6. 5. 2022.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Mrtve duše, Prva knjiga - III glava

 

GLAVA III.


       A Čičikov je zadovoljne volje sedeo u brički, koja se već odavno kotrlja poštanskom cestom. Iz pređašnje se glave vidi već šta je glavni predmet njegovu ukusu i sklonosti, nije zato čudo što je nabrzo zaronio onamo sav, i telom i dušom. Zamišljaji, računi i snovi, što su mu titrali po licu, bili su očito jako ugodni, jer su svaki čas ostajali za njima tragovi zadovoljna smeška. Zabavljen njima nije ni malo pazio kako njegov kočijaš, zadovoljan dočekom Manjilovljeve kućne služinčadi, priklapa jako valjane primedbe šarcu logovu, zapregnutomu s desne strane. Taj je šarac silan lukavac i samo se pričinja da vozi, a onamo rukuničar mrkov i logov riđan, koji se zove Prisednik, jer je kupljen od nekoga prisednika, vuku od svega srca, tako da im se i po očima vidi koliko uživaju u tom. »Lisiči ti, lisiči! Nadlisičiću ja tebe!« veli Selifan, pa se digne i opali lenčinu knutom. »Treba da znaš svoj posao, ti plundrašu nemački! Mrkov je čestit konj, on vrši svoju dužnost; njemu ću s drage volje dati još jednu mericu više, jer on je čestit konj; i Prisednik je također dobar konj... No, no! Šta strižeš ušima? Slušaj, glupane, kad ti se govori. Neću ja tebe, klipane, učiti što ne valja. Gle ti, kud on puže!« I opet ga sada opali knutom te priklopi: »Uh, barbar! Bonaparte prokleti!...« Onda zavikne na sve: »Hej vi ljubazni!« i ošine ih svu trojicu, ali ne za kaznu, nego da im pokaže da je zadovoljan s njima. Kad im je tako ugodio, obrati se opet šarcu: »Ti misliš da ćeš prikriti svoje vladanje? Nećeš, nego ti živi istinski, ako hoćeš da te poštuju. Eno kod vlastelina, gde smo bili, dobri su ljudi. Sa zadovoljstvom ću se razgovoriti, ako je dobar čovek, dobru sam čoveku svagda prijatelj, prisni prijatelj: napiti se čaja, založiti, — s drage volje, ako je dobar čovek. Dobru će čoveku svak iskazati poštovanje. Evo gospodara našega uvažava svako, jer on je, jesi čuo, u carskoj službi bio, on je skoljeski savetnik...« 

      Ovako rasuđujući zanosio se Selifan u najdalje apstrakcije. Da je Čičikov prisluhnuo, doznao bi mnoge potankosti koje se tiču osobno njega; ali misli su mu bile toliko zaokupljene svojim predmetom, te ga je jedino grom jakim treskom trgnuo da se je prenuo i ogledao se oko sebe: celo se nebo pokrilo oblacima, a prašnu poštansku cestu poprskala kiša kapima. Na kraju se gromov tres razlegne po drugi put, jače i bliže, a kiša udari odjednom kao iz kabla. U prvi mah uhvatila kos pravac i uzela šibati u koš na kibitki s jedne strane, onda s druge; zatim promenila napadaju način, sasvim se uspravila i zabubnjala ravno u vrh na košu; brizgovi mu stadoše na kraju prskati u lice. To ga primora da se je zakrio kožnim zastiračima, na kojima su dva okrugla prozorčića da se kroz njih promatra kraj uz put, i zapovedio Selifanu da potera brže. Selifan, prekinut također usred govora, pogodi da zaista ne sme zatezati, izvuče ispod sedišta neki dronjak od siva sukna, nadene ga na rukave, zgrabi u ruke vođice i zavikne na svoju trojku, koja je ugodno omlitavila od poučnih beseda i korača korak po korak. Ali nikako se nije mogao Selifan setiti je li prošao dva ili tri zakretaja. Pošto je smislio i stao se malo sećati puta, doseti se da je bilo mnogo zakretaja kraj kojih je prošao. Ali kako se Rus u odlučnim časovima zna snaći šta bi uradio, nije se ni on upuštao u dalje rasuđivanje, nego zakrenuona prvom raskršću na desno, doviknuo konjima: »hej, vi, prijatelji čestiti!« i pojurio uzagrepce, slabo i misleći kamo će dospjeti putem kojim je udario.
      Ali kiša je, čini se, namerila dugo padati. Prašina se po cesti brzo smesila u blato, a konjima sve teže vući bričku. Čičikov se slao jako plahiriti što tako dugo ne vidi Sobakjevičevo selo. Po njegovu su računu već odavno trebali stići. Razgleda on na sve strane, ali pomrčina je takva da ne vidiš prst pred nosom.
— Selifan! — reći će on na kraju, promolivši se iz bričke.
— Šta je, gospodaru? — odvrati Selifan.
— Ded pogledaj ne vidi li se selo.
— Ne vidi se, gospodaru, nigde se ne vidi!
     Nakon toga Selifan, razmahujući se knutom, otegne neku pesmu, što li je, samo nešto tako dugo, čemu ni konca nema. Sve je onamo ušlo: svi uzvici nukanja i teranja, kojima časte konje po svoj Rusiji od jednoga kraja do drugoga, pridevi sviju vrsta bez daljega razbiranja, što već prvo naleti na jezik. Na taj je način doterao dotle da ih je na kraju uzeo zvati sekretarima.
      Međutim stade Čičikov opažati da se brička ljulja na sve strane i njega obdaruje žestokim gruhajima; oseti potom da su skrenuli s ceste i valjda se povlače po podrljanu polju. Selifan kao da je to i sam dokučio, ali nije govorio ni reči.
— Šta je, huljo, po kakvom putu voziš ti? — reče Čičikov.
— Pa šta ću, gospodaru, takvo je vreme; ni knut ne vidim, takva je pomrčina! — Tako reče i nakrivi bričku da se je Čičikov morao obadvema rukama pridržati. Sad on istom primeti da je Selifan pripit.
— Drži, drži, izvrnućeš! — viče on njemu.
— Neću, gospodaru, kako bih ja izvrnuo, — govori Selifan. — Ne valja izvrtati, znam ja i sam; neću ja nikako izvrnuti.
     Onda stade pomalo zakretati bričku, okretao ju, okretao i na kraju sasvim prevalio na stranu. Čičikov i rukama i nogama bućnuo u blato. Ali Selifan zaustavi konje; bili bi oni uostalom stali i sami, jer su jako iznemogli. Ta ga je neslućena zgoda sasvim prenerazila.
     Siđe sa sedišta, stane pred bričku, odupre joj se o jednu stranu obadvema rukama, dok se je gospodar koprcao po blatu i mučio se da se izvuče odonud, — a onda reče, pošto je malo razmislio:
— Eto, i prevalila se!
— Ti si pijan kao zemlja! — reče mu Čičikov.
— Nisam, gospodaru; otkud bih ja bio pijan! Ja znam da to ne valja, opijati se. S prijateljem sam se razgovorio, jer s dobrim se čovekom možeš razgovoriti, — to nije nikakvo zlo, — i založili smo skupa. Založiti, to nije nevaljanština: s dobrim čovekom možeš založiti.
— A šta sam ja tebi rekao poslednji put kad si se napio? A? Jesi li zaboravio? — reći će Čičikov.
— Nisam, vaše blagorodstvo, otkud bih ja zaboravio! Znam ja svoj posao. Znam da se ne valja opijati. S dobrim sam se čovekom razgovorio, jer...
— Dok ja tebe išibam, znaćeš kako se govori s dobrim čovekom.
— Kako vašoj milosti bude po volji, — odgovori Selifan, složan sa svime; — ako hoćete šibati, pa šibajte: ja se nikako ne protivim. Zašto ne bi šibali, ako sam skrivio? Sloboda vam je gospodska. I treba šibati, jer se seljak mazi, treba obdržavati red. Ako sam skrivio, šibaj me; zašto ne bi šibao.
       Na ovakvo umovanje nije gospodar ništa pogodio odgovoriti. Ali u taj čas kao da je sama sudbina odlučila da mu se smiluje. Iz daljine se začuje pasji lavež. Obradovani Čičikov naloži neka potera konje. U ruskoga je kočijaša mesto očiju dobar nagon; zato biva da on zažmurenih očiju vitla uzagrepce, a ipak svagda dospeva kuda god. Selifan, koji nije video ni prst pred sobom, upravio konje ravno na selo, tako da se je zaustavio istom onda kad je brička udarila rukunicama u plot i nikako nije mogla nikuda dalje. Kroz gusti pokrovac kiše što pljušti smotri Čičikov samo nešto nalik na krov. Pošalje Selifana da potraži vrata, a to bi bez sumnje potrajalo dugo, kad u Rusiji ne bi bilo, mesto vratara, ljutih pasa, koji njega najaviše tako glasno da je prstima začepio uši. Na jednom prozorčiću sine svetlost, dohvati maglovitim trakom do plota i pokaže našim putnicima vrata. Selifan uzme lupati, neka spodoba, zaogrnuta prostranom domaćom haljinom, otvori nabrzo vratašca i promoli se, a gospodar i sluga začuju hrapav ženski glas:
— ko to lupa? Šta ste navalili?
— Putnici, matuška, pusti nas da prenoćimo, — progovori Čičikov.
— Gle ga, kako je žustar, — reče starica, — po kakvom vremenu dolazi! Nije ti ovo gostionica: tu živi vlastelinka!
— Pa što ću, matuška? Eto smo zašli s puta. Ne možemo valjda po ovakvom vremenu noćiti u stepi.
— Jest, pomrčina je, nepogoda, — priklopi Selifan.
— Ćuti, glupane! — reče mu Čičikov.
— A ko si ti? — zapita starica.
— Plemić, matuška.
      Reč plemić natera staricu da se nešto zamisli. »Počekajte, kazat ću gospođi«, reče ona, a za čas-dva se vrati s fenjerom u ruci. Vrata se otvore. Svetlašce sine i na drugom prozoru. Brička se uveze u dvorište i stane pred omalenom kućicom, koja se je teško razabirala u mraku. Samo je jedna polovica bila obasjana svetlošću; pred kućom se još vidi bara, na koju ravno pada ona svetlost. Kiša lupka u drveni krov, da se razleže, i steče žubor-potocima u podmetnuto bure. A psi laju iz svega grla svakojakim glasovima: jedan digao glavu u vis, pa izvija i oteže tako marno kao da za to dobiva Bog bi znao kakvu platu; drugi odrađuje nabrzo kao crkvenjak; med njima ciči, kao poštansko zvonce, neutišiv diskant, valjda mlada šteneta, a sve to nadjačava najzad bas, možda starac, obdaren svojskom pasjom prirodom, jer hriplje kao što hriplje pevački kontrabas kad je koncert u punom jeku: tenori se propinju na prste od silne želje da izviju visoku notu, svaka živa duša zabacuje glavu i trga se u vis, samo on turio neobrijani podvoljak u rubac o vratu, čučnuo, spustio se skoro do zemlje, pa otud ispušta svoju notu, od koje se tresu i zveče stakla. Već po samom pasjem lavežu, sastavljenom od ovakvih muzikanata, moglo se je prosuditi da je seoce prilično; ali prokisli i ozebli junak naš nije ni na što mislio nego samo na postelju. Nije brička još ni sasvim bila stala, a on već skočio na stepenice, posrnuo i skoro pao. Na stepenice iziđe opet neka žena, mlađa od pređašnje, ali jako slična njoj. Ona ga odvede u sobu. Čičikov baci letimice dva pogleda: soba je olepljena postarim, prutastim tapetama; slike s nekakvim pticama; izmed prozorâ starinska mala ogledala, s tamnim okvirima nalik na zavijeno lišće; za svako je ogledalo zadenuto ili pismo, ili stara igra karata, ili čarapa; na zidu sat, s naslikanim cvećem na kazalu... dalje nije mogao ništa opaziti. Osećao je da mu se oči lepe, kao da ih je ko omazao medom. Za časak uđe domaćica, vremešna žena, s nekom spavaćom kapicom, nadenutom brže, s flanelom oko vrata, jedna od onih majčica, malih vlastelinka, što se jadaju na nerodicu, na štetu i malko here glavu, a onamo skupljaju novce u šarene vrećice, porazmeštane po ladicama u ormarima. U jednu vrećicu odbiraju samo rublje srebrnjake; u drugu polutake, u treću četvrtake, premda se na oko čini da u ormaru nema ničega osim rubenine, i noćnih haljetaka, i klupčadi konca, i rasparanih krpa, koje trebaju kasnije da se preobraze u haljinu ako stara haljina kakogod progori kad se peku blagdanski medenjaci i palačinke, ili ako se sama izliže. Ali neće progoreti haljina i neće se sama izlizati: starica je čuvarna i krpama je suđeno da dugo odleže rasparane, a onda po oporuci da pripadnu nećakinji koje sestre u trećem kolenu, zajedno sa svakojakim drugim starežom.
      Čičikov se ispriča što ju je uznemirio neočekivanim dolaskom.
— Ništa, ništa! — reče domaćica. — Po kakvom vas je vremenu Bog navratio amo! Zlo i pokor, vijavica... S puta ste, trebali bi da prigrizete štogod, ali noćno je doba, ne može se prigotoviti.
  Domaćičine reči prekine strašno siktanje, tako da se je gost u prvi mah prepao; šum je bio nalik kao da se je sva soba napunila zmijama; umiri se, jer se je dosetio da je zidni sat snašla volja da izbija. Iza siktanja nastane odmah hripanje, a onda se sat napregne iza sviju sila i izbije na kraju dva sata takvim glasom, kao da lupa palicom po razbijenu loncu, a nakon toga uzme šetaljka opet mirno kvrcati desno i levo.
    Čičikov zahvali domaćici i reče da njemu ne treba ništa i neka se ona ne brine ni za što, jer on ne ište ništa osim postelje, a samo je bio radoznao doznati kamo je dospio i je li odavde daleko do vlastelina Sobakjeviča, na što mu starica odgovori da nije ni čula takvo ime i da takvoga vlastelina nikako i nema.
— Znate li barem Manjilova? — zapita Čičikov.
— A ko je taj Manjilov?
— Vlastelin, matuška.
— Ne, nisam čula; nema takvoga vlastelina.
— Da koji su?
— Bobrov, Svinjin, Kanapatjev, Harpakin, Trepakin, Plješakov.
— Jesu li bogati ljudi ili nisu?
— Nisu, oče, suviše bogatih nema. Neki ima dvadeset duša, neki trideset; a takvih koji bi imali po stotinu, takvih nema.
      Čičikov razabra da je zašao u pravu zabit.
— A je li daleko do grada?
— Pa bit će šezdesetak vrsta. Kako mi je žao što nemate ništa da založite! Ne bi li, baćuška, pili čaja?
— Hvala vam, matuška. Ništa ne trebam osim postelje.
— Istina je, od takvoga se puta jošte kako treba odmoriti. Evo se smestite ovde, baćuška, na tom divanu. Ej, Fetinja, donesi perinu, jastuke i ponjavu. Kakvo nam je nevreme poslao Bog: takva grmljavina, — svu noć je kod mene gorela sveća pred svetačkom slikom. Hej, oče moj, ta tebi su kao bravcu blatna sva leđa i sva strana; gde si se tako izvolio ukaljati?
— Još i hvala Bogu što sam se samo ukaljao; moram da mu hvalim što se nisam sav izu
— Sveci božji, strahota ti je to! A ne bi li da ti se čime protru leđa?
— Hvala, hvala. Ne vodite brigu, nego samo naložite sluškinji da mi osuši i iščisti odelo.
— Čuješ li, Fetinja? — reče domaćica i obrati se ženi što je bila izišla sa svećom na stepenice, a sada je već brže dovukla perinu, s obadve je strana protresla rukama i razvitlala po svoj sobi perje kao potop. — Uzmi njihov kaftan zajedno s donjim haljinama, najpre ih prosuši uz vatru, kao što smo radile pokojnomu gospodaru, a onda ih protrljaj i izmlati valjano.
— Na zapovest, gospođo! — govori Fetinja, razastire po perini ponjavu i namešta jastuke.
— No, eto ti je nameštena postelja, — reče domaćica. — Zbogom, baćuška: laka ti noć! A ne trebaš li još šta? Možda si navikao, oče moj, da ti kogod na noć češe pete? Moj pokojni nije bez toga nikako mogao da zaspi.
Ali gost odbije i to da mu češu pete. Domaćica ode, a on se odmah brže svuče, dade Fetinji svu opremu što je skinuo, i gornju i donju, pa mu i Fetinja zaželi laku noć i odvuče tu mokru opremu. Kad je ostao sam, pogleda zadovoljan svoju postelju, koja je skoro do stropa. Fetinja je, vidi se, veštakinja da protresa perine. Kad je primaknuo stolicu i popeo se na postelju, ona se spusti s njime skoro do poda, a perje se, istisnuto iz svojih zagrada, razletelo sobom u svaki ugao. Ugasi sveću, pokrije se cicanim pokrivačem, sav se sklupča pod njim i za tili čas zaspi. Probudio se je sutradan ujutro već prilično kasno.
Sunce mu je kroz prozor sjalo ravno u oči, a muhe, što su jučer spokojno spavale po zidovima i na stropu, sve se obratile k njemu: jedna mu sela na usnu, druga na uho, treća namerila da mu sedne na samo oko; onu pak što je bila neoprezna i sela mu blizu nozdrve, ušmrknuo on u polusnu u nos i od toga ljudski kihnuo, — a ta je zgoda bila uzrokom da se je probudio. Ogleda se sada po sobi i razabere da na slikama nisu same ptice: med njima visi Kutuzovljev portret i neki starac, naslikan uljenim bojama, s crvenim zarukavljem na uniformi, kakvo se je prišivalo za cara Pavla Petroviča. Sat zasikće opet i izbije deset sati: na vrata zaviri žensko lice i toga se trena sakrije, jer Čičikov se je bio, da bolje zaspi, skinuo sav savcat. Lice što je provirilo učini mu se nekako poznatim. Uzme smišljati ko bi to bio, i seti se napokon da je domaćica. Navuče košulju; odeća je, osušena već i očišćena, ležala već do njega. Kad se obukao, priđe k ogledalu i zakihne opet tako glasno, da je puran, koji je u taj mah bio prišao k prozoru, — prozor je bio blizu zemlje, — odjednom njemu nešto jako brzo zakaukao na svojem čudnom jeziku, valjda: na zdravlje, a Čičikov mu na to odvratio da je glupan. Pristupi k prozoru i uzme promatrati što mu je pred očima; prozor gleda baš kao u kokošinjac; tesno dvorište, što je pred njim, puno je barem peradi i svakakvih domaćih životinja. Purama i kokoškama ni broja nema; izmed njih se šeta odmerenim koracima pijetao, trese krestu i nakrivljuje glavu, kao da nešto prisluškuje; tu se našla i krmača s porodicom; rujući po hrpi đubreta proždrla ona usput pile i nije to ni primetila, nego dalje mota redom lubeničnu koru. To malo dvorište, ili kokošinjac, zagrađeno je pregradom od dasaka, za kojom se šire prostrani vrtovi s kupusom, lukom, krumpirom, blitvom i drugim kućnim povrćem. Po vrtu su razasute kojekuda jabuke i druge voćke, pokrivene mrežama, da se očuvaju od svraka i vrabaca, od kojih ovi poslednji celim naklonitim jatima leću s jednoga mesta na drugo. Poradi istoga je razloga ponaticano na duge motke nekoliko strašila raširenih ruku; na jedno je od njih nataknuta kapica same domaćice. Iza vrtova su seljačke kuće, koje su doduše razasute, nisu poredane u pravilne ulice, ali kazuju, kako je Čičikov primetio, da su žitelji imućni, jer se održavaju kako treba: trošna je šindra na krovovima svuda zamenjena novom; nigde nema nakrivljenih vrata, a u pokrivenim seljačkim sušam što su okrenute k njemu opazi on da su negde spremljena još jedna kola, skoro nova, a negde i dvoja. »Ta nije u nje malo seoce«, reče i odluči da se odmah razgovori i pobliže upozna s domaćicom. Poviri kroz pukotinu na vratima kroz koja je ona bila promolila glavu, smotri ju gde sedi za čajnim stolom, i uđe k njoj vesela, prijazna lica.
— Zdravo, baćuška. Kako ste spavali? — zapita domaćica podižući se s mesta. Bila je bolje odevena nego juče, — u tamnoj haljini i već bez spavaće kapice; ali oko vrata joj je vazda bilo isto onako nešto svezano.
— Dobro, dobro, — reče Čičikov sedajući u naslonjač. — Kako vi, matuška?
— Loše, oče moj.
— Kako to?
— Nesanica. Sve me bole krsta, a noga me sve trga više članka.
— Proći će, proći će, matuška. Ne treba ni mariti za to.
— Dao Bog, da prođe. Mazala sam svinjskom mašću, a i terpentinom sam kvasila. A šta ćete gutnuti uz čaj? U bočici je voćna rakija.
— Nije loše, matuška; gutnut ćemo i voćne rakije.
Čitaoc je, mislim, primetio već da Čičikov, uza sav prijazni lik, govori ipak slobodnije nego s Manjilovim, i ne okoliša mnogo. Mora se reći da mi u Rusiji, ako još nismo u koječem stigli strance, u veštini smo ih općenja daleko prestigli. Ne mogu se prebrojati sve nijanse i finoće našega općenja. Francuz i Nemac neće, dok živi, dokučiti i razumeti sve njegove osobitosti i razlike; on govori skoro istim glasom i istim jezikom i s milioneromom, i s malim trafikantićem, premda će, razume se, u duši jošte kako podlo puzati pred onim prvim. Kod nas nije tako: kod nas ima takvih mudraca što će s vlastelinom koji ima dvesta duša govoriti sasvim drugačije nego s onim koji ih ima trista, a s onim koji ih ima trista neće opet govoriti onako kao što s onim koji ih ima pet stotina, a s onim, koji ih ima pet stotina neće govoriti onako kao s onim koji ih ima osam stotina; u jednu reč, ako ćeš terati makar do miliona, sve će se nalaziti nijanse. Recimo, na primer, da ima neka kancelarija, — ne ovde, nego u dvadesetisedmoj carevini; a u kancelariji, recimo, ima ravnatelj kancelarije. Molim, pogledaj njega, kad sedi med svojim podređenima, — nećeš naprosto od straha ni reč izustiti. Ponositost i plemenština... i šta li još ne iskazuje njegovo lice! Hvataj samo kičicu i slikaj ga: Prometej, istinski Prometej! Uznosit je kao orao, istupmu je lak, odmjeren. A taj isti orao čim iziđe iz sobe i stane se približavati kabinetu svojega starešine, kao jarebica se žuri sa spisima pod pazuhom, što god može. Ako su u društvu i na večernjem selu svi od manjega stepena, Prometej će i ostati Prometejem, ali čim se desi kogod malo viši od njega, nastaje s Prometejem takva preobrazba kakvu ne bi smislio ni Ovidije: muha, dapače manji od muhe, — poništio se u peščano zrnce! »Ta to nije Ivan Petrovič,» veliš gledajući njega. »Ivan je Petrovič višega rasta, a ovaj je i pomalen i pomršav; onaj govori glasno, basom i nikada se ne smeje, a ovaj je đavo bi ga znao kakav: pišti kao ptica i sve se smeje«. Prilaziš mu i gledaš, — zaista Ivan Petrovič! Ehe, he, he!« misliš u sebi... Ali hajde da se obratimo delatnim licima. Čičikov je, kao što smo videli već, odlučio da nikako ne okoliša, uzeo dakle u ruke tasu s čajem, ulio u nju voćne rakije i zapodeo ovakav razgovor:
— U vas je, matuška, lepo seoce. Koliko imate duša u njemu?
— Duša ima u njem, oče moj, skoro osamdeset, — odgovori domaćica, — ali je zlo, loša su vremena: eto je i lanjske godine bila takva nerodica, da Bog sačuva.
— Ali seljaci su vam, čini se, snažni, kućice su čvrste. A molim vas, kako je vaše prezime? Tako sam rastresen... došao sam u noćno doba..
— Korobočka, koleška sekretarica.
— Zahvaljujem najpokornije. A krsno i očinsko ime?
— Nastasja Petrovna.
— Nastasja Petrovna? Lepo je ime Nastasja Petrovna. Imam rođenu tetku, materinu sestru, Nastasju Petrovnu.
— A kako je vama ime? — zapita vlastelinka, — vi ste valjda prisednik?
— Nisam, matuška! — odgovori Čičikov i nasmeši se, — nisam valjda prisednik, nego tako putujemo po svojim posalcima.
— A, onda ste vi prekupac! Žao mi je zaista što sam tako jeftino prodala trgovcima med; ti bi ga, oče moj, zacelo kupio od mene.
— Pa i ne bih kupio med.
— A što bi drugo? Da ne bi konoplje? Ali konoplje crnojke imam sada samo malčice, svega pol puda.
— Neću, matuška, drugačiju bih ja robicu: recite, jesu li vam umirali seljaci?
— Oh, baćuška, osamnaestorica! — reče starica i uzdahne. — I pomrli sve sami divni ljudi, sve dobri radnici. Iza toga se je, istina je, narađalo, ali šta mi je od njih? Sve je sam sitnež. A prisednik došao, — porez se, veli, mora plaćati od svake duše. Svet je mrtav, a plaćaj kao za živoga. Prošle mi je nedelje izgorio kovač, takav vešt kovač, i bravarski je zanat znao.
— Zar je kod vas bio požar, matuška?
— Bog me je očuvao od takve bede; požar bi još gori bio: sam je izgorio, oče moj. U njemu se nešto upalilo, prepio je; samo modar plamen suknuo iz njega, istruo on, istruo i pocrnio kao ugljen: a bio je takav veštak kovač. I sada nemam na čemu da se izvezem: nema nikoga da potkuje konje.
— Sve je do volje Božje, matuška! — reče Čičikov i uzdahne, — protiv mudrosti se božje ne sme ništa reći. — Ustupite ih meni, Nastasja Petrovna!
— Koga, baćuška?
— Pa sve te, što su pomrli.
— Ta kako da ih ustupim?
— Pa tako naprosto. Ili mi ih, ako hoćete, prodajte! Platiću vam novcima za njih.
— Ali kako to? Ne mogu zbilja da dokučim. Zar bi ti da njih iskopavaš iz zemlje?
Čičikov razabra da je starica zagrabila predaleko i da joj svakako mora protumačiti što je i kako je. U nekoliko joj reči razjasni da će prenos ili kûp vrediti samo na papiru, a duše će biti upisane kao da su žive.
— A šta će one tebi? — zapita starica i izbulji u njega oči.
— To je moj posao.
— Ta one su mrtve.
— A tko veli da su žive? Zato vam i jesu na štetu što su mrtve; vi za njih plaćate, a ja ću vas sada izbaviti iz brige i plaćanja. Razumete li? I neću vas samo izbaviti, nego ću vam još povrh toga platiti petnaest rubalja. No, sad vam je jasno!
Ne znam zaista, — izgovori domaćica razvlačeći: — ta nisam još nikada prodavala mrtve.
— I otkud! Bilo bi i čudo da ste ih komu prodali. Zar vi mislite da je od njih zbilja kakva korist?
— Ne, ne mislim ja to! Kakva bi korist bila od njih? Nikakve koristi nema. Samo mi je neprilika, što su već mrtve.
— No, ta je žena, čini se, tvrde glave! — pomisli Čičikov u sebi. — Slušajte, matuška! Samo razmislite dobro: ta vi upropašćujete sebe, plaćate za onakvoga porez kao za živoga...
— Oh, oče moj, nemoj ni da govoriš o tom! — uteče mu u reč domaćica. — Još pretprošle sam nedelje platila više od poldrug stotine i prisednika sam podmazala.
— Eto vidite, matuška. A sada smislite samo to da ne trebate više podmazivali prisednika, jer ću sada ja plaćali za njih, — ja, a ne vi; ja preuzimam sve dužnosti: štoviše, i ugovor ću sklopiti na svoj trošak, razumete li vi to?
Starica se zamisli. Vidi ona da je zaista nekako probitačno, ali je samo suviše novo i neobično, uzme se zato pobojavati da je ne bi taj prekupac kakogod nasadio; ta došao je Bog bi ga znao otkud, i još u noćno doba.
— Šta je dakle, matuška, jesmo li se pogodili? — zapita Čičikov.
— Nije mi se zaista, oče moj, nikada događalo da prodajem pokojnike, žive sam ustupila eto i preklanjske godine Protopopovu, dve djevojke, po sto rubalja svaku, i jako mi je zahvaljivao: takve su divne radnice postale, same tkaju ubruse.
— No, nije reč o živima; Bog s njima! Ja ištem mrtve!
— Strah me je zaista u prvi kraj, da mi ne bi bilo kakogod štete. Možda ti, oče moj, varaš mene, a oni, ovaj... nekud više vrede.
— Slušajte, matuška... eh, kakvi ste vi! Šta bi oni i vredeli? Razmotrite: ta to je prah. Razumete li? To je naprosto prah. Uzmite ma koju ništavu, najlošiju stvar, na primer čak i prostu krpu, i krpa ima cenu; nju će kupiti bar za tvornicu papira, a ovo nije ni za što. No, recite i sami, čemu je to?
— To je zbilja istina. Nije baš ni za što; ali mene jedino to suzdržava što su oni mrtvi.
— Eh ti, glavo kao panj, — reče u sebi Čičikov i već se snestrpio. — Ded udesi s njom! Oznojila me prokleta baba! — Izvadi iz džepa rubac i stade otirati znoj što mu je zaista izbio po čelu. Uostalom, Čičikov se je uludo srdio: gdekoji je čovek i ugledan i državnik, a kad tamo zapravo je prava pravcata Korobočka. Što je ko zavrtio sebi u glavu, ničim mu ne možeš izbiti; iznosi ti njemu ma koliko dokaza jasnih kao dan, sve odskakuje od njega, kao što lopta od gume odskakuje od zida. Obrisao Čičikov znoj, pa odluči pokušati ne bi li ju mogao otkud stramputicom navratiti na put. — Vi, majčice, — reći će joj, — ili nećete da razumete moje reči, ili namerice govorite ovako samo da se štogod govori... Ja vama plaćam novce, petnaest rubalja u bankama, — razumete li? Ta to su novci. Nećete ih naći na ulici. No, priznajte, po što ste prodali med?
— Po dvanaest rubalja pud.
— Nešto ste greha natovarili na dušu, matuška. Po dvanaest niste prodali.
— Bogme jesam.
— No, vidite li? To je zato med. Vi ste ga sabirali možda i godinu dana, brinuli se, trudili se, mučili se, obilazili, ubijali pčele, hranili ih cele zime u podrumu, a mrtve duše nisu od ovoga sveta. Tu se vi niste ni malo potrudili: takva je bila volja božja da su otišle s ovoga sveta i vašemu gospodarstvu nanele štetu. Tamo ste vi za svoj trud i mar dobili dvanaest rubalja, a ovde dobivate ni za što, badava, petnaest, a ne dvanaest, i ne u srebru, nego u modrim bankama. — Iza takvoga silnoga uveravanja nije Čičikov skoro ni sumnjao da će starica napokon popustiti.
— Zaista, — odgovori vlastelinka: — ja sam takva neiskusna udovica. Bolje će biti da počekam malo, možda će podolaziti trgovci, pa ću utanačiti cenu.
— Sramota je to, sramota, matuška! Naprosto, sramota! Ta šta vi to govorite, smislite i sami! ko li će njih i kupovati? No, na što bi mu bile?
— Pa možda će mu kojom zgodom ustrebati u gospodarstvu... — uzvrati starica, ali i ne izgovori, nego zinula i gleda ga skoro u strahu, želeći doznati šta će on na to reći.
— Mrtvaci u gospodarstvu! Kud ste vi zašli! Valjda će po noći plašiti vrapce u vašem vrtu, šta li?
— Krsna sila bila s nama! Kakve ti to strahote govoriš! — izgovori starica krsteći se.
— Kamo bi vi njih da smestite jošte? Ta evo kosti i grobovi, — sve ostaje vama: prenos je samo na papiru. No, šta je dakle? Kako? Odgovarajte barem!
Starica se opet zamisli.
— O čemu premišljate vi, Nastasja Petrovna?
— Ne mogu zaista da se snađem šta bih; bolje je da vam prodam konoplju.
— Kakvu konoplju! Molim vas, ja ištem sasvim drugo, a vi meni nudite konoplju! Konoplja je konoplja, dok opet dođem, uzet ću i konoplju. Šta je dakle, Nastasja Petrovna?
— Tako mi Boga, roba je čudna, sasvim neobična!
Sada Čičikov prekorači granicu svake strpljivosti, tresne ljuto stolicu o pod i otkreše joj đavola. Od vraga se vlastelinka prepade jako.
— Oh, ne spominji ga, Bog bio s njim! — uzvikne ona, a sva probledela. — Još sam prekjučer svu noć sanjala o njemu prokletniku. Smislila ja da naveče posle molitve vračam u karte, a Bog me je očito pokarao i poslao njega. Takav mi se je gadan prisnio, a rogovi su mu dulji od volovskih.
— Čudim se da vam se ne prisnivaju sve po deset. Htedoh od samoga kršćanskoga čovekoljublja: vidim, kinji se sirotica udovica, trpi oskudicu... Ali propali i skapali vi s celim vašim selom!...
— Ah, kakvu kavgu ti zapodevaš! — reče starica gledajući ga u strahu.
— I ne znam kako bih vam govorio! Baš ste zaista kao kakav — ne bilo ružne reči — kućni pas, što leži na senu: sam on ne jede sena, a drugima ga ne daje. Hteo sam kupiti od vas i različitoga gospodarskoga priroda, jer ja imam i dobavu za državu... — Tu je slagao, letimice doduše, bez ikakvoga daljega promišljanja, ali neočekivano zgodno. Državne se dobave silno dojmiše Nastasje Petrovne; sada je barem progovorila skoro molećivim glasom:
— Ta što si se rasrdio tako žestoko? Da sam pre znala da si ti ovakav srditko, ne bih ti se bila protivila ni jednom rečju.
— Baš i imam zašto da se srdim! Stvar ne vredi ni pišljiva boba, a ja ću se zbog nje srditi!
— No, izvoli, ja sam ti ih voljna dati za petnaest rubalja u bankama! Samo pazi, oče moj, što se tiče dobava: ako se desi da budeš uzimao ražena ili heljdina brašna, ili kaše, ili zaklane stoke, onda te molim, nemoj me zakinuti.
— Neću, matuška, neću vas zakinuti, — govori on, a dotle briše rukom znoj što mu u tri mlaza teče niz lice. Ispita ju nema li u gradu pouzdanika ili znanca, kojega bi mogla ovlastiti da provede ugovor i sve što treba.
— Dabome! Protopopa oca Kirila sin služi kod suda, — reče Korobočka. Čičikov ju zamoli neka tomu izda punomoć, a da ju oprosti suvišnih poteškoća, prihvati se da sam sastavi punomoć.
— Dobro bi bilo, — mislila je dotle u sebi Korobočka, — kad bi on uzimao od mene za državu brašno i stoku. Moram ga udobriti: ostalo je od sinoć testa, idem dakle da reknem Fetinjki neka napeče uštipaka. Dobro bi bilo i umesiti slatku paštetu s jajetom; kod mene ju divno mese, a i ne treba joj mnogo vremena. — Iziđe domaćica da izvrši namisao o miešenju paštete i da ju popuni valjda i drugim proizvodima domaće pekare i kuharstva, a Čičikov ode u gostinsku sobu gde je prenoćio, da iz svoje škatulje povadi potrebne papire. U gostinskoj je sobi odavno već sve pospremano, raskošne perine iznesene, pred divanom stoji pokriven stol. Čičikov metne na stol škatulju i odahne malo, jer je osećao da je sav znojan, kao da se je okupao: štogod je na njemu, od košulje do čarapa, sve je mokro.
— Al me je izmorila, prokleta baba! — reče kad je malo odahnuo, te otvori škatulju. Autor je uveren da ima radoznalih čitalaca koji će zaželeti da saznadu čak i plan i nutarnji raspored te škatulje. Molim, zašto im ne bih udovoljio? Evo toga nutarnjega rasporeda: usred srede je sudić za sapun, za njim šest-sedam uskih pregradica za britve, onda četvorni kutići za peskovnicu i tintarnicu, sa žljebićem izmed njih za pera, za pečatni vosak i za sve što je duže; onda svakakve pregradice sa zaklopčićima i bez zaklopčića, za ono što je kraće, pune posetnica, osmrtnica, pozorišnih karata i drugih karata, slaganih za uspomenu. Sav se gornji odeljak sa svim pregradama vadi, a pod njim je prostor zapremljen knjigama pisaćega papira; onda dolazi mala tajna ladičica za novce, koja se neopazice izvlači sa strane na škatulji. Nju gospodar svagda tako brzo izvlači i odmah ugurava, da se ne može pouzdano reći koliko je tamo novaca. Čičikov se odmah lati posla, zareže pero i uzme pisati. U taj mah uđe domaćica.
— Lepa ti je škatulja, oče moj, — reče ona kad je sela do Čičikova. — Valjda si ju u Moskvi kupio?
— U Moskvi, — odgovori Čičikov pišući dalje.
— I znala sam: tamo je sve dobar posao. Preklanjske je godine sestra moja donela odande tople dečje cipele: trajašna roba, — još i sada ih nose. Ah, koliko ti tu imaš biljegovana papira! — nastavi ona, kad mu je zavirila u škatulju. I zaista je tamo bilo mnogo biljegovana papira. — Bar da mi jedan tabak pokloniš! Kod mene je tolika oskudica: dešava se da moram podneti sudu molbu, a nemam na čemu.
Čičikov joj razjasni da to nije onakav papir, jer taj je papir za ugovore, a nije za molbe. Ali da je umiri, dade joj jedan tabak po rubalj. Kad je napisao punomoć, dade njoj da potpiše i zaište malen popis seljaka. Ispostavi se da vlastelinka ne vodi nikakve beleške ni popise, nego ih zna skoro sve napamet. Čičikov ju natera da mu ih kazuje odmah. Nekoji ga seljaci zadiviše nešto svojim prezimenima, a još više nadimcima, tako da je, slušajući ih, svaki put najpre zastajao, a onda tek započinjao pisati. Osobito ga je iznenadio neki Pjotr Saveljev Njeuvažaj-Korito, tako da je morao primetiti: »koliko je dugačak!« Drugi je imao uz ime prišivak: »Korovij Kirpič«, a opet drugi se objavio naprosto kao »Koleso Ivan«. Svršavajući pisanje potegne on nekoliko puta vazduh u nos i oseti zamamni miris nečega vreloga na maslacu.
— Molim, izvoli založiti, — reče domaćica. Čičikov se obazre i spazi da na stolu već stoje gljive, paštete, jaja u masti, namazani kolačići, maslena testenina, uštipci, lepinjice sa svakakvim posipom: lukov posip, makov posip, sirov posip, skorupov posip, i ko bi znao čega nije bilo.
— Slatka pašteta s jajetom! — reče domaćica.
Čičikov se primakne k slatkoj pašteti s jajetom, pojede odmah više od polovine i pohvali ju. Pašteta je zaista bila ukusna, a iza svega se je okapanja i natezanja sa staricom učinila još ukusnijom.
— A uštipaka? — zapita domaćica.
Za odgovor na to pitanje smota Čičikov tri uštipka zajedno, umoči ih u rastopljeni maslac i otpremi u usta, a usne i ruke otre ubrusom. Kad je to ponovio do tri puta, zamoli domaćicu neka naloži da se upregne njegova brička. Nastasja Petrovna pošalje odmah Fetinju, a ujedno joj naredi da još donese vrućih uštipaka.
— Vaši su uštipci, matuška, jako ukusni, — reče Čičikov, prihvaćajući se tih vrućih što su doneseni.
— Kod mene ih i peku dobro, — reče domaćica: — ali je nevolja: slaba je letina, brašno nije izobilno... Ali šta se vi, baćuška, žurite tako? — reći će ona, kad je videla da je Čičikov uzeo u ruke kapu, — ta nije još ni brička zapregnuta.
— Zapreći će, matuška, zapreži. Kod mene brzo prežu.
— Nemojte dakle, molim vas, zaboraviti na dobavu.
— Neću zaboraviti, neću zaboraviti, — govorio je Čičikov izlazeći u hodnik.
— A svinjske masti ne kupujete? — upita domaćica idući za njim.
— Zašto ne bih kupovao? Kupujem, samo kasnije.
— Imat ću izmed božića i sveta tri kralja svinjske masti.
— Kupićemo, kupićemo, sve ćemo kupiti, i svinjsku ćemo mast kupiti.
— Možda će trebati perja. O filipskom će postu biti u mene i perja.
— Dobro, dobro, — govori Čičikov.
— Eto, vidiš, oče moj, i brička ti još nije spremljena, — reče domaćica kad iziđoše na stepenice.
— Spremiće se, spremiće se. Samo mi recite kako ću dospeti na glavnu cestu.
— Kako bih ti rekla? — odgovori domaćica. — Teško ti je to reći, zakretaja ima mnogo; no ja ću ti dati devojku da te provede. Ima valjda na sedištu mjesta da ona sedne?
— Kako ne bi bilo!
— Hajde, dat ću ti djevojku; ona zna put; samo pazi da je nisi odveo: jednu su mi već odveli trgovci.
Čičikov je uveri da joj neće odvesti devojku, te se Korobočka umiri i stane odmah razmatrati što biva na njenu dvorištu: uperi oči u ključaricu što iz smočnice nosi drven sud s medom, u seljaka što se je javio na vratima, i pomalo se sva zanela u kućanski život. No čemu bi se tako dugo bavili Korobočkom? Bila Korobočka ili Manjilova, bio kućanski ili nekućanski život, — neka ih! Zar nije čudno udešeno na svetu: veselo se za tren pretvara u žalosno, ako samo dugo zastaneš pred njim, a onda Bog bi znao što će ti munuti u glavu. Možda ćeš stati čak i misliti: Zar zbilja Korobočka stoji tako nisko na beskrajnoj lestvici ljudskoga usavršivanja? Zar je zbilja tako silan jaz što ju deli od sestre njene, koja je nedostižno ograđena zidovima aristokratskoga doma s mirisavim stubama od levanog gvožđa, sjajnom medi, mahagonovim drvetom i sagovima, zeva uz nepročitanu knjigu i očekuje oštroumni svetski poset, gde će joj pući polje, da zasja umom i da iskaže misli naučene napamet, — misli, što po zakonima mode zanimaju nedelju dana sav grad, ali nisu o tom što se zbiva u njenoj kući i na njenim imanjima, gde je poradi neznanja u gospodarstvu zbrka i nered, nego o tom kakav se politički prevrat sprema u Francuskoj i kakvim je pravcem udario moderni katolicizam. No dalje, dalje! Čemu da govorimo o tom? Ali zašto usred veselih, bezbrižnih časova, kad ne misliš, sama od sebe prelieće odjednom druga, čudna struja? Nije još ni smeh dospio sasvim sići s lica, a većje postao drugačijim usred tih istih ljudi i već je drugom svetlošću zasjalo lice...
— A evo bričke, evo bričke! — uzvikne Čičikov kad je napokon spazio svoju bričku da prilazi. — Šta si, zvekane, toliko zatezao? Valjda ti se još nije izvetrilo jučerašnje pijanstvo?
Selifan nije na to ništa odgovarao.
— Zbogom, matuška! A šta je? Gde je vaša devojka?
— Ej, Pelageja! — reče vlastelinka devojčici od jedanaest godina što je stajala kraj stepenica, u haljini od domaćega modroga platna, bosih nogu, koje bi se iz daljine mogle činiti cipelama, jer su tako olepljene svežim blatom; — ded pokaži gospodaru put!
Selifan pomogne devojci da se popne na sedište; zakoračila ona nogom na gospodsku potegu, najpre zablatila nju, a onda se uspela i smestila se do Selifana. Za njom korakne i Čičikov na potegu, pretegne bričku na desnu siranu, jer je bio potežak, namesti se napokon i reče:
— A, sad je dobro! Zbogom, matuška! — Konji krenu.
Selifan je za svega puta bio mrk, a u isti mah jako pažljiv u poslu, što mu se je svagda dešavalo nakon toga kad je što skrivio ili se opio. Konji su bili divno očišćeni. Ajam što se je na jednoga od konja metao dosad skoro vazda razdrt, tako da su iz njega virile kučine, bio je vešto zašiven. Za svega je puta Selifan bio ćutljiv, samo je šipkao knutom i nije govorio poučne govore konjima, premda je šarac, razume se, želio čuti štogod poučljivo, jer onda govorljivi kočijaš drži vazda nekako leno vođice u rukama, a knut se samo radi forme šeta povrh leđa. Ali sada su se iz namrštenih usta čuli samo jednoliko neprijatni uzvici: »No, deder, no, zjako! Šta zjaš, šta zjaš!« I ništa više. Dapače i sam mrkov i Prisednik bili su nezadovoljni što ni jedan put ne čuju niti reč: ljubazni, niti: čestiti. Riđan je osećao jako neugodne udare po svojim punim, širokim čestima. »Gle ga kako se je razgoropadio! Neće da ošine ravno po leđima, nego bira gde ljuće boli, pa onda zvizne po ušima, ili mazne ispod trbuha.«
— Na desno, je li? — s takvim se oporim pitanjem obrati Selifan devojci što sedi do njega, pokazujući joj knutom na put, koji je pocrnio od kiše med jasnozelenim, osveženim poljima.
— Nije, nije, pokazaću već, — odgovori devojčica.
— Da kuda? — zapita Selifan, kad su se dovezli bliže.
— Evo ovuda, — odgovori devojka, pokazujući rukom.
— Eh ti! — reče Selifan. — Pa to i jest desno: ne zna ona, što je desno, a što levo!
Dan je bio jako lep, ali zemlja se tako raskaljala da su se točkovi na brički, kako ju zahvaćaju, pokrivali njome kao pùstom, od čega je dobrano otežala kočija; uza to je tlo bilo ilovo i neobično lepljivo. I to je i drugo bilo uzrokom da se sve do podne nisu mogli iskobeljati iz poljskih putova. Bez devojke ne bi ni to mogli, jer su se putovi razmileli na sve strane, kao ulovljeni raci kad budu izasuti iz vreće, pa bi Selifan morao tumarati i bez svoje krivice. Naskoro pokaže devojka rukom na zgradu što se crni u daljini i reče:— Eno poštanske ceste!
— A kuća? — zapita Selifan.
— Krčma, — odgovori devojka.
— No, sada ćemo pogoditi i sami, — reče Selifan: — idi kući!
Zaustavi kočiju, pomogne devojci da siđe, i promrmlja kroz zube:
— Eh ti, crnonoga!
Čičikov joj dade bakren groš i ona se uputi kući, zadovoljna već time što je na kočiji sedela na sedištu.

                                              

Нема коментара:

Постави коментар