Kerstin Henzel

Železnička stanica

Ostaćemo gde smo kad se teretni vagoni
 teško natovareni ruševinama rata
 budu prestrojavali, ostaćemo gde smo dok se
 vagon za vagonom tovari rudom za očeve,
 drogom za sinove, pepelom unuka. Gledamo iskidana
 svoja lica u sjajnim staklima brzog voza za sreću koji odlazi
 s ovog sveta. Na svojim krivim nožicama
 napadaju nas golubovi
 tražeći hranu. Ispod šina miševi
 prenose dalje čudna saopštenja kuda
 vozi voz kuda Rusija pravi promaju, Poljska
 zjapi otvorena kuda da kuda živimo na birou
 za izgubljeno-nađeno među zaboravljenim signalima, slušamo
 ko to polazi uz pisak.

__________________________________


Kad sam bila kod njega izbacio je

napolje sto i gurnuo krevet
tik uza zid, zatim me spustio
izme u sebe i pocetka cvecem
ovencanih snova.
Otišao je, a da naše vreme još nije došlo,
još nam je soba bila u neredu
i vratila sam u sobu sto, a krevet
postade zamka toplog srca. Novembar baca
pahulje kroz otvorena vrata. Na stolu
pitanja urastaju u papir,
u krevet mami me san.On hoda savijen, oprezno kao po ledu
štapom il kamenom udara srce.

___________________________________

Brisanje prašine

U svom radnom stolu pronalazim
nekoliko starih naočara. Od šezdeset prve
stalno napredujem
u kratkovidosti. Na jednoj polici
stara brošura koja
najavljuje revoluciju
na pozorišnim daskama.
Stavljam jedne na druge na treće naočare
i uspevam da razaznam: moje ime
stoji ispod glumaca.
__________________________________

Tomografija

Skener moje lobanje
Na tankim presecima
Ne pokazuje ništa
Samo male kalcifikacije zbog starosti
Uporni bolovi dolaze kaže lekar
Od onih velikih i jakih vaš strah je
Neosnovan
________________________________

Trka s preponama u Parizu


Rano jutro na Seni: na mostu tri mumije
Leže sle ene u svojoj bedi. Preskače ih
Jedna gospo a silazeći niz stepenice sa zapregom
Krilatih pasa: pet brzih životinja koje,
Nalik svojoj gazdarici, nose zlatne trake.
Ljudi izlaze. Ljudi šetaju obalom.
Grad se budi i do neba zvoni.
Dama viknu: Drž’ ga! I psi jezik plaze,
Skaču i preko mrtvih gaze.

Ples sa zmajevima, Snovi i prah ‚ Dž.R.R.Martin

Noć je smrdela na ljude.
Varga zastade pod drvetom pa onjuši, a sivosmeđe krzno su mu
šarale senke. Povetarac mu je kroz borove doneo ljudski miris, zajedno
sa onim slabijima, koji su govorili o lisici i zecu, foki i jelenu, pa čak i
vuku. I to su bili ljudski mirisi, znao je varga; smrad starog krzna, mrtav
i nakiseo, gotovo sasvim nadjačan mirisima dima, krvi i truleži. Jedino
čovek dere druge zveri pa stavlja na sebe njihovu kožu i krzno.

Varge se ne boje ljudi kao što ih se boje vukovi. Mržnja i glad stegnuše
mu se u trbuhu i on tiho zareža dozivajući svog jednookog brata, svoju
malu lukavu sestru. Dok je jurio kroz drveće, ostali iz čopora u stopu su ga
pratili. I oni su nanjušili isto. U trku je gledao i kroz njihove oči i nazirao
sebe ispred. Dah čopora izbijao je u toplim belim oblacima iz dugačkih
sivih njuški. Led im se zamrznuo između šapa, tvrd kao kamen, ali sada
je počeo lov, sada je lovina bila pred njima. Plen, pomisli varga, meso.
Sam čovek je slabašan stvor. Krupan je i snažan, ima oštar vid, ali
nikakav sluh i gluv je za mirise. Jelen, los pa čak i zec, svi su brži, medved
i vepar snažniji su borci. Ljudi su međutim opasni u čoporu. Dok su
se vukovi primicali plenu, varga začu zavijanje ljudskog šteneta, koricu
sinoćnjeg snega kako se lomi pod trapavim ljudskim šapama, čegrtanje
tvrdih koža i dugačkih sivih kandži koje ljudi nose sa sobom.
Mačevi, prošaputa glas u njemu, koplja.

Drveću su izrasli ledeni zubi i preteći su se kezili s golih smeđih grana.
Jednooki se probi kroz rastinje prskajući snegom. Ostatak čopora ga je
sledio. Uz brdo pa niz padinu na suprotnoj strani, sve dok se šuma nije
otvorila pred njima i dok se nisu ukazali ljudi. Jedno je bilo žensko.
Zavežljaj umotan u krzno bilo je njeno štene. Nju ostavi za kraj, prošapta
glas, opasnost su muškarci. Urlali su jedan drugome, kao što to ljudi već
čine, ali je varga nanjušio njihovu stravu. Jedan je imao drveni zub visok
kao on sam. Bacio ga je, ali mu se ruka tresla i zub je odleteo previsoko.
Onda se čopor baci na njih.

Njegov jednooki brat preturi bacača zuba u smet pa ga zakla dok se
ovaj otimao. Njegova sestra se zavuče iza drugog muškarca pa ga obori
s leđa. Tako su žena i štene ostali za njega.
I ona je imala zub, mali zub od kosti, ali joj on ispade kada joj varga
čeljustima steže nogu. Dok je padala, obema je rukama obgrlila svoje
bučno štene. Pod krznima je ženka bila sama kost i koža, ali su joj sise
bile pune mleka. Najslađe je bilo meso šteneta. Vuk je čuvao najbolje
zalogaje za svog brata. Svuda oko leševa zaleđeni sneg postao je ružičast
i crven dok je čopor punio trbuh.

Ligama daleko, u maloj kolibi od naboja, sa slamnatim krovom i
podom od utabane zemlje Varamir se stresao, nakašljao i oblizao usne.
Oči su mu bile crvene, usne ispucale, grlo suvo, ali mu je ukus krvi i
masti ispunio usta, bez obzira na to što mu je natečeni stomak vapio za
hranom. Dečje meso, pomislio je, prisećajući se Kvrge. Ljudsko meso. Zar
je toliko nisko pao pa da čezne za ljudskim mesom? Gotovo da je čuo
Hagona kako reži na njega: „Ljudi mogu jesti meso zveri a zveri meso
ljudi, ali čovek što jede meso čoveka jeste čudovište.“

Čudovište. To je oduvek bila Hagonova omiljena reč. Čudovište, čudovište,
čudovište. Jesti ljudskoga mesa je čudovišno, pariti se kao vuk s
vukom jeste čudovišno a preuzimanje tela drugoga čoveka jeste najčudovišnije
od svega. Hagon je bio slabić, bojao se sopstvene moći. Umro je
uplakan i sam kada sam mu istrgnuo drugi život. Varamir je lično proždro
njegovo srce. On me je mnogo čemu naučio, a poslednje što sam od njega
saznao bilo je kakav je ukus ljudskoga mesa.

To je, međutim, uradio kao vuk. Ljudskim zubima nikada nije jeo
ljudsko meso. Svejedno, neće svom čoporu zameriti na onoj gozbi. Vukovi
su izgladneli koliko i on, suvi, smrznuti i gladni, a plen... dva muškarca
i žena, odojče u naručju, u begu od poraza i smrti. U svakom bi slučaju
uskoro stradali, od hladnoće ili od gladi. Ovako je bilo bolje, brže.Ovako
je bilo milosrdno.


Milosrdno“, reče on naglas. Grlo ga je peklo ali mu je prijalo da čuje
ljudski glas, pa makar i sopstveni. Vazduh je mirisao na buđ i vlagu, zemlja
je bila hladna i tvrda, a iz njegove vatre širilo se više dima nego toplote.
Prišao je plamenu najbliže što je smeo, naizmenično kašljući i drhćući.
Bok mu je damarao gde mu se rana otvorila, krv mu je natopila čakšire
do kolena pa se pretvorila u tvrdu smeđu koru.

Čičak ga je upozorila da bi se to moglo desiti. „Zašila sam je najbolje
što sam mogla“, rekla je, „ali ti moraš da se odmoriš, da pustiš da zaceli,
inače će se koža ponovo razdvojiti.“

Čičak mu je bila poslednja pratilja, kopljanica žilava kao stari koren,
sva u bradavicama, spečena od vetra i izborana. Drugi su ga usput napustili.
Jedno po jedno su zaostajali ili odmicali, išli za svoja stara sela, za
Mlečnu vodu, za Tvrdidom ili za samotnu smrt u šumi. Varamir nije znao
kuda i nije ga bilo briga. Trebalo je da uzmem nekoga od njih dok sam
imao priliku. Jednog od blizanaca, ili onu ljudeskaru izbrazdanog lica, ili
riđokosog mladića. Međutim, bojao se. Neko od njih bi možda shvatio
šta se dešava. Onda bi se okomili na njega i ubili bi ga. A i Hagonove reči
su ga proganjale, tako da je prilika izmakla.

Posle bitke su na hiljade njih lutale šumom, gladni, prestravljeni, u
begu od pokolja koji ih je zadesio kod Zida. Neki su pričali o povratku
u domove koje su napustili, drugi o novom jurišu na kapiju, ali je većina
bila prosto izgubljena i nisu imali pojma kuda da pođu niti šta da rade.Pobegli su vranama u crnom i vitezovima u sivom čeliku, ali su ih sada
pratili nemilosrdniji neprijatelji. Svaki dan je ostavljao još leševa pored
staza. Neki su umirali od gladi, neki od hladnoće, neki od bolesti. Druge
su ubili oni koji su im bili braća po oružju kada su krenuli na jug pod
Mensom Rajderom, Kraljem s one strane Zida.

Mens je pao, govorili su preživeli jedni drugima očajnim glasom,
Mens je zarobljen, Mens je mrtav. „Harma je mrtva, Mens je zarobljen,
ostali su se razbežali i ostavili nas“, tvrdila je Čičak dok mu je zašivala
ranu. „Tormund, Plačljivac, Šestokoža, sve hrabri pljačkaši. Gde su sada?“
Ona me ne zna, shvatio je tada Varamir, a i kako bi? Bez svojih zveri
nije izgledao kao velik čovek. Ja sam bio Varamir Šestokoža, koji je lomio
hleb s Mensom Rajderom. Ime Varamir je nadenuo sebi kada mu je bilo
deset godina. Ime dostojno velikog gospodara, ime za pesme, silno ime i
užasno. A ipak je pobegao od vrana kao prestravljeni zec. Strašni lord
Varamir pokazao se kao kukavica, ali nije mogao da podnese da kopljanica
to sazna, pa joj je rekao da se zove Hagon. Posle se čudio zašto mu je baš
to ime došlo na usne, od svih imena koja je mogao da izabere. Pojeo sam
mu srce i napio mu se krvi, a on me još proganja.

Jednog dana, dok su bežali, kroz šumu je galopom naišao jahač na
mršavom belom konju, vičući da svi treba da idu na Mlečnu vodu, da
Plačljivac okuplja ratnike za prelazak Mosta lobanja i udar na Kulu senki.
Mnogi su pošli za njim; još više nije. Kasnije je jedan smrknuti ratnik u
krznu i jantaru išao od vatre do vatre, savetujući sve preživele da pođu na
sever i utočište nađu u dolini Tenjana. Zašto je mislio da će to biti bezbedno
kada su sami Tenjani odatle pobegli Varamir nikada nije saznao,
ali su stotine pošle za njim. Druge su stotine otišle sa šumskom vešticom
kojoj se ukazala flota brodova što su došli da prevezu slobodni narod na
jug. „Moramo naći more“, uzvikivala je Majka Krtica, i njeni su sledbenici
pošli na istok.

Varamir je mogao biti među njima, samo da je bio snažniji. More
je međutim sivo, hladno i daleko i on je znao da ovakav neće poživeti
da ga vidi. Devet je puta bio mrtav i na samrti, a ovo mu je bila prava
smrt. Ogrtač od veveričjeg krzna, prisetio se, ubo me je zbog ogrtača od
veveričjeg krzna.

Vlasnica ogrtača bila je mrtva, od glave joj je ostala crvena kaša posuta
komadićima kosti, ali je ogrtač izgledao topao i debeo. Padao je sneg,
a Varamir je svoje ogrtače izgubio na Zidu. Svoja krzna za spavanje i
vuneno rublje, svoje čizme od ovčje kože i krznom postavljene rukavice,
svoje rezerve medovine i zalihe hrane, pramenove kose žena s kojima je
legao, pa čak i zlatne grivne za mišice koje mu je Mens darivao, sve je
izgubio i ostavio. Goreo sam i umirao i onda sam bežao, gotovo lud od bola
i strave. Još ga je bilo sramota te uspomene, ali nije bio sam. I drugi su
bežali, njih na stotine, na hiljade. Bitka je bila izgubljena. Stigli su vitezovi,
nepobedivi u čeliku, ubijali su sve koji bi stali da im se suprotstave. Bilo je
ili bekstvo ili smrt.
oti?"
Od smrti međutim nije bilo tako lako pobeći. I zato, kada je Varamir u
šumi nabasao na mrtvu ženu, kleknuo je da joj skine ogrtač i uopšte nije
video dečaka, sve dok ovaj nije skočio iz skrovišta da mu zarije dugački
koštani nož u slabinu i da mu istrgne ogrtač iz zgrčenih prstiju. „Pripadao
je njegovoj majci“, rekla je mu je Čičak posle, pošto je dečak pobegao.
„Ogrtač je pripadao njegovoj majci i kada je video da je pljačkaš...“
„Bila je mrtva“, rekao je Varamir, kriveći lice dok mu je njena igla
probijala kožu. „Neko joj je smrskao glavu. Neka vrana.“
„Nije vrana. Rogonozi. Sama sam videla.“ Njena igla je zatvorila posekotinu
u njegovom boku. „Životinje su to, a ko je ostao da ih ukroti?"

Niko. Ako je Mens mrtav, slobodni narod je osuđen na propast. Tenjani,
džinovi i Rogonozi, pećinski ljudi isturpijanih zuba i ljudi sa zapadne
obale s dvokolicama od kosti... svi su oni takođe osuđeni na propast.
Pa čak i vrane. Možda toga još nisu svesni, ali ta crna đubrad stradaće
zajedno s ostalima. Neprijatelj stiže.

U glavi mu je odjekivao Hagonov grubi glas. „Umrećeš desetinu smrti,
momče, i svaka će boleti... ali kada ti dođe prava smrt, živećeš ponovo.
Kažu da je drugi život jednostavniji i lepši.“

Varamir Šestokoža uskoro će spoznati istinu tih reči. Osećao je pravu
smrt u dimu što je jedak lebdeo vazduhom, osećao je u vrelini pod prstima
kada je zavukao ruku u odeću da opipa ranu. U njemu je međutim bila i
jeza, duboko u kostima. Ovog puta će ga hladnoća ubiti.

Poslednja njegova smrt došla je od vatre. Goreo sam. U početku, u svojoj
zbunjenosti, pomislio je da ga je neki strelac sa Zida probio vatrenom
strelom... međutim vatra je bila u njemu, i gutala ga je. A bol...
Varamir je ranije umro devet puta. Jednom je umro od udarca kopljem,
jednom s medveđim zubima u grlu, a jednom u bujici krvi dok je na svet
donosio mrtvorođeno štene. Prvi put je umro kada mu je bilo samo šest,
kada mu je očeva sekira smrskala lobanju. Čak ni to nije bilo tako strašno
kao vatra u njegovoj utrobi, koja mu pucketa duž krila, koja ga guta. Kada
je pokušao da odleti od nje, njegov užas je raspirio plamen tako da je ovaj
goreo još vrelije. Jednog trenutka je jezdio iznad Zida, orlovskim okom
prateći pokrete ljudi dole. Onda mu je plamen pretvorio srce u žeravicu
i isterao mu duh da se vrišteći vrati u sopstvenu kožu i onda neko vreme
jeste bio lud. Čak je i uspomena na to bila dovoljna da se sav strese.
Tada je primetio da je vatra zgasla.

Ostala je samo siva i crna hrpa izgorelog drveta, s ponekim komadićem
žara koji prosijava kroz pepeo. Još se dimi, samo treba dodati drveta.
Stežući zube od bola, Varamir se dovuče do gomile izlomljenog granja
koje je Čičak ostavila pre nego što je otišla u lov, pa baci nekoliko štapića
na pepeo. „Zapali se“, progrcao je. „Gori.“ Dunuo je u žar i izgovorio
nemuštu molitvu bezimenim bogovima šume, brda i polja.

Bogovi nisu odgovorili. Posle nekog vremena i dim prestade da se diže.
U kolibici je već postajalo hladno. Varamir nije imao kremen, nije imao
trud, nije imao suvog drveta za potpalu. Nikada neće ponovo razgoreti tu
vatru, ovako sam. „Čičak“, viknuo je, glasom promuklim i bolnim. „Čičak!“
Brada joj je bila šiljasta a nos pljosnat, na obrazu je imala beleg iz kog
su rasle četiri tamne čekinje. Ružno i surovo lice, ali bi on ipak mnogo dao
da ga sada ugleda na vratima kolibe. Trebalo je da je uzmem pre nego što je...


čitaj do kraja
PDF

Isak Asimov, pripovetke

FANTASTIČNO PUTOVANJE 2

Onaj koji je nekome potreban mora odoleti plakanju. Dežnjev senior

1.
"Izvinite, govorite li ruski?" upita dubok glas, van svake sumnje kontraalt. Albert Džoans Morison se trže u svom sedištu. Soba je bila zamračena, a kompjuterski ekran na platformi, sa svojim grafički ispisanim podacima, intenzivno je bleštao. Mora biti da je zadremao. Kada je zauzeo svoje sedište do njega je, bio je siguran, sedeo neki čovek, i to s desne strane. Otkudsad ova žena? Možda su se, jednostavno, zamenili? Morisom pročisti grlo i reče:
"Rekoste li nešto, gospođo?
Slabo ju je razaznavao u mračnom prostoru, a svetlo sa ekrana više je zasenjivalo no što je odista osvetljavalo. Uočio je, ipak, da žena ima tamnu, ravnu kosu, prekriveno čelo i uši - i to nije bila perika.
"Pitala sam da li govorite ruski."
"Da. Što vas to interesuje?"
"Onda je mnogo lakše. Moj engleski ume da me ostavi na cedilu. Vi ste dr Morison? AlbertDžonas Morison? Nisam sasvim sigurna u ovom mraku. Izvinite ako sam pogrešila."
"Taj sam. Znamo li se od ranije?"
"Ne, ali ja znam vas. Ona posegnu rukom i on oseti blag dodir na svom rukavu. Užasno ste mi potrebni. Slušate li pažljivo ovo predavanje? Kao i da niste zainteresovani."

Oboje su, naravno, govorili šapatom. Morison se nevoljno obazre oko sebe. Prostorija nije bila baš prepuna, niti je iko sedeo blizu njih.On ipak prošapta:
"A šta ako ga zbilja pratim? Šta onda?" (On odjednom oseti radoznalost - možda iz čiste dosade. Na kraju krajeva, monotono predavanje ga i jeste uspavalo.)
 "Hoćete li da pođete sa mnom?" upita ona. Ja sam Natalija Boranova.
 "Da pođem s vama, gde, gospođo Boranova?"
"Negde, u kafeteriju, gde možemo da razgovaramo. Užasno je važno."
I tako to započe. Morison je mnogo kasnije zaključio da uopšte nije bilo bitno to što je bio baš tu, na tom predavanju, niti je bilo bitno to što nije bio oprezan, što je bio radoznao i dovoljno pobuđen da pođe sa ženom koja mu je jednostavno saopštila da joj je potreban. Jer ona bi ga pronašla ma gde da je bio, navaljivala i učinila sve da bude saslušana. Možda net ako lako, kako se zapravo zbilo, ali bilo bi tako. Sasvim sigurno. Izlaza nije bilo.

 2.
Posmatrao ju je sada, pri dnevnoj svetlosti. U mraku mu se činila mlađom. Trideset šest, možda isvih četrdeset? Tamnokosa, bez sedih vlasi. Izražajne crte, jake obrve, čvrste vilice. Nos prijatnog izgleda.Stamena, ali ne debela. Gotovo iste visine kao i on, čak i uz ravne potpetice. Saberi - oduzmi, privlačna žena, ali ne i lepa. Tip žene koji bi se mogao podneti. On uzdahnu kada ugleda svoj lik u ogledalu. Sed, proćelav. Zgasle plave oči. Mršavo lice, telo, izdužena figura. Kukast nos, prijatan osmeh. Bar se nadao da je prijatan. Ali ne, to ipak nije lice koje bi se moglo podnositi. Brenda je prestala da ga podnosi pre nešto malo više od deset godina. Njegov četrdeseti rođendan pašće taman posle pet godina od dana kada su se definitivno i zvanično razveli. Kelnerica donese kafu. Sedeli su bez reči, merkajući se uzajamno. Morison oseti da je krajnje vreme da se nešto i kaže:
"Nećete votku?" upita on, sa namerom da razgovoru da prijateljski ton. Ona se nasmeši i u tom je trenutku još više delovala kao Ruskinja.
"A vi nećete koka-kolu?"
"Koka-kola je bar jeftinija ako nju smatrate tipično američkom navikom."
 "Nije čudo da je jeftinija."
Morison se nasmeja.
"Jeste li tako otresiti i kad pričate ruski?"
"To možete proveriti. Hajde da govorimo ruski."
"Misliće da smo par špijuna."
Pošto ona pređe na ruski, Morison joj tako i odvrati. Promena jezika mu nije predstavljala teškoću. Ruski je govorio i razumeo kao i engleski. Tako je moralo biti. Amerikanac, pa još i naučnik, koji hoće da prati literaturu morao je dobro da zna ruski. Isto važi i za naučnika - Rusa i njegovoznanje engleskog. Ova žena, Natalija Boranova, na primer, iako je rekla da joj engleski baš ne ide, govorila ga je sasvim jasno, uz sasvim slab strani naglasak.
"Zašto bismo izgledali kao špijuni?" Upita ona.
"Stotine hiljada Amerikanaca govori danasengleski usred Sovjetskog Saveza i isto toliko Rusa govori ruski u Americi. Ovo više nisu onavremena."
"To je tačno. Šalio sam se. Ali, opet, zašto ruski?"
"Zato što smo u vašoj zemlji, dr Morisone, i zato što vam to daje psihološku prednost. Ako govorimo ruski, smanjićemo vaš osećaj nadmoći i izjednačiti snage."
Morison srknu kafu.
"Kako vam drago."
"Recite, dr Morisone. Da li me poznajete?"
"Nismo se nikad sreli."
"A govori li vam nešto moje ime, Natalija Boranova? Jeste li ga ikad čuli?"
 "Oprostite, nisam. Da se bavimo istim poslom, verovatno bih znao za vas. Pošto to nije slučaj, pretpostavljam da niste u mojoj branši. Mislite li da bih morao znati za vas?"
"To bi u mnogome bilo od pomoći, no ostavimo to sada. Ja vas znam, kako god bilo. U stvari, puno toga znam o vama. Gde i kada ste rođeni, školovanje; takođe, znam i da ste razvedeni i da vase dve kćerke žive sa vašom bivšom suprugom. Znam koje su vam pozicije na Univerzitetu i znam kojim se istraživanjem bavite."
Morison samo slegnu ramenima.
"Ništa od svega toga u današnje vreme kompjutera nije teško saznati. Treba li da budem polaskanili zabrinut?"
 "Zašto, bilo da je u pitanju jedno ili drugo?"
"Pa, ako mi kažete da sam poznat u Sovjetskom Savezu, biću polaskan. Ako mi kažete da sam predmet druge vrste interesovanja, biću zabrinut."

______________________________________

'Postoji mogućnost da slobodni ljudski svetovi, u času kada se otisnu u svemir, ustanove da sačinjavaju deo ogromnog bratstva inteligencije; deo kompleksa nebrojenih puteva koje je Vaseljena sazdala da bi postala kadra da dokuči samu sebe.'

________________________________________

Ako postoje bilo kakvi izgledi da se prevlada ono što danas shvatamo kao zakone prirode,
odnosno da se svekolika vaseljena potčini volji inteligencije koju je sama iznedrila, onda se istinski uspeh jedino može očekivati ako spregnemo snage.
_________________________________________

TEHNIČAR

Endru Harlan zakorači u kapsulu. Strane su joj bile savršeno okrugle i besprekorno su se uklapale u okomiti tunel sastavljen od široko razmaknutih prečaga, koje su se stapale u nerazlučivu izmaglicu
skoro dva metra iznad Harlanove glave. Harlan je podesio kontrolne uređaje i pokrenuo polugu za polazak, koja je glatko skliznula.
Kapsula se nije micala. Harlan to nije ni očekivao. Nije računao ni sa kakvim pokretom: ni gore ni dole, ni levo ni desno, ni napred ni nazad. Pa ipak, prostori između prečaga spojili su se u sivkasto zalene koje se pod dodirom činilo čvrstim, mada zbog toga nije bilo ništa manje nematerijalno.
Osećao je izvesnu mučnini u stomaku, slabašnu (psihosomatsku?) plimu vrtoglavice, što mu je govorilo da sve ono što kapsula sadrži, uključujući tu i njega samog, hrli nekuda kroz večnost.
Ukrcao se u kapsulu u 575. veku, u operacionoj bazi koja mu je dodeljena pre dve godine. Taj 575. vek predstavljao je najdalju tačku u vremenu do koje je ikada putovao. Sada se, međutim, kretao znatno dalje, čak do 2456. veka. Pod običnim okolnostima on bi se po svoj prilici osetio pomalo
izgubljen u ovom vremenskom bespuću. Njegov rodni vek nalazio se znatno niže - tačnije govoreći, bilo je to 95. vek. Taj vek bio je strogo ograničen na atomsku energiju, pomalo sirov, sklon prirodnom drvetu kao konstrukcionom materijalu; izvozio je u gotovo sva doba izvesne tipove destilisanih tečnosti za piće, a uvozio seme karanfilića.
Iako Harlan nije boravio u 95. veku od kako se podvrgao posebnim pripremama i sa petnaest godina postao Pitomac, uvek bi iskusio osećaj izgubljenosti kada bi se odveć otisnuo od "kuće". U 2456.
veku nalaziće se bezmalo dve stotine četrdeset milenijuma od trenutka rođenja, a to je poprilična udaljenost čak i za tvrdokorne Večne.

Pod običnim okolnostima, sve bi doista bilo tako. Ali Harlan sada nije bio raspoložen da razmišlja ni o čemu drugom, osim o činjenici da su mu dokumenti bili teški u džepu, a plan na srcu. Bio je pomalo uplašen, pomalo napet, pomalo pometen. Ruke su mu same, bez učešća svesti prikladno zaustavile kapsulu u odgovarajućem stoleću.
Bilo je neobično da se jedan Tehničar oseća napeto i nervozno zbog bilo čega. Šta je ono što je Vaspitač Jerou jedno rekao:
"Iznad svega, Tehničar mora da bude neosetljiv. Promena Stvarnosti, koju on započne, može da utiče na živote ogromnog mnoštva od čak pedeset milijardi ljudi. Milion ili više njih mogli bi da pretrpe tako drastična preinačenja, da bi se posle toga morali smatrati potpuno novim ličnostima. U takvim uslovima, svaka emocionalna zagrejanost predstavlja očigledan hendikep."
Harlan je gotovo divljim pokretom glave odagnao sećanje na učiteljev opori glas. U ono vreme uopšte nije pomišljao da će se jednoga dana i sam naći u tom posebnom stanju. Ali osećanja su ga
konačno ophrvala. Ne prema pedeset milijardi ljudi. Šta je u Vremenu on mario za pedeset milijardi ljudi? Bila ja važna samo jedna osoba.
Postao je svestan da kapsula miruje i, uz sasvim kratko oklevanje...

Kraj večnosti
vidi dalje

_____________________________________



BESMRTNI BARD


- Hm, da - poče svoju priču dr Phineas Welch - ja mogu vratiti duhove slavnih ljudi. Ljudi koji su već odavno mrtvi.

Bio je malo pijan, jer da nije, verovatno mu ne bi palo na pamet da kaže nešto slično. Naravno, bilo je potpuno razumljivo malo više potegnuti na godišnjoj božičnoj zabavi.

Scott Robertson, mladi profesor engleskog jezika, popravi naočare koje su mu pale na vrh nosa i osvrnu se pokušavajući opaziti ne prisluškuje li ko njihov razgovor.

- Doista doktore Welch?

- Mislim upravo to šta sam rekao. I ne samo da ovamo mogu vratiti duh, već i telo.

- Ne bih rekao da je to moguće - primeti Robertson nevoljko.

- Zasšto ne? Jednostavno stvar vremenskog prenosa.

- Mislite putovanja kroz vreme? Ali to je... pa... sasvim neobično.

- Ne ako znas kako.

- Pa, kako doktore Welch?

- Misliš li da ću ti zaista reći? - upite fizičar, ozbiljan, dubokim glasom. Nejasnim pogledom tražio je još koje piće, ali ne pronađe ništa. - Doveo sam njih nekoliko. Arhimeda, Newtona, Galilea. Jadni momci.

- Zar im se ovde nije svidelo? Verujem da su bili zapanjeni našom modernom naukom - upade Robertson. Razgovor ga je počeo sve više zabavljati.

- Naravno da su bili. I te koliko. Posebno Arhimed. Mislio sam da će da poludi od radosti pošto mu objasnim nešto malo od svega toga na svojem jadnom, nabubanom grčkom, ali ne...

- Nešto nije bilo u redu?

- Pitanje različitih kultura. Nikako se nisu mogli priviknuti na naš način života. Postajali su strašno usamljeni i zaplašeni. Morao sam ih poslati natrag.

- Ah, to je velika šteta.

- Da. Veliki umovi, ali nedovoljno fleksibilni. Neuniverzalni. I tako sam pokušao saShakespeareaom.

- Šta! - poviče Robertson. Ovo je već bilo blize njegovom području.

- Ne viči, mladiću moj, ne viči - nastaviWelch. - To je znak lošeg ponašanja.

- Jeste li reki da ste doveli ovamo Shakespearea?

- Jesam. Trebao mi je čovek univerzalnog duha, neko ko dovoljno poznaje ljude, neko sposoban da živi s njima vekovima daleko od vlastitog vremena. Shakespeare je bio taj čovek. Evo, imam ovde njegov potpis. Kao memento, znaš.

- Vama? - upita Robertson izbuljenih očiju.

- Tačno ovde - Welch nespretno prepipa džepove na vesti. - Ah, evo ga ovde.

Maleni komad nekakve lepenke nađe se u profesorovim rukama. Na jednoj je strani pisalo "L. Klein i sinovi, veletrgovina metalnom robom". Na drugoj strani je bilo napisano, razvučenim rukopisom "Willm Shakesper".

- Kako je izgledao? - upita brzo.

- Nije nalikovao na svoje slike. Ćelav, ružan brkonja. Govorio je pomalo irskim naglaskom. Naravno, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ga zadovoljim našim vremenom. Rekao sam mu da imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još postavljamo na pozorišne daske. U stvari, rekao sam mu kako se o njegovim delima govori kao o najvećim ostvarenjima engleske literature, možda čak i svetske.

- Dobro, dobro prekide ga Robertson bez daha.

- Rekao sam mu da su napisane čitave biblioteke komentara o njegovim tekstovima. Naravno, želeo je da vidi nešto od toga, tako da sam mu doneo neka dela.

- I?

- Oh, bio je očaran. Naravno, imao je problema sa našim idiomima i pozivanjem na događaje koji su se zbili nakon 1600., ali sam mu pomogao, tako da je sve razumeo. Jadni momak. Mislim da ni u snu nije očekivao tako nešto, takav odnos prema sebi. Stalno je govorio: "Bog je milostiv! Šta se sve moze iscediti iz reči u pet vekova? Može da se iscedi, čini mi se, prava poplava iz malo mokre krpe!"

- On to nikada ne bi rekao!

- ZaŠto ne? Pisao je svoje drame što je mogao brže, davao je mnogo važnosti terminima. Napisao je Hamleta za mnogo manje od šest meseci. Osnova je bila već od pre poznata i on ju je samo izgladio.

- To je sve što naprave ogledalu za teleskop. Izglade ga - ogorčeno doda profesor engleskog.

Fizičar napravi gestu punu prezira. Spazio je još neispijen koktel u baru, nekoliko koraka od mesta gde su sedeli. Ustane i donese ga.

- Rekao sam besmrtnom bardu da držimo čak i tečajeve o njemu na univerzitetima.

- Ja držim jedan.

- Znam. Ubacio sam ga na tvoj dodatni večernji tečaj. Nikada nisam video čoveka toliko znatiželjnog da sazna šta potomci misle o njemu. Doista se trudio.

- Ubacili ste Williama Shakespearea na moj tečaj? - mumljao je Robertson. Čak i kao fantazija jednog pijanca, ta ga je misao kosnula. I, da li je to bila fantazija jednog pijanca? Počeo se sećati ćelavog čoveka inteligentna načina govora...

- Ne pod njegovim pravim imenom, naravno - nastavi Welch. - Nije više važno šta je sve pretrpeo. Bila je to greška, to je sve. Velika greška. Jadni momak - otpio je iz čaše i zaklimao glavom.

- Zašto je to bila greška? Šta se dogodilo?

- Morao sam ga vratiti u 1600. - Welch prezrivo zareza. - Koliko poniženja može čovek da izdrži, šta mislis?

- O kakvom poniženju govorite?

Welch istrusi koktel.

- No ti jadna budalo, srušio si ga na ispitu.

Milorad Pavić,proza

Priča o duši i telu

 

Tada smo doista bili na kraju. Stali smo na razmeđi puteva i meni se još jednom, poslednji put, prohtela Iva. Ali da taj poslednji put bude što duže. I smislio sam:
-Pojaši me još jednom!
I ja sam, noseći je, išao dok sam bio u njoj, ona je gledala na put što je ostajao za nama. Kada je najzad sve bilo gotovo, rekao sam joj:
-Nismo više jedno za drugo. Čak i kada smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Ja znam kuda su me odvele tvoje oči: na obalu, među tvoje druge, što biraju nova tela. Izaberi i ti... Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo da te ponese...
I tako smo se rastali kao što se rastaju i svi drugi kad god se svrši.

_____________________________

Hazarski rečnik

dr Muavija

A kako ga je u prošlosti opet sačekivala njegova struka, koje se isto tako gnušao kao i svoje sadašnjice, zavlačio se u neku poluprošlost, gde su opal i žad još polusestre i gde kukavica još broji koliko će dana čovek živeti, gde […].
Jedne večeri, 1971. godine, kada je osećao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija
je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Pažljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li još postoji u Aleksandriji i poslao ponudu poštom. Svake večeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama išle su u neizvesnost i jednog jutra došao je prvi odgovor.

__________________________________

Hazarski rečnik

Jer, Hazari smatraju da se tokom četiri godišnja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri čemu jedna teče u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka).
Obe pri tome mešaju dane i godišnja doba kao karte, pa se otuda mešaju zimski s prolećnim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine teče iz budućnosti ka prošlosti, a druga iz prošlosti u budućnost.

_________________________________

Hazarski rečnik

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. […] Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato, kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare danas treba tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj
će ovdje biti najviše reći – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku.

 

__________________________________________________

deo romana 'Kutija za pisanje'

 

Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe, ostaje samo da nagađam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova rečenica u prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuće i protivurečne vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve ređe... Na uskom jezičku pograničnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen, kidnapovan, ili na neki treći način primoran da se na izvesno vreme opet nade u Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuden da boravi na području koje se tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašcu. Lako je ustanovljeno ko je on. ***
– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.

– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski...
– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.

– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***

U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečenicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od rečnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***

U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***

... Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita đavo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***

... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***

... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...

U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime:...

_________________________________________

Milorad Pavić, stihovi

EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope

Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri

Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

______________________________________


SIMPOSION

Gozba je preda mnom. Nad krovom jesen i u ognjištu lišće i gnezda.
Rekli su i učinili: otvorićemo vrata kočija u vrata tvoje sobe
Iz nepranih glinenih zdela ješćemo mesečinu
I mlade vrtove što pune svoje bose senke višnjama i lišćem.

Lepe, prljave ruke natočiće nam čašu zečije krvi punu tuđega sunca.
Rekli su i učinili, no ja ne uzeh do zrno grožđa i paunovo pero.
U mom srcu je groblje i reka izvire ispod krstača njegova
Usta su mi pepela puna jer hleb umakah svoj u oganj

I uši pune suza iz snova i samo ptice koje ih piju znaju im ukus
Strašno zvono ljubavi odzvanja zalud godine u mojim nedrima:
Ne čujem da zvuk taj već hiljadu proleća ubija rode u letu i gasi sveće

U peščanome podu hramova gde raste sveto drvo. Na sunce su izišli sveci
I despoti u grimizu. I strašni su od vremena i jer dolaze iz mraka
I jer su gladni i žedni trpeze moje. A ja uzimam zrno grožđa i paunovo pero.

___________________________________

LJULJAŠKA NAD KLADENCEM IMENA

Kud lutaš, vide moj bez mene po mojim snovima, čarobni sledeći prizor mada ti oči spavaju
Moje srce zna zašto si umoran kada se vratiš zorom u ovaj svet
Umiven pre buđenja u vrelom lekovitom zdencu na dnu ledenih voda
Gde su i zvezde najdalje od svojih slika. Moje srce zna, no meni ne kazuje.

Što trčite ko psi ispred moga života, oči, iza okuke njegove o neznane se otimajuć stvari?
Da l vas ko napada tamo u šumama što će nići, i mogu li piti i ja od vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša? Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna? Devojčica u čarapama belim

U ljuljašci od zlatne kose nad vašim zdencem se njiše
I potonula imena iz lekovitih voda njoj se vraćaju u isparenjima vrelim
No ne razume ih ona i s imenima dragocenim našim igra se kao sa šljunkom

I natrag u bunar ih baca. Uzalud ronite u noći i natrag ih donosite meni
Pretvorena u boje: vratiti ih ne umem više iz boja u reči;
Moje srce ih zna, no meni ne kazuje i samo devojčica u čarapama belim

Može nam još pomoći, no ne oseća da može, ili ne želi da leči.
____________________________________

SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima

Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.

Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.
____________________________________

VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.
Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.
Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

_____________________________________

BLIZU KARAMATINE KUĆE U ZEMUNU...

Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. ("Anahoret u Njujorku")

______________________________________

LEKCIJA IZ ČITANJA KARATA

Palavestra, Lalić, Hristić & ja u krčmi
Kod "Bufala" u Berlinu

Gladnih ušiju na žednim petlovima
Ujahasmo u Berlin
Na satljik kupusne pljuvačke i pticu na žaru.
Kod "Bufala", West Germanija,
Operišemo tu pticu od čira na vazdušnom mostu

I otkrivamo u njoj (sasvim čudodejivo)
Mali berlinski zid.
Čuje se iz nje ciktanje cikada,
To mesto južnog vetra,
Što svareno ne goji oči, no goni
Da se podruguje na sunce u prahu,
I nezavejivo drveće.
Umesto crnih ljubičica
Kod "Bufala" u Berlinu
Nađosmo Gintera Grasa.
Ali bolje vrabac u ruci
nego Franfurt na Kajni.

________________________________

POSLE SVEGA


Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog

Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala

Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu

Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema

Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema

Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina

U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti

Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine

Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.

______________________________________

DOSTOJANSTVO ŽENE U ISLAMU

UMESTO ZAKLJUČKA

Kur’anski principi ravnopravnosti žene i muškarca
još nisu deo rodnih politika u većini muslimanskih
zemalja. Umesto rodne ravnopravnosti, islamistički
orijentisane vlade i režimi zagovaraju i održavaju rodnu
segregaciju s komplementarnim rodnim odnosima.
S obzirom na to da ljudska prava nisu vlasništvo i
prerogativ ijedne kulture, naroda i pojedinca, Musawah
globalni pokret za ravnopravnost i jednakost u muslimanskim
porodicama koji okuplja žene iz 48 muslimanskih
zemalja – otvoreno poziva na bitne reforme porodičnih  zakona
u muslimanskim zemljama uz konstatacije:
-Žene i porodični  zakoni koriste se za političku mobilizaciju,
što je nedopustivo. Jedan element politizacije odnosi
se i na zloporabu tumačenja islamskog zakona, za koji
države tvrde da je božanskog porekla i nepromenljiv.
Međutim, reforme su se uvek događale za dobrobit društva
i porodica te nije tačno da se zakoni ne mogu menjati.
-Promena konteksta življenja zahteva i promene u
bračnim i porodičnim odnosima u muslimanskim zemljama.
-Većina današnjih porodičnih zakona i dalje je utemeljena
na klasičnim tumačenjima šeri’ata, koja su kreirana
za potpuno drugo vreme, kontekste i izazove.

Zilka Spahić-Šiljak,

Dostojanstvo osobe u religijskim se tradicijama različito definisalo i bilo je uslovljeno različitim društveno-političkim i kulturološkim kontekstima u kojima su ljudi kreirali svoju religijsku misao i praksu. U islamskoj tradiciji žena i muškarac ontološki su oduvek smatrani jednakima u dostojanstvu s jednakim darovima od Boga: duša (dio božanskog), razum i slobodna volja – na čemu se temelje dostojanstvo i integritet osobe. Međutim, na društvenom nivou dostojanstvo osobe žene i muškarca različito je shvaćano i tumačeno.
U Kur’anu se za čoveka upotrebljava arapski pojam insan koji u sebi supsumira i ženu i muškarca te, kako Amina Wadud zaključuje, ne postoji primordijalna razlika između muškaraca i žena u vezi
s duhovnim potencijalom osobe: “(...) Stoga, kakve god druge razlike da postoje između muškaraca i žena, one ne mogu upućivati na urođenu vrednost jer bi u suprotnom slobodna volja bila beznačajna.”
Ipak, klasična teološko-pravna misao pokazuje da se dostojanstvo žene i muškarca različito definiralo i to ponajviše na temelju bioloških razlika i poistovećivanja žene s prirodom, a muškarca s kulturom.
Ono što se posebno naglašavalo u darovima koje je čovek dobio od Boga jest sloboda izbora koja čoveka odvaja od ostatka stvorenog sveta jer samo čovjk može da menja svoj položaj i stanje te kao razumom obdareno biće snosi odgovornost za svoje postupke. Istorija svedoči o tome da ženama, kao primordijalno jednakim bićima s muškarcima, nije uvek bilo dopušteno da
uživaju puninu svoga dostojanstva, da biraju i odlučuju o svome životu i menjaju svoje stanje. Razlog je tome, kako irački filozof i pravnik modernističke orijentacije Khadduri navodi:
Ljudska prava u islamu, kako je to propisano božanskim zakonom (šeri’at), povlastica su osoba koje imaju puni pravni kapacitet. A osobom punoga pravnoga kapaciteta smatra se osoba koja je punoletna, slobodna i musliman
Iako ne postoji nikakav religijski argument da se ženi ospori puni pravni kapacitet, to se događalo i prava žene limitirana su na određena područja delovanja i uloge prikladne za ta područja. Abdullahi An-Na’im u svojoj analizi muslimanskih pravnih sistema  zaključuje da su nemuslimani,
robovi i žene drukčije tretirani i da ne uživaju jednaka prava kao muškarac musliman.

Iako postoje kur’anski principi o poštovanju prava i dostojanstva svake osobe (Kur’an, 16:90), zabrana izrugivanja i omalovažavanja žena i muškaraca (Kur’an, 49:11), principi o jednakoj odgovornosti svake osobe te zabrana poslanika Muhammeda o ponižavanju ljudi, ekskluzivistička
patrijarhalna tumačenja islamskih izvora vere reducirala su dostojanstvo žena, nemuslimana i robova, osporavajući im jednaka prava i slobode.
Redukciji dostojanstva žene pridonosilo je i insistiranje na rodnoj segregaciji koje su muslimani nasledili i usvajali od drugih kultura. Time je, kako objašnjava Fatima Mernissi, kosmičko i univerzalno načelo islama reducirano na teritorijalni princip -muškog i ženskog teritorija.

Na žalost, i danas se na takvoj rodnoj arhitekturi insistira kada se želi skrenuti pozornost na “islamski” način življenja: Prevladavajuća rodna arhitektura srednjeg vika je
kanonizovna i pravno regulisana, pa se i danas u različitim muslimanskim grupama mogu čuti mišljenja kako je “islamski” i jedino ispravno, živeti prema principu rodne segregacije – ”odvojeni, a jednaki”. Na primerima rasne diskriminacije i aparthejda pokazalo se da to ne funkcioniše, i da odvojenost najčešće znači i isključenost, posebno na mestima odlučivanja i moći, a isključenost omogućava lakšu kontrolu, manipulaciju i diskriminaciju.

 

Diskriminacija na temelju spola jedna je od najrasprostranjenijih
vrsta diskriminacije u muslimanskom svetu.
Musliman se i dalje može oženiti nemuslimankom, a muslimanka
se ne može udati za nemuslimana; muslimanu
se dopušta imati do četiri žene; muškarac ima više prava u
slučaju razvoda braka; nasleđuje dvostruko više od žene;
njegovo svedočenje vredi više od svedočenja žene i žena
se obvezuje na islamski kôd odevanja.Takvo stanje u rezervama
na CEDAW i druge međunarodne dokumente o ljudskim pravima muslimanske
zemlje pokušavaju opravdati kulturno relativističkim argumentima,
uz objašnjenje da je nemoguće pomiriti sekularni
i islamski koncept ljudskih prava. Širin Ebadi, prva
muslimanska nobelovka, koja je preživjla diskriminaciju
u Iranu nakon islamske revolucije 1979. godine,
o tome kaže:
Ideja kulturnog relativizma nije ništa drugo nego
izgovor za kršenje ljudskih prava. Ljudska su prava
plod različitih civilizacija. (...) Oni koji se pozivaju na
kulturni relativizam zapravo ga koriste kao izgovor
za kršenje ljudskih prava i da stave masku kulture na
lice onoga što rade. (...) Ljudska prava su univerzalni
standardi. To je komponenta svake religije i svake civilizacije

Kulturni relativisti insistiraju na primatu kolektivnih
prava u odnosu na individualna iako prema delu klasičnih
i savremenih tumačenja šeri’ata prednost imaju ljudska
prava u odnosu na božanska jer, kako ističe Abou El-Fadl,
ljudi trebaju imati svoja prava na zemlji, dok Bog ostvarivanje
svojih prava može odgoditi do sudnjeg dana.

U pokušaju pomirenja sekularne i religijske perspektive ljudskih
prava, Jack Donelly na kulturnorelativističke
argumente odgovara da je važno priznati kulturne
različitosti i specifičnosti, ali to ne može biti isključivo
utemeljenje ljudskih prava – kako zahtevaju radikalni
kulturni relativisti, kao što je neprihvatljivo ne uzimati u
obzir kulturu kao izvor moralnih prava – kako zahtevaju
radikalni univerzalisti.
Abdullahi an-Na’im nastoji učiniti isto, ali prigovara
i univerzalistima i kulturnim relativistima na isključivosti
i nedovoljnoj senzibilnosti u iznošenju argumenata.
Stoga predlaže istraživanje mogućnosti reinterpretacije i
rekonstrukcije kultura kroz “unutarnji kulturni diskurs i
transkulturni dijalog” To bi značilo otvaranje platformi
za dijalog i međusobno razumevanje u svim područjima
života, kako bi se u tom procesu saznavanja,učenja
zrenja i evolucije kulturnih tradicija došlo do pravilnijeg
 razumijevanja koncepata individualnih i kolektivnih
prava koje zagovaraju univerzalisti i kulturni relativisti.
To je jedini način da se nadiđu dijametralno
suprotni stavovi i isključivosti, što u najvećoj mjeri
pogađa žene.
An-Na’im također smatra kako je uprkos velikim reformama
porodičnih zakona u muslimanskom svetu tokom
20. veka, diskriminacija žena i dalje prisutna. Jedini
način da se to prevlada jest sistemska reforma tumačenja
šeri’atskog prava i naglašavanje univerzalističkih poruka
Objave Kur’ana iz Mekke, a ne ekskluzivističkih poruka
objavljenih u Medini.
Takav je zahtev većini muslimana/ki i dalje neprihvatljiv, pa čak i
blasfemičan, jer se zanemaruju poruke jednog dela Objave
Kur’ana. Alternativa za savremene egzegete/kinje nije
zanemarivanje medinskog dela Objave, nego tumačenje
Kur’ana uzimajući u obzir kontekst u kojem je Kur’an
objavljen, gramatičku kompoziciju teksta i celokupnost
teksta, odnosno svetonazor koji tekst promoviše.

RODNE TEORIJE U ISLAMSKOJ TRADICIJI


O rodnim se teorijama nije mnogo pisalo, niti se o tome posebno elaboriralo u muslimanskoj literaturi. Ipak, ako se pogleda na koji su način definisani rodna politika i odnosi između polova u klasičnom razdoblju islamske misli, pa i danas, moguće je napraviti nekoliko podela, ali se načelno može govoriti o tri prevladavajuće rodne teorije: teorija podređenosti, teorija komplementarnosti, teorija egalitarnosti.

Da bi se uopšte razmatralo ovo pitanje, potrebno je poznavati društveno-političke i istorijske okolnosti nastanka kanonskih dela islamske teološko-pravne misli i uzeti u obzir činjenicu da je teološka antropologija žene bila pod snažnim uticajem judeo-kršćanskoga religijskog nasleđa, kao i grčke filozofske misli, koju su prevodili Arapi i posredovali je drugim kulturama. Aristotelovsko
utemeljenje rodne dihotomije odrazilo se i na definisanje muške i ženske prirode i osobina, pa se intelektualno i duhovno uglavnom poistovećivalo s muškarcem, a emotivno i materijalno sa ženom. To je uvelike odredilo način definisanja ženine prirode i karaktera te, konsekventno tome, i njenih uloga u porodici i društvu (Ullmann, 1978.; Rosenthal, 1975.; Rahman, 1987.).
Ova je rodna teorija utemeljena na hijerarhijskim i patrijarhalnim tumačenjima Kur’ana i prakse poslanika Muhammeda a.s (sunna) dodeljujući ženi drugorazredni položaj i mesto u društvu. Opravdanje se nalazilo u samom činu stvaranja žene, koje je impliciralo specifičnu žensku narav i mušku narav, iako se u Kur’anu ne definiše muška i ženska narav, niti se govori o stvaranju žene od
krivog rebra.
U Kur’anu se u nekoliko poglavlja govori o stvaranju prvog čoveka – adema, koji je u tumačenjima i prevodima postao vlastito ime Adem (Kur’an, 7:11–25; 2:30– 38). Muslimanski su egzegeti, međutim, da bi objasnili kur’anske poruke, koristili i druge izvore vere (hadis), ali i judeo-hrišćanske predaje (israilijat) te arapsko književno i filozofsko nasleđe. Na temelju tih izvora, a posebno predaja
(hadis), koje se pripisuju poslaniku Muhammedu, da je žena stvorena od krivog rebra i to od onog najzakrivljenijeg dela, zbog čega treba biti pažljiv i nežan prema ženi, Zemljanin – adem postaje muškarac– Adem. Iz toga dalje sledi da je Adem – muškarac– namesnik Božji (halifa) na Zemlji, a ne adem – čovek,te da Adem – muškarac imenuje stvari i pokazuje melecima (anđelima) dar koji ima čovek u odnosu na ostala stvorenja.

Feminističke teologinje govorile su o tome da onaj ko imenuje ima moć da upravlja – vlada i da određuje norme ponašanja imenovanim. Zbog toga Elizabeth S. Fiorenza naglašava važnost “rekonceptualizacije intelektualnog okvira na takav način da postane istinski inkluzivan
za žene kao subjekte ljudskog akademskog rada i znanja.” (Shussler-Fiorenza, 1996., 5)

Iako su klasični komentatori Kur’ana, poput Taberija,Zamahšerija
i dr., kreirali hijerarhijsku sliku stvaranja,veliki komentator Fahrudin
al-Razi smatrao je da je Bogstvorio jednu osobu (nafs), pa onda muškarca
i ženu, kakoje to opisano u Kur’anu: “On vas je stvorio od jedne osobe
(nafs al-vahidah), a onda je od nje stvorio njen par.”(Kur’an, 39:6).
Na osnovu ovog hadisa,ali i judeo-hrišćanskih predaja (israilijat)
o stvaranju žene i muškarca od rebra, kreirana je definicija ženske
prirode – osetljiva, emotivna, krhka, povodljiva – “zbog čega se
preporučuje lep i pažljiv odnos prema njoj, ali i kontrola žene
utemeljena na toj istoj osetljivoj prirodi”

Nezavisno o egalitarnim kur’anskim kazivanjima ostvaranju čoveka
od jedne osobe u teološkoj antropologijižene, prevladala su tumačenja
o drugostvorenosti žene:Drugostvorenost ne bi bila problematična da
iza krivogrebra nije izrastala krivnja žene, drugorazrednost,
manjkavost, slabost i fizička i psihička, povodljivost,neracionalnost,
telesnost, strast – zbog čega je ženutrebalo kontrolisati i nadzirati.
A da bi se to provelo upraksi onda je trebalo doneti takve zakone koji će
 “u ime Boga” ograničavati dostojanstvo i slobodu žene

Feministička teologinja Riffat Hassan obrazlaže da jedrugostvorenost,
još ako se izvodi od krivog rebra, najčešćeimplicirala podređenost i
drugorazrednost na društvenomplanu.Takva su tumačenja pridonela
tome da se žena definisala isključivo u odnosu na muškarca: da bude
poslušna i verna, da trpi, da ne govori mnogo, da ne radi ništa mimo
volje svoga muža, da služi i podređuje sebe i svoje interese deci, mužu
i drugima,da čuva moral (obraz) i autoritet svoga muža, porodice
i društva. Tako postavljeni rodni odnosi omogućavaju kontrolu žene,
manipulaciju i iskorištavanje, jer se u ime Boga žena reducira ne nedoraslog
čoveka kojem treba nadzor i vodstvo muškarca umesto ravnopravnoga
partnerskog odnosa

Teorija komplementarnosti

U 19. i 20. veku s reformatorskim idejama koje se javljaju u muslimanskim
zemljama dolazi do potiskivanja teorije podređenosti i snažnijeg promovisanja
teorije komplementarnosti i dopunjavanja polova. Teorija podređenosti opstala
je i danas se promoviše u nekim zajednicama.

Zagovornici teorije komplementarnosti na temelju biološkihrazlika polova
definišu tipičnu mušku i ženskunarav, psihičke i kognitivne osobine imanentne
 i jednom i drugom polu. Insistira se na različitostima koje samoputem suradnje
i dopunjavanja žene i muškarca u zadanim društvenim okvirima kreiraju ravnotežu
 i celovitost ljudskog bića. Posebno se naglašavalo da je bračna zajednica
najpoželjniji i najvažniji okvir u kojem dva spola ostvaruju svoju istinsku celovitost.
Majčinstvo se posebno glorifikuje, kao i osobine koje prate tu ulogu: emotivnost,
 saosećanje i praštanje, što se prema današnjim maskulinim standardima političkog
života smatra velikim nedostatkom. Najvažnija uloga žene i dalje je bilo majčinstvo, ali
se ostavljala mogućnost bavljenja i drugim poslovima, pod određenim uslovima –
kada žena podigne decu i ima dovoljno vremena za društveno koristan rad.
Situacija danas nije značajno promenjena jer je u porodicama u kojima majke rade
obaveza odgajanja dece i brige o porodici i dalje njihova obaveza te nema redistribucije
obaveza u porodici između žene i muškarca. U literaturi koja tretira pitanjabraka
i porodice  ističe se kako je prihvatljivo za žene koje su hraniteljice  ili su podigle
decu da se angažuju za dobrobit zajednice, ali ponovno na poslovima “prikladnim
za ženu”. Prikladnost se tumači u smislu poslova koji su produžetak odgojno-
-obrazovnih i uslužnih poslova koje žena inače obavlja u porodici. Takva podela
poslova ponovno se opravdava prirodom i fizičkom konstitucijom žene koja je
predodređena za takvu vrstu poslova, a muškarac telesnom i umnom snagom
osigurava materijalno blagostanje i vodi porodicu.

Zagovornici komplementarne rodne politike pozivaju se na kur’anske ajete o ulogama majke i oca u kojima se naglašava važnost poštovanja majke koja nosi dete, rađa i doji ga, dok je obaveza oca da uzdržava obitelj (Kur’an,2:233). Kult majke izuzetno je snažan u patrijarhalnim kulturama i majka uživa velik autoritet, posebno kod sinova, pa i onda kad zasnuju vlastite porodicu. Autoritet majke
počiva na predajama poslanika Muhammeda: “Džennet (Raj) je pod majčinim nogama.” “Najviše prava nad ženom ima njen muž, a nad njenim mužem, njegova majka”. Na temelju takvih i sličnih
predaja nastavljena je polarizacija uloga žene i muškarca. Žene se tome nisu mnogo suprotstavljale jer im je takva struktura odnosa omogućavala da preko muževa i sinova u određenoj dobi ostvare moć u porodici, da postanu neformalno moćne.

Teorija komplementarnosti insistira na podjeli muških i ženskih uloga, i poslova proizašlih iz prirode jednog i  drugog spola, te time ograničava ženu na majčinstvo i kućne poslove. Iako se javne funkcije i ravnopravno učestvovanje žene i muškaraca u političkom životu striktno ne osporavaju, to implicitno uključuje apeliranje na savest žena o važnosti odgajanja potomstva: “Nikakvo društvo
niti njegove bogato opremljene institucije ne mogu mladom stvorenju pružiti onu toplinu koju mu je priroda osigurala u porodici, uz majku”.  Ženi se sugeriše da se opredeli za obavljanje onih
poslova koji su u vezi s majčinstvom i odgajanjem dece, a kad ispuni te dužnosti, “onda ‘ima pravo’ da se angažuje i u javnom životu.”


Teorija egalitarnosti

Teorija egalitarnosti postojala je i pre, kako u prvoj zajednici muslimana u Medini u 7. veku tako i tokom istorije, ali nije zaživela u patrijarhalnom okruženju muslimanskih zajednica. U odnosu na teoriju komplementarnosti, ta teorija posmatra i ženu i muškarca kao jednaka bića u punini dostojanstva njihove osobe i na ontološkoj i na društvenoj razini. Takve su ideje u početku nailazile na oštre kritike, ali su s vremenom prihvaćane i čak slavljene kao preteča feminističkog delovanja u muslimanskom svetu, kao što je slučaj s knjigama Kasima Amina Emancipacija žena i Nova žena.
Promotori teorije egalitarnosti posebnu su pozornost usmeravali na reformu islamskih zakona u području porodičnog i bračnog prava jer su bili diskriminatorski u odnosu na ženu . Jedan od načina da se to promeni zahtevao je i nove egzegetske napore, napose u teološkoj antropologiji žene.

Tumačenja o stvaranju čoveka temelje se na sledećem kur’anskom stavku: “On vas je stvorio od jedne osobe (nafs al-vahidah), a onda je od nje stvorio njen par” (Kur’an, 39:6). Zanimljivo je primetiti da se u bosanskohercegovačkim prevodima Kur’ana termin osoba (nafs al-vahidah) prevodi u muškom rodu te, prema tome, njegov par – žena. U savremenim se komentarima pokazuje da je nafs esencijalni neodvojiv deo svake osobe te da ta imenica nije polno diferencirana, nego generička.
A ako bi se inzistiralo na spolno diferenciranim imenicama, onda bi prema tom kur’anskom ajetu žena bila prvostvorena osoba (nafs), a muškarac njezin par, partner ili drug (zavdž)

Zagovornici teorije egalitarnosti naglašavaju da je u govorenju o rodnim odnosima važno uzeti u obzir tri kur’anska principa kao okvir razumevanja partnerstva žene i muškarca:
– namesništvo (halifa) žene i muškarca (Kur’an 2:30–31) koje je tumačeno i još se tumači kao prerogativ muškarca iako Bog koristi imenicu ženskog roda kada govori o nameri da stvori namesnika/cu na zemlji;
– prijateljstvo (evlija) žene i muškarca (Kur’an, 9:71) koji imaju obavezu promovir+sati dobro i sprečavati zlo;
– uspravnost i ravnoteža (taqwa) koja se priznaje kao jedini kriterij razlikovanja među ljudima (Kur’an, 49:13).

 

REZERVE NA CEDAW U MUSLIMANSKIM ZEMLJAMA

Kada se 1948. godine donosila Opšta deklaracija o temeljnim
ljudskim pravima i slobodama, verovalo se daće taj instrument
ljudskih prava biti dovoljno sveobuhvatan i uključujući te da neće
biti potrebno zasebno regulirati prava pojedinih skupina. Međutim,
vrlo je brzo postalo jasno da se moraju doneti nove konvencije, povelje,
deklaracije i rezolucije da bi se osnažila ravnopravnost polova u
zemljama potpisnicima Opšte deklaracije. Među najvažnijima za
ženska ljudska prava je CEDAW, poznatija kao Ženska konvencija.

Danas, više od 30 godina nakon donošenja CEDAW--a, 22 zemlje –
od Velike Britanije, Alžira, Egipta do Australije– još traže pravo
na stavljanje rezervi na određene članke te tako potkopavaju i
anuliraju važnost i svrhu tog dokumenta. Ipak, Yasmeen Hassan,
direktorica programa Equality Now sa sjedištem u New Yorku,
smatra da iako rezerve na CEDAW pogoršavaju provedbu normi ženskih
ljudskih prava, važno je to što takve zemlje imaju obavezu dostavljati
izveštaje o položaju žena, što daje mogućnosti za zagovaranje i
stvaranje pritiska da se stanje menja nabolje.

Određen broj muslimanskih zemalja ratificirao je CEDAW, ali je stavio
 rezerve na pojedine članke. Opravdanje za to nalaze u neusklađenosti
pojedinih članaka CEDAW- a s oporodičnim zakonima muslimanskih
zemalja koji su utemeljeni na propisima islamskog prava (šeri’at). Stoga
se najviše rezervi i komentara odnosi na čl. 2., 9., 15., 16., 29. Iako ne treba
praviti generalizacije o ženama, rodnim pitanjima, majčinstvu i drugim temama,
kako naglašava Susan Okin ipak postoje prava koja se odnose na sve ljude,
i uskraćivanje temeljnih ljudskih prava ne može se opravdavati kulturnim,
religijskim ili nekim drugim normama.
Odbor CEDAW-a posebno se bavio analizom rezervi na čl. 2. i 16. Konvencije
jer su to ključni članci koji sadrže bit poruke same Konvencije. Ta se poruka
 odnosi na zabranu diskriminacije te porodični i bračni život, u kojem su
žene i najviše diskriminisane jer su kulturološke i religijske norme najsnažnije
upravo u tim područjima života i jer se kontrola nad ženama i dalje nastoji
održati u njima.

 

Jednako pravo na sklapanje braka i izbor bračnog partnera

Pojedini muslimanski intelektualci kao Sultanhossein Tabandeh
nastoje opravdati rezervu na čl. 16. tvrdnjama da je on u potpunoj
suprotnosti s islamskim zakonom jer muškarac i žena nisu jednaki
 i ne mogu imati jednake dužnosti i obaveze. Za Tabandeha,
obaveza je žene poslušnost mužu, briga o njegovoj imovini i obitelji,
 a tvrdi i da ženi nije mesto u politici. Abu ’Ala al-Mawdudi na istom
 tragu osporava ravnopravnost žene i muškaraca u braku, naglašavajući
važnost čednosti za ženu, koja se može očuvati samo tako što će žena
biti pokrivena i odvojena od muškaraca, a međunarodne konvencije
 i zapadna kultura zagovaraju suprotno.

Osporavanje jednakih prava žene i muškarca u braku dobar je izgovor
za neprovođenje međunarodnih normi ljudskih prava jer u praksi se
jasno pokazuje da je reč o diskriminaciji, isključenju i nejednakim
 mogućnostima za žene i muškarce te dvostrukim i pravnim i moralnim
merilima rodne politike koju uređuju i kontrolišu muškarci.Muslimanske
zemlje u objašnjenju rezervi na čl. 16. kažu da je on u suprotnosti s
postulatima islamskog braka u kom suprug ima obavezu uzdržavanja
supruge i porodice, a ona svojom imovinom raspolaže samostalno. Ipak,
njezino pravo na razvod ograničeno je i u nadležnosti je suda,
dok pravo muškarca na razvod nije ograničeno i on se može razvesti
od žene i bez odlaska na sud.
U klasičnom islamskom pravu pitanje slobode žene uizboru bračnog
druga različito je definisano i tumačeno.Četiri kanonske pravne škole
 islama – šafijska, malikijska, hanmbelijska i hanefijska – zavisno o
društvenom kontekstu u kojem su razvijane, nudile su i različita tumačenja.
Treba imati na umu da su pravila i norme udaje i ženidbešto su vjedile
 u kulturama s kojima su se muslimani susretali i  te kako uticali na
formiranje mišljenja i pravila koja su postala sastavni deo klasičnog
islamskog prava.
Hanefijska pravna škola, jedna od najrasprostranjenijih i danas, a koju
 slede i muslimani Balkana, Turske, Magreba i drugih zemalja, smatrala
 je da je punoletna žena slobodna da izabere bračnog partnera bez nadzora i
odobrenja oca ili skrbnika (wali), ali da se pridržava pravila o približno
istom društvenom, obrazovnom i materijalnom statusu . Ostale tri škole
smatraju da je saglasnost skrbnika važna i da žena ne može sklopiti brak
ako ne dobije tu saglasnost. Kao argument koriste kur’anski stav (Kur’an, 2:232)
u kojem Bog upozorava muškarce da ne sprečavaju žene da se udaju
ako su dale svoj pristanak i izabrale partnera, što prema njihovom mišljenju
indicira da skrbnik daje konačnu suglasnost za brak. Takve odredbe
danas pogoduju kulturološkim praksama ugovorenih brakova,
prisilnih brakova i poligamnih brakova. Zbog toga se u savremenoj
islamskoj teološko-pravnoj misli u delima.....osuđuju patrijarhalna
tumačenja islama koja nisu kontekstualizovana i koja ne promovišu
univerzalne principe pravde, milosrđa te individualnih prava i
odgovornosti utisnutih u poruku Kur’ana.


Brak i razvod braka

U klasičnom islamskom pravu žena i muškarac imaju podeljene i dodeljene uloge u braku. Muškarac ima obavezu uzdržavanja porodice (Kur’an, 2–233), a žena zbog toga nasleđuje upola manje porodične imovine (Kur’an,4:11). Prevladavajuća tumačenja Kur’ana i prakse poslanika
Muhammeda (Sunna) delegirala su muškarca kao glavu porodice te mu žena duguje poslušnost (ta’ah) i seksualne odnose. Muškarac u braku uživa više prava i ima više obaveza: ima pravo oženiti sa (do) četiri žene (to je i danas zakonska mogućnost u svim muslimanskim zemljama osim Tunisa i Maroka), može se oženiti nemuslimankom (Židovkom i kršćankom), može se razvesti bez obrazloženja, ima veća prava u skrbništvu nad decom, nasleđuje više od žene. Muslimanski su pravnici različito tumačili prava i obaveze žene u braku, zavisno o kulturološkom kontekstu
u kojem su pravne škole nastajale i razvijale svoja pravila. Hanefijska pravna škola, npr. imala je stav da je ženina obaveza obavljati kućne poslove, dok su preostale tri škole zaključile da je jedina obaveza žene biti dostupna za seksualne odnose svome suprugu, a da on treba osigurati
i kućnu pomoćnicu i dojilju za decu . Klasična i savremena tumačenja islamskog zakona priznaju pravo ženi na seksualne odnose, ali je to prema klasičnim tumačenjima važno zbog izbegavanja nereda ( fitna), a prema savremenim tumačenjima zbog važnosti seksualnog užitka i orgazma, neovisno o prokreaciji.
Iako je brak u islamu građanski ugovor s dimenzijom svetosti, razvod je dopušten kao manje zlo
nego život u svađi i nespokoju. Razvod braka je “najmrže dopušteno delo” (hadis), ali je prakticiran i dopušten kada supružnici ne mogu živeti u ljubavi slozi i kada ne nalaze smiraj (Kur’an, 2:226–232, 4:35). Međutim, zbog strogo podeljenih uloga žena i muškaraca u braku i porodici, muškarac je bio povlašteniji u dobivanju razvoda jer nije morao obrazlagati razloge za razvod i mogao je to učiniti
izvan suda. Žena je pak morala otići na sud i obrazložiti razloge zbog kojih traži razvod. Muslimanski pravnici to opravdavaju činjenicom da je muškarac obavezan platiti mehr (Kur’an 4:4), ugovorenu bračnu svotu u slučaju razvoda, što bi trebalo pokriti troškove jednogodišnjeg uzdržavanja dok žena ponovno ne organizuje svoj život.


Reforme porodičnih  zakona u muslimanskim zemljama osigurale su veću dostupnost razvodu braka, proširujući
listu razloga zbog koji žena može zatražiti razvod i
limitirajući muškarca da se bez valjana razloga razvodi. U
Iranu su, npr.  uvedene novčane kazne za muškarce
koji nemaju valjan razlog za razvod braka. Tako postulirani
bračni odnosi i obaveze saglasni su podeli imovine
u islamskom pravu. Takav je poredak pre imao smisla,
ali s industrijalizacijom, koja je izazvala promene i u muslimanskim
porodicama, žene se zapošljavaju i financijskiuzdržavaju
porodicu zajedno s muškarcem, pa se postavilopitanje redefinisanja
prava i obaveza u braku u kojem muškarac više nema ulogu uzdržavatelja
Do danas su samo Tunis i Turska u celosti reformisali imovinsko-nasledno
pravo, dok u ostalim muslimanskim zemljama idalje žena
nasleđuje upola manje od muškarca jer se još slede klasična
 tumačenja u tim pitanjima.
To, dakako, danas stvara velike probleme, omogućujući
manipulaciju i ekonomski pritisak na žene. Primerice,
u Iranu danas, kad oko milijun žena udovica ili supruga
ratnih vojnih invalida ima status glave porodice, parlament
je u nekoliko navrata zahjevao izmene naslednog zakona
prema kojem bi te žene nasleđivale te bile merodavne
za svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Tek 2007. godine
tim je ženama priznato da raspolažu porodičnom imovinom
(Iranian Daily), a 2008. to je prošireno na sve žene, uz obrazloženje
da se na taj način omogućuje da polovina stanovništva
ravnopravno učestvuje u razvoju zemlje .

Žene u ruralnim krajevima i dalje nasleđuju po običajnom pravu,
a ne prema odredbama islamskog zakona (šeri’at), jer porodice
ne dopuštaju da se zemlja deli i prodaje. Takva praksa,
objašnjava Margot Badran, nije islamska i onemogućava
da žene dobiju svoj deo nasledstva. Žene u ruralnim područjima
dobijaju darove u zlatu i novcu, što ih čini manje ovisnima o muškarcu, pa je
stopa razvoda veća u ruralnim sredinama nego u gradskim
jer žene imaju veću ekonomsku nezavisnost i manje komplikacija
s podelom imovine.