2. Clevinger
Istražilac je u neku ruku bio prilično sretan, jer se izvan bolnice još vodio rat. Ljudi su silazili s uma i dobivali odlikovanja. U celom svetu momci su s obe strane fronte polagali živote za ono za što su im govorili da je njihova domovina, i činilo se da nikom nije krivo, a ponajmanje momcima koji su polagali svoje mlade živote. Nije bilo kraja na vidiku. Jedini kraj na vidiku bio je Yossarianov, i on bi možda bio ostao u bolnici sve do sudnjeg dana da nije bilo onog rodoljubivog Teksašanina s levkastim čeljustima i namreškanim, smežuranim, neuništivim smeškom što mu se vazda širio na licu, kao obod velikog crnog kaubojskog šešira. Teksašanin je želeo da svi u sobi budu sretni, osim Yossariana i Dunbara. Bio je zaista teško bolestan. Ali Yossarian nije mogao biti sretan, iako Teksašanin nije želeo da on bude sretan, jer se izvan bolnice još nije događalo ništa zabavno. Jedino što se događalo bio je rat, a kao da to nije nitko primećivao, osim Yossariana i Dunbara. A kad bi Yossarian pokušao podsetiti ljude, oni su odlazili od njega i mislili da je lud. Čak mu je i Clevinger, koji je trebalo da bude pametniji, ali nije bio, rekao da je lud kad su se poslednji put videli, baš pre nego što je Yossarian pobegao u bolnicu.
Clevinger se zabuljio u njega drhteći od biesa i ogorčenja, uhvatio se obema rukama grčevito za stol i proderao se:
- Ti si lud!
- Šta bi ti hteo od ljudi, Clevingeru? - odvratio je umorno Dunbar usred buke u oficirskom klubu.
- Ja se ne šalim - tvrdio je Clevinger.
- Oni me hoće ubiti - reče mu Yossarian mirno.
- Niko neće da te ubije - viknu Clevinger.
- A zašto onda pucaju u mene? - upita ga Yossarian.
Oni pucaju u svakoga - odgovori Clevinger. - Oni hoće ubiti svakoga.
- Pa zar to nije isto?
Clevinger se već bio pridigao sa stolca od uzrujanosti, vlažnih očiju i uzdrhtalih bledih usana. Kao i uvek kad se prepirao oko načela u koja je tvrdo verovao, na kraju je stao besno dahtati i žmirkati potiskujući gorke suze koje su mu navirale zbog uverenja. Bilo je mnogo načela u koja je Clevinger tvrdo verovao. Bio je lud.
- Ko su to oni? - hteo je da zna. - ko to, konkretno, misliš da te hoće ubiti?
- Svako od njih - odgovori Yossarian.
- Svako od koga?
- Šta ti misliš od koga?
- Ja nemam pojma.
- Pa kako onda znaš da neće da me ubiju?
- Zato što ... - promrndža Clevinger i zanemi od smetenosti.
Clevinger je zaista mislio da ima pravo, ali je Yossarian imao dokaze, jer su stranci koje on nije poznavao pucali na njega topovima kad god je leteo da baca bombe na njih, a to uopšte nije bilo zabavno. A ako to nije bilo zabavno, bilo je mnogo toga što nije bilo nimalo zabavnije. Nije bilo uopšte zabavno živeti kao skitnica u šatoru na Pianosi, između debelih planina otraga i mirnog plavog mora spreda, mora koje je moglo progutati čoveka, kad ga uhvati grč, u tren oka i dostaviti ga natrag na obalu nakon tri dana, bez naplate troškova, naduvena, modra i natrula, a iz obiju hladnih
nosnica curila bi mu voda.
Šator u kojem je on spavao nalazio se uz samu nisku šumu mrtvih boja, koja je razdvajala njegovu eskadrilu od Dunbarove. Tik uz šator prolazio je usek napuštene železničke pruge, u kojem je sad bila cev kojom je tekao avionski benzin do benzinskih kola na aerodromu. Zahvaljujući Orru koji je spavao s njim, bio je to najraskošniji šator u celoj eskadrili. Kad god bi se Yossarian vratio s odmora u bolnici ili dopusta u Rimu, iznenadila bi ga kakva nova pogodnost koju je Orr uveo za njegove odsutnosti - tekuća voda, ognjište, betonski pod. Yossarian je odabrao mesto, a on i Orr su zajedno podigli šator. Orr, koji je bio nacereni pigmejac s pilotskim krilcima i bujnom, valovitom smeđom kosom razdeljenom po sredini, imao je znanje, a Yossarian, koji je bio viši, snažniji, plećatiji i brži, obavljao je veći deo posla. Tu su spavala samo njih dvojica, iako je šator bio za šestoricu. Kad je došlo leto, Orr je smotao pokrajnja krila da vetar, koji nije nikad duhvao, rastera užareni vazduh iz šatora.
Odmah do Yossariana stanovao je Havermeyer, koji je voleo karamele od kikirikija i živio potpuno sam u šatoru za dvojicu, u kojem je svaku veče ubijao male poljske miševe golemim tanetima iz kolta kalibra 0,45, koji je ukrao mrtvacu iz Yossarianova šatora. Iza Havermeyerova šatora stajao je šator u kojem McWatt nije više stanovao s Clevingerom, koji se još nije bio vratio kad je Yossarian
došao iz bolnice. McWatt je sad stanovao s Natelyjem, koji je bio u Rimu i udvarao se onoj pospanoj kurvi u koju je bio smrtno zaljubljen, a kojoj je dosadio njen posao i kojoj je i on dosadio. McWatt je bio lud. Bio je pilot i leteo je avionom najniže što je mogao, i kad god je mogao, iznad
Yossarianova šatora, samo zato da vidi koliko će ga uplašiti, a najradije bi divlje protutnjao tik iznad drvene splavi što je plutala na praznim bačvama za naftu pored peščana pruda, na besprekorno beloj plaži gde su se ljudi kupali goli. Nije bilo lako stanovati u šatoru s čovekom koji je bio lud, ali Natelyja to nije smetalo. I on je bio lud i prie je svakog slobodnog dana išao da radi na oficirskom klubu koji Yossarian nije pomogao graditi.
Zapravo je bilo mnogo oficirskih klubova koje Yossarian nije pomogao graditi, ali se najviše ponosio klubom na Pianosi. Bio je to trajan i složen spomenik njegovoj izvanrednoj čvrstini. Yossarian nije nikad otišao tamo da pomogne dok nije bilo sve gotovo; tada je često išao tamo, toliko mu se
sviđala ta velika, lepa, kojekako sagrađena zgrada pokrivena šindrom. Bilo je to doista divno zdanje, i Yossarian je zamirao od silna osećaja obavljena posla kad god ga je gledao i mislio kako u celom radu oko njega on nije imao ni najmanjeg udela.
Njih četvorica su sedela za stolom u oficirskom klubu kad su poslednji put on i Clevinger rekli jedan drugome da su ludi. Sedeli su otraga, pokraj kockarskog stola na kojem je Appleby uviek dobivao.Appleby se isto tako dobro kockao kao što je igrao stoni tenis, a stoni tenis je igrao isto tako dobro kao sve drugo. Sve što je Appleby radio, radio je dobro. Appleby je bio plavokos momak iz Iowe koji je verovao u Boga, materinstvo i američki način života a da nije nikad mislio na njih, a svi koji su ga poznavali voleli su ga.
- Ja ga mrzim, pasja mu mater - gunđao je Yossarian. Prepirka je počela nekoliko minuta ranije, kad Yossarian nije mogao naći automat. Bila je to živa večer. U točionici je bilo živo, oko kockarskog je stola bilo živo, oko stola za stoni tenis bilo je živo. Ljudi koje je Yossarian hteo pstreljati, živo su za tezgom pevali sentimentalne, stare omiljene pesme koje nisu nikom drugom nikad dojadile. Nije ih streljao, ali je umesto toga zgazio nogom lopticu za stoni tenis, koja se dokotrljala do njega udarena reketom jednog od dvojice oficira koji su igrali.
- E, taj Yossarian! - nasmejala su se oba oficira vrteći glavom, pa su izvadili drugu lopticu iz kutije na polici.
- E, taj Yossarian! - uzvrati im Yossarian.
- Yossariane! - opomenu ga Nately šapatom.
- Šta sam vam rekao? - reče Clevinger.
Kad su čuli kako ih Yossarian oponaša, oficiri se ponovo nasmejaše.
- E, taj Yossarian! - rekoše opet glasnije.
- E, taj Yossarian! - ponovi Yossarian kao jeka.
Molim te, Yossariane! - preklinjaše ga Nately.
- Šta sam vam rekao? - reče Clevinger. - On je antisocijalno agresivan.
- Ama, zaveži - reče Dunbar Clevingeru. Dunbar je voleo Clevingera zato što mu je Clevinger išao na živce, pa je vrieme sporo prolazilo.
- Čak ni Appleby nije ovde - istaknu Clevinger slavodobitno Yossarianu.
- Pa ko je šta rekao o Applebyu? - pitao je Yossarian.
- Ni pukovnik Cathcart nije ovde.
- Pa ko je šta rekao o pukovniku Cathcartu?
- A kog đavola mrziš onda?
- A koji je đavo ovde?
- Neću da se prepirem s tobom - odluči Clevinger. - Ti ne znaš koga mrziš.
- Svakoga ko me hoće otrovati - reče mu Yossarian.
- Niko neće da te otruje.
- Zar mi nisu dva puta trovali hranu? Nisu li mi stavili otrov u hranu kad smo napadali Ferraru i kad smo opsedali Bolognu?
- Svima su stavili otrov u hranu - protumači Clevinger.
- Pa zar nije to isto?
- I to nije čak ni bio otrov! - uzviknu Clevinger vatreno, ističući to više reči što je bivao zbunjeniji.
Otkako zna za sebe, tumačio je Yossarian Clevingeru smešeći se strpljivo, uvek je neko snovao zaveru da ga ubije. Ima ljudi kojima je stalo do njega, i ima ljudi kojima nije stalo do njega, a oni kojima nije stalo do njega mrze ga i rade mu o glavi. Mrze ga zato što je on Asirac. Ali mu ne mogu ništa, rekao je on Clevingeru, zato što ima zdrav duh u savršenom tielu i što je jak kao bik. Ne mogu mu ništa zato što je on Tarzan, Mandrake, Flash Gordon. On je Bill Shakespeare. On je Kain, Odisej, Ukleti Holandez; on je Lot iz Sodome, Trnoružica, Večni Žid. On je čudotvorni sastojak Z-247. On je ...
- Lud! - upade mu Clevinger vičući u reč. - Eto šta si ti! Lud!
- ... Kolosalan. Ja sam pravi, istinski, nepatvoreni, famozni arap. Ja sam čistokrvni supramomak.
- Supermomak? - uzviknu Clevinger. - Supermomak?
- Supramomak - ispravi ga Yossarian.
- Hej, momci, prestanite - molio ih je Nately smeteno. - Svi nas gledaju.
- Ti si lud - vikaše Clevinger pomamno, sa suzama u očima.
- Ti imaš Jehovin kompleks.
- Ja mislim da je svatko Nathaniel.
Clevinger sumnjičavo ućuta usred te deklamacije.
- Ko je Nathaniel?
- Koji Nathaniel? - pripita Yossarian bezazleno.
Clevinger vešto izbegnu zamku.
- Ti misliš da je svako Jehova. Nisi ništa bolji od Raskoljnikova ...
- Od koga?
- ... Jest, Raskoljnikova koji ...
- Raskoljnikova
-Koji ... ozbiljno ti kažem ... koji je držao da može opravdati ubistvo jedne starice ...
- Ništa više od toga?
- ... Jest, opravdati, tako je ... ubistvo sekirom! I ja ti to mogu dokazati!
Predišući besno, Clevinger je nabrojio Yossarianove simptome: nerazumno uverenje da su svi oko njega ludi, ubilački poriv da strelja nepoznate ljude, naknadno falsifikuje činjenica, neosnovana sumnja da ga ljudi mrze i da mu rade o glavi.
Ali je Yossarian znao da ima pravo jer, kao što je objasnio Clevingeru, koliko on zna, nikad nije imao krivo. Kud god pogleda, vidi tikvane, pa pametan mladić kao što je on može usred tolike ludosti samo zadržati širinu pogleda. I važno je da je zadrži, jer on zna da mu je život u opasnosti.
Kad se vratio iz bolnice u eskadrilu, Yossarian je sve ljude oko sebe oprezno motrio. Ni Milo nije bio tu, otišao je u Smirnu na berbu smokava. U blagovaonici je bilo sve u redu za Milove odsutnosti. Yossarian je pohlepno reagovaoo na pikantan miris začinjene janjetine dok se još u bolničkim
kolima drndao po zapletenoj cesti, što je ležala između bolnice i eskadrile kao potrgane naramenice. Za ručak je bio šiš-ćevap, golemi, slasni komadi mesa na šipkama, koji su cvrčali kao đavo nad ugljevljem, pošto su ležali marinirani sedamdeset i dva sata u mešavini čiju je tajnu Milo ukrao
nekom nepoštenom trgovcu na Levantu, servirani s perzijskom rižom i glavicama špargi s parmezanom, a iza toga su, kao desert, bile trešnje i, na kraju, vruća sveža kafa s benediktincem i brendijem. Jelo su posluživali u golemim količinama na stolnjacima od damasta izučeni talijanski konobari koje je major -de Coverley oteo na kopnu i dao Milu.
Yossarian se gostio u blagovaonici sve dok nije mislio da će pući, pa je opet zapao u zadovoljnu tupost, a usta su mu bila mrenasta od nekih sočnih ostataka. Ni jedan oficir u eskadrili nije nikad jeo tako dobro kao što su sad redovno jeli u Milovoj blagovaonici, te je Yossarian načas pomislio
nije li to vredno svega ostalog. Ali je onda podrignuo i setio se da ga hoće ubiti, pa je izjurio kao sumanut iz blagovaonice da potraži doktora Daneeku ne bi li mu ovaj dao poštedu i poslao ga kući. Našao je doktora Daneeku kako sjedi na suncu na visokoj stolici ispred svog šatora.
- Pedeset borbenih zadataka - rekao mu je doktor Daneeka vrteći glavom. - Pukovnik zahtieva pedeset zadataka.
- Ali ja ih imam svega četrdeset i četiri!
Doktor Daneeka je ostao neumoljiv. Bio je to turoban čovek nalik na pticu, s lopatastim licem i istrljanim, šiljastim crtama kao kakav istimaren štakor.
- Pedeset zadataka - ponovio je vrteći glavom. - Pukovnik zahteva pedeset zadataka.
Нема коментара:
Постави коментар