Džerom Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 18, 19 )

 

18. 

       Kad sam otišao s klizališta, osetio sam kao glad pa sam - ušao u neki dragstor i uzeo sendvič sa ementalerom i laktomalt, a onda otišao u telefonsku govornicu. Nešto sam mislio da možda ponovo okrenem Džejn i vidim da li je stigla kući. Mislim, imao sam pred sobom čitavo slobodno veče, pa sam hteo da je zovnem i, ako je stigla, povedem je negde da igramo ili nešto. Nikada nisam igrao s njom, za sve vreme otkako je znam. Ali video sam jednom kako igra, i to veoma dobro, činilo se. To je bilo u klubu, na proslavi Četvrtog jula. Tada je još nisam tako dobro znao, pa nisam hteo da joj se nabacujem, jer nije bila sama. Bila je s nekim jezivim tipom, Alom Pajkom, koji je išao u Čouti. Nisam ga baš poznavao, ali znam da se večito muvao oko bazena. Nosio je one bele kupaće gaće od lasteksa i uvek je skakao s najviše skakaonice. Po ceo dan je skakao jedan isti bedni polusalto. To je bio jedini skok koji je znao, ali on je mislio da je glavni dasa na tom bazenu. Gomila mišića, a nigde mozga. Sve u svemu, eto s kim je Džejn izašla te večeri. Nisam to mogao da shvatim. Kunem se da nisam. Kad smo počeli da se viđamo, pitao sam je kako je mogla da izlazi s takvim naduvenkom. Džejn je rekla da on nije naduvenko. Rekla je da pati od kompleksa niže vrednosti. Držala se kao da ga sažaljeva ili nešto, i uopšte se nije pretvarala. Tako je i mislila. To je čudna stvar kod devojaka. Kad god pomeneš nekog tipa koji je neopozivi kreten - vrlo bezličan ili krajnje uobražen i sve - i pomeneš ga nekoj devojci, ona će ti reći kako taj pati od kompleksa niže vrednosti. Možda i pati, ali to ga, po mom mišljenju, ne sprečava da bude kreten. Devojke. Nikad ne znaš šta će da izmisle. Jednom sam sredio da drugarica jedne devojke koju sam znao, Roberte Volš, izađe s jednim mojim drugom. Zvao se Bob Robinson i stvarno je patio od kompleksa niže vrednosti. Lepo se videlo da se užasno stidi svojih roditelja i sve, jer su govorili "će dođemo", "će idemo" i takve stvari, a nisu bili neki bogataši. Ali nije bio kreten ili nešto. Bio je mnogo dobar lik. Međutim, uopšte se nije dopao toj drugarici Roberte Volš. Rekla je Roberti da je preterano uobražen - a zaključila je da je uobražen zato što joj je slučajno pomenuo da je šef debatnog kluba. Tako sitna stvar i ona odmah zaključi da je uobražen! U tome je problem s devojkama - ako im se neki mladić sviđa, bez obzira koliki je kreten, one će uvek reći kako pati od kompleksa niže vrednosti, a ako im se ne sviđa, bez obzira koliko je dobar lik ili koliko pati od kompleksa niže vrednosti, one će reći da je uobražen. Čak i pametne devojke to rade.

    Sve u svemu, ponovo sam okrenuo Džejn, ali niko se nije javio pa sam okačio slušalicu. Onda sam morao da prelistam moj imenik, da vidim ko bi, dođavola, mogao da mi pravi društvo te večeri. Problem je što u mom imeniku ima samo oko troje ljudi. Džejn, i taj čovek, g. Antolini, koji je bio moj nastavnik u Elkton Hilsu, i broj kancelarije moga oca. Stalno zaboravljam da upišem ljude u imenik. Šta sam na kraju uradio -okrenuo sam starog Karla Ljusa. On je maturirao u Hutonu kad sam ja već otišao odatle. Bio je jedno tri godine stariji od mene i nisam ga baš preterano voleo, ali bio je od onih krajnje intelektualnih likova - imao je najveći koeficijent inteligencije u Hutonu - pa sam mislio da bi možda hteo da večeramo negde zajedno i odvojimo neki malo intelektualniji razgovor. Ponekad je stvarno umeo da ti otvori oči. I tako sam ga okrenuo. Sada je bio student na Kolumbiji, ali živeo je u Šezdeset petoj ulici i znao sam da je kod kuće. Kad se javio, rekao je da ne može na večeru, ali da bismo mogli da se nađemo u deset sati i popijemo nešto u Viker-baru, u Pedeset četvrtoj ulici. Mislim da je bio poprilično iznenađen što sam se javio. Jednom sam ga nazvao debelguzim folirantom.

     Ostalo mi je još dosta vremena da ubijem do deset sati, i šta sam uradio- otišao sam u bioskop, u Radio-Siti. To je verovatno bilo najgore što sam mogao da učinim, ali bilo je blizu, a nije mi ništa drugo palo na pamet.

Ušao sam kad je prokleta revija već bila u toku. Igračice su dizale noge do plafona, kao uvek kad sve stoje u nizu, držeći jedna drugu oko struka. Publika je tapšala kao sumanuta, a neki tip iza mene samo je ponavljao svojoj ženi: "Znaš li šta je to? To je preciznost." Taj me dotukao. A onda je, posle njih, izašao tip u smokingu i rolšuama i počeo da kruži naokolo po sceni i provlači se ispod gomile malih stolova, pričajući usput viceve. Stvarno je dobro vozio i sve, ali nisam mogao preterano da uživam u tome jer sam ga stalno zamišljao kako vežba da bude lik koji se vozi na rolšuama po sceni. Izgledalo je tako glupo. Pretpostavljam da nisam bio raspoložen kako treba. Zatim je, posle njega, došla na red ona božićna tačka koju izvode svake godine u Radio Sitiju. Svi oni anđeli što izlaze iz loža i sa svih strana, tipovi koji nose raspeća i te stvari svuda naokolo, i svi oni - hiljade njih - kao ludi pevaju "Priđite svi verni". Jaka stvar. To bi trebalo da bude religiozno do bola i bogzna kako lepo i sve, ali stvarno ne vidim šta je religiozno ili lepo u gomili glumaca koji nose raspeća po čitavoj sceni. Kad su bili gotovi i počeli da se vraćaju iza kulisa, videlo se kako jedva čekaju da zapale cigaretu ili nešto. Gledao sam to i prethodne godine, sa starom Sali Hejs, i ona je samo ponavljala kako je to čarobno, kostimi i sve. Rekao sam joj da bi Isus verovatno povratio da je mogao da ih vidi - sve te cirkuske kostime i ostalo. Sali je rekla da sam bogohulni ateista. Verovatno i jesam. Ono što bi se Isusu stvarno dopalo je lik koji u orkestru lupa u timpane. Gledao sam ga još od svoje osme godine. Moj brat Eli i ja, kad smo išli s roditeljima tamo, napuštali smo svoja mesta i odlazili skroz dole do bine da ga gledamo. On je najbolji bubnjar koga sam ikad video. U toku čitave revije samo mu se nekoliko puta pruži prilika da zalupa po tim ogromnim timpanima, ali nikada ne izgleda kao da mu je dosadno dok čeka svoj red. A kad zalupa po njima, radi to tako lepo i nežno, s nekim nervoznim izrazom na licu. Kad smo jednom otišli sa ocem u Vašington, Eli mu je poslao razglednicu, ali kladim se da je nikad nije dobio. Nismo bili sasvim sigurni kako da je adresiramo.

      Kad se božićna tačka završila, počeo je prokleti film. Toliko je bio debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom Englezu - zvao se Alek nešto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio pamćenje i sve. On izađe iz te bolnice sa štapom i ćopa na sve strane, po čitavom Londonu, ne znajući ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o tome. Zatim, pri ulasku u autobus, on upozna tu dobru, srdačnu, iskrenu devojku. Njoj odleti prokleti šešir i on ga hvata, a onda se popnu u gornji deo autobusa, sedmi i počnu da pričaju o Čarlsu Dikensu. On je i njen i njegov najomiljeniji pisac. Oboje nose po primerak Olivera Tvista. Stvarno mi je došlo da povratim. Sve u svemu, oni se odmah zaljube jedno u drugo, zato što su oboje tako ludi za Dikensom, i on joj pomaže u izdavačkom poslu. Ona je izdavač, ta devojka. Ali ne ide joj najbolje jer njen brat pije i troši sav novac. On je neki vrlo ogorčen lik, taj njen brat, jer je bio lekar u ratu i sad ne može više da operiše zato što je pogubio živce, pa samo pije po ceo dan, ali prilično je duhovit i sve. I tako, stari Alek piše knjigu, a devojka je objavi i onda zarade brdo para. Baš kad spremaju da se uzmu, pojavi se ta druga devojka, Marša. Stara Marša je bila Alekova verenica pre nego što je izgubio pamćenje, i ona ga prepozna dok on u knjižari potpisuje svoje knjige. Marša kaže starom Aleku da je on u stvari vojvoda, ali on joj ne veruje i odbije da ode s njom i poseti svoju majku. Majka mu je potpuno slepa. Ali druga devojka, ona srdačna, natera ga da ode. Ona je vrlo plemenita i sve. I tako on ode. Međutim, pamćenje mu se i dalje ne vrati, čak ni kad njegova velika doga skoči na njega, ili kad mu majka pređe prstima preko lica i donese mu plišanog medvedića s kojim se balavio kad je bio mali. Ali onda, jednog dana, neka deca igraju kriket na travnjaku i pogode ga lopticom u glavu. Istog trenutka vrati mu se prokleto pamćenje i on uđe u kuću i izljubi majku u čelo i sve. Onda ponovo počne da živi kao pravi vojvoda i potpuno zaboravi onu srdačnu devojku što izdaje knjige. Pričao bih vam ostatak filma, ali bojim se da ne povratim. Nije da bih vam pokvario doživljaj ili nešto. Nema tu šta da se pokvari, Isuse. Sve u svemu, završava se tako što se Alek i ona srdačna devojka venčaju, a brat pijanac sredi živce i operiše Alekovu majku tako da ona progleda, a onda se taj pijani brat i stara Marša uzmu. Na kraju svi sede za dugačkim svečanim stolom i padaju od smeha, jer se ona velika doga pojavi sa gomilom štenadi. Svi su valjda mislili da je ona mužjak, šta li. Sve što mogu da kažem je - nemojte da gledate taj film ako nećete da se ispovraćate od glave do pete.

     Ono što me dotuklo bila je neka dama što je sedela do mene, koja je plakala tokom čitavog prokletog filma. Što je lažniji bio, više je plakala. Pomislili biste da je plakala zato što ima stravično meko srce ili nešto, ali ja sam sedeo odmah do nje i znam da nije tako. S njom je bio taj mali koji je umirao od dosade i hteo da ide u toalet, ali ona nije htela da ga odvede. Samo mu je ponavljala da sedi mirno i pristojno se ponaša. Imala je meko srce kao prokleti kurjak. Uzmite tako nekog ko je u stanju oči da pogubi od plakanja nad gomilom lažnih gluposti u filmovima - u devet od deset slučajeva to su prave skotine u srcu. Najozbiljnije.

      Kad se film završio, polako sam krenuo prema Viker-baru, gde je trebalo da se nađem sa starim Karlom Ljusom i, dok sam tako hodao, razmišljao sam kao o ratu i svemu tome. Ti ratni filmovi uvek tako deluju na mene. Mislim da ne bih podneo kad bih morao u rat. Ozbiljno. Ne bi bilo tako loše kad bi te samo izveli napolje i streljali te ili nešto, ali problem je što moraš tako prokleto dugo da ostaneš u vojsci. U tome je cela stvar. Moj brat D.B. je bio u vojsci četiri proklete godine. Bio je i u ratu - iskrcao se u Normandiji i sve - ali mislim da je zamrzeo vojsku više nego rat. Tada sam bio bukvalno još dete, ali sećam se kad je dolazio kući na odsustvo - sve vreme je preležao na krevetu. Jedva da se uopšte i pojavio u dnevnoj sobi. Kasnije, kad je otišao preko okeana i bio u ratu i svuda, nije bio ranjen ili nešto, niti je morao da puca na nekog. Samo je po ceo dan vozio naokolo nekog kaubojskog generala u štapskim kolima. Jednom je rekao Eliju i meni kako ne bi znao u kom pravcu da puca da je morao da puca na nekog. Rekao je da je armija u suštini puna istih skotova kakvi su i nacisti. Sećam se da ga je Eli jednom pitao nije li u neku ruku dobro što je bio u ratu, jer je pisac, pa mu je to pružilo dosta toga o čemu bi pisao i sve. Onda je naterao Elija da donese svoju rukavicu za bezbol i pitao ga ko je najbolji ratni pesnik - Rupert Bruk ili Emili Dikinson. Eli je rekao Emili Dikinson. Ne znam baš mnogo o tome jer slabo čitam poeziju, ali znam da bi me izludelo kad bih morao u vojsku gde bih sve vreme bio s gomilom klipana kao što su Ekli i Stredleter i stari Moris, da marširam sa njima i ostalo. Bio sam jednom sa skautima, oko nedelju dana, i nisam mogao da podnesem čak ni da gledam u potiljak tipa ispred mene. Stalno su ponavljali da gledamo u potiljak onog ispred nas. Kunem se, ako ikad izbije još neki rat, najbolje će biti da me samo izvedu i postave pred streljački stroj. Ne bih se bunio. Ono što mi nije jasno kod D.B.-a, međutim, je što me prošlog leta naterao da pročitam tu knjigu Zbogom oružje, iako toliko mrzi rat i sve. To je ono što stvarno ne mogu da shvatim. U toj knjizi ima neki poručnik Henri, koji bi kao trebalo da bude neki dobar lik i sve. Ne shvatam kako je D.B. mogao toliko da mrzi vojsku i rat i sve, a da mu se istovremeno sviđa tako lažan, isfoliran lik. Mislim, ne vidim kako je mogla da mu se sviđa tako izveštačena knjiga, a da istovremeno voli onu od Ringa Lardnera ili onu drugu za kojom je toliko lud, Veliki Getsbi. D.B. se naljutio kad sam to rekao i izjavio da sam još suviše mlad i sve da bih to procenio, ali ja ne mislim tako. Rekao sam mu da volim Ringa Lardnera i Velikog Getsbija. I stvarno ih volim. Bio sam lud za Velikim Getsbijem. Dobri stari Getsbi. Stara lafčina. Obarao me. Sve u svemu, nekako mi je drago što su izmislili atomsku bombu. Ako ikada izbije još neki rat, sešću pravo na njen prokleti vrh. Dobrovoljno ću se javiti za to, kunem se.

19. 

       Ako slučajno niste iz Njujorka, taj Viker-bar je u nekom kao luksuznom hotelu, hotelu Seton. Jedno vreme sam prilično često išao tamo, ali ne idem više. To je jedno od onih nazovi-ekskluzivnih mesta gde foliranti bukvalno upadaju kroz prozor. Imali su te dve Francuskinje, Tinu i Žaninu, koje su pevale i svirale klavir, jedno triput za veče. Jedna od njih je svirala klavir - vrlo traljavo - a druga je pevala, a pesme su većinom bile lascivne ili na francuskom. Ta što je pevala, stara Žanina, uvek je šaputala u prokleti mikrofon pre nego što bi zapevala. Govorila bi: "A sad bismo volele da vam otpevamo naša impresija o Vuli Vu Fran-sej. To je pesma o mala fransuska devojka koja dođe u veliki grad, isto kao Nujork, i zalubi se u mali momak iz Bruklin. Nadamo se vama to prijati." Zatim, kad bi prestala da šapuće i zavodi, otpevala bi neku glupu pesmu, pola na engleskom, pola na francuskom, i dovodila u delirijum sve mamlaze u lokalu. Ako biste dovoljno dugo sedeli tu i slušali sve te folirante kako aplaudiraju i ostalo, zamrzeli biste sve živo na ovom svetu, kunem se. I barmen je bio skot. Bio je užasan snob. Taj uopšte nije hteo da razgovara s tobom ako nisi neka krupna zverka ili slavna ličnost ili nešto. Ako jesi neka veličina ili neko, onda je bio još ljigaviji. Prilazio bi, s tim širokim šarmanmim osmehom, kao da je stravično pozitivan tip kad ga čovek bolje upozna, i govorio: "Gde ste vi? Šta se radi u Konektikatu?" ili: "Kako Florida?" Užasan lokal, bez zezanja. Vremenom sam sasvim prestao da zalazim tamo.

     Stigao sam prilično rano. Seo sam za šank - bila je već gužva - i popio nekoliko viskija sa sodom pre nego što se stari Ljus uopšte pojavio. Ustajao sam kad sam naručivao, tako da mogu da vide koliko sam visok i ne pomisle da sam prokleti maloletnik. Onda sam malo osmatrao lokal. Neki lik pored mene do besvesti je muvao ribu s kojom je bio. Stalno joj je govorio kako ona ima aristokratske ruke. To me dotuklo. Na drugom kraju šanka skupio se sve sam peder. Nije da su izgledali pederski - mislim, nisu imali dugu kosu ili nešto - ali lepo se videlo da su pederi. Na kraju se stari Ljus pojavio. 

     Stari Ljus. Kakav lik. Bio mi je određen za đačkog instruktora kad sam bio u Hutonu. Međutim, sve što je ikad radio bila su ta predavanja o seksu, kasno u noć, kad bi se skupila gomila pacijenata u njegovoj sobi. Znao je dosta toga o seksu, pogotovo o perverzijama i svemu. Večito nam je pričao o nekim gmazovima što bazaju naokolo i rade one stvari sa ovcama, i likovima koji šetaju sa ženskim gaćicama ušivenim u postavu svojih šešira i sve. Pa o pederima i lezbejkama. Stari Ljus je pouzdano znao ko je peder a ko lezbejka u čitavim Sjedinjenim Državama. Dovoljno je bilo da pomeneš nekoga - bilo koga - i stari Ljus bi ti odmah rekao da li je taj peder ili nije. Ponekad je bilo teško poverovati da su svi ti ljudi o kojima je govorio pederi i lezbejke i sve, neki filmski glumci i takvi ljudi. Neki za koje je pričao da su pederi bili su čak i oženjeni. Stalno biste mu govorili: "Znači da je Džo Blou peder? Džo Blou? Onaj veliki surovi tip što uvek igra gangstere i kauboje?" Stari Ljus bi rekao: "Naravno." Uvek je govorio: "Naravno". Govorio je da uopšte nije bitno da li je neko oženjen ili ne. Govorio je da je svaki drugi oženjeni lik na svetu peder, a da to i ne zna. Govorio je kako možeš da se pretvoriš u pedera bukvalno preko noći, ako imaš sve preduslove za to. Stvarno je umeo stravično da nas isprepada. Samo sam čekao kad ću da se pretvorim u pedera ili nešto. Smešna stvar kod starog Ljusa je što sam mislio da je možda i on neka vrsta pedera. Večito je govorio: "Probaj ovu meru", i onda bi ti gadno lupio prstenac dok prolaziš hodnikom. A kad god bi pošao u klozet, večito je ostavljao prokleta vrata otvorena i pričao ti nešto dok pereš zube i sve. To su pederski fazoni, u neku ruku. Najozbiljnije. Upoznao sam dosta pravih pedera, u školi i sve, i oni stalno rade takve stvari. Zato sam uvek sumnjao u starog Ljusa. Ali bio je prilično inteligentan lik, nema šta. 

     Nikad nije govorio zdravo ili nešto kad bi sreo čoveka. Prvo što je rekao kad je seo bilo je kako može da ostane samo nekoliko minuta. Rekao je kako treba da se nađe s nekom ribom. Onda je naručio martini. Rekao je barmemi da napravi što jači, bez maslinke. 

 "Ej, imam pedera za tebe", rekao sam mu. "Na kraju šanka. Ne gledaj sad. Čuvam ga za tebe." 

 "Mnogo si duhovit", rekao je. "Isti stari Kolfild. Kad ćeš jednom da odrasteš?" 

 Bio sam mu beskrajno dosadan. Ozbiljno. Meni je on, međutim, biozabavan. Bio je od onih likova koji me zabavljaju.

  "Kako tvoj seksualni život?" upitao sam ga. Mrzeo je kad ga pitaš takve stvari.

  "Opusti se", rekao je. "Samo sedi i opusti se, čoveče."

  "Opušten sam", rekoh. "Kako je na Kolumbiji? Je l' ti lepo?"

  "Naravno. Da mi nije lepo, ne bih bio tamo", rekao je. I on je ponekad umeo da bude prilično dosadan.

  "Šta studiraš?" upitao sam ga. "Perverzije?" Samo sam se malo glupirao.

  "Šta pokušavaš - da ispadneš duhovit?"

  "Ne. Samo se zavitlavam", rekoh. "Slušaj, ej, Ljuse. Ti si inteligentan tip. Treba mi tvoj savet. U stravičnoj sam..."

  Frknuo je na mene. "Slušaj, Kolfilde. Ako hoćeš da sediš ovde i tiho i na miru popiješ piće i tiho i na miru razgo..."

  "U redu, u redu", rekoh. "Opusti se." Videlo se da nije raspoložen za neki ozbiljniji razgovor sa mnom. To je problem sa tim intelektualnim tipovima. Nikada neće da vode neki ozbiljniji razgovor ako oni nisu raspoloženi za to. I tako, šta sam uradio - počeo sam da razgovaram o opštim temama s njim. "Bez zezanja, kako tvoj seksualni život?" upitao sam ga."Viđaš li se sa onom ribom s kojom si izlazio u Hutonu? Onom sa neviđenim..."

  "Ni u ludilu", rekao je.

  "Otkud to? Šta je bilo s njom?"

  "Pojma nemam. Po meni, kad već pitaš, verovatno je do sada postala prva droca Nju Hempšira."

  "To nije lepo. Ako je već bila tako fina i pustila te da se seksualno zanimaš sa njom, onda ne bi trebalo da tako govoriš o njoj."

  "O, gospode!" rekao je Ljus. "Da li će ovo biti tipičan kolfildski razgovor? Hoću odmah da znam."

  "Ne", rekoh, "ali svejedno nije lepo. Ako je već bila tako fina i dobra i pustila te..."

  "Moramo li da insistiramo na toj nebuloznoj konverzaciji?"

  Ućutao sam. Pribojavao sam se da će da ustane i ode od mene ako ne ućutim. Samo sam naručio novo piće. Došlo mi je da se napijem kao svinja.

  "S kim sada izlaziš?" upitah ga. "Jesi li raspoložen da mi kažeš?"

  "Ne znaš je."

  "Aha, ali ko je? Možda je i znam."

  "Devojka živi u Vilidžu. Vajarka. Ako si baš zapeo da znaš."

  "Je l'? Bez zezanja? Koliko ima godina?"

  "Nikad je nisam pitao, zaboga."

  "Dobro, koliko otprilike?"

  "Mislim da ima blizu četrdeset", rekao je stari Ljus.

  "Blizu četrdeset?Je l'? I to se tebi sviđa?" rekoh. "Voliš kad su tako matore?" Pitao sam ga zato što je stvarno znao dosta toga o seksu i svemu tome. Bio je jedan od retkih za koje sam bio siguran da znaju. Izgubio je nevinost već u četrnaestoj godini, u Nantuketu. Najozbiljnije.

  "Volim zrelije osobe, ako na to misliš. Naravno."

  "Voliš? Zašto? Bez zezanja. Jesu li bolje za seks i ostalo?"

  "Slušaj. Da raščistimo jednu stvar. Večeras odbijam da odgovorim na tipično kolfildska pitanja. Kad ćeš, dođavola, da odrasteš?"

  Ćutao sam neko vreme. Ostavio sam se toga, privremeno. Onda je stari Ljus naručio novi martini i rekao barmenu da napravi mnogo jači od prethodnog.

  "Slušaj. Koliko već dugo izlaziš s njom, tom vajarkom?" upitah ga.

  Stvarno me zanimalo. "Jesi li je znao kad si bio u Hutonu?"

  "Teško. Stigla je u ovu zemlju tek pre nekoliko meseci."

  "Ozbiljno? Odakle je?"

  "Slučajno je iz Šangaja."

  "Idi! Ona je Kineskinja, znači?" rekao sam.

  "Očigledno."

  "Ozbiljno? Sviđa ti se? To što je Kineskinja?"

  "Očigledno."

  "Zašto? Baš me zanima - najozbiljnije."

  "Jednostavno nalazim da mi Istočna filozofija više odgovara od Zapadne. Kad već pitaš."

  "Ozbiljno? Kako to misliš 'filozofija'? Misliš seks i ostalo? Misliš, to je bolje u Kini? To si mislio?"

  "Ma ne baš posebno u Kini. Rekao sam Istočna. Moramo li da nastavimo ovaj beslovesni razgovor?"

  "Slušaj, ozbiljno te pitam", rekoh. "Bez zezanja. Zašto je bolje na Istoku?"

  "Suviše je komplikovano da bi se upuštali u to", rekao je stari Ljus."Tamo jednostavno smatraju da je seks istovremeno i fizičko i duhovno iskustvo. Ako misliš da ću..."

  "I ja isto! I ja smatram da je - kako si ono rekao - fizičko i duhovno iskustvo i sve. Ozbiljno. Ali zavisi s kim to uopšte radim. Ako to radim s nekom koju čak i ne..."

  "Zaboga, nemoj tako glasno, Kolfilde. Ako ne možeš da se obuzdaš,najbolje da se manemo čitavog.

  "U redu, ali slušaj", rekoh. Počeo sam da se uzbuđujem, pa sam zaista malo glasnije govorio. Ponekad malo glasnije govorim kad se uzbudim."Evo šta hoću da kažem", rekoh. "Znam da bi to trebalo da bude i fizički i duhovno i umetnički i sve. Ali mislim, ne možeš to sa svakim - sa svakom devojkom koju odvojiš i sve - pa da tako ispadne. Možeš li?"

  "Mani se toga", rekao je stari Ljus. "Nađi neku drugu temu."

  "U redu, ali slušaj. Uzmimo tebe i tu tvoju Kineskinju. Šta ja toliko dobro kod vas dvoje?"

  "Mani se toga, rekao sam."

  Postajao sam preterano intiman. Shvatio sam. Ali to je bila jedna od stvari koje su mi smetale kod Ljusa. Kad smo bili u Hutonu, terao te da mu opišeš najintimnije stvari koje su se tebi desile, ali ako bi njemu počeo da postavljaš pitanja u vezi s njim, naljutio bi se. Ti intelektualni tipovi ne vole intelektualan razgovor ukoliko oni ne vode čitavu stvar. Večito traže da ćutiš kad oni ćute i da odeš u svoju sobu kad oni odu u svoju sobu. Kad sam bio u Hutonu, stari Ljus nije trpeo - što se lepo videlo - kada bismo, posle njegovog predavanja o seksu, ostajali i prežvakavali temu. Mislim, drugi likovi i ja, u nečijoj sobi. Stari Ljus to nije mogao da svari. Uvek je zahtevao da svako ode u svoju sobu i ućuti kada on nije više u centru pažnje. Čega se bojao - bojao se da neko ne kaže nešto pametnije od onog što je on govorio. Stvarno me zabavljao.

  "Možda ću da odem u Kinu. Moj seksualni život je mizeran", rekoh.

  "Naravno. Tvoj duh je još nezreo."

  "I jeste. Ozbiljno. Svestan sam toga", rekoh. "Znaš u čemu je problem sa mnom? Nikad ne mogu da se stvarno napalim - mislim onako stvarno - sa devojkom koju ne volim mnogo. Mislim, mora mnogo da mi se sviđa. Ako mi se ne sviđa, nekako gubim želju za njom i sve. Ljudi moji, to mi stvarno uništava seksualni život. Moj seksualni život je nikakav."

  "Naravno da je nikakav, čoveče. Još prošli put sam ti rekao šta je tebi potrebno."

  "Misliš da odem na psihoanalizu i sve?" rekoh. To je bilo ono što mi j rekao da uradim. Njegov otac je bio psihoanalitičar.

  "To zavisi od tebe, čoveče. Mene se apsolutno ne tiče šta ćeš sa svojim životom."

  Ćutao sam neko vreme. Razmišljao sam.

  "Pretpostavimo da odem kod tvog oca i pustim da me analizira i sve", rekoh. "Šta bi mi on radio? Mislim, šta bi mi radio?"

  "Ništa ti ne bi radio. Samo bi popričao s tobom i ti bi popričao s njim. Pre svega, pomogao bi ti da prepoznaš sklop svojih misli."

  "Šta je to?"

  "Sklop tvojih misli. Tvoj mozak funkcioniše kao... Slušaj. Neću da ti sada držim elementarni kurs iz psihoanalize. Ako te zanima, okreni ga i zakaži posetu. Ako te ne zanima, nemoj. Meni je apsolutno svejedno, veruj mi."

  Stavio sam mu ruku na rame. Ljudi moji, baš me zabavljao. "Ti si stravično ljubazan skot", rekoh. "Nisi znao?"

  Gledao je u svoj ručni sat. "Moram da idem", rekao je i ustao. "Drago mi je što sam te video."

  Pozvao je barmena i zatražio račun.

  "Ej", rekoh, pre nego što je krenuo. "Da li je tvoj otac ikada analizirao tebe?"

  "Mene? Zašto pitaš?"

  "Tek onako. I, je l' jeste?"

  "U stvari nije. Pomogao mi je da se prilagodim do izvesne mere, ali dubinska analiza nije bila neophodna. Zašto pitaš?"

  "Tek onako. Samo sam se pitao."

  "Dobro. Uživaj", rekao je. Ostavio je napojnicu i spremao se da ode.

  "Uzmi bar još jedno piće", rekoh mu. "Molim te. Stravično sam usamljen. Bez zezanja."

  Međutim, rekao je da ne može. Rekao je da već kasni, a onda je otišao.

  Stari Ljus. Jeste bio naporan, ali imao je bogat rečnik, nema šta. Imao je najbogatiji rečnik od svih učenika u Hutonu kad sam ja bio tamo. Testirali su nas.

                                      

nastavci: Romani u nastavcima