Gradovi na papiru ( sat dvadeset prvi, Agloe )

 

       Nakon više od 1770 kilometara po međudržavnim autputem, konačno je došlo vreme da s njih siđemo. Po dvotračnoj državnoj cesti,koja nas vodi dalje na sever, prema gorju Catskills, nemoguće je voziti sto dvadeset na sat. Usprkos tome uspetćemo. Radar, oduvek briljantan taktičar,iskemijao je dodatnih trideset minuta, a da nam to dosad nije rekao. Lepo je ovde gore, kasno jutarnja sunčeva svetlost izliva se na guštu prastaru šumu. Čak i zgrade od cigle u trošnimmalim gradićima kroz koje prolazimo izgledaju sjajno pod tim svetlom.

        Lacey i ja kažemo Benu i Radaru sve čega se možemo setiti,nadajući se da ćemo im tako pomoći u pronalaženju Margo. Podsećamo li na nju. Podsećamo sami sebe na nju. Na njenu srebrnu Hondu Civic. Na njenu savršeno ravnu kestenjastu kosu. Na njenu opčinjenost napuštenim zgradama.

        “Sa sobom ima crnu beležnicu”, kažem.

        Ben se okrene prema meni. “Okej, Q. Ako u Agloeu vidim devojku koja izgleda kao Margo, neću preduzeti ništa. Osim ako nema u rukama crnu beležnicu.

       Vreme će se odati.”

       Slegnem ramenima. Sve sam to činio da bih se prisetio nje. Još jednom,po posljednji stavi, želim je se prisetiti, dok se još nadam da ću je ponovo videti.

Agloe

     Ograničenje brzine spušta se s osamdeset i osam, na sedamdeset i dva, a zatim na pedeset i šest. Prelazimo preko železničkih tračnica i evo nas u Roscoeu. Polako vozimo kroz pospani gradić s kafićem, prodavaonicom odeće, trgovinom s robom “sve za dolar” i nekoliko izloga zakucanih daskama.

      Naginjem se napred i kažem, “Ovde je mogu zamisliti.”

     “Da”, slaže se Ben. “Čoveče, stvarno ne želim provaljivati u zgrade. Ne verujem da bih opstao u njujorškom zatvoru.”

       Meni se, međutim, ideja o istraživanj u ovim zgradama ne čini posebno zastrašujućom, jer mi se celi grad čini napuštenim. Ništa ovde više nije otvoreno. Nakon centra jedna jedini put seče glavnu i na njemu se nalazi Roscoevo samotno stambeno naselje i osnovna škola. Skromne drvene kuće izgledaju kao da su zakržljale pokraj drveća koje ovde raste gusto i visoko.

      Skrećemo na drugi put , na kom je dozvoljena veća brzina, ali Radar ipak vozi sporo. Prešli smo jedva kilometar i po, kad smo s leve strane ugledali zemljani put, ali bez ulične ploče koja bi nam kazala njegovo ime.

     “To bi moglo biti to”, kažem.

       “Pa to je nečiji prilazni put“, kaže Ben, ali Radar svejedno skrene na njega. Izgleda da je to nečiji prilazni put od zbijene zemlje. S leva od nas nekošena trava raste do visine guma našeg auta; ne vidim ništa, ali ipak sam nekako zabrinut jer se vrlo lako sakriti bilo gde u takvom polju. Još malo vozimo, a onda put završi pred nekom viktorijanskom farmom. Okrećemo se i vraćamo na glavnu cestu sa dvae trake pa nastavljamo dalje u smeru severa. Glavni put prelazi u put KatHollow i mi vozimo dok ne naiđemo na još jedan zemljani put, gotovo identičan prethodnom, samo što je ovaj s desne strane. Put nas vodi do ruševne strukture nalik na štalu od posivelog drveta. S obe strane puta poljem su u linijama poređani ogromni valjci sena, a trava je već ponovo počela rasti. Radar ne vozi brže od osam kilometara na sat.Tražimo nešto neobično. Neku pukotinu u savršeno idiličnom krajoliku.

     “Misliš li da bi ovo mogla biti Agloeva lokalna trgovina?” pitam.

      “Ta štala?

"Aha."

“Nemam blage”, kaže Radar. “Jesu li lokalne trgovine nekad izgledale kao štale?”

       Ispustio sam dug izdah kroz napućene usne. “Nemam pojma.”

“Je li to... čoveče, pa to je njen auto!” vikne odjednom Lacey. “Dada da da da njezin auto njen auto!”

       Radar prikoči, a ja pogledom pratim smer Laceyna prsta natrag preko polja, pa negde iza štale. Srebrnkasto svetlucanje. Prislanjam svoje lice uz njezino i sad prepoznajem luk automobilskog krova. Bogzna kako se našao onde, jer nije bilo puta koji bi vodio onamo.

      Radar zaustavlja naš kombi, a ja iskačem i trčim natrag prema njenom autu. Prazan. Otključan. Otvaram prtljažnik. Takođe prazan, osim jednog otvorenog i praznog kovčega. Pogledam naokolo i krenem prema, kako sad verujem, ostatcima Agloeve lokalne trgovine. Ben i Radar me slede dok trčim preko pokošena polja.        Ulazimo u štalu, ali ne kroz vrata, već kroz jednu od nekoliko zjapećih rupa na mestima gde su daske otpale.

      Unutar građevine sunčeve zrake probijaju se kroz brojne rupe nakrovu i osvetljavaju delove trulog drvenog poda. Dok je tražim pogledom, zapažam stvari oko sebe: trule podne daske, miris badema, poput njezinog, staru samostojeću kadu u uglu s nožicama u obliku šapa. Toliko je puno rupa posvuda da ne znaš jesi li unutra ili vani.

      Osetim da me neko vuče za majicu. Okrenem se i vidim Bena koji naizmenično pogledava mene pa prema uglu prostorije. Moram gledati kroz široki trak svetlosti koja pada sa stropa, ali mogu videti šta je u tom uglu. Dve dugačke prljave ploče od pleksiglasa, blago zamućene sivom bojom i visokim do visine grudi, stoje onde naslonjene jedna na drugu pod oštrim uglom, pridržavane s druge strane drvenim zidom. To je kao neka troglasta kocka, ako je takva stvar uopćšte moguća.

       Najčudnije kod zatamnjenih prozora je to što svetlo ipak prolazi kroz njih. Tako jasno vidim neobičan prizor pred sobom, iako u sivom tonu: Margo Roth Spiegelman sedi u stolici od crne kože i nagnuta nad školskim stolom nešto piše. Kosa joj je puno kraća – ima neravno odrezane šiške iznad obrva i sva je raskuštrana, kao da želi naglasiti asimetriju – ali to je ona. Živa je. Preselila je svoju kancelariju iz napuštenog trgovačkog centra u napuštenoj štali u okolini New Yorka, ali ipak sam je pronašao.

       Idemo prema njoj, nas četvero, ali ona kao da nas ne vidi. Samo nastavlja pisati. Konačno neko – možda Radar– kaže: “Margo, Margo?”

       Ona ustane, podigne se na prste i nasloni ruke na zidove svog provizornog stola. Ako je iznenađena što nas vidi, njen pogled ne odaje. Evo je, Margo Roth Spiegelman, na metar i po od mene, suhih i ispucanih usnica, bez imalo šminke, crnih noktiju i nemih očiju. Nikad nisam video njezine oči ovako mrtve, ali napokon, možda nikad pre inisam video njezine oči. Zuri u mene. Uveren sam da zuri u mene, a ne uLacey ili Bena ili Radara. Ne sećam se daje iko ikada tako prazno zurio u mene, osim mrtvih očiju Roberta Joynera u Jefferson parku.

Stoji tako u tišini dugo vremena, a ja se previše bojim njezinih očiju da bih nastavio koračati. “Ja i tajanstvo, stojimo skupa”, pisao je Whitman.

        Konačno progovori: “Dajte mi pet minuta”, a onda ponovo sedne i nastavi pisati.

       Gledam je dok piše. Pomalo je prljavo, ali inače izgleda kao i obično. Ne znam zašto, no uvek sam mislio da će izgledati drukčije. Starije. Da ću jedva prepoznati kad je konačno ponovo vidim. No evo je ovde, gledam je kroz pleksiglas i izgleda baš kao Margo Roth Spiegelman, devojka koju poznajem od svoje druge godine – devojka koja je bila ideja koju sam voleo.

       I evo tek sada, kad ona zatvara beležnicu i odlaže je u naprtnjaču pokraj sebe, a zatim ustaje i hoda prema nama, shvatam da ideja nije samo pogrešna, nego i opasna. Kako li je samo varljivo verovati da je osoba više nego samo osoba.

“Hej”, obrati se ona prvo Lacey i seška se. Prvo zagrli Lacey, zatim se rukuje s Benom, pa s Radarom. Onda podigne obrve i kaže: “Čao, Q”, zagrli me, hitro i ne baš snažno. A ja želim da taj zagrljaj potraje. Želim da se nešto dogodi. Želim osetiti njezine drhtave jecaje na svojim grudima, i suze koje se slivaju niz njene prašnjave obraze na moju majicu. Ali ona me samo brzo zagrli i sedne na pod.

Sjednem nasuprot njoj, a Ben, Radar i Lacey pokraj mene, tako da svi sedimo sučelice Margo.

     “Drago mi je da te vidim”, kažem nakon nekog vremena, osećam se kao da prekidam nemu molitvu.

      Sklanja šiške u stranu. Čini se da odluči šta će tačno reći pre nego što kaže. „Da, uh. Uh. Retko kad mi ponestane reči, ha. Nisam baš puno razgovarala s ljudima u poslednje vreme. Hmm. Mislim da možemo početi s otkud vi, dođavola, ovde?”

“Margo”, kaže Lacey. “Kriste, bili smo tako zabrinuti.”

„Niste se trebali brinuti“, odgovara Margo veselo. “Dobro sam.”Podigne palčeve uvis. “Sve je super.”

“Mogla si nas ipak nazvati i reći nam to”, kaže Ben s prizvukom frustriranosti u glasu. “Prištedela bi nam paklensku vožnju.”

“Prema mom iskustvu, Krvavi Bene, kad napustiš neko mesto, najbolje je da ga zaista napustiš. Nego, zašto nosiš haljinu?”

      Ben porumeni. “Nemoj ga tako zvati”, avion Lacey.

      Margo oštro pogleda Lacey. “Ah, moj Bože, ti si se spetljala s njim?”Lacey ništa ne odgovara. “Nisi se valjda spetljala s njim?” pita Margo.

      “Zapravo, jesam”, kaže Lacey. “I zapravo, on je sjajan. I zapravo, ti si kuja. I zapravo, ja odlazim. Lepo je bilo videti te opet, Margo. Hvala ti što si me plašila i naterala da se osećam kao smeće čitavog poslednjeg meseca svoje završne godine, a onda se ponovo pokazala kao kuja kad smo te konačno pronašli da se uverimo jesi li okej. Bilo je pravo zadovoljstvo poznavati te.”

      “I tebe. Hoću reći, kako bih bez tebe ikada shvatila koliko sam debela?” Lacey ustane i odmaršira, a od stupanja njezinih nogu ruševni pod počne vibrirati. Ben ode za njom. Gledam za njima, a Radar je također ustao.

       “Nisam te poznavao dok te nisam upoznao preko tvojih tragova”kaže. “Tragovi mi se više sviđaju nego što mi se ti sviđaš.”

         “O čemu on to, dovraga, priča?” pita me Margo. Radar neodgovara. On jednostavno odlazi.

      Ja bih trebao, naravno. Oni su moji prijatelji – svakako više nego Margo. Ali imam pitanja. Kad Margo ustane i krene prema svojoj kocki, počinjem s onim očitim. “Zašto se ponašaš poput derišta?”

       Ona se okrene, uhvati čitavu šaku moje majice i vikne mi u lice: “Otkuda vam ideja da se pojavite ovde bez ikakvog upozorenja?!”

       “Kako sam te mogao upozoriti kad si nestala s lica zemlje?!” Vidim njezin usporeni treptaj i znam da nema odgovor na to, pa nastavljam. Tako sam besan na nju. Zbog... zbog, šta ja znam. Zato što nije onakva Margo kakvu sam očekivao. Zato što nije Margo za koju sam smatrao da sam je konačno zamislio na pravi način. “Bio sam uveren da postoji valjan razlog zašto nisi kontaktirala ni s kim nakon jedne noći. Ja... ovo je tvoj valjani razlog? Da možeš živeti kao skitnica?”

Pušta mi majicu i odgurne se od mene. “Ko je sad derište? Otišla sam na jedini način na koji se može otići. Celi svoj život otrgneš jednim potezom – kao flaster. I onda ti možeš biti ti, Lacey može biti Lacey, i svatko može biti ono što jest, a ja mogu biti ja.”

       “Samo što ja nisam mogao biti ja, Margo, jer sam mislio da si mrtva. I to prilično dugo. Morao sam sam činiti svakojaka sranja koja inače nikada ne bih činio.”

     Sada viče na mene i vuče me za majicu kako bi mi se unela u lice. “Oh, koje sranje. Nisi došao ovamo da bi se uverio da sam dobro. Došao si jer si hteo spasiti sirotu malu Margo od njezinog vlastitog uznemirenog ega, kako bi postala tako zahvalna svome vitezu na belom konju da bi svukla svoju odeću i molila ga da pohara njezino telo.”

       “Glupost!” viknem, jer uglavnom to i jest glupost. “Ti si se s nama samo igrala, je li tako? Htela si se uveriti da ćeš, čak i nakon što odeš svojim putem, dalje ću biti os oko koje ćemo se okretati.”

       I ona na mene viče, glasnije nego što sam mislio da je moguće. “Ta čak i nisam ljut na mene, Q! Ti si ljut na predodžbu koju imaš o meni i koju nosiš u sebi još otkada smo bili deca!” Pokušaj se okrenuti od mene, ali ja je zgrabim za ramena, zadržim ispred sebe i kažem: “Jesi li ikada pomislila kako tvoj odlazak deluje na druge ljude? Na Ruthie? Na mene i Lacey, ili na bilo koga kome je stalo do tebe? Ne. Naravno da nisi. Jer ako se nešto ne događa tebi, uopšte se i ne događa. Nije li tako, Margo? Nije li?”

     Više mi ne protureči. Samo opusti ramena, okrene se i vrati se natrag u svoju kancelariju. Udari nogom obe pregrade od pleksiglasa, a pre nego što će pasti na tlo, one zveknu o stolu i stolici. “ZAVEŽI, ZAVEŽI,TI SERONJO.”

       “U redu”, kažem. Iz nekog razloga, Margo koja sasvim gubi kontrola potaknula me da povratim svoju. Pokušavam govoriti kao moja mama. “Ućutaću . Oboje smo uznemireni. Puno je, uh, nerazrešenih pitanja s moje strane.”

       Sedi na stolcu, stavivši noge na ono što je nekada bila pregrada. Gleda u ugao štale. Između nas su barem tri metra. “Kako ste me, dođavola, uopše našli?”

     “Mislio sam da to očekuješ od nas”, odgovorim. Govorim tako tiho da sam iznenađen što me uopšte čuje, ali ona se zavrti zajedno sa stolcemi zapilji se u mene.

     “E, pa sasvim sigurno ne očekujem.”

      “Pesma o meni”, kažem. “Guthrie me odveo do Whitmana. Whitman me odveo do vrata. Vrata su me odvela do trgovačkog centra. Otkrili smo kako čitati prebojene grafite. Nisam shvatio 'gradove na papiru'; to može značiti samo naselja koja nikada nisu sagrađena i tako sam pomislio da si otišla u jedno od njih, da se više nikad ne vratiš. Mislio sam da si u nekom od tih mesta, mrtva, da si se ubila i da želiš da te nađem, iz bilo kojeg razloga. Obišao sam gomilu njih tražeći te. Tada sam uporedio kartu iz suvenirnice s rupicama od eksera na zidu. Počeo sam pažljivije čitati pesmu i shvatio sam da verovatno ne bežiš, nego negdje čamiš i smišljaš planove. Zapisuješ ih u svoju beležnicu. Našao sam na karti Agloe, video tvoj komentar na stranici Sverečnika, preskočio dodelu diplome i dovezao se ovamo.”

       Ona zagladi kosu prema dole, ali kosa više nije dovoljno dugačka da bi joj pala na lice. “Mrzim ovu frizuru”, kaže. “Htela sam izgledati drugačije, ali – ovo izgleda glupo.”

      “Meni se sviđa”, kažem. “Lepo ti uokviruje lice.

“Oprosti što sam bila tako grozna”, kaže. “Ali moraš shvatiti – mislim, pojavili ste se niotkud i umrla sam od straha...

“Mogla si jednostavno reći nešto kao: 'Ljudi, nasmrt ste mepreplašili”, rekao sam.

       Ona se podsmehne. “Da, sigurno, jer to je ona Margo Roth Spiegelman koju svi poznaju i vole.” Margo zaćuti na trenutak, a zatim kaže: “Znala sam da nisam trebala napisati ono na Sverečniku. Ali mislila sam da će biti zabavno kad to posle neko pronađe. Mislila sam i da će se murjaci nekako povezati sa mnom, ali da se to neće dogoditi tako brzo. Ima, ono, kojih milijardu stranica na Sverečniku, ili čega već. Nisam ni pomislila...

“Šta?”

“Da odgovorim na tvoje pitanje: razmišljala sam puno o tebi. I o Ruthie. I o svojim roditeljima. Ne boj se da nisam, okej? Možda i jesam najgroznija egocentrična osoba na celom svetu. Ali, Bože moj, zar misliš da bih to učinila da nisam morala?” Zavrti glavom. Onda se nagne prema meni, nalakti se na kolena, i tako razgovaramo. S izvesne udaljenosti, ali ipak razgovaramo. “Nisam mogao smisliti ni jedan druginačin da odem, a da me ne odvuku nazad.”

“Sretan sam što nisi mrtva”, kažem joj.

“Da, i ja isto”, kaže ona. Smijulji se, i to je prvi put da vidim taj osmeh koji mi je tako dugo nedostajao. “Zato sam morala otići. Koliko god život može biti usran, ipak je bolji od alternative.” to je prvi put da vidim taj osmeh koji mi je tako dugo nedostajao. Zvoni mi telefon. To je Ben. Javim se. .

         “Lacey želi razgovarati s Margo”, kaže mi. Priđem Margo, pružim joj telefon i ostanem ondje dok nas je ona pogrbljenih ramena i sluša. Čujem glas koji dopire iz telefona i kako ga Margo prekine i kaže:“Slušaj, zaista mi je žao. Bila sam jednostavno vrlo uplašena.” Onda nastane tišina. Napokon Lacey počne ponovo govoriti, a Margo se nasmeje i nešto kaže. Osetim da im treba malo privatnosti, pa odlučim istraživati. Uz isti zid uz koji je i njezin sto, ali u suprotnom kuglu štale , Margo je složila nešto poput kreveta – četiri palete za viličare agore narančasti zračni madrac. Njena mala i pedantno složena zbirka. Odeća leži odmah uz krevet, na vlastitoj paleti. Tu je i četkica za zube i pasta za zube, zajedno sa velikom plastičnom čašom iz Subwaya. Te sustvari poslagane na dve knjige: Stakleno zvono Sylvije Plath i Klaonica pet Kurta Vonneguta.

        Teško mi je poverovati da ovako živi, u toj nepomirljivoj mešavini građanske urednosti i jezive zapuštenosti. Ali isto tako ne mogu verovati koliko sam vremena potratio mislići da živi na neki drugi način.

“Odseli su u motelu u parku. Lacey ti poručuje da ujutro odlaze, s tobom ili bez tebe”, kaže Margo iza mene. Tek kad sam čuo da je rekla tebe umesto nas, prvi put se pitam šta sada sledi.

“Uglavnom sam dovoljna sama sebi”, kaže ona, sada stojeći pokraj mene. “Imam ovde i poljski wc, ali nije baš u nekom stanju, tako da na toalet obično idem na odmorište za vozače kamiona istočno od Roscoea.Tamo imaju i tuševe, a tuševi za devojke prilično su čisti, jer nema puno ženskih vozača kamiona. A imaju i internet. Ovo ovde mi je kuća, a kamionsko odmorište nešto poput vikendice na moru.” Nasmejem se.

        Prođe pored mene, klekne i počne nešto čeprkati po paletama ispod kreveta. Izvuče džepnu svetiljku i tanku kvadratnu plastičnu kutiju. “Ovo su jedine dve stvari koje sam kupila za čitavih mesec dana, osim benzina i hrane: potrošila sam tek tristo dolara.” Uzimam od nje plastičnu kutiju i shvatim da je to gramofon na baterije. “Ponela sam nekoliko albuma”, kaže. “Kupiću ih još u gradu.”

“Diplomirao si?”

“Da. Danas odlazim u Njujork. Zato sam i ostavila onaj zapis na Sverečniku. Počinjem s pravim putovanjima. Prema originalnom planu ovo je trebalo biti dan odlaska iz Orlande – htela sam biti na dodeli diplome, a zatim u maturskoj noći zajedno s tobom izvesti sve one psine koje sam planirala, te otići idućeg jutra. Ali jednostavno više nisam mogla izdržati ni sat duže. A kada sam čula ono o Jaseu – pomislila sam:'Sve je već isplanirano, samo ću promeniti datum'. Ipak, žao mi je što sam te uplašila. Pokušavala sam te ne preplašiti, ali taj završni dieo plana bio je izveden navrat-nanos. Nije to sigurno moje remek-delo.”

       S obzirom na to kako sve mogu biti na brzini sklepanih planova bega,i koliko prepuni tragova,pomislih da je ovaj zapravo prilično impresivan. Ali uglavnom sam bio iznenađen što sam i ja bio deo njezinog originalnog plana. “Možda bi mi mogla razjasniti neke stvari”, rekao sam sam napregnuvši se da se osmehnem. “Znaš, pitao sam se šta je od svega bilo planirano, a šta nije? Šta je šta značilo? Zašto su tragovi stizali do mene, zašto si otišla, i još hiljadu sličnih pitanja.”

“Hm, ok. Okej. Da bih objasnila tu priču moramo prvo početi s jednom drugom pričom.”Ustane,a ja je sledim u stopu dok spretno izbegava natrule delove poda. Vrativši se u svoju kancelariju, premeće po ruksaku i izvlači crnu Moleskine beležnicu. Seda na pod preksrti noge i lupne mesto do sebe. Sednem. Zatim lupka po zatvorenoj beležnici.“Dakle,ovo će nas odvesti daleko unatrag.Kad sam bila,mislim, u četvrtom razredu, počela sam pisati priču u ovu beležnicu. Bila je to detektivska priča.”

        Razmišljam o tome da bih tu beležnicu, ako je otmem od nje, mogao iskoristiti kao sredstvo ucene. Mogao bih je iskoristio da je vratim natrag u Orlando, a onda bi ona našla neki letni posao i živela u unajmljenom stanju do početka koledža, i tako bismo imali barem ovo leto. Međutim, samo je slušam.

        “Hoću reći, nije da se hvalim, ali ovo je jedno briljantno književno ostvarenje. Dobro, samo se šalim. To su glupava snatrenja desetogodišnje devojčice o ispunjavanju želja i o magiji. Glavni lik je ta devojčica, imenom Margo Spiegelman, koja je baš kao desetogodišnja ja u svakom pogledu, osim što su joj roditelji brižni i bogati i kupuju joj što god poželi. Margo se zatresla u tog nekog dečaka koji se zove Quentin, koji je u svemu poput tebe, osim što je užasno neustrašiv i junačan i spreman umreti kako bi jae zaštitio,i sve to.Jedan od likova, takođe je i Myrna Mountweazel, koja je jednaka Myrni Mountweazel,samo što ima neke čudesne moći. Kao na primer, svako ko u priči gladi Myrnu Mountweazel, otkrije da ne može lagati sledećih deset minuta. Myrna Mountweazel takođe može govoriti. Naravno da može govoriti. Zar je desetogodišnje dete ikad napisao knjigu o psu koji ne može da govori?"

       Smejem se, ali i dalje mislim o desetogodišnjoj Margo koja se zatreskala u desetogodišnjeg mene.

“Tako u toj priči”, nastavlja ona, “Quentin i Margo i Myrna Mountweazel istražuju smrt Roberta Joynera, čija je smrt ista kao i njegova smrt u stvarnom životu, samo što nije, kako se isprva činilo, sam sebi pucao u glavu, nego je to učinio neko drugi.A priča govori o pronalaženju ubojice.”

“Ko je ubica?”

Smeje se. “Žar želiš da ti pokvarim zadovoljstvo čitanja priče?

“Pa”, kažem, “radije bih je pročitao.” Otvara beležnicu i pokazuje mi jednu stranicu. Tekst je nečitljiv, ali ne zato što je Margoin rukopis loš, nego zato što preko horizontalnih redaka teksta, rečenice idu vertikalno, niz stranicu. “Ja pišem unakrsno”, kaže. Čitaoci koji nisu Margo, teško mogu ovo pročitati. “No dobro, pokvariću ti zadovoljstvo čitanja, ali prvo moraš obećati da se nećeš naljutiti.”

     “Obećavam”, kažem.

    “Ispada da je zločin počinio brat alkoholičar bivše žene Roberta Joynera, koji je poludieo jer je bio opsednut duhom jedne zle kućne mačke iz drevnog Egipta. Kao što sam rekla, zaista prvorazredno pripovedanje. No pustimo sad to, u priči se ti i ja i Myrna Mountweazel suočavamo se s ubicom, koji me zamalo ustreli, ali ti se bacaš pred metak i junački umireš na mojim rukama.”

Smejem se. “Sjajno. Ta priča je tako puno obećavala, s tom krasnom devojkom koja je zatreskana u mene is tom zagonetkom i spletkom, a onda me ukokaju.”

“Pa, da”, smeška se ona. “Ali morala sam te ubiti, jer jedini drugi mogući svršetak bio bi da to učinimo, o čemu zaista nisam bila emocionalno spremna pisati sa svojih deset godina.”

“Objašnjenje prihvaćeno”, kažem. “Ali u prepravku želim malo akcije.”

“Nakon što te upuca zlikovac, možda. Poljubac pre umiranja.”

“Baš lepo od tebe.” Mogao bih ustati, prići joj i poljubiti je. Mogao bih. Ali još je toliko toga što se nepažnjom može pokvariti.

“Dakle, priču sam dovršila u petom razredu. Nekoliko godina posle odlučim bežati u Mississippi. Zatim sve svoje planove za taj epski događaj zapisujem preko stare priče u ovu beležnicu, a onda to zaista učinim – uzmem mamin auto i pređem njime hiljadu šesto kilometara, ali pre odlaska ostavim one tragove u čorboi. Nije mi se čak ni svidelo to putovanje, doista – bila sam nezamislivo usamljena – ali bila sam sretna što sam to napravila, razumeš? I tako počnem kovati još planova, koje zapisujem okomito preko stranica priče – planova za razne psine, zapovezivanje određenih devojaka s određenim dečacima, za velike akcije omatanja toaletnim papirom, za tajnovita putovanja, i što ja znam što sve ne. Beležnica je napola puna početkom prvog razreda i tada odlučim da ću učiniti još samo jednu stvar, jedan veliki pothvat, a zatim ću otići.”

        Već je ponovo zaustila, ali sam je morao prekinuti. “Pitam se je li problem bilo mesto ili ljudi. Ono što bi se dogodilo da su ljudi oko tebe bili drukčiji?”

“Ali kako možeš razdvojiti to dvoje? Ljudi su mesto, a mesto su ljudi. Uostalom, nisam mislila da postoji iko s kime bih još mogao biti prijatelj. Mislila sam da su svi ili uplašeni, kao ti, ili nesvesni stvarnosti, kao Lacey. A...”

“Hrabriji sam ja nego što misliš”, kažem. Što je istina. A shvatam da je to istina tek kada sam to izrekao. Ali svejedno.

“Doći ću i do toga”, kaže gotovo cmizdravo. “Dakle, kad sam bila u prvom srednjem, Gus me odvede u Osprey...” Nakosim glavu, zbunjen.“Mini trgovački centar. I počnem tamo ići sama, muvam se okolo izapisujem planove. Tokom poslednjih godinu dana svi su se planovi sveli na planiranje tog velikog bega. Ne znam je li to zato što sam usput čitala svoju staru priču, ali tebe sam umetnula u planove već prilično rano. Zamisao je bila da sve te stvari izvedemo zajedno – kao upadanje u SeaWorld, što je bilo i u prvotnom planu – i da od tebe napravim pravog frajera. Ta jedna noć bi te, ono, oslobodila. I tada bih mogla nestati, a ti bi me se uvek sećao po tome.”

     “Tako je taj plan konačno narastao na nekih sedamdeset stranica i uskoro bi se trebalo početi ostvarivati, jer bio je zaista dobro složen. A onda saznam za Jasea, i jednostavno odlučim otići. Smesta. Ne treba mi matura. Koji je smisao maturiranja? Ali prvo moram povezati raspuštene konce. Celi dan u školi imam crnu beležnicu u rukama i nastojim kao luda prilagodi plan Becci i Jaseu i Lacey, i svima ostalima koji mi nisu bili prijatelji kao što sam mislila da Isuse,i pokušavam pronaći način da svima dam do znanja koliko sam ljuta pre negoli ih zauvek napustim.

     "Ali još uvek sam htela sve to učiniti s tobom; još uvek mi se sviđala se ideja da probudim u tebi barem odjek onog neustrašivog junaka iz svoje dečije priče.”

     “A onda me ti iznenadiš”. “Sve ove godine bio si za mene dečak od papira – dvodimenzionalan kao i lik iz moje priče, s dve različite, ali još uvek plošne dimenzije, kao osoba. Ali te sam noći shvatila da si stvaran. I na kraju je sve ispalo tako čudno, zabavno i magično da si mi ujutro, kad sam se vratila u svoju sobu, nedostajao.

     Želim doći do tebe, družiti se s tobom, razgovarati, ali već sam odlučila otići, tako da i moram otići. A onda, u poslednjoj sekundi dobijem ideju da ti u nastavku ostavim Osprey. Da ga ostavim tebi, kako bi ti pomogao da i dalje radiš na tome da ne budeš više mali-preplašeni-mačić.”

     “Tako ti je to. U velikoj brzini nešto izmudrujem. Selotejpom zalepim Woodyjev poster na vanjsku stranu roleta, zaokružim pesmu na ploči, obeležim ta dva stiha iz “Pesme o meni”, drukčijom bojom od one kojom sam obeležavala stihove dok sam čitala. Onda se, nakon što si otišao u školu, uspnem kroz tvoj prozor i stavim onaj izrezak iz novina u tvoja vrata. Zatim toga jutra odlazim u Osprey, delom zato što se još ne osećam spremnom otići, a delom jer želim za tebe očistiti to mjesto. Mislim, stvar je u tome što nisam želela da staneš. Zato sam prebojila grafit; nisam znala da ćeš uspeti pročitati. Istrgala sam stranice stonog kalendara kojim se sam koristila i skinula kartu, koju sam držala obešenu onde otkako sam videla da je na njoj označena Agloe. A zatim, stoga što sam umorna i nemam gde poći, prespavam tamo. Provedem onde dve noći, pokušavajući skupiti hrabrost, rekla bih. I zato što, neznam, mislila sam da bih nekako mogao brže pronaći to mesto. A onda odlazim. Trebala su mi dva dana da dođem ovamo. I ovde sam sve otada.”

     Činilo se da je završila, ali ja sam imao još jedno pitanje. “Zašto baš ovde od svih mesta?”

     “Grad na papiru za devojku od papira”, kaže. “Čitala sam o Agloeu u jednoj knjizi o 'neverovatnim činjenicama' još dok mi je bilo deset ili jedanaest godina. Nikad nisam prestala misliti o njemu. Iskreno, kad god sam išla gore na vrh zgrade SunTrusta – uključujući onaj poslednji put s tobom – nisam gledala dole i mislila kako je sve napravljeno od papira. Gledala sam dole i mislila kako sam ja načinjena od papira. Ja sam bila ta plosnata i savitljiva osoba, a ne svi ostali. I evo učemu je kvaka. Ljudima se sviđa ta ideja o devojci od papira. Oduvekim se sviđala. A najgore je to što se i meni sviđala. Ja sam gajila i uzgojila, shvataš li?”

“Na neki je način sjajno biti ideja koja se svima dopada. Ali nikada nisam mogao biti ta ideja za sebe, barem ne u potpunosti. A Agloe je mesto gde je papir kreacija postala stvarna. Neka tačkica na karti postala je stvarno mesto, stvarnije nego što bi ljudi koji su stvorili tu tačkicu to ikada mogli zamisliti. Verovala sam da bi možda ovde i papirnati oblik te devojke mogao postati stvarnim. I činilo mi se da je to pravi način da toj djevojci od papira, koja je marila samo za popularnost i odeću, i slične stvari, kažem: 'Ti odlaziš u gradove na papiru. I nikada se više nećeš vratiti.”

      “Taj grafit”, rekoh. “Moj Bože, Margo, pretražio sam tolika napuštena naselja tražeći tvoje telo. Zaista sam mislio – stvarno sam mislio da si mrtva.”

Ustane i nekoliko časaka kopa po svome ruksaku, a onda gurne ruku dublje, izvadi Stakleno zvono i počnem mi čitati. “Međutim, kad je trebalo to i ostvariti, koža na mom zapešću činila se tako belim i nezaštićenom da nisam mogla. Kao da se ono što sam htela ubiti nije nalazilo u toj koži ili u tankom plavom bilu što mi je poskakivalo ispod palca, već negde drugo, dublje, tajnije i mnogo nedostupnije.”

Ponovo sedne pokraj mene, blizu, okrenuta je prema meni, naše traperice se dotiču, ali ne i naša kolena. Margo kaže:

    “Znam o čemu govori. Ono nešto dublje i tajnovitije. To je poput pukotina u tebi. Kao da postoje isprekidane linije na kojima se stvari više ne poklapaju ispravno.”

“Ovo mi se sviđa”, kažem. “Ili kao pukotine u trupu broda.”

“Tačno, tačno.”

“Na kraju te upropaste.”

“Upravo tako”, kaže. Sada već ubrzano razmenjujemo misli “Ne mogu verovati da nisi želela da te pronađem.”

  “Oprosti. Ako ćeš se zbog toga osećati imalo bolje, impresionirana sam. A i uživam u tvom društvu. Ti si dobar kompanjan za putovanje.”

“Je li to predlog?” pitam.

“Možda.” Smeška se.

      Srce mi tako lupa u grudima već neko vreme da mi se ova vrsta intoksikacije učinila gotovo podnošljivom – ali samo gotovo. “Margo,kad bi samo došla kući za ovo leto – moji roditelji su rekli da možeš živeti s nama, ili možeš naći posao i unajmiti stan preko leta, a onda će početi nastava na koledžu i više nikad nećeš morati živeti sa svojim roditeljima.”

    “Ne radi se samo o njima. Bila bih usisana ravno natrag u isto”, kaže ona, “ja nikada ne bih izašla. Ne smetaju mi samo ogovaranja i tulumi i sve one bljezgarije, nego i sva ta privlačnost pravilno proživljenog života – koledža i posla i muža i dece i svega tog sranja.”

    “Stvar je u tome što ja zaista verujem u koledž, i posao, a jednog dana možda i decu. Ja verujem u budućnost. Možda je to karaktern amana, ali mi je urođena. Pa koledž ti pruža više mogućnosti”, kažem konačno. “Ne ograničava ih.”

Usiljeno se nasmešila. “Hvala ti, cenjeni savetniče Jacobsene”,kaže, a onda promeni temu. “Stalno sam mislila o tebi u Ospreyu. Hoćeš li se navići na njega. Prestati se bojati štakora.”

    “Navikao sam se”, kažem, “počelo mi se i sviđati u njemu. Nećeš verovati, ali ondje sam proveo matursku veče.”

       Osmehuje se. “Fenomenalno. Pretpostavljala sam da bi ti se onde na kraju moglo svieti. U Ospreyu mi nikad nije bilo dosadno, ali samo zato što sam se pre ili kasnije morala vratiti kući. Kad sam stigla ovamo, dosađivala sam se. Nema se šta raditi; pročitala sam toliko toga otkad sam došla ovde. Postajala sam i sve nervoznija, jer nikoga ne poznajem. I uporno sam čekala da me ta usamljenost i nervoza nateraju da se želim vratiti. Ali to se nije dogodilo. To je jedino što nikako ne mogu učiniti, Q."

        Kimnem glavom. Razumem to. Verujem da je teško vratiti se kad si jednom osetio kontinente na svom dlanu. Ali ipak pokušavam još jednom.“Ali šta ćeš posle leta? Šta će biti s koledžom? Šta s ostatkom tvoga života?”

Slegnula je ramenima. “Šta s tim?”

“Nisi li zabrinuta za, recimo, večnost?”

“Večnost čine sadašnjost”, kaže. Ne znam šta bih joj na to odgovorio; i dok pokušavam prokljuviti tu njenu misao, Margo kaže: “Emily Dickinson. Kao što sam rekla, zaista mnogo čitam.”

        Mislim da budućnost zaslužuje naše poverenje. Ali teško je prepirati se s Emily Dickinson. Margo ustane, prebaci ruksak preko jednog ramena i pruži mi ruku. “Prošetajmo.” Dok hodamo prema izlazu, Margo zatraži moj telefon. Ukucava broj, a ja se počnem udaljavati da može neometano govoriti, no ona me uhvati za podlakticu i zadrži uza se. I tako hodam uz nju po polju, a ona razgovara s roditeljima.

     “Hej, Margo je... Ja sam u Agloeu, u New Yorku, s Quentinom...Uh... ma ne, mama, pokušavam odgovoriti iskreno na tvoje pitanje...Mama, daj molim te... Ne znam, mama... Odlučila sam se preseliti na fiktivno mesto. Eto to se dogodilo... Da, ali mislim da ne idem u tom smeru... Mogu li razgovarati s Ruthie... Hej, sekice... Aha, ali ja sam tebe volela pre... Aha, oprosti. Bila je to greška. Mislila sam – ne znam šta sam mislila, Ruthie, ali to je svakako bila greška, evo sad te zovem. Možda neću zvati mamu, ali tebe ću zvati... Sredom?... Zauzeta si sredom. Hmm. Dobro. Koji ti dan odgovara?... Onda utorkom... Aha,svaki utorak... Aha, uključujući ovaj utorak.” Margo stisne oči, i zubi su joj stisnuti. “Dobro, Ruthie, možeš li ponovo pozvati mamu?...Volim te,mama. Biću dobro. Kunem se... Da, u redu, i ja tebe. Đenja.”

       Stane i zaklopi telefon, ali ga drži još nekoliko trenutaka. Vidim kako joj vršci prstiju postaju crveni koliko ga jako stišće, a onda ga ispusti na tlo. Krik je kratak, ali zaglušan, a nakon njega prvi put sam svestan podmukle tišine Agloea. “Ona misli da je moja dužnost da joj udovoljavam, a kad joj ne udovoljim – onda me isključi. Pomenula je hrabar. To je prva stvar koju mije rekla. Isuse.

“Žao mi je”, kažem, razgrćući žutozelenu travu visoku do kolena da bih pokupio telefon. “Ali s Ruthie je bilo lepo razgovarati, je l' da?”

“Da, ona je preslatka. Čak se malo i mrzim što – ma znaš – što je nisam nazvala.”

“Aha”, kažem. Ona me zafrkantski odgurne.

“Ti si ovde da mi popraviš raspoloženje, ne da ga kvariš!” kaže.“To je tvoj posao!”

“Nisam shvatio da mi je posao ugađati vam, gospođo Spiegelman.”

Smee se. “Ooo, usporedba s mamom. Kako si mi spustio. Ali s razlogom. A kako je bilo tebi? Ako je Ben uspeo prohodati s Lacey, onda ti sigurno noću orgijaš s desetcima navijača.”

       Polako hodamo po neravnoj zemlji u polju. Ne izgleda veliko, ali kako hodamo, primećujem da red drveća u daljini nije nimalo bliži. Govorim joj o našoj odlasku s zrelom, o neveroatnom okretanju Zvrka.

      Pričam joj o maturskoj, o Laceynoj svađi s Beccom i o mojoj noći u Ospreyu. “Te noći sam konačno shvatio da si bila onde”, kažem joj.“Onaj pokrivač je još mirisao na tebe.”

     Kad to izgovorim, njezina ruka lagano okrzne moju, i ja je uhvatim, jer činimi se da sada malo toga mogu upropastiti. Pogledala me.“Morala sam otići. Nisam te trebao uplašiti, to je bilo glupo, trebao sam to svakako bolje izvesti, ali morala sam otići. Shvataš li to sada?”

„Da“, kažem, „ali mislim da se sad možeš vratiti. Zaista to mislim.”

“Ne, ne misliš”, odgovori, i u pravu je. Može to videti na mome licu – sada shvatam da ja ne mogu postati ona, niti ona može postati ja. Whitman je verovatno imao dar koji ja nemam. Što se mene tiče, ja ranjenika moram pitati gde ga boli, jer ne mogu postati taj ranjenik. Jedini ranjenik koji mogu biti sam ja sâm.

Ugazim malo trave i sednem. Ona legne pokraj mene, njezin ruksak je postao jastuk. Ja također legnem na leđa. Izvuče nekoliko knjiga iz svoga ruksaka i doda mi ih, tako da i ja mogu imati jastuk. Izabrane pesme Emily Dickinson i Vlati trave.

“Imala sam dva primerka”, kaže smeškajući se.

“Vraški dobra pesma”, kažem joj. “Nisi mogla odabrati bolju.”

“To je toga jutra zaista bila impulzivna odluka. Setila sam se delova na vratima i pomislila da je to savršeno. A kada sam stigla ovamo, ponovo sam je pročitala. Nisam čitala satova engleskog u drugom razredu, tj da, svidela mi se. Počela sam čitati gomile poezije. Pokušavala sam shvatiti šta me to iznenadilo kod tebe one noći? I dugo vremena sam mislila da je to bilo ono kad je citirao TS Eliota.”

“Ali nije bilo to”, kažem. “Bila si iznenađena veličinom mojih bicepsa i gracioznim iskakanjem kroz prozili.”

       Nasmeši se usiljeno. “Začepi i pusti me da ti dam kompliment, tupane. Razlog nisu bili ni bicepsi ni poezija. Iznenadilo me što si usprkos napadajima panike i ostalom ipak bio poput Quentina. Mislim, pisala sam godinama preko te priče, i kad god sam pisala, pročitala bih takođe i tu staru stranicu, i uvek bih se smejala, jer – nemoj se uvrediti – ali, ono, činilo se kao: 'Bože, ne mogu verovati dasam nekad mislila da je Quentin Jacobse super zgodan i super odan zaštitnik pravde.' Ali onda, opet – znaš – na neki način i jesi”

     Mogao sam se okrenuti na bok prema njoj i ona se mogla okrenuti prema meni. Mogli smo se poljubiti. Ali koji bi uopšte bio smisao toga poljupca? Ne bi nas nikamo odveo. Oboje zurimo u oblačno nebo.„Nikada se ništa ne dogodi onako kako si zamislio“, kaže.

      Nebo je poput modernih monokromatskih slika, uvlači me u sebe svojom iluzijom dubine, podiže me uvis. “Da, to je istina”, kažem. A onda nakon nekoliko trenutaka razmišljanja dodajem: “Ali s druge strane, ako se ne zamišljaš, nikad se ništa neće dogoditi.” Zamišljanje nije savršeno. Ne možeš u potpunosti proniknuti u nekoga. Nikad nisam mogao zamisliti njen bes kad smo pronašli, ili priču preko koje je zapisivala plan. Ali zamišljati da si neko drugi, ili da je svet nešto drugo, to je jedini način. To je mašina koja ubija fašiste.

     Okrene se prema meni, stavi glavu na moje rame i ležimo onako kako sam nas davno zamišljao, dok sam ležao u travi u SeaWorldu.Trebalo je hiljade kilometara i mnogo dana, ali evo nas tu: njezina je glava na mom ramenu, njezin dah na mome vratu, a umor sabijen duboko u nama. Sad smo onakvi kakve sam nas tada priželjkivao.

      Kad se probudim, svetlo smiraja dana učini da sve izgleda kao da je važno: od neba koje se žuti do vlati trave nad mojom glavom koje se lagano njišu, poput kakve mišice na usporenom snimku. Okrenem se na boki vidim Margo Roth Spiegelmanna koji metar od sebe, oslonjenu na sve četiri, a traperice su joj usko pripijene uz noge. Treba mi trenutak da shvatim da kopa. Dopužem do nje i počnem i ja kopati; zemlja pod travom je suha, kao i prašina na mojim prstima. Smeška mi se. Srce mi tuče brzinom zvuka.

    “Zašto kopamo?” pitam je.

“To nije pravo pitanje”, kaže. “Pitanje je: za koga kopamo?”

“Dobro, onda. Za koga to kopamo?”

“Kopamo grobove za malu Margo i malog Quentina i za štene Myrnu Mountweazel i za sirotog mrtvog Roberta Joynera”, kaže.

     “Mogao bih biti prisutan na tim ukopima, čini mi se”, kažem. Zemlja je grudasta i suha, izbušena kanalićima koje su napravili kukci, pa sliči napuštenoj mravljoj farmi. Golim šakama grabimo zemlju, ponovo i ponovo, a svaku šaku zemlje prati mali oblak prašine. Kopamo široku i duboku rupu. Ovaj grob mora biti doličan. Uskoro grabim do dubine svojih lakata. Rukav moje košulje zaprlja se zemljom kad obrišem znoj sa svoga obraza. Margoini obrazi se crvene. Mogu osetiti njezin miris, a miriše čisto kao i one noći pre nego što smo upali u kanal u SeaWorldu.

   “Nikada nisam razmišljala o njemu kao o stvarnoj osobi”, kaže.

       Dok govorim, koristim priliku da napravim pauzu i kleknem sedećina svojim stopalima. “O kome, o Robertu Joyneru?”

      Ona nastavlja kopati. “Da, on je bio nešto što se dogodilo meni, znaš? Ali pre nego što je bio manje značajan lik u drami moga života bio je – znaš, središnja figurau drami svoga života.”

      Ni ja takođe nikad nisam razmišljao o njemu kao o osobi. Kao o čoveku koji se igrao u prašini, kao i ja. O čoveku koji se zaljubio, kao ja. O čoveku čije su strune bljuvotina,koji nije osećao da je koren njegove vlati trave povezan s livadom, o čoveku koji je pukao. Kao i ja. "da", kažem kad sam se ponovo vratio kopanju. “Za mene je on uvek bio samo truplo.”

Volela bih da smo mogli nešto učiniti”, kaže. “Da smo mogli dokazati naše junaštvo.”

   “Da”, složim se. “Bilo bi lepo da smo mu mogli reći da, što god da dogodilo se, to nije trebalo biti kraj sveta.”

    “Da, premda te na kraju uvek nešto ubije.”

     Slegnem ramenima. “Da, znam. Ne kažem da se sve može preživeti. Ali sve osim jedne poslednje stvari, može.” Ponovo zaronim ruku u zemlju, mnogo crnju nego što je kod nas kod kuće. Bacim pune ruke zemlje na hrpu iza nas i ponovo sednem. Osjećam da sam na samoj granici jedne ideje i pokušavam govoreći pronaći put do nje. Nikada nisam uputio Margo tako mnogo reči odjednom tokom celog našeg dugog i zamršenog odnosa, ali evo ga tu, moj poslednji nastup za nju.

“Kad sam mislio o tome kako je umro – što priznajem nije bilo tako često – uvek sam to zamišljao kao, kako si ti rekla, da su sve strune u njemu puknule. Ali postoji hiljadu načina kako se na to može gledati:možda strune puknu, ili nam možda lađe potonu, ili smo mi možda trava – možda nam je korenje tako isprepleteno da niko nije mrtav toliko dugo dok je neko drugi još živ. Ne manjka nam metafora, hoću reći. Ali moraš biti oprezan koju metaforu biraš, jer to ima veze. Ako odabereš strune, tada zamišljaš svet u kojem možeš biti nepopravljivo oštećen. Ako odabereš travu, tada tvrdiš da smo svi međusobno beskrajno povezani i da možemo koristiti taj sistem korenja, ne samo da razumemo jedni druge, nego i da postanemo drugi. Metafore imaju posljedice. Razumiješ li me?”

      Ona kimne.

“Meni se sviđaju strune. I to oduvijek. Jer to tako osećam. Ali strune čine da bol izgleda fatalna nego što jest, bar mislim. Mi nismo toliko krhki koliko strune hoće da mislimo. I trava mi se sviđa, takođe.Trava me dovela k tebi, pomogla mi je da te zamislim kao stvarnu osobu.

        Ali mi nismo različiti izdanci iste biljke. Ja ne mogu biti ti. Ti ne možeš biti ja. Drugoga možeš dobro zamislititi – ali nikad baš savršeno, znaš?”

“Možda je to više onako kao što si malopre rekla, da smo svi mi napuknuti. Da svako od nas započinje život kao nepropusna lađa. I onda se događaju razne stvari – ljudi nas ostavljaju, ili nas ne vole, ili nas ne razumeju, ili mi njih ne razumemo, gubimo i ne uspevamo i povrjeđujemo jedni druge. A na lađi se počinju pojavljivati pukotine. I mislim, naravno, kada lađa jednom napukne, kraj postaje neizbežan. Kad se jednom kiša probije u Osprey, nikad više neće biti renoviran. Ali postoji i ono vreme između početka otvaranja pukotina i trenutka dok se konačno sasvim ne rastučimo. I samo u tome vremenu možemo videti jedni druge,jer tada gledamo izvan nas samih,kroz svoje pukotine, i zavirujemo u druge kroz njihove pukotine. Kada smo se nas dvoje uopšte gledali licem u lice? Ne pre nego što si ti pogledala kroz moje pukotine,a ja kroz tvoje. Pre toga gledali smo u ideje koje smo imali jedno o drugome, kao što sam ja gledao u tvoje rolete, ali nisam mogao videti šta je iza njih. Ali jednom, kad lađa napukne, svetlo može ući. A može i iziaći.”

      Ona prisloni prste na usne, kao da se koncentriše, ili kao da skriva svoja usta od mene, ili kao da želi opipati reči koje će izgovoriti: “Stvarno si opasan”, izusti konačno. Zagleda se u mene; ništa ne stoji između mojih i njezinih očiju. Ništa neću postići ako je poljubim. Ali više i ne pokušavam išta postići. “Nešto moram učiniti”, kažem, a ona lagano kimne, kao da zna što je to, i ja je poljubim.

Poljubac dugo traje. Prekidaju ga njezine reči: “Možeš doći u NewYork. Biće zabavno. Kao ljubljenje.”

A ja kažem: “Ljubljenje je opasno.”

A ona kaže: “To znači ne?”

      A ja kažem: “Margo, čitav moj život je onde, ja nisam ti, ja...” Ali ne mogu nastaviti jer me ponovo ljubi, i upravo u trenutku kad me poljubila, konačno shvatim da smo se uputili u različitim pravcima. NOna ustane i ode do mesta gde smo spavali, do svoga ruksaka. Izvadi Moleskinu beležnicu, vrati se do groba i položi je u zemlju.

“Nedostajaćeš mi”, šapne, a ja ne znam govori li meni ili beležnici. Nisam ne znam kome se obraćam kada kažem:

“I ti meni.”

“Sretan ti put, Roberte Joyneru”, kažem i bacim šaku zemlje na beležnicu.

“Sretan ti put, mladi i hrabri Quentine Jacobsene”, kaže ona i baci svoju šaku zemlje.

Još jedna šaka zemlje i ja kažem: “Sretno ti,neustrašiva Orlanđanko Margo Rot Špigelman.”

      Ona kaže: “Sretan ti put, čudesno štene Myrna Mountweazel.”Nabacamo preko beležnice zemlju koju smo bili iskopali i utabamo je.Uskoro će biti prekriti trava. Biće to za nas lepa, nešišana kosa grobova.

Držimo se za ruke suhe od zemlje i idemo natrag do Agloeve lokalne trgovine. Pomažem joj da prenese svoje stvari do auta – naramak odeće, njezin toaletni pribor i stolicu. Dragocenost trenutka, koja bi trebao razgovor učiniti lakšim, čini ga težim.

       Stojimo na parkingu prizemnog motela i oproštaj se više ne može izbeći. “Nabavću mobilni i zvaću te”, kaže. “Slaću ti mejlove. I ostavljaću zagonetne komentare na Sverečniku, na debatnoj stranici posvećenoj gradovima na papiru.”

Smeškam se. “Poslaću ti mejl čim stignemo kući”, kažem. “I očekujem odgovor.”

“Imaš moju reč. Vidimo se. Nas dvoje još nismo spremni.”

“Možda pred kraj leta. Mogli bismo se naći negde pre početka nastave”, kažem.

“Da”, kaže ona. “Da, to je dobra ideja.” Nasmešim se i kimnem. Ona se okrene, i ja se upitam misli li zaista ozbiljno išta od toga, a onda vidim kako joj ramena podrhtavaju. Plače.

“Vidimo se onda. Pisaću ti u međuvremenu”, kažem.

“Da”, kaže stegnutim glasom, ne osvrnuvši se. “I ja ću tebi pisati."

         Izgovaramo takve stvari da se ne raspadnemo. Možda te budućnost i možemo učiniti stvarnima zamišljajući ih, a možda i ne, ali usvakom slučaju, moramo ih zamišljati. Svetlost izleti van, a voda provali unutra. * * * Stojim na parkiralištu, svestan da nikada nisam bio ovako daleko odkuće. Tu je i devojka koju volim, ali koju ne mogu slediti. Nadam se da je ovo herojski čin, jer ništa teže u životu nisam učinio.

      Dalje se nadam da će ući u auto, ali ona to ne čini. Konačno se okrene prema meni i vidim joj uplakane oči. Fizički prostor između nas se gubi. Poslednji put sviramo na pokidanim strunama našihi nstrumenata.

      Osećam njene ruke na svojim leđima. I ljubim je dok je uokolo već mrak, no držim oči otvorene, kao i ona. Dovoljno mi je blizu da je mogu videti, kao da nas obasjava onu nevidljivu svetlost, čak i u noći, na ovom parkiralištu na rubu Agloea. Nakon poljupca, naslonimo čelo na čelo i gledamo se. Da, vidim da je savršeno u ovoj napukloj tami. 

 

                                             K R A J 

                           nastavci : Romani u nastavcima 

  ZABELEŠKA AUTORA NA KRAJU

      Za gradove na papiru saznao sam naletevši na jedan slučajno, tOkom jednog izleta automobilom NA trećoj godini koledža. Moj suputnik i ja uporno smo vozili gore-dolle jednim te istim samotnim delom državne ceste u Južnoj Dakoti, tražeći grad koji je prema karti trebao biti onde negde – koliko se sećam, grad se zvao Holen. Na kraju smo skrenuli na prilaz jedne kuće i pokucali na vrata. Srdačna žena koja nam je otvorila već je i pre odgovarala na isto pitanje. Objasnila nam je da grad koji tražimo postoji samo na karti.

      Priča o Agloeu u državi New York – onako kako je skicirana u ovoj knjizi – većim je delom istinita. Agloe je svoj život započeo kao grad na papiru, izmišljen radi zaštite od kršenja autorskih prava. Ali kako su ga ljudi, oboružani tim starim kartama kompanije Esso, neprekidno tražili,tako je neko na tom mestu sagradio trgovinu, i učinio Agloe stvarnim. Iako se kartografija znatno promenila od vremena kada su Otto G.Lindberg i Ernest Alpers izmislili Agloe, mnogi kartografi i danas na svoje karte ucrtavaju papirnate gradove, kao svojevrsne autorsko-pravne zamke, o čemu svedočim i moje zbunjujuće iskustvo u Južnoj Dakoti. Trgovina koja je bila cieli Agloe više ne postoji. Ali verujem da bi je, ako bismo ga vratili na karte, neko pre ili kasnije ponovo izgradio.