravi način kao što to misli Edaur. Ne treba ploviti samo uz obalu i nikada ne treba gubiti nadu u život kao što Eduar savetuje Bernara: Treba hteti ono što se hoće. [30
      Kraj romana je takođe izneneđujući kakav smo i očekivali od Žida. Eduar u svom Dnevniku nagoveštava šta se zbilo sa likovima, odaje nam da se Bernar vratio ocu.

Treba da se vidimo ponovo sutra uveče, jer me je Profitandje pozvao na večeru s Molinjeom, Polinom i njihovom decom. Veoma sam radoznao da upoznao Kalua.[31]

      Mnogi kritičari smatraju da je Žid sa ovom poslednjom rečenicom ponovo naglasio tu homoseksualnost. Može biti, ali ja smatram da je Žid samo ovim još jednom potvrdio svoj književni genije. Navikli smo kroz celo delo da nas iznenađuje, da se priče i likovi prepliću i ponekad odlaze u sasvim drugom pravcu. Ovako nam je dao povod da razmišljamo šta bi bilo dalje. Kalu, Bernarov brat, se u delu pominje samo na nekoliko mesta u nekim malim obrisima. Sada bi mogla da počne priča o njemu, tako da za ovaj roman nemamo utisak završetka.
      Roman je 1950. godine uvršten u listu Grand prix des meilleurs romans du demi-siècle.[32] Zasigurno zasluženo. Izvesno je i to da je i jedan od najboljih romana svih vremena.

Miloš Avramović
_____________________

LITERATURA



Žid Andre, Kovači lažnog novca, Biblioteka Vijesti, Podogrica 2004
Žid Andre, Podrumi Vatikana, Biblioteka Vijesti, Edicija Nobelovci, Podgorica 2008
Džakula Branko, Francuska književnost (od 1857. do 1933.), „Svjetlost“ OOUR Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo, Izdavačko preduzeće „Nolit“ Beograd, 1981
Lagarde André, Michard Laurent, XXième siècle, Les grands auteurs français, Anthologie et historie littéraire, Bordas 2004


[1] Nova francuksa revija – francuski časpopis koji se prije svega bavio književnom kritikom i koji je uređivao sam Žid
[2] Priča u priči, slika u slici, roman u romanu
[3] ŽID Andre „Podrumi Vatikana“ – Biblioteka Vijesti, edicija Nobelovci, Podgorica 2008, poledjina
[4] ŽID Andre „Kovači lažnog novca“ , Biblioteka Vijesti, Podgorica 2004, str. 412
[5] Ibid. str 391/92
[6] Ibid. str. 357
[7] Ibid. str. 315
[8] Ibid. str. 20
[9] Ibid. str 22
[10] Ibid. str 22
[11] Ibid. str. 155
[12] Ibid. str. 316
[13] Ibid. str. 157
[14] Ibid. str. 157
[15] Prev. Volim kada se u jednom ujetničkom delu nađe tako transponovana, po meri likova čak i tema tog dela u poređenju sa procesom grbova koji se sastoji u tome da se drugi član uključi u prvi, a preklapa se sa drugim.
[16] Ibid. str. 141/42
[17] Ibid. str 198/99
[18] Ibid. str. 171
[19] Ibid. str. 410
[20] Ibid. str. 50
[21] Ibid. str. 266
[22] Ibid. str. 52
[23] Ibid. str. 351
[24] Ibid. str. 135
[25] Ibid. str. 143
[26] Ibid. str. 145
[27] Ibid. str. 340
[28] Ibid. str. 348
[29] Ibid. str. 351
[30] Ibid. str. 132
[31] Ibid. str. 352
[32] Gran Pri najboljih romana prve polovine XX veka

Pismo Hiperiona Belarminu

Iz „Hiperiona“ Fridrih Helderlina



Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.

Boris Ejhenbaum – ''Kako je napravljen Gogoljev 'Šinjel''' (1918.) :

     

      Kompozicija novele mnogo zavisi od toga da li je autorov subjektivni ton samo služi kao formalna veza između događaja, ili je konstruktivni element koji stvara manje-više iluziju pripovedanja. Primitivna novela, avanturistički roman, pa i komična novela – ne poznaju i ne traže pripovedanje, jer se sve razvojne linije određuju kroz brzo i raznoliko smenjivanje događaja i situacija.
         Kompozicija u kojoj siže kao splet motiva gubi konstruktivnu ulogu – pripovedač ističe sebe u prvi plan, kao da koristi siže samo za zaplet pojedinih stilskih postupaka. Težište se sa sižea prenosi na postupak pripovedanja; glavna komična uloga se dodeljuje kalamburima (u vidu igre reči, ili razvijenih do manjih anegdota). Komični efekat se postiže načinom pripovedanja.
          Dve vrste komičnog pripovedanja :
1.- pripovedačko – ograničava se na šale, kalambure sa igrom reči...; utisak mirnog jezika.
2.- reprodukciono – uvodi postupak govorne mimike i pokreta, pronalazeći posebno komične artikulacije, zvučne kalambure, zamršene sintaksičke konstrukcije...; pripovedanje dobija karater glume, i kompozicija se karakteriše ne samo običnim spletom šala, već i sistemom različitih mimiko-artikulacionih pokreta.
       Gogoljeva kompozicija nije određena sižeom. Siže je uvek oskudan, pre se može reći da ga i nema –neka komična situacija (koja ponekad sama po sebi i nije komična) služi kao početni impuls za razradu komičnog slučaja. Pismo Puškinu (1835.) : ''Preklinjem vas, dajte mi bilo koji siže, ma kakav, komičan ili ne, ali čisto rusku anegdotu... Preklinjem vas, dajte siže, i eto vam komedije petočinke kao od šale, a smešne da pukneš – kunem se!''.
      Baza Gogoljevog teksta je pripovedanje – njegov tekst se formira od živih govornih predstava i govornih emocija. To pripovedanje ima tendenciju ne samo da pripoveda, da jednostavno saopštava, već da pripoveda kroz mimiku i artikulaciju reprodukcije. Rečenice se biraju i kombinuju ne samo prema principu logike govora, već više prema principu izražajnog govora, u kojem posebno mesto pripada artikulaciji, mimici, zvučnim pokretima...
       Zvučna semantika : u Gogoljevom jeziku zvučni omotač reči, njegova akustička karakteristika postaje značajna, nezavisno od logičkog i stvarnog značenja. Artikulacija i njen akustički efekat izbijaju u prvi plan kao izražajna sredstva.
      Gogolj voli nazive, imena... – tu se otvaraju široke mogućnosti za takvu artikulacionu igru. ''On je veliku pažnju posvećivao imenima svojih lica u komedijama; tražio ih je svuda; ona su postala tipična; on ih je pronalazio i u oglasima (prezime Čičikova pronađeno je na zgradi), na firmama...''(-Smirnov). Gogolj takođe sastavlja imena, očigledno izmišljena - pr. Neuvažaj-Korito, ili Bašmačkin, ime koje daje i mogućnost i povod za igru rečima.
        Siže kod Gogolja ima samo spoljni značaj, i zato je statičan. Prava dinamika, a time i kompozicija, je u konstrukciji pripovedanja, u igri govora.
       Osnovni kompozicioni sloj ''Šinjela'' – čisto komično pripovedanje sa svim karakterističnim postupcima govorne igre, spojeno sa patetičnom deklamacijom, koja kao da formira drugi sloj.
       Kalamburi raznih vrsta – bazirani ili na zvukovnoj sličnosti, ili na etimološkoj igri rečima, ili na skrivenom apsurdu. Gogolj posebno voli kalambure etimološke vrste – radi njih je često posebno izmišljao prezimena : Bašmačkin – želja da se stvori povod za kalambur (+ sklonost ka sufiksima
deminutiva – karakteristika Gogoljevog stila). Kalambur stvoren pomoću tog prezimena proširen je komičnim postupkom koji mu daje potpuno ozbiljan izgled; pritom je neosetno doveden do apsurda (cipele nose ''i otac i deda, pa čak i šurak''); i na kraju kao da je uništen komentarom (da svi nose čizme), jer se ubacuju detalji koji nisu sa njim u vezi (đon) – u stvari, dobija se složeni, kao duplirani kalambur. Postupak dovođenja do apsurda ili nelogičnog povezivanja reči, obično je maskiran strogo logičnom sintaksom, i zato ostavlja utisak nenameštenosti. Logički aspurd maskiran je još i obiljem detalja koji privlače pažnju; kalambur nije istaknut, već je naprotiv skriven na sve načine, i zato se povećava snaga njegove komike (pr. opis Petroviča). Čist etimološki kalambur – pr. tajni savetnici.
        Drugi književni postupak : izazivanje utisaka i uticaj kroz glasove. Imena koja nemaju smisla  ''zaumne reči'' koje pružaju mogućnost za posebnu glasovnu semantiku. Akakije Akakijevič – jedna određena glasovna kombinacija; nije slučajno što davanje imena prati čitava šala – glasovnu semantiku tog imena već je pripremio čitav niz drugih, očigledno posebno odabranih, ''pronađenih imena'', koja isto tako imaju posebne upadljive zvukovne karakteristike. Glasovna komika tih imena sastoji se ne samo u neobičnosti (neobično samo po sebi ne može biti komično), već u kombinovanju koje priprema to ime koje zvuči kao nadimak.
       Odlomak : ''...dakle, u nekom nadleštvu radio je jedan činovnik, činovnik za koga se ne bi moglo reći da je naočit, omanjeg rasta, malo rohav, pomalo riđ, reklo bi se kanda i pomalo slep, sa malom ćelom iznad čela, naboranih obraza i sa tenom što ga zovu hemoroidnim...''. Poslednja reč je tako postavljena da njen zvučni oblik dobija posebnu emocionalnu i izražajnu moć, i prima se kao komičan zvukovni gest, nezavisan od značenja. On je pripremljen, sa jedne strane postupkom ritmičke uzlazne rečenice, a sa druge sazvučnim završecima nekoliko reči koje pripremaju sluh za primanje zvučnih efekata i zato zvuče grandiozno, fantastično, van svake veze sa semantikom. Reči su koncipirane u izvesnom redosledu ne prema principu obeležavanja karakterističnih osobina, već prema principu glasovne semantike. Unutrašnji vid ostaje netaknut, a od čitave rečenice ostaje utisak glasovnog niza, koji se završava gromkom i logički gotovo besmislenom rečju, ali zato neobično moćnom (po artikulacionoj izražajnosti). Gogolj je ponekad ubacivao neku zvučnu reč jedino radi zvučnog efekta. Te reči se gotove i ne primaju kao logičke jedinice, kao simboli pojmova – one su rasklopljene i ponovo sklopljene prema principu zvukovnog govora. U rečenici je u prvi plan istaknuta artikulacija i akustika. Najobičniju reč Gogolj ponekad servira tako da njeno logičko i stvarno značenje bledi, ali se zato otkriva glasovna semantika i običan naziv dobija oblik nadimka.
        Gogolj nema srednjih, običnih reči – običnih psiholoških ili stvarnih pojmova, logički vezanih u obične rečenice. Artikulaciono-mimički zvukovni govor smenjuje napregnuta intonacija. Pr. intonativnog uticaja deklamaciono-patetične rečenice : ''Čak i u vreme kad petrogradsko sivo nebo...'' – ogromna rečenica, koja pred sam kraj intonacije dovodi do velike napetosti, iznenada se rešava jednostavno : ''...drugim rečima, čak i onda kad svi nastoje da se razonode, A.A. se nije odavao nikakvim zabavama.'' Stiče se utisak komične neusklađenosti napregnute sintaksičke intonacije i njenog semantičkog rešenja. a protivrečnost ili nesklad u velikoj meri utiče da i reči postanu čudne, zagonetne, zvuče neobično poražavajući sluh, kao da su razlomljene na delove ili kao da ih je Gogolj prvi izmislio.
        Druga deklamacija, koja iznenada upada u opšti kalamburni stil – sentimentalno melodramatična. To je čuveni ''humani deo'', koji je tako dobro prošao u ruskoj kritici, da je od uzgrednog umetničkog postupka postao ''ideja vodilja'' čitave pripovetke. U prvobitnim rukopisima nema tog mesta – ono je kasnijeg datuma, i nesumnjivo pripada drugom sloju, koji dopunjuje čisto anegdotičan stil prvobitnog koncepta elementima patetične deklamacije.
       Svojim junacima Gogolj ne daje baš mnogo da govore, i, kao i uvek kod njega, njihov govor je posebno formiran, tako da i pored individualnih razlika on nikada ne ostavlja urisak razgovornog jezika – on je uvek stilizovan. Govor A.A. ulazi u opšti sistem Gogoljevog zvukovnog govora i mimičke artikulacije, on je posebno konstruisan i snabdeven komentarom : ''Treba znati da se A.A. uglavnom služio predlozima, prilozima, pa i takvim rečcama koje nisu značile ama baš ništa.'' Govor Petroviča je začinjen, zgusnut, strog, odlučan i deluje kao kontrast; nema boje svakodnevnog govora, ta intonacija mu ne pristaje, ona je isto tako nađena i isto tako uslovna kao i govor A.A. Te rečenice stoje izvan vremena i prostora, statično, kao jednom zauvek – to je jezik kojim bi se mogle služiti marionete.
       I Gogoljev lični govor je ''biran'' – pripovedanje je stilizovano kao neko naročito neusiljeno, naivno ćaskanje. Kao nehotice, pojavljuju se ''nepotrebni'' detalji, dobija se karakter familijarne brbljivosti (pr. Petrovič – komični postupak je u tome što se posle uvoda karakteristika ograničava; kao i za njegovu ženu - nema ničeg težeg nego naslikati portrete Gogoljevih junaka). Rečenica : ''Gde je zapravo stanovao činovnik koji ga je pozvao, na žalost, ne bismo mogli reći...'' – uz mnogobrojne nekakav, na žalost...malo šta se zna, ništa se ne zna, ne sećam se... – stiče se utisak o pripovedačkom postupku koji daje iluziju stvarnog događaja, pripovetka se prenosi kao stvarna činjenica čije sve detalje pripovedač ne poznaje.
        Gogolj rado skreće sa teme glavne anegdote i ubacuje umetnute (o savetniku koji je pregradio sobu). Poznato je da je i sam ''Šinjel'' stvoren od ''kancelarijske anegdote'', a u rukopisu se odlikovala još većom stilizacijom u duhu neusiljenog ćaskanja i familijarnosti. Gogolj je pripovetku u konačnom obliku obogatio kalamburima i anegdotama, ali i deklamacijom, proširivši time prvobitni kompozicioni sloj. Dobijena je groteska, u kojoj se mimika smeha smenjuje sa mimikom tuge, i jedno i drugo ima oblik igre, sa uslovljenim smenjivanjem pokreta i intonacija.
       Pripovedanje je više mimiko-deklamaciono nego pripovedačko : iza pisanog teksta ''Šinjela'' skriva se ne pripovedač nego glumac, gotovo komedijaš.
Već sam početak donosi sukob, prekid, naglu promenu tona. Zvanični uvod (''u nadleštvu'') iznenada se prekida, i epsku intonaciju pripovedača smenjuju tonovi preterane razdraženosti i sarkazma. Stiče se utisak improvizacije, prvobitna kompozicija ustupa mesto nekakvim odstupanjima. Još ništa nije rečeno, a već postoji anegdota, ispričana ležerno i zadihano (''ne sećam se kojeg grada...''). Zatim se vraća epski ton sa početka, ali ga odmah zamenjuje iskombinovana, akustična rečenica, fantastičan, zapanjujući niz reči koji se završava jednim gotovo besmislenim, ali grandiozno zvučnim ''hemoroidan'' - tako da od zvaničnog pripovedanja nema više ničega. Gogolj zatvara taj krug mimičkim potezom : ''Šta da se radi, kriva je petrogradska klima''. Subjektivni ton se nedvosmisleno ubacuje u pripovetku, i dobija karakter grotesknog grča ili grimase. Time je već pripremljen prelaz na kalambur oko prezimena. Zvanične rečenice koje zaključuju tu anegdotu oko krštenja ostavljaju utisak igre sa pripovedačkim oblikom, i nije slučajno što se u njima krije neusiljeni kalambur koji im daje tok nezgrapnog ponavljanja.
      Sledi bujica ''ruganja'' – komično pripovedanje naglo prekida sentimentalno melodramatično odstupanje sa karkaterističnim postupcima sentimentalnog stila. Tako je ostvarena transformacija ''Šinjela'' od obične anegdote u grotesku. Sentimentalan i namerno primitivno uprošćen sadržaj tog odlomka reprodukovan je pomoću uzlazne intonacije, koja ima svečan patetičan karakter (početno ''I''). Tako se dobija nešto nalik na postupak ''scenske iluzije'', kad glumac kao da napusti svoju ulogu i počinje govoriti kao čovek. Taj pasus se obično shvata bukvalno – umetnički postupak koji pretvara komičnu novelu u grotesku i koji priprema ''fantastičan'' završetak tumači se kao iskreni izliv duše. Takvim tumačenjem razbija se celokupna struktura ''Šinjela'', čitava njegova umetnička poenta. Osnovna postavka : nijedna rečenica umetničkog dela ne može sama po sebi biti običan ''odraz'' autorovih subjektivnih osećanja, već je uvek konstrukcija i gluma – mi ne možemo i nemamo nikakva prava da u konkretnom obliku vidimo bilo šta drugo sem određenog umetničkog postupka. Umetničko delo je uvek nešto što je stvoreno, oformljeno, izmišljeno, ne samo vešto već i veštački, u pozitivnom značenju te reči, i zato u njemu i ne može biti mesta za odražavanje duševne empirike. Veština i izveštačenost Gogoljevog postupka posebno se otkriva u konsrukciji izrazito melodramatske kadence – u vidu primitivno-sentimentalne sentencije koju je Gogolj iskoristio radi pojačavanja groteske : ''I prekrio bi rukom lice svoje mladić i...''.
         Melodramska epizoda iskorišćena je kao kontrast komičnom pripovedanju. Što se veštiji kalamburi, to svakako moraju biti patetičniji i stilizovaniji oni postupci koji razbijaju komičnu igru. Forma ozbiljne meditacije ne bi pružila kontrast i ne bi bila u stanju da odmah celoj kompoziciji da groteskni karakter. Odmah posle te epizode, Gogolj se vraća na raniji, čas tobože zvaničan čas ležerno razgovorni ton sa kalamburima (usred stranice – usred ulice). Nepodudaranje svečano ozbiljne intonacije same po sebi i semantičke sadržine – iskorišćeno kao postupak groteske (pritajena, tajanstveno ozbiljna intonacija koja postepeno raste kao ogromna rečenica, a iznenada se završava neobično jednostavno). Smenjuje je novi kalambur (o savetnicima), čime se zaokružuje prvi deo ''Šinjela''.
        Ta shema (čisto anegdotsko pripovedanje prepliće se sa melodramskim i svečanom deklamacijom) – karakteriše i čitavu kompoziciju kao grotesku. Stil groteske zahteva pre svega da opisana situacija ili događaj budu zatvoreni u fantastično malen svet nestvarnih emocija, da bude potpuno izolovan od prave realnosti, od prave punoće unutrašnjeg života; i da se to čini ne iz didaktičkih ili satiričkih razloga, već u cilju da se stvori širina za igru sa realnošću, za slobodan raspored i pomeranja njenih elemenata, tako da uobičajeni odnosi i veze (psihološke i logičke) u ovom ponovo konstruisanom svetu prestaju da važe, i svaka sitnica može narasti do kolosalnih razmera. Samo tako najmanja iskra pravog osećanja stiče vrednost nečeg potresnog.
        Fantastično-ograničeni, zatvoreni krug ideja, misli, osećanja i želja, u čijim tesnim okvirima umetnik može predimenzionirati detalje i razbijati ustaljene proporcije sveta - na toj bazi je stvorena i shema ''Šinjela''. Pošto je izolovao čitavu sferu pripovetke od opšte realnosti, Gogolj može da spaja nespojivo, preuveličava malo, skraćuje veliko, da se poigrava sa svim normama i zakonima realnog društvenog života. Unutrašnji svet A.A. nije ništavan (tome su doprineli naivni i osećajni ruski istoričari koje je hipnotisao Bjelinski), već zatvoren, fantastičan, svoj vlastiti svet, koji ima svoje zakone, svoje proporcije. Novi šinjel, prema zakonima tog sveta, prerasta u razmere grandioznog događaja – i Gogolj daje grotesknu formulu : ''On se duhovno hranio u mislima svojim noseći večitu ideju o budućem šinjelu''.
       Sitniji detalji izbijaju u prvi plan (pr. nokat Petroviča ili tabakera). Naki će reći da je to realizam, svakidašnjica i sl. – ali, treba obratiti pažnju da je za nokat i tabakeru rečeno mnogo, a za samog Petroviča jedino da je pio o svim praznnicima, a o njegovoj ženi samo da je postojala i da je čak nosila kapicu. To je izraziti postupak kompozicije : naglasiti i predimenzionirati pojedine detalje, a ono što bi izgledalo da zaslužuje veću pažnju, potisnuti u drugi plan. Ta groteskna hiperbola odvija se kao i pre po planu komičnog pripovedanja, sa kalamburima, komičnim rečima i izrazima, anegdotama... Uporedo sa tim, nailaze piščeve rečenice u već uobičajenom ležernom tonu, iza kojeg kao da se skriva grimasa (''A možda čak i nije to pomislio, ta ne može se uvlačiti u dušu čovekovu i saznati sve što on misli'' – igra sa anegdotom, kao da je reč o stvarnosti). Smrt A.A. je opisana takođe groteskno kao i rođenje – kroz smenjivanje komičnih i tragičnih detalja, sa ''...najzad siroti A.A. najzad izdahnu'' – i direktni prelaz na raznorazne sitnice (nabrajanje zaostavštine), i finale u uobičajenom stilu (''Ko je sve to nasledio, bog će ga znati; moram priznati da se za to nije zainteresovao čak ni pripovedač ove priče''). I nakon svega toga – nova melodramska deklamacija, kao što je i red posle prikaza tako tužne scene, koja ponovo prebacuje čitaoce na ''humano'' područje.
         Finale ''Šinjela'' – naivni stručnjaci, koji su u tom ''humanom'' odlomku sagledali suštinu pripovetke, zbunjeni su neočekivanim uvođenjem ''romantizma'' u ''realizam''. A u stvari, kraj nije nimalo fantastičan i nije ''romantičniji'' od same pripovetke. Obrnuto, tamo je stvarna groteskna fantastika bila data kroz igru sa stvarnošću; ovde pripovetka ulazi u svet običnijih pojmova i činjenica, ali sve se tretira u stilu igre sa fantastikom. To je nova ''prevara'', postupak obrnute groteske. Finalna anegdota odvraća nas od ''tužnog događaja'' i njegovih melodramatskih epizoda. Vraća se prvobitno čisto komično pripovedanje sa svim postupcima. Zajedno sa brkatom utvarom nestaje u mraku i sva groteska, rastapajući se u smehu.
izvor 

Issac Bashevis Singer, Gimpel luda

Ja sam Gimpel, luda. Ne mislim ja o sebi da sam luda, naprotiv. Ali, ljudi me ovako zovu. Nazvali su me tako dok sam još išao u školu. Imao sam, sve u svemu, sedam imena: blesavko, magarac, budala, tupavko, glupan, zvekan i luda. Ovaj mi je poslednji nadimak ostao. A u čemu se ogledala moja ludost! "Mene je bilo lako nasamariti. Rekli bi mi: "Gimpele, znaš li da se rabinova žena porađam?" Ja bih onda izostao iz škole. Posle se pokazalo da je to bila laž. A otkud sam ja to mogao znati! Ona nije imala veliki stomak. Ali ja nikad nisam gledao u njen stomak. Zar sam zbog toga bio luda! Derani su se smejali i cerekali, lupali nogama, igrali i pevali molitvu za laku noć. A umesto grožđica, koje se dele kada se neka žena porađa, oni su mi strpali u ruku kozje brabonjke. Nisam ja bio neka slabotinja. -Kad bih ja nekome opalio šamar, taj bi odleteo sve do -Krakova. Ali, po svojoj prirodi zaista nisam kavgadžija.Stoga uvek kažem u sebi: neka ih. A ljudi to zloupotrebljavaju.

      Vraćao sam se iz škole i čuo kako neki pas laje. Ja se ne bojim pasa, ali, naravno, ne volim ni da se nosim s njima. Mogao bi neki od njih da bude besan, i ako me taj ujede, onda nema tog Tatarina koji bi bio kadar da me spase. Zbog toga uhvatim maglu. Ali, onda sam pogledao oko sebe i video da su se svi na pijaci iskrivili od smeha. Psu nigde ni traga ni glasa: bio je to Volf- Lajb, lopov. Otkud sam mogao da znam da je to on. Zvučalo je baš kao da zavija kučka.
     
     Kada su obešenjaci i šereti videli da je mene lako namagarčiti, svaki od njih hteo je da oproba kakve će biti sreće sa mnom. "Gimpele, car dolazi u Frampol;  Gimpele, u Turbinu se Mesec srušio s neba;  Gimpele, mala Hodel Četvorodel našla je blago iza javnog kupatila.'" A ja sam, kao kakav Golem, verovao svakome. Pre svega, sve je moguće, kao što je zapisano u "Izrekama otaca", samo sam zaboravio kako.
   
     Drugo, morao sam da poverujem, jer bi me inače skolila sva varošica. Ako bih se ikad usudio da kažem: " Vi se to šegačite sa mnom" , bilo bi nevolje. Ljudi bi se naljutili: " Kako to misliš? Hoćeš li da kažeš da smo svi mi lažovi!"  Šta sam mogao da činim? Verovao sam im i nadam se da sam im pričinjavao bar malo zadovoljstva.

     Bio sam siroče. Moj deda, koji me je podigao, bio je već jednom nogom ugrobu. Stoga su me smestili kod nekog pekara, a šta sam sve tamo morao da izdržim! Svaka žena ili devojka koja bi u pekaru donela činiju rezanaca, podvalila bi mi bar jedanput: "Gimpele, održava se vašar na nebu; Gimpele, rabin je u sedmom mesecu otelio tele; Gimpele, krava je preletela preko krova i snela mesingana jaja." Jednom jedošao neki polaznik talmudskog učilišta da kupi kiflu i rekao: "Dok ti, Gimpele, ovde stojiš, stružući pekarskom lopatom, stigao je "Mesija.! Mrtvi su vaskrsnuli." - "Kako to?" rekoh ja. "Nisam čuo zov ovnujskog roga!" A on reče: "Jesi li gluv!'" I svi počeše da viču: "Mi smo čuli rog, čuli smo ga svi!" Onda uđe Rice, voskarka, i viknu svojim promuklim glasom: "Gimpele, tvoj otac i tvoja mati su ustali iz groba. Oni te traže.

     Iskreno, rečeno, znao sam vrlo dobro da se ništa slično nije dogodilo, ali, svejedno, navukao sam svoj vuneni prsluk i izišao napolje. Svi su o tome govorili, dakle, možda se stvarno nešto dogodilo. I šta me je koštalo da pogledam! Ali, napolju me je dočekalo podrugljivo podržavanje mijaukanja! Ja sam se tada zarekao da nikom ništa više neću poverovati. No, ni to ništa nije vredelo. Ljudi bi me nekad toliko zbunili, da više nisam razlikovao crno od beloga.
       Otišao sam rabinu da mi da neki savet. On mi reče: "Pisano je: bolje je biti luda vascelog života nego biti zao makar i jedan čas. Nisi ti luda. Oni su lude. Jer, onaj ko postidi svog bližnjeg, nikad neće ući u raj." Pa ipak, sama rabinova kći me je namagarčila. Dok sam ja izlazio od rabina, ona me upita: "Jesi li poljubio zid!" -"Nisam', rekoh, "a zašto!' Ona odgovori: "Zakon to traži. Posle svake posete morašt o da učiniš." Dobro, od toga bar nije moglo da bude nikakve štete. No, ona prasnu usme. Bila je to dobra šala. što, povukla me je za nos.

       Hteo sam da odem da bih živeo u nekom drugom mestu, ali onda su svi navalili na mene da me ožene, i toliko su mi bili za petama, da su mi maltene pocepali peševe kaputa. Govorili su mi i govorili, sve dok mi voda nije ušla u uši. Ta izabranica nije bila nikakva čedna devojka, ali oni su me ubeđivali da je još netaknuta devica. Hramala je, a oni su tvrdili da ona, zbog svoje stidljivosti, namerno tako hoda. Imala je kopile, a meni su rekli da je to njen mali brat. Vikao sam: „Vi uzalud traćite vreme. Nikad se ja neću oženiti tom bludnicom.” Ali, oni rekoše, negodujući: „Kako to govoriš? Zar te nije stid? Mogli bismo da te odvedemo rabinu, pa da te on kazni zbog toga što je klevetaš.” Onda sam video da neću tako lako moći da im umaknem i pomislio sam: ti su me baš uzeli na nišan. Ali, kad se oženim, ja ću, kao muž, biti i gospodar u kući, i ako ona pristane, složiću se i ja. Osim toga, čovek ne može kroz život da prođe bez povreda, pa ne treba to ni da očekuje.

        Pošao sam u njenu potleušicu, koja je bila podignuta na pesku, a čitava rulja išla je za mnom, vičući i potcikujući uglas. Kao da su pošli u hajku na medveda. Kada smo stigli do bunara, oni se zaustaviše. Plašili su se da imaju bilo kakva posla sa Elkom. Ta bi kloparala ustima, kao da su joj se razglavila, a imala je i oštar jezik. Ušao sam u kuću. Konopci su bili razapeti od zida do zida, i na njima se sušilo rublje. Ona je stajala bosa pored korita, prostirući što je oprala. Bila je obučena u iznošenu polovnu haljinu od pliša. Kosu upletenu u kike bila je podigla i obavila oko glave.
Gotovo da mi je stao dah od zagušljivog zadaha.

        Ona je očigledno znala ko sam. Pogledala me je i rekla: „Vidi ko je ovde. Došao je, gnjavator. Uzmi sebi stolicu.”

      Rekao sam joj sve. Ništa nisam prećutao. „Reci mi istinu”, rekoh, „jesi li ti stvarno devica i je li taj zlosrećni Jehiel zaista tvoj mali brat? Nemoj da me obmanjuješ, jer ja sam siroče.”

      „Siroče sam i ja”, odgovori ona, „i ko god bude pokušao da te povuče za nos, neka mu se i samome nos uvrne. Ali, neka oni ne misle da mene mogu da iskoriste. Ja tražim miraz od pedeset guldena a osim toga neka sakupe dobrovoljne priloge. Ako neće, neka me poljube znaš-već-gde.” Ta nije imala dlake na jeziku. Ja rekoh: „Mlada, a ne mladoženja donosi miraz.” Ona odseče: „Nemoj ti da se cenkaš sa mnom. Reci ili da ili ne, pa se vrati odakle si došao.”

      Ja pomislih: od tog testa neće biti hleba. Ali, naša varošica nije siromašna. Pristali su na sve i započeli pripreme za venčanje. Dogodilo se da je u to vreme baš harala zaraza srdobolje. Venčanje je održano pred kapijom groblja, blizu kolibe u kojoj se peru mrtvaci. Muškarci se ponapijaše. Dok su sastavljali bračni ugovor, čuo sam uvaženog pobožnog rabina kako pita: „Da li je nevesta udovica ili razvedena?” A žena podvornika u sinagogi odgovori u njeno ime: „I udovica, i razvedena.” Meni se smrklo pred očima. Ali, šta sam mogao da učinim, nisam valjda mogao da pobegnem ispod venčanog baldahina?

      Na svadbi se pevalo i igralo. Jedna baka igrala je naspram mene, grleći subotnju pletenicu od belog brašna. Ceremonijalmajstor je održao zdravicu u spomen na nevestine roditelje. Đaci su se nabacivali čičkom kao na dan posta Tišabeav. Posle propovedi predato nam je mnoštvo poklona: daska za rezance, naćve, kofa, metle, kutlače i još čitava gomila predmeta za domaćinstvo. Onda sam podigao pogled i ugledao dva snažna momka kako nose kolevku. „Šta će nam ovo?” upitah. A oni rekoše: „Ne muči time svoj mozak. To je u redu, zatrebaće vam.” Tada sam shvatio da sam ponovo nasamaren. Ali, ako posmatrate stvari sa druge strane, šta sam imao da izgubim? Pomislio sam: sačekaću da vidim šta će se od toga izleći. Nije valjda ćela varošica sišla s uma.

II 

       Noću sam se približio postelji svoje žene, ali mi ona ne dade da joj priđem. „E, pa slušaj, zar su nas zato venčali?” rekoh. „Dobila sam mesečno pranje”, reče ona. „Ali, juče su te vodili u ritualno kupatilo; tamo se, koliko ja znam, ide posle toga.” „Danas nije juče”, reče ona, „a juče nije danas. Možeš da se kupiš ako ti nije pravo.” Ukratko, ja sam čekao.
       Nepuna četiri meseca kasnije nju su spopali trudovi. Stanovnici varošice smejali su se držeći ruku pred ustima. Ali, šta sam ja tu mogao? Imala je neizdržljive bolove, i noktima je grebla zidove. „Gimpele”, vikala je, „sa mnom je svršeno, ja odlazim. Oprosti mi!” Kuća je bila puna žena. One su u sudovima prokuvavale vodu.
         Krici su se dizali do neba.
        Sud je bio red poći u sinagogu i više puta čitati psalme, a ja sam to i učinio.
Stanovnicima varošice se ovo dopalo. Stajao sam u jednom uglu, recitujući psalme i izgovarajući molitve a oni su, gledajući me, vrteli glavom. „Moli se, moli!” govorili su mi. „Od molitve još nijedna žena nije zatrudnela.” Jedan od opštinara prineo mi je slamku ustima i rekao: „Evo slame za goveda.” Pa i nije mnogo pogrešio, tako mi boga!
         Ona je rodila sina. Onda je u petak, u sinagogi, podvornik stao ispred svete škrinje i, udarivši po stolu na kojem se čita iz svitka Tore, objavio: „Imućni reb Gimpel poziva opštinare na gozbu u čast rođenja sina.” Čitavim hramom orio se smeh. Lice mi je bilo kao žeravica. Ali, šta sam ja tu mogao? Moja je bila dužnost da priredim svečanost i da se pobrinem za obred obrezivanja.
Došlo nam je pola varošice. Da je bila samo jedna ljudska duša više, ne bi imala gde da se udene. Žene su donele naut sa biberom, a imali smo i bačvu piva, iz krčme. Jeo sam i pio koliko i svi ostali, i svi su mi čestitali. Onda je obavljeno obrezivanje, i ja sam dečaku dao ime svog oca, počivao u miru. Kada su svi otišli i ja ostao sam sa svojom ženom, ona promoli glavu kroz zavese na krevetu i pozva me k sebi.

      „Gimpele”, reče ona, „zašto ćutiš? Zar su ti sve lađe potonule?”
     
„A šta da kažem?” odgovorih. „Lepu si mi stvar priredila! Kad bi moja majka znala, umrla bi po drugi put.”
     
„Jesi li poludeo, šta ti je?”

     „Kako možeš da praviš budalu od onoga koji bi trebalo da bude gospodar i glava porodice?”

      „Šta je to s tobom?” reče ona. „Šta si to uobrazio i uvrteo sebi u glavu?”

       Video sam da moram da govorim otvoreno i bez uvijanja. „Misliš li tako da iskoristiš čoveka koji je ostao siroče?” rekoh. „Rodila si kopile.”

        „Isteraj tu glupost sebi iz glave. Dete je tvoje.”

         „Kako može da bude moje?” upitah ljutito. „Rođeno je sedamnaest sedmica posle našeg venčanja.”

       Onda mi ona reče da je dete rođeno kao nedonošče. „Da nije, ipak, suviše rano rođeno?” primetih ja. Ona odgovori da je imala baku koja nimalo duže nije nosila dete, baku kojoj je ona slična kao jaje jajetu. Klela se da je to istina, izgovarajući takve zakletve, koje bi bile dovoljne da poverujete kakvom seljaku kada tvrdi pazar na vašaru. Iskreno rečeno, ja joj nisam poverovao; ali kada sam sutradan o tome razgovarao sa učiteljem, on mi je rekao da se ista stvar dogodila Adamu i Evi. Bilo ih je dvoje kada su se spustili na svoj ležaj, a četvoro kada su ustali.

       „Nema te žene na svetu koja ne potiče od pramajke Eve”, zaključi on.

         Tako je to bilo; ljudi, su nalazili razloge kojima bi me ućutkali. Ali, ko bi stvarno znao kako te stvari stoje?

         Počeo sam da zaboravljam svoju nevolju. Ludo sam voleo dete, a i ono je volelo mene. Čim bi me ugledalo, mahalo bi svojim ručicama i tražilo da ga uzmem u ruke, a kada bi imalo grčeve, ja sam jedini mogao da ga smirim. Kupio sam mu koštani prstenčić koji deca grizu kada im niču zubi i malu zlaćanu kapicu. Kad bi ga neko urekao, morao sam ja da jurim i da mu nalazim amajliju protiv uroka. Radio sam kao stoka. Znate već kako se troškovi povećavaju kad imate malo dete u kući. Neću da vas lažem; a istini za volju, i Elka mi je bila draga. Ona me je psovala i proklinjala, ali ja sam želeo da uvek bude kraj mene. Kakvu je ta imala snagu! Bilo je dovoljno da vas pogleda, pa da vam reč zapne u grlu. A tek bujice njenih reči! Pušile su se od katrana i sumpora, a ipak su imale svoju draž. Obožavao sam svaku njenu reč. Iako mi je zadavala rane koje su krvarile.
       
       Uveče bih joj donosio po jedan beli i jedan crni hleb i pletenice sa makom koje sam sam pekao. Krao sam zbog nje i odnosio sve čega god sam mogao da se dočepam: makarone, grožđice, bademe, kolače. Nadam se da će mi biti oprošteno što sam uzimao i iz lonaca sa subotnjim obedima koje su žene donosile da se podgreju u pekarskoj peći. Vadio sam iz njih pokoji zalogaj mesa, parče pudinga, kokošiju nogu ili glavu, malo škembića, sve što sam mogao na brzinu da štrbnem. Ona je to jela, zaoblila se i prolepšala.

      Ja sam tokom čitave sedmice morao da spavam izvan kuće, u pekari. Petkom uveče, kada sam dolazio kući, ona bi uvek imala neki izgovor. Mučila ju je gorušica ili je imala probade sa strane, ili štucavicu, ili glavobolju. Znate već kako se žene izgovaraju. Zagorčavala mi je život. Nije mi bilo lako. Da stvar bude još gora, taj njen mali brat, kopilan, bio je već poveliki. On me je udarao, a kad bih ja hteo da mu vratim, ona bi pustila jezik i tako bi gadno proklinjala, da bi mi zelena izmaglica došla na oči. Deset puta dnevno pretila mi je da će se razvesti od mene. Neko drugi na mom mestu bio bi se jednostavno pokupio i izgubio. Ali, ja sam od onih koji trpe i ćute. A šta bih drugo? Bog je čoveku dao pleća, a dao mu je i terete da ih nosi.

       Jedne noći u pekari se dogodila nesreća: peć je napukla i umalo da izbije požar. Preostajalo nam je jedino da pođemo svako svojoj kući, pa sam to učinio i ja. Pomislio sam: bar da jednom osetim zadovoljstvo da i radnim danom spavam u krevetu. Nisam hteo da probudim usnulo detence, pa sam na prstima ušao u kuću. Dok sam ulazio, činilo mi se da to što čujem nije obično hrkanje nego kao da je udvostručeno, jedno jedva čujno, a drugo slično krkljanju, kao kad kolju vola. To mi se nije dopadalo. Baš mi se nimalo nije dopadalo. Pošao sam do kreveta i, odjednom, sve se okrenulo oko mene. Pokraj Elke ležala je muška prilika. Neko drugi na mom mestu napravio bi gužvu i tako se razgoropadio da bi svu varošicu digao na noge, ali ja sam pomislio da bih time mogao da probudim dete. To majušno stvorenje - zašto da uplašim ovo ptiče, pomislio sam. I tako, vratio sam se u pekaru i ispružio na džaku brašna, ali sve do jutra nisam mogao oka da sklopim. Tresao sam se kao u malaričnoj groznici. „Dosta sam dugo bio magarac”, rekoh sebi. „Neće Gimpel da nosi samar čitavog života. Neka je Gimpel luda, ali njegova ludost ipak ima svoje granice.”

        Ujutro pođoh ponovo rabinu po savet, što je izazvalo komešanje u varošici. Odmah su poslali i opštinskog poslužitelja po Elku. Ona dođe, sa detetom na rukama. I, šta mislite da je učinila? Poricala je, poricala sve - od početka do kraja. „Taj nije pri čistoj svesti. Nemam ja veze sa njegovim opsenama i priviđenjima.” Vikali su na nju, opominjali je, lupali po stolu, ali ona je ostajala pri svom: tvrdila je da je optužba lažna.

       Kasapi i trgovci konjima bili su na njenoj strani. Jedan od momaka iz klanice prišao mi je i rekao: „Mi te držimo na oku, nama nećeš izmaći.” Uto je dete počelo da se stiska i uneredilo se. U rabinovoj sudnici nalazila se sveta škrinja, i pošto je takav čin bio nedopustiv, poslali su Elku kući.

    „A šta ja da učinim?” upitah rabina.
 
     „Moraš odmah od nje da se razvedeš.”
 
     „A šta ako ona odbije?” upitah.

      „Moraš joj poslati spise o razvodu braka. To je sve što ti treba da učiniš.”

Ja rekoh zatim: „Razumeo sam. Dozvolite mi da o tome razmislim.”
         „Nema tu šta da se razmišlja. Ti ne smeš da ostaneš s njom pod istim krovom.”
        „A ako se zaželim deteta?” upitah.

      „Pusti tu bludnicu da ide i neka vodi sa sobom svoju kopilad.”

    Presuda je, dakle, glasila da ne smem da prekoračim njen prag - nikad više, dokle god budem živ.

      Danju se zbog toga i nisam toliko sekirao. Smatrao sam: to se moralo dogoditi, čir je morao da prsne. Ali, noću, dok bih ležao na džakovima, bio sam ispunjen gorčinom. Čeznuo sam za njom i za detetom. Želeo sam da budem gnevan, ali u tome i jeste moja nesreća što ne mogu stvarno da se razgnevim. Na prvom mestu - tako sam razmišljao - čovek mora nekad i da pogreši. Nema toga koji u svom životu nije činio i greške. Verovatno ju je taj momak koji je bio s njom zaveo i dao joj poklone i bog zna šta još, i tako je obrlatio. Ali pošto ona to poriče, možda mi se sve ovo samo priviđalo? Priviđenja se zaista pojavljuju. Desi se da vidiš kakvu priliku, nekog čovečuljka ili štogod slično, a kada se približiš, tamo nema ničega. A ako je tako, to onda znači da joj činim nepravdu. I kada sam u svom razmišljanju stigao dotle, zaplakao sam. Tako sam jecao, da su suze pokvasile brašno u džaku na kome sam ležao. Ujutro sam otišao rabinu i rekao mu da sam pogrešio. Rabin je nastavio da nešto piše guščijim perom i rekao da će on, ako je to tako, morati iznova da prouči čitavu stvar. A sve dotle neću smeti ni da se približim svojoj ženi, ali mi je dozvolio da joj po nekome šaljem hleb i novac.

III 

       Potrajalo je devet meseci dok su se svi rabini složili. Pisma su putovala u jednom i u drugom pravcu. Ranije nisam znao da je za odlučivanje o takvoj stvari potrebna tolika učenost.

      Elka je u međuvremenu rodila još jedno dete, ovoga puta to je bila devojčica. U subotu sam pošao u sinagogu i blagoslovio novorođenče. Pozvali su me ka Tori, i ja sam detetu dao ime moje tašte - počivala u miru. Mangupi i bukači iz varošice koji su dolazili u pekaru sprdali su se sa mnom. Ceo se Frampol naslađivao mojom mukom i nevoljom. Ja sam ipak bio odlučio da i ubuduće verujem što mi se govori. Jer, kakva je korist od neverovanja? Ako danas ne poveruješ svojoj ženi, sutra možda nećeš verovati ni u postojanje samoga Boga.

      Po jednome kalfi, koji je živeo u susedstvu, slao sam joj svakog dana po jedan raženi ili pšenični hleb ili komad torte, zemičke, đevreke ili, ako bi mi se pružila prilika, malo pudinga, medenih kolača ili svadbene štrudle sve što bi mi došlo pod ruku. Taj je kalfa bio dobričina i često bi dodao nešto još i sa svoje strane. Ranije me je povazdan nervirao vukući me za nos ili muvajući me u rebra, ali otkako je počeo da zalazi u moju kuću, postao je ljubazan i prijateljski raspoložen. „Ej ti, Gimpelu”, rekao mi je, „imaš vrlo pristojnu ženicu i dva mila deteta. Uopšte ih ne zaslužuješ.”

„Ali, ljudi svašta govore o njoj”, rekoh.

„E, pa ti imaju dug jezik, i šta će s njim nego da brbljaju. To neka te brine koliko i lanjski sneg.”

         Jednog dana rabin je poslao po mene i rekao mi: „Jesi li siguran, Gimpele, da si onda bio u zabludi u pogledu tvoje žene?”

„Siguran sam”, rekoh.
„Ali, pazi, ti si to sam video.

„Mora da je bila neka senka”, rekoh.

„Senka čega?”

„Verovatno senka jedne grede.”

„Možeš, onda, da ideš kući. Duguješ zahvalnost rabinu iz Janova. On je našao neku, ne baš jasnu, napomenu kod Majmonidesa koja govori tebi u prilog.”

Zgrabio sam rabinovu ruku i poljubio.

       Hteo sam odmah da odjurim kući. Nije mala stvar za čoveka da tako dugo bude odvojen od žene i dece. Onda sam razmislio i zaključio da će biti bolje da se sad vratim na posao, a da uveče pođem kući. Nisam nikome ništa rekao, iako mi je u srcu bilo kao da je veliki praznik. Žene su me zadirkivale i ismevale kao što su to i inače svakodnevno činile, ali ja sam u sebi mislio: samo vi baljezgajte. Istina je izišla na videlo kao što ulje ispliva na površinu vode. Kad Majmonides kaže šta je pravo, onda je to tako!

        Noću, pošto sam pokrio testo i ostavio ga da naraste, uzeo sam svoj deo hleba i džakče brašna i krenuo kući. Bio je pun mesec i zvezde su svetlucale, da ti se strah uvuče u dušu. Žurio sam putem, a ispred mene je jurila neka duga senka. Bila je zima i sneg je sve zavejao. Bio bih rado zapevao ali je bilo kasno, pa nisam želeo da probudim domaćine. Onda sam osetio želju da zviždim, ali sam se setio da noću ne valja zviždati, jer se time mame demoni. Zato sam ćutao i išao što sam brže mogao

       Psi iz dvorišta hrišćanskih kuća lajali su na mene dok sam prolazio, ali ja sam pomislio: „Kevćite samo dok vam zubi ne poispadaju! Šta ste vi? Samo psi, a ja sam čovek, muž jedne valjane žene i otac napredne dece.”

         Dok sam se približavao kući, srce mi je lupalo kao u kakvog lopova. Nisam osećao strah, ali mi je srce udaralo: bum-bum! E, sad nije bilo vraćanja. Mirno sam podigao zasun na vratima i ušao u kuću. Elka je spavala. Pogledao sam na kolevku odojčeta. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, ali mesečina se probijala kroz pukotine. Ugledao sam lice novorođenog deteta i zavoleo ga istog trenutka čim sam ga spazio - sve do najsitnije njegove koščice.

           Onda sam se približio krevetu. I šta sam video: kalfa je ležao pored Elke. Mesec se odjednom pomračio. Bio je mrkli mrak, i ja sam zadrhtao. Zubi su mi cvokotali. Hleb mi ispade iz ruku, moja žena se probudi i reče: „Ah, ko je to?”

Ja promucah: „To sam ja.”

„Gimpel?”, upita ona. „Otkud ti? Mislila sam da su ti zabranili...”

„Rabin mi je dozvolio”, odvratih, tresući se kao u groznici.

         „Slušaj, Gimpele”, reče ona, „iziđi u šupu i vidi da li je koza zdrava. Čini mi se da je odskora bolesna.” Bio sam zaboravio da kažem da smo imali kozu. Kada sam čuo da poboleva, izašao sam u dvorište. Ta je koza bila dobar mali stvor. Bila mi je draga maltene kao da je ljudsko stvorenje.

       Oklevajući, pošao sam ka šupi i otvorio vrata. Koza je stajala uspravno na nogama. Opipao sam je po celom telu, povukao je za rogove, pregledao joj vimena i nisam došao do zaključka da je teže obolela. Mora da se prejela kore sa drveća. „Laku noć, kozice”, rekoh. „Budi mi zdrava.” A mala životinja odgovori, oglasivši se sa „meee!”, kao da mi zahvaljuje što joj želim dobro.

Ja se vratih. Kalfa se bio izgubio.

„Gde je taj momak?”, upitah.

„Koji momak?”, odvrati moja žena.

„Što me pitaš: koji”, rekoh ja. „Pitam te za kalfu. Spavala si s njim.”

„E, pa neka se sve ono što sam sanjala ove i prošle noći obistini”, reče ona, „i neka ti proguta telo i dušu! Zao duh se ukorenio u tebi i zasenio ti vid.” Ona je vikala: „Mrski stvore! Čudovište jedno! Utvaro! Prostačino! Gubi se ili ću početi tako da vičem, da će se čitav Frampol probuditi iz sna!”

       Pre nego što sam stigao i da se pomerim, njen brat, koji je ležao iza peći,skoči na mene i udari me po potiljku. Činilo mi se da mi je slomio šiju. Imao sam osećaj da sa mnom nešto zaista nije u redu i rekoh: „Nemoj da dižeš uzbunu. Sada bi samo još trebalo da me ljudi optuže da prizivam sablasti i dibuke.” Jer, to je ona htela da kaže. „Onda niko ne bi ni taknuo hleb koji ja pečem.”
       Ukratko, ja sam je nekako smirio.
      „Dobro”, reče ona. „Sada je dosta. Lezi tamo i neka te točkovi satru.”
        Sledećeg jutra pozvao sam kalfu na stranu. „Slušaj, brate”, rekoh. „Takva i takva stvar. Šta ti na to kažeš?” On je zurio u mene kao da sam pao sa krova ili tako nešto.
       „Kunem se”, reče on, „za tebe bi bilo najbolje da pođeš nekom travaru ili vidaru. Plašim se da si malo šenuo, ali ću, pošto si ti u pitanju, o tome da ćutim.” Tako je to bilo.
Da ne dužim priču, živeo sam sa svojom ženom dvadeset godina. Rodila mi je šestoro dece, četiri kćeri, i dva sina. Događalo se svašta, ali ja to nisam ni video ni čuo. Verovao sam, i to je bilo sve. Rabin mi je nedavno rekao: „Vera je sama po sebi blagotvorna. Pisano je da dobar čovek živi od svoje vere.”

       Iznenada, moja žena se razbolela. Počelo je to kao sitnica, kao mali izraštaj na grudima. Ali, njoj očigledno nije bio suđen dug vek; godine njenog života bile su na izmaku. Potrošio sam na nju čitavo bogatstvo. Zaboravio sam da kažem da sam u to vreme imao sopstvenu pekaru i da su me u Frampolu smatrali imućnim čovekom. Vidar je dolazio svakog dana, a u čitavoj okolini nije bilo iscelitelja po koga nisam poslao. Oni odlučiše da stave pijavice, a potom da isprobaju vantuze. Pozvali su čak i lekara iz Lublina, ali bilo je već kasno. Pre nego što je umrla, pozvala me je kraj svoje postelje i rekla: „Oprosti mi, Gimpele.”

Ja rekoh: „Pa šta imam da ti oprostim? Bila si mi dobra i verna žena!”

        „Jaoj, Gimpele”, reče ona. „Bilo je ružno od mene kako sam te varala za sve vreme našeg braka. Hoću da stanem čista pred mog Tvorca i zato moram da ti kažem da deca nisu tvoja.”

     Da me je neko toljagom udario po glavi, ne bili bio toliko preneražen.

      „Pa čija su onda deca?” upitah.

       „Pojma nemam”, reče ona. „Bilo ih je toliko... ali nisu tvoja.” I još pre nego što je dovršila ove reči, glava joj klonu, pogled joj postade staklast, i sa Elkom je bilo svršeno. Na njenim beskrvnim, pobelelim usnama još je lebdeo osmeh.
        Zamišljao sam da ona to mrtva govori: „Obmanula sam Gimpela. To je bio smisao mog kratkog života.”

IV

Jedne noći - bilo je tada već prošlo vreme žalosti - dok sam sanjao na džakovima brašna, došao je sam Duh Zla i rekao mi: „Gimpele, zašto spavaš?”
„A šta drugo da radim? Neću valjda da jedem krofne?” rekoh ja. „Ceo svet te obmanjuje”, reče on, „pa bi trebalo da i ti obmaneš svet.”

„Kako mogu ja da obmanem ceo svet?” upitah ga.

On odgovori: „Možeš da nakupiš kofu mokraće, pa da svakog dana i svake noći sipaš iz nje u testo. Neka mudraci iz Frampola jedu pogan.”

„A šta ću kada budem pozvan pred sud na onome svetu?”

„Onaj svet ne postoji”, reče on. „Prodali su ti rog za sveću i ubedili te da poveruješ u šarene laže. Kakve gluposti!” „Dobro”, rekoh ja, „a ima li boga?”

„Nema ni boga”, odgovori on.

„Pa šta onda postoji?”

„Duboka kaljuga.”

       Stajao je pred mojim očima sa bradom i rogovima jarca, zubat i repat. Čuvši te reči, hteo sam da ga potegnem za rep, ali sam se skotrljao sa džakova brašna i maltene slomio jedno rebro. Onda sam morao da obavim jednu prirodnu potrebu i u prolazu video sam testo, koje je bilo naraslo i kao da mi je govorilo: „Učini to!” Ukratko, dao sam se ubediti.

      U zoru je došao moj pomoćnik. Mesili smo hleb, posuli ga kimom i stavili da se peče. Onda je pomoćnik otišao, a ja sam ostao da sedim u malom udubljenju pokraj peći, na gomili krpa. E, Gimpele, pomislih, sada si im se osvetio za svu sramotu koju su ti naneli. Napolju se caklio mraz, ali pored peći je bilo toplo. Plamen mi je grejao lice. Sagnuo sam glavu i zadremao.

      Najednom sam, u snu, ugledao Elku u mrtvačkoj haljini. Ona mi reče: „Šta si to učinio, Gimpele?”

Rekoh joj: „Sve je to tvoja greška”, i zaplakah.

„Ludo jedna! Ludo!”, reče ona. „Pa zar je zbog toga što sam ja lagala, sve lažno? Ja nikad nikoga nisam prevarila do samu sebe. za sve to ja sad plaćam,Gimpele. Ovde ništa ne opraštaju.”
      Pogledao sam u njeno lice. Bilo je crno; prenuo sam se, probudio i ostao da sedim kao da sam omutavio. Osećao sam da sad sve visi o koncu. Bio je dovoljan jedan pogrešan korak, pa da izgubim večni život. Ali, Bog mi je pritekao u pomoć. Dohvatio sam pekarsku lopatu i izvadio hlebove, odneo ih u dvorište i stao da kopam jamu u smrznutoj zemlji.
     Moj pomoćnik se vratio dok sam ja to radio. „Šta to radite, gazda?”, reče i preblede kao mrtvac.

„Znam ja šta radim”, rekoh i zatrpah sve hlebove pred njegovim očima.

Onda se vratih kući, uzeh sa skrovitog mosta svoju ušteđevinu i podelih je deci. „Video sam noćas vašu majku”, rekoh. „Jadnica, sva je pocrnela.”

      Deca su bila tako zapanjena da nisu mogla ni reč da progovore.

      „Ostajte zdravo”, rekoh, „i zaboravite da je neko po imenu Gimpel ikad postojao.” Onda obukoh svoj kratki kaput i par čizama, uzeh zavežljaj sa molitvenim šalom u jednu ruku a štap u drugu i poljubih mezuzu na vratima. Kada su me ljudi videli na ulici, bili su veoma začuđeni.
„Kuda to ideš?”, pitali su me.
     Ja odgovorih: „Idem u svet.” I tako sam napustio Frampol.

       Putovao sam po celoj zemlji, a dobri ljudi nisu dozvolili da propadnem. Posle mnogo godina ostareo sam i osedeo; čuo sam mnogo toga, saznao za mnoge laži i prevare, ali što sam duže živeo, to sam više uviđao da laži, u stvari, ne postoje. Ako se nešto nije zbilo na javi, to se dogodilo noću, u nekom snu. Što se ne desi jednome, dešava se drugome, sutra ako ne danas, ili se dogodilo pre jednog stoleća, ako nije prošle godine. Kakve tu ima razlike? Često sam slušao i priče o kojima bih rekao: „Dakle, tako nešto zaista ne može da se dogodi.” Ali, ne prođe ni godinu dana i čujem da se to stvarno negde dogodilo.

       Dok idem od mesta do mesta i jedem za tuđim trpezama, često mi se događa da ispredam priče - o neverovatnim zgodama koje nisu mogle da se dogode - o đavolima, volšebnicima, vetrenjačama i sličnome. Deca trče za mnom, zovući me: „Dedice, pričaj nam priču.” Katkad traže sasvim određenu priču, i ja nastojim da im učinim po volji. Neki debeli, dečak rekao mi je jednom: „Dedice, to je ista priča koju si nam jednom već ispričao.” Mangup, bio je u pravu.

       Tako je i sa snovima. Prošlo je mnogo godina otkad sam napustio Frampol, ali čim zatvorim oči, ja sam opet tamo. I, šta mislite, koga vidim? Elku. Ona stoji kraj korita, kao i prilikom našeg prvog susreta, ali njeno lice blista, a oči su joj ozarene, kao u svetiteljke, i ona mi govori stranim rečima o neobičnim stvarima. Kad se probudim, ja sve to zaboravim. Ali, dok san traje, on mi donosi utehu. Ona odgovara na sva moja pitanja, i tako saznajem da je sve kako treba da bude. Ja plačem i preklinjem je: „Dopusti mi da budem s tobom.” Ona me teši i kaže da treba da budem strpljiv, da mi više nije preostalo mnogo vremena. Ponekad me pomiluje i poljubi i plače tik uz moj obraz. Kad se probudim, osećam njene usne i slani ukus njenih suza.

       Nema sumnje, naš svet je u potpunosti izmaštan. Ali, on nije mnogo udaljen od stvarnog sveta. Prislonjena o vrata kolibe u kojoj ležim, nalazi se daska na kojoj se iznose mrtvaci. Jevrejski grobar drži lopatu u pripravnosti. Raka čeka, a crvi su gladni; mrtvačka haljina je pripremljena - nosim je u svom prosjačkom džaku. Neki drugi prosjak već čeka da nasledi moju slamaricu. Kada kucne moj čas, ja ću radosno otići. Šta god da me tamo čeka, to će biti stvarno, nezapetljano, bez podsmeha, bez obmane. Neka je slava Bogu: tamo ni Gimpel više neće biti luda.

Bjelinski – ''Pismo Gogolju''

V. Nabokov

Bjelinski – on je samo, filogenetski, preteča kasnijih marksista i uopšte kritičara koji su stavljali građansku vrednost iznad umetničke i naivno se borili protiv larpurlartizma (Pisarov, Černiševski, Mihajlovski...). Ali, Bjelinski je ipak imao divan instinkt za slobodu i pravdu, koji nije stigla da ukalja nikakva ideologija. Čuveno pismo Gogolju je divan dokument, napad na carstvo... Rasturanje ovog pisma kažnjavalo se Sibirom.

iz ''Mrtve duše'' (''Eseji iz ruske književnosti'', 1981.)

                                                                   -----------------

Visarijon Grigorijevič Bjelinski

''Pismo Gogolju''
(Salcburn, 15.jul 1847.g.) :

      ''Ne može se ćutati kad se pod velom religije i zaštitom biča propovedaju laž i nemoral kao istina i vrlina.'' Negodovanje koje je izazvala Gogoljeva knjiga u srcima plemenitih ljudi; od nje su ustuknuli čak i ljudi čiji je duh istovetan sa njenim duhom.
      Gogolj Rusiju duboko poznaje samo kao umetnik, a ne i kao mislilac – navikao je da gleda Rusiju izsvoje ''divne daljine''. Zato nije uočio da ''Rusija ne vidi svoj spas ni u misticizmu, ni u asketizmu, ni upijetizmu, već u uspesima civilizacije, prosvete i humanosti''. Rusiji nisu potrebne propovedi i molitve,već prava i zakoni koji nisu prilagođeni učenju crkve, već zdravom razumu i pravičnosti. Najaktuelnija savremena pitanja : ukidanje ropstva, telesnih kazni, uvođenje strogog izvršenja zakona.
       ''To su pitanja koja zadaju brige celoj Rusiji u njenom apatičnom polusnu! I baš se u to vreme velikiknjiževnik, koji je svojim divnim umetničkim i duboko istinitim delima tako snažno doprineo samosvesti Rusije, davši joj mogućnost da pogleda sama sebe u ogledalu, pojavljuje sa knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve uči varvarina-spahiju da zarađuje na seljacima što više para, da ih naziva neopranim njuškama?''
      ''Da vas je zaista nadahnula Hristova istina, a ne đavolovo učenje, napisali biste u svojoj knjizi nešto sasvim drugo.'' ''I eto, takva je knjiga mogla biti rezultat unutrašnjeg procesa, visoke duhovne ozarenosti! To ne može biti! Ili ste vi bolesni – i treba da pohitate sa lečenjem, ili ... ne smem izreći celu misao! ...Propovedniče, apostole neznanja, poborniče opskurantizma i mračnjaštva, panegiričaru tatarskih običaja –šta to radite!''
        To što svoje učenje zasniva na učenju pravoslavne crkve, nije čudno, jer je ona ''oduvek bila oslonac biča i ugodnica despotizma; ali zašto ste upleli u to Hrista? Šta ste našli zajedničko između njega i crkve, a pogotovu pravoslavne?'' Smisao Hristove reči otkrio je filozofski pokret prošlog veka – zato je ''neki Volter, koji je oruđem ismejavanja ugasio u Evropi lomače fanatizma i nazadnjaštva'' više hrišćanin od svih popova.
       Zar ne zna da ''naše sveštenstvo jednodušno preziru i rusko društvo i ruski narod''. Laž je da je ruski narod najreligiozniji na svetu : ''osnova religioznosti je pijetizam, poštovanje puno pobožnosti, strah od boga''. Rusi su ''po svojoj prirodi duboko ateistički narod. U njemu ima još mnogo sujeverja, ali nema ni traga religioznosti. Sujeverje se gubi sa napretkom civilizacije, dok se religioznost saživljuje sa njim; živi primer za to je Francuska.'' ''Ruski narod nije takav; mistična egzaltacija nije u njegovoj prirodi; on ima za to suviše mnogo zdravog smisla, bistrine i razuma, i baš u tome je možda sva veličina njegove istorijske misli u budućnosti.''

      Gogoljev ''ditiramb ljubavi između ruskog naroda i njegovih gospodara'' – nije naišao ni na čije simpatije. Iz njegove divne daljine on možda vidi božanstvene lepote samodržavlja – ''izbliza ono nije nitako lepo, ni tako bezopasno''.
    Gogolj tvrdi da je pismenost ne samo nekorisna, već i štetna prostom narodu. ''Neki su se zadržali namisli da je vaša knjiga rezultat umnog rastrojstva, sličnog prvom ludilu.'' Gogolj kaže da će biti zadovoljan svojim pisanjem, tek kada njim bude zadovoljan i car. Zato se ne treba čuditi što ga je ta knjiga ''ponizila u očima publike kao pisca, a još više kao čoveka.''
      Gogolj ne razume rusku publiku, čiji karakter zavisi od stanja ruskog društva ''u kome ključaju i teže da se ispolje sveže snage''. ''Samo u književnosti ... ima još života i napredovanja'' – zato se poziv pisca toliko ceni. Zato tako ''brzo opada popularnost velikih talenata koji se iskreno ili neiskreno stavljaju u službu pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva. Porazan primer za to je dao Puškin, kome je trebalo da napiše samo 2-3 vernopodaničke pesme, pa da odmah izgubi narodnu ljubav''. Publika ''u ruskim piscima vidi svoje jedine vođe, zaštitnike i spasioce'', i zato ona nikada neće oprostiti piscu štetnu knjigu, iako je uvek spremna da mu oprosti lošu. ''Ako volite Rusiju, radujte se sa mnom padu vaše knjige!''
        Gogoljev preobražaj je možda i bio iskren, ali je ''misao da o njemu obavesti publiku bila veoma nesrećna''. ''Vaša knjiga ne odiše istinom hrišćanske nauke, već bolesnim strahom od smrti, đavola i pakla!''
       Jezik i fraze – ''Velika je istina da čoveka, kad se sav preda laži, napuštaju i um i talenat''.
       Poslednja reč : ''ako ste se, na nesreću, s ponosnom smirenošću odrekli svojih zaista velikih dela, onda treba da se sa iskrenim smirenjem sada odreknete svoje poslednje knjige, i da teški greh koji ste učinili objavljujući je, iskupite novim delima, koja bi ličila na vaša ranija dela.''

J. G. Ballard,Tajna autobiografija J. G. B.-a

Probudivši se jednog jutra, B se iznenadio videvši da je Shepperton pust. U devet sati je ušao u kuhinju i ozlovoljen ustanovio da mu nisu dostavljeni ni pošta ni novine, te da zbog nestanka struje ne može pripraviti doručak. Sat vremena je zurio u led koji se otapao i kapao iz frižidera, a onda se krenuo požaliti susedu.

Začudo, susedova kuća bila je prazna. Auto mu je stajao na prilaznom putu, ali cela porodica – muž, žena, deca, pas – je iščezla. Još čudnije, cesta je bila ispunjena nepomućenom tišinom. Nikakav promet nije tekao obližnjom auto-cestom, a ni jedan avion nije preletao prema londonskom aerodromu. B je prešao cestu i pokucao na nekoliko vrata. Kroz prozore je mogao videti samo prazne unutrašnjosti. Sve je u tom mirnom predgrađu bilo na svom mestu, osim odsutnih stanovnika.

Pomislivši da se možda zbila neka strašna nesreća – nuklearna katastrofa ili nagla epidemija nakon nezgode u istraživačkom laboratoriju – pa da zbog nekog nesretnog nesporazuma jedino on nije bio upozoren, B se vratio kući i uključio tranzistorski radio. Aparat je radio, ali sve su stanice ćutale , one na Kontinentu, baš kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Smeten, B se vratio na ulicu i pogledao prazno nebo. Dan je bio miran, sunčan, s miroljubivim oblacima koji nisu davali naslutiti neku prirodnu
nepogodu. B je seo u auto i odvezao se u središte Sheppertona. Grad je bio pust i ni jedna prodavaonica nije bila otvorena. Voz je stajao na stanici, prazan, bez i jednog putnika koji bi obično putovali za London. Napuštajući Shepperton, B je prešao Temzu i stigao u obližnji grad Walton. I tu je zatekao potpuno tihe ulice. Zastao je ispred kuće svoje prijateljice P, čiji je auto bio parkiran na ulazu. Upotrebivši rezervni ključ koji je imao sa sobom, otključao je ulazna vrata i ušao u kuću. Viknuo je njeno ime, ali je bilo jasno da mladoj ženi nema ni traga. Nije bila spavala u krevetu. Na kuhinjskom se podu, od otopljena leda iz frižidera, stvorila velika mlaka. Nije bilo struje, a telefon je bio mrtav.

Nastavivši putovanje, B je sistematično istražio obližnje gradove, obišavši ih sve, dok se približavao središnjem Londonu. Nije se iznenadio zatekavši golemu metropolu potpuno pustu. Provezao se praznim Piccadillyjem, prešao u tišini Trafalgar Square i parkirao ispred nečuvane Buckinghamske palače. Počeo je padati sumrak, pa se odlučio vratiti u Shepperton. Gotovo je bio ostao bez goriva, pa je bio prisiljen provaliti u benzinsku pumpu. Policajaca ionako nije bilo ni u patroli ni u stanicama. Ostavio je iza sebe golemi grad uronjen u tamu, a jedina su svetla bili odrazi njegovih farova.

B je proveo nemirnu noć, s gluhim radiom pored kreveta. No kad se probudio idućeg svetlog jutra, vratilo mu se samopouzdanje. Nakon početne neverice, s olakšanjem je ustanovio da je Shepperton i dalje pust. Hrana je u frižideru počela truliti; trebao je sveže namirnice i nešto na čemu će kuvati. Odvezao se u Shepperton, razbio izlog supermarketa i pokupio nekoliko kutija konzervisanog mesa i povrća, riže i šećera. U željezari je pronašao peć na petrolej i poneo je kući zajedno s kantom goriva. Voda više nije tekla u cevima, ali je ocenio da će mu sadržaj cisterne na krovu dostajati za nedelju dana ili više. S daljnjim provalama u lokalne prodavaonice opskrbio se zalihom sveća, baterijskih svetiljki i baterija.

Iduće nedelje B je preduzeo nekoliko pohoda u London. Obišao je kuće i stanove prijatelja i ustanovio da su prazni. Upao je u Scotland Yard i u novinske kancelarije na Fleet Streetu u nadi da će pronaći neko objašnjenje za iščeznuće celokupnog naroda.Napokon, ušao je i u Parlament i zastao u u tihoj dvorani za rasprave Donjeg doma, udišući ustajali zrak. Međutim, nigde nije bilo ni najmanjeg objašnjenja za to što se zbilo. Na gradskim ulicama nije zapazio ni jednog psa ili mačku. Tek je tokom posete londonskom Zoološkom vrtu ustanovio da su ptice i dalje ostale u kavezima. Činilo se da im je drago što vide B-a, ali su odletele uz izgladnelu kriku kad je otključao kaveze.

Tako je barem imao neku vrstu društva. Tokom idućeg meseca i čitavog leta, B je nastavio pripreme za opstanak. Odvezao se na sever sve do Birminghama a da nije video žive duše, zatim se provezao južnom obalom, sledeći cestu od Brightona do Dovera. Stojeći na klifovima, zagledao se u udaljenu francusku obalu. U marini je odabrao motorni čamac s punim rezervoarom, pa je zaplovio mirnim morem na kojem sada nije bilo uobičajenih manjih plovila, tankera za naftu i trajekata koji prevoze preko Kanala. U Calaisu je sat vremena lutao pustim ulicama i u utihlim prodavaonicama uzalud osluškivao telefone koji nisu zvonili. Potom se vratio istim putem u luku i u Englesku.

Nakon što je iza leta došla blaga jesen, B je uspostavio uslove za ugodan i udoban život. Stvorio je goleme zalihe konzervisane hrane, goriva i vode s kojima je mogao preživeti zimu. U blizini je tekla reka, bistra i lišena svakog zagađenja, benzin se lako mogao nabaviti u neograničenim količinama na benzinskim pumpama ili iz parkiranih automobila. Iz lokalne policijske stanice prikupio je mali arsenal pištolja i karabina da se obračuna s neočekivanom pretnjom koja bi mogla iskrsnuti.
No jedini su mu posetioci bile ptice, pa je bacao pregršte riže i semenki po svom travnjaku i tratinama nekadašnjih suseda. Njih je već počeo zaboravljati, a Shepperton se ubrzo pretvorio u izuzetno stanište svih vrsta ptica.

Tako je ta godina završila spokojno, pa se B bio spreman posvetiti svom pravom poslu.*


_______________________________

* Priča je prevedena prema tekstu iz nedeljnika New Yorker, broj od 11. maja 2009, tamo je izašla pod naslovom The Autobiography of J.G.B.. U knjizi The Complete
Stories of J.G. Ballard, Norton, 2009, naslov glasi The Secret Autobiography of J.G.B., dakle dodan je pridev Secret (Tajna). Mi smo u naslovu pridev preuzeli. (op. ur.)
izvor