Natalija - žena, majka, kraljica-

đ

Natalija devojka : Preuzeto sa: knjizenstvo.etf.bg.ac.rs

Kraljice Natalije se uglavnom sećamo kao presvete mučenice koju je onaj mamlaz od kralja Milana muštrao i na kraju šutnuo. Očekujete da vam !Kokoška guguče žitije? E, pa malo morgen! !Kokoški je pod ruku pala jedna opasna knjiga – memoari kraljice Natalije Moje uspomene, a nije odolela ni da virne u kraljičinu ličnu prepisku! Da vidimo kakva je svetica u pitanju.

Žena

Kraljica Natalija rođena je u Firenci kao Natalija Petrovna Keško. Rusko-moldavskog porekla, detinjstvo je provela ušuškana u „svili i kadifi“ najvrsnijeg evropskog plemstva. Dečji balovi, nežna roditeljska pažnja, glumljenje u porodičnim predstavama i strasno rodoljublje obeležili su njene prve godine.

"Sećam se da je mama mnogo primala, priređivala je večere, uveče bi me lepo obukli, uvek u belu haljinicu s mašnama u boji, i odvodili me u salon gde bi tata ponosno predstavljao svoju najstariju ćerku, Dondon, koja je većobećala da neće biti ružna."


Međutim, rana očeva smrt, a ubrzo i majčina, napravili su na brzaka od šesnaestogodišnje Natalije udavaču. Kako je crnomanjasta Moldavka pretila da postane lepotica lako je upecala dobru priliku – svog daljeg rođaka kneza Milana.

Iz ovog doba kraljica, tada ushićena šiparica, u memoarima beleži nekoliko cvrkutavih pisama zaljubljenih mladenaca.

"Moj verenik mi je pisao veoma nežna pisma i pošto mi je prvi put neko govorio o ljubavi, te recenice, u stvari prilicno prazne, izgledale su mi očaravajuće." 


Mora se odati priznanje kraljici Nataliji jer memoari odišu njenim gordim karakterom! Važno je napomenuti da su pisani četiri godine nakon razvoda od kralja Milana (1888), a završavaju se njenim odlaskom iz Srbije. Očito, pisani su da bi utvrdili Nataliju kao srpsku kraljicu, što mora dati poseban, pikantan ton njenim rečenicama; katkad je prava prznica koja ističe svoju stranu priče, a katkad velika pravednica koja osvetljava zataškane istorijske zablude: „Počinjala sam da upoznajem Milanovu tešku narav i da se plašim njegovog prostakluka, te sam izbegavala koliko god sam mogla moguće sukobe. To je bila greška u odnosu na njega jer je u to doba još bio vrlo zaljubljen u mene i da sam navikla da me sluša, možda bi bio drugačiji. Ali, kao svi ponosni ljudi koji vole osećala sam nezadrživu potrebu da se potčinjavam i uopšte nisam pokušavala da zavladam svojim mužem.“

Ipak, očigledno je inicijalna ljubav između vladajućih golupčića postojala – nije to bila bog zna kakva ljubav, ali neka početna iskra stoji. Kao što vidimo, kraljica u memoarima nije štedela visokoparne izjave, pa nije ni čudo što je smatrana taštim snobom.

"U to vreme treba smestiti početak zapleta između Milana i gospođe Mice Protić. Da li zbog mog pobolevanja ili zbog svoje nesposobnosti da zlo shvatim dok ga prstom ne dotaknem, ja ništa nisam ni videla ni razumela."

Kraljica Natalija i Milan : Preuzeto sa: www.artiscenter.com

Ona je želela da se postavi kao neko koga ne dotiču Milanove niskosti. Ipak, kada je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. nanjušila Milanove afere ledena kraljica je počela da bljuje vatru: „Milanove zabave su mi izgledale detinjasto i počela sam da se navikavam na mišljenje da je niže biće, nesposobno za bilo kakvu ozbiljnu misao, čudljivo i nimalo dostojno tako ljupke žene kao što sam ja (…) Visoko me je cenio, a njegovo poštovanje je gotovo ličilo na strah (…) Ja sam svoje veće i svoj savet.“

Da je kraljica mučila svog suverena visokim standardima, nema sumnje, a da je kralj uživao da joj natrljava na nos svoje niskosti, takođe. Da li je Natalija bila gordi tiranin? A kralj mlakonja? To vam nije rekla !Kokoška.

Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.icomserbia.rs

Ipak, kakva bi Natalija dostojanstvena dama bila bez svog plemenitog viteza! Ona sama je u memoarima pomenula izvesnog grofa De T. kao platonsku ljubav koja joj je jedino dolikovala.

" Njegovo prisustvo postade za mene potreba; čim bi otišao obuzela bi me tuga i samo sam mislila na trenutak kad ću ga ponovo videti. Njegove osobine i njegova otmenost su još više ukazivali na Milanove mane i T. je bio uzrok što sam ga bespovratno osuđivala u svom srcu." 

Ali, glasine o kraljičinom ljubavnom životu bile su mnogo masnije. Najlascivnijeg jezika bio je, naravno, Laza Kostić, koji je otvoreno govorio da je Natalija lezbejka, te da je volela da se izveze kolima na Košutnjak i drži male dvorkinje u krilu. Tračevi nisu zaobišli ni prijateljstvo sa suprugom njene dvorske dame Stane, Jovanom Žujovićem. S jedne strane frigidna supruga, sa druge pohotna zavodnica, štampa je nikad nije štedela! Ali, najdalje su odlazili oni koji su izmaštali čitavi ljubavni trougao između Natalije, Drage Mašin i sina Aleksandra – u svim pravcima!

Ipak, kakav god bio ljubavni život kraljice Natalije, ovo je samo još jedan nesrećan primer kako se žena tretira u javnom mnjenju: oči javnosti uvek će viriti pod njenu suknju, ne bi li pronašle način da je kompromituju. Tako, štampa nije osporavala kraljičin valjan um, obrazovanje ili vaspitanje, već isključivo brljala po njenoj intimi i izvlačila, a neretko izmišljala „prljav veš“.

Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.arte.rs

Majka

 "Milan, koji je sav srećan uživao u mojoj isključivoj nežnosti prema njemu, sad se osećao zapostavljen i bio je veoma ljubomoran na svog sina, pa je često u zlovolji ponavljao da se on od Sašinog rođenja više ne računa i da je pao sa svog uzvišenog prestolja.
 "

!Kokoška ne bi da krade ‘leba čika-Frojdu, ali ova rečenica ne zvuči ni malo naivno. Biće da se Natalija, osvetoljubiva zbog neverstva, ponekad svetila preko svog sina. Ipak, da je brkala majčinsku i romantičnu ljubav, !Kokoška nije
 rekla.

"U to vreme je Milan postao nepodnošljiv i život mi je bio odvratan, pa mi je mogla pasti na um i misao o razvodu, ali nisam mogla ostaviti malog Sašu." 

                                Skladna porodica.  Preuzeto sa: www.punjenipaprikas.com

 Ova rečenica je vrlo slikovita: kraljica Natalija je zapretila razvodom čim je namirisala prve Milanove preljube. Ipak, kamen spoticanja uvek je bio nesrećni sin Aleksandar, te je on postao i njen izgovor i materijal za žrtvovanje.

Kako su se Milanovi i Natalijini odnosi zaoštravali tako se javnost naslađivala njihovim intrigama, pretvarajući dvorski život u svojevrsni rijaliti koji je štampa gladno pratila. Ovo se nastavilo i u godinama nakon razvoda, koji je kralj Milan zahtevao i koji se desio 1888. godine. Razvod je značio i progon, a i gotovo nasilno odvajanje od sina.

Iako je Natalija volela da izigrava žrtvu, ta uloga joj nikad nije do kraja legla. Uvek joj se omakne previše borbenosti. Kako je imala sjajan osećaj za javno mnjenje, iskoristila je svoju ulogu ucveljene majke za pridobijanje naroda. Novine, naročito Domaćica pod njenim pokroviteljstvom, ječale su o obespravljenoj majci kojoj se čini okrutna nepravda.

"Sve kapije ispred dvora bile su zatvorene; prolazila sam s osećanjem da gledam u zatvor mog jadnog Saše. Gomila je pokazivala pesnicu prema zatvorenim kapijama vičući „stidno“." 

Grabež kralja i kraljice oko sina bio je dugotrajan i egzaltirana javnost iscrpela je sve prljavštine. Mora se priznati da je Natalija ipak imala više takta, a da je kralj Milan bio beskrupulozniji. U svojim pismima Natalija mu to i prebacuje: „Kao pripadnik određenog sveta, a naročito kao kralj, nemaš pravo da nesporazume u svojoj porodici iznosiš u javnost. Dostojanstvenost podrazumeva prikrivanje, a ne oglašavanje na sva usta mržnje prema sopstvenoj ženi, što inače nije zabranjeno.“

Kada su mu se roditelji razveli Aleksandar je imao samo dvanaest godna, a krunisan je već sa trinaest godina 1889. kada je Milan konačno nekom utrapio vlast, a Natalija se brže-bolje vratila u Srbiju. Svakako, Aleksandar je imao turbulentno odrastanje. Natalija je bila i vamte i tamte: malo u Srbiji, ali u pritvoru u kući svoje dvorske dame Stane Bučović, a malo u Francuskoj. Opterećena svojim bolom sinu se posvećivala samo kad joj se ćefne. Kada je Aleksandar počeo da produžava svoje boravake kod mame na imanju Sašino u Francuskoj sujetna Natalija je naslutila da tu nisu čista posla i udaljila ga. Naročito zbog jedne svoje družbenice, koja je zauzela njeno mesto u sinovljevom srcu. 

Kralj Aleksandar se oženio Dragom Mašin 1900. Majstor skandala, kao pravo dete svojih roditelja, dokosurio je nestabilne porodične odnose. Natalija je posle sklapanja ovog kontraverznog braka potpuno prekinula odnose sa sinom. Zar ta silna majčinska ljubav nije bila dovoljna da oprosti? Ili je ljubomora prevladala? To više ne zna ni ova !Kokoška.

                         Kraljica Natalija i njena draga Draga Mašin! Preuzeto sa:                                                                             www.ilustrovanaistorijasrbije.wordpress.com

Kraljica

                           Ljupka i slatka, kad baš zatreba. Preuzeto sa: www.gradiva-notes.blogspot.com

U prvim poglavljima memoara Natalija očigledno želi da pokaže da je prerano sazrela. Već sa desetak godina ona je pokazivala svoj nadmoćni karakter, jasno argumentovala političke stavove i bila omiljena u svakom društvu. Kao pravi politički vunderki Natalija se već tada pokazuje svoju rodoljubivu ostrašćenost:

 "Od tada je vaspitač gospodin Buje, koji je zamenio gospodina Hermana, morao da podnosi glupa izlaganja devojčice koja je svoje mlađe sestre i brata upućivala protiv zapadne civilizacije dajući prednost ruskoj i slovenskoj naivnosti."
 

Srpsko-bugarski rat je, po rečima S. Jovanovića, „ozvaničio sve muške osobine kraljice Natalije“. Ovo je zapravo način da njeni savremenici imenuju kraljčino bavljenje politikom i turanje nosa u muška posla, gde mu nije mesto. Natalija je sedela u Beogradu i organizovala lokalno plemstvo da zbrinjava ranjenike, a kralj je nesigurnošću i stalnim kolebanjem traćio svoju vojsku. Ne po prvi put poželeo je da abdicira, a mnogi su zapažali kako je Nataliji lepo legla kruna. Aluzije da je pogrešna guzica na prestolu nisu bile retke, a kraljica je zapisala da je i sam kralj mislio da je tako bolje. Ovakvim porivima pleni njena prepiska iz tog perioda:

 "Svi izginite, ali sačuvajte čast!

Municiju nećete dobiti ako se o njoj i dalje bude starao onaj magarac od ministra vojnog!"

Natalijin najpozoznatiji portret koji je naslikao Uroš Predić. Preuzeto sa: www.buki81.wordpress.com

 Ipak, Milanu vlada nije dozvolila da vrda, a Natalija je, navodno, odbila da preuzme vlast. U zamenu je očigledno preuzela ulogu žene koja svesrdno bodri svog mužjaka dok on bije muške bitke. Ipak, da joj se omaklo nešto previše borbene euforije vidi se i u memoarima:

"Već sam sebe videla na konju kako  podstićem vojnike, koji bi se zastideli, videće da su manje hrabri od jedne žene. Čitanje romana V. Skota  u detinjstvu sigurno je doprinelo tom mom oduševljenju." 

 Sličnu aluziju natuknuo je Natalijin savremenik S. Jovanović napisavši da je kraljica „imala hrabrosti i gordosti ne jedne obične žene, nego jedne Amazonke“.

Natalija je svakako bila opasan igrač. Svesno je decenijama gradila svoj politički imidž. Uzorna vladarka, velika patriotkinja, humanitarka, pa i hrabra heroina ratnih godina – narod ju je obožavao, a beogradsko plemstvo joj se dodvoravalo.

O ovome svedoče i strani putopisci. Recimo, Anđelo de Gubernatis: „Ona je lepa, draga, ona je kao dobra vila srpskog naroda i dobri duh srpskog kraja (…) njena odanost zemlji ide do heroizma. Narod je obožava“. A ni ona sama nije štedela reči da podupre svoju popularnost: „Milan nije voleo svoju zemlju i nije je ni razumevao. Kod mene je bilo suprotno i zato sam bila omiljena, što je razdraživalo Milana, koji nikako nije shvatao zašto ga ne obožavaju zbog njegovih lepih očiju.“

Ipak, kao što su njene velike sposobnosti savremenici jedino znali da opišu kao „muške osobine“, tako su i njeni postupci često sputavani kojekakvim praznovericama i osudama: „Pukovnik Vladan Đorđević je mobilisao sve beogradske lekare, a u gradu ostavio samo četvoricu, od kojih su dvojica već odavno napustila praksu. Iako je znao kakvo je stanje, poslao je u Beograd 1500 ranjenika, a ovde ništa nije bilo spremno za njihovo prihvatanje (…) Tražila sam to imenovanje da bi bilo zavedeno malo reda u administraciji zato što svi izgubiše glavu ili su navikli da slušaju samo mene, a mene je, u stvari, jedino strah drugih nametnuo (…) Tek kad je sve organizovano i kad ranjenicima nije više ništa nedostajalo, činovnici su se pojavili s propisima i izjavom da gospođe po bolnicama gaze njihova prava.“

U političke svrhe koristila je i modu. Kraljica postaje mondenski ideal, šik dama trendseter po uzoru na francuski salon, u čijem duhu je i vaspitana. Primer svim ženama, ona je postajala nešto poput ikonične „nadmajke“. Ipak, neretko je optuživana za kapricioznost, lakomost na luksuz i ekstravaganciju.

Nakon razvoda i progonstva kraljica je izopštena. Povratkom u Srbiju 1889. počela je njena borba sa Milanom za političku prevlast. Narod i javnost su bili podeljeni. Konačno, Milan je 1891. lepo naplatio svoju abdikaciju i klisnuo. Ali, jedan od njegovih ćefova bio je i da se kraljica skloni iz Srbije.

Natalijine maštarije o herojstvu konačno su ostvarene. Pri pokušaju žandarma da je deportuju 6. maja masa je stala na kraljičinu stranu i Natalija je trijumfalno nošena „na plećima“ svog naroda. Ipak, Natalija je na mufte noću najurena iz Srbije.

Iako bi !Kokoška sada mogla da patetiše o svim nepravdama koje su kraljici učinjenje nakon progona, draže joj je da istakne kakva je „lavica“ bila u političkim vodama. Iz njenih pisama vidi se izrazita ostrašćenost i uvek jasno izražen sud, a nije štedela ni ljubljenu srpsku naciju, na čije obožavanje je pretendovala:

" Ježila sam se zbog lošeg vaspitanja većine ljudi u vladi, a bezgranična sujeta gospodina Ristića me je razdraživala u velikoj meri, pa mi pomisao na novu vladu nije bila neprijatna (…) Srbin može biti inteligentan, može imati ideja, ali mu je iznad svega najvažniji njegov interes. Obično površan i neznalica, uskih vidika i ne prevazilazeći određene krugove, često uveren u svoju nadmoć, a njegovom samozadovoljstvu je ravna samo njegova ništavnost. Razume se da ima izuzetaka, ali su oni, nažalost, veoma retki. Šovinisti, ali lišeni rodoljublja jer su kao vrlo siromašni podložni korupciji i to za smešno male iznose."

Devica?

Naša priča na kraju ipak sklizne u nešto poput žitija. Već godinama u izgnanstvu Natalija je konačno devastirana ubistvom sina kralja Aleksandra. Celog svog života izuzetno pobožna utehu pronalazi u jednoj španskoj katoličkoj porodici, te napušta pravoslavlje i prelazi u katoličanstvo. Živela je povučeno u manastiru Notr Dam d’Sion. Ovde i umire, zaboravljena, skrajnuta sa srpske političke scene, žrtva kakvu je samo poželeti mogla.

Konačan patos doživela je kada je evropska štampa otkrila da živi u oskudici. Naslovi poput „Najtužnija od svih evropskih kraljica“ i „Kraljica Natalija prosjakinja“ sjajan su epilog njenog senzacionalnog života.

Neće !Kokoška biti nepravedna. Iako nije bila nimalo slatka osoba, kraljica Natalija je bila veliki borac. Nakon razvoda od nje se očekivalo da se povuče i pomiri sa odlukama donesenim umesto nje. To što nije pristala i što se borila ostaje joj u amanet.

Zato je važno pobrojati njene doprinose srpskoj kulturi i narodu jer oni nisu zanemarljivi i po njima treba pamtiti „prvu sprsku kraljicu posle Kosova“. Recimo, u toku Prvog svetskog rata organizovala je dobrotvorne akcije za pomoć srpskoj vojsci, a i novčano ju je pomagala. Da je umela da plemenito odreši kesu kad treba pokazalo se i kada je nakon smrti kralja Aleksandra nasledila celokupnu imovinu dinastije Obrenović. Poklonila ju je beogradskom Univerzitetu. Nakon njene udaje u Beogradu je osnovano Žensko društvo i ženski list Domaćica, kojima je ona bila zaštitnica. Osnovala je i Žensko udruženje za nacionalnu domaću radinost, a i Viša devojačka škola bila je pod njenim pokroviteljstvom.

Ipak, teško ćemo govoriti o „nadmajci“ i presvetoj mučenici jer je Natalija bila, kao i svako ljudsko biće, puna krupnih mana i sitnih greha. Ovo bi zaista zvučalo kao narodnjak! Zato ćemo dodati: Natalija je pre svega kraljica koja je dosta učinila za svoj narod i ozbiljno shvatala odgovornost vlasti. Ili bar ozbiljnije od kralja Milana!

Milan je 1893. podvio rep i došao da traži oproštaj i, kad je već tu, i pare. Natalija je plemenito popustila i ponos i kesu. Na kraju smo dobili pravu farsu! Reklo bi se da su zaslužili jedno drugo.

A sama Natalija je najbolje sročila svoju sudbinu:

"Život nije večni ljubavni duet; da li je to bio san o sreći ili promašeni roman?"

Dakle, ne narodnjak i ne žitije. Samo život, ostalo su glasine.

A gde ima dima ima i vatre. I to kakve!

izvor

 or 

Gustave Flaubert: Piščeva ispovest

Mi pisci koji stalno visimo na našoj umetnosti u dodiru s prirodom, skoro bi se reklo, samo putem imaginacije i zbilje bi nam bilo potrebno, ponekad pogledati mesec ili sunce. Dugim, nevinim gledanjem u naše se srce uvuče životni sok stabla. Kao ovce, koje po livadi pasu stolisnik pa im je meso zbog toga ukusnije, naš će duh prožeti okus prirode, ako ga dobro okupamo u njoj. Jedva da je nedelja dana kako mirno živim i na naivan način uživam u svemu što vidim. Na početku odmora osećao sam samo zbunjenost, onda sam se rastužio i dosađivao se: i sad, kad mi je dobro, moraću otputovati. Mnogo pešačim, sa slašću se naprežem, i ja koji nisam podnosio kišu malopre sam se smočio do kože i čak se nisam ni uzbudio, i ako odem opet ću biti tužan: to je moja strana priče. Da, moje ja i moje uspomene ipak se postepeno odljube od mene. Trska koja povremeno udara po mojim cipelama, kad se vraćam kući preko dina, mnogo me više zanima nego sva moja stara sanjarenja. (Gospođa Bovary je od mene tako daleko, kao da nikad nisam o njoj ni retka pisao!)


   

Ovde su veliki unutrašnji obračuni zarobili moj um i evo rezultata ova četiri dokone nedelje: oprostio sam se od svega što je lično, intimno i relativno. Odustao sam i od starog plana da jednom napišem svoja sećanja. Ne zanima me ništa više što je u vezi s mojom ličnošću. Već ne vidim lepima ni mladenačka oduševljenja, mada ih uljepšava perspektiva sećanja, i u bengalskoj vatri stila otprva izgledaju divnima. Čemu sve to? Sahraniću sve i neka ništa ne uskrsne. Čovek nije više od jedne buhe, naše radosti i boli se trebaju pročistiti u našim delima – u oblacima ne prepoznajemo rosne kapi koje je zraka sunca bacila gore. Isparite zemaljske kišne kapi, suze prošlih dana i dižite do neba goleme svodove po kojima hoda sunce.

Sad me zaokupljaju metamorfoze. Hteo bih napisati sve što vidim, ali ne tako kako vidim, nego u potpunosti. Ne bih bio sposoban tačno ispričati ni najsjajniji stvarni događaj i njega bih trebao urediti.


    


Ništa ne pisati i sanjariti o lepim stvarima (kao što ja sad činim) zbilja je drago zanimanje. Ali kako skupo plaćamo kasnije ove slasne zabave! A zapravo sam mogao već naučiti (ali mene ništa ne opameti). Gospođa Bovary, koja je krenula kao izvrsna vežba, kasnije kao reakcija, imaće na mene možda tužan efekat jer mi je konačno ogadila svakodnevne teme (iako je to slaba i glupa stvar). Upravo zbog toga tako teško pripremam ovu knjigu, svoje likove mogu zamisliti samo s velikim, velikim naporom i toliko sam ih se zasitio da sam jedva u stanju učiniti da govore. Ali, ako nešto pišem krvlju onda to ide jako brzo. Međutim, opasnost je upravo u tome. Kad čovjek piše o sebi, rečenica može zvučati i ritam imati zamaha; lirske prirode već i onda proizvedu utisak, ako prate svoju prirodnu sklonost; međutim, nedostaje jedinstvo, na svakom su koraku ponavljanja, fraze i banalne uzrečice. Ako pak pišemo o zamišljenom predmetu, onda svaki detalj mora proisteći iz plana djela, onda i najsitniji zarez ovisi o nacrtu cjeline. I piščeva se pažnja stalno udvostručuje: ne smijemo izgubiti iz vida horizont, s druge strane moramo gledati i pod noge…

   



Preuzeto iz: Antologija humana, Bela Hamvas, Zagreb, Sipar, 2005.

S mađarskog prevela: Jadranka Damjanov

Seamus Heaney: Zanimljivi slučaj Nerona, Čehovljev konjak i zvekir

U Belfastu, jedne večeri 1972. godine, trebalo je da se nađem sa prijateljem, pevačem Dejvidom Hamondom. Trebalo je da se sastanemo u studiju za snimanje, kako bismo za zajedničkog prijatelja u Mičigenu snimili traku sa njegovim pesmama i mojom poezijom. Traka je trebalo da bude znak sećanja na zabavu na kojoj smo melodije i strofe, sjedinjene, veoma uverljivo izrazili, a kojoj je prisustvovao i pomenuti prijatelj iz Mičigena. Prilika je bila silno zabavna, a sama svrha trake bila je da promoviše, i u smislu poezije i u smislu muzike, tu sreću i ekspanzivnost radi kojih pesama pre svega i postoji.

Tom prilikom, međutim, nismo snimili traku. Dok smo bili na putu ka studiju, u gradu se desilo više eksplozija i odasvud su odjekivale sirene ambulantnih i vatrogasnih kola. Izveštavali su o nastradalima. Izvesna prikrivena srdžba bila je očigledna iza uslužnosti ljudi iz obezbeđenja BBC-a, koji su nas proverili i pustili da uđemo. Unutra se nije osećalo ništa od svega što se desilo. A ipak se neumoljivo, neutešno zavijanje hitne pomoći nastavilo.

Bila je to muzika naspram koje je gitara, koju je Dejvid raspakovao, ostavila mali utisak. Zapravo toliko mali, da je i sama pomisao o pevanju dok drugi pate izgledala kao uvreda njihovoj patnji. On nije mogao da pusti glas u tom ponižavajućem trenutku. Spakovao je gitaru i obojica smo se odvezli u upropašćeno veče.

Počeo sam ovom pričom zato što dramatizuje tenziju koja je u podlozi mnogih eseja u ovoj knjizi. To je tenzija na koju su svi umetnici osetljivi, na način na koji su osetljiva deca u suprotstavljanju roditeljima. U tom slučaju pesnik je dete, a roditelji su Umetnik i Život. Umetnost i Život uzimaju učešća u oblikovanju svakog pesnika i treba ih oboje voleti, poštovati i slušati. Pa ipak, oni su često u konfliktu, i zbog tog sukoba pesnik neprestano i saosećajno pati. Pesnik, ili pesnikinja, počne osećati da bi izbor između to dvoje, jednom zanavek učinjen, sve upropastio. Duboko unutra, naravno, postoji sigurna svest da takva rešenja nisu moguća, ali probuđeni um stalno teži raščišćenoj podaničkoj vernosti bez komplikacija i ambivalentnosti.

Možda Umetnost i Život zvuče pomalo udaljeno, pa melodramatizujmo stvar još više i nazovimo ih Pesmom i Patnjom. Ono što smo Dejvid Hamond i ja iskusili na najneposrednijem i najočiglednijem nivou, bilo je osećanje da pesmom izdajemo patnju. Pođimo još dalje, do jedne arhetipske premda karikaturalne situacije: da smo svirali i pevali i recitovali, poveli bismo se za primerom pevača i svirača Nerona, koji zloglasno gudi dok je Rim u plamenu. Još od onda se Neronov postupak smatra primerom ljudske neodgovornosti i bezosećajnosti; konvencionalno, to predstavlja odstupanje od nagonske potrebe koju oseća ljudsko biće u takvim prilikama – da oplakuje, ako već ne pokuša da spreči sudbinu pogođenog; načelno, to znači zastupati postupke koji su frivolni do drskosti i beskorisni do bezobrazluka. Sva je prilika da niko nema lepih reči za Nerona. I niko, izgleda, ne može kriviti Hamonda i mene što smo zanemeli u dosegu zvuka sirena: pevati i govoriti poeziju u onim uslovima bilo bi kažnjivo prepuštanje uživanju.

Ali, da li bi zaista bilo tako? Zašto bi radosna afirmacija poezije i muzike ikada predstavljala uvredu života? Jedan od odgovora je, svakako, u samodopadanju i izolovanju od stvarnosti begom u pesmu ili u neku drugu umetnost, što u svojoj suštini sadrži uvredu. Ovakva percepcija – mistifikacija u kakvu se umetnost može upustiti – notorno je sprovedena kod pesnika koji su iskusili ponor između stvarnosti i retorike u rovovima Flandrije tokom Prvog svetskog rata, i od tada postaje sumnjiva ona bleštava i ničim ometana uverenost o podudaranju istinitog i lepog.

Locus classicus svega to su život i poezija Vilfreda Ovena, mladog engleskog pesnika koji je poginuo na frontu 1918. Još od kada je Edmund Blanden objavio izdanje njegovih pesama i svoja sećanja na Ovena, 1931, duh ovog hrabrog i nežnog pesnika pohodi pozadinu literaturne svesti kao neka vrsta izazova. Taj je izazov jednostavno izrazio Džefri Hil ovim stihovima:

Mora li čovek stati iza onog što piše
kao što stoji uz logorski ležaj ili uz svoje oružje
ili uz nervno skrhane drugove dok padaju i plaču?


Činjenica da je Hilovo pitanje izraženo terminima rečnika Prvog svetskog rata celu stvar čini tim umesnijom. Da li bi trebalo pisati nešto za šta niste spremni da živite, ili, in extremis, da umrete? Šta je Horacije mislio kada je pisao reči dulce et decorum est pro patria mori? Slatko je i pravo za otadžbinu mreti. Šta, pita Oven, još jarosnije, šta misli pesnik dvadesetog veka koji ponavlja ovu utešnu i mistifikatorsku frazu sa bezbedne udaljenosti od fronta, gde se odigrava istinsko umiranje? Njegove pesme su pre pogrdne nego utešne. One su napisane iz šoka obmane u koju se izvrgao konvencionalni umetnički izraz – u ovom slučaju izraz uverenja da je umreti za otadžbinu lepo. U predgovoru koji neće ugledati svetlost dana sve do njegove vlastite smrti, samo nedelju dana pre primirja 1918, Oven je potvrdio da njegove pesme nemaju ništa sa tom samozadovoljavajućom verzijom lepog, koju sa omalovažavanjem naziva Poezijom. Čitava stvar je strasno antiherojska:

Ova knjiga nije o junacima. Engleska poezija još nije
kadra da govori o njima.
Niti o herojskim delima, ni o državi, ni o čemu što se
slave tiče, časti, moći, veličanstva, ili vlasti,
osim o Ratu.
Pogotovo nemam ništa s Poezijom.
Moja tema je Rat, i sažaljenje nad ratom.
Poezija je u samilosti.
Ipak, ove elegije nisu za ovaj naraštaj, jer nisu utešne.
Mogu biti tek za sledeći. Sve što pesnik može danas
da učini, jeste da upozori. Zato pesnici moraju biti
istinoljubivi.

A šta tačno ta istinoljubivost zahteva, možemo videti u njegovom silovitom nasrtaju na otmenu citadelu engleskog pastoralnog stiha, u stihovima poput ovih:

Kad bi u nekom zagušljivom snu i ti mogao da stupaš
Za tom zapregom gde smo ih nabacali, iza tih teretnih kolica
I bele, od boli prevrnute oči da im gledaš,
Đavoljim grehom obuzeta njihova klonula lica,
Kada bi čuo krv, pri svakom trzaju niz cestu neravnu
Kako krkljajući iz penom zagušenih pluća teče,
Gorku kao prežvakanu, kao rak ogavnu
Kukavnu, neprebolnu ranu što im nevine usne peče,
Prijatelju moj, ne bi osećao takvu slast
Dok govoriš deci čija duša očajničkom slavom gori
Tu staru laž: Dulce et decorum est
Pro patria mori.


Oven je tako stao iza onoga što je pisao, do te mere da izgleda kao da potire granicu između umetnosti i života: ono što bismo mogli nazvati njegovom nepovredivošću jeste polje sile koje odbija nešto tako povlašćeno kao što je književna kritika. Njegove pesme imaju snagu ljudskog svedočenja, mučeničkih relikvija, tako da svako nametljivo uplitanje estetike osećamo kao neprikladno. One se do te mere odlučuju za istinu da razmatranje lepote izgleda nevažno. To sam, sećam se, veoma živo osetio kada sam predavao poeziju na Kraljičinom koledžu, pre dvadesetak godina. Deo mog zadatka bio je da uverim studente u moć i nepatvorenost poezije, pa je Prvi svetski rat poslužio kao divan primer razdoblja u kome su pesnici sudelovali u životu svoga vremena kao delotvorni i herojski likovi. Oven je bio protivnik ratnom nasilju, bio je protiv svetogrdnog traćenja ljudskih života; po svojoj prirodi bi trebalo da bude pacifista koji zbog uverenja odbija da ratuje. A opet, dok je uistinu uvežbavao ljude i predvodio ih u smrt, ponašao se suprotno svojoj ličnoj svesti, i sve to zato da bi dosegao ono što naziva višim ciljem, naime buđenje opšte svesti. Istinski pesnici moraju da budu istinoljubivi. Sve što pesnik može danas da učini jeste da upozori. A ovi imperativi mogli bi se ostvariti samo ako pesnik koji upozorava ili govori svoju istinu čini to sa autoritetom iskustva, sa potvrdom o vojevanju iza sebe. Oven je stoga trpeo teret izvođenja onoga što većina ljudi smatra patriotskom dužnošću koja se ne dovodi u pitanje, upravo zato da bi stekao pravo da tu dužnost dovede u pitanje. On je trpeo ono što osuđuje kako bi mogao da osudi to što trpi: zadobio je pravo na svoje stihove ustajući iz rovova na liniji fronta[1], pa niko ko je čitao Ovenove pesme i pisma ne može potceniti traumu, hrabrost u duboku bol kojima su plaćeni.

Nije teško, stoga, obožavati ovog pesnika kao neku vrstu svetačke figure, žrtve, žrtvenog jagnjeta, paradoksalno nežnog čoveka nasilja, sa mitraljezom u jednoj ruci i sa mea culpa u drugoj. I sanjareći tako o njemu kao o neustrašivom liku kraj čijeg se moralnog bića mi ostali osećamo kao moralne senke, izgleda kao drskost početi nešto što sam činio na onim predavanjima pre dvadeset godina – stavljanje pejorativnih primedbi na preteranu žestinu prideva i imenica u Ovenovim stihovima koje sam naveo. Tu se, nanovo, javlja onaj presudni momenat sukoba umetnosti sa životom. A onda se, opet, umetničko razmatranje, potreba za zahtevanjem verbalne suzdržljivosti, čini kao trivijalno cepidlačenje s obzirom na to što leži iza reči. Bilo kako bilo, ja nisam samo vodio računa o tome da studenti shvate društveno-političko svedočenje pesnika, već sam se bavio i onim što je isto onoliko umetnički dobro koliko i univerzalno istinito. A činilo mi se da je upravo Dulce et decorum est, pesma na koju su bili prijemčivi, primer na kojem sam im mogao ukazati na problem neumerenog pisanja. Da li Oven ovde preteruje? pitao bih. U samo pet stihova imamo obuzetost đavoljim grehom, krkljanje, penom zagušena pluća, gorko kao prežvakano, kukavne, neprebolne rane. Nije li malo preuporan? Pomalo izričit? Koliko god se osećao podlim zbog ovakvih uplitanja, osećao sam i da je pravo postaviti takva pitanja. Ipak, bila je očigledna nesrazmera između tog cepidlačenja koje sam primenjivao u kritici i one teške cene koju je pesnik platio emocionalnom i fizičkom patnjom da bi pesma živela.

Vilfred Oven, i ostali poput njega u rovovima Flandrije, nalaze se među prvima koji pripadaju onom tipu pesnika što se sve češće pojavljuje u analima književnosti dvadesetog veka, i koji se kao optužujuća figura nazire nad svakim pesnikom koji je od tada išta napisao. Sažeti naziv za taj tip je pesnik kao svedok i on predstavlja solidarnost poezije sa osuđenima na propast, sa obespravljenima, žrtvovanima, zapostavljenima. Svedok je svako ko je pobuđen da kaže istinu, a poistovećivanje sa potlačenima nužno postaje sastavni deo samog čina pisanja.

Takva je, svakako, bila i tragična sudbina nekolicine pisaca u Sovjetskom Savezu i u zemljama Istočnog bloka, usud da osećaju taj poziv na svedočenje, da ga osećaju do krajnosti nepoznate većini ostalih. Ipak, dovoljno je setiti se Sorlija Maklejna, škotskog gelskog pesnika, i agonije koju je 1930. preživljavao u dilemi treba li ili ne treba, kao socijalista i kao pesnik, da uzme učešća u Španskom građanskom ratu tako što bi se pridružio Internacionalnim brigadama, pa da shvatimo da nema pesnika pošteđenog svesti o velikim uzorima. Čak ni zaklon marginalne otadžbine na Hebridskim ostrvima, ni zaklon manjinskog jezika nisu van dohvata zahteva vremena. Maklejn je osećao da su njegovo pravo da izrazi svoj lirski dar i njegova dužnost prema bednima u svetu uzajamno povezani. Granica između pesme i patnje mogla bi se zbrisati tako što će pesnik pokajnički počiniti pesmu.

Potpuno je shvatljiva ovakva psihologija, koja se pojavljuje na delu i u slučaju Čehova, kada je 1890-ih posetio kažnjeničku koloniju da bi zabeležio uslove pod kojima žive zatvorenici, kako bi živeo i razgovarao sa njima, a onda napisao knjigu o svojim iskustvima. Tako je Čehov stekao pravo da piše imaginarno, iskupio slobodnu radost svoje proze činjenicama svog sociološkog izveštaja. Nije bez značaja što je svoje putovanje nazvao dugom medicini, izneveravajući za njega karakterističnu skromnost i prorokujući moderno osećanje krivice vezano za sam čin kreativnog pisanja. Očito je time odao poštu medicinaru u sebi, kao nekome ko ima pravo na mesto pod suncem, dok pisac mora to mesto da zaradi, da zasluži pravo na luksuz bavljenja svojom umetnošću. Sve je to lepo osvedočeno prizorom Čehova koji se, svoje prve noći na ostrvu-zatvoru Sahalinu, opija bocom konjaka.

Mesecima pre toga, u Moskvi, prijatelji su mu bili zapanjeni i pri samoj pomisli na njegovu nameru da preduzme to užasno putovanje. Sahalin je tada bio neka vrsta Đavoljeg ostrva na koje je talog ruskog društva, kriminalci i izrodi svih vrsta, bio prognan skupa sa svima onima kojima društvo nije htelo da se bakće, i sa političkim zatvorenicima i agitatorima. Uprkos svom sveže otkrivenom mestu pod suncem kao što su umetnički i društveni uspeh, Čehov je ostao odlučan u nameri – po moskovskim literatama čak neobično odlučan – da sprovede do kraja tu ekspediciju. Bilo je to samo delimično zbog njegovih svesnih uverenja i neophodnosti rada za dobru i pravednu budućnost, a delimice, bez sumnje, usled nesvesnog poistovećivanja dela sebe sa svojim dedom – kmetom. Ta potčinjena senka njegovog bića jeste ono sa čim je bio prinuđen da se bori i što će, nadao se, sahraniti na ostrvu Sahalin. Jednom prilikom je izjavio da je iscedio i poslednju kap robovske krvi iz sebe i probudio se najzad kao slobodan čovek. Eto, ako hoćete, i svesne izjave o njegovoj nameri. To bi značilo da putovanje u Sahalin predstavlja polusvesni egzorcistički ritual isterivanja robovskog iz svoje krvi, istinsko postizanje duševne i umetničke slobode; težnja za unutarnjom slobodom, osećanjem da si u pravu, kako će to nazvati njegov sunarodnik, Osip Mandeljštam, četrdeset godina kasnije.

U svakom slučaju, na opšte čuđenje i pometnju prijatelja iz prestonice, Anton Čehov je preduzeo svoj dugi put do tamnica Sahalina, u leto 1890, a kao oproštajni poklon ti isti prijatelji dali su mu bocu konjaka. On ju je sačuvao tokom čitavog napornog, šest nedelja dugog putovanja kočijama i brodom, da bi je otvorio i popio prve noći na ostrvu. Često sam razmišljao o tom simboličnom trenutku: pisac koji uživa u konjaku boje jantara udišući opojno isparenje, taj dah raskoši, usred smrada tlačenja i muzike okrutnosti – na Sahalinu je mogao doslovno čuti zveket osuđeničkih lanaca. Uzmimo da konjak nije samo dar prijatelja, već da predstavlja i dar njegove umetnosti, pa ćemo dobiti sliku zadovoljenog pesnika: opravdan i nepostiđen patnjom koja ga okružuje, ne preza od odgovornosti.

I kod Čehova, i kod Ovena, i kod Sorlija Meklejna, nalazimo impuls da uzvise istinu nad lepotom, da prekore suverena pozivanja umetnosti na svoja prava, karikirana likom Nerona, pevača i svirca potpuno zanetog svojim melodijama dok grad oko njega bukti. Oni su primer postiđenosti simbolizovane odbijanjem Dejvida Hamonda da peva, jer bi pevanje pesnik mogao smatrati manifestacijom slobodnog talenta u prisustvu neslobodnih i povređenih. Kada kažem slobodnog talenta, mislim da lirska poezija, koliko god odgovorna bila, uvek sadrži sastojak izvesne nesputanosti. U samoj srži nadahnuća ima nečeg od klicanja i nečeg od dangubljenja. Nekakvog osećanja oslobađanja i izobilja, što je antiteza svakom stanju ograničavanja i lišavanja. To je razlog zbog kojeg, psihološki, lirski pesnik oseća potrebu za potvrdom u svetu koji je napadno pun ograničavanja i lišavanja.

Ta neugodnost pesnika zbog artificijelnosti njegove umetnosti nigde nije očiglednija nego u posleratnoj poeziji Istočne Evrope, posebno u poljskoj poeziji. Ako je Vilfred Oven, u relativno nevinim rovovskim uslovima, mogao osetiti da je poezija uvreda – Pogotovo nemam ništa s Poezijom – koliko se uvredljivom ona morala činiti Poljacima koji su preživeli užase nacizma i holokausta, kao i sovjetskog cinizma. Oni su bili sposobni jedino za anti-poeziju. Po rečima Zbignjeva Herberta, sadašnji zadatak pesnika jeste da spasi iz brodoloma istorije bar dve reči, bez kojih je sva poezija samo prazna predstava značenja i pojava, naime: istinu i pravdu. Nije nikakvo čudo što Zbignjev Herbert piše liriku čija je tobožnja funkcija svečano odricanje od kvaliteta sveukupnog lirizma. Pesma se zove prosto Zvekir i ustaje u ime prizemljivanja života, a protiv mušičavih, ponesenih fantazija umetnosti. Međutim, Herbert je spreman i da prizna umetnosti njena prava, ali obogaćena saznanjem njenih ograničenja. Idi s mirom, kaže njegova poezija. Uživaj u poeziji sve dok je ne počneš koristiti da umakneš stvarnosti. To razrešava grehova i pesnika i publiku podjednako, pod uslovom istinske pokore, to jest svečanog odricanja od poezije kao samozadovoljavajućeg ukrasa. Drugim rečima, sklon sam mišljenju da bi nas Herbert, da je bio sa nama u studiju 1972, ohrabrio da ostanemo i snimimo traku.

Zar ne vidimo da pesma i poezija samo pridodaju svemu dobrom na svetu? mogao bi nas pitati. Zar se ne možemo setiti primera Mandeljštama, raspevanog u staljinističkoj noći, kako afirmiše suštinu ljudskosti poetskim činom protiv neljudske tiranije koja ga je primoravala da peva ode ne samo Staljinu nego i hidroelektranama? Nasuprot zadatim propagandnim temama, suštinu lirske poezije, od kojih nije odustajao Mandeljštam, predstavljala je nenadana radost biti ono što jesi. A za pesnika je, prema tome, suštinsko ono stanje u kojem on ne robuje nikakvoj partiji ni programu, već je istinski i slobodno i potpuno sam svoj gospodar. Za razliku od Čehova koji je pisao u ime zatvorenika, ili od Ovena koji je imao da saopšti mesijansku, društveno iskupiteljsku poruku, Mandeljštam nije imao neposredni društveni cilj. Izraz je sam po sebi bio samopotvrđujući i stvaralački, poput prirode.

Po Mandeljštamu, na pesniku je odgovornost da dozvoli sebi da se izraz uobliči u njemu na način na koji se kristali stvaraju u hemijskim rastvorima. Pesnik je sasud ispunjen rečima. On je pre odgovoran pred zvukom nego pred državom, pred fonetikom nego pred petogodišnjim planovima, pred etimologijom pre nego pred ekonomijom. Mandeljštam je želeo da se prepušta svojim stvaralačkim procesima bez uplitanja autocenzure ili nametanja sovjetske pravovernosti. Za njega je poslušnost pred poetskim impulsom značila slušati savest; lirika je stvorila radikalnog svedoka. Čak i ako smo u međuvremenu postali svesni uslovne prirode jezika, načina na koji on govori o nama koliko i mi govorimo njega, suština ostaje: Mandeljštamovo svedočanstvo o nužnosti onoga što on naziva slobodnim pisanjem, makar i po cenu vlastite smrti; o umetnosti poezije kao o nepodjarmljenom, nedidaktičkom, ni od kakve partije diktiranom, nadahnutom činu.

Ako, dakle, Oven zagovara umetnost koja prekoreva lepotu u korist istine, Mandeljštam, po jednako visokoj ceni, ponovo podupire kitsovsku postavku da lepota jeste istina, a istina lepota. On osvetljava put kojim se ne samo reči istina i pravda mogu izbaviti iz istorijske katastrofe, već takođe i reč lepota: on je opomena da čovečanstvu služi samo čista poetska vernost prvobitnom biću svih reči, nepokolebljivoj postojanosti njihove govorne artikulacije. Mandeljštam je umro zato što nije mogao da obuzda poriv da peva na svoj način. U njegovom glasu nije bilo antikomunističkih osećanja, ali bez obzira na to, zato što nije mogao da menja svoju melodiju prema zakonima Kremlja, predstavljao je pretnju tiranskoj moći i morao je da ode. Stoga on predstavlja delotvornost pesme po sebi, simbol pesnika kao snažnog zvučnog vala; predstava o onom tonu soprana od kojeg prsne čaša odslikava način na koji čist umetnički izraz može stvoriti pukotinu u kalupu zvanične istine totalitarnog društva.

U ovoj knjizi često se pozivam na Mandeljštama i druge pesnike iz zemalja Istočnog bloka. Stalno se vraćan na njih, jer u njihovoj situaciji ima nečega što ih čini posebno privlačnim čitaocu čije je formirajuće iskustvo velikim delom irsko. Postoji izvestan zajednički aspekt poremećenosti u različitim svetovima koje naseljavaju, a jedan od izazova sa kojima su suočeni jeste vodozemski opstanak: i u sferi vremena u kome živimo, ali i u sferi moralnog i umetničkog samopoštovanja; izazov smesta prepoznatljiv svakome ko živi uz užasne i ponižavajuće činjenice istorije Severne Irske poslednjih decenija.

Relativan izostanak irskih tema u ovom izboru eseja ne znači nedostatak interesovanja za ono što se događa u domaćoj poeziji i za ono što je od toga napravljeno. Književni i politički diskurs je stvoren, kulturna rasprava ne prestaje, mada mnogo toga prevazilazi dela pesnika, dramskih pisaca i romanopisaca, koji su bili sudeonici u njima i njihovi čelnici više od četvrt veka. Kao posledica toga, rasprava se probija kroz mnogo šta što je već, u početku, bilo, dèja entendu. Kada su Džon Hjuit i Džon Montegju, primerice, obilazili Severnu Irsku 1970, sa programom čitanja svojih stihova koji su nazvali Varalica i Onaj koji govori gelski, činjenica da je to bila turneja Umetničkog saveta, i k tome taj dosadan naslov, već govore o određenom poboljšanju lokalnih uslova. Jednosložna reč gel[2] bila je ulaznica u zvanični jezik Alster sindikata, i izvesnu gelsku dimenziju sindikata – nešto što je bilo tabu u šest grofovija Lorda Brukbaroua, gde sam odrastao 1940-ih i 1950-ih. I zaista, taj program je simptomatičan za tadašnji opšti pokušaj da se rešenje nađe u konceptima kao što su nasleđe, tradicija i istorija, utakmicom u zatvorenim arenama kulture i politike. Bilo je to ulepšavajuće, na neki način čak istinito, ali kao što su svi, uključujući i pesnike, znali, to nije bila cela istina.

Poput ostalih članova populacije, mladih i starih, i pesnici su znali rezultat. Sektaške predrasude, diskriminacija na poslu i kod kuće, izborni zakon većine, podeljeno shvatanje policije kao paravojne sile – sve je to prepoznato kao osude vredno, ali valja biti pošten i reći da su sredinom šezdesetih godina postojala obostrana očekivanja da sve pođe nabolje. Očito da stara garda ne bi lako prepustila svoju prevlast niti menjala svoje načine, ali uz aktivniji i glasniji Pokret za ljudska prava na poslu i uz manje napadnog šepurenja novih sindikalnih političara, mogli bismo polovično verovati u početak evolucije ka pravednijoj unutrašnjoj ravnoteži.

Mislim da su pisci moje generacije videli sebe kao neku vrstu kvasca. Sama činjenica da se sprema književna akcija predstavljala je novo političko stanje, a pesnici nisu osećali potrebu da se obraćaju posebno politici, smatrajući da je baš tolerantnost i istančanost njihove umetnosti ono što moraju suprotstaviti konstantnoj netoleranciji javnog života.

Kada smo Derek Maon, Majkl Longli, Džejms Simons i ja objavljivali svoju prvu knjigu, Pezli je već uveliko sektaški jadikovao, a ministarstva Severne Irske redovno su gnjavila atavizmom orindžista za Dvanaesti juli. Netrpeljivost od koje se kosa dizala na glavi, iznošena je u štampi kao nešto prirodno, a ne kao nešto što bi trebalo komentarisati. U svemu tome nije bilo ničega što bi trebalo raskrinkati budući da je sve bilo potpuno neprikriveno. Pre bi se reklo da je takvo stanje trebalo prevazići, i u iskušenju sam da taj sindrom posmatram u svetlu Jungove teze da se nerešivi konflikt rešava njegovim prerastanjem, razvijanjem u tom procesu novog nivoa svesti. Takav razvoj zahteva od čoveka uzdržanost emocija:

Naravno da čovek oseća afekat i da ga taj afekat muči, ali on istovremeno poseduje i višu svest koja ga sprečava da se poistoveti sa svojim afektom, svest koja afekat posmatra kao objekat i koja je u stanju da kaže: znam da patim.

Afekat znači uznemirenost, krajnost na emocionalnom toplomeru koja preti sužavanjem svesti i njenih dometa da odgovori samoj uznemirenosti. U ovom slučaju afekat je proizašao iz ogorčenosti onih koji su tada nastanjivali Severnu Irsku i negovali svoje starosedelaštvo. Do šezdesetih godina, po Jungovom scenariju, viša svest se manifestovala u vidu poezije, ideala kome su se okrenuli pesnici kako bi opstali u uslovima zakržljalosti.

Dostignuće pesme je, najposle, oslobađajuće iskustvo. U tom oslobađajućem času, kada lirika otkrije svoje poletno izvršenje i pravovremenost formalnog užitka, dolazi do ispunjenja i iscrpljenosti, dešava se nešto što je podjednako udaljeno i od samopotvrđivanja i od samoponištavanja. Namera nastaje – hitro i nepostojano – kad je pesnik napet u svome biću i oslobođen svakog škripca. Jezik, kojim su toliko dugo u društvenoj sferi vladali obziri i vernost, klanjanje onima što potiču iz manjine ili onima što potiču iz većine, taj jezik je iznenada razvlašćen. On stiče pravo na neusiljenost, i mada nije praktično delotvoran, to još uvek ne znači da je nedelotvoran.

Sledeće stranice stavljaju na probu sve ove pretpostavke o poeziji. One, takođe, pokazuju i bojazan da uzeti sebi pravo sklanjanja u pesmu, znači na neki način poricati iskanje prosjaka pred kapijom. Pisati ove eseje značilo je ublažiti tu brigu i proveriti ono u šta u svakom slučaju verujem: da poezija može biti iskupiteljska i možda iluzorna koliko i ljubav. Ovi eseji u prozi zaokružuju uverenje koje sam pre jedne decenije izrazio u pesmi Pevačeva kuća. Napisao sam je za Dejvida Hamonda, nakon događaja opisanog na početku ovog uvoda, pa bih još jednom naveo njene završne strofe, kao tačku predaha u tačku sa koje ćemo krenuti:

Ljudi su ovde verovali
da duše utopljenika žive u fokama.
U vreme proletnje plime mogle su promeniti obličje.
Volele su muziku i plivale ka pevaču

što je mogao stajati na izmaku leta
u ustima belo okrečenog spremišta
ramena oslonjenog na dovratak, pesme
daleko veslima otisnute.

Kada sam prvi put došao ovamo stalno si pevao
nagoveštaj uboda šaržera
u rafalnom usponu i napadu.
Podigni glas opet, čoveče. Još verujemo onome što čujemo.





(Odabrala i prevela s engleskog Branislava Radević-Stojiljković)



Izvornik: Seamus Heaney, The Government of the Tongue, London, Faber and Faber, 1989.



[1] Posredi je igra homonima: engl. lines, stihovi, ali i prednji rovovi na bojištu (Prim. prev.).

[2] U originalu „Gael“ tj. onaj koji govori gelski, u ovom slučaju irski gelski (prim. prev.).

Jessie Burton, Minijaturistica

Pogreb je trebao biti samotan i tih jer ta osoba nije imala prijatelja. Ali u Amsterdamu reči
su voda, preplave ti uši i ostave hrđu, pa je istočni ugao crkve krcat. Ona sve to promatra iz
sigurnosti horskih klupa, gleda kako cehovnici i njihove supruge prilaze otvorenoj grobnici
kao mravi medu. Ubrzo im se pridružuju činovnici VOC-a i brodski kapetani, namesnici,
slastičari - i on, još s tim šeširom široka oboda na glavi. Pokušava osetiti sažaljenje prema
njemu. Za razliku od mržnje, sažaljenje se može pohraniti i odložiti.

Oslikan krov crkve - jedino što reformatori nisu srušili - uzdiže se nad njima kao prevrnut trup veličanstvena broda. U njemu se zrcali duša grada; iscrtan na pradavnim gredama, Krist-sudac drži mač i ljiljan, zlatni brodski teret reže valove, Devica se odmara na polumesecu. Podignuvši usko sedalo stare drvene klupice pokraj sebe, prsti joj podrhtavaju preko rezbarije na njegovoj donjoj strani. Reljef prikazuje muškarca koji sere vrećicu kovanica, dok mu se licem razvlači bolna grimasa. Što se promenilo, pomisli ona.
Pa ipak!

Čak su i mrtvi danas ovde, nadgrobne ploče skrivaju telo preko tela, kosti u prašini, naslagane jedne preko drugih pod stopalima žalobnika. Ispod tog poda nalaze se čeljusti žena, zdelica nekog trgovca, šuplja rebra pretila uglednika. Ima dolje i malih leševa, neki nisu dulji od hleba. Žena primećuje kako ljudi odvraćaju pogled od takve zbijene tuge, kako se odmiču kad ugledaju sićušan kamen, ali ko bi im to zamerio.
Usred gomile ugleda razlog svoga dolaska. Devojka stoji pokraj otvora u podu, izgleda iscrpljeno, patnja joj se urezala na lice. Jedva da i primećuje  građane koji su došli zuriti.
Nosači hodaju crkvenom lađom noseći kovčeg na ramenima kao kovčeg za lutnju. Po izrazima njihovih lica, reklo bi se da među njima ima i suzdržanih. Pellicorneovo maslo, pretpostavlja ona. Isti stari otrov u duši.
Obično su ovakve povorke vrlo uređena ustroja, gradski oci na čelu, a narod straga, ali danas niko ne mari za red. Možda zato što, pretpostavlja žena, nikad pre ni u jednoj Božjoj kući u ovome gradu nije bilo ovakva tela. Sviđa joj se taj dašak iznimnosti, prkosa. Premda utemeljen na riziku, Amsterdam sad žudi za sigurnošću, za lagodnim životom, i tupo poslušno čuva svoj novac. Trebala sam već pre otići, ne čekati do danas, pomisli. Smrt je došla preblizu.

Krug ljudi razdvaja se, propušta nosače kovčega. Dok ga bez ikakva obreda spuštaju u raku, devojka se primakne rubu. Baci kitu cveća dole u tamu, a negde čvorak zaleprša krilima, penjući se uz vapnom obeljen zid crkve. Na trenutak je skrenuta pozornost, glave se okreću, ali devojka i ne trepne, baš kao ni žena u koru; obe posmatraju latice u padu dok Pellicorne pevnim glasom započinje završnu molitvu. Dok nosači kovčega postavljaju na mesto novu kamenu ploču, devojčina sluškinja klekne uz tamu koja polako biva prekrivena i zajeca. Kad postane jasno da iscrpljena devojka neće
učiniti ništa da zaustavi sluškinjine suze, taj nedostatak dostojanstva biva popraćen coktanjem neodobravanja. Dve žene odevene u svilu koje stoje blizu kora međusobno se došaptavaju. “Zbog takva ponašanja i jesmo ovde”, promrmlja jedna.
“Ako su takvi u javnosti, unutar svoja četiri zida zacelo su kao divlje životinje”, odgovara njezina prijateljica.
“Istina. Ali, što sve ne bih dala da budem muha na jednom od tih zidova! Bzz-bzz.”
Zatome hihot, a žena u horu primeti da su joj ručni zglobovi pobeleli. Sad kad je pod crkve opet zatvoren, a smrt daleko ispod njega, gomila se polako osipa.
Devojka, kao svetica pala s crkvenih vitraža, prijećuje nepozvane licemere. Počinju čavrljati dok izlaze prema vijugavim ulicama, a na kraju za njima kroz lađu u tišini, ruku pod ruku, krenuše devojka i njezina sluškinja. Većina muškaraca vraća se natrag za svoje radne stolove i pultove, jer da bi Amsterdam bio uspešan, valja stalno raditi. Stara izreka kaže da smo do vrha došli žuljevima, ali lenost bi nas mogla vratiti natrag u more. A ovih dana kao da je vodostaj sve viši.

Crkva je opet prazna pa žena iziđe iz kora. Žuri, ne želi da je neko vidi. Stvari se mogu promeniti, kaže, a šapat se odbija od zidova. Došavši do novopoložene kamene ploče, primećuje da je posao zbrzan: granit je još topliji od drugih grobova, a uklesane reči još prašnjave. Trebalo bi biti neverovatno da se ovakvo šta dogodi.
Klekne i posegne rukom u džep da dovrši što je započela. Ovo je njezina molitva, minijaturna kuća dovoljno malena da joj stane na dlan. Unutra je bezvremenski, majstorski izrezbareno devet soba i pet ljudskih obličja. Žena pažljivo spusti tu ponuđenu žrtvu na mesto koje joj je oduvek namenila, ogrubjelim prstima blagoslivljajući hladan granit.
Otvorivši vrata crkve, nagonski se ogledava, pogledom traži šešir široka oboda, Pellicorneov plašt, svilene žene. Svi su nestali; da nije zvuka zarobljena čvorka, mogla bi pomisliti da je sama na svetu. Vreme je da pođe, ali još trenutak drži vrata otvorena za pticu. Sluteći njezin potez, umesto da izleti, ptica odleprša iza propovedaonice.
Zatvorivši vrata za svežom unutrašnjošću crkve, okrene lice suncu i krene od kružnih kanala prema moru. Čvorče, pomisli, ako veruješ da je to sigurnije mesto, onda ja nisam ta koja će te osloboditi.

JEDAN


Sredina oktobra, 1686.
Kanal Herengracht, Amsterdam

Ne poželi slastica njegovih
jer su jelo prevarno.

- Mudre izreke 23:3

Izvana u unutra


Na pragu kuće novopečenoga supruga Nella Oortman podigne pa spusti alku u obliku
dupina, a od glasna zvuka obuzme je nelagoda. Nitko ne otvara, premda je očekuju. Vreme
je bilo unapred dogovoreno, pisma napisana i odaslana, majčino na papiru koji se u poređenju  s Brandtovim skupim pergamentom doimao tankim. Ne, pomisli ona, ovo baš i nije najbolja dobrodošlica, pogotovo s obzirom na prošlomesečni obred venčanja kratak kao treptaj oka - bez cvetnih venaca, bez zaručničkoga kaleža, bez ženidbene postelje.
Nella spusti na stub svoj maleni kovčeg i kavez za ptice. Zna da će posle, kad već bude gore, u sobi, za pisaćim stolom, sve to morati u pismu ulepšati za svoje kod kuće.
Splavarev smeh što odzvanja od opeka nasuprotne kuće navede je da se okrene prema kanalu. Sitan dečarac zaletio se u ženu i njezinu košaru s ribama pa sad napola mrtav sleđ klizi niz široku prednjicu ribaričine suknje. Prodoran krik njezina seljačkoga glasa prodire Nelli pod kožu. “Idiote! Idiote!” vikne žena. Dečak je slep, pipa po prljavu tlu, traži odbeglu naušnicu kao da je srebrna amajlija; prsti su mu brzi, ne boje se na što bi mogli naići. Zgrabi je, zahihoće i otrči s plenom niz puteljak, držeći drugu, slobodnu ruku ispruženu ispred sebe.

U sebi radosna zbog njega, ona uživa u toj retkoj toplini, upija je dok je još ima. Ovaj deo Herengrachta poznat je kao Zlatni zavoj, ali danas je to široko prostranstvo smeđe i nekako obično, svagdanje. No kuće nadvijene nad bljuzgavo-smeđi kanal nešto su sasvim drugo. Dive se vlastitoj simetriji u odrazu na vodi, dostojanstvene i prekrasne, dragulji na ponos ovome gradu. Gore, iznad njihovih krovova, priroda svim silama pokušava da ne zaostane u lepoti pa oblaci boje šafrana i marelice kao da su jeka plena veličanstvenerepublike.

Nella se opet okrene prema vratima koja su sad malo odškrinuta. Jesu li i pre bila? Nije sigurna. Lagano ih gurne, zaviri unutra u hladniji zrak što se diže s mramora. “Johannese Brandte,” zazove glasno, pomalo uspaničeno. Je li ovo igra, zapita se. Čekaću ovde do januara. Njezina papiga Peebo Šuška vrhovima pera o rešetke kaveza, a njegov tihi cvrkut ne zvuči isto na mramoru. Čak i sad utihli kanal iza njih kao da je zadržao dah.

Zagledavši se dublje u sene, sigurna je u jedno: neko je posmatra. Ma hajde, Nella Elisabeth, kaže sama sebi i zakorači preko praga. Hoće li je novopečeni suprug zagrliti, poljubiti je ili se samo poslovno rukovati s njom? Ništa od toga nije učinio na venčanju, tamo pred članovima njezine malobrojne porodice i gde nije bilo baš nikoga od njegovih.
Da mu pokaže da su i devojke sa sela dobro odgojene, sagne se i izuje cipele - meke, kožnate, najbolje koje ima, naravno - premda, zapravo, i ne može reći koji je smisao te geste. Dostojanstvo, rekla joj je majka, ali dostojanstvo je tako neudobno. Odbaci cipele na pod, nadajući se da će buka privući nekoga, ili ga možda oterati. Majka kaže da ima odveć bujnu maštu, zove je “Nella s glavom u oblacima”. Nepomične cipele leže nimalo dramatično, a postigla je samo to da se oseća glupo.

Vani se dovikuju dve žene. Okrene se, ali kroz otvorena vrata vidi samo leđa jedne od njih, onu koja bez šešira, zlatokosa i visoka odlazi prema posljdnjim zrakama sunca. Nellina je frizura olabavila od putovanja iz Assendelfta: povetarac je oslobodio nekoliko tankih pramenova. Znajući da će, zatakne li ih za uho, ostaviti utisak da je nervoznija nego što jest, a to ne bi mogla podneti, ostavi ih da je škakljaju po licu.
“Zar ćemo imati menažeriju?”

Iz tame hodnika iznenada dojedri siguran glas. Koža joj se naježi jer iako je imala pravo, ipak ne može sprečiti trnce. Gleda kako iz sene nešto klizi: ispružena ruka - u znak pobune ili pozdrava, teško je reći. Žena, visoka i vitka, odjvena u najcrnje crno, s belim savršeno uškrobljenim i izglačanim oglavljem. Svaki je pramen na svome mestu, a oko nje oseti se jedva primetann, vrlo neobičan miris muškatnog oraščića. Oči su joj sive, usta ozbiljna. Koliko već dugo stoji i gleda? Peebo zacvrkuće.

“Ovo je Peebo”, odgovori Nella. “Moja papiga.”

“Vidim”, kaže žena, gledajući svisoka u nju. “Odnosno čujem. Pretpostavljam da nisi donela još i druge zveri?”

“Imam i psića, ali ostao je kod kuće...”

“Dobro. Uneredio bi nam sobe. Izgrebao drvenariju. Ti maleni psi imaju temperament Francuza i Španaca”, primije žena. “Frivolni su kao i njihovi vlasnici.”

“I izgledaju kao Štakori”, dobaci drugi glas odnekud iz hodnika.
Žena se namršti i nakratko sklopi oči pa je Nella dobro pogleda, pitajući se ko još gleda i sluša taj njihov razgovor. Starija je od mene desetak godina, pomisli ona, premda joj je koža tako glatka.
Žena graciozno prođe pokraj Nelle prema dovratku, samosvesna i umišljena. Nakratko s
odobravanjem pogleda uredno složene cipele pokraj vrata, a zatim se čvrsto stisnutih usana zagleda u kavez. Peebu se od straha našušurilo perje. Nella joj pokuša skrenuti pozornost pozdravom pa je primi za ruku, ali žena se lecne na dodir.

“Imaš snažne kosti za devojku od sedamnaest godina”, kaže.

“Ja sam Nella”, odgovori ona, povlačeći ruku. “I imam osamnaest godina.”

“Znam ko si.”

“Pravo mi je ime Petronella, ali svi me zovu...”

“Čula sam i prvi put.”

“Jeste li vi domaćica?” upita Nella.
Iz sene hodnika dopre loše zatomljen hihot. Žena se ne obazre, gleda van u biserast sumrak, “je li Johannes ovde? Ja sam njegova nova supruga.”

Žena i dalje ćuti.

“Potpisali smo bračni ugovor pre mesec dana, u Assendelftu”, ustrajna je Nella. Čini joj se da nema drugog izbora nego ustrajati.

“Moj brat nije kod kuće.”

“Brat?”

Opet kikot iz sene. Žena pogleda Nellu ravno u oči.
“Ja sam Marin Brandt”, kaže kao da bi Nella trebala to shvatiti. Marinin je pogled postojan i prodoran, ali u glasu joj se čuje tračak posustajanja. “On nije ovde”, nastavi Marin. “Mislili smo da će biti. Ali nema ga.”

“A gde je?”

Marin opet pogleda prema nebu. Levom rukom zatreperi kroza zrak i iz sene blizo stubišta izrone
dva lika.

"Oto" kaže ona.

Muškarac krene prema njima, a Nella proguta slinu, čvrsto se opirući hladnim stopalima o pod.
Ottova je koža tamna, tamnosmeđe boje, posvuda: njegov vrat koji izvire iznad okovratnika, njegove šake i zapešća što vire iz rukava. Njegove visoke jagodice, brada, široko čelo, svaki je vidljivi centimetar njegove kože tamnosmeđe boje. Nikad pre nije videla takva čoveka. Čini se da je Marin promatra i čeka da vidi šta će da učini. Pogled Ottovih velikih očiju ničim ne odaje da je primetio Nellinu neskrivenu opčinjenost. Nakloni joj se, a ona uzvrati, grizući usnu sve dok je okus krvi ne podseti da bi trebala biti pribrana. Primeti da mukoža blista kao ulašten orah i da mu kosa odskakuje od lubanje. Kao oblak meke vune, nije priljubljena uz glavu i masna kao u većine muškaraca.

 “Ja...” kaže ona.

Peebo zacvrkuće. Otto ispruži ruke s parom drvenih klompi na širokim dlanovima.
“Za vaša stopala”, reče.

Naglasak mu je amsterdamski, ali reči izgovara grleno, čineći ih toplima i tekućima. Primajući klompe, prstima mu okrzne kožu. Nespretno navuče povišene cipele. Prevelike su joj, ali ne usudi se to reći; ako ništa drugo, barem više ne stoji bosa na hladnu mramoru.
Posle će pritegnuti kožnate vezice, kad bude na spratu - ako ikad stigne gore, ako je ikad puste iz ovog predvorja.

“Otto je sluga moga brata”, kaže Marin, i dalje je fiksirajući pogledom. “A ovo je
Cornelia, naša sluškinja. Ona će se brinuti za tebe.”

Sluškinja zakorači napred. Malo je starija od Nelle, dvadeset, možda dvadeset jedna godina, i nešto je viša od nje. Cornelia je prikuje neprijateljskim osmehom, odmeravajući novopečenu suprugu, primećujući drhtanje njezinih ruku. Nella se nasmeši, opečena sluškinjinom znatiželjom, pokušava naći nekakve prazne reči zahvale. Napola je zahvalna, napola posramljena kad je Marin prekine.

“Dođi da ti pokažem gornji sprat”, reče. “Sigurno želiš videti svoju sobu.”

Nella klimne, a u Cornelijinim očima nakratko zaiskri nešto što je dalo naslutiti da je
sve to zabavlja. Radostan cvrkut iz kaveza odbija se od visokih zidova. Pokretom zapešća Marin pokaže Corneliji da ptica mora u kuhinju.

“Ali onde je sve pregrijano u pari od kuhanja”, pobuni se Nella. Otto i Marin okrenu se prema njoj. “Peebo voli svetlo.”

Cornelia uzme kavez, njišući njime kao kablićem. “Pažljivo s njim, molim te”, kaže Nella. Marin uhvati Cornelijin pogled. Sluškinja nastavi prema kuhinji, praćena tanašnom melodijom Peebovih zabrinutih cvrkuta.

* * *

Gore na spratu, u prostranosti svoje nove sobe, Nella se oseća sitnom. Marin izgleda samo nezadovoljno.
“Cornelia je izvezla previše”, kaže. “Ali nadamo se da će se Johannes ženiti samo jednom.”

Jastuci s monogramima, nov prekrivač i dva para nedavno osveženih zastora.

“Težina baršuna potrebna je da zaustavi maglu s kanala”, pripomene Marin. “Ovo je bila moja soba”,

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 11,12,13 glava )

Jedanaesta glava


Šta se dogodilo don Quijotu s kozarima.

Kozari ih prijazno dočekaju. Sancho namiri ponajpre Rocinanta i svojega magarca, što god bolje zna, a onda pođe za mirisom koji se širi od nekoliko komada kozevine što se u kotliću na ognju kuhaju. Voleo bi odmah pogledati jesu li već takvi da bi ih mogao iz kotlića premestiti u želudac, ali se okani toga, jer kozari uto maknu kotlić s ognja, pa razastru po zemlji nekoliko ovčjih koža, prostru časom svoj priprosti stol, pozovu njih dvojicu i od srca ih ponude svime što imaju. Posedaju uokolo na ovčje kože šestorica njih, koliko ih bijaše kraj obora, ali najpre nezgrapnom uljudnošću ponude don Quijota neka sedne na valov koji su izvrnuli i njemu namestili. Sedne don Quijote, a Sancho ostane na nogama da ga posluži rožanim žmuljem.

Kad ga gospodar vide da stoji, reče mu:

— Da vidiš, Sancho, kolika je valjalština u skitničkom viteštvu, te kako oni koji njemu kako god služe, lako i brzo postižu čast poštovanje u svetu, želim ja da sedneš ovamo do mene i u društvo
ovih čestitih ljudi, da budeš jednak sa mnom, koji sam tvoj gospodar i prirodni poglavar, da jedeš s mojega tanjira i piješ odakle i ja pijem, jer o skitničkom se viteštvu može ono isto reći što se veli o
ljubavi: da izjednačuje sve.

— Velika vam hvala — odgovori Sancho — ali vam moram reći: kad samo imam što dobro za jelo, pojesću ja to stojećki i sâm samcat, isto onako kao i da sedim pokraj cara, a možda još i bolje.
A da vam istinsku istinu reknem, i bolje meni sladi ono što ja pojedem gdegod u zakutku, bez cifranja i parade, sve ako je suh hleb i crni luk, negoli purani za nečijim stolom, gde moram polako
žvakati, malo piti, svaki se čas brisati, a ne smem, kad mi nadođe, ni kihati ni kašljati, niti išta drugo činiti, što možeš kad si sâm i slobodan. Zato vi, gospodaru, te časti koje mi kanite iskazati, jer sam službenik i pristalica skitničkog viteštva, kao što i jesam kao konjušar vaše milosti — preokrenite u štogod drugo što bi meni bilo draže i korisnije, jer te časti primam ja doduše drage volje, ali ih se
odričem odsad pa sve do konca sveta.

— Uza sve to sedni ti samo, jer ko sebe ponizuje, Bog ga uzvisuje.

Uhvati ga onda za ruku i silom ga posadi do sebe.

Ne razumeju kozari to benetanje o konjušarima i skitnicima vitezovima, pa oni samo jedu i ćute i gledaju svoje goste, koji s velikom milinom i uživanjem gutaju komadine od pesnice. Kad se
pojelo meso, raspu kozari po ovčjim kožama hrpu suha žira, koji je nalik na lešnjak, i metnu onamo pol sira, tvrđeg nego što je odvaljena žbuka. Nije dotle mirovao ni rog, nego je redom često
obilazio naokolo, čas pun, čas prazan, kao vedro na studencu, tako da se začas ispraznila jedna od one dve mešine što su im bile pri ruci. Pošto je don Quijote valjano namirio svoj želudac, uzme on
pregršt žira, zagleda se pozorno u žir i oglasi se ovom besedom:

— Sretnih li vekova i sretnoga li doba što su ga stari nazvali »zlatno«! I ne stoga što bi se zlato, koje se u ovo gvozdeno doba toliko ceni, u ono blaženo vreme bez ikakve muke sticalo, nego stoga što oni koji su tada živeli nisu znali ove dve reči: tvoje i moje. U ono je sveto doba sve bilo zajedničko: za svakidanju se hranu nisi morao nikakvim poslom mučiti, nego samo digni ruku i dohvati je sa snažnoga hrasta, koji te darežljivo nudi svojim slatkim kusnim plodom. Bistri izvori i romon-potoci nude ti u preobilju slatke, bistre vode. Po pukotinama u stenama i u šupljem drveću osnivale su države marljive i razborite pčele, te svačijoj ruci nudile, bez ikakve sebičnosti, obilatu privredu svojega preslatkoga rada. Golemo je plutovo drveće, bez ikakva našeg truda, bogato razdavalo
svoju izdašnu, laku koru, kojom su se počele pokrivati kuće, sagrađene na grubom kolju, jedino da budu zaklonom od nepogode. Onda je bio sâm mir, samo prijateljstvo, sama sloga: još se nije teški
raonik na krivom plugu usudio derati i raskrivati milu utrobu naše pramajke, jer ona je i bez sile iz svojega plodnoga i prostranoga krila nudila svuda da nasiti, nahrani i razveseli decu svoju, koja su
je tada nastavala.

U ono su doba nevine krasne pastirice obilazile od doline u dolinu, s visa na vis, gologlave, a odevene samo toliko koliko je potrebno da se pristojno prikrije što pristojnost traži i doveka će tražiti da bude prikriveno. A nisu se kitile onim čime se danas kite, i što sve poskupljuje od tirskoga grimiza i od svile, mučene na tolike načine, nego su se kitile sa nekoliko zelenih listova, prepletenih bršljanom, a s tim su bile valjda isto tako kitnjaste i doterane kao što su danas dvorske dame s onim retkim i neobičnim pronalascima na koje ih je navela besposlena želja za novotarijama.

U ono su se doba ljubavna čuvstva onako priprosto i prostodušno iskazivala kako ih je duša zamišljala, i nisu trebale umešne i zakučaste reči da se ta čuvstva još uzvise. Nije još bilo
lukavštine, varke niti se zloba mešala s istinom i dobrodušnošću. Pravda je bila u svojim granicama i nisu se usuđivale buniti je i vređati je ni pristranost ni sebičnost, kojima ju danas krnje, bune i
proganjaju. Sudačka se samovolja još nije bila uvrežila u sudačke umove, jer onda još nije bilo nikoga ni da sudi, ni da bude suđen. Device su u poštenju hodale, kako rekoh, kud god ih je volja, same samcate, bez straha da će ih ičija drzovitost ili požudna nakana oskvrnuti, pa su nevinost gubile samo onda ako im je samima bila želja i volja. A sada, u ovo odurno doba, nije nijednoj sigurno
poštenje, sve da ga sakriva i zatvara u novom labirintu kao na Kreti, jer i onamo prodire kroz pukotine i zrakom, sa žestinom prokletoga svojega nastojanja, ljubavna kuga i upropašćuje device, ma koliko se zaklanjale. Njima je za zaštitu, kako je s vremenima sve jače rasla zloba, osnovan red skitnika vitezova, da brani device, zakriljuje udovice, priteče u pomoć sirotama i potrebnicima. Od toga sam reda ja, braćo kozari, pa vam hvalim na lepom dočeku i srdačnom prijemu što ste ga iskazali meni i mojemu perjaniku. Jer ako svi koji žive po prirodnom zakonu moraju ići naruku skitnicima vitezovima, ipak je pravo da vam od sveg srca zahvalim na vašoj dobrostivosti,
gde ste me, i ne znajući tu svoju dužnost, tako ljubazno primili i pogostili.

Svu tu dugačku besedu, ovako sasvim ututanj, izrekao je naš vitez jer mu je žir koji mu dadoše navrnuo na pamet zlatno doba, pa ga je snašla volja da taj izlišni govor istrese kozarima. A oni mu ne
odgovore ni reči, nego ga saslušaju zadivljeni i zapanjeni. Ćutao je i Sancho, jeo žir i svaki čas pohađao onu drugu mešinu, koju su objesili na plutovo drvo da se vino ohladi.

Govor don Quijotov pretraje večeru, a kad odvečeraše, reći će jedan kozar:

— Da vi, gospodaru skitniče viteže, još istinitije mognete reći da smo vas dočekali drage volje i od srca, želimo vas zabaviti i razveseliti, pa će vam zapevati jedan drug naš, koji će odmah stići.
To vam je veoma bistar momak i jako zaljubljen, a zna čitati i pisati i u gusle guditi, da bolje ne može biti.

Tek što je kozar to izrekao, začu se guslanje, a nabrzo stiže i svirač, momak od dvadeset i dve godine, veoma mila lika. Drugovi ga zapitaše je li večerao, a kad on odgovori da jest, reče onaj koji je
ponudio pesmu:

— Ded nam onda, Antonio, ugodi i zapevaj nam malo, neka ovaj gospodin gost vidi da i u gorama i šumama ima ko zna muziku. Pričali smo mu o tvojoj veštini, pa želimo da je pokažeš, neka vidi
da smo istinu rekli. Molim te dakle, tako ti života, sedni i zapevaj pesmu o svojoj ljubavi, koju ti je složio tvoj stric nadarbenik i toliko je omiljela ljudima u selu.

— Hoću, rado — odgovori momak. Ne skanjujući se i ne nećkajući sede on na hrastov panj, udesi
gusle i začas zapeva s velikom milinom ovako:

ANTONIO

Znam, Olalla, da me ljubiš
Mada usta ne kazuju,
I čak oči ne govore
Nemi govor zaljubljenih.

U pamet se tvoju uzdam,
Da me nećeš odvrgnuti,
Jer ko raskri ljubav svoju,
Nigda nije u nesreći.

Ja sam ti se i premnogo,
Oj Olalla, namučio
Od kamenih snežnih grudi
I od krute duše tvoje.

Al iz tvoje nemilote
I opore čestitosti
Pomalja se meni često
Rubom svoje halje nada.

Za tim mamcem željno hrli
Moja vera, svagda ista,
Niti manja kad sam prezren,
Niti veća kad me voliš.

Ako ljubav sreću nosi,
Od ljubavi tvoje slutim
Da će konac mojih nada
Okruniti željom mojom.

Je li služba preodana
Podobna ti blažit srce,
Moja služba premnoga će
Razblažiti srce tebi.

Gledala si i videla
Da sam često ostajao
Ponedeljkom u svečanim
Haljinama od nedelje.

Odveka jednim putem
Ide ljubav i kićenost,
I ja sam se kitit znao,
Da ugodim oku tvojem.

Zbog tebe sam i igrao,
Zbog tebe sam svirku sviro
I pevao u nevreme,
Kada petli prvi poju.

Kolikom sam hvalom tebi
Obasuo ja krasotu,
zbog hvale istinite
Devojkama omrznuo!

Teresa del Berrocal mi,
Kada tebe slavljah, reče:
»Mnogi ljubi majmunicu,
A on misli: anđeo je,

Jer joj gleda nakićenost,
Lažnu kosu i krasotu
Udešenu, kojom znaju
I Amora zavarati.«

Laž je, rekoh, rasrdih je,
Zakrili je bratić njezin,
Izazva me, a ti znadeš
Što učinih i ja i on.

Ne volim te ja uludo
Nit te ištem, niti dvorim,
Da te ljubim nevenčanu;
Nakana je moja časna.

Crkva ima bračni jaram
Od svilenih konopaca:
Hajde prigni vrat u jaram,
Pa da vidiš da ću i ja.

Ako nećeš, kunem ti se
Najsvetijim svecem da ja
Iz planine nikud neću,
Neg međ same kapucine.

S tim završi kozar svoju pesmu. Don Quijote zamoli ga da još zapeva, ali Sancho Panza ne pristane, jer mu više bijaše stalo da spava nego pesme da sluša. Rekne on dakle gospodaru:

— Trebali biste odmah smisliti, gospodaru, gde ćemo noćas prenoćiti, jer ovi su ljudi ceo dan u poslu i ne mogu provoditi noći pevajući.

— Razumem ja već tebe, Sancho — odgovori mu don Quijote — jer vidim dobro da tvoji pohodi mešini hoće da budu nagrađeni više snom negoli muzikom.

— Svima nam je po kusu, hvaljen bio Bog! — priklopi na to Sancho.

— Ne poričem ja to — odvrati don Quijote; skrasi se ti, dakle, gde te volja, a ljudima od mojega staleža više dolikuje bdeti nego spavati. Ali ipak bi, Sancho, dobro bilo da mi opet povežeš uho, jer
me boli gore nego što bi trebalo.

Učini Sancho kako mu se naređuje. A jedan kozar, kad je video ranu, reče neka se ne brine, jer on će mu dati lek koji će ga lako izlečiti. Natrga on nešto ružmarinova lišća, kojega je onde mnogo
bilo, prožvače ga i smeša sa malo soli, pa onda položi na uho, poveže valjano i rekne da drugi lek neće trebati. A tako i bude.

Dvanaesta glava


Što je jedan kozar pripovedao onima koji bijahu s don Quijotom.

Uto stigne drugi momak, od onih koji donose iz sela živež, te zapita:

— Znate li, braćo, što je u selu?

— Odakle bismo znali? — odgovori jedan od njih.

— Znajte onda — nastavi momak — da je jutros umro čuveni učeni pastir Grisóstomo, a svet šapće da je umro od ljubavi za onom devojkom Marcelom, kćerju bogatoga Guillerma, koja se
prerušila u pastiricu, te luta po ovim pustim besputicama.

— Za Marcelom, veliš — reći će jedan.

— Za njom — odgovori kozar; — a zanimljivo je što je u oporuci odredio da ga zakopaju u polju, kao da je Maur, i to podno stene, gde je izvor, kod plutova hrasta, jer onde je, kazuje se, a i vele da je i sam rekao, prvi put video Marcelu. I drugo je koješta ovako ponaređivao, ali svećenici u selu govore da se to ne sme izvršiti i ne valja da se izvrši, jer se čini poganskim. Na sve odgovara davni prijatelj njegov, učeni Ambrosio, koji se također s njim znao prerušivati u pastira, da se sve mora izvršiti onako kako je Grisóstomo odredio, i ništa se ne sme ispustiti. Zbog toga se sada uzbunilo selo. Ali, kako vele, naposletku će se učiniti ono što Ambrosio i svi njegovi prijatelji pastiri traže, pa će ga sutra s velikim sjajem sahraniti onde gde sam rekao. A ja sudim da to vredi videti. Ja ću svakako otići da vidim, sve ako se i ne mognem sutra vratiti.

— Svi ćemo otići — odgovore kozari. — Bacićemo kocke da odredimo koji će ostati i svima čuvati koze.

— Pravo veliš, Pedro — reče jedan od njih — no kockati se ne morate, jer ja ću ostati za sve. Samo me nemojte zato hvaliti kako sam čestit i kako nisam jako radoznao, nego ja ne mogu hodati jer
mi se onomad zabo trn u nogu.

— Svejedno mi tebi hvalimo — odgovori Pedro.

Zamoli don Quijote Pedra da mu kaže ko je taj pastir što je umro, i ko je ta pastirica. Pedro mu odgovori da je pokojnik, koliko on zna, bio bogat plemić iz susednoga mjesta u toj planini. Mnogo
je godina učio u Salamanki, a kad se nakon nauka vratio u svoje selo, izišao je na glas kao vrlo učen i načitan čovek. Osobito je, veli, znao nauku o zvezdama, i kuda tamo na nebu hodaju sunce i
mesec, pa im je na dlaku kazivao kada lipsavaju ta nebeska svetila.

— Eklipsa zove se to, prijatelju, i ne lipsavaju, nego se pomračuju dva najveća svetla tela na nebu — reče don Quijote.

A Pedro, ne ispravljajući takve sitnice, nastavi svoje pričanje:

— Isto je tako proricao kada će godina biti rodna a kada sušičava.

— Sušna, hoćeš valjda reći, prijatelju — opet će don Quijote.

— Sušna ili sušičava — odgovori Pedro — jedan je bes. Velim dakle da su se njegov otac i prijatelji, koji su verovali njegovim rečima, jako obogatili jer su onako radili kako je on savjtovao i govorio: »Sijte letos ječam, ne sijte pšenicu; a letos sijte grašak, nemojte ječam; dogodine će roditi uljika; a tri iduće godine neće biti ni kapi ulja.«

— Ta se znauka se zove astrologija — reče don Quijote.

— Ne znam ja kako se zove — odvrne Pedro — znam samo da je on sve to znao, i još više. Nije dakle prošlo više od nekoliko meseci kako se vratio iz Salamanke, kad on jednoga dana odbaci
prostranu odeću koju je kao školovan čovek nosio, te osvanu odeven kao pastir, s pastirskim štapom i kožuhom. A zajedno s njim preruši se u pastira i desni mu prijatelj, po imenu Ambrosio, koji mu je bio drug na naukama. Zaboravio sam reći kako je pokojni Grisóstomo jako vešto sastavljao pesme. Ispevao je on i božićne pjsme, i prikazanja za Brašančevo ili Telovo, u kojima su nastupali naši seoski momci, pa svi vele da boljih i nema. Kad seljani vidješe da su se ta dva školovana čoveka odjednom prerušila u pastire, začudiše se i ne mogoše dokučiti što ih je navelo da se tako neobično preodenu. U to je doba već bio umro otac našemu Grisóstomu, te je on baštinio mnogo imanje, i zemlje i svega, pa mnogo blago i krupno i sitno, i silne novce. Svemu tomu bude taj momak jedini gospodar, a i zaslužio je zbilja jer je bio jako valjan drug, i dobrostiv, i prijatelj dobrim ljudima, a lice mu bilo da ga se ne bi nagledao. Onda se pročuje da se nije ni rad čega drugoga prerušio nego zato da krene po pustoši za onom pastiricom Marcelom koju je naš momak maločas spomenuo i rekao da je u nju bio zaljubljen pokojni Grisóstomo. A moram vam sada reći, jer treba da znate, ko je ta devojčica: možda niste, a jamačno i niste ovakvo što čuli i nećete ni čuti za svega života, sve da poživite dulje od Srabe.
— Nije Sraba, nego Sara — ispravi ga don Quijote koji nije trpeo da, kozar prekreće reči.

— Dugovek je i srab — odgovori Pedro; — ali ako vi meni, gospodaru, na svakom koraku budete kudili reči, nećemo mi dovršiti ni za godinu dana.

— Oprosti, prijatelju — reče don Quijote; — rekao sam samo zato što je velika razlika među srabom i Sarom. No ti si jako dobro odgovorio: srab je zbilja dugovečniji od Sare. Ded nastavi svoju priču, a ja te neću ni u čemu više prekidati.

— Velim ja dakle, gospodaru, dušo draga — opet će kozar — da je u našem selu bio ratar po imenu Guillermo, a taj je još bogatiji bio od Grisóstomova oca. Njemu je Bog, osim mnogoga i velikoga
bogatstva, dao još i kćerku, kojoj je mati umrla u porođaju, a bila je to najčestitija žena u svem ovom kraju. Kao da je danas gledam, s onim licem kojemu se s jedne strane sija sunce a s druge mesec; ali
je bila i vredna i dobrostiva siromasima, pa ja sudim da je njena duša sada u rajskom naselju, u okrilju Božjem. Od žalosti za takvom valjanom ženom umre i muž njen Guillermo, a kćerka mu Marcela, bogata curica, ostade na brizi strica sveštenika u našem selu. Odrasla mala i toliko se razlepšala da nas je mnogo podsećala na svoju majku, koja je bila silna krasotica; no ipak se činilo da će majčina lepota uzmaknuti pred kćerinom.
        Tako bude, kad je ona dorasla do četrnaeste, petnaeste godine, da je niko nije mogao gledati a da ne slavi Boga što ju je onako krasnu, stvorio. Mnogi su se i premnogi zaljubljivali i ginuli za njom. Stric ju je dobro pazio i sklanjao, ali glas se o njenoj
neobičnoj krasoti pronese, te i zbog krasote i zbog velikog bogatstva njena počnu prosci ne samo iz našega sela nego i nekoliko milja unaokolo, te još najbolji prosci, moliti, okupljati i napadati strica da
je uda. A on, koji je naskroz valjan hrišćanin, iako ju je želeo odmah udati čim je video da je dorasla, ne htede ipak bez njene privole, pa nije pazio na korist i dobitak od upravljanja devojčinim imanjem
ako bi otegnuo njenu udaju. I tako mi vere, gde god ljudi počnu preklapati, spominju oni to u hvalu čestitom svešteniku. Jer pamtite, gospodaru skitniče, po tim se malim selima o svemu razgovara i
šapće; a znajte, kao što ja znam, i suviše valjan mora biti pop ako hoće da njegovi župljani lepo govore o njemu, pogotovu na selu.

— Istina je — potvrdi don Quijote. — Samo ti nastavi, jer pripovest je jako dobra, a ti je, dragi Pedro, vrlo lepo pripovijedaš.

— Bog mi bio milostiv, jer to je meni najmilije. Znajte još da je stric sinovici kazivao za svakoga od onih mnogih prosaca koji su je iskali što je i kakav je, pa je molio neka se uda i po volji neka
odabere; no ona mu samo odgovarala da se još ne kani udati jer je premlada i nije sposobna nositi bračni teret. Nakon tih izgovora, opravdanih, kako se čini, nije joj stric dodijavao više, nego je čekao
da ona uđe u godine i bude znala po volji odabrati druga. Jer on je govorio, a govorio je vrlo pametno, da roditelji ne trebaju decu preko volje njihove ženiti ni udavati. Ali eto jada iznenada, jednoga dana osvanu gizdava Marcela prerušena u pastiricu. Ne mogaše je odvratiti ni stric ni drugi svet iz sela, nego ona krenu s drugim seoskim devojkama u polje da čuva svoje stado. A kad se ona tako javila među svet i njena se lepota prokazala, ne bih vam ni znao reći koliki su se mladi momci, i plemići i seljani, obukli kao Grisóstomo, te pošli za njom po tim poljima da joj se umile. Jedan je
od njih bio, kako sam već rekao, naš pokojnik, a on nju, vele, nije samo voleo, nego obožavao. No nemojte misliti da je Marcela, kad se odala slobodi i životu po volji, gde je malo ili gotovo nikada
sama, išta, ma i za trunak, posrnula u časti i poštenju. Nije, nego ona toliko i tako pazi na svoju čast da se od sviju onih koji se umiljavaju i oko nje obleću nijedan nije pohvalio, a istinski se i neće moći
pohvaliti da mu je razbudila ikakvu nadu kao da će mu se želje ispuniti. Ne bjži ona doduše i ne uklanja se iz društva i od razgovora pastirskoga, uljudna je i prijazna s njima, ali ih odbije kao
iz praćke čim koji priđe i otkrije svoju nakanu, sve ako je ta nakana tako čestita i sveta kao ženidba i udadba. Od toga što ona čini veća je šteta zemlji nego da je navalila kuga, jer ona prijaznošću i
lepotom predobiva srca onih koji su s njom, pa je obleću, ali njen ih prezir i oporost strovaljuje u takvo očajanje te ne znaju što bi, nego u sav glas viču da je kruta i nezahvalna, i krste je sve takvim
imenima koja jasno kazuju kakva je ona. Da vi dakle, gospodaru, ostanete koje vreme ovde, čuli biste kako ova brda i doline odjekuju od jauka odbijenih udvarača koji lete za njom. Nedaleko odavde ima jedno mesto gde stoje gotovo dva tuceta visokih bukava, a među njima nema nijedne da joj u glatku koru nije urezano i zapisano ime Marcelino, a na gde kojemu je drvetu urezana ozgo i kruna, kao da se tim još jasnije kazuje da je između sviju krasotica na svetu Marcela nosi i zaslužuje. Ovde uzdiše
jedan pastir, onde cvili drugi; tu se čuju ljubavne pesme, onde očajne jadikovke. Gdekoji provodi celu noć sedeći pod kojim hrastom ili pod kojom stenom i ne zaklapa očiju, nego zaranja i zanosi se u svoje misli, pa ga tako izjutra zateče sunce. Drugi opet niti prestaje niti otpočiva od uzdisanja, nego se leti u podne, kad je najgora žega, izvaljuje na vreli pesak, te preklinje milosrdna nebesa tužaljkama. Niti za ovoga, niti za onoga, ni za ove, ni za one ne haje krasna Marcela, slobodna i bezbrižna, i svi mi koji je znamo iščekujemo već kada li će joj prestati ponos i koji će biti sretnik da
ukroti takvu divlju ćud i predobije takvu neobičnu krasotu. Kako je sve ovo što sam vam pripòvedio zgoljna istina, verujem da je istina i ono što naš momak priča da govore o Grisóstomu zašto je umro.
Zato vam velim, gospodaru, da svakako odete sutra na njegov ukop; biće vredno pogledati, jer Grisóstomo ima mnogo prijatelja, a odavle do onoga mesta gde je odredio da bude pokopan nema ni
po milje.

— Pobrinut ću se — odgovori don Quijote — a tebi hvala što si mi ispričao takvu ganutljivu priču i razdragao me.

— Oh! — odvrati kozar — ne znam ja ni polovinu svih nezgoda koje su zadesile udvarače Marceline. No možda ćemo sutra skobiti putem kakva pastira koji će nam ih ispričati. A sada neće biti
zgorega da se vi sklonite pod krov i prilegnete, jer da spavate pod vedrim nebom, naudili biste svojoj rani. Nego vi ste takav valjan lek metnuli na ranu da i ne može ići po zlu.

Sancho Panza, koji je već zaželio da vrag odnese i kozara i njegovu brbljariju, navali na gospodara neka se skloni u Pedrovu kolibu, da onde spava. Posluša ga don Quijote i provede gotovo svu
noć misleći na svoju vladaricu Dulcineju, sasvim onako kako i udvarači Marcelini. Sancho Panza smesti se između Rocinanta i svojega magarca, te prespava noć, ali ne kao odbijen zaljubljenik
nego kao čovek iscakan nogama.

Trinaesta glava


u kojoj se dovršava priča o pastirici Marceli, s drugim zgodama.


Tek što se s istoka promolila zora, ustanu petorica od onih šest kozara, probude don Quijota i zapitaju ga je li još voljan ići da vidi slavni pokop Grisóstomov, jer ako hoće, oni će s njim. Don Quijote, koji je to jedva i dočekao, ustane i naredi Sanchi neka odmah sedla i uzda. Sancho hitro posluša i jednako brzo krenu svi na put. A ne prođu ni četvrt milje, kad na nekoj raskrsnici  ugledaju kako im u susret ide šest pastira, odevenih u crne kožuhe, ovenčanih vencima od čempresa i gorke zloljesine. Svakomu je u ruci debela batina česminova. S njima su i dva plemića na konjima, vrlo lepo opremljena za put, i još tri momka pešaka, koji ih prate. Kad se sretnu, pozdrave se oni uljudno, te zapitaju jedni druge kamo će, a kad doznaju da svi idu na pogreb, krenu onamo zajedno. Jedan
od onih konjanika, razgovarajući sa svojim drugom reče:

— Čini mi se, gospodine Vivaldo, da ne dangubimo i ne tratimo vreme uludo što hoćemo na taj slavni pokop. I mora biti slavan, jer su nam ti pastiri silna čudesa napripovedali i o pokojnom pastiru i o pastirici ubilici.

— I meni se čini tako — odgovori Vivaldo; — nije mi žao potratiti taj dan, pa i nekoliko bih dana prodangubio, samo da to vidim.

Zapita don Quijote što su čuli o Marceli i o Grisóstomu. Putnik odvrati da su jutros sreli te pastire, pa kad ih videše u žalobnoj odeći, zapitaše ih zarad čega su ovako krenuli; jedan im od njih odgovori i pripòvedi kakva je čudesna i krasna ona pastirica Marcela, i koliki je mladići obleću u ljubavi, pa kako je umro taj Grisóstomo, komu idu na pogreb. Naposletku, ispripovedio im sve što je i Pedro ispričao don Quijotu.

Završi se taj razgovor i započne se drugi. Onaj koji se zove Vivaldo zapita don Quijota zašto obilazi tako oboružan po takvoj mirnoj zemlji. Na to mu odgovori don Quijote:

— Zvanje koje izvršujem ne dopušta mi i ne ostavlja mi drukčije. Lagodnost, gozba i otpočinak izmišljeni su za mekušne dvoranke; ali trud, nespokoj i oružje izmišljeno je i stvoreno jedino
za one koje svet krsti skitnicima vitezovima, a od njim sam, iako nedostojan, od sviju najmanji ja.

Čim su to čuli, uzmu ga svi smatrati ludim čovjekom. A da se bolje uveri i vidi od kakve je vrste njegova ludost, zapita ga opet Vivaldo što su to skitnici vitezovi.

— Zar vi, gospodine — odgovori don Quijote — niste čitali letopise i istorije o Engleskoj, gde se opisuju slavna junačka dela kralja Artura, koga mi u našem kastiljskom jeziku krstimo kralj
Artus? O njemu se pronosi stara priča po celoj kraljevini Velikoj Britaniji da i nije umro, nego je čarolijom pretvoren u gavrana, a kad stigne vreme, vratiće se on da kraljuje i da opet preuzme
kraljevstvo i žezlo. Zato nećete čuti da je od onoga vremena sve do danas ikoji Englez ijednoga gavrana ubio. Za toga dobroga kralja osnovan je dakle čuveni onaj viteški red Vitezova od Okrugloga
Stola, i zbile su se, sve do jedne, one ljubavne zgode koje se onde pričaju o don Lanzarotu od Jezera i kraljici Ginebri, među kojima bijaše posrednica i pouzdanica čestita družbenica Quintañona, pa je
otuda i nastala ona poznata romanca, toliko slavljena po našoj Španiji:

Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Ko što beše Lanzarote,
Kad iz britske zemlje dođe,

s onim slatkim i umiljatim nastavkom njegovih ljubavnih i junačkih dela. Od onoga se doba taj viteški red rasprostro i raširio po mnogim i raznim krajevima sveta, te su se u njemu proslavili i po
svojim se delima razglasili hrabri Amadis od Galije, sa svim svojim sinovima i unucima sve do petoga kolena, i junački Felixmarte od Hircanije, i nikada, koliko treba, nahvaljeni Tirante Beli, pa
nepobedivi i junački don Belianis od Grecije, koga smo gotovo za naših dana videli i znali i čuli. To vam je dakle, gospodo, skitnik vitez, a viteški je red onakav kako sam kazao. U ovaj sam se red,
rekoh već, ja grešnik zavetovao: na što god su se zavetovali spomenuti vitezovi, zavetovah se i ja. Zato ja obilazim po pustošima i bezljudnim mestima, te tražim prigode, odlučan u duši, da rukom i osobom svojom srnem u najopasniju pustolovinu i pogibao koju mi sudbina dosudi, i da budem na pomoći slabima i nevoljnima.

Po tom se razlaganju putnici sasvim uvere da je don Quijote šenuo pameću, a razaberu i to kakva mu je ludost, pa joj se stanu isto onako diviti kako joj se dive svi koji je upoznaju. Vivaldo pak,
koji bijaše vrlo dosetljiv čovek i vesele ćudi, naumi se zabaviti na ovome kratkom putu što ga imaju još prevaliti dok ne stignu u planinu gde će biti pokop, pa će don Quijota skloniti neka istrese
svoje ludosti. Reče mu dakle:

— Čini mi se, gospodine skitniče viteže, da ste se vi zavetovali na jedan od najstrožih zaveta što ih ima na svetu, i sudim da ni zavet fratara trapista nije tako strog.

— Tako strog može biti — odgovori naš don Quijote — ali još kako sumnjam je li ovoliko potreban. Jer ako ćemo istinu, vojnik koji izvršava zapovest zapovednikovu ne čini manje nego sam
zapovednik koji mu naređuje. Voljan sam reći da redovnici sasvim mirno i spokojno mole od Boga svako dobro za zemlju; ali mi vojnici i vitezovi izvršujemo što oni mole, branimo to hrabrošću
naših ruku i oštricom naših mačeva, bez krova i krovišta, nego pod vedrim nebom, izvrgnuti leti sunčanoj žegi, da se pečemo, a zimi studeni, da se ježimo. Mi smo dakle službenici Božji na zemlji, mi smo ruke kojima se na zemlji izvršava pravda Božja. A kako se ratni poslovi i oni koji uz njih idu i pripadaju ne mogu izvršivati drukčije nego u znoju, trudu i radu, iz toga sledi da su oni koji se tomu
posvećuju svakako u većoj muci od onih koji u tihom miru i spokoju mole Boga da bude slabima na pomoći. Ne kanim reći i nije mi ni na pameti da je zvanje skitnika viteza onako valjano kao što je zvanje fratra samotnika; želim jedino po onom što ja trpim utvrditi da je moje zvanje gladnije i žednije, jadnije, odrpanije i ušljivije, jer nema sumnje da su nekadanji skitnici vitezovi trpeli za života mnoge nezgode. A ako su se nekoji po junaštvu svoje ruke čak i zacarili, tako mi vere, stajalo ih je mnogo krvi i znoja; ali da uz te, koji su se toliko uzvisili, nisu bili čarobnjaci i mudraci koji su ih pomagali, prevarile bi ih želje, izjalovile bi im se nade.

— Tako sudim i ja — odvrati putnik — ali mi se jedno, između mnogoga drugog, čini jako lošim u skitnika vitezova, a to je: kad im se pruži prigoda da izvrše koju veliku i opasnu pustolovinu, u kojoj
je jasna i belodana pogibao da mogu životom nastradati, nikada se oni u tom času kada će se latiti oružja, ne sete preporučiti se Bogu, kako svaki hrišćanin u takvim trenucima treba da čini, nego se s
tolikom gorljivošću i pobožnošću preporučuju svojim damama, kao da su one njihov Bog. To mi je malko nalik na poganstvo.

— Gospodine — odgovori don Quijote — ne može to nipošto drukčije ni biti, i zlo bi se pisalo skitniku vitezu koji bi ino učinio, jer je već običaj i navada u skitničkom viteštvu da skitnik vitez, kad
se daje na koje junačko delo, pomišlja na svoju damu, te nežno i ljubazno upire oči u nju, kao da je moli neka ga zakrili i zaštiti u borbi i pogibli u koju on srće. Sve ako ga ntko ne čuje, dužnost mu
je da kroza zube protisne nekoliko reči kojima se od svega srca njoj preporučuje. Tomu mi imamo nebrojenih primera u istorijama. Ali se time ne veli da se ne preporučuju Bogu, jer za borbe imaju i kada i gde to učiniti.

— Uza sve to — odvrati putnik — još mi jedna sumnja kopka po glavi. Čitao sam često kako dva viteza preklapaju, pa se reč po reč tako razbesne te okrenu konje, odjašu priličan komad po polju,
onda se odmah, ni pet ni šest, okrenu opet i polete u sukob, a usred te trke preporučuju se svojim damama. Onda se u tome sukobu obično događa da jednoga protivnikovo koplje naskroz probode, te
on sleti konju preko repa, a i drugi bi isto tako tresnuo o zemlju da  se nije konju za grivu pridržavao. Ne znam dakle kada bi pokojnik dospio da se za tako nagla posla preporuči Bogu. Bolje bi zato bilo
da je one reči što ih je za trke potratio preporučujući se svojoj dami izrekao Onomu komu bi se kao kršćanin i morao preporučiti. Štoviše, sudim da i nema svaki skitnik vitez damu kojoj bi se
preporučivao, jer nije svaki zaljubljen.

— Ne može to biti! — odgovori don Quijote. — Ne može, velim, biti da bi ikoji vitez bio bez dame, jer njima je tako svojstveno i prirodno da budu zaljubljeni, kao i nebu da po njemu budu zvezde. Sigurno je da još niko nije čitao istoriju u kojoj bi se našao skitnik vitez bez ljubavi. I sve da se nađe takav vitez bez ljubavi, ne bi bio smatran istinskim vitezom, nego kopilanom koji u tvrđavu spomenutoga viteštva nije ušao na vrata nego preko zida, kao razbojnik i lupež.

— Ipak mi se čini — pritakne putnik — ja sam, ako se valjano sećam, čitao da don Galaor, brat junačkoga Amadisa od Galije, nije imao nikakvu stalnu damu kojoj bi se mogao preporučiti, pa ipak
nije lošijim smatran, nego je bio hrabar i čuven vitez.

Na to mu odgovori don Quijote:

— Gospodine, jedna lasta još nije proleće. Osim toga, znam dobro da je taj vitez potajice bio jako zaljubljen i zaljubljiv, nije bilo lepotice koju nije volio: takva mu bijaše narav, i nije ju mogao
suspregnuti. Ali sveta je ipak istina da je on imao jednu koju je odabrao za vladaricu svoje volje, pa se njoj vrlo često i potajno preporučivao, jer se ponosio da je šutljiv vitez.

— Ako dakle svaki skitnik vitez mora biti zaljubljen — reći će putnik — onda je sva prilika da ste zaljubljeni i vi, kad ste od toga staleža. A ako vi niste ponositi i šutljivi onako kao don Galaor,
istinski vas molim, koliko god mogu, u ime svoje i svega ovoga društva, da nam kažete ime, domaju, stalež i krasotu vaše dame, jer ona će sretna biti ako sav svet bude znao da nju ljubi i dvori takav
vitez kakvim se vi činite.

Don Quijote sada uzdahnu silnim uzdisajem i reče:

— Ne mogu potvrditi je li mojoj slatkoj neprijateljici po volji ili nije da svet dozna da joj služim. No za odgovor onomu što me tako uljudno molite, mogu vam reći da joj je ime Dulcinea; domaja
joj Toboso, selo u Manchi; po staležu je, u najmanju ruku, princeza, jer je kraljica i vladarica moja; krasota joj je nadljudska, jer u njoj se obistinjuju sva moguća i maštom dočarana svojstva i krasote što ih pesnici pripisuju svojim odabranicama: kosa joj zlato, čelo rajska poljana, oči joj dva sunca, obrazi joj ruže, usne koralji, zubi njeni biserje, vrat joj alabastar, grudi mramor, ruke su joj belokost, bela je kao sneg, a oni delovi koje stidljivost krije od ljudskih očiju takvi su, mislim, da im se samo mučaljiva pažnja može diviti.

— Voleli bismo znati od kakva je roda, kolena i plemena — opet će Vivaldo.

Odgovori mu don Quijote:

— Nije ona ni od starih rimskih Curtija, Gaja, Scipiona, ni od novih Colonna i Orsinija; nije ona ni Moncada ili Requesen iz Katalonije, niti Rebella ili Villanova iz Valencije, ni Palafox, ni Nuza, Rocaberti, Corella, Luna, Alagón, Urrea, Fox ili Gurrea iz Aragonije, ni Cerda, Manrique, Mendoza ili Guzmán iz Kastilije, ni Alencastro, Palha ili Menezes iz Portugalije, nego je ona od plemena
Tobosa u Manchi, rod doduše nov, ali takav da od njega može poteći plemenito koleno najslavnijih porodica budućih vekova. I neka mi to niko ne porekne, osim uz onaj uslov koji je Zerbino napisao pod trofej Orlandova oružja: ...
Da ga diro nije,
Tko ne smije s Orlandom boj da bije.

— Premda sam od loze Cachopinâ od Lareda[94] — primeti putnik — ne bih se usudio svoje ime usporediti s imenom Toboso od Manche, mada nisam, da istinu reknem, takvo porodično ime nikada
do dana današnjega ni čuo.

— Kako da niste još čuli! — začudi se don Quijote. Idu oni i svi slušaju s velikom pozornošću razgovor njih dvojice, pa čak kozari i pastiri razaberu da je naš don Quijote jako pomerio pameću. Jedini je Sancho Panza verovao da je sve istina što mu gospodar govori, jer zna dobro ko je on i poznaje ga od rođenja. Nešto samo sumnja i ne veruje ono o krasotici Dulcineji od Tobosa, jer nikada nije čuo za takvo ime ni za takvu princezu, premda živi blizu Tobosa. U tim razgovorima putuju oni, kad opaze gde iz klanca iznad dva visoka brda silazi dvadesetak pastira, odevenih u crne kožuhe i ovenčanih vencima, nekoji tisovim a nekoji čempresovim, kako se kasnije razabralo. Šestorica od njih nose između sebe nosila, prekrivena mnogim i svakojakim cvećem i granjem. Kad to vide jedan od kozara, reče:

— Evo idu i nose Grisóstomovo telo, a podno toga brda jest mesto gde je odredio da ga pokopaju.

Požure se, dakle, da stignu, pa i stigoše baš onda kada dođoše oni s nosilima i na tlo ih spustiše, a četvorica njih počeše oštrim pijucima, kopati grob na jednoj strani podno tvrde stene.

Pozdrave se uljudno jedni s drugima, a don Quijote i oni koji stigoše s njim, odmah upru pogled u nosila, te opaze na njima cvećem pokriveno mrtvo telo u odeći pastira, komu, onako naoko, mogaše biti tridesetak godina: i na njemu mrtvu još se videlo da je za života bio lepa lica i naočita stasa. Oko njega su, na samim nosilima, ležale neke knjige i mnogi papiri, jedni otvoreni, drugi složeni. I oni koji gledahu, i oni koji su kopali grob, i svi koji onde bijahu, svečano su ćutali, mûk vladao, dok jedan od nosača koji su donijeli mrtvaca ne reče drugomu:

— Pripazi, Ambrosio, je li to ono mesto što ga je Grisóstomo izabrao, jer ti želiš da se sve nadlaku izvrši što je i kako je on oporukom odredio.

— Jest, ovo je — odgovori Ambrosio: — koliko mi je puta moj nesretni prijatelj pripovedao tok svoje zloduhe sudbine! Ovde je, reče, prvi put video onu krvnu neprijateljicu ljudskog roda, ovde joj
je i prvi put očitovao svoje misli, i časne i ljubavne, a ovde ga je naposletku Marcela sasvim odvrgla i prezrela, tako da je dokrajčio tragediju svojega jadnog života. A ovde je on, za uspomenu na tolike nesreće, zaželio da bude sahranjen u krilo večnoga zaborava.

Okrene se don Quijotu i putnicima, te nastavi:

— Ovo telo, gospodo, koje vi milosrdnim očima gledate, bilo je stan duši u koju su nebesa položila beskrajan deo svojega blaga. Ovo je telo Grisóstoma, koji je bio jedincat po umu, uljudan kao
niko, izvanredan po finoći, neobičan u prijateljstvu, beskrajno darežljiv, ponosit bez bahatosti, veseo bez prostote, a naposletku prvi u svemu što je dobro, i neprispodobiv po svakoj nesreći. Voleo
je, a bio mržen; obožavao, a bio prezren; molio je okrutnicu, saletao mramor, jurio za vetrom, tužio se samoći, služio nezahvalnosti, koja ga je usred života njegova predala smrti za plen, život mu dokončala pastirica koju je on nastojao ovekovečiti da živi svetu u uspomeni; mogli bi vam to dokazati ovi papiri koje vidite, da mi on nije naredio neka ih spalim čim pokopam njegovo telo.

— Vi biste postupali kruće i okrutnije s njima — reče Vivaldo — nego i sam gospodar njihov, jer nije pravo ni dolično da se ičija volja izvrši ako naređuje štogod protivno zdravom razboru. Ne bi
bio pravo učinio ni August Cezar kad bi bio pristao da se izvrši ono što je u svojoj oporuci bio naredio božanstveni Mantuanac. Kad vi dakle, gospodine Ambrosio, telo svojega prijatelja predajete
zemlji, nemojte njegove spise predavati ognju i zaboravu, jer što je on u ogorčenju naredio, ne valja da vi nepromišljeno izvršite. Štoviše, uščuvajte te papire, neka se zapamti okrutnost Marcelina, za
spomen onima koji budu kasnije živeli, neka se uklanjaju i neka beže, da ne padnu u ovakav bezdan. Jer ja i svi koji smo amo stigli već znamo život vašega zaljubljenoga i očajnog prijatelja, znamo
prijateljstvo vaše, i povod njegove smrti, i što je na samrti odredio. Iz te se žalostive istorije može razabrati kolika je bila okrutnost Marcelina, ljubav Grisóstomova, vernost prijateljstva vašega, ali se
vidi i meta kojoj stižu oni što besnom trkom jure niza stazu koju im mahnita ljubav otvara pred očima. Sinoć smo dočuli za smrt Grisóstomovu i da će on na ovome mestu biti pokopan, pa smo od
radoznalosti i smilovanja skrenuli s ravnoga puta i odlučili doći ovamo i svojim očima pogledati ono što nas je toliko rastužilo kad smo čuli. A za nagradu našoj sućuti i našoj želji što bismo bili voljni
pomoći kada bismo mogli, molimo te, mudri Ambrosio, barem ja te molim, ne spaljuj te papire, nego dopusti da ja nekoje ponesem.

I ne čekajući da mu pastir odgovori, pruži on ruku i uzme nekoje papire koji su mu bili na dohvatu. Kad to vidje Ambrosio, reče:

— Da vam ugodim, pristajem, gospodine: zadržite papire koje ste već uzeli; ali uzalud mislite da ću odustati i da neću spaliti ove preostale.

Vivaldo požele da vidi što na papirima piše, te rasklopi i pročita na jednom naslovu: Pesma očajanja.
Začu to Ambrosio i reče:

— Ovo je poslednje što je nesretnik napisao, i da vidite, gospodine, koliki su mu jadi na dušu pali, pročitajte naglas, da vas čuju, jer imate kada dok se ne iskopa grob.

— Drage ću volje pročitati — odgovori Vivaldo.

Kako svima beše ista želja, stadoše uokolo, a on jasnim glasom uze čitati pokojnikovu pesmu.



Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava