3.Havermeyer
- Šta to radiš? - upita ga Yossarian oprezno kad je ušao u šator, iako je odmah video što radi.
- Ovde propušta na jednom mestu - reče Orr. - Hteo bih to
popraviti.
- Molim te da prestaneš - reče Yossarian. - Ideš mi na živce.
- Kad sam bio klinac - odvrati Orr - hodao sam po celi dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza.
Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne
potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna
minuta.
- A zašto? - nije mogao da ne zapita.
Orr se slavodobitno naceri.
- Zato što su bolje nego divlje kestenje - odgovori
Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha,
rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne deliće,
brojao ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od
njih, kao da nikad u životu nije video ništa ni približno slično,
pa onda ponovo sastavljao celi mali mehanizam, pa opet, i
opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni
zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni nameru da
ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće,
i bio je uveren da će biti prisiljen da ga ubije s
predumišljajem, ako ne bude prestao. Pogled mu pade na
lovački nož koji je mrtvac obesio iznad okvira mreže protiv
komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz
mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermeyer
ukrao revolver.
- Kad nisam mogao doći do divljih jabuka - nastavi Orr -
uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike
iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik,
iako oblik nije uopšte važan.
- A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? - upita ga iznova
Yossarian. - To sam te pitao.
- Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi - odgovori
Orr. - Upravo sam ti to sad rekao.
- A zašto si ti - opsova Yossarian zadivljeno - zlopogleđo,
odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u
ustima?
- Ja nisam nosio bilo šta u ustima - reče Orr. - Ja sam nosio
divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio
sam divlje kestenove. U ustima.
Orr se kesio. Yossarian odluči da ćuti, i ćutao je. Orr je
čekao. Yossarian je čekao duže.
- Po jedan ispod svakog obraza - reče Orr.
- Zašto?
Orr to jedva dočeka.
- Kako zašto?- Yossarian odmahnu glavom smeškajući se i ne hoteći dalje govoriti.
- Nešto je čudno na ovom ventilu - razmišljaše Orr naglas.
- Šta to? - priupita Yossarian.
- Zato što sam hteo ...
Yossarian je već znao.
- Isuse Hriste! Zašto si hteo ...
- ... Da imam obraze kao jabuke.
- ... Da imaš obraze kao jabuke? - pripita Yossarian.
- Hteo sam da imam obraze kao jabuke - ponovi Orr. - Još
dok sam bio klinac, hteo sam da jednom imam obraze kao
jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem,
i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam
to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cele dane. -
On se ponovo naceri. - Po jednu ispod svakog obraza.
- A zašto si hteo da imaš obraze kao jabuke?
- Nisam ja hteo da imam obraze kao jabuke - reče Orr. - Ja
sam hteo da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do
boje, samo sam hteo da budu veliki. Radio sam na tome baš
kao oni ludaci o kojima pišu u novinama kako po cele dane
stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo
sam i ja bio jedan od tih ludaka. I ja sam po cele dane
nosio u rukama lopte.
- Zašto?
- Kako zašto?
- Zašto si po cele dane nosio u rukama lopte?
- Zato što su lopte ... - poče Orr.
- ... Bolje nego divlje jabuke
Orr odmahnu glavom smejuckajući se.
- Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me ko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao
lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam
divlje jabuke. Kad god bi me ko zapitao zašto nosim u
ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da
nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u
rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad
znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško
razumeju kad govoriš sa dve divlje jabuke u ustima.
Yossarian ga je i sad prilično teško razumeo pa se još
jednom upitao ne plazi li mu Orr jezik iza jednog od tih
svojih obraza kao jabuke.
Yossarian odluči da ne progovori više ni reči. Bilo bi uzalud.
Poznavao je Orra i znao je da nema ni najmanje izgleda da
dozna od njega zašto je želeo imati velike obraze. Isto bi ga
toliko vriedilo pitati koliko ga vredi pitati zašto ga je ona
kurva neprestano tukla cipelom po glavi onoga jutra u Rimu,
u onom tesnom predsoblju ispred otvorenih vrata sobe
male sestre Natelyjeve kurve. Bila je to visoka, kršna
devojka dugačke kose i sjajnih modrih vena što su se u
velikom broju sticale ispod kože boje kakaoa, onde gde
joj je meso bilo najnježnije, a neprestano je psovala i
vrištala i skakala visoko u zrak bosim nogama udarajući ga
neprestance pravo po temenu šiljastom petom svoje cipele.
Obadvoje su bili goli, a dizali su takvu buku da su se svi iz
kuće sjatili u predvorje da gledaju, svaki par na vratima
svoje spavaće sobe, svi goli osim babe u džemperu i s
keceljom, koja je prekorno kvocala, i pohotljivog starog
razvratnika koji se za cele te zgode razdragano kikotao od
nekog pohlepnog i nadmoćnog veselja. Devojka je vrištala,
a Orr se cerio. Kad god bi ga udarila petom svoje cipele, Orr
bi se nacerio još glasnije, razbešnjavajući je još više, tako
da bi ona skočila još više u zrak da ga nanovo mazne po
tikvi, dok su joj divne bujne grudi letele na sve strane, kao
zastavice što lepršaju na jakom vetru, a dupe i snažna
bedra poskakivali joj tamo-amo kao kakva strahovita
iznenadna sreća. Ona je vrištala, a on se kesio sve dok ona
nije vrisnula i onesvestila ga jednim dobrim, snažnim
udarcem u slepoočnicu tako da se prestao ceriti, pa su ga
na nosilima odneli u bolnicu, s rupom u glavi, koja nije bila
vrlo duboka, i s vrlo laganim potresom mozga, koji ga je
izbacio iz stroja samo na dvanaest dana.
Niko nije uspe da sazna šta se dogodilo, čak ni stari
razvratnik koji se kikotao, ni baba koja je kvocala, koji su
inače mogli saznati sve što se događalo u onom golemom i
beskrajnom bordelu sa bezbroj spavaćih soba s obe strane
uskih hodnika, što su vodili u suprotnim smerovima iz
prostrana salona sa zastorima na prozorima i s jednom
jedinom svetiljkom. Kad god bi ona devojka poslie toga
srela Orra, digla bi suknju i podsuknju iznad tesnih belih
elastičnih gaćica i, grubo se izrugujući, napela jedri, okrugli
trbuh i psovala ga prezimo, a onda, kad bi videla kako se
on plašljivo smijucka i skriva iza Yossariana, prasnula u
promukao smeh. Šta je on učinio, ili šta je pokušao učiniti,
ili šta nije uspeo učiniti iza zatvorenih vrata sobe male sestre
Natelyjeve kurve, beše još tajna. Djevojka nije htjela reći
Natelyjevoj kurvi ni kojoj drugoj kurvi, ni Natelyju ni
Yossarianu. Orr bi možda rekao, ali je Yossarian odlučio da
ne progovori više ni reči.
- Hoćeš li da znaš zašto sam hteo da imam velike obraze? -
zapita Orr.
Yossarian je i dalje ćutao.
- Sećaš li se kako me u Rimu ona devojka koja tebe ne trpi
neprestano udarala po glavi petom svoje cipele? Hoćeš li da
znaš zašto me je udarala?
Još je bilo nemoguće zamisliti šta je on mogao učiniti da je
toliko naljuti da ga lupa po glavi petnaest ili dvadeset
minuta, ali da je opet ne naljuti toliko da ga zgrabi za
gležnjeve i prospe mu mozak. Ona je svakako bila dovoljno
visoka, a Orr je svakako bio dovoljno nizak. Orr je, uz to što
je imao velike obraze, bio zubat i buljav i još manji od
mladog Huplea, koji je spavao na krivoj strani železničke pruge, u šatoru u administrativnom području gde je Gladni
Joe svake noći urlao u snu. Administrativno područje na
kojem je Gladni Joe zabunom podigao svoj šator nalazilo se
u sredini eskadrile, između useka u kojem su bile zarđale
tračnice, i položite crne asfaltne ceste. Ljudi su mogli povesti
devojke tom cestom ako su im obećali da će ih odvesti
kamo god žele, jedre, mlade, priproste, nasmešene,
krezube devojke s kojima su mogli skrenuti s ceste i leći u
travurinu. Yossarian je to činio kad god je mogao, što nije
bilo ni približno toliko često koliko ga je Gladni Joe, koji je
mogao doći do džipa ali nije znao voziti, molio da čine.
Šatori podoficira i vojnika njihove eskadrile bili su s druge
strane ceste, uz bioskop pod vedrim nebom, gde su se, za
svakodnevnu zabavu samrtnika, nevešte vojske
sukobljavale noću na platnu na sklapanje, i kamo je toga
istog poslepodneva stigla još jedna kulturno-zabavna
družina.
Kulturno-zabavne družine slao je general P. P. Peckem koji
je premestio svoj štab u Rim i koji nije imao pametnijeg
posla dok je spletkario protiv generala Dreedlea. General
Peckem bio je general koji je najviše držao do urednosti. Bio
je živahan, ljubazan i vrlo točan general koji je znao kolik je
opseg ekvatora i koji je uvek pisao »uvećan« kad je hteo
reći »povećan«. Bio je mudonja, a najbolje je to znao
general Dreedle kojeg je raspalila nedavna direktiva
generala Peckema da se svi šatori na ratnom poprištu na
Mediteranu podignu u istom smeru, da im ulazi ponosno
gledaju prema Washingtonovu spomeniku u Washingtonu.
Generalu Dreedleu koji je vodio jednu borbenu jedinicu,
činilo se da je to obično sranje. Osim toga, kog se vraga tiče
generala Peckema kako se podižu šatori u brigadi generala
Dreedlea? Usledio je živ pravosudni spor između te dvojice
gromovnika, koji je okončao u korist generala Dreedlea bivši
stariji vojnik Wintergreen, poštanski službenik u štabu
Dvadeset i sedme zračne eskadre. Wintergreen je okončao
spor tako što je sve dopise od generala Peckema bacao u
koš za smeće. Smatrao je da su preopširni. Mišljenja
generala Dreedlea, izražena nepretencioznijim književnim
stilom, svidela su se bivšem desetaru Wintergreenu, pa ih
je hitno prosleđivao dalje pridržavajući se strogo propisa.
Da bi ponovo stekao ugled koji je bio izgubio, general
Peckem počeo je slati više kulturno-zabavnih družina neg
ikad pre, i poverio samom pukovniku Cargillu dužnost da
probudi oduševljenje za njih.
Ali u Yossarianovu aviopuku nije bilo oduševljenja. U
Yossarianovu aviopuku bio je samo sve veći broj vojnika,
podoficira i oficira koji su po nekoliko puta na dan
dostojanstveno dolazili k naredniku Towseru da ga pitaju
nije li stigao nalog da ih pošalju kući. To su bili ljudi koji su
imali pedeset borbenih zadataka. Sad ih je bilo više nego
kad je Yossarian otišao u bolnicu, a još su čekali. Brinuli su
se i grizli nokte. Bili su groteskni, kao suvišni mladići za
ekonomske krize. Kretali su se porebarke, kao rakovi. Čekali
su da se nalog da ih pošalju kući, na sigurno, vrati iz štaba
Dvadeset sedme zračne ekadre u Italiji, a dok su čekali, nisu
imali drugog posla nego da se brinu i grizu nokte i
dostojanstveno dolaze po nekoliko puta na dan k naredniku
Towseru da se raspitaju nije li stigao nalog da ih pošalju
kući, na sigurno.
Bila je to trka, i oni su to znali, jer su znali iz gorkog
iskustva da pukovnik Cathcart može opet bilo kad povisiti
broj borbenih zadataka. Nisu imali pametnijeg posla nego da
čekaju. Samo je Gladni Joe imao pametnija posla kad god bi
se vratio s leta. Mučila ga je mora pa je urlao, i izlazio je
kao pobednik u šakačkim dvobojima s Hupleovim mačkom.
Nosio je fotografski aparat u prvom redu na svakoj kulturno-
zabavnoj priredbi i pokušavao snimati ispod podsuknje
žutokosu sisatu pevačicu u haljini sa šljokicama, za koju se
uvek činilo da će pući. Snimke nisu nikad uspele.
Pukovnik Cargill, desna ruka generala Peckema, beše
krepak, rumen čovek. Pre rata je bio čio, poduzetan,
prodoran komercijalni direktor. Bio je vrlo loš komercijalni
direktor. Pukovnik Cargill bio je toliko grozan komercijalni
direktor da su se za njega otimale firmekoje su želele da
pretrpe gubitke radi poreza. Širom civilizovanog sveta, od
Parka Bettery do Fultonove ulice, bio je na glasu kao
pouzdan čovek za brzo otpisivanje poreza. Bio je skup jer
često propast nije dolazila lako. Morao je započeti od vrha i
probijati se dole, a uz saosećajne prijatelje u Washingtonu
nije bilo lako izgubiti pare. Bili su potrebni meseci teškog
rada i brižljivog pogrešnog planiranja. Čovek bi sve stavio
na krivo mesto, rastrojio, krivo proračunao, prevideo i
otvorio sve rupe, i baš kad bi pomislio da je uspeo, vlada bi
mu dala neko jezero, ili neku šumu, ili neko naftonosno
polje, i sve pokvarila. Ali čak i uz takve smetnje moglo se
uvek slobodno računati da će pukovnik Cargill upropastiti i
najuspešnije preduzeće. On je bio čovek koji se uzdigao
vlastitim sposobnostima i koji nije imao nikome zahvaliti na
pomanjkanju uspeha.
- Momci - poče pukovnik Cargill pred Yossarianovom
eskadrilom pazeći dobro na stanke u govoru. - Vi ste
američki oficiri. Oficiri ni jedne druge vojske na svetu ne
mogu to reći za sebe. Razmislite o tome!
Narednik Knight je razmislio i onda uljudno izvestio
pukovnika Cargilla da govori vojnicima i podoficirima, a da
ga oficiri čekaju na drugom kraju eskadrile. Pukovnik Cargill
mu se odsečno zahvalio i pošao na drugi kraj sjajeći se od
zadovoljstva samim sobom. Bio je ponosan što se uverio da
dvadeset i devet meseci služenja u vojsci nije otupilo
njegov izvanredni smisao za neumesnost.
- Momci - obratio se oficirima pazeći dobro na pauze u
govoru. - Vi ste američki oficiri. Oficiri ni jedne druge vojske
ne mogu to reći za sebe. Razmislite o tome!
On ućuta na čas da bi oni mogli razmisliti o tome.
- Ovi su ljudi vaši
gosti! - prodere se iznenada. - Prevalili su preko pet hiljada kilometara da vas zabave. Kako će se osećati ako niko ne
bude hteo doći da ih gleda? Šta će biti s njihovim moralom?
Pa sad, momci, meni ni iz džepa ni u džep. Ali ona cura koja
vam danas želi svirati na harmonici mogla bi vam biti
majka. Kako biste se vi osećali kad bi vam rođena majka
prevalila preko pet hiljada kilometara da svira na harmonici
jedinicama koje ju ne bi htele gledati? Kako će se ono dete
koje bi ta harmonikašica mogla imati osećati kao odraste i
sazna za to? Svi mi znamo kako će se osećati. E pa, momci,
nemojte me krivo shvatiti. Sve je, naravno, potpuno
dobrovoljno. Ja sam poslednji pukovnik na svetu koji bi
vam zapovedio da idete na kulturno-zabavnu priredbu i da
se dobro zabavite, ali ja želim da svaki od vas koji nije toliko
bolestan da leži u bolnici pođe odmah na tu kulturno-
zabavnu priredbu i da se dobro zabavi, i to je zapoved.
Yossarian je zaista bio toliko bolestan da je hteo natrag u
bolnicu, a bio je još bolesniji nakon tri borbena zadatka, kad
je doktor Daneeka opet vrtio svojom setnom glavom
odbijajući da ga poštedi daljnjih letova.
- Ti misliš da imaš briga? - prekori ga doktor Daneeka
ojađeno. - A šta da ja kažem? Ja sam živeo osam godina na
kikirikiju, dok sam učio za doktora. Posle kikirikija živeo
sam na hrani za piliće u svojoj ordinaciji dok nisam stekao
dovoljno pristojnu klijentelu da sam bar mogao podmiriti
troškove. Tada, baš kad mi je praktika napokon počela
donositi profit, bio sam mobilizovan. Ja ne znam zbog čega
se ti žališ.
Doktor Daneeka bio je Yossarianov prijatelj, a nije hteo tako
reći ni prstom maknuti da mu pomogne. Yossarian je pažljiov slušao dok mu je doktor Daneeka pričao o
pukovniku Cathcartu u aviopuku, koji je želeo postati
general, o generalu Dreedleu u aviobrigadi i bolničarki
generala Dreedlea, i o svim ostalim generalima u štabu
Dvadeset i sedme zračne eskadre, koji su tražili da svega
četrdeset letova bude obavezno za svakog letača.
- Zašto se jednostavno ne nasmeješ i ne pomiriš sa
sudbinom? - posavetovao je mrzovoljno Yossariana. - Budi
kao Havermeyer!
Yossarian se zgrozi od tog saveta. Havermeyer je bio čelni
bombarder-strelac koji nije nikad manevrisao kad se
obarao na cilj, te je zato povećavao opasnost za sve koji su
leteli u formaciji s njim.
- Havermeyere, kog đavola ti nikad ne manevrišeš? - pitali bi
ga besno nakon leta.
- Hej, ostavite vi kapetana Havermeyera na miru - naložio bi
pukovnik Cathcart. - On nam je najbolji bombarder-strelac.
Havermeyer bi se nacerio i kimnuo glavom i stao tumačiti
kako on lovačkim nožem pravi dumdum metke pre nego
što gađa poljske miševe svake večeri u svom šatoru.
Havermeyer je zaista bio najbolji bombarder-strelac među
njima, ali je leteo pravo i na istoj visini od tačke uvođenja
napad do cilja, pa čak i mnogo dalje od cilja, sve dok ne bi
video kako bombe padaju na zemlju i eksplodiraju u
strelovitu sukljaju nenadana rumenila, što bi sevnulo ispod
uskovitlana plašta dima i smrvljenih ostataka koji su divlje
izbijali, kao gejziri u golemim sivim i crnim valovima što su
se valjali. Havermeyer je držao smrtne ljude ukočene od
straha u šest aviona, pitomih i mirnih kao mete na streljani,
dok je s velikim zanimanjem pratio pogledom kroz pleksiglas
nosa aviona bombe na celom njihovu putu i davao
nemačkim topnicima koliko su god vremena trebali da
nameste očanike i naciljaju i povuku obarače, ili konopčiće,
ili prekidače, ili koga su god đavola vukli kad su oni hteli
ubiti ljude koje nisu ni poznavali.
Havermeyer je bio čelni bombarder-strelac koji nije nikad
promašio. Yossarian je bio čelni bombarder-strelac koji je
bio smenjen zato što mu se fućkalo je li promašio ili nije.
Nakanio je bio da živi večno ili da pogine pri tom pokušaju,
i jedini mu je zadatak bio, kad god bi poleteo, da se vrati živ.
Ljudi su voleli leteti za Yossarianom koji je ispadao nad cilj
iz svih mogućih pravaca i sa svih mogućih visina, uzlećući i
sunovraćujući se i izvijajući se i okrećući se toliko okomito i
oštro da su piloti u ostalih pet aviona morali dobro paziti da
ostanu u formaciji s njim, leteći na istoj visini samo po
dve-tri sekunde, koliko je trebalo da bace bombe, a onda
bi opet naglo uzletio, uz bolno zavijanje motora, i izvrtao se
toliko u zraku provlačeći se kroz jezivu baražnu vatru iz
flakova, da bi se ubrzo svih šest aviona rasulo po nebu kao
molitve, tako da je svaki mogao biti lak plen nemačkih
lovaca, što Yossariana nije ni najmanje smetalo, jer
nemačkih lovaca nije više uopšte bilo, a on nije želeo biti u
blizini nijednog aviona u trenutku kad eksplodira. Tek kad bi
sav onaj Sturm und Drang ostavili daleko za sobom, umorno
bi zabacio šlem za zaštitu od flakova na uznojeni potiljak i
prestao sipati upute McWattu za palicom, koga u takvim
trenucima nije ništa drugo zanimalo nego gde su pale
bombe.
- Bombe bačene - javio bi narednik Knight odostraga.
- Jesmo li pogodili most? - pitao bi McWatt
- Nisam video, neprestano sam ovde pozada toliko
poskakivao da nisam ništa video, a sad je sve obavijeno
dimom pa se ne vidi.
- Hej, Aarfy, jesu li bombe pogodile cilj?
- Koji cilj? - zapitao bi kapetan Aardvaark, Yossarianov
dežmekasti navigator, koji je pušio lulu usred hrpe karata
koje je nabacao pokraj Yossariana u nosu aviona. - Ja
mislim da još nismo stigli do cilja. Ili jesmo?
- Yossariane, jesu li bombe pogodile cilj?
- Koje bombe? - zapitao bi Yossarian kome su jedina briga
bili flakovi.
- Ha, bože, šta se može - sročio bi McWatt.
Yossarianu se živo fućkalo je li pogodio cilj ili nije, glavno da
je Havermeyer, ili koji drugi čelni bombarder, pogodio pa da
se više ne moraju vraćati. Od vremena do vremena neko bi
se toliko naljutio na Havermeyera da bi ga lupio.
- Rekao sam vam, momci, da ostavite kapetana
Havermeyera na miru - opominjao ih je srdito pukovnik
Cathcart. - Zar vam nisam rekao, bogamu, da nam je on
najbolji bombarder-strelac?
Havermeyer bi se nacerio zbog pukovnikova upletanja i
strpao još jedan komad karamele od kikirikija u usta.
Havermeyer se izveštio u gađanju poljskih miševa noću
pištoljem koji je ukrao mrtvacu iz Yossarianova šatora.
Mamac mu je bio kornad čokolade, a prethodno bi naciljao u
tami, dok je sedeo čekajući da čuje griskanje, i držeći prst u
omči konopca, koji je proveo od okvira mreže protiv
komaraca do lančića obične žarulje na vrhu. Konopac je bio
napet kao struna na bendžu i, čim bi ga on cimnuo, upalila
bi se žarulja i zaslepila uzdrhtalu žrtvu. Havermeyer bi se
radosno kleberio promatrajući sićušnog sisavca kako se ježi i
prevrće prestravljenim očima tražeći grozničavo uljeza.
Havermeyer bi čekao dok im se pogledi ne bi ukrstili, a onda
bi se glasno nasmejao i u isti mah povukao otponac i razni
telešce, obraslo gustim krznom, po celom šatoru uz
zaglušan tresak i poslao njegovu ili njenu plašljivu dušu
Stvoritelju.
Jednom kasno u noći, kad je Havermeyer ispalio metak u
jednog miša, Gladni Joe je izletio bos derući se iz svega
svog krešiavog glasa i ispraznio kolt kalibra 45 u
Havermeyerov šator jurišajući niz jednu stranu jarka i
penjući se uz drugu, dok najednom nije nestao u jednom od
rovova koji su se, kao nekim čudom, pojavili pokraj svakog
šatora ujutro, pošto je Milo Minderbinder bombardovao
eskadrilu. Bilo je to baš pred zoru »Velike famozne opsade
Bologne«, kad su nemi mrtvaci napučivali noćne sate kao
živi dusi i kad je Gladni Joe bio sumanut od teskobe, jer je
opet navršio potreban broj letova i nije više trebalo da leti.
Kad su ga izvukli s mokra dna rova, Gladni Joe je nesuvislo
nešto blebetao o zmijama, štakorima i paucima. Ostali su
osvetlili džepnim svetiljkama dno, samo da se uvere.
Dole nije bilo ničega osim nekoliko palaca ustajale kišnice.
- Vidite li? - vikao je Havermeyer. - Rekao sam vam ja.
Rekao sam vam da je lud; nije li tako?
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар