O besmrtnosti Don Kihota

Kakav je čudnovat iroj Don Kišot i tko ga ne bi ljubijo kod sviju budalaština što čini? (Teodor Petranović, 1838)


U 71. poglavlju drugog dela Don Kihota (1615), Sančo Pansa i vitez iz La Manče ulaze u krčmu čiji su zidovi oslikani motivima iz klasične mitologije. Svestan da su stekli izvesnu slavu kao književni likovi – prvi deo romana objavljen je 1605. godine, Aveljaneda je 1614. štampao nastavak o kojem junaci raspravljaju u Servantesovom Don Kihotu II – Sančo Pansa izjavljuje da će uskoro gotovo svaka krčma, gostiona i brijačnica biti ukrašena predstavama njihovih avantura. Don Kihot odgovara anegdotom o slikaru koji je uz platna morao da priloži pisano objašnjenje, budući da niko nije mogao da razazna šta je na njima prikazano.

Obojica su, čini se, bili u pravu. Don Kihotovo ime krasi mnoge restorane i noćne klubove, a Ikonografski muzej Don Kihota u Meksiku danas broji preko šest stotina radova. Scene iz Servantesovog romana obradili su Dali, Domije, Dore, Hogart, Pikaso i Posada. Katalog vizuelnih predstava obuhvata stripove, dekoracije na "jadro" porcelanu, video/igre, četrdesetak adaptacija za mali i veliki ekran, dizajnerska rešenja za robne marke sira, cigara, ruma i čokolade, reklame za banke i patike, ilustracije na pepeljarama, upaljačima i podmetačima za čaše, kao i predstave Don Kihota na kravatama, majicama, zavesama, tapetama i keramičkim pločicama.

Don Kihot je i na polju muzike porušio kulturne i stilske barijere. Nalazimo ga kod Persela, Telemana, Mendelsona, Filidora, Riharda Štrausa, De Falje, Ravela, ali i kod Gordona Lajtfuta, Nika Keršoa, Hulija Iglesijasa, Brajana Inoa. Opevali su ga Šeri popin’ dedis, Babilon serkas i Fanki Azteks, a pre nekoliko decenija gostovao je u Mađarskoj, u jednoj pesmi Neoton familije.

Ipak, Vitez tužnog lika ostvario je najveći uticaj u književnosti. Tobajas Smolet, kontroverzni prevodilac Don Kihota na engleski i autor nekoliko nezapaženih imitacija, tvrdio je još 1748. godine da je Servantesova knjiga zadužila sve moderne romane. Ovaj stav kasnije će podržati Ortega i Gaset, Migel de Unamuno i Harold Blum. Za Karlosa Fuentesa, koji Servantesov roman čita svake godine (što je navodno radio i Fokner), Don Kihot je "knjiga koju svi čitaju i koju svi pišu".

U Don Kihotovo književno potomstvo svrstavani su Puškinova Tatjana Larina, Stendalov Žilijen Sorel, Dikensov Pikvik, knez Miškin i Ketrin Morlend (junakinja prvog romana Džejn Ostin). Spisak dela koja su u protekla četiri veka bila na ovaj ili onaj način "inspirisana" Servantesovim romanom dotakao bi (po nekima i obuhvatio) književnosti gotovo svih evropskih jezika. Izgubljeni roman Miloša Crnjanskog nosio je naslov Sin Don Kihotov. Pekićevi dnevnici sadrže beleške za priču Don Kihot od Mačve.

Istraživači su zabeležili i niz kompletnih promašaja. Karakterističan primer je Moderni Don Kihot, ili: moje žene glupi muž (1884) Ogasta Berklija. Žanrovske varijacije umele su, međutim, da daju interesantne rezultate. U Don Kojotu (1927) Vitmana Šejmbersa srećemo Kihotovo kaubojsko izdanje, dok u SF priči Pola Andersona, Kihot i vetrenjače, Servantesov protejski junak uzima oblik "tužnog" robota. Robot se od drugih mašina razlikuje po tome što nema jasno definisanu funkciju i stoga je osuđen da luta svetom specijalizovanih aparata. Nakon sukoba sa dvojicom radnika koji na njega bacaju pivske flaše, robot-kihot zaključuje da je njegova sudbina ipak tragičnija od ljudske. Usamljen je i ima vek trajanja od petsto godina; za razliku od ljudi, ne može čak ni da se napije.

Zasebnu kategoriju čine dela koja dopisuju epizode iz života Servantesovih junaka. Hasinto Marija Delgado je 1786. godine objavio Dodatke za istoriju Don Kihota. Tri godine kasnije, Pedro Gatel obelodanjuje dotad nepoznate spise Don Kihotovog prijatelja sveštenika Peresa, a ubrzo i nove doživljaje Sanča Panse. U zaostavštini Franca Kafke pronađene su skice za avanture Don Kihota u Italiji i Francuskoj. Pedro Paredes objavio je 1977. zbirku svedočanstava pedesetak ljudi koji su poznavali Don Kihota.

Image


Servantesova problematizacija čitanja, literature i statusa autora dovela je do razvoja neobičnih hipoteza. Kafkina pretpostavka da je Don Kihota izmislio Sančo Pansa spada u red jednostavnijih. Pol Oster u razgovoru sa Danijelom Kvinom iznosi tezu da je Sančo Pansa svešteniku Peresu diktirao tekst koji je na arapski preveo Sanson Karasko, Vitez od Ogledala, te da je isti tekst, pripisan arapskom istoričaru Sid Ametu Benendželiji, na španski preveo sam Don Kihot. Marko Denevi tvrdi da je Dulsineja bila opsednuta romansama i da je izmaštala viteza; umišljena lepotica odbila je naklonost izvesnog Alonza Kihana, koji se potom zainatio da joj dokaže svoje viteštvo. Neki kritičari misle da je "Migel de Servantes" jedan od pseudonima Frensisa Bekona (takođe poznatog kao "Vilijem Šekspir"); drugi pak dokazuju da je Don Kihota pisao El Greko.

Hronologija Don Kihotovih tekstualnih putovanja jednako je zbunjujuća. Godine 1734. Filding ga nalazi u Engleskoj. U predgovoru koji je 1813. godine napisala za novo izdanje Baretovog popularnog romana Avanture Kerubine, Kerubina tvrdi da se preselila na Mesec, u koloniju književnih likova koji postoje sve dok ih zemaljski čitaoci pamte; njen vodič kroz lunarne predele bio je, naravno, Don Kihot. Pedeset tri godine kasnije, Hoze Martinez Rives otkriva da Don Kihot nije na Mesecu nego je u raju, gde razgovara sa Homerom, Cezarom i Kolumbom.

U Strindbergovoj drami Ključevi carstva nebeskog (1891), sveti Petar je izgubio ključeve bisernih dveri i zatražio pomoć jednog bravara. Bravar je isprva bio skeptičan u pogledu postojanja nebeskog carstva (razumljivo, jer su mu upravo umrla sva deca), ali se vratio veri kada je Petar upriličio susrete sa Romeom, Julijom, Tomom Palčićem, Pepeljugom i Don Kihotom. Po Strindbergu, Don Kihot se pretvorio u svoju suprotnost. Nizak je, debeo, oduševljen tržištem i poslovanjem, dok za vetrenjače neće ni da čuje. "Vremena se menjaju", objasnio je zbunjenom bravaru, "a sa njima i ljudi."

Već naredne godine, 1892, izvesni Hari B. Smit beleži da je Don Kihot boravio u Čikagu i da je zatim vozom putovao u Detroit i Njujork, koristeći pri tome svaku priliku da pohvali železnicu, smeštaj, usluge i turističke atrakcije. Smitov Novi Don Kihot završava se nizom reklama za hotele duž železničke pruge u vlasništvu kompanije Nort šor limited. Sa razvojem televizije, ova tehnika marketinga je usavršena i dobija savremeni naziv "sapunska opera".

Nešto kasnije, Leopoldo Lugones zatiče Don Kihota u razgovoru sa Hamletom, i susret opisuje u knjizi Dva slavna ludaka (1909). Tema susreta sa poznatim likovima iz univerzuma literature razmatrana je i ranije, ali u XX veku postaje svojevrsna epidemija. Po Rudolfu Rokeru, Don Kihot je sreo ne samo Hamleta već i Fausta. U Povratku Don Kihota Torkata Migela, Don Kihot 1950. godine oživljava i sreće Vertera, Otela, Sirana de Beržeraka i neizbežnog Hamleta. Džon Majers otkriva ostrvo na kojem žive Ana Karenjina, Til Ojlenšpigel, Prometej, Beovulf i Don Kihot. Karlos Fuentes upoznaje ga sa Don Žuanom, a Kliford Simak sa junacima iz sveta stripa.

Kenet Grejem odbacuje uobičajene predstave o zagrobnom životu. Don Kihot u Jenkilendu prikazuje Servantesovog junaka dok u grobu čita novine. U novinama nailazi na vest da je Džordž Vašington postao predsednik Sjedinjenih Država (godina je, dakle, 1789), odlučuje da bi bilo zgodno upoznati oca američke nacije, i smesta kreće na put. U Jenkilendu sreće Ala Kaponea, postaje Trumanov savetnik, a zatim odlazi u Holivud i snima film o sebi, sa Merilin Monro u ulozi Dulsineje.

Karlos Bolivar Sevilja smatra da je Don Kihot još 1928. godine – u raju – gledao film o svom životu. Iako mu je uručena VIP propusnica za Sedmo nebo, Don Kihot se zadržava na Šestom nebu kako bi prisustvovao premijeri. Podatak o nebeskoj projekciji možda objašnjava anksioznost Orsona Velsa, koji nikada nije dovršio svoje remek-delo o Don Kihotu (deo materijala prikazan je na kanskom festivalu nakon Velsove smrti; u scenariju je pronađena scena sa Don Kihotom u bioskopu). Planirano remek-delo Terija Gilijama takođe nije dovršeno, mada je o snimanju njegovog filma snimljen film Izgubljen u La Manči (2000).

U drugom delu Servantesovog romana izrečena su nedvosmislena upozorenja o daljem razvijanju i dopunjavanju priče. Sanson Karasko formuliše poznati Karaskov princip po kojem su nastavci uvek loši; Altisidorilja opisuje scenu u kojoj đavoli u paklu igraju tenis Avenaljedinom knjigom; Sid Amet Benendželija simbolično odlaže pero i obraća mu se s molbom da budućim istoričarima poruči da je veliki Kihot stvoren samo za to pero, i ono za njega.

Kao Servantesov Hines od Pasamonta, filozofi Hartšorn i Vajthed smatrali su da je smrt poslednja stranica knjige. Don Kihot je u tom slučaju besmrtan, jer je i njegova smrt, odnosno besmrtnost, postala predmet književne igre. Čileanski pisac Luis Agoni Molina zabeležio je razgovor psihijatra i književnog kritičara koji je pomutio pameću i veruje da svake noći razgovara sa Don Kihotom. Kako bi dokazao da je u pravu, kritičar je ispalio nekoliko hitaca na priliku viteza. Uviđaj je potvrdio prisustvo izrešetanog oklopa. Telo, međutim, nije pronađeno.

Vladimir Tasić 

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

BISTRI VITEZ DON QUIJOTE OD MANCHE
(DEO PRVI)

VOJVODI OD BÉJARA BAÑARESA,

VIKONTU OD LA PUEBLE DE ALCOCER, MARKIZU OD GIBRALEÓNA, GROFU OD BENALCÁZARA I GOSPODARU MJESTA CAPILLE, CURIELA I BURGUILLOSA

Pouzdajući se u prijazni doček i poštovanje što ga Vaša Preuzvišenost iskazuje knjigama svake vrste, kao velikaš koji je istinski voljan zakriljivati lepe umetnosti, osobito one koje su plemenite i ne snizuju se do sluganstva i sebičnosti proste svetine, odlučio sam izdati na svet BISTROGA VITEZA[1] DON QUIJOTA OD MANCHE, pod zaštitom prejasnoga imena Vaše Preuzvišenosti, te odajući svaku čast tolikoj veličini, molim, primite ga milostivo pod svoje okrilje, da osenjen njime, iako nema onoga dragocenog nakita elegancije i erudicije kojim se znaju zaodevati knjige što su ih napisali ljudi učena soja, mogne mirne duše izići pred sud onima kojino, ne zadržavajući se u granicama svojega neznanja, običavaju osuđivati tuđe radove s većom krutošću i manjom pravednošću; ako dakle smišljenost Vaše Preuzvišenosti svrati pogled na moju dobru nameru, uzdam se da neće odvrgnuti maloću mojega poniznog poklona.

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

Prolog 

Dokoni čitatelju! I da ti se ne kunem, moći ćeš mi verovati kako sam želeo da ova knjiga, čedo mojega uma, bude najkrasnija, najumiljatija, najduhovitija što se zamisliti može. No nisam se mogao oteti prirodnom zakonu da svako biće rađa nalično biće. Što je dakle mogao roditi moj jalovi i slabo uljuđeni duh nego priču o suhoparnom, mrzovoljnom, hirovitom sinu, natrpanu svakakvim mislima koje nikome drugom na pamet ne padaju — baš onakvu kakva se već rađa u zatvoru,[2] gde se svaka neudobnost bâni i svaka nemila buka domuje! Tišina, ugodno mesto, ljupka polja, vedro nebo, žubor izvora, duševna mirnoća pomažu jako da se najneplodnije muze oplode i porod izrode kojemu se svet ne može da nadivi i naraduje. Događa se da otac ima sina ružna i bez ikakve miline, a ljubav kojom ga ljubi zasenjuje mu oči te ne vidi sinovljih mana, nego ih još smatra domišljatošću i vrlinama, pa ih kazuje prijateljima kao neku bistrinu i milínu. Ali ja, koji se činim doduše ocem Don Quijotovim, a uistinu sam mu očuh, neću da se povedem za običajem, niti sam voljan, predragi čitatelju, gotovo sa suzama u očima preklinjati tebe, kako drugi čine, da oprostiš ili s uma smetneš greške koje u mojega sina vidiš, jer ti mu nisi ni brat ni svat, nego je tvoja voljica tvoja slobodica, ti si gospodar na svojevini, kao car na carevini, pa možeš i caru šipak pokazati kad on ne vidi. Sve to vadi tebe i oslobađa od svakog obzira i svake obveze, te možeš govoriti o ovoj priči što god te volja, ne strahujući da ćeš biti oklevetan za zlu reč niti nagrađen za dobru koju o njoj izrekneš.

     Voleo bih ti prikazati ovu priču čistu i golu, neokićenu proslovom i bez neizmerne povorke uobičajenih soneta, epigrama i pohvalnica koje se štampaju  na početku knjige.[3] Mogu ti naime reći: premda me stajalo nešto truda dok sam napisao ovu knjigu, ipak sam se najviše namučio pišući predgovor što ga evo čitaš. Mnogo sam se puta laćao pera da ga napišem, i opet ostavljao pero, jer nisam znao što bih napisao. Tako ja jednom sedim neodlučan, papir položio preda se, pero zadenuo za uho, podlaktio se o stol, podnimio rukom lice i premišljam što bih rekao, a uto bane k meni prijatelj, domišljan i bistra glava, pa kad spazi kako sam se zamislio, zapita me za uzrok. Ja mu ne zatajim, nego reknem kako premišljam o proslovu što treba da ga napišem priči o don Quijotu, a to mi je tolika muka te ne bih ni da ga pišem niti bih da na svet iznosim junačka dela toli plemenita viteza.  »Ta kako bi da me ne zbunjuje što li će reći onaj stari zakonodavac kojega krste svetinom, kad razabere da ja, nakon tolikih godina što sam ih prespavao u tišini zaborava, izlazim sada, gde su mi tolike godine na grbači,[4] s pričom suhom kao síta, slabe domišljatosti, mršava stila, siromašnih misli, bez ikakve učenosti i pouke, bez beležaka na rubu i bez napomena na kraju knjige, a vidim da druga dela, premda izmišljena i profana, vrve rečenicama Aristotelovim, Platonovim i celog roja filozofa, pa se čitatelji dive i smatraju pisce načitanima, učenima i rečitima? A tek kad uzmu citirati Sveto pismo! Što ćeš, nego moraš reći da su to neki sveti Tome i drugi crkveni oci, a znaju sve u časti urediti tako da u jednom retku opisuju raskalašna zaljubljenika, a u drugom donose kršćansku porodičicu te je radost i slast slušati ih i čitati. Bez svega toga biće moja knjiga, jer niti znam što bih beležio na rubu, niti što bih pri kraju napominjao, a pogotovu ne znam za kojim bih se piscima poveo pa da ih na čelu knjige, kao što čine svi, poredam po slovima A B C, počinjući s Aristotelom i završujući sa Ksenofontom i Zoilom ili Zeuksisom, premda je jedan bio klevetnik, a drugi slikar. Isto tako mora moja knjiga biti bez sonetâ na početku, barem bez sonetâ koje su ispevali vojvode, markizi, grofovi, biskupi, dame ili najslavniji pesnici. Doduše, da ja dvojicu-trojicu uslužnih[5] prijatelja zamolim za sonete, znam da bi mi ih dali, i još takvih da im ne bi bili ravni soneti pesnikâ kojima je ime čuvenije u našoj Španiji.«

  »Na kraju, gospodine i prijatelju moj — nastavih — odlučio sam neka gospodar Don Quijote ostane sahranjen u arhivima u Manchi dokle god nebo ne pošalje koga ko će ga iskititi svim i svačim što mu treba: ja po svojoj nesposobnosti i malom znanju nisam to kadar, a po prirodi sam lenj i trom da uzmem čeprkati po piscima koji kazuju ono što ja i bez njih znam reći. Otuda neodlučnost i uzrujanost u kojoj si me zatekao, a i dovoljan mi je razlog za njih u ovom što si čuo.« Kad je prijatelj moj to saslušao, pljesnu se po čelu, prasnu u smeh te mi reče: »Boga mi, brate, sada mi istom puca pred očima u kolikoj sam zabludi bio sve vreme otkada te znam, jer ja sam tebe smatrao svagda smišljenim i razboritim u svemu što god činiš. Ali sada vidim da je od tebe do pameti ko od zemlje do neba. Zar može biti da takve neznatnosti, koje se lako rešavaju, mogu u nepriliku baciti i preneraziti takav zreo um kao što je tvoj, i jak da svlada i pregazi kudikamo veće poteškoće? Vere mi, nije to tebi od premale veštine, nego od prevelike tromosti i preslabe promišljenosti. Bi li hteo znati je li istina što ja velim? Onda poslušaj pažljivo, pa ćeš videti kako ću za trenuće oka ukloniti sve tvoje poteškoće i doskočiti svim smetnjama koje te bune i brane ti da izdaš na svet slavnoga svojega Don Quijota, sunce i uzor svega skitničkog viteštva.«

»Reci — uzvratim ja, kad sam saslušao što mi kazuje — kako kaniš zatrpati provaliju mojega straha i osvijetliti zbrku moje smetenosti?«

Na to mi on odgovori:

     »Ponajpre, što se tiče smutnje zbog soneta, epigrama i pesama pohvalnica, koje bi ti trebale s početka, a priliči se da budu od uglednih i znatnih ljudi, tomu ćeš doskočiti ako se sam malko potrudiš te ih sastaviš. Onda ih možeš okrstiti imenom kojim voliš; možeš ih prišiti popu Ivanu od Indije[6] ili caru od Trebizonde, jer oni su, znam, na glasu kao slavni pesnici, a sve i da nisu, pa da se i nađe kakav cepidlaka i bakalaureat da te za to napadne s leđa i posumnja u tu istinu, ni briga te, jer da i budeš uhvaćen u laži, ne mogu ti odseći ruku kojom si to napisao.
    Što se tiče knjiga i pisaca iz kojih vadiš misli i rečenice i citiraš ih na rubu svoje istorije, tu ti jedino trebaju u pravi čas kakve god sentencije ili latinske izreke, koje znaš napamet ili ih možeš s malim trudom naći. Ako na priliku govoriš o slobodi i o ropstvu, dodaj:
     Non bene pro toto libertas venditur auro.[7]
   I odmah na rubu citiraj Horacija, ili ko je već to rekao. Ako raspredaš o moći smrti, odmah priskoči sa stihovima:
            Pallida mors aequo pulsat pede pauperum tabernas
             Regumque turres.[8]
      Ako govoriš o prijateljstvu i o ljubavi, koju nam Bog naređuje i spram neprijatelja, odmah se toga časa svrati na Sveto pismo, a to možeš uz iolicak pažnje, pa spomeni reči Boga samoga, Ego autem dico vobis: diligite inimicos vestros.[9]
      Ako raspravljaš o zlim mislima, priskoči s Evanđeljem: De corde exeunt cogitationes malae.[10]
      Ako ćeš o nestalnosti prijatéljâ, eto ti Katona, koji će ti dati svoj distih:
           Donec eris felix, multos numerabilis amicos,
           Tempora si fuerint nubila, solus eris.[11]
Uz takve latinske i druge krnjatke smatraće te barem znalcem jezika, a to u današnje doba nije mala čast i korist.
    Što se tiče beležaka koje se pridaju na kraju knjige, to možeš izvesno rešiti ovako: ako u svojoj knjizi spomeneš kojega gorostasa, pobrini se neka to bude Golijat, i s njim ćeš samim, gotovo bez ikakva truda steći veliku belešku, jer možeš napomenuti: Gorostas Golijas ili Golijat bio je Filistej, koga je pastir David snažnim metkom iz praćke ubio u dolini terebinskoj, kako se priča u Knjizi o kraljevima, u poglavlju gde ćeš već naći da to piše.
    Osim toga, da se pokažeš čovekom koji je naobražen u humanističkim znanostima, i kozmografom, udesi da u tvojoj istoriji bude spomenuta reka Tajo, i eto ti odmah još jedne divne beleške, jer možeš primetiti: Reka se Tajo zove tim imenom po jednom kralju španskom; izvire tamo i tamo, i utiče u Ocean, oplakujući zidine slavnoga grada Lisabona, a misli se da u njezinu pesku ima zlata, itd. Ako govoriš o razbojnicima, evo ti priče o Kaku,[12] koju napamet znam; ako ćeš o raskalašenim ženama, eno ti biskupa od Mondoñeda,[13] koji će ti uzajmiti Lamiju, Laidu i Floru, a beeška o njima silno će ti dići ugled; ako ćeš o okrutnim ženama, Ovidije će ti dati Medeju; ako ćeš o čarobnicama i vešticama, Homer ima Kalipsu, a Vergilije Kirku; ako ćeš o junačkim vojvodama, Julije Cezar ponudiće ti samoga sebe u svojim Komentarima, a Plutarh će ti dati hiljadu  Aleksandara. Budeš li pričao o ljubavi, a znaš iole beknuti toskanskim jezikom, eto ti Leona Ebrea,[14] koji je kao naručen za taj posao. Ali ako nećeš u tuđe zemlje, imaš kod kuće Fonsecu,[15] O ljubavi prema Bogu, gde je zbijeno sve što bi god i ti i najbistriji čovek mogao o tome poželeti. Napokon, jedina ti je briga da ta imena nabrojiš, ili u svojoj hronici spomeneš ove koje maločas rekoh, a meni prepusti da ja primetnem beleške i napomene; ja ti se kunem da ću sve rubove prepuniti primedbama i još na kraju knjige natrpati četiri arka.
       Da se vratimo sada na citacije pisaca koje se u drugim knjigama nalaze a u tvojoj ih nema. Tomu je lako doskočiti, jer ti valja jedino potražiti koju knjigu gde su oni svi pomenuti, od A do Z, kako veliš.[16] Tu istu abecedu prenesi ti u svoju knjigu, pa sve ako se jasno bude razbirala laž, jer su ti oni pisci slabo i bili potrebni, svejedno ti je; možda će ipak kogod biti tako glup te će poverovati da si se ti u svojoj priprostoj i nekićenoj istoriji svima njima poslužio. A ako to nije ničemu, ono će barem od takva dugačka popisa odmah poskočiti knjizi vrednost, pogotovu gde se niko neće laćati posla da istražuje jesi li se povodio za njima ili nisi, jer je svejedno. Štaviše, tvojoj knjizi, ako pravo razabirem, i ne treba ništa od svega toga što veliš da joj nedostaje, jer cela ti je knjiga napadaj na viteške romane, o kojima Aristotel ništa ne kazuje, sveti ih Bazilije ne spominje, a ni Ciceron ih ne poznaje; s pričom o izmišljenim nesklapnostima ne idu u spregu ni tačnosti istine ni astrološka opažanja, niti joj vrede geometrijske mere, niti pobijanje argumenata kojima se služi retorika; niti se ovde komu propoveda, pa da se meša čovečansko s božanskim, jer ne valja da se takvom mešavinom odeva ikakav hrišćanski razum. Jedina je zadaća knjizi oponašati ono što opisuje, te što savršenije bude oponašanje to će bolje biti ono što se piše. I kako ovaj tvoj spis ne ide ni za čim drugim nego da uništi ugled i vlast koju i među svetom i među svetinom uživaju viteške knjige, ne treba ti prosjačiti sentencije od filozofâ, rečenice iz Svetoga pisma, priče od pesnikâ, govore od retorâ, čudesa od svetaca, nego nastoj da ti u knjizi budu krepke, valjane i dobro probrane reči, pa da ti pričanje i rečenice poteku zvučno i ugodno, koliko god možeš, znaš i voliš, a da misli svoje iskazuješ ne brkajući ih i ne zamračujući. Nastoj i o tome da se čitajući tvoju istoriju melankolik nasmeje, smešljivac da puca od smeha, priprostomu da ne bude na dosadu, razborit čovek neka se divi invenciji, ozbiljan neka je ne odvrgne, a umnik neka je svagda hvali. Sve u sve, upni da razoriš loše osnovanu zgradu tih viteških knjiga što ih mnogi mrze a još brojniji hvale; ako to postigneš, nisi postigao malenkost.«
       Bez ijedne reči saslušah što mi prijatelj veli, i njegovi mi se razlozi tako utuviše da nisam ni raspravljao o njima, nego ih odobrio i uznastojao od njih samih sastaviti ovaj predgovor, iz kojega ćeš, dobrostivi čitatelju, razabrati razboritost mojega prijatelja, sreću moju što sam u takvu času i potrebi našao takva savetnika, i tvoju okrepu što si stekao tako iskrenu i nepromenjenu istoriju slavnoga Don Quijota od Manche, o kojem svi redom žitelji onoga kraja na Montielskom polju sude da je bio najčedniji zaljubljenik i najhrabriji vitez što je od mnogih godina viđen u onome kraju. Neću da preuznosim uslugu koju ti iskazujem upoznavajući te s tako znamenitim i čestitim vitezom; ali iziskujem da mi zahvališ što te upoznajem sa slavnim Sanchom Panzom, perjanikom njegovim, u kojemu, kako mi se čini, nudim tebi sabranu svu milinu perjaničku što je razasuta u jatu pustih knjiga viteških. A sada Bog s tobom, pa ni mene ne zaboravio! Zdrav mi bio!

KNJIZI O DON QUIJOTU OD MANCHE[17]

URGANDA NEZNANKA

Ako, knjigo, ti valja-
 čitatelja želiš ste-
 Zvekani će tebi re-
Da je tvoja želja ma-
No ako li zvekani
Ti ne kaniš biti hra-
Ti sirotuj među nji-
I s voljom ćeš biti svi-
Pa će ljudi prste li-
I o neba tebe di-

Iz iskustva znamo sta-
Ko se skloni pod drve-
U seni se naodma-
U Béjaru usud dob-
Kraljevsko ti drvo da-
A knezovi na njem ro-
I vojvoda na njem cva-
Nov veliki Aleksan-
U sjenu se skloni k nje-
Da te uzme pod okri-

Ti junačka pričaj de-
Plemenitog Don Quijo-
Dokolan je mnogo šti-
I pameću pomeri-
Te od dama i juna-
Buknu njemu jarost ta-
I takva ga ljubav pe-
Da besneći ko Orlan-
Dulcineju od Tobo-
Hrabrom rukom sebi ste-
Nek neskromni hijero-
Ne bani se po tvom šti-
Jer na štitu slikovi-
Svaka točka malo zna-
Čedan budi i poni-
Te rugači neće re-
»Da Hanibal od Karta-
I de Luna, don Alva-
I kralj Franjo od Špani-
 Kunu udes, što te stvo-!«[18]

Kad suđeno tebi ni-
Da toliko učen bu-
Ko što crnac Juan Lati-[19]
 Latinskih se reči klo-
Pameću se ne razme-
Ni mudroćom, koje ne-
Jer će pravi pismenja-
Krivit usta kad te ču-
I na uši šaptat ti-
»Što je ovaj nameri-«


Ti se drži puta svo-
Ne brini se ni za ko-
Jer ko tuđu brigu vo-
Taj do svoje ne doho-
A ko voli da se ša-
Tomu svet i odva-
Ti se brini svakog ča-
Da do dobra dopreš gla-
Jer ko ludost štampat da-
Doveka mu prekor tra-

Znaj da mudar čovek ni-
U koga je krov od sta-[20]
Pa se maša za kame-
Da susedu krov razbi-
Pamti: čovek koji pi-
Delo svoje promozga-


Stupa svagda polaga-
A ko štampa knjigu za-
Da ženskinje njega šti-
Taj piskara ludori-


AMADIS OD GALIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET


Ti, koji si se poveo po meni,
Po žiću mojem što me jadom goni
 I iz radosti ovamo me skloni
Na pokoru na Sirotnoj Steni;

Ti, kojemu se, ko napitak slani,
Iz očiju niz lice liju suze,
Kom srebro, bakar, kositar se uze
 I zemlja ga na zemlji jelom hrani;

Živuj i znadi: dok nebesa stoje,
Bar donde dok Apolon goni plavi
Konjice još po sferi četvrtoj,

Junačko ime svetli se tvoje,
Domaja tvoja prva je po slavi,
A nenatkrivljiv umni pisac tvoj.


DON BELIANIS OD GRECIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Sečem, kidam, zborim, tvorim, davim,
više neg igda vitez skitalica;
Lukav sam, hrabar; hiljadu  krivica
Osvećujem, a sto hiljada mlavim.

Večnosti dadoh slavna dela svoja;
Ljubavnik bejah uljudan i mio;
Patuljkom mi je i div svaki bio,
Jer nije meni doraso do boja.

Do nogu mojih evo puste sreće,
Jer pamet moja prihvati je smela
 I priliku za perčin k sebi ote.

Al iako mi dobra sreća leće
Nad mesec tamo, junačka ti dela
Ja zavidim, oj veliki Quijote.


GOSPOĐA ORIANA DULCINEJI OD TOBOSA
SONET

Kom bi se, krasna Dulcinea, htelo,
Kad u Tobosu Miraflores[21] on ima,
Za volju mira i udobnostima
I za sam London dati svoje selo!

Ah, da je meni i odeću tvoju
I želje tvoje odjenut na sebe
I usrećenom junaku od tebe
U nejednaku diviti se boju!

Ah, da sam se s čistotom ovolikom
Don Amadisu znala opreti,
Ko ti junaku čednom Don Quijotu!

Zavideli bi meni, a ja nikom,
I ne bih sada ginula u seti,
Uživala bih veselo milotu.


GANDALIN, PERJANIK AMADISA OD GALIJE, SANCHU PANZI, PERJANIKU DON QUIJOTOVU
SONET

Zdrav bio, slavna ljudino, kog zove
Sreća da bude dičnim perjanikom,
Dosuđujuć mu s blagošću velikom
Da prosluži bez smetnje ikakove.

Sekira i srp s viteštvom se slaže,
Međ vitezove konjušar je stao
Prostodušnik, i jako mi je žao
Na oholicu što k mesecu naže.

Zavidljiv sam ti oslu i imenu
I tvom torbaku zavidan sam ja:
Taj torbak pamet odaje u tebi.

Još jednom: zdravo, Sancho! tvoju cenu
I španjolski naš Ovidije zna
I klanja ti se, ljubeć ruku — sebi.[22]

DEL DONOSO, UMIŠLJENI PJESNIK, SANCHU PANZI I ROCINANTU
SANCHU PANZI

Ja konjušar Sancho Pan-
U manchanca Don Quijo-
Hvatao sam svagda mag-
Da poživim razbori-
Jer šutljivi Villadie-
Državnu je svu mudro-
Na uzmaku osnova-
Tako veli Celesti
A u knjizi božanstve-
No prepunoj ljudskih stva-[23]

ROCINANTU

Ja sam slavni Rocinan-
Babiekino praunu-
Zbog greške mlitavo-
Dadoše me Don Quijo-
Jesam nalik na mlitav-
Al pameti mojoj konj-
Izmakao ječam ni-
To me uči Lazari-[24]
Koji vino vješto kra-
Jer na slamku srkat zna-

BESNI ORLANDO DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Ti nisi knez, al bit bi mogo njime, Međ knezove bi prvim knezom stao, I ne znam kud bi još se uzvitlao, Oj pobjedniče, nesvladan ni kime.
Ja sam Orlando, komu smete glavu Angelica, sav svijet sam obišao, Na oltar slavi ja sam žrtvovao Svu hrabrost koju oteh zaboravu.
Ja s tobom jednak nisam; nek te kite Slava i djelâ junačkih ti glas. Premda si i ti šenuo pameću.
Ali jednaki smo kada divlje Skite I Maure goniš, jer braćom zovu nas, Spominjuć budu ljubavnu nam sreću.

VITEZ OD FEBA DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Viteže slavni, sunce Hispanije,
Sa tvojom slavom svoju ne jednačim,
Ni mač svoj s tvojim vrednijim i jačim
Čuven je bio, danas više nije.

Carstva sam prezro; bajnu carevinu
Svetli Istok zalud meni nudi,
Jer za krasotom divnom moje grudi,
Za Claridianom, zorom vedrom, ginu.

Od jedine i čudesne krasote
Neljubljen, dalek, jak sam, te u meni
Moj pàkô strepi, krotim ga u sebi.

Ti, plemeniti, jasni si Quijote
Za Dulcineju sâm na vasiljeni,
A ona krasna, časna, mudra tebi.


DE SOLISDAN DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Gospodine Quijote, ludorije
Zaokupiše um tvoj pomućeni,
Al čin nijedan sramni, nepošteni
 Okaljao te prigovorom nije.

Tvoja su dela svedočanstvo za te:
Ti po svetu zatireš krivice,
 I zato ropske duše, kukavice,
 Prostaci tebe hvataju i mlate.

Sad ako tvoja Dulcinea mila
Ipak ti bude jako neljubazna
I ljubavi ne prikloni se još,

U takvu jadu uteha ti bila:
Sancho je svodnik glup i poso ne zna,
Ona je kruta, ti ljubavnik loš.

RAZGOVOR MEĐU BABIECOM I ROCINANTOM

B. Oj Rocinante, što si s mesa spao?
R. Jer posla ima, hrane nema za me.
B. Zar ječma tebi ne daju ni slame?
R. Gospodar moj ni trunka ne bi dao.

B. Gospodine, loš sluga si u gose,
Kad na njeg dižeš jezik magareći.
R. Oslom je rođen i u grob će leći
Gospodar moj, jer čuj: zaljubio se.

B. Je l' ljubav ludost? — R. Nije mudra jako.
B. Ko metafizik zboriš. — R. Glad me mori.
B. Žali se slugi! — R. Slaba utjeha mi.

Ta komu bih se tužio i plako,
Kad goso moj i momak što ga dvori,
Ko Rocinante mrše su i sami!


Prva glava


koja priča o stanju i živovanju slavnog viteza don Quijota od Manche.

     U nekom selu u Manchi, kojemu ne želim ime spominjati, [25] živeo je pre malo vremena plemić, od onih koji imaju koplje na stalku, starinski štit, kukavno kljuse i hitra hrta. Olla,[26] više od govedine nego od ovnovine, navečer ponajviše hladno iseckano meso s lukom, subotom pražetina s mozgom,[27] petkom sočivo, nedeljom još koji golubak, tako je trošio tri četvrtine svojega prihoda. Preostatak bi planuo na zobun od fina crna sukna, na kadifne hlače za svece, na isto takve papuče i na najfinije nebojeno polusukno, u kojem se kočio u radne dane pod nedeljom. U kući mu bila gazdarica koja je prevalila četrdesetu, i sinovica, koja još nije navršila dvadesetu, pa momak za poljski i kućni rad, koji mu je i konja sedlao i kosijerom rabotao. Po dobi se naš plemić hvatao pedesetih i bio je snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, velik ranoranilac i ljubitelj lova. Kazuju da mu je prezime bilo Quijada, ili Quesada (jer se donekle razilaze pisci koji o tom pišu), premda se po verodostojnom naslućivanju može dokučiti da se zvao Quejana.[28] Ali to malo vredi za našu pripovest: dovoljno je da pričajući o njemu ne skrenemo ni za dlaku s istine.

    No, treba znati da se spomenuti plemić u časovima koji su mu dokoni (a tih je u godini najviše i bilo) s tolikim žarom i slašću odavao čitanju viteških knjiga da je gotovo sasvim zaboravio na lov, dapače i na upravljanje svojim imanjem. Zaokupila ga tolika radoznalost i ludost da je poprodavao mnoge hanege[29] oraće zemlje i kupovao viteške knjige, da ih čita, i tako ih zgrnuo u kuću koliko ih se god domogao. A od sviju mu knjiga nikoje nisu toliko po volji bile koliko one što ih je napisao slavni Feliciano de Silva,[30] jer jasnoća njegove proze i one zamršene rečenice njegove činile mu se biserom, pogotovu kad bi uzeo čitati ona laskanja ili izazove na megdan, gde često piše: »Smisao besmislice, koja mi na misao pada, toliko mi raslabljuje misli, te mislim da se s pravom žalim na vašu krasotu«. Ili kad bi čitao: »...visoka nebesa, koja vašu božanstvenost božanski utvrđuju zvezdama i vama iskazuju dostojanstvo dostojnosti, koje je vaša uzvišenost dostojna.«

     Od takvih se rečenica jadnome vitezu pomuti pamet. Nabdio se on, da bi ih razumio i dokučio im smisao, što ga ne bi dosegnuo pameću ni razumio ni sam Aristotel, sve da jedino radi toga ustane iz groba. Nisu mu bile po volji rane koje je don Belianis drugima zadavao i sam ih dopadao, jer kakvi god, misli, slavni vidari vidali njega, ipak mu je jamačno i lice i celo telo posuto brazgotinama i ožiljcima. No ipak je hvalio autora njegova što je završio knjigu s obećanjem one nezavršive pustolovine, pa ga je često podilazila želja da se lati pera i da je uistinu dokonča, kako se onde obećava. Bio bi to svakako učinio i izvršio, da ga nisu odvratile druge, veće i neprestane misli. Često se sa sveštenikom svojega sela (a bio je to učen čovek, doktor, promovisan u Sigüenzi[31]) prepirao o tome ko je bio veći vitez: Palmerin od Engleske, ili Amadis od Galije. Ali majstor Nicolás, brijač u tome istom selu, govoraše da niko nije ravan Vitezu od Feba, a ako se iko usporediti može, onda je to don Galaor, brat Amadisa od Galije, jer je zgodnije opremljen za sve, i nije kicoški vitez niti pláčko, kao što je njegov brat, te ni po junaštvu nije gori.

    Sve u sve, tako se zapleo u svoje štivo da je čitao po cele noći od večeri do jutra i po cele dane od zore do mraka. I tako se njemu, od maloga spanja i mnogoga čitanja, osuši mozak i pamet mu se najposlije pomuti. Po glavi mu povrvi sve to što je u knjigama čitao, i čarolije, i kavge, borbe, izazovi, rane, udvaranja, ljubavi, nezgode i gluparije nečuvene. A uvrteo je u glavu da je zgoljna istina sva ta zbrka sanjarija što ih je čitao, te mu na svem svetu nije bilo pouzdanije istorije. Govorio je da je Cid Ruy Díaz[32] bio doduše jako valjan vitez, ali ipak, reći se mora, s Vitezom od Plamenoga Mača[33] uporediti se ne može, jer je taj jednim zamašajem prepolovio dva divlja, strahovita diva. Radiji je bio Bernardu od Carpija,[34] jer je u Roncesvallesu ubio začaranoga Roldána, utičući se lukavštini Herkula, koji je Anteja, sina Zemljina, u rukama zadavio. Jako je lepo spominjao diva Morganta, jer jest doduše od divovskoga roda, a divovi su svi uznošljivi i surovi, ali je on jedini blagostiv i uljudan. No nadasve mu u volji bijaše Reinaldos od Montalbana, osobito kad ga gleda gde kreće iz kule i pljačka svakoga na koga naiđe, i još kad je ugrabio onaj lik Muhamedov, sav od suha zlata, kako njegova historija kazuje. Da mu je nekoliko puta caknuti nogom izdajicu Galalona, ne bi žalio dati svoju gazdaricu, a za prîd i sinovicu.

      Na kraju, kad mu je pamet već klonula, sine mu najneobičnija misao koja je ikada ikojemu luđaku sinula. Učini mu se zgodnim i potrebnim, za veću čast svoju i za korist državnu, da se prometne u skitnika viteza i krene svetom oružan i na konju, tražeći pustolovine i izvršujući sve ono što je čitao da izvršuju skitnici vitezovi: da zatire svakojaku nepravdu, da se izvrgava nezgodama i opasnostima, da ih svladava i stiče večitu slavu i ime. Već mu se jadniku po glavi motalo da će za junaštvo svoje ruke biti okrunjen barem za cara od Trebizonde. I tako se on u tim ugodnim mislima, zanesen divnom slašću koja mu se priviđala, požuri učiniti što je namerio. Ponajprvo se lati posla da očisti bojnu opremu pradedovsku, koja je davno bačena u kut i zaboravljena, pa je onde zarđala i popljesnivila. Očisti je i uredi što god je bolje mogao, ali odmah zapazi nedostatak: nije imao šlema s vizirom, nego običnu kacigu. No veština njegova doskoči i tomu, te on od lepenke sadelja nešto nalik na pol šljema s vizirom. Doduše, kad je hteo iskušati je li mu šlem jak i može li podneti udar, pa potegnuo mač i maznuo dvared po šlemu, već je prvim udarom u jedan mah uništio sve što je radio nedelju dana. Bude mu krivo što je tako lako bilo pokvariti šlem, te da se osigura od takve opasnosti, uzme ga opet izrađivati, ali sada umetne iznutra gvozdene šipke, tako da mu je šlem bio čvrst i po volji; iskušavati ga ne htjede opet, nego ga proglasi i uze smatrati najizvrsnijim šlemom s vizirom.

    Onda se ogleda za svojim konjem. Konj taj spao doduše u mesu kao gladna godina i bio puniji mana od Gonelina[35] konja, koji tantum pellis et ossa fuit, ali njemu se učini da ni Aleksandrov Bucefal ni Cidov Babieca nisu njegovu konju ravni. Dva-tri je dana premišljao kakvo bi mu ime nadenuo, jer (kako je govorio sam sebi) ne priliči se da konj ovakva slavna viteza, a i sam po sebi zgodan, bez čuvena imena bude. Zato mu je nastojao složiti i dati takvo ime da jasno kazuje što je bio dok još ne beše konj skitnika viteza, a i što je sada. Čim gospodar menja stalež, najrazboritije će biti da i konju promeni ime i da ga prozove slavnim i sjajnim imenom, kakvo dolikuje novom stanju i zanimanju kojemu se već odao. Pošto je dakle mnoga imena poizmišljao, brisao, odbacivao, skrpio, raskvario i opet ih stao kovati u glavi i u mozgu, prozove ga naposletku Rocinante,[36] jer to mu se me učini uzvišenim, zvučnnim a i kazuje kakav beše nekoć, dok je još bio kljuse, a nije bio ovakav kao danas, jer sada je prvak među svom kljusadi na svetu.

        Kad je tako po volji nadenuo ime svojemu konju, nakani nadenuti ime i sebi. U tome mu razmišljanju prođe opet osam dana, a na koncu se nazove don Quijote. Po tom su imenu, kako rekosmo, pisci ove istinite istorije naslutili da se jamačno zvao Quijada, a ne Quesada, kako drugi opet misle. No on se još seti da se junački Amadis nije zadovoljio pukim imenom Amadis, nego je dometnuo i ime svoje kraljevine i postojbine, da je proslavi, te se prozvao: Amadis od Galije. Zato i on, kao dobar vitez, nakani svojemu imenu dometnuti ime svoje domovine i prozvati se don Quijote od Manche. Tako je, po svojemu sudu, jasno označio svoj rod i postojbinu i počastio ju uzimajući od nje svoj pridevak.

     Bojna je oprema dakle očišćena, kaciga je pretvorena u šlem s vizirom, kljusetu je nadenuo ime, a odredio je i kako će se sam zvati. Treba mu još jedino, reče on sam sebi, potražiti damu u koju bi se zaljubio, jer skitnik vitez bez ljubavi drvo je bez lišća i bez ploda i telo bez duše. Govori on sebi:
»Ako ja za kaznu svojih greha, ili po sreći svojoj, skobim gdegod kakva diva, kao što obično biva skitnicama vitezovima, te ga u prvom sukobu oborim, ili ga prepolovim, ili ga, napokon, prevladam i predobijem, zar neće dobro biti da ga mogu komu poslati, neka se pokloni; neka uđe k mojoj slatkoj vladarici, neka klekne pred nju i glasom poniznim i pokornim rekne:,Ja sam, gospođo, div Caraculiambro, gospodar otoka Malindranije, koga je na junačkom megdanu svladao nikada dovoljno nahvaljeni vitez don Quijote od Manche, te me on šalje da se poklonim vašemu svetlom licu, a vaša milost neka od mene čini što joj je po volji. «

Oh, kako se uzradovao naš dobri vitez kad je izgovorio taj govor, a još više kad je našao komu bi dao ime svoje dame! Bila je, kako vele, u selu blizu njegova sela seljačka devojka, jako lepa, u koju je on neko vreme bio zaljubljen, ali ona, razume se, nije o tome ni sanjala i nije ni marila za njega. Zvala se Aldonza Lorenzo, i on pomisli da će biti zgodno ako njoj pridene ime vladarice svojega srca. Potraži ime koje bi se valjano slagalo s njegovim, a dolikovalo bi i pristajalo princezi i otmenoj dami, te je na kraju prozove Dulcinea od Tobosa, jer je rodom bila iz Tobosa: to je ime, po njegovu mišljenju, zvučno i neobično i ima značenje, kao i sva imena koja je sebi i oko sebe ponadevao.


prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

                          

Jack Kerouac, Na cesti

PRVI DEO

1.
         Prvi put sam sreo Deana nedugo pošto smo se moja žena i ja rastali. Upravo sam bio preboleo tešku bolest, o kojoj sad neću govoriti, osim da je imala neke veze s tom tužnom dogodovštinom i mojim osećajem da je sve mrtvo. Nakon dolaska Deana Moriartyja počeo je onaj deo mog života koji se može nazvati životom na cesti. Pre toga često sam sanjao o tome da odem na Zapad i vidim te krajeve, uvek kujući neke neodređene planove, ali nikad ne odlazeći. Dean je kao stvoren za cestu, jer on je zapravo na cesti rođen kad su njegovi roditelji prolazili kroz Salt Lake City 1926. u starim kolima na putu prema Los Angelesu. Prve obavesti o njemu dobio sam od Chada Kinga, koji mi
je pokazao nekoliko njegovih pisama napisanih iz popravilišta u New Mexicu. Silno su me zanimala ta pisma, jer su tako naivno i slatko tražila od Chada da ga nauči sve o Nietzscheu i sve one prekrasne intelektualne stvari koje Chad zna. U jednom trenutku Carlo i ja razgovarali smo o tim pismima i pitali se hoćemo li ikad upoznati čudnovatog Deana Moriartyja. Sve je to bilo davno, kad Dean nije bio ovakav kao sada, kad je bio mladi kažnjenik obavijen oblakom tajne. Zatim je došla vest da je Dean izišao iz popravilišta i da dolazi prvi put u New York; govorilo se također da se upravo oženio
devojkom koja se zove Marylou.
       Jednog dana motao sam se oko sveučilišta i Chad i Tim Gray rekli su mi da se Dean nastanio u nekoj jeftinoj rupi u Istočnom Harlemu, španjolskom Harlemu. Dean je veče pre toga prvi put stigao u New York, s onom svojom zgodnom malom mačkom Marylou; sišli su s autobusa kod Pedesete ulice, zakrenuli za ugao tražeći mesto gdje bi mogli nešto pojesti i ušli ravno Hectoru; od tada je Hectorova kafana za Deana poprimila značenje velikog simbola New Yorka. Potrošili su velike novce na krasne velike kolače s glazurom i indijanere.
        Čitavo to vreme Dean je govorio Marylou ovakav tekst: »Eto, draga, sad smo u New Yorku i premda ti nisam rekao sve što sam mislio kad smo prolazili kroz Missouri, a posebno onda kad smo prolazili kraj boonevilleskog popravilišta koje me podsetilo na moj zatvorski problem, apsolutno je nužno da sad odgodimo sva ona preostala pitanja koja se tiču naših ličnih  ljubavnih stvari i smesta počnemo misliti o specifičnim radno–životnim planovima...« i tako dalje, na način koji mu je bio svojstven u tim davnim danima.
     Pošao sam s momcima do njegova jeftinog stana i Dean se pojavio na vratima u gaćicama. Marylou je skočila s kauča; Dean je otpremio vlasnika stana u kuhinju, po svoj prilici da skuva kafu, dok je on nastavio sa svojim ljubavnim problemima, jer za njega je seks bio prva i jedina sveta i važna stvar u životu, mada se morao znojiti i psovati da zaradi za život i tako dalje. Videlo se to po tome kako je stajao i kimao glavom, uvek spuštena pogleda, i potvrđivao, kao mladi boksač koji sluša upute da bi ostavio utisak kako sledi svaku vašu reč, ubacujući na hiljade »da« i »tako je«. Kad sam ga prvi put video, Dean me podsetio na mladog Genea Autrevja – bio je vitak, uskih bokova,
modrook, s pravim oklahomskim naglaskom – junak snežnog Zapada sa zaliscima. Zapravo, radio je na ranču u Coloradu neposredno pre nego što se oženio Marylou i došao na Istok. Marylou je bila zgodna plavuša s golemim uvojcima kose nalik na zlatne slapove; sedela je na rubu kauča dok su joj ruke ležale u krilu, a maglovite modre seljačke oči ukočeno zurile, jer ona je bila u gadnom sivom njujorškom stanu o kojem je slušala tamo na Zapadu i čekala u ozbiljnoj sobi kao ispijena Modiglianijeva nadrealistička žena izdužena tela. Ali osim što je bila slatka devojčica, bila je užasno
tupa i sposobna za grozne stvari. Te noći svi smo pili pivo i natezali se i razgovarali do zore, a ujutro, dok smo sedeli naokolo tupo pušeći čikove iz pepeljara u sivom svetlu tužnog dana, Dean je nervozno ustao, počeo hodati po sobi, razmišljajući, i zaključio da Marylou najpre mora pripremiti doručak i pomesti pod.
– Drugim rečima, draga, moramo početi, razumeš, inače će se sve pretvoriti u vegetiranje i neće biti prave spoznaje ni kristalizacije naših planova. - Tada sam ja otišao.

Iduće nedelje  poverio je Chadu Kingu da bezuslovno mora od njega naučiti pisati; Chad mu je rekao da sam ja pisac i da mora poći  meni ako želi savet. U međuvremenu Dean je dobio posao na parkiralištu, potukao se s Marylou u njihovu stanu u Hobokenu – sam Bog zna zašto su se tamo smestili – i ona se toliko razbesnela i bila je tako duboko osvetnički raspoložena da je otišla na policiju s nekom lažnom napuhanom histeričnom ludom optužbom i Dean se morao pokupiti iz Hobokena. I tako više nije imao stan. Došao je ravno u Paterson u New Jersevju, gde sam ja stanovao sa svojom tetkom, i jedne noći dok sam učio, neko je pokucao i Dean je bio pred vratima, klanjao
se i premetao se pokorno s noge na nogu u tami predsoblja i govorio:

– Zdravo, sećaš li me se – Dean Moriarty? Došao sam te zamoliti da mi pokažeš kako se piše.

– A gdje je Marylou? – upitao sam, a Dean je rekao da je verovatno skurvala nekoliko dolara i vratila se u Denver – drolja! Zatim smo izašli da popijemo nekoliko čaša piva, jer nismo mogli govoriti onako kako smo hteli pred mojom tetkom koja je sedela u dnevnoj sobi i čitala novine. Ona je bacila jedan pogled na Deana i zaključila da je luđak.

U lokalu sam rekao Deanu:

– K vragu, čoveče, znam vrlo dobro da nisi došao  meni samo zato što želiš postati pisac, a osim toga što ja o tome uopšte znam, osim da se moraš prihvatiti posla energijom narkomana.

A on je rekao:

– Da, naravno, znam tačno šta misliš i zapravo sam o svim tim problemima već razmišljao, ali ono što ja hoću jest realizacija onih faktora što, ukoliko čovek zavisi o Schopenhauerovoj dihotomiji kad se radi o bilo kojoj unutrašnje stvarnoj... – i tako dalje u tom stilu, reči koje ja uopšte nisam shvatao, a ni on sam. U to doba on uistinu nije znao o čemu govori; to jest, bio je mladić tek otpušten iz zatvora, sav obuzet prekrasnim mogućnostima da postane pravi intelektualac i voleo je da govori onakvim tonom i upotrebljavati onakve reči, samo na zbrkan način, kakve je čuo od »pravih intelektualaca« – premda ne treba zaboraviti da uopšte nije bio baš tako naivan u svemu ostalome i trebalo mu je samo nekoliko meseci s Carlom Marxom pa da postane intiman sa svim terminima i žargonom. Bez obzira na to, mi smo se razumeli na drugim nivoima  ludila i složio sam se s tim da se nastani u mojoj kući dok ne nađe posao, a osim toga složili smo se da jednom odemo na Zapad. To je bilo zimi 1947.

Jedne večeri dok je Dean večerao u mojoj kući – već je bio dobio posao na parkiralištu u New Yorku – nagnuo mi se preko ramena dok sam ja žurno tipkao i rekao:

– Hajde, čovječe, one ženske neće čekati, požuri.

Rekao sam:

– Pričekaj samo časak, evo me odmah čim završim ovo poglavlje – a to je bilo jedno od najboljih poglavlja u knjizi. Tada sam se obukao pa smo odleteli u New York da se sastanemo s nekim devojkama. Dok smo se vozili autobusom u sablasno fosforescentnoj praznini Lincolnova tunela, naslonili smo se jedan na drugoga mašući rukama i vikali smo i uzbuđeno govorili i ja sam osetio kako sam dobio crva kao i Dean. On je naprosto bio mladić silno oduševljen životom, i premda je bio žicar, žicao je samo zato što je toliko želio živeti i doći u dodir s ljudima koji inače ne bi obraćali pažnju  na njega. On je žicao od mene i ja sam to znao (stan i hranu i »kako pisati« itd.), i on je
znao da ja znam (to je bila baza našeg odnosa), ali meni to nije smetalo i izvrsno smo se slagali – nikakvih zahteva, nikakvih ponuda; hodali smo jedan oko drugoga na prstima kao dirljivi novi prijatelji. Počeo sam od njega učiti u jednakoj meri u kojoj je on verovatno učio od mene. Što se tiče mog posla, govorio je:

– Samo napred, što god ti učiniš veliko je. – Gledao mi je preko ramena dok sam pisao priče vičući: »Da! Tako je! Uh! Čoveče!« i »Fuj!« i brisao je lice rupčićem. – Uh, čoveče, toliko toga treba učiniti, toliko toga treba napisati! Kako čovek uopšte može početi to beležiti bez izmenjenih ograda i sav obuzet literarnim inhibicijama i gramatičkim strahovima... – Tako valja, stari, tako se govori. – Video sam kako je neka sveta munja zablistala iz njegova uzbuđenja i njegovih vizija koje je opisivao tako
neobuzdano da su se ljudi u autobusima okretali da vide tog »histeričnog luđaka«. Na Zapadu je proveo trećinu vremena u kockarnici, trećinu u zatvoru, a trećinu u gradskoj biblioteci. Viđali su ga kako juri pun poleta zimskim ulicama, gologlav, noseći knjige u kockarnicu, ili kako se penje po stablima da se uvuče na tavan prijateljima, gde je provodio dane čitajući ili skrivajući se pred zakonom.

    Došli smo u New York – zaboravio sam kakva je tačno bila situacija – mislim da se radilo o dvema crnim devojkama – ali devojaka nije bilo; trebali su se sastati u restoranu, ali nisu se pojavile. Otišli smo do njegova parkirališta, gde je morao obaviti nekoliko poslova – promeniti odelo u šupi, malo se doterati pred napuklim ogledalom itd., a onda smo krenuli. I to je bila noć kada je Dean upoznao Carla Manca. Nešto se fantastično dogodilo kad je Dean upoznao Carla Manca. Dva oštra duha kao što su bila njih dvojica složila su se što bi okom trepnuo. Dva prodorna oka pogledala su druga dva
prodorna oka – sveti žicar blistava duha i turoban poetičan žicar mračna duha kakav je Carlo Marx. Od tog časa vrlo sam malo viđao Deana, i bilo mi je pomalo žao. Njihova se energija spojila u jednom naletu, ja sam bio nespretnjaković u usporedbi s njima dvojicom, nisam ih mogao slediti. Čitav onaj ludi vrtlog u kojem ćemo se kasnije naći započeo je tada; zahvatiće sve moje prijatelje i sve što je preostalo od moje porodice u veliki oblak prašine nad američkom noći. Carlo mu je pripovedao o Starom Bullu Leeju, o Elmeru Hasselu, o Jane; o Leeju koji u Texasu uzgaja »travu«, o Hasselu na Riker's Islandu, o Jane koja luta po Times Squareu opijena benzedrinom noseći kćerkicu u
naručju, da bi se na kraju našla u Bellevueu. A Dean je pripovedao Carlu o nepoznatim ljudima na Zapadu kao što je Tommy Frank, kljasti mešetar u kockarnici, kartaš i homoseksualni svetac. Pripovedao mu je o Royu Johnsonu, o Velikom Edu Dunkelu, o svojim prijateljima iz dečaštva, prijateljima s ulice, o svojim bezbrojnim devojkama i seksualnim orgijama i pornografskim slikama, o svojim junacima, junakinjama, pustolovinama. Jurili su zajedno ulicom i sve gledali  na onaj način koji im je bio svojstven u početku, a koji je kasnije postao mnogo žalosniji, i dubok i smeten. Ali tada su oni skakutali ulicama kao dva klauna, a ja sam capkao za njima, kao što celog života capkam za ljudima koji me zanimaju, jer su jedini ljudi koji za mene postoje oni koji su ludi, oni koji su ludi od želje da žive, ludi od želje da govore, ludi od želje da se spase, željni svega u isto vreme, oni koji nikad ne zevaju ili kažu nešto otrcano, već gore, gore, gore kao fantastične rakete koje eksplodiraju kao neki pauci preko zvezda, i kad u sredini prasne, vidi se modro svetlo u središtu i svi se dive: »O–o–o–o–o!« Kako su zvali takve mlade ljude u Goetheovoj Nemačkoj? Želeći od sveg srca da nauči pisati kao Carlo, Dean ga je napadao velikom zaljubljenom dušom kakvu može imati samo žicar.
»Sada, Carlo, pusti mene da govorim – evo što ja kažem...« Nisam ih video po prilici dve nedelje
, a za to su vreme oni zacementirali svoj odnos do luđačkih razmera, do razgovora koji su trajali celi dan i celu noć.

     Tada je došlo proleće, pravo vreme za putovanje, i svi su se u raspršenoj družini spremali poći na ovaj ili onaj put. Ja sam marljivo radio na svom romanu, i kad sam došao do polovine, nakon putovanja na Jug s tetkom u posetu bratu Roccu, pripremio sam se da prvi put u životu otputujem na Zapad.
      Dean je već bio otišao. Carlo i ja ispratili smo ga na autobusnu stanicu  u Trideset četvrtoj ulici. Na spratu  je bio lokal gde se moglo fotografisati za 25 centi. Carlo je skinuo naočale i izgledao je mračno i opasno. Dean se slikao iz profila i stidljivo se osvrtao. Ja sam se slikao s lica i ispao kao tridesetogodišnji Talijan spreman da ubije svakoga ko kaže nešto protiv njegove majke. Tu su sliku Carlo i Dean uredno rascepili žiletom i spremili svaki svoju polovicu novčanika. Dean je imao na sebi pravo zapadnjačko poslovno odelo za svoj veliki povratak u Denver; njegov je prvi provod u New Yorku bio završen. Kažem provod, iako je samo kao pas radio na parkiralištima. On je najfantastičniji čuvar parkirališta na svetu, može voziti kola unatrag brzinom od 65 kilometara, zaterati ih u uski procep i stati uza zid, iskočiti, projuriti između blatobrana, uskočiti u druga kola,
zaokrenuti ih brzinom od 80 kilometara na uskom prostoru, poterati naglo natrag u gužvu, tres, zaustaviti kola ručnom kočnicom tako da još poskakuju dok on izleće iz njih; tada odjuriti do kioska za potvrde trčeći kao lakoatletska zvezda, uručiti potvrdu, uskočiti u novonadošla kola pre nego što je vlasnik napola izišao, uskočiti doslovce pod njega dok on izlazi, poterati kola dok vrata klopoću i odgrmeti do prvog slobodnog mesta, zaokrenuti, unutra, zakočiti, van, trk; radio je tako bez odmora osam sati na noć u vreme večernje navale i navale posle pozorišta, u zamašćenim skitničkim hlačama s izlizanim kožuhom i poderanim cipelama. Sad je kupio novo plavo prugasto odelo s prslukom i svim ostalim – 11 dolara u Trećoj aveniji, sa satom i lancem za sat, i portabl pisaća mašina jer se spremao početi pisati u nekoj denverskoj unajmljenoj sobi čim tamo dobije posao. Pojeli smo oproštajni obrok graha s hrenovkama u Sedmoj aveniji i onda se Dean popeo u autobus, na kojem je pisalo Chicago, i odjurio u noć. Otišao je naš kauboj. Obećao sam sam sebi da ću poći istim putem kad proleće zaista procvate i otvori zemlju.

      I tako su zapravo počele moje pustolovine na cesti, a događaji koji su sledili previše su fantastični a da bi se mogli prećutati
      Da, nisam želeo bolje upoznati Deana samo zato što sam pisac i što su mi bili potrebni novi doživljaji i što je moj život vrteći se oko univerziteta zatvorio krug i postao jalov, već zato što me on, usprkos razlikama u našim karakterima, podsećao na nekog davno izgubljenog brata; pogled na njegovo patničko koščato lice s dugim zaliscima i napregnut mišićav oznojen vrat izazivali su u meni sećanje na moje dečaštvo po kanalima i rukavcima i rečnim obalama Patersona i Passaica. Njegova prljava radna odeća tako mu je graciozno pristajala kao da nije moguće kupiti bolji kroj kod krojača od zanata, već samo zaraditi ga od Prirodnog Krojača Prirodne Radosti, kao što je učinio
Dean u svojim teškim trenucima. A u njegovom sam uzbuđenom načinu govora opet čuo glasove starih drugova i braće pod mostovima, među motociklima, po četvrtima razapetih konopaca za rublje i snenih kućnih pragova u poslepodneva kad su dečaci svirali gitaru, a njihova starija braća radila u tvornicama. Svi su moji ostali tadašnji prijatelji bili »intelektualci« – Chad, ničeanski antropolog, Carlo Mane i njegov ćaknuti nadrealistički tihi ozbiljni način govora, nepomična pogleda, Stari Buli Lee i njegovo kritičko, otegnuto protivljenje svemu – ili su opet bili zločinci poput Elmera Hassela, s
onim prezirnim, znalačkim smiješkom, ili su bili kao Jane Lee, ispružena na istočnjačkom pokrivaču svog kauča, s gađenjem otpuhujući na New Yorker. Ali Deanova je inteligencija bila u svakom pogledu jednako tako formalna i blistava i potpuna, bez dosadne intelektualštine. A njegov »kriminalitet« nije bio namršten ili podrugljivo isceren; bila je to divlja, potvrdna provala američke radosti, bio je to vestern, vetar zapadnjak, oda s Ravnica, nešto novo, davno prorokovano, davno očekivano (on je krao automobile samo da bi se provozao). Osim toga, svi su moji njujorški prijatelji bili u negativnom, mučnom položaju jer su morali prezirati društvo i davati jadne knjiške i političke ili psihoanalitičke razloge za to, ali Dean je jednostavno jurio po društvu, željan hleba i ljubavi; nije ga se ništa ticalo »sve dok je meni curica, brate, s onim malim crnim između nogu« i »sve dok možemo jesti, čuješ li ti mene? Ja sam gladan, umirem od gladi, hajdemo odmah jesti« – i odjurili bismo nekamo jesti, blagovati od onoga, kako kaže Stari zavet, »što je tvoj deo pod Suncem«. Zapadni rođak sunca bio je Dean. Premda me tetka upozorila da će mi on zadati neprilika, čuo sam novi zov i video sam nove horizonte i verovao sam u njih u svojoj mladoj dobi; i malo neprilika, ili čak i mogućnost da me Dean odbaci kao suputnika i da me ostavi, kao što je kasnije učinio, izgladnela na pločnicima i bolesničkim posteljama – šta je to značilo? Bio sam mlad pisac i želeo sam
se otisnuti.
Negdje putem, znao sam, biće devojaka, vizija, svega; negde putem biće mi uručen biser.

2.

izvor 

http://mudrac.ffzg.hr/~dpolsek/sociologija%20turizma/Pages%20from%20Na%20cesti%20-%20Jack%20Kerouac.pdf

Bajronova putovanja

Pesnička slava Lorda Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) bila je i danas jeste jedna od najvećih. Retko se rađaju takvi duhovi koji mogu da premoste nekoliko vekova i da i dalje svojim delima i životom nadahnjuju čitav svet.

Na rođenju je stekao telesnu manu koja ga je pratila celog života i prilično uticala na njegov karakter – šepao je zbog pogrešnog zahvata na porođaju, stidljivost majke je doprinela grešci lekara. Neželjena posebnost je učinila da dečak razvije unutrašnju tajnovitost jer je želeo da se izdvaja od ostalih, i uspeo je u tome. Izrastao je u mladića koga su oblikovale grandiozne strasti, obest i prikrivena stidljivost. Ono što bi zavoleo opčinilo bi ga toliko da bi mu posvećivao svu moguću žudnju i silinu osećanja. Nije se plašio da ogoli i tamnu stranu svog srca. Oduvek je bio divalj i prkosan, lako bi planuo i oduševio se. Nije znao za pokornost i suzdržavanje.

Još u ranoj mladosti nasledio je titulu lorda, imanje i novac koji će mu obezbeđivati lagodan život. Od Bajronovih je nasledio i čuvenu porodičnu karakteristiku – surovost koja je dovodila do protivurečnosti njegovu pesničku dušu, u njoj su se mešale žestina i nežnost. Zbog toga je bio ćudljiv i često je menjao raspoloženja, odluke su mu oblikovale razuzdanost i bezbrižnost, hrabrost i hirovitost.

Kada se vratio sa Kembridža nastanio se u voljenom zamku u Njustedu i tamo sačekao punoletstvo koje je označilo da je vreme da krene iz Engleske u svet. Daljine su ga mamile, iako je isprva uvek mrzeo nova mesta i lica, ali, uvek se dešavalo da ih, dajući im se u potpunosti, zavoli do ludila.

Krenuo je na put 1809., prethodno u Engleskoj objavivši zbirku pesama Časovi dokolice. Bio je zapaženi mlad, lep i ljut pesnik željan novih iskustava. Prve kote njegovog puta su bili Gibraltar i Malta, a planirao je da odatle ide dalje na Istok.

26. juna 1809. godine ukrcao se na brod za Lisabon sa odanim prijateljem Hobhausom. Putovanja mladog buntovnika su konačno počela, započeo ih je nestrpljivo i burno ponevši sto pera i dva galona mastila i nekoliko svezaka belog papira. Naravno, i četu sluga, koju su mu obezbeđivali titula i ogromno nasledstvo.

U Lisabonu je Bajron sa svojom svitom došao u kontakt sa Evropom koja je bila u ratu, bio je upoznat sa vojnim manevrima u konfliktu između Francuske i Engleske. No, njegovu pažnju je okupirao sam grad. Lisabon, mistično setna luka na vratima zaliva ga je opčinio, naročito su mu se svidela narandžina stabla i manastiri. Tada je napisao: Jašem na magarcu i na mazgi, kunem na portugalskom, dobio sam proliv i grizu me komarci. Ali šta mari? Ljudi, koji putuju radi zabave ne smeju tražiti komfor.

Iz Lisabona je nastavio put južno ka Sevilji, želeći da se što pre dokopa Gibraltara, tog čudesnog pupka koji spaja Atlanski okean i Sredozemlje. Bio je začaran lepotom velikih voda i nalazio je privremenu utehu i razumevanje u morskim dubinama. Stigavši na Maltu, zadržao se da bi uzimao časove arapskog jezika, slušao gitare i udovoljio senzualnim prohtevima uživajući neko vreme sa ljubavnicom. Bio je, tako drsko zgodan, neobičan i razuzdan, neodoljiv za ženska srca. Njegove avanture sa malteškom ljubavnicom bile su samo početak velikih ljubavnih osvajanja i izgaranja koje su ga očekivale.

Iz Malte je prešao u Albaniju, njena divljina i nepoznanice su mu prijale. Pošto ga je oduvek privlačio život ratnika i smatrao je da je za njega rođen, našao je prijatelje među albanskim ratnicima. Tu, u gudurama Albanije počeo je da piše poemu Čajld Harold koja ga je kasnije proslavila. O čemu bi drugom mogao pisati mladi pesnik na putovanju do baš o mladom plemiću zvanom Harold (njegovo drugo ja) koji luta Portugalijom, Italijom, Grčkom i Albanijom? Stvarao je, naime, pesnički putopis, živopisno i dramatično, sa strastvenim i elegičnim opisima, vodio je buduće čitaoce kroz predele koje su čeznuli da vide.

Lord Bajron je imao nameru da iz Albanije nastavi put u Grčku morem, ali ga je oluja sprečila da se ukrca na brod, pa je krenuo kopnom na konju preko bregova.

Bio je ganut (a ko nije?) Grčkom, koju je zavoleo još kao dete, čitajući poeziju i istorijske spise. Grčka, grotlo i kolevka, okupana suncem, mudro drevna, belo drevna, veličanstvena. Bajron je prvo stigao u Patraski zaliv, da bi onda preko Parnasa dospeo u Delfe i zlatnu Atinu. Grčka je još uvek bila pod turskom vlašću, na Akropolju se nalazio turski garnizon, što je duboko potreslo pesnikovu dušu željnu lične i opšte slobode. Rukopis Čajlda Harolda bio je pun poziva na pobunu. Čajld Harold je putopis u stihu isprepletan egzotičnim utiscima i žalom zbog sputanosti zemalja koje su nekada bile najsjanije i najprosperitetnije. Iz Atine se Bajron spustio do rta Sunion, diveći se narandžastim stenama u suton, čekajući najlepši zalazak Sunca.

A onda je nastavio dalje, u Smirnu, današnji Izmir, gde je i dovršio drugo pevanje poeme. Odatle je nastavio u Carigrad, današnji Istambul, čarobni grad je bio i ostao mesto moći. Napustio ga je 24. jula 1810., plovio do Bosfora i vratio se u Atinu gde je neko vreme stanovao u manastiru. Džordž Gordon je imao vatreni duh koji je sve vreme tražio posvećenost. Iz grčkog manastira vratio se na Maltu.

Udaljenost od rodne Engleske (gde je, kao što to uvek biva sa rodnim krajevima, bilo najteže uspeti i biti priznat) je doprinela da se njegov početni prezir prema njoj pojača, ali i da na se pojave gleda mnogo šire, donevši mu još luđu želju za slobodom i nepoštovanjem zakona. Ipak, nakon dve godine odsustva, vratio se u Englesku. Trebalo je objaviti Čajld Harolda i postati pesnik oko koga se stvara do tada neviđena čitalačka histerija, u inat svim kritičarima. To ga je radovalo iako su ga rastuživale hladne engleske zime i isto takva duhovna atmosfera.

Posle neverovatnog književnog uspeha upustio se u aferu sa udatom Lejdi Karolinom Lemb. Posećivao je sve društvene događaje, ali dosadne salonske zabave, naklapanja i ogovaranja su brzo dojadili hodočasniku. Patio je za Akropoljem. Njegova divlja priroda se produbljivala i sve jasnije pokazivala. Bio je grub i neprijatan prema mnogobrojnim ljubavnicama. No, došla je do svog vrhunca kada se zaljubio bez povratka u polusestru Avgustu i stupio u rodoskrvnu vezu sa njom. Objavio je i poemu Gusar u kojoj je stvorio likove koji ne znaju odakle su došli i kuda će krenuti. Puni su tajni i lutaju tražeći odgovor, ne smirujući se. Naravno, bili su slični njemu, jer su u večitom pohodu. Bajron je bio duh koji luta.

Anabela Bajron 

Oženio se i, ipak, Anabelom Milbank, no ni ona nije mogla da sputa njegovu ljubav prema svemu što je neobično i opasno, avanturizam koji mu je bio u krvi i osećanja toliko jaka koja su ga bukvalno gonila da krene na najopasnije puteve. Često je govorio: Suđeno mi je da se vratim na Istok, moram se vratiti na Istok da tamo umrem. Brak je bio nepodnošljiv i rastavio se od supruge, doživevši zbog toga još veće osude. Njegov odnos sa Avgustom i pristup životu su naišli na neprijateljski stav u celoj Engleskoj. Zato je rešio da ode zauvek, u dobroboljno izgnanstvo.

Aprila 1816., kupivši lepu kočiju Napolenonovih kola (njemu se beskrajno divio) i povevši sa sobom filozofa Flečera, mladog lekara Polidorija i neizostavnog druga Hobhausa, otputovao je iz Engleske. Prvi cilj je bio Vaterlo jer je želeo da oseti slavnu bitku. Pošto je im je Francuska zatvorila svoje granice, družina je morala da se spušta prema Švajcarskoj dolinom Rajne. Tokom puta pisao je strasna pisma Avgusti.

25. maja 1816. Bajron je sa svojom svitom stigao na Lemansko jezero. U istom hotelu je odsela i Kler Klermont, polusestra Meri Godvin, partnerke još jednog čuvenog pesnika romantizma, koja će mu kasnije postati žena, Persija Biša Šelija. U stvari, Kler je proganjala Bajrona još u Engleskoj, uporno želeći da bude sa njim. Na lepom jezeru kraj Ženeve su se dva čuvena pesnika upoznala i združila. Jezero je pružilo Bajronu mir. Unajmio je vilu, spavao do kasno, uživao u doručku i onda posećivao Šelijeve, šetao pored jezera i vozio se u barci. Kler je dobila šta je htela, postala je njegova ljubavnica, nesvesna da će mu i ona brzo dosaditi.

Međutim, čim je u Ženevi zahtladnelo i kada su počele da padaju dosadne kiše, Bajronov mir je bio pred izazovom i poželeo je da napusti Švajcarsku. U stvari, opet ga je gonila želja za kretanjem i avanturama. Smetalo mu je i što je privlačio mnogobrojne poglede, bio je čuveni pesnik u tuđini, i turisti Englezi su ga pratili u stopu, upirući dvoglede u njegov balkon sa druge strane jezera. Bio je progonjen. Odlučio je da je bolje da on goni vreme i prostore umesto da njega gone.

Preko alpskog prolaza Simplona krenuo je za Milano. Konačno je došao i do Italije, talične zemlje za mnoge engleske umetnike, zemlje koja ih je inspirisala jarkim bojama i toplinom življenja. U Milanu je Bajron došao u kontakt sa italijanskim slobodarskim krugovima, pesnikom Montijem i piscem Silvijem Pelicom. Ipak, ni umetnički krugovi ga nisu sprečili da ne krene ka mističnoj Veneciji, u koju je stigao prethodno svrativši u Veronu, gde se, razumljivo, divio uspomeni na Juliju. U Veneciji je prvo odseo u hotelu „Velika Britanija“ koji je gledao na Veliki kanal, Canalasso, čije su sobe bile pozlaćene i obložene šarenom svilom. Raskoš i misterioznost Venecije su ga očarali. To je jedan od onih gradova koje poznajem pre nego što ih vidim, rekao je. Rešio je da nađe stan, da se zadrži u Veneciji i, naravno, našao je lokalnu ljubavnicu, Marijanu. Njegova putovanja bila su nezamisliva bez ljubavnih izazova i neobuzdanih strasti. Kada je prijatelj Hobhaus iz Milana otputovao u Rim, Bajron opet provodi neko vreme u manastiru, ovog puta u jermenskom, ponovo tražeći smiraj za svoje vatrene misli. A onda se opet dešava preokret, razboleo se i smatrao je da će se brže oporaviti ako promeni mesto. Krenuo je i on u Rim.

A.Willmore   ( ili J. Tibbets Willmore ) Lord Bajron meditira  o Koloseumu

Bibliotheque des Arts Decoratifs, Paris 

Rim je neopisiv, napisao je. Patio je što i Rim, kao i Grčka, doživljavaju propast i nemaju više stari sjaj. Veličina i propast Rima je bila jedna od tema o kojima je razmišljao i koje je želeo da razreši. Onda je odlučio da se ipak vrati Marijani u Veneciju, zapravo u La Miru na Brenti gde je iznajmio divnu vilu. Tu je dovršio Čajlda Harolda.

Uskoro je pronašao novi predmet divljenja – Margaritu Cogni (Kogni se čita), damu sa kojom posećuje zabave, književne salone, vozi se u gondolama i uživa u karnevalu iako je u tom svetu pod maskama bio apsolutno bez maske, onakav kakav jeste, pun sirove i sveže energije, nestalan, nemir koji traži mir i borac za pravdu.

Skoro zaboravljena bivša ljubavnica Kler mu je u Engleskoj rodila ćerku Albu o čijem rođenju ga je obavestio Šeli, koji je devojčicu i doveo ocu kada je sa ženom doputovao u Milano, takođe željan italijanskog sunca i nepresušne inspiracije. Bajron je devojčicu zvao Alegra. Iznajmio je veliku palatu na Velikom kanalu i postao pravi Venecijanac.

Tereza  Gvičoli 

U Veneciji je započeo spev Don Žuan, delo puno humora i satire sa pikarskim i farsičnim elementima. O čemu bi drugom pisao ovaj pravi Don Žuan, sklon nekonvencionalnostima, cinizmu i slobodoumlju? Ponovo je pisao o sebi. I, kao i pravi čuveni ljubavnik, ponovo je promenio družbenicu. Ovog puta to je bila Tereza Guiccioli (Gućioli?), udata grofica koja ga zove sebi u Ravenu, tajanstveni gradić u kome je Dante proveo progonstvo. Ljubav i poezija su ga zvali i Bajron nikako nije mogao da odbije ponudu, krenuo je opet kuda ga srce vodi. Prateći Terezu posetio je i Bolonju, vratio se u Veneciju i odatle opet svratio u tihu Ravenu.

Sve vreme, dok ga vode instinkti i pesničke inspiracije, biva uključen u italijanske političke pokrete, spreman da položi život za slobodu Italije.

Terezin muž, grof Guccioli je počeo da stvara probleme ljubavnicima za koje je znala čitava Ravena čiji stanovnici su zdušno i glasno navijali za mlade preljubnike. Političke prilike im, ipak, prave još više problema, jer su revolucionarni glasovi suzbijeni od strane papinske policije, tako da grofovski bračni par mora da beži. Ispostavilo se da su otišli u Pizu, gde se nastanio i Šeli, pa se Bajron tamo pridružuje svima njima. Niko nije slutio da će nastupiti doba žalosti. Iako je ponovo živeo raskošno i raskalašno u palati Lanfrandi na obali reke Arno, Bajron se suočava sa dve smrti. Njegov veliki prijatelj Šeli se utopio, a ćerka Alegra je umrla. Kao dodatak svim mukama, grof i grofica Guccioli su bili opet prognani, i to u Đenovu, kuda skoro odmah za njima odlazi i Bajron, bežeći od sopstvene skrhanosti i bola.

Sada je sve više pratio razvoj grčkog ustanka protiv Turaka. Morao je da utali negde svoju želju za osvetom i borbom i sve bliže je bio odluci da napusti sve i direktno učestvuje u okršajima. Morao je i da dokaže svoju smelost. U leto 1823. krenuo je za Grčku, ovog puta sa namerom da postane pravi ratnik. Znao je da ide u smrt. Stigao je do Argostoliona u Kafaloniji, iznajmio kuću u selu i živeo vojnički i skromno, zdušno finansijski pomažući grčkim izbeglicama. Iz Argostoliona se prebacio u ribarski grad Mesolongion. Osećao je zasićenost životom i avanturama, sve je doživeo što se moglo doživeti tako silno i brzo, da veliki Bajron više nije ni za čim žalio i ni za čim drugim nije žudeo osim otvorene borbe prsa u prsa. U ostvarenju te poslednje žudnje su ga sprečile groznica i padavica zbog kojih je pao u postelju. Pao je u san iz koga se nije probudio jedne olujne noći, aprila 1824.

Tako je umro Lord Bajron, fatalni grešnik, ponosni usamljenik, smeli borac, čovek koji je preplivao Helespont, čovek koji je ovekovečio svoja lutanja i čiji su tragovi zauvek obeleženi lepotom i uzdasima, i na kopnu i na papiru.

Ana Atanasković 

Jerzy Stanislaw Lec – NEPOČEŠLJANE MISLI

Sedeo sam jednog dana u kafani. Obuzeo me nekakav čudan osećaj teskobe. Poznajete taj osećaj! Čovek je tada u stanju prelistati čitav rečnik u potrazi za pravom reči koja bi taj osećaj precizno imenovala. Srce je znalo da tu nečega nedostaje.
Onda mi je neko prišao i upitao: "Oprostite, niste li slučajno videli Leca?"
I tada sam opazio, da me tu uopšte nema. Nedostajao sam sâm sebi.
Tim Lecovim rečima započinje jedna od zbirki njegovih nepočešljanih misli, rečima koje bi se nekome ko se prvi put susreće s njegovim stvaralaštvom, mogle učiniti neobičnima. Za znalca njegovih misli to je tek jedna od njegovih dosetki.

Kad bismo jednom rečju, lecovski kratko, hteli okarakterisati njegovo stvaralaštvo i život, najprikladnija bi bila reč lapidarnost.
Bio je majstor kratkoće, od samog prezimena (izabrao je kraći oblik prezimena prilagođavajući ga još uz to i poljskoj grafiji), sve do vrste stvaralaštva koju je izabrao. Sam se šali na račun te kratkoće: Popularnost? Hmm. Već kod obližnjeg frizera možete čuti: "Gospodin L.? Naravno da ga poznajem. Šiša se kratko." A i život mu je bio kratak. Ipak, kratkoća njegovu opusu ni životu nije oduzela ništa od sadržajnosti.

Rođen je 6. ožujka 1909. godine u Lavovu. Njegova je majka bila kći zemljovlasnika, dok mu je otac bio sin barona de Tusch-Letza, čija je porodica prošla, kako piše biograf, "mitski put židovske dijaspore od Španjolske, Nemačke do slavenskih zemalja".
Stanisław Jerzy Lec debitovao je pesmom Proleće 1929. godine, a kao većina mladih pesnika, svoje prve stihove objavljivao je u časopisima.

Godine 1933. dobio je titulu magistra prava, istovremeno objavljujući prvu zbirku pesama Boje (Barwy). Gradovi s kojima je povezan njegov život su Lavov - u kojemu je odrastao, Krakov - gde je debitovao kao pisac i Varšava - u kojoj je proveo veći deo svoga života i u kojoj se i oženio. Rat ga je zatekao u Lavovu. Njegovo prvotno opredeljenje bilo je levičarsko, što se odražavalo i u njegovom stvaralaštvu. Tako je svoje pesme objavljivao u Crvenoj zastavi (Czerwony sztandar) i u Novim vidokruzima (Nowe Widnokregi) a svojevremeno je bila zapažena njegova poema Staljin.
Nakon hapšenja 1941. dve je godine zatočen u koncentracionom logoru u Tarnopolu, odakle 1943., utekavši od sigurne smrti (beži neposredno pre pogubljenja nakon što si je iskopao grob), prerušen u nemačkog vojnika dospeva u Varšavu gde se uključuje u pokret otpora, a 1944. pristupa poljskoj vojsci.
Po završetku rata obnavlja poznati satirički časopis Pribadače (Szpilki). Tada izdaje zbirke satira i epigrama Šetnja cinika (Spacer cynika) i Beleške s bojišnice (Notatki polowe). Kao ataše za tisak Poljske Narodne Republike odlazi 1946. sa ženom i decom u Beč. Godine 1948. izdaje zbirke Život je epigram (Życie jest fraszką) te Epigrame i satire, a 1950. izbor lirskih pesama Nove pesme (Nowe wiersze). Napušta Beč i s porodicom odlazi u Izrael, gde ostaje do 1952. Taj neobičan postupak dočekan je neprijateljski kako u Izraelu tako i u Poljskoj. To je bilo dovoljno da njegove knjige budu zabranjene i povučene iz knjižara, a on sam prestane objavljivati svoje radove nekoliko idućih godina. U to doba cenzuri podležu ne samo njegova dela nego i biografija.

No, u Izraelu ne nalazi sebe. Nostalgičan za Poljskom, iako svestan staljinističkih vremena, sa sinom se usred najžešćeg staljinizma vraća u domovinu. Pisanje Nepočešljanih misli, koje je počeo redovito objavljivati u novinama od 1955. godine, omogućilo mu je novi način izražavanja. Kritičari njegova stvaralaštva naglašavaju da "izum" Nepočešljanih misli nije bio samo stvaralački čin nego i recept za životnu filozofiju. Taj "izum" doneo mu je osim toga i slavu. Iako je od njegove smrti prošlo dosta vremena (Lec je umro  1966.), stalno se pojavljuju nove, još neobjavljene Nepočešljane misli, one koje je imao običaj zapisivati na salvetama i računima u kafanama u kojima bi ispijao svoje svakodnevne kafe. Njegovi aforizmi već su tada bili vrlo poznati, a on sam ulazi u antologiju svetske aforistike.

U ovoj knjizi objavljujemo izbor iz jedne od poslednjih dopunjenih zbirki Nepočešljanih misli (izdanje 1996.). Uživajte u čitanju Lecovih Misli! Ako vam se nakon prvog čitanja pročitana misao učini jednostavnom, pročitajte je drugi put, i zapazićete i onaj drugi i treći nivo. Kad vam se, pak, misao učini previše složenom, setite se Lecovih reči: Neki ljudi ne idu za mojom mišlju u pravom smeru. Krenuo sam tragom jedne od svojih čitateljica i vratio se tek nakon tri dana. Lec nas na pomalo sarkastičan način upozorava da ne tražimo dubinu tamo gde je nema ili, što je za njega tipično, da on sâm ne preuzima odgovornost za interpretaciju svojih misli.

Lec je veoma zahtevan autor. Njegove igre reči od čitatelja ponekad zahtevaju erudiciju. Lapidarnost Lecovih aforizama često svodi misao na jednu reč, čiju dubinu moramo potražiti u okolnostima u kojima je stvorena. Prividna jednostavnost samo je krinka za višeslojnost asocijacija. Retko kada čitatelj sme biti zadovoljan "otkrivanjem" dva nivoa . Obično postoji još jedna, i još... Prevoditelj njegovih aforizama morao je otkriti sve nivoe da bi ih mogao verno preneti u drugi jezik i kulturu, a tamo gde je to nemoguće, odustati od one najmanje bitne razine.

Za Lecove aforizme karakteristično je i to da se, iako su ih kritičari uspeli klasifikovati i tematski sistematizovati, oni takvome redu ne pokoravaju. Njegove su misli navirale, i tako su zapisivane. Teško ih je tematski posložiti, iako je vidljiva autorova sklonost nekim temama. Zato ih ni ovde nećemo slagati prema nekom redu, nego ćemo ih ostaviti onakvima kakvim ih je autor zamislio - nepočešljanima, što god sve ta reč skrivala.


Barbara Kryżan-Stanojević

__________________________________

Kad sam već izgubio veru u reč
vratila mi je cenzura.


Srpom možeš ubiti čoveka.
I čekićem možeš ubiti čoveka.
A da i ne govorimo o srpu i čekiću

Imao je grešne pobožne misli.


Nacionalni praznik u stranoj državi
bio je savršen.
Taj je dan sve bilo zatvoreno, čak i građani.


Izraz moje megalomanije je
uverenje da sam još daleko od savršenstva.

Niko nam ništa nije poklonio.
Sve smo ukrali sami – ponosno kažu lopovi.



Kaže se: „Kišobran ponesi i kad kiša ne pada.“
Nikad se ne zna kada će hteti da te popljuju.



Živi su tragovi njegove ljubavi.
Puna su ih sirotišta.

Više volim narode koji su zbir „ja“
nego pojedince iz naroda koji su deo „mi“.



Kad bi barem moje prezime
bilo toliko puta pomenuto
koliko je puta bilo
demonstrativno izostavljeno

Od kulta ličnosti
gori je samo kult bezličnosti.


Kad bi oživeli, evanđelisti bi
za svoja Jevanđelja naplatili tolike tantijeme
da bi na zemlji mogli
s lakoćom urediti Carstvo Nebesko.


Udvoje je teško dogurati do razvoda.
Puno je lakše utroje.

Nikada se neće sudariti dva rodoljublja.
Uvek su u sukobu ljubav prema domovini
s jedne strane
i mržnja prema drugom narodu, s druge.



Blago Dekartu što nije morao reći:
„Mislim, dakle bijah.“



Ima ljudi koji nemaju
nikakve nacionalne predrasude.
Mogu se tući sa svakim.

Pazi kako biraš snove.
Snovi se ponekad i ostvaruju.



Kritičari s književnošću
vode ljubav za novac.



Priznajem, ako se nešto nije stvarno dogodilo,
tada se to može predivno opisati
čak i u debeloj knjizi
ali ako se nešto dogodilo –
dovoljno je nekoliko snažnih i lepih rečenica.



Ljubav ponekad dolazi tako iznenada
da nas zatekne sasvim gole.

Prvi greh bio je izvor Božje slave –
i velikog porasta broja vernika.



Zahvaljujući paklenim mašinama
mnogi su dospeli u raj.



Kad bi se neiskorišćeno vreme
moglo barem sačuvati za kasnije.

Jednom ga je uhvatila stvaralačka strast –
nažalost, uhvatila ga je samo ispod pupka.
Draže su mi bajke o dalekim
prošlim vremenima, nego o budućim.



Najveći kompliment za grešku:
„Neispravljiva!“



Piskaranje će uzimati sve više maha –
u skladu sa širenjem tehničkih mogućnosti
za beleženje trabunjanja.



Svega nam je dosta –
rekli su građani. Dokaz blagostanja?

Jednom će svi ljudi biti kao braća –
i opet će početi od Kaina i Avelja.
Šta znam o ženama?
Hm, to da tek zajedno s muškarcem čine čoveka.



„Ne bi li sve to mogao reći jednostavnije?“
„Mogao bih, ali mi ne bi platili.“



Dajte mi potvrdu da sam lud
i počeću govoriti kao normalan čovek.



Bio sam odsutan na 70 skupova.
Smatram to izuzetnom društvenom aktivnošću.



Pravila društvenog ponašanja nalažu
da „beli udovci“ primaju saučešće
tek posle ženinog povratka.

Kako ta mala raste!
Nekada mi je bila blizu srca,
a sad mi se popela na glavu.



Reče sardina: „Moj rođak kit.“



Njihov moral je veoma nizak.
Seže samo do pojasa.



Koliko ljudi u totalitarnim državama
u životu održava tek jedna reč.



To je bio veoma kulturno vođen postupak.
Briga za optuženika sezala je tako daleko
da je tužilac i iskaze davao umesto njega.


Najsolidnija je ona „mala besmrtnost“
od koje mogu živeti udovica i deca.
Imam utisak da su neki pisci
počeli pisati samo zato
jer nisu imali šta da kažu.



Tiranima uvek pripada više.
Da bi običan čovek imao miran san,
tiranin mora spavati večnim snom.



Skratili su ga za misao.



Sme li se verovati laži
koja priznaje da je laž?



U borbi između srca i mozga
na kraju pobeđuje želudac.

Njegova se nadarenost vidi
po izboru reči koje zaobilazi.

U nekim državama vlada
takva otvorenost javnog života
da je čak i tajna policija javna
i može se svuda videti.



Veličina naroda trebalo bi da stane
u svakog od njegovih pripadnika.



Neponovljiv sam? To je loš kompliment.
Hteo bih biti u stanju ponavljati se u beskonačnost.



Kad s njime razgovaram
mogu istovremeno i razmišljati.
Naravno, ne o onome o čemu razgovaramo.



Rizičnost života ljudi
smanjuje se svakim proživljenim danom.

Kad bismo dali krila đavolu
možda bi od nas odleteo kao i anđeli

Iz stilistike: Treba razlikovati
„šta se može na tu temu reći“,
od „što se sme na tu temu reći“.



Nisam zavidan.
Ako treba, neprijatelju mogu obići
i grob na Aleji zaslužnih.



Veština slikanja minijatura izumire.
Ta, koga bi danas mogli umanjiti?



Stvarajte večite aktuelnosti!


Mozak bi mogao mnogo učiniti
da ne mora misliti.

Vredno umetničko delo za većinu ljudi
najčešće je ono koje ih zabavlja,
iako je najčešće vredno ono koje ih nervira.



Neprijatelju je plazio jezik?
Da, dok mu se ulizivao.



Prazni tanjiri naroda
podležu zakonu spojenih sudova.



Smrt je poza mrtvog čoveka.



Za starog Rokfelera štampali su posebne novine
pune izmišljenih događaja.

Druge zemlje mogu da štampaju takve novine
ne samo za milijardere, nego za ceo narod.

Kad vlast leži na ulici
trebalo bi proveriti u kakvom je stanju.



Ko uspešno izvrši samoubistvo
ne može sebi ni da čestita.



Ne volim narod
koji se ne deli na ljude.



Postoje države u kojima su
i knjige o kuvanju subverzivna literatura.



Bojim se da nam smrt
ne oduzme i zagrobni život.



I omča može biti pojas za spasavanje.


Kad bismo barem mogli
poverovati u suprotnost laži!

Pisci čije se knjige ne prodaju
najlakše se prodaju.



Ulazi na uvo, izaći će na nos.



Kad se čovek bori protiv vlastitih misli
teško mu je biti nepristrasan.



Pravi bog je bog
čak i ako ne postoji.



Neki sebi svojim stvaralaštvom
grade nadgrobni spomenik
a neki kopaju grob.

Stavio sam tačku na i – imenujući ga idiotom.



Da li je kostur bio skica čoveka?


Kad se čovek ni u šta ne razume
može se svega prihvatiti.



Srećan čovek nikada ne kaže:
„Stavi se u moj položaj!“



Mislite li da ružne reči
postaju lepe ako se ne upotrebljavaju?



Vernici govore
kako životinje nemaju dušu
a nevernici kako nemaju ideologiju.



Gaze vam najuzvišenije događaje?
Ne dozvolite da budu tako prizemni.

Ko će se usuditi napisati
„Kritiku prljavog razuma“?



Ko apeluje na svest
ne priznaje joj prvostepenost.



Ako iz istorije izvojimo laž
neće nam ostati samo istina
nego, ponekad, samo ništavilo.



Licu bezličnog čoveka pristaje svaka boja.



Otkad sam ga upoznao, više ga ne poznajem.

Koga je oponašao majmun
pre nego što je postao čovek?


Za mene su Zidovi plača
tamo gde streljaju ljude.



Niko me nikada neće uveriti da sam umro.



Samootrovanje samim sobom.



Ko poseduje genijalnost, nadarenost
obrazovanje i slično
njemu bi dobro došlo i malo drskosti.
Onome, pak, ko je drzak pomenute sitnice ne trebaju.



Ponekad je govor zlato
a ćutanje trideset srebrnjaka.

Treba samo izdržati život
a nakon toga ćemo se već nekako snaći.

I o humoristi se može reći:
ozbiljno se raspisao!



Kasniji hrišćani
nisu mogli biti potomci onih
koje su u cirkusu rastrzale Neronove divlje zveri
nego onih iz mase gledalaca-navijača.



I posle nekih aplauza
trebalo bi oprati ruke.



Svime vlada slučajnost.
Kada bih samo znao ko vlada slučajnošću.



Neke bolesti boluju od izlečivosti.

O pesniku H:
Nedostatak talenta nadoknađen mu je
brojnim književnim nagradama.
Racionalizacija:
živimo sve duže i sve manje.



Pravila društvene pristojnosti podrazumevaju
i lepo ponašanje ateista prema Bogu.



Ranjavali su me iznutra
oni koje sam nosio u srcu.



Najteže je predvideti nečiju prošlost.



Njegovo je stvaralaštvo
kao jedan od praelemenata – vazduh.

Pokazalo se da je devet meseci
koji su nam dati za razmišljanje
roditi se ili ne – premalo.



Baš smo ambiciozni!
Gospod Bog je prognao
naše praroditelje iz raja
a mi se uporno želimo tamo vratiti.



I mase se mogu osećati usamljeno.



Odsanjaj san o ljubavi, kao i sve druge.
U postelji.



Treba stalno naglašavati
da „amoralan“ ne potiče od Amora.



Vladar je obećavao: „Stvarnost ću pretvoriti u bajku“.
To je i učinio.
Ništa više nije bilo istina.


Ističu mi kao zamerku:
„Vaše misli teraju na razmišljanje.“



Neprestano me pitaju:
„Pišete li veće stvari?“
„Ne“, odgovaram, „samo velike“.


(Iz knjige „Neočešljane misli“ – Mysli nieuczane – objavljene 1996. u Poljskoj, a 2002. u Hrvatskoj, u prevodu Barbare Križan Stanojević. Izbor aforizama sačinio Aleksandar Čotrić)
izvor