Oldos Haksli, Džordžu Orvelu o " konačnoj revoluciji " -pismo

O „konačnoj revoluciji“

Rajtvud, Kalifornija

21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,


Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram d Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentaln važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Prvi nagoveštaji filozofije konačne revolucije, revolucije van politike i ekonomije, koja ima za cilj potpuno psihološko i fizičko potčinjavanje pojedinca, mogu se naći kod Markiza de Sada, koji je za sebe smatrao da je nastavio i upotpunio ideje Robespjera i Babeufa. Filozofija vladajuće manjine u
1984 je sadizam koji je doveden do svog logičnog zaključka: prevazilaženja i odbacivanja seksa. No čisto sumnjam da bi u stvarnosti politika direktnog ugnjetavanja mogla da potraje.

Verujem da će vladajuća oligarhija pronaći manje naporne i štedljivije načine upravljanja i zadovoljavanja svoje žudnje za moći, i da će ovi načini nalikovati onim koje sam opisao u Vrlom
novom svetu. Nedavno sam imao prilike da proučavam istoriju biomagnetizma i hipnoze, i zaprepastio sam se kako je svet, čitavih sto pedeset godina, odbijao da ozbiljno razmotri otkrića Mesmera, Brejda, Ezdajla, i drugih. Delimično zbog preovlađujućeg materijalizma, a delom zbog svo uticajnog ugleda, filozofi i naučnici devetnaestog veka nisu bili voljni da istražuju čudnovatije aspekte psihologije - one koji bi za praktične ljude, kao što su političari, vojnici i policajci, bili upotrebljivi u cilju kontrole.
Zahvaljujući svojevoljnom neznanju naših predaka, konačna revolucija je odložena za pet ili šest generacija. Još jedna srećna okolnost bila je Frojdov neuspeh sa hipnozom, i njegovo posledično obezvređivanje hipnoze. Ovo je odložilo primenu hipnotizma u psihijatriji za najmanje četrdeset godina. Ali, sada se psihoanaliza kombinuje sa hipnozom... a hipnoza se postiže lako, i
neograničeno produžava putem upotrebe barbiturata, koji indukuju hipnoidno i sugestibilno stanje čak i kod najtvrdoglavijih subjekata. Verujem da će svetski vladari u narednim generacijama otkriti da su uslovljavanje dece i narko-hipnoza efikasnije sredstvo kontrole od pendreka i zatvora, a da se žudnja za moći može sasvim zadovoljiti i navođenjem ljudi da zavole svoje ropstvo isto toliko koliko i šibanjem i prisiljavanjem na poslušnost.

Drugim rečima, predosećam da je strahoti 1984 pre suđeno da se preinači u košmarni svet sličniji onom koji sam zamislio u Vrlom novom svetu. Promena će se desiti iz potrebe za povećanjem efikasnosti. U međuvremenu, naravno, može da se desi neki veliki biološki ili atomski rat - u kom slučaju ćemo imati noćne more neke potpuno druge, nezamislive vrste.

Hvala Vam još jednom na knjizi.

Iskreno Vaš,

Oldus Haksli

Oldos Haksli o umetničkoj iskrenosti, strahu od očiglednosti i dvema vrstama istina

“Najteže je biti iskren”, napisao je Andre Žid u svom dnevniku 1890, decenijama pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, razmišljajući o centralnoj ulozi koju iskrenost ima u kreativnom radu. Ali načiniti od iskrenosti meru umetničkog postignuća je težnja istovremeno neverovatno hrabra i teška, pogotovo u ovoj kulturi koja ima fiksaciju na tako isprazna spoljna merila, kao što je prodaja i akcije.

Ovu paradoksalnu prirodu umetničkog uspeha opisao je Oldos Haksli (1894 – 1963) u svom eseju “Iskrenost u umetnosti”. Pisao ga je povodom članka jednog književnog agenta koji je ustvrdio da je našao ključ za stvaranje bestselera; Haksli komentariše kako samo to pitanje zapravo sužava polje kreativnog poduhvata:

Koji to kvaliteti čine da se knjiga prodaje kao sapun? To je pitanje na koje bismo svi voleli da znamo odgovor. Naoružani tim dragocenim receptom, otišli bismo u najbližu knjižaru, kupili gomilu tabaka papira za kucanje, ispisali ih magičnim škrabotinama, i onda ih opet prodali, ali za šest hiljada funti. Ne postoji sirovina koja je toliko podložna raznoraznim obradama kao što je papir. Kilogram gvožđa koji se pretopi u opruge za časovnike vredi nekoliko stotina ili hiljada puta više od svoje originalne vrednosti; ali kilogram papira koji se pretvori u popularnu književnost može se vratiti u milionskim procentima. Kad bismo samo znali tajne procesa pretvaranja papira u popularnu književnost.

Dok govori o ovoj misterioznoj transmutaciji u kojoj ljudska mašta transformiše jeftinu sirovinu u neprocenjivo umetničko delo, Haksli naročitu pažnju posvećuje tvrdnji tog literarnog agenta da jedina determinanta bestselera mora biti iskrenost. Haksli hoće da vidi šta se krije ispod te neupotrebljive fraze:

Sva književnost, sva umetnost, najprodavanija ili najgora, mora biti iskrena, ukoliko želi da bude uspešna… Čovek ne može valjano biti ništa drugo, do ono što jeste…. Samo osoba koja ima bestseler razmišljanje može da piše bestselere; a samo neko ko ima um kao Šeli može da napiše “Oslobođenog Prometeja”. Tendenciozni falsifikator ima veoma male šanse kod svojih savremenika, a nikakve kod svojih naslednika.

Ali dok je iskrenost u životu svestan izbor – mi voljno odlučujemo da li ćemo biti iskreni ili ne – Haksli tvrdi da je iskrenost u umetnosti stvar veštine, i ne može se jednostavno kontrolisati samo voljom:

Zapravo, iskrenost u umetnosti nije pitanje volje, stvar moralnog opredeljenja između poštenja i nepoštenja. U velikoj meri je to pitanje talenta. Čovek može želeti svim svojim bićem da napiše iskrenu, autentičnu knjigu, i da mu ipak fali talenta za to. Uprkos njegovim iskrenim namerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena, lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je loše melodramatično.

Nadovezujući se na mudru opservaciju Agnes Martin da svi mi imamo iste unutrašnje živote, ali da su umetnici jedini sposobni da prepoznaju šta oni znače, Haksli dodaje:

U umetnosti, “biti iskren” je sinonimno sa “posedovati dar psihološkog razumevanja i ekspresije.”
Sva ljudska bića imaju veoma slične emocije, ali samo neki znaju šta tačno osećaju i mogu da to što osećaju odvoje od drugih emocija. Psihološki uvidi su specijalna veština, kao veština razumevanja matematike ili muzike. A od svih koji poseduju tu veštinu, samo dvoje-troje od njih stotinu je rođeno sa talentom da iskaže to znanje u umetničkoj formi.

Haksli ilustruje ovaj stav najuniverzalnijim iskustvom – ljubavlju:

Mnogi ljudi su – većina, verovatno – nekada u životu iskusili burnu ljubav. Ali samo nekolicina zna kako da analizira svoja osećanja, a još manje je sposobno da ih iskaže… Oni osećaju, pate, inspirisani su iskrenom emocijom; ali oni ne mogu da pišu. Pompezni, konvencionalni, prepuni ustaljenih fraza i izlizanih retoričkih figura, prosečna ljubavna pisma iz pravog života bi izgledala, kada bismo ih čitali u knjizi, u najmanju ruku “neiskreno”.

Ljubavna pisma, tvrdi Haksli, jesu ultimativno zaveštanje ulozi talenta u takozvanoj umetničkoj iskrenosti – što je, na kraju krajeva, i razlog zašto nas ljubavna pisma velikih pisaca i umetnika i dalje očaravaju svojim neprolaznim uvidima u ovo univerzalno iskustvo. Imajući u vidu Kitsova naročito očaravajuća ljubavna pisma, Haksli navodi:

Mi pasionirano čitamo Kistova ljubavna pisma; ona opisuju najmoćnijim jezičkim sredstvima mučenja kroz koja prolazi duša, svesna svakog detalja svoje agonije. Njihova “iskrenost” (plod autorovog genija) čini ih interesantnim, artistički važnim, podjednako kao i Kitsove pesme; čak i važnijim, čini mi se, ponekad.

U jednom drugom eseju, “Umetnost i očigledno”, Haksli se vraća temi iskrenosti, ali iz drugačijeg ugla – ugla našeg otpora prema njoj, što je možda još relevantnije u današnje vreme, u ovoj kulturi, u kojoj se cinizmom konstantno napada ono što se doživljava kao slabost iskrenosti. On piše:

Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.

Haksli definiše velike istine kao univerzalno važne činjenice koje “referišu na fundamentalne karakteristike ljudske prirode” i nasuprot njih stavlja očigledne istine, koje nemaju “večni značaj”, kao vreme leta od Londona do Pariza, i koje “možda prestanu da budu tačne, bez da se ljudska priroda i najmanje promeni zbog toga.” On razmatra uloge svake od njih u popularnoj umetnosti:

Popularna umetnost koristi, u sadašnjem trenutku, obe vrste očiglednih istina – i malu očiglednost, i veliku. Mala očiglednost ispunjava polovinu većeg dela savremenih romana, priča i filmova. Ogroman deo publike izvlači neverovatno zadovoljstvo iz čistog prepoznavanja poznatih objekata i okolnosti. Kao da je uznemiravaju dela čiste fantazije, čije su teme preuzete iz svetova koji nisu ovi u kojima živimo, krećemo se i postojimo. Filmovi moraju da imaju dosta pravih Fordovih automobila, i stvarnih policajaca, i nesumnjivih vozova. Romani moraju da imaju dugačke deskripcije upravo tih soba, tih ulica, tih restorana i prodavnica i kancelarija koje su muškarcima i ženama najpoznatiji. Svaki čitalac mora da bude u stanju da kaže – sa veoma solidnom dozom satisfakcije! – “Ah, evo forda, evo policajca, ta soba za prijeme izgleda baš kao Braunova.” Prepoznatljivost je umetnički kvalitet koji većina ljudi smatra da je duboko uzbuđujući.

Ali publika je, tvrdi Haksli, podjednako gladna i one druge, velike vrste očiglednosti:

Publika u većini slučajeva (…) takođe zahteva i one velike očigledne istine. Ona zahteva od snabdevača umetnošću izričite stavove po pitanju ljubavi majke prema deci, dobrobiti od poštenja, hoće uzvišene efekte koje proizvode pitoreskne lepote prirode na turiste iz velikih gradova, superiornost brakova iz ljubavi nad brakovima iz interesa, kratkotrajnost ljudske egzistencije, blaženstvo prve ljubavi, i tako dalje. Ona zahteva konstantno ponavljanje validnosti ovih velikih istina.

Manjkavosti popularne umetnosti, tvrdi Haksli, sastoji se u nepodesnim fuzijama ova dva tipa očiglednosti, gde prva izaziva trivijalizaciju druge time što je vuče u banalnost, a druga lišava prvu neiskomplikovane nagrade prepoznatljivosti:

Snabdevači popularnom umetnošću rade ono što im se kaže. Oni iskazuju velike, očigledne, nepromenljive istine ljudske prirode – ali ih iznose, avaj, u većini slučajeva empatički inkompetentno, što čini, većini čitalaca, njihovu afirmaciju veoma neukusnom, čak i bolnom… Osetljiviji će samo da se trgnu i skrenu pogled na drugu stranu, pocrvenevši od sramote u ime celog čovečanstva.

Nikada ranije ovi umetnički ispadi nisu bili tako brojni kao danas… Širenje obrazovanja, dokolice, ekonomskog blagostanja – sve je to stvoril zahteve za popularnom umetnošću koji su bez presedana. Pošto je broj kvalitetnih umetnika uvek veoma ograničen, iz toga sledi da ovu potražnju zadovoljavaju uglavnom loši umetnici. Stoga se afirmacija velikih očiglednih istina sprovodi nekompetentno i nepodnošljivo… Raspad svih starih tradicija, mehanizacija rada i besposličarenje… sve je to imalo veoma loš efekat na opšti ukus i emotivni senzibilitet… Popularna umetnost se satoji pola od malih očiglednih istina, koje su generalno ispunjene suvim realizmom, a pola od velikih očiglednih istina, koje se iznose u velikoj meri (pošto je veoma teško dati im zadovoljavajući izraz) nekompetentno, a to ih čini veoma odbojnim.

Na ovaj način, Haksli se vraća u srž tragičnih osuda iskrenosti, koje se nalaze u korenu današnje ere cinizma:

Neki od najsenzitivnijih i najsamosvesnijih umetnika su počeli da se boje očiglednosti, i one velike, kao i one male. U svakom vremenu mnogi umetnici su se bojali, ili možda je preciznije reći, bili su prezrivi prema malim očiglednim istinama… Neumerenost popularne kulture ih je ispunila strahom od očiglednog. Danas, oko devet desetina života se kreira upravo od očiglednog. Što znači da postoje senzitivni moderni umetnici koji su prinuđeni, bilo njihovim gnušanjem ili strahom, da se ograniče na korišćenje veoma malog dela ljudske egzistencije.

Haksli završava savetima mladim umetnicima, koji su podjednako upotrebljivi i dan danas:

Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega. Jer velike očigledne istine su tu – činjenice… Time što se pretvaraju da određene stvari nisu tu, a zapravo jesu, ogromna većina moderne umetnosti osuđuje samu sebe na nekompletnost, sterilnost, prevremenu istrošenost i smrt.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor : brainpickings.org

Oldos Haksli, Vrata Percepcije, raj i pakao

Ludvig Levin, nemački farmakolog, je 1886. godine objavio prvu sistematičnu studiju o kaktusu koji će kasnije poneti njegovo ime. Do tada je Anhalonium Lewini bio nepoznat nauci mada je još iz drevnih vremena u primitivnoj religiji Indijancima iz Meksika i jugozapadne Amerike predstavljao saputnika i prijatelja. Zapravo, predstavljao je mnogo više od toga. Iskazano rečima jednog od prvih Španaca koji su posetili Novi Svet, "oni jedu koren koji zovu pejotl, a koji štuju kao da je neko božanstvo".

Zašto su ga poštovali kao da je neko božanstvo postalo je jasno kada su eminentni psiholozi kao što su Jen , Hevlok Elis i Vir Mičel počeli da eksperimentišu sa meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istini za volju, ne bi se baš moglo reći da su se pretvorili u njegove bespogovorne poštovatelje, ali svi su jednoglasno proglasili meskalin sasvim jedinstvenim među opojnim sredstvima. Kada se uzme u odgovarajućoj dozi, meskalin menja svojstva svesti u većoj meri od bilo koje druge supstance kojom farmakologija raspolaže, a ipak je manje otrovan.

Istraživanjima u vezi sa meskalinom, ljudi se bave s vremena na vreme još od doba Levina i Hevloka Elisa. Ne samo što su izdvojili ovaj alkaloid, hemičari su naučili i kako da ga sintetišu, tako da više ne zavisimo od oskudnog i nesigurnog roda pustinjskih kaktusa. Psihijatri su uzimali meskalin u nadi da će na taj način iz prve ruke postići razumevanje mentalnih procesa svojih pacijenata. Radeći, nažalost, na suviše malom broju subjekata, i to pod okolnostima koje se nisu dovoljno razlikovale među sobom, psiholozi su imali prilike da posmatraju i zabeleže neke od neobičnijih aspekata ovog sredstva. Neurolozi i fiziolozi su otkrili ponešto o mehanizmima njegovog delovanja na centralni nervni sistem, a barem je jedan filozof po zanimanju uzeo meskalin nadajući se da će mu to omogućiti da donekle rasvetli prastare nerešene zagonetke, kao što su položaj i mesto uma unutar prirode, ili odnos između mozga i svesti.

Međutim, niko nije otišao dalje od toga sve do pre dve ili tri godine kada je primećena jedna nova činjenica, koja je verovatno od velikog značaja. Zapravo, ta činjenica je nekoliko decenija svima bila ispred nosa; međutim, niko je nije primetio sve dok mladi Englez, psihijatar, koji sada radi u Kanadi, nije zapazio neobičnu sličnost meskalina i adrenalina u hemijskom sastavu. Dalja istraživanja otkrila su da se lizerginska kiselina, izuzetno moćan halucinogen koji se dobija iz raževe glavnice ili izrodice (ergot), nalazi u sličnom biohemijskom odnosu sa njima. Tada je došlo i do otkrića da adrenohrom, koji je posledica raspadanja adrenalina, može da dovede do mnogih simptoma koji se javljaju kod opijenosti meskalinom.

Međutim, adrenohrom se verovatno spontano javlja u ljudskom telu. Drugim rečima, svako od nas je sposoban da stvori hemijsku supstancu za koju se zna da u malim dozama dovodi do dubokih promena u svesti. Neke od tih promena slične su onima koje se odigravaju kod šizofrenije, te kuge koja je obeležila dvadeseti vek. Da li duševni poremećaj možemo pripisati poremećaju u hemiji organizma? I da li sam hemijski poremećaj možemo pripisati psihološkim problemima koji utiču na nadbubrežne žlezde, proizvođače adrenalina? Bilo bi brzopleto i preuranjeno da to potvrdimo. Najviše što možemo da kažemo jeste da prima facie izgleda da tu ima nečega. U međuvremenu,
putokazi se uporno slede, a detektivi ­ biohemičari, psihijatri, psiholozi ­ pomno prate tragove.

Čitav niz okolnosti, za mene neobično srećnih, doveo je do toga da sam se proleća 1953. godine našao posred njihovog puta. Jedan od detektiva došao je poslom u Kaliforniju. Uprkos tome što je meskalin bio proučavan već sedamdeset godina, on je na raspolaganju imao još uvek smešno oskudan psihološki materijal, i žarko je želeo da ga proširi. Ja sam se tu zatekao, a bio sam voljan, čak revnosno spreman, da mu budem zamorče. Tako se i desilo da sam, jednog lepog majskog jutra, progutao četiri desetine grama meskalina rastvorene u pola čaše vode, i seo da čekam posledice.
Svi mi živimo zajedno, činimo nešto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mučenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcendentni doživljaj; uzalud. Samom svojom prirodom svaki otelovljeni duh osuđen je da pati i uživa u samoći. Osećaji, uvidi, maštanja, osećanja ­ svi oni su pojedinačni i lični i ne mogu da se saopšte drugima, osim putem simbola i iz druge ruke. Možemo da razmenjujemo obaveštenja o doživljajima, ali nikada same doživljaje. Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je društvo pojedinačnih univerzuma.

Većina pojedinačnih univerzuma u dovoljnoj su meri slični jedni drugima da može da dođe do razumevanja putem zaključivanja, ili čak do uzajamne empatije ili "uosećavanja". Na taj način, sećajući se sopstvenih žalosti  poniženja, možemo da saučestvujemo sa drugima u sličnim okolnostima, možemo da se stavimo (uvek, naravno, u pomalo pikvikovskom smislu) na njihovo mesto. Međutim, u nekim slučajevima opštenje između univerzuma je nepotpuno, ili čak i nepostojeće. Um je nešto posebno, a mesta na kojima obitavaju duševno bolesni i izuzetno
nadareni su toliko drugačija od mesta gde žive obični ljudi da skoro nema, ili zaista i nema, zajedničkog polja sećanja koje bi poslužilo kao osnova za razumevanje ili saosećanje. Reči se izgovaraju, ali ništa ne govore. Stvari i događaji na koje se simboli odnose pripadaju oblastima iskustva koja se uzajamno isključuju.

Videti sebe onako kako nas drugi vide, dar je koji ima veoma lekovita svojstva. Skoro isto toliko važna je i sposobnost da vidimo druge onako kako oni vide sebe. Ali, šta ako ti drugi pripadaju nekoj drugačijoj vrsti i nastanjuju univerzum koji nam je skoro u potpunosti tuđ? Na primer, kako neko zdrav može da sazna kako se zapravo oseća neko ko je lud? Ili, pošto ne možemo da se ponovo rodimo kao vizionari, medijumi ili muzički geniji, kako ikada možemo da posetimo svetove koji su bili dom Blejku, Svedenborgu, ili Johanu Sebastijanu Bahu? I kako čovek, na samim granicama ektomorfije i cerebrotonije, može da ikada stavi sebe na mesto nekoga na granicama endomorfije i viscerotonije, ili da, izuzev unutar određenih, jasno omeđenih područja oseti isto što  neko ko je na granicama mezomorfije i somatotonije? Pretpostavljam da su za nepomirljive bihevioriste takva
pitanja besmislena. Ali, za one koji teoretski veruju u ono što u praksi znaju da je istinito ­ naime, da doživljaj ima i unutrašnju stranu, a ne samo spoljašnju ­ ovi ovde postavljeni problemi su pravi problemi, i utoliko su ozbiljniji što su neki od njih potpuno nerešivi, a nekima rešenje može da se nađe samo u izuzetnim okolnostima i to metodima koji nisu svima dostupni. Samim tim, savršeno je sigurno da ja neću nikada saznati kako to izgleda biti Ser Džon Falstaf ili Džo Luis. Međutim, s druge strane mi se uvek činilo da bih, putem hipnoze, na primer, ili autohipnoze, ili time što bih uzeo neko odgovarajuće opojno sredstvo, mogao u tolikoj meri da promenim svoj uobičajeni modalitet svesti, te da bi mi to omogućilo da spoznam, iznutra, o čemu to govore neki vizionar, ili medijum, pa čak i
mistik.

Iz onoga što sam ranije pročitao o iskustvima sa meskalinom, bio sam unapred ubeđen da će me to opojno sredstvo odvesti, makar na samo nekoliko sati, u onu vrstu unutrašnjeg sveta kakvu opisuje Blejk. Međutim, to što sam očekivao nije se odigralo. Mislio sam da ću da ležim i zatvorenih očiju posmatram vizije šarenih geometrijskih slika, oživljene arhitekture ukrašene draguljima i lepe kao iz bajke, predela sa polubožanskim likovima, simboličkih drama koje neprestano trepere na samoj ivici konačnog otkrovenja. Međutim, bilo je očigledno da nisam uzeo u obzir posebnosti moje mentalne postavke, kao ni činjenice moje naravi, obuke i navika.

Oduvek mi je, koliko mi daleko sećanje seže, predstavljanje slikama išlo veoma slabo. Reči, pa čak i pune značenja, reči pesnika, ne pobuđuju slike u mom umu. Nikakve vizije ni slike ne dočekuju me i ne ispraćaju, dok padam u san. Kada se nečega prisetim, taj događaj ili predmet ne predstavi mi se tako da ga jasno, živo vidim. Tek uz napor volje mogu da izazovem ne baš jasnu i određenu sliku onoga što se desilo juče popodne, ili predstavu Lungarna onako kako je izgledao pre nego što su mostovi srušeni, ili ulice Bejsvoter, dok su još svi autobusi bili zeleni i majušni, a vukli su ih stari konji brzinom od pet kilometara na sat. Međutim, tim slikama nedostaje i punoća i sopsveni, autonomni život. One su u istom odnosu prema stvarnim, viđenim predmetima u kom su i Homerovi duhovi naspram ljudi od krvi i mesa, koje su dolazili da posete u senkama. Tek kada imam isoku temperaturu moje mentalne predstave počnu da žive nezavisno od mene. Onima kod kojih je sposobnost za vizuelizaciju velika, moj unutrašnji svet mora da izgleda čudno siv, ograničen i nezanimljiv. Takav je bio svet ­ bedan i jadan, ali moj ­ koji sam očekivao da vidim preobraženog u nešto ni izdaleka nalik sebi.

Promena koja se zapravo odigrala u tom svetu nije bila korenita, ni u kom smislu te reči. Pola sata pošto sam progutao meskalin postao sam svestan lagane igre zlatnih svetala. Malo kasnije, raskošne crvene površine nadimale su se i širile iz jarkih prepletaja energije koji su trepereli nekim svojim životom, neprestano se menjajući i čineći stalno nove šare. Drugi put, kad sam sklopio oči otkrile su mi se složene sive strukture, unutar kojih su se bledoplavičaste lopte pojavljivale, zgušnjavale, očvršćavale, i bešumno nestajale prema gore, izvan vidokruga. Ali ni u jednom trenutku nisam video lica, ni oblike ljudi i životinja. Nisam video ni predele, ni ogromne prostore, ni čarobno rastinje i pretvaranje zgrada, ništa ni nalik drami ili paraboli. Drugi svet u koji me je meskalin pustio nije
bio svet vizija; on je postojao u onome što sam mogao da vidim otvorenih očiju. Velika promena odigrala se na području objektivnih činjenica. U odnosu na to, ono što se desilo mom subjektivnom univerzumu bilo je nevažno.

Uzeo sam meskalin u jedanaest. Sat i po kasnije sedeo sam u svojoj radnoj sobi i pomno posmatrao malu staklenu vazu. U njoj su se nalazila samo tri cveta ­ rascvetala ruža po imenu Lepotica Portugalije, ružičaste boje koja je pri dnu svake latice postajala tamnija, toplija; veliki purpurno crveni i nežno žuti karanfil; i, bledoljubičast na kraju svoje slomljene stabljike, ponosni heraldički cvet perunike. Slučajno i nasumice odabrana, ova kitica cveća kršila je sva pravila dobrog ukusa. Tog jutra za doručkom primetio sam živahni nesklad njenih boja. Ali to više nije bilo važno. U tom trenutku nisam posmatrao neobični cvetni aranžman. Video sam ono što je Adam video u jutro
svog stvaranja ­ čudo, tren za trenom, golog postojanja.


"Je li to prijatan prizor?" neko je upitao. (Tokom ovog dela eksperimenta razgovor je bio beležen na diktafonu, tako da sam kasnije mogao da osvežim sećanje na reči koje smo razmenili.)

"Ni prijatan ni neprijatan," odgovorio sam. "Jednostavno jeste."

Istigkeit ­ nije li to reč koju je Majster Ekhart voleo da koristi? "Jeststvo". Kao postojanje u platonskoj filozofiji ­ izuzev što je Platon, po svemu sudeći, načinio ogromnu, pa čak i grotesknu pogrešku time što je razdvojio postojanje od postajanja, te ga poistovetio sa matematičkom apstrakcijom Ideje. Nikada nije bio u stanju, jadnik, da vidi kiticu cveća što sija svojim sopstvenim unutrašnjim svetlom, i samo što ne podrhtava pod pritiskom značenja što je prožima; nikada nije bio u stanju da shvati da ono što ruža i perunika i karanfil tako snažno i jasno predstavljaju jeste ništa više, i ništa manje, od onoga što jesu ­ prolaznost koja je uprkos tome večni život, stalno nestajanje koje je istovremeno čisto postojanje, skup majušnih, jedinstvenih posebnosti u kojima, nekim neizrecivim, pa, ipak, očiglednim paradoksom, može da se vidi božanski izvor sveg postojanja.


Nastavio sam da posmatram cvetove, i u njihovom živom sjaju kao da sam uspeo da otkrijem kvalitativni ekvivalent disanja ­ ali disanja bez vraćanja na početnu tačku, bez oseka i plima što se stalno smenjuju, već samo ponavljani tok od lepote ka uzvišenoj lepoti, od dubljeg ka još dubljem značenju. Reči kao što su Ljupkost i Milost i Preobražaj pale su mi na um, i naravno da su značile i to, kao i mnogo šta drugo. Pogled mi je putovao od ruže do karanfila, od tog paperjastog usplamtelog sjaja do glatkih svitaka osetljivog ametista što su bili perunika. Božanska vizija, Sat čit Ananda, Biće­Svest­Blaženstvo ­ po prvi put sam razumeo, ne na planu reči, ne uz pomoć slabih nagoveštaja niti iz daljine, već jasno, tačno i u potpunosti, ono na šta se ti čudesni slogovi odnose. A potom sam se setio odeljka koji sam pročitao u jednom od Suzukijevih ogleda. "Šta je Darma­telo Bude?" (Darma­telo Bude jedan je od izraza kojima se označava Um, Takvost, Praznina, Božanska Suština.) Pitanje je u zen manastiru postavio zbunjeni i znanja željan iskušenik. A uz spremnu nepovezanost kakvu bismo očekivali od jednog od Braće Marks, Učitelj odgovara: "Živa ograda na dnu vrta." "A čovek koji shvata tu istinu," pita sumnjičavo iskušenik, "šta je on?" Učitelj ga svojim štapom grubo raspali po ramenima i odgovari: "Lav zlatne grive."


Kad sam ovo pročitao, to je za mene predstavljalo samo besmislicu sa nejasnim naznakama značenja. Sada je sve bilo jasno kao dan, očigledno kao Euklid. Naravno da je Darma­telo Bude živa ograda na dnu vrta. Istovremeno, i ne manje očigledno, ono je i to cveće ispred mene, bilo šta na šta bih ja ­ ili, bolje, blaženi ne­ja, oslobođen na trenutak iz mog gušećeg zagrljaja ­ odlučio da bacim pogled. Knjige, na primer, koje su na zidovima moje radne sobe. Kao i cvetovi, i one su, kad ih pogledam, zračile jasnijim bojama, dubljim značenjem. Crvene knjige, kao rubini; smaragdne knjige; knjige uvezane u beli žad; knjige od ahata, akvamarina, žutog topaza; knjige od lazurnog kamena čija je boja bila tako jaka da se činilo da će da siđu sa polica ne bi li što bolje privukle moju pažnju.

Varlam Šalamov o Jesenjinu

Pesnik siromašnih, potlačenih i osuđenih.

Fantastični život Jesenjinovih pesama otkrio je u svojim „Pričama sa Kolime“ pisac i robijaš Varlam Šalamov, koji je živeo u progonstvu preko dvadeset godina.

U to vreme progonstva, piše on, Jesenjinove knjige su bile najomiljenije u logorima u Sibiru. Kad su, ubrzo posle Jesenjinove sahrane, bile zvanično zabranjene, njegove pesme su sačuvane usmenom predajom osuđenika.

On je bio jedini pesnik koga su osuđenici prihvatili, a zna se da oni uopšte ne mare za stihove, piše Šalamov. Duši besprizornih najviše je bio prisan prizvuk prkosa i protesta, a naročito tuge u Jesenjinovim pesmama.

Našli su to u stihovima „Kafanske Moskve“ i o životinjama – kuji, kravi i lisici, koje su logoraši posebno voleli.

Kriminalcima nije do duboke čovečnosti, do uzvišene lirike u Jesenjinovim pesmama, već u njima traže drugo – „ton čoveka kojeg je svet uvredio i ojadio“. Kriminalac prezire ženu, ali gaji kult majke – ona mu je svetica, i zato Jesenjinovo „Pismo majci“ zna svako od njih.

U mračnom stradanju logora, Jesenjinovo stradanje nije uticalo na popularnost njegovih stihova, jer „profesionalni kriminalci ne znaju za samoubistvo“.

Jesenjinovo tragičnu smrt, pisao je Šalamov, „najpismeniji lopovi objašnjavali su činjenicom da pesnik ipak nije bio pravi lopov, da je bio nešto kao ’diletant’, ’polufrajer’, od koga se, što kažu, svašta može očekivati. Ali će vam svaki kriminalac, pismen ili nepismen, reći da je Jesenjin imao kap ’lupeške krvi’“.

Šalamov, Varlam Tihonovič

izvor 

Umberto Eco, Fukoovo platno sa sadržajem

Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo. Proučite knjigu, objedinite njen smisao koji smo raspršili i razasuli na više mesta; ono što smo na jednom mestu prikrili, na drugom smo pokazali, da bi vaša mudrost mogla da ga pojmi.
(Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim,
De occulta philosophia ,3, 65)

Praznoverje donosi nesreću.
(Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1,3,8)

1 KETHER


Tada sam ugledao Klatno. Kugla, obešena za kraj dugačke žice pričvršćene za svod pevnice, opisivala je široke oscilacije u svoj svojoj jednako vremenoj veličanstvenosti. Znao sam – a svako bi u čaroliji tog spokojnog zamaha morao da oseti – da trajanje oscilacije zavisi od odnosa između kvadratnog korena dužine žice i onog broja π, koji po nekom božanskom zakonu, tako neshvatljivom za ovozemaljske umove, neizostavno povezuje obim i prečnik svih mogućih krugova na svetu – tako da je to putovanje kugle od jedne do druge krajnje tačke posledica zagonetnog dogovora najbezvremenijih od svih mera, jedinstva tačke vešanja, dvojnosti apstraktne dimenzije, trojnosti broja π, tajanstvenog četvorougla kvadratnog korena, savršenstva kruga.

      Znao sam i to da magnet koji se nalazi u osnovi vertikale tačke vešanja, prenoseći svoju poruku cilindru skrivenom u srcu kugle, obezbeđuje postojanost kretanja. Ta veštačka naprava bila je spremna da prkosi otporu materije, ali se nije suprotstavljala Zakonu Klatna, nego mu je čak i pomagala da se ostvari, jer bilo koja materijalna tačka koja poseduje težinu, obešena o nerastegljivu nit bez težine u praznom prostoru ne bi trpela otpor vazduha ni trenje u tački oslonca, a njeno pravilno njihanje bi večno trajalo.

    Odblesci bakarne kugle bili su mutni i menjali se pod poslednjim zracima sunca koji su prodirali kroz prozorska okna i padali na nju. Da je kao nekad svojim vrhom prelazila preko sloja vlažnog peska posutog po podu crkvene pevnice, pri svakom njihanju ocrtala bi plitku brazdu na podlozi, a pošto bi ta brazda svaki put samo neznatno menjala smer, sve više bi se proširivala poput useka, rova, nagoveštaja zrakaste simetrije – kao skica mandale, kao nevidljivi sklop pentagrama, zvezde, mistične ruže. U stvari ne, više nalik na događaj zabeležen u pustinjskom prostranstvu, tragovima lutanja koje su za sobom ostavile beskrajne povorke. Priča o sporim hiljadugodišnjim seobama; možda su i Atlantiđani tako krenuli sa ostrva Mu u svoja uporna i osvajačka skitanja, od Tasmanije do Grenlanda, od Jarca do Raka, od Ostrva Princa Edvarda do Špicberških ostrva. Vrh kugle je ponavljao, iznova pripovedao u sasvim sažetom vremenskom periodu ono što su oni uradili između dva ledena doba, a možda rade to isto, sada kao glasnici Gospodara – možda negde na putu između Samoe i Nove Zemlje, kad je uravnotežnom položaju, vrh kugle dotiče Agartu, Centar Sveta. I slutio sam da jedan te isti plan spaja Avalon i Hiperboreju sa australijskom pustinjom koja čuva zagonetku Ajers Roka.

      U tom trenutku, u četiri popodne 23. juna, Klatno je usporavalo svoje kretanje na jednom kraju oscilujuće ravni, da bi se tromo spuštalo prema središtu, pa na pola puta povratilo svoju brzinu i samopouzdano prodrlo u tajanstveni kvadrat sila koji mu određuje sudbinu.

    Da sam se dugo zadržao, neosetljiv na sate koji prolaze, posmatrajući tu ptičju glavu, taj vrh koplja, tu izvrnutu kacigu, kako u praznom prostoru ispisuje dijagonale i dodiruje suprotne krajeve svoje astigmatične kružnice, postao bih žrtva neverovatne opsene, jer bi me Klatno navelo da poverujem da je oscilujuća ravan opisala punkrug i vratila se u početnu tačku, za trideset i dva sata, pošto obrazuje spljoštenu elipsu - a elipsa kruži oko svog centra jednolikom ugaonom brzinom, koja je srazmerna sinusu geografske širine. Kako bi se obrtala da se tačka nalazi na vrhu kupole Solomonovog Hrama? Možda su Vitezovi i tamo pokušali. Možda se proračun, odnosno konačno značenje, time ne bi izmenili. Možda je opatija Sen Martende Šan pravi Hram. U svakom slučaju doživljaj bi bio savršen samo na Polu, jedinom mestu na kojem se tačka vešanja nalazi na produžetku Zemljine ose, gde bi Klatno ostvarilo svoj prividni ciklus za 24 sata.

      Ali odstupanje od Zakona nije bilo u tome, Zakon je to ionako predviđao, nije u tome bilo narušavanja zlatne razmere zbog koje čudo više nije bilo tako zadivljujuće. Znao sam da se Zemlja okreće, a sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten de Šan i ceo Pariz, a svi zajedno se okrećemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i duž beskonačnog zamišljenog produžetka niti, u visinama koje sežu put najudaljenijih galaksija, nalazi se večno nepomična Nepokretna Tačka.

Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je pričvršćena nit bilo je jedina postojana tačka u vaseljeni.

      Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kreće, Zemljina kugla, Sunčev sistem, magline, crne rupe isvi sinovi velikog kosmičkog širenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna tačka stoji u mestu, stožer, klin, zamišljena kuka koja dopušta univerzumu da se okreće oko sebe. I ja sam u tom trenutku bio deo tog krajnjeg doživljaja i kretao se sa svim tim zajedno, ali mogao sam da vidim Nju – Nepomičnost, Stenu, Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, težinu, količinu, ni osobine, ne vidi, ne čuje, ne podleže osećanjima, nema jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije duša, um, mašta, mišljenje, broj, poredak, mera, suština, večnost, nije ni tama ni svetlost, nije ni greška ni istina.

     Iz misli me prenu jasan i ravnodušan razgovor mladića sa naočarima i devojke koja ih nažalost nije nosila.

„Ovo je Fukoovo klatno”, govorio je on. „Prvi eksperiment izveden je u podrumu 1851, zatim u Opservatoriji, a onda pod kupolom Panteona, žica je bila dugačka šezdeset sedam metara, akugla teška dvadeset i osam kila. Najzad, od 1855. nalazi se ovde, manjih je dimenzija i visi iz onog otvora, na sredini krstastog svoda.”
„I šta radi? Samo se tako klati?”
„Dokazuje da se Zemlja okreće. Pošto je tačka vešanja nepomična...”
„A zašto je nepomična?”
„Zato što tačka... kako bih rekao... u svojoj centralnoj tački, obrati pažnju, svaka tačka koja se nalazi u središtu tačaka koje vidiš, e ta tačka – geometrijska tačka – ne vidiš je, jer nema dimenzije, a kad je nešto bez dimenzija, ne može da ide ni levo ni desno, ni dole ni gore. To znači da se ne okreće. Shvataš? Ako tačka nema dimenzije, ne može da se okreće oko sebe. Uopšte i nema sebe...”
„Čak ni kad se Zemlja okreće?”
„Zemlja se okreće, ali tačka ne. Tako je ako ti se sviđa, a ako tise ne sviđa, možeš da se slikaš. U redu?”
„Boli me briga, njena stvar.


Nesrećnica. Iznad njene glave nalazilo se jedino pouzdano mesto u vaseljeni, jedino izbavljenje od prokletstva zvanog panta rei , a ona je mislila da se to tiče samo te tačke, a ne i nje. I zaista, par se ubrzo udaljio – on je svoje znanje crpao iz nekog udžbenika koji mu je uskratio mogućnost divljenja, ona neosetljiva, nedodirljiva za jezu beskraja, ni jednom ni drugom se nije urezao u pamćenje zastrašujući doživljaj tog susreta – za njih prvog i poslednjeg – s Jednim, Beskrajnim, Neizrecivim. Kako je moguće da nisu pali nakolena pred oltarom izvesnosti?

     Ja sam ga posmatrao s dubokim poštovanjem i strahom. U tom trenutku sam bio siguran da je Jakopo Belbo u pravu. Kad mi je pričao o Klatnu, njegovo uzbuđenje pripisivao sam estetskom sanjarenju, tom bezobličnom raku koji je postepeno poprimao obličje u njegovoj duši a njegovu igru, korak po korak, preobražavao u stvarnost a da on to nije ni primećivao. Ali, ako je bio u pravu za Klatno, možda je i sve ostalo bilo istina, Plan, Kosmička Zavera. Možda je onda u redu što sam došao tu dan uoči dugodnevice. Jakopo Belbo nije lud, jednostavno je igrom slučaja, kroz Igru, otkrio istinu.

    Samo što spoznaja Božanske Istine ne može dugo da potraje a da ti ne poremeti pamet.

    Tada sam pokušao da odvratim pogled, sledio sam krivu liniju koja je polazila od kapitela na stubovima poređanim u polukrug, protezala se duž ojačanja svoda prema njegovom vrhu, kao da ponavlja tajnu gotskog luka koji se drži bez potpore, vrhunac statičkog licemerja koje je ubedilo stubove da guraju uvis nosače svoda, a nosače opet, pošto ih pritiska završni svodni kamen, da drže stubove prikovane za tle, a svod je tu zapravo i sve i ništa, posledica i uzrok u isti mah. Ali sam shvatio da je to što sam zanemario Klatno koje visi sa svoda da bih se divio samom svodu isto kao da neću da pijem vodu na izvoru da bih se napojio na studencu.

     Pevnica Sen Marten de Šana je postojala samo zato što je, zahvaljujući Zakonu, moglo da postoji Klatno, a Klatno je postojalo zato što postoji pevnica. Ne možeš pobeći od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.

    I dalje nisam mogao da odvojim pogled od kamena na vrhu svoda, ali sam se odmicao idući unatraške korak po korak – jer za svega nekoliko minuta koliko je prošlo otkad sam ušao, put mi se tačno urezao u pamćenje, a velike metalne kornjače koje su se pomerale sa obe strane oko mene, bile su dovoljno upečatljive da sam morao da opazim njihovo prisustvo krajičkom oka. Uzmicao sam duž tog crkvenog broda, prema izlaznim vratima, kad su se nada mnom iznova nadvile te preteće preistorijske ptice od iskrzanog platna i metalnih žica, ti zlokobni vilini konjici koje je nečija tajanstvena volja okačila na tavanicu crkvenog broda. Posmatrao sam ih kao metafore mudrosti sa mnogo više značenja i nagoveštaja nego što im je obrazovni povod navodno namenio. Let insekata i gmizavaca iz doba Jure, alegorija dugih seoba koje je Klatno sažimalo svojim kretanjem po podlozi, arhonti, izvitoperena stvorenja koja su se obrušavala na mene svojim dugim kljunovima kao u arheopteriksa, Bregeov, Blerioov, Esnoov aeroplan i Difoov helikopter.

    Tako se zapravo ulazi u Konzervatorijum, odnosno Conservatoire des Arts et Métiers u Parizu, prvo prođete kroz dvorište iz osamnaestog veka, pa stupite u staru opatiju, oko koje je kasnije izgrađeno novije zdanje, dok je nekada bila okružena crkvenim imanjem. Uđete i odmah vas zaslepi taj zaverenički spoj uzvišenog sveta nebeskih lukova i htoničnog skupa gutača nafte.

     Na tlu se niže povorka samohodnih vozila, bicikala i parnih kola, iz visina vrebaju avioni prvih avijatičara. Neki od tih predmeta su ostali čitavi, premda im se boja oljuštila i nagriza ih zub vremena, a pri nejasnoj svetlosti, koja je delom električna a delom prirodna, čini se da sve njih prekriva neka patina, kao lak na staroj violini. Od drugih su opet ostali samo kosturi, šasije, rasklimane poluge i osovine, poput sprava koje prete neopisivim mučenjima, jer već vidite sebe lancima prikovane za te ludačke postelje, gde bi bilo šta moglo da se pomeri i da vam se zariva u telo sve dok ne priznate.

     A iza tog niza starih, sada nepokretnih vozila zarđale duše, tih jasnih svedoka tehnološke gordosti, koja ih je izložila da bi im posetioci iskazali poštovanje, nalazi se pevnica, s leve strane je čuva Kip slobode, smanjena kopija kipa koji je Bartoldi projektovao za neki drugi svet, a s desne strane nad njom bdi Paskalov kip. Oscilovanje Klatna u Pevnici okružuje prizor nalik na košmar nekog bolesnog entomologa – pipci, klešta, štipaljke, članci, krila, kandže – groblje mehaničkih leševa koji bi mogli svi odjednom ponovo da prorade –magneti, monofazni transformatori, turbine, konvertori, parne mašine, dinamo-mašine – a u dnu iza Klatna, u hodniku pod svodovima stoje asirski, haldejski i kartaginski idoli, veliki Ba ali čije utrobe su davno izvrnute, nirnberške device sa ogoljenim srcima izbodenim klinovima, ono što je ostalo od davnašnjih aeroplana –neopisiv venac kipova koji su pali ničice pred Klatnom, kao da je neko osudio sinove Razuma i Svetlosti da večno bdiju nad simbolom Baštine i Mudrosti.

     A turisti se dosađuju, plate svojih devet franaka na blagajni, dok je nedeljom ulaz besplatan. Zar mogu da se sete nekog drugog sem one stare gospode iz devetnaestog veka, brade požutele od nikotina, sa zgužvanim i masnim okovratnikom, kravatom vezanom u čvor, u redengotu koji zaudara na ustajali duvan, prstiju potamnelih od kiselina, uma zatrovanog akademskim surevnjivostima, na te utvare kao iz vodvilja koje su se jedna drugoj obraćale sa cher maître , i da pomisle da kako su one postavile predmete ispod tih lukova iz silne želje za pokazivanjem, da bi zadovoljile radikalne buržoaske poreske obveznike, u slavu veličanstvenog i sudbonosnog progresa? Ne, nikako, Sen Marten de Šan je prvobitno zamišljen kao starešinski manastir, a potom kao muzej revolucije, kao zbirka tajnovitih znanja, te su ti avioni, te samohodne mašine, ti elektromagnetni kosturi zato tu da bi zapodenuli neki razgovor čiji mi je obrazac još uvek izmicao.

      Zar je trebalo da poverujem u obmanu zapisanu u katalogu: da su taj velelepni poduhvat smislila gospoda iz Konventa da bi masama podarila svetilište svih umeća i veština, kad prosto bode oči da je to isti onaj projekat, čak opisan istim rečima koje Frensis Bekon koristi u opisu Solomonove Kuće u svojoj Novoj Atlantidi ?

     Zar je moguće da sam samo ja, odnosno da smo ja, Jakopo Belbo i Diotalevi, naslutili istinu? Odgovor me je očekivao te večeri. Trebalo je samo da mi pođe za rukom da ostanem u muzeju posle zatvaranja i da sačekam ponoć.

     Nisam znao odakle će Oni da uđu – nagađao sam da u mreži pariske kanalizacije postoji tunel koji povezuje muzej sa nekim drugim mestom u gradu, možda blizu kapije Sen Deni – ali sampouzdano znao da ako izađem, neću moći da se vratim tim putem. Stoga sam morao da se sakrijem i da ostanem u muzeju.

    Pokušao sam da se otrgnem od čarolije tog mesta i da trezveno pogledam prostoriju. Više nisam tražio otkrovenje već obično obaveštenje. Pretpostavljao sam da ću u drugim salama teško da pronađem neko skrovište gde me čuvari neće otkriti (to im je posao, kad dođe vreme zatvaranja, moraju da obiđu sve sale da se neki lopov negde ne zavuče), ali brod nekadašnje crkve je krcat vozilima, zar nije najbolje da se zavučem u neko od njih kao putnik?  Da se živ sakrijem u mrtvom vozilu. Suviše igara smo već odigrali, moram da probam i tu.

    Hajde, samo hrabro, ne razmišljaj više o Mudrosti, vreme je da zatražiš pomoć od Nauke.

     Ponovo sam ovladao svojim živcima i uobraziljom. Morao sam da odigram s nadmoćnim podsmehom, kao što sam i igrao sve do pre nekoliko dana, nisam smeo da dozvolim da se upetljam. Nalazio sam se u muzeju i morao sam da budem krajnje domišljat i promućuran.

     S poverenjem sam pogledao u avione iznad svoje glave: mogao bih da se uspentram do trupa nekog dvokrilca i da dočekam noć kaoda letim iznad La Manša i unapred se radujem Legiji časti. Imenaizloženih automobila odjednom mi zazvučaše čežnjivo i prisno... Hispano Suiza iz 1932, lep i udoban. Ne dolazi u obzir jer je suviše blizu blagajne, ali mogao bih da prevarim blagajnika kad bih se pojavio u pumpericama, galantno propuštajući gospođu u svetlom kostimu, s dugom ešarpom oko tananog vrata i nakrivljenim šeširićem na dečački kratko ošišanoj kosi. Citroen C6G iz 1931. ustvari je bio presek tog automobila, dobar kao školski model, ali nemoguć kao skrovište. Da i ne spominjemo džinovsko Kinjoovo parno vozilo, zapravo ogromni kotao, ili lonac, šta li je već. Trebalo je da potražim na desnoj strani, gde su uza zid stajali velosipedi sa velikim cvetnim točkovima, dresine sa ravnim ramom i nalik na trotinete koji podsećaju na onu gospodu, vitezove progresa koji scilindrima na glavi teraju te točkove po Bulonjskoj šumi.

     Naspram velosipeda nalazile su se prostrane karoserije –privlačna pribežišta. Možda ne baš Panhard Dynavia iz '45, suviše pregledan i skučen u svojoj aerodinamičnoj liniji, ali bi visoki Peugeot iz 1909. svakako mogao da dođe u obzir, pravo potkrovlje, ložnica. Kad bih ušao u njega i utonuo u kožni divan, niko ne bi naslutio da sam tu. Ali u njega ne bih uspeo da se popnem, jedan čuvar je sedeo baš na klupi preko puta, leđima okrenut biciklima.


_________________________

 U stanu nije bilo ničeg drugog. Morao sam da potražim odgovore na disketama za tekst-procesor. Bile su poređane po brojevima, pa sam pomislio da bih mogao da ubacim prvu. Ali Belbo je spomenuo šifru. Oduvek je ljubomorno čuvao Abulafijine tajne .

      I zaista, samo što sam uključio kompjuter, na ekranu se pojavilo pitanje:
„ Imaš li šifru?”– upitna forma, a ne naređenje, Belbo je lepo vaspitana osoba.

     Mašina neće da sarađuje, zna da mora da dobije šifru; ako je ne dobije, ćuti. A to je kao da mi kaže: „Pazi, sve što želiš da saznaš nalazi se ovde, u mojoj utrobi, ali samo ti kopaj, krtice matora, nikad ništa nećeš pronaći.” To ćemo tek da vidimo, pomislih, baš ti se sviđalo da se igraš premetanja s Diotalevijem, ti si Sem Spejd izdavaštva, što bi rekao Jakopo Belbo, sad pronađi sokola.

    Šifra na Abulafiji mogla je da ima najviše sedam slova. Koliko kombinacija od sedam slova može da se dobije sa dvadeset i pet slova abecede, računajući i ponavljanja, pošto reč može da glasi i „kadabra”na primer? Nekakav obrazac svakako postoji, a rezultat iznosi nešto preko šest milijardi. I da sam imao neki ogroman računar koji može da pronađe milion kombinacija u sekundi da bi obuhvatio svih šest milijardi permutacija, opet bih morao jednu po jednu da ih prenosim Abulafiji, kako bih pronašao pravu, a znao sam da Abulafiji treba deset sekundi da zatraži i potvrdi šifru. To je, znači, šezdeset milijardi sekundi. Pošto u godini dana ima nešto preko trideset i jedan milion sekundi, da zaokružimo na trideset, trebalo bi mi otprilike dve hiljade godina da obavim posao. Baš lepo.

 Morao sam da se oslonim na nagađanje. Na koju li je reč Belbo pomislio? Pre svega, da li je to reč koju je pronašao kad je počeo da koristi mašinu, ili je smislio, ili izmenio tih poslednjih dana, kad je shvatio da je materijal na disketama veoma opasan i da više nije rečo igri? To uopšte nije isto.

    Druga pretpostavka je verovatnija. Belbo je osećao da ga Planprogoni, počeo je ozbiljno da ga shvata (tako mi je i delovao kad se javio telefonom) i onda se setio neke reči koja je u vezi s našom pričom.
    A možda i nije tako, jer bi i Oni mogli da se dosete neke reči u vezi s Tradicijom. Za trenutak sam pomislio da su možda i Oni ušli ustan, iskopirali diskete i sad negde daleko takođe pokušavaju sa svim mogućim kombinacijama. Moćan računar u dvorcu na Karpatima.
    Kakva glupost, pomislih, nisu oni za računare, oni bi se držali Notarikona, Gematrije, Temure, ponašali bi se kao da su diskete Tora. I trebalo bi im taman onoliko vremena koliko je proteklo od nastanka Knjige Postanja.  Međutim, tu pretpostavku nisam smeo da zanemarim. Ako oni postoje, to znači da pronalaze nadahnuće u kabali, a ako je Belbo bio ubeđen da postoje, možda je i on krenuo tim putem.

    Da bih umirio savest, pokušao sam sa nazivima deset sefirota: Kether, Kokhma, Binah, Hesed, Gebora, Tifereth, Necah, Hod, Jesod, Malkhut, a dodao sam i Shekinah, od viška glava ne boli... Nije uspelo, razume se, ta ideja bi najpre svakom pala na pamet.

    Pa ipak, ta reč je sigurno nešto očigledno, što se prosto nameće samo od sebe, jer kad neko tako opsednuto radi na tekstu, kao što je Belbo sigurno radio tih poslednjih dana, ne može da se izvuče izgovornog sveta u kojem živi. Nezamislivo je da bi mogao da ludi zbog Plana a da mu padne na pamet recimo Linkoln, ili Mombasa. Sigurno je nešto u vezi s Planom. Ali šta?
    Pokušao sam da uđem u Belbov način razmišljanja. Dok je pisao, histerično je pušio, pio i osvrtao se oko sebe. Otišao sam u kuhinju i nasuo poslednju kap viskija u jedinu čistu čašu koju sam pronašao, vratio se za tastaturu, zavalio se u stolici, podigao noge na sto. Polako sam srkutao viski, (zar nije tako radio i Sem Spejd – ili to beše Marlou?) osvrćući se oko sebe. Knjige su bile na prevelikoj udaljenosti pa nisam mogao da pročitam naslove na koricama .
      Ispio sam i poslednji gutljaj viskija, sklopio oči, pa ih ponovo otvorio. Pred sobom sam ugledao graviru iz sedamnaestog veka. Bila je to tipična rozenkrojcerovska alegorija iz tog doba, krcata
šifrovanim porukama u potrazi za članovima Bratstva. Očito je predstavljala Hram Ružinog Krsta, odnosno kulu iznad koje se uzdiže kupola, po renesansnom, i hrišćanskom i hebrejskom ikonografskom obrascu, po kojem se Hram u Jerusalimu prikazuje po uzoru na Omarovu džamiju.

    Predeo oko kule bio je u neskladu s njom, a u neskladu je bilo i sve što se tu nalazilo, kao u kakvom rebusu na kojem vidimo neku zgradu, a u prvom planu žabu, mazgu sa samarom, kralja kako prima poklon od paža i slično. Ovde se levo u dnu vidi neki gospodin kako izlazi iz bunara okačen o kotur koji vuku neverovatni čekrci koji prolaze kroz kružni prozor i vode do nekog oslonca u samoj kuli. U središtu se nalaze plemić i neki prolaznik, desno neki hodočasnik koji puzi vukući za sobom divovsko sidro poput putničkog štapa. Na desnoj strani, gotovo tačno naspram kule, uzdiže se hridina, stena sa koje se strmoglavljuje neki čovek s mačem u ruci, a na suprotnoj strani, u perspektivi, planina Ararat i Barka nasukana na njenom vrhu. U gornjem delu gravire, u svakom uglu po jedan oblak i po jedna zvezda koja ga obasjava, a kosi zraci tih zvezda padaju na kulu, dok po njima lebde dve prilike, jedna je naga i oko nje je obavijena zmija, a druga je u stvari labud. Između ta dva oblaka nalazi se oreol iznad kojeg je reč „oriens”, preko nje su otisnuta hebrejska slova iz kojih izlazi Božja ruka koja drži konac na kojem visikula.

   Kula se kreće na točkovima, njena osnova je kvadratnog oblika, ima prozore, vrata, pokretni most na desnom boku, kao i dugački balkon sa četiri osmatračke kule, u svakoj od njih nalazi se po jedan oklopnik sa štitom (ukrašenim hebrejskim slovima) koji maše palmovom granom. Ali se vide samo tri oklopnika, dok se četvrti tek naslućuje iza velinčastvene osmougaone kupole iznad koje se uzdiže takođe osmougaono kube, a iz njega izlaze dva velika krila. Iznad toga se nalazi manja kupola sa malim četvorougaonim tornjem čije lukove drže vitki stubovi, a u njenoj unutrašnjosti se vidi zvono. I najzad, mala krstasta kupola na samom vrhu o koju je okačena nit koju u visini drži Božja ruka. S leve i s desne strane kupole piše „Fa”,odnosno „ma”, a iznad nje stoji svitak sa natpisom „ Collegium Fraternitatis.”

    Tu nije bio kraj neobičnim prizorima, jer kroz drugi okrugli prozor s leva viri ruka s mačem, nesrazmerno velika u odnosu na


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
2. Imamo mnoštvo neobičnih Satova i druge koji Drugačije rade... A imamo i Kuće za Obmanu Čula gde uspešno vršimo svakovrsne Smicalice, Lažne Prikaze, Podvale i Varke... To su ti,sinko moj, bogatstva Solomonove Kuće.(Francis Bacon, New Atlantis , ed. Rawley, London, 1627, str.41-42

4 Ko pokušava da prodre u Ružičnjak Filozofa a nema ključ, to je kao da pokušava da hoda a nema noge.(Michael Maier, Atalanta Fugiens , Oppenheim, De Bry, 1618,slika XXVII)


izvor 

Naslov originala:
Il pendolo di Foucault
Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi

Villiers de l' Isle-Adam, Mučenje nadom

Iz zbirke Villiers de L'isle- Adam,-Uzvanik poslednih svečanosti
Mučenje nadom 

Gospodinu Edouardu Nieteru
„Oh! Gde mi je glas, glas, da vičem! . . .“



Ispod kosturnice Crkvenog suca u Zaragozi, dok se spuštala davnašnja večer, poštovani Pedro d’Espila, šesti nadstojnik segovijskih dominikanaca i treći španjolski Veliki inkvizitor sišao je – u pratnji fra redemptora (glavnog mučitelja), idući iza dvojice podvornika Svete inkvizicije, što su nosili svetiljke – do zagubljene samice. Zaškripela je brava na masivnim vratima; oni stupiše u kužan in pace, gde je patničko danje svetlo odozgo omogućavalo da se, između karika zapečaćenih na zidove, naziru mučila, konj pocrneo od krvi, grejalica i uže. Na gnojnom slamnatom ležaju, pridržavan kladama za zatvorenike i sa gvozdenim  okovomoko vrata, sedeo je, podivljalih očiju, neki čovek u prnjama, sada već neraspoznatljive dobi.
Taj zatvorenik ne beše niko drugi doli rabin Aser Abarbanel, aragonski Židov koji je, okrivljen za lihvarstvo i nemilosrdan prezir prema Siromasima, bio već više od godinu dana svakodnevno podvrgavan mučenju. Međutim, kako njegova „zaslepljenost beše isto tako tvrda kao i njegova koža“, on se protivio odricanju pod zakletvom.

Ponoseći se svojim poreklom, starim nekoliko hiljada godina, dičeći se gordo svojim drevnim precima – jer su svi Židovi, dostojni tog imena, ljubomorni na svoje poreklo – poticao je on, prema Talmudu, od Othoniela i, prema tome, od Ipsiboe, žene tog poslednjeg izraelskog Suca: ta je okolnost također podupirala njegovu hrabrost na vrhuncu neprekidnih muka.

Suznih očiju, dakle, pomišljajući na to kako je to tako tvrdokorna duša sebe isključivala iz spasa, poštovani Pedro Arbuez d’Espila, nakon što se približio uzdrhtalom rabinu, izgovorio je sledeće reči:
„Radujte se, sine moj: evo vaša će se ovozemaljska iskušenja uskoro završiti. Ako sam, suočen s vašom silnom tvrdoglavošću, morao, premda ucviljen, dopustiti da se primeni mnogo preterane strogosti, moja zadaća bratskog ukoravanja ima granice. Vi ste neposlušna smokva koja, toliko puta nađena bez ploda, zaslužuje da se osuši . . . ali, stoji zapravo do samoga Boga da donese odluku o vašoj duši. Možda će beskonačna Milost zasjati za vas u vrhunskom času! Mi se moramo tome nadati! Postoje takvi primeri . . . Amen!

Otpočinite, dakle, večeras u miru. Sutra ćete učestvovati  u auto de féu: to znači da ćete biti izloženi quemaderu, opominjućoj žeravici večnog Plamena; on žeže, kao što znate, samo na daljinu, sine moj, i Smrt nastupa tek nakon dva sata (a često i tri), zbog vlažnih i ledenih povoja kojima se, našom brigom, zaštićuje čelo i srce žrtvama paljenicama. Biće vas samo četrdeset troje. Uzmite u obzir da ćete, zahvaljujući smeštaju u poslednjem redu, imati dovoljno vremena da zazivate Boga, da mu pružite ovo vatreno krštenje koje dolazi od Duha svetoga. Uzdajte se dakle u Svetlost i spavajte.“

Po završetku tih reči, don Arbuez ga nežno zagrli nakon što mu je jednim migom dao skinuti lance. Potom je došao red na fra redemptora koji posve tiho zamoli Židova da mu oprosti za ono što je morao pretrpeti u cilju iskupljenja; zatim su ga zagrlila i dva podvornika, čiji je poljubac kroz kukuljice bio bezglasan. Kad je okončana ceremonija, zatvorenika su ostavili, samog i bez reči, u mraku.

Osušenih usta, lica otupela od patnje, rabin Aser Abarbanel zagledao se najpre, bez prave pozornosti, u zatvorena vrata. – „Zatvorena? . . .“ Ta mu je reč, u najskrovitijem kutku njegova bića, budila u posve zbrkanim mislima neku sanjariju. Upravo zato što je trenutačno nazreo sjaj svetiljki kroz pukotinu među zidovima pokraj vrata. Boležljiva pomisao o nadi uzbudila je njegovo biće zahvaljujući iscrpljenosti njegova mozga. Otpuzao je prema toj neobičnoj stvari koja se odjednom pojavila! I vrlo polagano, sa svim dugotrajnim merama opreza gurnuvši prst u otškrinuti procep, povukao je vrata prema sebi. Kakvo preneraženje! Nekim izvanrednim slučajem, podvornik koji ih beše zatvorio okrenuo je veliki ključ malo pre njihova sudara s kamenim dovratnicima. Tako da su se vrata, s obzirom na to da zarđali jezičak nije ušao u maticu, ponovo zavrtela u samotnu ćeliju.

Rabin se odvažio da pogleda van.

Uz pomoć nekakve blede tmine ponajpre je razaznao polukrug zemljanih zidova, probušenih zidova, probušenih zavojitim stepenicama – i svladao je spram sebe  pet do šest kamenih stepenica, svojevrstan crni trem koji je omogućavao pristup u široki hodnik, kojemu su se, odozdo, mogli nazreti samo prvi niski lukovi.

Legao je tada potrbuške i otpuzao do samog raza tog praga. – Da, bio je to doista hodnik, ali neumerene dužine! Osvetljavao ga je kao krpa bledi dan, luč sna: nekoliko žižaka, obešenih o svodove, modrili su, na razmacima, mutnu boju zraka; a daleko dno tonulo je u čiste mrkline. Nijednih pobočnih vrata na celoj toj dužini! Samo s jedne strane, s leva, podrumski prozori s ukrižanim rešetkama, udubljenjima zida, propuštali su sumrak – a ovaj je morao biti večernji, zbog rumenih brazda koje su, na udaljenim mestima, sekle popločeni pod. I kakva jeziva tišina! . . . Pa ipak, onde, u dubini tih tmuša, neki je izlaz mogao voditi prema slobodi! Židovljeva klimava nada beše žilava, jer je bila poslednja.

Bez oklevanja, dakle, odvažio se dalje po pločicama, dotičući stenu s podrumskim prozorima, trudeći se da sebe stopi s mračnom bojom dugih zidova. Napredovao je polako, vukući se na prsima i suzdržavajući se da ne krikne dok bi ga probadala neka netom oživljena rana.

Odjednom je sve do njega dopro šum sandale koja se približavala kroz jeku te kamene aleje. Stresao ga je jak drhtaj; dušila ga je strepnja; pomračio mu se vid. Zbogom! Bilo je svršeno, bez sumnje? Šćućurio se, u čučnju, u nekoj udubini i napola mrtav pričekao. Bio je to neki podvornik, u žurbi. Prošao je brzo, držeći u šaci spravu za čupanje mišića, spuštene kukuljice, strašan, i opet nestao. Naglo uzubuđenje, čijem je pritisku podlegao maločas rabin, kao da je obustavilo njegove životne funkcije, tako da je gotovo čitav sat zastao a da nije mogao izvesti ni jedan jedini pokret. Iako je u strahu pred povećanjem muka ponovo došao k sebi, palo mu je na um da se vrati natrag u samicu. Ali bivša nada šaputala mu je u duši ono božansko Možda, koje krepi i teši u najgorim nevoljama! Dogodilo se čudo! Više nije trebalo sumnjati. Počeo je, dakle, iznova puzati prema mogućem begu. Iznuren patnjama i glađu, dršćući od silne zebnje, kretao se ipak napred! – I ovaj grobni hodnik kao da se na tajanstven način produžavao! A on, napredujući bez kraja i konca, stalno je gledao u mrak, tamo dalje, gde je morao biti spasonosan izlaz.

Oh! Oh! Evo, počeli su iznova odzvanjati koraci, ali ovaj put polaganiji i mračniji. Beli i crni likovi dvojice inkvizitora, izranjajući iz mutnog zraka. Tiho su razgovarali i činilo se da se prepiru oko neke važne tačke, jer su mahali rukama.

Pred tim prizorom rabin Aser Abarbanel zatvori oči; njegovo je srce smrtonosno lupalo; njegovi su dronjci bili promočeni hladnim znojem samrtnog hropca; stao je zabezeknut, nepokretan, ispružen duž zida, pod zrakom jednog žiška, nepomičan, preklinjući Davida Boga.

Stigavši blizo njemu, dva su se inkvizitora zaustavila pod slabim svetlom lampe – i to slučajem koji je nesumnjivo proizašao iz njihove rasprave. Jedan od njih, slušajući svog sagovornika, zagledao se u rabina! I pod ti pogledom, rastrešeni izraz kojega najpre nije dokučio, nesretnik je verovao da oseća kako vruća klešta nanovo grizu njegovo jadno meso; znači li to da će se on ponovo pretvoriti u jadikovku i ranu! Dok je gubio svest, zato što mu je stao dah, i silno ustreptalih veđa, podizali su ga srsi pod laganim dodirom to halje. Ali, stvar ujedno čudna i prirodna, inkvizitorove su oči, očito, bile oči čoveka duboko zaokupljenog onim što će odgovoriti, obuzetog mišlju onoga što sluša, jer behu uprte – i činilo se da gledaju Židova a da ga ne vide!

I doista, nakon nekoliko minuta, dva zlokobna raspravljača nastaviše svojim putem, polaganim koracima, svagda razgovarajući tihim glasom, i izgubiše se prema raskršću odakle je izašao zatvorenik; NISU GA VIDELI! . . . Tako da mu je, u stravičnom poremećenju njegovih osećaja, mozak presekla ova pomisao: „Da nisam već mrtav, kad me oni ne vide?“ Tako jezovit događaj izvukao ga je iz obamrlosti: promatrajući zid, tik uz svoje lice, učinilo mu se da nasuprot svojima, vidi dva zverska oka koja ga pažljivo gledaju! . . . Zabacio je glavu unutrag, u naglom i sumanutom strahu, nakostrešene kose! . . . Ali ne. Njegova se ruka upravo osvedočila, pipajući kamenje: bio je to odraz inkvizitorovih očiju što ga je još nosio u zenicama i što ga je lomom zraka skrenuo na dve zidne mrlje.

Pokret! Valjalo se požuriti prema tom cilju koji je sebi zamišljao (bez sumnje bolećivo) kao da je oslobođenje! Prema tim senama od kojih je još bio udaljen otprilike samo tridesetak koraka. Nastavio je, dakle, brže na kolenima, na rukama, na trbuhu, svoj krstaški put; i uskoro je ušao u tamičan dio tog užasnog hodnika.

Odjednom je jadnik osetio studen na rukama koje je naslanjao na pločice: bila je to posledica zraka koji je žestoko strujao, zavlačeći se ispod nekih vrata do kojih su dopirala dva zida. Ah! Bože! Kad bi se to vrata otvarala prema van! Celo biće tog kukavnog begunca obuzelo je nešto poput vrtoglavice nadanja! Ispitivao ih je odozgo prema dole, a da ih nije mogao dobro razlikovati zbog omrke koja beše oko njega. – Pipao je: nikakvih zasuna, niti ključaonice. – Kvaka! . . . Ponovo se uspravio: kvaka je popustila pod njegovim palcem, tiha vrata rastvorila su se pred njim.

ALELUJA! . . . promrmljao je rabin, s neizmjernim uzdahom zahvalnosti, sad kad je stajao na pragu gledajući ono što mu se ukazivalo.

Vrata su se otvorila na vrtove u zvezdanoj noći! Na proleće, slobodu, život! Vrtovi su gledali na obližnja polja, koja su se produljivala u pravcu planinskih lanaca, modri vijugavi obrisi koji su se ocrtavali na obzorju; tamo se krio spas! – Oh! Pobeći! Bio bi trčao cele noći ispod tih stabala limuna čiji su mirisi dopirali do njega. Čim bi se našao u planinama, bio bi spašen! Udisao je dobar sveti zrak; od vetra je nanovo oživljavao, njegova su pluća uskrsavala.

Čuo je u svom razveseljenom srcu Lazarovo Veni foras! I zato da opet blagoslovi Boga koji mu je udelio to milost, ispružio je ruke ispred sebe, dižući oči prema nebeskome svodu. Bio je u ekstazi.
Tada mu se učinilo kako se sena njegovih ruku izvrće na njega: – učinilo mu se da oseća kako ga to senovite miške okružuju, obgrljuju i kako ga neko nežno pritišće na grudi. Nečija visoka figura stajala je, doista, pokraj njegove. Pun poverenja, spustio je pogled u pravcu tog lika – i ostao zasopljen, izbezumljen, tmurna oka, tresući se od zaprepaštenja, nadutih obraza i slineći od užasa. Strahota! Bio je u zagrljaju Velikog inkvizitora glavom, veleštovanog Pedra Arbueza d’Espile, koji ga je gledao, očiju ispunjenih debelim suzama, i s izgledom dobrog pastira koji pronalazi svoju zalutalu ovcu! . . . Mračan sveštenik stiskao je na svoje srce s tako silovitim milosrdnim zanosom jadnog Židova da su šiljci redovničke kostreti pod mantijom isplevili dominikančeva prsa. I dok je rabin Aser Abarbanel, očiju preokrenutih pod veđama, hripao od teskobe u zagrljaju isposničkog don Arbueza i zbunjeno shvaćao da su sve faze kobne večeri tek predviđeno pakleno mučenje, mučenje Nadom!, Veliki inkvizitor, s naglaskom ljutog prekora i preneraženim pogledom, šaputao mu je u uho, žarkog daha što ga je kvario mnogi post:

„Kako to, sine moj! Zar ste nas hteli napustiti . . . i to uoči možebitnog spasa!“

Česlav Miloš, Planine Parnasa

Opis Parnasa 

    Planine Parnasa, kako su ih nazvali putnici devetnaestog veka, ljudi pomalo romantične prirode, nisu mnogo visoke i tokom leta sneg se zadržava samo na njihova tri vrha: tri bele piramide strče na međusobnoj udaljenosti od nekoliko desetina milja nad modrikastim zelenilom četinarskih šuma, koje haosu uzvišenja i ponora daje izgled ravnice. Možda bi Parnasom trebalo nazvati najvišu planinu, istina, sedi-šte ne toliko muza, koliko skijaša koji dolaze ovamo preko cele godine. Ipak, odlukom geografâ ona nosi naziv Tomak, njene dve malo niže drugarice svojim nazivima Onvego i Kitvanga svedoče o jezicima nekadašnjih plemena.

    Zbog nepristupačnosti ovog planinskog lanca preduzeća za gazdovanje šumama nikada nisu prigrabila ovdašnje šume i njihova oblast, koja obuhvata  mnogo hiljada kvadratnih milja, očuvala se kao velika provincija, podeljena na tri administrativne jedinice, koje su dobile naziv po tri reke: Sukunka, Hominka, Barkena. Kasnije, kad je Savez botaničara, moćan, zbog ogromnog novca koji je u njega investiran, stupio u borbu sa Savezom astronauta, u jednoj od faza svoje privremene prevage, povezao je tri jedinice u Nacionalni park Parnasa. Slično drugim parkovima, koji su tada stvarani, on je doveo do gerilskog rata, koji su u Savezu botaničara međusobno vodile Prirodnjačka stranka i Strateška stranka. Proklamujući javno da je prekomerno razmnožena ljudska vrsta pošast za planetu Zemlju, prirodnjaci su bili za potpuno zatvaranje parkova, što bi po njihovom mišljenju predstavljalo jedinu zaštitu od pritiska mase ljudi koja je vrvela u nizinama. Međutim, imajući u vidu zahteve politike i novca, stratezi su smatrali da je moguće ograničiti štete koje u parku nanose tri ili pet miliona turista, koji svake godine idu tamo. Jer, ljubitelji tzv. prirode pojavljivali su se skoro isključivo tokom dva-tri meseca leti, ako se ne računaju skijaši na planini Tomak. Kiše i snegovi na prevojima odbijali su ih od putovanja u proleće i jesen. Osim toga, držali su se nekoliko puteva i kampova gusto postavljenih uz njih. Malobrojne obeležene trase prolazile su pored rezervata sa najbogatijom faunom. Strogu zabranu skretanja s tih trasa pratila su upozorenja na opasnost: na ulazu u park svako je dobijao brošuru koja je opisivala šta se događalo onima koji su bili neoprezni, dakle, lutali su i umirali od gladi ili od rana koje bi im naneo medved. Prirodnjaci su likovali zbog nepostojanja staza duž jezera, na kojima je uz to bila zabranjena upotreba čamaca bez vesala. Znatiželjnici, koji su hteli da saznaju šta je na drugom kraju najdužeg jezera Nuko, mogli su da se ukrcaju na starinski brod. Dva-tri sata divili su se stenovitim strminama s vencima borova, koji su podsećali na crteže kineskih majstora, vodopadima, alpskim livadama, posle čega je brod uplovljavao u zaliv, uvek tih, zaštićen od vetra, i pristajao uz drveni gat. Na obali nije imalo bogzna šta da se vidi. Stazica je vodila u paviljon sa grafikonima i fotografijama retkih vrsta drveća, a dalje u šumarevu kuću, kraj koje su na ograđenoj poljani pasli konji, jedino transportno sredstvo u tamošnjoj divljini. Slabo vidljivo, to mesto su uznemiravali posetioci ako bi dabrovi napravili gnezdo ispod dasaka podijuma. Prirodnjaci su škrgutali zubima kad bi u julu i avgustu videli da je glavni put parka dupke pun, kao prometna ulica velikog grada, i hiljade dimova iz kamperskih ognjišta. Škrgutali su zubima i kad bi primetili da neko vuče losove rogove, javni dokaz da je zalazio u nepristupačne šikare jer los ne zbacuje rogove na ravnom putu. Tešili su se polusatnim maršom šumskim putem, gde ih je skoro potpuna pustoš uveravala u nepostojanje preduzetničkog duha ljudi na odmoru.

     Reka Hominka izvire iz glečera planine Onvege. Putovanje od njenog izvora do ušća nekada, pre nego što su ga betonski putevi skratili na jedan dan, moralo je biti veoma dugo. Tačnije, to putovanje nije od samog izvora, već od brane koja širi potok u jezero Molelo. Mračnu kotlinu na visini od sedam hiljada stopa opasuje kržljava šuma od polusuvih jela obraslih dugim bradama mahovine. Uzan put, jedan od najmanje prometnih u parku, spušta se odande strmoglavce, oštrim cik-cak linijama, duž reke koja vijugavo teče po dnu klisure između toliko strmih planina da se za njih jedva može zakačiti korenje drveća. Od tih zidova poput eha odbija se huk rečne struje koja se peni po kamenju. Postepeno klisura postaje pitoma, i reka postaje pitoma pretvarajući se tu i tamo u bazen prozirne vode nad dražesnom kaskadom. U tom delu parka, na visini od pet hiljada stopa, još u davna vremena nastalo je prvo naselje. Na svakih nekoliko milja nailazi se tamo na krčme, njih posećuju ribari koji dolaze da love pastrmke. Pošta, krčma i dućan, u kome se prodaje sve što je potrebno ribolovcima, pojavljuju se na mapama kao gradić Onvego.

      Malo niže, mešovita šuma sve više prelazi u listopadnu. Još dvadesetak milja i, otprilike na granici parka, puca pogled na travnata brda s retkim kućama, koja se stepenasto spuštaju u dolinu. Kroz plavičastu maglu, punu blesaka i neodređenih kontura, naziru se gradske građevine. Put se sve više udaljava od reke i, spuštajući se, upliće u kružne raskrsnice, vijadukte, sve dok se, skoro neprimetno, izranjajući iz nekakvog polutunela, ne nađemo iznad krovova u društvu bleštavih, staklenih, vitkih kula. To je deonica mučna i dosadna za prelaženje, i pored zelenih pojaseva, travnjaka i vrtova. Najzad, završava se i, preskočivši osmatračku betonsku traku na stubovima, koja preseca ovaj predeo u vidu prave linije sa severa na jug, putnik se ponovo nalazi u parku, u zemlji livada, širokih polja, kupastih stena pokrivenih kapama gajeva. Evo i reke, one iste, ali druga- čije, bujne, koja se razvija pred očima u duge spore zavoje, s pristaništima prionulim uz obale i kućama starih farmi. Krave, prave krave, preživajući, blenu u nju ili uprazno. U blizini ušća u okean Hominka je već ogromna i skoro je teško poverovati da je nedavno izgledala kao potok. Njen impozantan prostor, na kome se pojavljuje kao mala bela mrlja ribarski kuter koji promiče duž šumskih padina druge obale, navodi na razmišljanje o nekada slavnim imenima daleko manjih evropskih reka. U njoj love jesetre veće od čoveka, u prošlom veku skoro su potamanjene, što nije bilo čudno s obzirom na industriju smeštenu u samom zalivu. Druga reka koja se uliva u okean je Sukunka, ona teče iz dalekih predela, lučno skrećući na sever od planine Tomak. Kao što pokazuju stare fotografije, Sukunka je punila zaliv isprepletanim granama drveća prevoženog splavom i – posredno – veoma smrdljivim dimom fabrike hartije. Ipak, s površine zaliva nestalo je drveće, iščezle su takođe ondašnje fabrike ustupajući mesto gigantskim epruvetama i retortama s drugačijom namenom. Na reci Hominki bio je neko čiji se prijatelj Karel setio da ima kuću u Onvegu. Uostalom, to i nije bila kuća, već nešto što je više ličilo na ostatke zaključane i nikad posećivane stogodišnje straćare. Čak je zarastao i put koji se penjao skoro okomito, dakle, išli su pešice zaustavljajući se samo da predahnu. Kuća je stajala na ivici velike ravnice, prekrivene već bujnom mladom kedrovom šumom. Navodno, sagradio ju je za sebe jedan slavni naučnik – biohemičar, Karel je samo toliko znao jer se imena nije sećao. Trule daske terase raspadale su se pod nogama, išli su oprezno, utoliko opreznije što je s jedne strane drveni trem visio nad provalijom. Dole, na vrhovima drveća obešenih grana, reka je bleštala smaragdnom bojom i belinom brzaka. Upravo je tada, posmatrajući reku ili dižući pogled ka planinskom lancu, iznad kojeg je na plavetnom nebu snežni vrh ocrtavao svoju blagu oštrinu, neko promrmljao „hm“ i ko zna nije li čitav projekat bio sadržan u tom „hm“. Jer, obratimo pažnju na to šta je njih najviše interesovalo: zemlja bez očevine. Nekada davno živeli su očevi, dominirali su nad svakim pokolenjem kao hladni, mirni vrh Onvega nad smolovitom monotonijom šuma. Čovek se mogao osloniti na njihovu mudrost i znanje, a čak i ako bi se bunio protiv njih, imao je osećanje sigurnosti. Ali očevi su otišli i deca iz kindergartena2 ostala su sama. Oni, ti koji su vladali, nisu zasluživali ime očeva jer su se prema njima odnosili sa istom mešavinom straha i prezira kao prema kompjuterima koji su jedni s drugima igrali semantičke turnire. Međutim, čežnja za patrijarhalnim dostojanstvom nije iščezla i mnogi su se nadali ili čak verovali da njihova usamljena misao odgovara potrebi srca drugih usamljenika. Ako su očevi otišli, deca sigurno nisu mogla da učine ništa drugo do da se staraju da postanu sopstveni očevi.


Karelovi doživljaji


     Jadna, jadna mladost. Roditi se na brodu koji ide ko zna odakle i ko zna kuda, rasti sa saznanjem da nema i da nikada neće biti nikakve luke. Zemlja je plovila, kružila ili se kretala, kako god to nazvali, kao veštačke zemlje zatvorene u svojim orbitama, a njeni putnici su se bavili nečim što je jezik slikovito, mada lakomisleno, definisao kao ubijanje vremena, ne predviđajući (ako jezik može da predviđa) kakav će opasan značaj to dobiti. Vreme je užasavalo i vređalo, trebalo ga je uništiti i zameniti intenzivnim doživljavanjima svakog trenutka, tako da bi mnogo toga moglo da se dogodi pre nego što kazaljke na satu pokažu da je protekao minut. Ako su međusobno komunicirali, stanovnici zemaljske države činili su to samo zato da bi pitali „šta osećaš?“, ali pošto je to nemoguće izraziti rečima, najčešće su ćutali.

     Kao svi ljudi iz njegove okoline, Karol nije verovao u postojanje bilo kakvih činjenica, osim u promenljivu napetost svoje psihe. Bogovi, koji su svojom neuništivom snagom garantovali postojanje pravednog sveta, nestali su; mudraci, čije je cenjeno dostojanstvo omogućavalo da pretpostavimo da vreme uvek prolazi onako kao kod njih, od cvetanja do berbe, nisu imali naslednike. Jer, ofarbani, stalno oporavljani u klinikama za starce, s borama i gukama koje podsećaju da je kretanje kazaljki na satu neumitno, uporno su hvalili svoju nezrelost, odnosno propalo obećanje. Čudna stvar, ali skoro svakoga od Zemljana mučilo je osećanje da je za druge vreme gubilo svoju otrovnu monotoniju, da drugi osećaju i osećajući oslobađaju se vlasti minutâ i časova, da samo on ništa ne oseća, da su drugi uključeni u nešto veliko, da je samo on isključen. Za uključivanje i doživljavanje te kratkotrajne večnosti, čija je vremenska linija, poput muzike, prelazila preko raznih ornamenata njene arhitekture, služile su struja M-37 i erotska igra. Nažalost, ne može se neprestano koristiti struja, niti se neprestano baviti stavljanjem onoga u ono. Osim toga, znatan, ako ne pretežan, deo čovečanstva sastojao se od starih ljudi i genetskih odstupanja od intelektualne forme koju je nemoguće neprestano kontrolisati. Kad je davno govorio da je blud pučka lirska poezija, pesnik Bodler (danas poznat samo struč- njacima za književnost) ispoljavao je svoju prezrivu simpatiju prema nižim slojevima koji su, lišeni pristupa višim poslovima duha, osećali zadovoljstvo u svom telu, što je bilo pravedno. Sada su ipak svi, čak i oni koji su nekada provodili život u manastirima, kao pustinjaci, u svešteničkom celibatu, u prinudnoj ili dobrovoljnoj askezi, smatrali odricanje od seksa ponižavajućim i, pokušavajući da isprave sliku o sebi samima kao normalnim bićima, izlagali se porazima, što je mnogo povećalo broj samoubistava.

     Karelu je bilo osamnaest godina kad je odlučio da ubije vreme tako što će ubiti samoga sebe. Njegova usamljenost i osećanje da život prolazi pored njega a on u njemu uopšte ne učestvuje dostizali su tada neobičnu napetost, odakle je izvukao zaključak da se postepeno raspada i da mora učiniti kraj tom tonjenju u apatiju. Nije mu uspeo pokušaj da ozdravi uz pomoć koleginice, mada je njena kineska lepota delovala na njega tako da se, kako su govorili njegovi preci, zaljubio. Doživeo je nešto što su prošle epohe definisale kao ljubavno razočaranje. Istina, mogao je da potraži pomoć psihoterapije, ali ponestalo mu je volje da joj se podvrgne. Ponestalo mu je i volje da uđe u Udruženje palikuća, što bi za njega nesumnjivo bilo makar privremeni spas.

      Od svih grupa i sekti koje su nudile svoje programe, ovo Udruženje ga je najviše privlačilo jer je u njemu nalazio istu mržnju kakvu je i sâm imao. Nije uopšte bio zahvalan generacijama tzv. intelektualaca  koji su, znatiželjni, veštim prstima rasklapali svoju filozofsku igračku u deliće. Oni su ga oslobodili iluzija pošto su sva naređenja i zabrane bili iluzije koje rastu i gase se u stalnom međusobnom opštenju s ljudima, nije mogao da prida nikakav značaj svojim moralno mučnim snovima, ali do besa ga je dovodilo upravo to što snove mora da smatra varkama svoje podsvesti i što je i sâm varka, čije rođenje i smrt samo statistika beleži. Eto, Udruženje je tom svetu oblika nestalnih kao dim, svedenom na incest u okviru ljudske vrste, suprotstavljalo bezrazložan i besciljan čin. Biblioteke i laboratorije sa spektakularnim vatrometima, usred praskanja eksplozija, objavljivale su oslobođenje od ropstva u koje je um, vodeći računa o svojoj slobodi, doveo samoga sebe. A zavereničke opasnosti, vredno pripremanje vrhunskog trenutka vatre, maskiranja i bekstva kondenzovali su vreme, efikasnije čak nego što su to umeli da čine poštovaoci Bala plješćući dlanovima. Uostalom, sigurno je da neko ko se celoga dana kreće u ritmu plesa, neprekidno pevajući, ponavljajući jedno te isto, tom zaklinjalicom isteruje jalovu, štetnu misao i nastanjuje čisto sada, učestvujući u nečemu neimenovanom. U stvari, možda se radilo o sličnim ekspedicijama sa druge strane linije merene vremenskim časovnikom, uz upotrebu aktivnih ili pasivnih sredstava. Karel je ipak toliko izgubio moć rasuđivanja da mu se činilo najjednostavnijim da se smesta otarasi neukusnog i bezbojnog sveta. Za samoubistvo je izabrao starinski način, možda zato što su svi tornjevi i svi visoki mostovi imali mreže ili zaštitna stakla. Ljudsko društvo, kao i uvek iracionalno, pošto je otkrilo u sebi želju za smrću, nastojalo je da na taj način spreči bar jednu vrstu samoubistva. Ali, muzejski relikt, revolver s bubnjem, kakav su davno upotrebljavale policije raznih zemalja, mogao je podjednako dobro za to da posluži. Istina, Karel ne bi bio balavac da je zaista verovao u svoj definitivni kraj. Nije se razlikovao od mnogih svojih vršnjaka, koji su se ubijali za inat nekome ili nečemu, s nejasnom nadom da će kasnije odnekuda pakosno posmatrati kako je mama – egzistencija, koja ih je odgurnula, dobila šta je zaslužila, držao se teatarskih pravila. Očigledno je sklonost ka veštoj kalkulaciji bila u njemu posebno jaka i, ako je u revolver stavio četiri metka, važniji mu je bio gest od rezultata. Okrenuo je bubanj ostavljajući samoubistvu 4 : 2 šanse, odnosno, zaigrao je rulet. Posle toga je prislonio cev na slepoočnicu i pucao – da bi začuo „škljoc“ obarača.

     To se moglo završiti drugačije i tada se ne bi uverio da je njegov gest bio sasvim bezrazložan. Jer, ubrzo posle ovog samo njemu poznatog događaja, nastali su slučajevi koji su interesovali i njega i sve druge. Bila je to pojava VBN-a, veoma opipljiva, koju je svako mogao da proveri. Niko nije znao da li je VBN, Visoko bratstvo nirvane, bilo legalna ili nelegalna ustanova. Njegov sastav, njegove veze, kao i načelo njegovog odlučivanja ostali su tajna, međutim, poznato je da, gde god ima ljudi, pre ili kasnije svaka tajna izađe na videlo; najviše se verovalo priči da je to jednostavno dobro smišljen kompjuter koji zavisi samo od ličnih rezonovanja, a da ga kontrolišu tajne ćelije u Savezu astronauta. Što se tiče ciljeva svoje aktivnosti, VBN ih je sasvim otvoreno iznosio ispisane slovima na lecima za koje se ne zna odakle su se pojavili: jer, svaka biološka vrsta, previše razmnožena, izlaže se opasnosti od degeneracije i nestanka, a pošto je, s druge strane, međusobno ubijanje ljudi u tim paroksizmima strasti i svireposti, kakvi su bili ratovi, za osudu, VBN pristupa spasavanju, i to u dvojakom smislu, služeći kako čitavoj ljudskoj vrsti, tako i pojedinač nim bićima opterećenim životnim teškoćama, strogo naučno, humano i hladno. Drugim rečima, ono je najavljivalo da će primenjivati sredstvo lovcima odvajkada poznato kao probirni odstrel. Ubrzo se moglo videti da svoje obećanje savesno ispunjava. Uostalom, njegove operacije nisu ni po čemu podsećale na gromove koji pogađaju plašljivi čopor jelena, posle čijeg bekstva ostaju krvava mrtva tela. To je uvek bilo nestajanje, tako naglo i potpuno da je čovek koji je malopre išao ispred nas po stepenicama izgledao kao priviđenje, a ruka koja je pružala nekome čašu ostajala je da lebdi u vazduhu. Snop molekula u vidu ljudskog lika smesta je gubio svoju odliku, bez prelaznih stadija, rasipanja, gubljenja boje ili senke. Pri tome, nije se mogla odrediti nikakva pravilnost, ni u pogledu mesta, ni izbora osoba. To se moglo dogoditi u kući, u kolima, na ulici, nisu štitile ni godine, ni pol, ni profesija, ni boja kože, ni ovakve ili onakve misli, ni stanje duha, znači, najava spasavanja bila je toliko neprecizna da je prst sudbine stizao kako očajne, tako i vedre. Pretpostavlja se da je u slučaju lova elektronski pas tragao za izvesnim vrstama gena, ali za kakvim nije se moglo znati.

     Nekakva veza između Karelovih, kao i mnoštva samoubilačkih poriva sličnih njegovim, i pojave VBN-a, upravo tada, sigurno je postojala. Jer, stalna opasnost činila je neopravdanim pripreme za samolikvidaciju i trenutak je ponovo dobijao nekakav ukus, kakav je morao imati za pećinske ljude koji su drhtali od noći pune tigrovske rike. Dakle, sporedni cilj VBN-a mogao je biti izazivanje tonskog uticaja na stanovnike Zemlje, konačno sposobne u odgovarajućim uslovima, ako ne da se raduju što su živi, bar da žele da žive. I zaista, broj samoubistava je neobično opao. Ako se uporedi njihova prethodna krivulja s krivuljom nestanaka, lako se može zapaziti da druga jedva premašuje prvu, što je značilo da su u celom planu, nedostupnom običnim smrtnicima, bili značajni i drugi faktori, a ne samo gubitak broja ljudi.

   Kao što je još davno ispravno konstatovano, adaptivne sposobnosti našeg plemena skoro su bezgranič-ne. Kad je naš predak odlazio s toljagom i kopljem u lov i nije se vraćao, trebalo je prosto pomiriti se s tim, zar se s tom neopozivom činjenicom nisu mirile i porodice ubijenih pilota? VBN je u prvi mah prihva- ćen sa užasavanjem. Ipak, mnoge plemenite reakcije opšteg saosećanja oslabile su za vreme Rata ljubitelja rasnog mira kad su se, u strahu od trovanja Planete, višemilionske mase bole noževima, tako da se kasnije bez preterivanja moglo govoriti o velikoj dozi neosetljivosti ili ravnodušnosti kod svih. Uostalom, sada je izgledalo da je čovek uvek bio više ravnodušan prema smrti drugih i više rezigniran prema sopstvenoj smrti nego što je to pokazivao jezik koji je dramatizovao doživljaje zbog same potrebe za ekspresijom. Rane koje je izazvao VBN zaceljivale su brzo i život je išao svojim tokom, mada bi nedolazak ljubavnice u kafanu značio da je više nema, a majka, vraćajući se iz druge sobe, zaticala je prazan detetov krevetac.

      Ispostavilo se da su doživljaji one noći kad je Karel priredio svoj rulet imali profilaktično dejstvo jer su ga učinili otpornim na VBN. Tada mu je nešto škljocnulo u glavi, dakle, nisu morali da budu samo gluma za ličnu upotrebu. Dospeo je u sferu svetlosti, unutrašnje hladnoće i izvrsnog funkcionisanja, a spoljašnji znak te promene bio je rukopis: skoro iz dana u dan, umesto prethodnih velikih svračjih nogu, koje kao da su se kolebale da li da se nagnu udesno ili ulevo, počeo je da piše mala, jasna slova, sigurna u svoj pravac. Zapazio je takođe naglo povećanje intelektualnih sposobnosti u sebi, kao da je skinuta koprena koja krije nešto što, oseća se, postoji ali se ne poznaje. Od tada je odlučio da te sposobnosti dobro iskoristi. Posvećivanjem učenju u školama, zvanim univerzitetima, ranije su se samo ispunjavali propisi koji su predstavljali smisao postojanja tih ustanova, što je sada pripadalo prošlosti. Od trenutka kad im je određen drugi zadatak, u nastojanju da obogate pojam zabave i zainteresuju za nju svu decu od sedamnaest do dvadeset pet godina, za koju nije bilo posla, nauka je smatrana kapricom ili sumnjivom privilegijom malobrojnih, nazivanih tvrdoglavima, uostalom, brojčano dovoljnih za održavanje privrede. Karelovi uspesi bili su veoma veliki i brzi, tako da se činilo da je predodređen da se nađe među izabranima, odnosno, onima koje uzima Savez astronauta, ipak, uspeo je to da spreči jer nije uopšte imao želju da postane konj za klađenje, genije, zahvaljujući hemijskim sredstvima kojima je raspolagala najviša vlast samo za svoje.

     I za vreme studija i tokom dalje karijere, kad mu je sve polazilo za rukom, otkrio je u sebi zabrinjavajući talenat. Mada su drugi to nazivali njegovom srećom ili inteligencijom, sâm je osećao gotovo nekakav strah da je dobio previše. Nalazimo se u sistemu koji se stalno menja, čiji su elementi u pokretu, i o našem porazu obično odlučuje nepoznavanje pravila po kojima se to kretanje odvija. Karel se uverio da je u stanju da predvidi kako se ponašaju elementi i u kakav nov sistem će se sklopiti. Igrajući se sudbinom, poznavao je karte svog partnera kao da su providne. Odatle se razvila kod njega sumnja, kasnije sigurnost da je on, izabravši marljivost i mehaničko obavljanje dužnosti, opasan, jer je prikriveni psihopata, nasuprot javnim ludacima koji trče unaokolo sa cvećem u kosi. Znači, njegov talenat predstavljao je nagradu i, koristeći ga, bio je spreman na dogovor. Dogovor s kim? Ovde nećemo ulaziti u razloge, možda je hteo da pati samo da bi utolio svoju želju za pravdom ili pristojnošću. Dovoljno je reći da mu se bol ciklično ponavljao i, mada nije bio lokalizovan u telu, ipak je bio mučan. Nailazio je obično kao postepeno pojačavanje stanja u kakvom je Karel stalno bio, naviknut na njega kao na tištanje u zubu. Po izvesnim simptomima prepoznavao je da se bliži napad i bio je u stanju da izračuna za koliko dana će nastupiti. Bio je to unutrašnji drhtaj koji je rastao sve do krize, kao da je nepoznata sila vršljala po njemu i razdirala ga iznutra, a svaki put je trajala dve do tri nedelje. Da nije bilo snažne volje, samo bi ležao i tražio položaj u kome bi bio sposoban da smiri protivnika, na primer, pomagalo mu je savijanje u klupko i zauzimanje položaja fetusa. Karel je ipak tada naučio da nametne sebi rad koji može normalno da obavlja i da ništa ne otkriva svojoj okolini, a to je bilo toliko teško da se divio sebi. Sve duži lanac tih kontrolisanih činova stvarao je u njemu sve bolju disciplinu i smatrao je to svojom tajnom, svojom Samsonovom kosom.

      Takav je bio Karel u vreme kad je ubirao počasti i novac. Tobože dostojan zavisti, ali uveren da bi trebalo da ga leče u sanatorijumu, što bi ga ipak previ- še ponižavalo: da ga VBN smatra pacijentom koga pomoću naučnih pronalazaka uvode u veštačko blaženstvo – ne, bolje je da nas pogodi što pogoditi mora u glupim i dobrovoljno prihvaćenim poslovima, a takođe dobrovoljno prihvaćenoj bolesti. Povremena tegoba i stalno tištanje bar su služili razmišljanju ili su čak nastajali iz razmišljanja, Karel nije nameravao da ih se odriče, mada je znao da sve dok budu postojali u njemu za njega neće biti leka. Uostalom, možda nije bilo važno razmišljanje, već način viđenja. Kad bi, idući ulicom, pogledom svlačio žene, to bi bilo samo utešno jer ružičasta bradavica na dojci ili tamni trougao ispod haljine ubrzavaju lupanje srca svojom životinjskom toplinom. Ipak, on je pogledom svlačio sa žena i muškaraca odeću, a takođe tela i vreme, stalno mučen nedovoljnim razlogom za njihovo i svoje postojanje. U odeći, u prnjama, drangulijama, u potpunom prepuštanju mase kolektivnim ludovanjima i modama, tako da nijedan njen delić nije bio to što u stvari jeste, video je odvratnu komičnost ništavila. Istovremeno grad je emitovao specifičnu vibraciju ili auru koja se mogla opaziti šestim čulom. Sa vrhova njegovih zgrada, sa nadzemnih puteva, sa dokova, sa......


S poljskog prevela Ljubica Rosić
Naslov originala: Czesław Miłosz Góry Parnasu . Science fiction