Alea: Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo - Drugi deo ( VI,VII,VIII)

KADRUSOVA PRIČA

— Pre svega, gospodine, — reče Kadrus — moram vas zamoliti da mi obećate nešto.

— Šta to? — zapita sveštenik.

— Da se nikad — ako se ma na koji način poslužite pojedinostima koje ću vam sad reći — neće doznati da sam vam ja saopštio te pojedinosti; jer su oni o kojima ću vam sad govoriti bogati i moćni ljudi, pa ako bi me makar i malim prstom dodirnuli, slomili bi me kao staklo.

— Budite bez brige, prijatelju, — reče sveštenik. — Ja sam sveštenik, te se ispovesti gase u mojim grudima. Setite se da mi nemamo drugog cilja sem da dostojno izvršimo želju našeg prijatelja; zato govorite bez poštede kao i bez mržnje; recite istinu, pravu istinu, jer ja ne poznajem i verovatno neću nikad ni upoznati ličnosti o kojima ćete mi govoriti. Uostalom, ja sam Italijan a ne Francuz; ja pripadam bogu a ne ljudima, i ja ću se vratiti u svoj manastir, iz koga sam izišao samo zato da ispunim poslednju želju jednog samrtnika.

Ovo utešno obećanje kao da malo umiri Kadrusa.

— E, pa lepo! U tom slučaju — reče Kadrus — ja hoću, pa mi je čak i dužnost, da vas izvedem iz zablude u vezi onih prijateljstava za koja je jadni Edmond verovao da su iskrena i odana.

—Počnimo s njegovim ocem, molim vas — reče sveštenik. —

Edmond mi je mnogo govorio o tom starcu, prema kome je osećao duboku ljubav.

— Ta priča je tužna, gospodine, — reče Kadrus vrteći glavom. — Vama je verovatno poznat njen početak.

— Jeste, — odgovori sveštenik — Edmond mi je ispričao događaje sve do trenutka kad je bio uhapšen u jednoj maloj gostionici blizu Marselja.

— Kod Rezerve! O, bože moj, jeste! Još mi je sve pred očima kao da sam sad tamo.

— Nije li to bilo baš za vreme njegovog veridbenog ručka?

— Da; i taj ručak koji je otpočeo veselo, završio se tužno: jedan policijski komesar, sa četiri naoružana stražara, ušao je i uhapsio Dantesa.

— Eto, tu se završava ono što ja znam, gospodine, — reče sveštenik. — Ni sam Dantes nije znao ništa drugo sem onoga što se njemu lično dogodilo, jer nije nikad više video nijednu od onih pet ličnosti koje sam imenovao, niti je štogod čuo o njima.

— Pa, eto, čim je Dantes uhapšen, gospodin Morel je pohitao da se obavesti, ali su ta obaveštenja bila tužna. Starac se vratio sam svojoj kući, složio njegovo svadbeno odelo plačući, proveo ceo dan idući tamo-amo po sobi, a uveče nije ni legao, jer sam ja stanovao ispod njega, pa sam ga čuo kako hoda cele te noći. Moram reći da ni ja nisam zaspao, jer mi je bol toga jadnog oca padao vrlo teško, i svaki njegov korak cepao mi je srce; kao da mi je zaista gazio nogama po grudima.

Sutradan je Mercedes došla u Marselj da moli za pomoć gospodina od Vilfora, ali nije ništa postigla; no ona je istom prilikom otišla da poseti starca. Kad ga je videla onako sumornog i utučenog, jer on je proveo noć ne legavši u postelju niti je jeo od uveče, htela je da ga povede sa sobom i da se stara o njemu, ali starac nije nikako hteo da pristane na to.

„— Ne, — govorio je on — ja neću napustiti ovu kuću, jer mene moje jadno dete voli više od svega, pa ako iziđe iz tamnice, dotrčaće najpre mene da vidi. Šta bi on rekao kad ja ne bih bio ovde da ga dočekam?”

Ja sam sve to slušao sa stepeništa, jer sam želeo da Mercedes privoli starca da pođe s njom, pošto mi ono koračanje što mi je svakog dana odjekivalo nad glavom nije davalo ni trenutka odmora.

— Ali zar se vi sami niste nikad popeli do starca da ga tešite? —zapita sveštenik.

— Ah, gospodine, — odgovori Kadrus — mogu se tešiti samo oni koji hoće da budu utešeni, a on to nije hteo. Uostalom, ne znam zašto, ali mi se činilo da mu je bilo odvratno da me vidi. Pa ipak, jedne noći kad ga čuh kako jeca, nisam se mogao savladati i popeh se; ali kad stigoh pred njegova vrata, on nije više jecao nego se molio bogu. Kakve je sve krilate reči i žalostivna preklinjanja on pronalazio, to vam, gospodine, ne bih umeo ponoviti. To je bilo nešto više nego pobožnost; to je bilo nešto više nego tuga; zato sam ja, koji nisam zatucan niti volim jezuite, rekao u sebi toga dana: Zaista, prava je sreća što sam usamljen i što mi dobri bog nije podario dece, jer da sam otac pa da osetim ovakvu tugu kao ovaj jadni starac, a da ne mogu naći u svome sećanju niti u svome srcu sve one reči koje on upućuje bogu, ja bih otišao i skočio pravo u more da više ne patim.

— Jadni otac! — prošapta sveštenik.

— Iz dana u dan živeo je sve usamljeniji i sve izdvojeniji od sveta. Više puta su gospodin Morel i Mercedes dolazili da ga posete, ali su njegova vrata bila zaključana; pa iako sam ja sasvim pouzdano znao da je kod kuće, on se nije odazivao. Jednog dana, kada je protivno svome običaju primio Mercedes i kad je to jadno dete, koje je i samo očajavalo, pokušavalo da ga obodri, on joj je rekao:

„— Veruj mi, kćeri, on je mrtav; i umesto da mi njega očekujemo, sad on nas očekuje. Ja sam vrlo srećan, jer sam ja stariji, pa ću ga stoga ja prvi ponovo videti.”

Ma koliko da su ljudi samilosni, vidite, oni ubrzo prestanu da posećuju one koji ih rastužuju. I tako stari Dantes naposletku ostade sasvim sam; i ja sam s vremena na vreme viđao samo kako se k njemu penju neki nepoznati ljudi, koji su silazili sa ponekim rđavo prikrivenim zavežljajem. Ja sam kasnije naslutio kakvi su bili ti zavežljaji: od je prodavao malo-pomalo ono što je imao da bi živeo. Naposletku starcu ostadoše još samo prnje od odela; dugovao je tri tromesečne zakupnine za stan; zapretiše mu da će ga izbaciti iz stana; on zatraži još nedelju dana, i gazda mu odobri. Ja sam saznao tu pojedinost od gazde, koji je ušao u moj stan pošto je izašao iz njegovog.

Prva tri dana čuo sam ga kako korača kao i obično; ali četvrtog nisam više ništa čuo. Reših se da se popnem; vrata su bila zaključana, ali ga ja kroz bravu ugledah tako bledog i izmršavelog, da pomislih da je ozbiljno bolestan, te poslah da to jave gospodinu Morelu i otrčah Mercedesi. Oboje pohitaše. Gospodin Morel je doveo lekara; lekar utvrdi gastro-enteritis i propisa dijetu. Ja sam prisustvovao tome, gospodine, i neću nikad zaboraviti starčev osmeh kad mu je to propisano.

Posle toga primao je posete: sad je imao izgovor da ne jede, pošto mu je lekar propisao dijetu.

Sveštenik kao da zaječa.

— Ova priča vas zanima, zar ne, gospodine? — reče Kadrus.

— Da, — odgovori sveštenik — dirljiva je.

— Mercedes dođe ponovo i zateče ga toliko izmenjenog, da je kao i prvi put htela da ga odvede u svoj dom. To je bilo i mišljenje gospodina Morela, koji je hteo da ga preveze silom; ali je starac toliko vikao, da su se oni uplašili. Mercedes ostade kraj njegove postelje. Gospodin Morel se udalji pokazujući znakom Katalonki da je ostavio jednu kesu na kaminu. Ali, naoružan lekarevim propisom, starac nije hteo ništa da okusi. Naposletku, posle devet dana očajavanja i gladovanja, starac izdahnu, proklinjući one koji su prouzrokovali njegovu nesreću i govoreći Mercedes:

„— Ako ponovo vidite mog Edmonda, recite mu da umirem blagosiljajući ga.”

Sveštenik ustade i pređe dvaput preko sobe držeći se drhtavom rukom za osušeno grlo.

— I vi mislite da je on umro…

— Od gladi… gospodine, od gladi — reče Kadrus. — Ja jemčim da je to tačno isto koliko i da smo nas dvojica hrišćani.

Sveštenik zgrabi grčevitom rukom čašu još upola punu vode, isprazni je odjednom i sede ponovo zacrvenjenih očiju i bledih obraza.

— Priznajte da je to velika nesreća! — reče on promuklim glasom.

— Utoliko veća, gospodine, što bog u tome nije imao nikakva udela, i što su jedino ljudi bili uzrok tome.

— Pređimo sad na te ljude — reče sveštenik. — Ali pazite, — nastavi on skoro preteći izrazom svoga lica — vi ste se obavezali da mi kažete sve; da vidimo sad ko su ti ljudi što su umorili sina očajanjem a oca glađu?

— Dva čoveka koji su mu zavideli, gospodine; jedan iz ljubavi, drugi iz ambicije: Fernando i Danglar.

— A na koji se način ispoljila ta zavist, recite.

— Oni su potajno optužili Edmonda kao bonapartističkog agenta.

— Ali koji ga je od njih dvojice potkazao, koji je od njih dvojice, bio pravi krivac?

— Obojica, gospodine; jedan je napisao pismo, a drugi ga je predao pošti.

— A na kome mestu je to pismo bilo napisano?

— U samoj Rezervi, uoči venčanja.

— Tačno, tačno, — promrmlja sveštenik. — O, Farija, Farija!

Kako si ti dobro poznavao ljude i stvari!

— Šta rekoste, gospodine? — zapita Kadrus.

— Ništa — odgovori sveštenik. — Nastavite.

— Danglar je napisao dostavu levom rukom da se ne bi poznao njegov rukopis, a Fernando ju je poslao.

— Ali — uzviknu odjednom sveštenik — i vi ste bili tamo!

— Ja! — reče Kadrus začuđeno. — Ko vam je rekao da sam ja bio tamo?

Sveštenik uvide da se suviše istrčao.

— Niko, — reče on — ali kad ste tako dobro upoznati sa svim pojedinostima, mora biti da ste ih svojim očima gledali.

— Istina je — reče Kadrus prigušenim glasom — bio sam tamo.

— I vi se niste pobunili protiv te podlosti? — reče sveštenik, —Onda ste vi njihov saučesnik.

— Gospodine, — reče Kadrus — njih dvojica su me toliko terali da pijem, da sam skoro bio izgubio razum. Sve sam gledao kao kroz neki oblak. Rekao sam im sve što čovek u takvom stanju može da kaže; ali su mi obojica odgovorili da je to samo šala i da će se sve na tome i svršiti.

— A sutradan, gospodine, sutradan ste i sami videli da se nije na tome svršilo; međutim, vi ste i tada ćutali, a bili ste prisutni kad je on uhapšen.

— Jesam, gospodine, bio sam prisutan i hteo sam da govorim, da kažem sve što znam, ali me je Danglar zadržao; rekao mi je:

„— A ako je on slučajno kriv; ako je zaista svratio na ostrvo Elbu; ako je zaista primio jedno pismo da ga odnese bonapartističkom odboru u Pariz; ako se to pismo pronađe kod njega, onda će oni koji su ga u tome podržavali biti smatrani za njegove saučesnike.”

— Ja sam se uplašio politike kakva se tada vodila, priznajem; ćutao sam, i priznajem da je to bila podlost, ali to nije bio zločin.

— Razumem vas; pustili ste da ide kako ide, i to je sve.

— Da, gospodine, — odgovori Kadrus — i zbog toga me grize savest i danju i noću. Kunem vam se da često molim boga da mi to oprosti, utoliko više što je to delo — jedino koje u celom mom životu smatram za svoju ozbiljnu pogrešku — verovatno uzrok mojih nevolja. Ja sad ispaštam jedan trenutak sebičnosti, pa zato i kažem uvek Karkonti kad ona počne da se žali: „Ćuti, ženo, to je božja volja.”

Tu Kadrus obori glavu, i po svemu se videlo da se iskreno kaje:

— Dobro, gospodine, — reče sveštenik — vi ste govorili otvoreno; a ko sam sebe tako optužuje, taj zaslužuje da mu se oprosti.

— Na žalost — reče Kadrus — Edmond je umro, a baš on mi nije oprostio!

— On nije znao… — reče sveštenik.

— Ali možda sad zna — nastavi Kadrus. — Kažu da mrtvi sve znaju.

Nastade kratko ćutanje. Opat je ustao i šetao se zamišljeno; zatim se vrati na svoje mesto i sede.

— Vi ste mi već nekoliko puta pomenuli nekog gospodina Morela— reče on. — Ko je taj čovek?

—To je sopstvenik Faraona, kod koga je Dantes bio u službi.

— A kakvu je ulogu igrao taj čovek u čitavoj toj tužnoj povesti?— zapita sveštenik.

— Ulogu poštenog, odvažnog i odanog čoveka, gospodine. Ko zna koliko se puta on zauzimao za Edmonda; a kada se car vratio, on je pisao, molio, pretio, tako da je za vreme drugog povratka kraljevstva bio progonjen kao bonapartist. Deset puta, kao što sam vam rekao, dolazio je on Dantesovom ocu da ga izvuče iz njegovog stana, a uoči njegove smrti, ili dan ranije, kao što sam već kazao, ostavio je na kaminu jednu kesu iz koje su isplaćeni starčevi dugovi i plaćeni troškovi pogreba; tako je jadni starac mogao bar da umre kao što je živeo, ne škodeći nikome. Ta kesa je još kod mene, velika kesa ispletena od crvenog konca.

— A da li je još živ taj gospodin Morel? — zapita sveštenik.

— Jeste.

— U tom slučaju — nastavi sveštenik — tog čoveka mora da je bog blagoslovio, i on mora da je bogat… srećan?…

Kadrus se gorko osmehnu, pa reče:

— Jeste, srećan kao ja.

— Gospodin Morel nesrećan? — uzviknu sveštenik.

— On je na ivici bede, gospodine, pa i više od toga, na ivici beščašća.

— Kako to?

— Jeste, — nastavi Kadrus — tako je to; posle dvadeset pet godina rada, pošto je stekao najuglednije mesto u marseljskoj trgovini, gospoddn Morel je potpuno upropašćen. On je izgubio pet brodova za dve godine, pretrpeo tri užasna bankrotstva, i sad mu je sva nada u onom istom Faraonu kojim je komandovao jadni Dantes, i koji treba da se vrati iz Indije sa tovarom krmeza i indiga. Ako i taj brod ne dođe kao ni oni drugi, on je propao

— A ima li taj jadni čovek ženu, decu? — reče sveštenik.

— Da; ima ženu koja se u svemu tome drži kao svetica; ima jednu kćer koja je baš trebalo da se uda za čoveka koga voli, no njegova porodica ne dopušta da se oženi osirotelom devojkom; ima najzad i jednog sina, poručnika u vojsci. Ali vi ćete lako razumeti da sve to pojačava umesto da ublažuje bol tome jadnom dobrom čoveku. Da je sam na svetu, on bi prosvirao sebi metak kroz glavu i sve bi bilo gotovo.

— To je grozno! — promrmlja sveštenik.

— Eto kako bog nagrađuje, vrlinu, gospodine, — reče Kadrus.

— Evo, ja koji nisam učinio nikakvo rđavo delo, osim onoga koje sam vam ispričao, ja sam sad u bedi; ja ću — pošto budem video kako moja jadna žena umire od groznice a ja joj ništa ne mogu da pomognem — umreti od gladi kao što je umro Dantesov otac, dok Fernando i Danglar leže na zlatu.

— A kako to?

— Tako što im je sve išlo od ruke, dok poštenim ljudima sve ide naopako.

— Šta je bilo sa Danglarom, najvećim krivcem, zar ne, i vinovnikom svega toga?

— Šta je bilo s njim? Napustio je Marselj i po preporuci gospodina Morela, koji nije znao za njegov zločin, stupio kao poslovođa kod jednog španskog bankara. Za vreme rata sa Španijom on se primio jednog dela snabdevanja Francuske vojske i obogatio se; zatim je tim prvim novcem igrao na berzi i utrostručio pa i učetvorostručio svoj kapital. Kad mu je umrla žena, koja je bila ćerka njegovog bankara, oženio se jednom udovom, gospođom od Nargone, ćerkom gospodina Servijea, koji je komornik sadašnjega kralja i uživa najveću milost. On je sam sebe načinio milionerom, a drugi su ga načinili baronom, tako da je on sada baron Danglar, ima palatu u ulici MonBlan, deset konja u svojim štalama, šest lakeja u svom predvorju i ne znam koliko miliona u svojim kasama.

— Gle! — reče sveštenik s nekakvim čudnim naglaskom. — I srećan je?

— Eh, srećan? Ko bi to mogao da zna? Sreća ili nesreća, te tajne čuvaju zidovi; a zidovi imaju uši, ali nemaju jezik; ako je sreća imati veliko bogatstvo, onda je Danglar srećan.

— A Fernando?

— E, Fernando, to je opet sasvim nešto drugo.

— Ali kako je mogao da se obogati jedan siromašan katalonski ribar, bez sredstava, bez obrazovanja? Priznajem da to ne mogu da shvatim.

— I ceo svet ne može to da shvati; mora biti da u njegovom životu postoji neka čudna tajna koju niko ne zna.

— Ali najzad, kojim se to vidljivim stupnjevima popeo on do tog velikog bogatstva ili do tog visokog položaja?

— Do oba, gospodine, do oba! On ima ujedno i bogatstvo i položaj!

— Pa to je neka bajka što mi vi sad pričate.

— Istina je da liči na bajku. Ali slušajte, pa ćete razumeti.

Fernando je na nekoliko dana pre carevog povratka bio regrutovan za vojsku. Burboni su ga ostavili na miru u Katalanu, ali se Napoleon vratio, pa je izišao ukaz o vanrednoj mobilizaciji. te j Fernando morao da ode. I ja sam otišao, ali kako sam ja bio stariji od Fernanda i tek sam se bio oženio svojom jadnom ženom, bio sam poslan samo na obalsku službu.

Fernando je međutim uzet u borbene jedinice, te je stigao na granicu sa svojim pukom i učestvovao u bici kod Linjija.

Naredne noći posle bitke bio je na službi kao ordonans pred vratima svoga generala, koji je bio u potajnim vezama s neprijateljem. Baš te noći trebalo je da general prebegne Englezima. On ponudi Fernandu da pođe s njim. Fernando pristade, napusti svoje mesto i pođe za generalom.

Ono zbog čega bi Fernando bio izveden pred vojni sud da je Napoleon ostao na prestolu, poslužilo mu je kao preporuka kod Burbonaca. On se vrati u Francusku sa potporučničkim epoletama; a kako ga njegov general, koji je u velikoj milosti, nije prestao da štiti, postao je kapetan 1823. godine, za vreme rata sa Španijom, a to će reći u istom trenutku kada se Danglar upuštao u svoje prve špekulacije. Fernando je bio Španac, te su ga poslaii u Madrid da tamo izvidi kakvo je raspoloženje kod njegovih saplemenika. On se tamo ponovo našao sa Danglarom, stupio u vezu s njim, obećao svome generalu potporu rojalista iz prestonice i unutrašnjosti, dobio obećanja, primio i on na sebe izvesne obaveze, proveo svoj puk putevima koje je samo on znao kroz klance koje su čuvali rojalisti— jednom rečju, učinio u tome ratu takve usluge, da je po zauzeću Trokadera proizveden za pukovnika i dobio oficirski krst Legije časti sa grofovskom titulom.

— Sudbino! Sudbino! — promrmlja sveštenik.

— Jeste, ali slušajte dalje, jer to nije sve. Kad se završio rat sa Španijom, Fernandova karijera bila je ugrožena usled dugotrajnog mira koji je obećavao da zavlada u Evropi. Jedino se Grčka bila pobunila protiv Turske i baš tada započela rat za svoju nezavisnost. Svi su pogledi bili okrenuti ka Atini, i bila je moda sažaljevati i potpomagati Grke. Francuska vlada, iako ih nije otvoreno pomagala, gledala je kroz prste na odlaske u manjim grupama. Fernando zatraži i dobi odobrenje da ode i da stupi u službu Grčke, no da se ipak i dalje vodi u spiskovima francuske vojske.

Posle nekog vremena saznalo se da je grof od Morserfa (to mu je bila titula) stupio u službu Ali-paše sa činom generala-instruktora.

Ali-paša je bio ubijen, kao što znate; no pre nego što je umro, on je nagradio Fernanda za učinjene usluge zaveštajući mu znatnu sumu novca, sa kojom se Fernando vratio u Francusku, gde mu je njegov čin divizijskog generala priznat.

— I tako, on danas?… — zapita sveštenik.

— I tako, on danas — nastavi Kadrus — ima divnu palatu u Parizu, u ulici Helder broj 27.

Sveštenik otvori usta i ostade tako kao čovek koji se koleba, ali pribra snagu, pa reče:

— A Mercedes? Uveravali su me da je iščezla?

— Iščezla, — reče Kadrus — jeste, kao što sunce iščezne da bi se sutradan pojavilo u još većem sjaju.

— Da se nije i ona obogatila? — zapita sveštenik sa ironičnim osmehom.

— Mercedes je u ovom času jedna od najvećih dama u Parizu — reče Kadrus.

— Nastavite, — reče sveštenik — jer mi se čini da slušam priču o nekom snu. Ali i ja sam video tako neobične stvari, da me ova o kojima mi vi sad pričate manje čudi.

— Mercedes je isprva očajavala zbog nesreće koja joj je otela Edmonda. Ja sam vam već rekao koliko je ona uporno molila gospodina od Vilfora i koliko se brinula o Dantesovom ocu. Usled njenog očajanja zadesi je još jedan jad, bio je to Fernandov odlazak, jer ona nije znala za njegov zločin i smatrala ga je za brata.

Fernando otide, a Mercedes osta sama.

Tri meseca protekoše joj u suzama: nikakvih vesti od Edmonda, nikakvih vesti od Fernanda; pred njenim očima nije bilo ničega, osim jednoga starca koji je polako umirao od očajanja.

Jedne večeri, pošto je celog dana sedela po svom običaju na sastavu dvaju puteva što vode od Marselja u Katalan, ona se vrati kući još utučenija nego dotada, jer se ni njen verenik ni njen prijatelj nisu vratili jednim od ta dva puta, a ona nije imala vesti nd od jednoga ni od drugoga.

Odjednom joj se učini da čuje neki poznat korak. Ona se okrete sa strepnjom u srcu, vrata se otvoriše, i ona vide kako se pojavi Fernando u svojoj potporučničkoj uniformi. To nije bila polovina onoga za čim je tugovala, ali je to bio jedan deo njenog ranijeg života koji joj se vraćao. Mercedes zgrabi Fernanda za ruke sa takvim ushićenjem, da on to protumači kao ljubav, dok je to bila samo radost što nije više sama na svetu i što najzad ponovo vidi jednog prijatelja posle dugih časova usamljenog tugovanja. A osim toga, treba reći i to da ona nikad nije mrzela Fernanda; ona ga samo nije volela; drugi neko ispunjavao je Mercedesino srce, a taj drugi bio je odsutan… iščezao… mrtav možda. Pri ovoj poslednjoj pomisli, Mercedes zajeca i poče lomiti ruke od bola; ali ta pomisao, koju je ona ranije odbacivala kad bi je neko drugi spomenuo, sad joj se sama vraćala. Uostalom, i sam star Dantes neprestano joj je govorio: „Naš Edmond je umro, jer da nije umro, on bi nam se vratio.”

Starac umre, kao što sam vam kazao; a da je ostao živ, Mercedes možda ne bi nikad postala žena nekog drugog čoveka, jer bi on bio tu da je kori zbog njenog neverstva. Fernando je to razumeo. Kad je saznao za starčevu smrt, vratio se. Ovog puta bio je poručnik. Pri onom prvom dolasku nije rekao Mercedesi nijednu reč o ljubavi; a kad je drugi put došao, podseti je da ju je voleo.

Mercedes mu zatraži još šest meseci da očekuje i oplakuje Edmonda.

— Zbilja, — reče sveštenik sa gorkim osmehom — to je činilo svega osamnaest meseci. Šta može više da zahteva i najobožavaniji verenik?

Zatim prošapta reči engleskog pesnika: Frailty, the name is woman2!

— Posle šest meseci — nastavi Kadrus — venčanje je obavljen u crkvi u Akulama.

— To je ista crkva u kojoj je trebalo da se venča sa Edmondom,— promrmlja sveštenik — samo je verenik promenjen.

— Mercedes se, dakle, udala, — nastavi Kadrus — ali mada je u očima sviju izgledala mirna, ona se ipak onesvesti kad je prolazila pored Rezerve, gde je pre osamnaest meseci proslavljena njena veridba sa onim za koga bi se uverila da ga još voli, samo da je smela zagledati u dno svoga srca.

Femando, koji je sad bio srećniji ali i spokojniji, jer sam se u to vreme sreo s njim, pošto se neprestano bojao Edmondovog povratka, postara se odmah da otrgne od zavičaja svoju ženu i da i sami odu u dobrovoljno izgnanstvo, jer je bilo i previše opasnosti i previše uspomena da bi ostali u Katalanu.

— Nedelju dana posle svadbe oni otputovaše.

— A jeste li još ikada videli Mercedes? — zapita sveštenik.

— Jesam, u početku rata sa Španijom, u Perpinjanu, gde ju je Fernando bio ostavio. Ona se tada bavila vaspitavanjem svoga sina.

Sveštenik se trže.

— Svoga sina? — reče on.

— Da, — odgovori Kadrus — maloga Alberta.

— Ali kad je mogla da poučava tog sina, — nastavi sveštenik —znači da je i ona dobila izvesno obrazovanje? Čini mi se da mi je Edmond pričao da je ona bila kći jednog običnog ribara, lepa, ali neobrazovana.

— Ah, — reče Kadrus — kako je on malo poznavao svoju sopstvenu verenicu! Mercedes bi mogla da postane i kraljica, gospodine, kad bi se krunisale samo najlepše i najumnije glave. Njeno bogatstvo se već povećavalo, a ona se uzdizala uporedo sa bogatstvom. Učila je crtanje, učila muziku, učila sve. Uostalom, ja verujem, među nama budi rečeno, da je ona sve to činila samo da bi se razonodila, da bi zaboravila, i da je ona trpala sve to u glavu samo da bi suzbijala ono što joj je bilo u srcu. Ali sad sve mora da se kaže — nastavi Kadrus.

— Bogatstvo i počasti su je zacelo utešili. Ona je bogata, ona je grofica, pa ipak…

Kadrus zaćuta.

— Pa ipak, šta? — zapita sveštenik.

— Pa ipak, ja čvrsto verujem da ona nije srećna — reče Kadrus.

— A zašto tako mislite?

— Pa eto! Kad je i mene zadesila velika nevolja, pomislio sam da će me moji nekadašnji prijatelji pomoći u nečemu. Otišao sam Danglaru, a on nije hteo čak, ni da me primi. Bio sam kod Fernanda, a on mi je poslao sto franaka po svome sobaru.

— Znači, niste ih ni videli, ni jednog ni drugog?

— Nisam; ali je gospođa od Morserfa mene videla.

— Kako to?

— Kad sam izišao iz njihovog doma, jedna kesa pala mi je pred noge; u njoj je bilo dvadeset i pet zlatnika. Digao sam naglo glavu i ugledao Mercedes, koja je zatvarala zastor na prozoru.

— A gospodin od Vilfora? — zapita sveštenik.

— O, on nije bio moj prijatelj; njega nisam ni poznavao; od njega nisam imao šta da tražim.

— Ali zar ne znate baš ništa šta je s njim bilo, i koliko je on doprineo Edmondovoj propasti?

— Ne; ja znam samo da se on, pošto ga je uhapsio, uskoro venčao sa gospođicom od Sen-Merana i da je ubrzo napustio Marselj. Zacelo se i njemu sreća osmehnula kao i onim drugima; zacelo je i on bogat kao Danglar, uvažavan kao Fernando; jedino sam ja, kao što vidite, ostao siromašan, bedan i od boga zaboravljen.

— Varate se, prijatelju, — reče sveštenik. — Može nam izgledati da nas je bog zaboravio kad njegova pravda miruje; ali uvek nastupi trenutak kada nas se on seti, evo vam dokaz toga.

Rekavši to, sveštenik izvadi iz džepa dijamant i pružajući ga Kadrusu reče mu:

— Evo, prijatelju, uzmite ovaj dijamant, jer je vaš.

— Kako! Samo moj ? — užviknu Kadrus. — Ah, gospodine, da li se vi ne šalite sa mnom?

— Ovaj dijamant trebalo je da bude razbijen među njegovim prijateljima, a Edmond je imao samo jednog prijatelja, te nije potrebno da se deli. Uzmite ovaj dijamant i prodajte ga; on vredi pedeset hiljada franaka, opet vam kažem, a ta suma, nadam se, biće dovoljna da se izvučete iz bede.

— Oh, gospodine, — reče Kadrus pružajući plašljivo jednu ruku a brišući drugom znoj koji mu je u graškama izbijao po čelu — oh, gospodine, nemojte se titrati srećom ili očajanjem jednoga čoveka!

— Ja znam šta je sreća i šta je očajanje te se nikad ne bih titrao osećanjima. Uzmite ga, dakle, ali u zamenu za to…

Kadrus, koji je već bio dodirnuo dijamant, povuče ruku. Sveštenik se osmehnu.

— U zamenu za to dajte mi onu kesu od crvene svile koju je gospodin Morel ostavio na kaminu staroga Dantesa i koja je kako mi rekoste, još kod vas.

Kadrus, čudeći se sve više, priđe jednom velikom ormanu od hrastovine, otvori ga i dade svešteniku jednu dugačku kesu od crvene, izbledele svile, oko koje su klizila dva mesingana prstena koji su nekada bili pozlaćeni.

Sveštenik je uze, a u zamenu dade dijamant Kadrusu.

— Ah, vi ste božji čovek, gospodine! — uzviknu Kadrus. — Jer stvarno niko nije znao da vam je Edmond dao ovaj dijamant, te ste mogli da ga zadržite za sebe.

— Lepo bogami! — prošapta sveštenik za sebe. — Izgleda da bi ti to učinio.

Sveštenik ustade, pa uze svoj šešir i rukavice.

— Tako, dakle, reče on — sve što ste mi kazali prava je istina, zar ne, i ja mogu potpuno da vam poverujem?

— Pogledajte, gospodine popo, — reče Kadrus — eno u onom uglu ovoga zida je Hristovo raspeće od blagoslovenog drveta; a evo na ovom ormančiću je Jevanđelje moje žene: otvorite tu knjigu, a ja ću vam se na njoj zakleti, sa rukom opruženom ka Hristu, zakleću vam se spasenjem svoje duše, svojom verom hrišćanskom da sam vam sve rekao onako kako je bilo i onako kako će anđeo ljudi to kazati uvu božjem na dan strašnoga suda!

— Dobro, dobro, — reče sveštenik uveren takvim odlučnim govorom da je Kadrus govorio istinu — dobro! Neka vam taj novac bude od koristi! Zbogom! Ja opet odlazim daleko od ljudi, koji jedan drugome čine tolika zla.

I sveštenik, oslobodivši se s teškom mukom od Kadrusovih ushićenih naleta, skide sam zasovnicu sa vrata, iziđe, ponovo uzjaha konja, pozdravi poslednji put krčmara, koji je sav zbunjen dovikivao zbogom, pa odjezdi u istom pravcu otkuda je došao.

Kad se Kadrus okrete, on ugleda iza sebe Karkontu, koja je bila bleđa i drhtala više nego ikad.

— Je li zbilja istina ono što sam čula? — reče ona.

— Šta? Da je dao dijamant samo nama? — reče Kadrus skoro lud od radosti.

— Da.

— Prava istina, jer evo ga.

Žena ga je gledala za trenutak, pa zatim potmulim glasom reče:

— A ako je lažan? Kadrus poblede i zaljulja se.

— Lažan… — promrmlja on — lažan… A zašto bi mi taj čovek dao lažan dijamant?

— Da bi saznao tvoju tajnu besplatno, glupače!

Kadrus za trenutak ostade ošamućen pod težinom te pretpostavke.

— Eh, — reče on posle jednog trenutka, pa uze svoj šešir i stavi ga preko crvene marame povezane oko glave — to ćemo lako saznati.

— A kako to?

— Danas je vašar u Bokeru i tamo su zlatari iz Pariza, pa idem da im ga pokažem. A ti, ženo čuvaj kuću; ja ću se vratiti za dva sata.

I Kadrus jurnu iz kuće, pa sve trčeći pođe suprotnim putem od onoga kojim je otišao nepoznati čovek.

— Pedeset hiljada franaka! — promrmlja Karkonta kad ostade sama — to je novac… ali to još nije bogatstvo.

VII

Tamnički spisak

Sutradan posle onoga prizora na putu od Belgarda za Boker koji smo maločas opisali, jedan čovek od trideset do trideset i dve godine, u fraku plavom kao različak, u pantalonama od nankina i belom prsniku, engleskog držanja i naglaska, pojavi se pred načelnikom grada Marselja.

— Gospodine, — reče mu on — ja sam predstavnik firme Tomson i Frenč iz Rima. Mi smo već deset godina u trgovačkim vezama sa firmom Morel i sin iz Marselja. Mi smo uložili stotinu hiljada franaka u te veze, i malo smo zabrinuti, jer se priča da je ta firma pred propašću. Ja sam stoga naročito došao iz Rima da vas zamolim za obaveštenja o toj firmi.

— Gospodine, — odgovori načelnik — ja odista znam da se od pre četiri ili pet godina izgleda nesreća okomila na gospodina Morela: on je jedno za drugim izgubio četiri do pet brodova i pretrpeo tri ili četiri bankrotstva; ali ja nemam pravo, iako oni i meni duguju desetak hiljada franaka, da dajem ikakva obaveštenja o njegovom imovnom stanju. Zapitajte me kao načelnika grada šta ja mislim o gospodinu Morelu, pa ću vam odgovoriti da je to čovek pošten do krajnosti i da je dosad odgovarao svojim obavezama savršeno tačno.To je sve što mogu da vam kažem, gospodine; a ako želite da saznate o tome nešto više, obratite se gospodinu od Bovila, inspektoru tamnica u ulici Noaj broj 15; on je, čini mi se, uložio dvesta hiljada franaka u firmu Morel, te ako zaista ima kakve opasnosti, a pošto je ta suma veća od moje, vi ćete sigurno videti da je on u tom pogledu bolje obavešten nego ja.

Englez je izgleda cenio ovu uzvišenu pažnju, te se pokloni, iziđe i uputi se ka označenoj ulici onim korakom koji je svojstven sinovima Velike Britanije.

Gospodin od Bovila bio je u svojoj kancelariji. Kad ga Englez ugleda, trže se iznenađeno, po čemu se izgleda moglo zaključiti da se ne nalazi sad prvi put pred onim kome je došao u posetu. Što se tiče gospodina od Bovila, on je bio toliko očajan, da se jasno videlo da sve njegove umne sposobnosti, zauzete mišlju koja ga je u tom trenutku mučila, ne ostavljaju ni njegovom pamćenju ni njegovoj mašti vremena da luta po prošlosti.

Englez, sa hladnokrvnošću svojstvenom njegovoj naciji, postavi mu skoro istim rečima isto pitanje koje je malo pre toga postavio načelniku Marselja.

— Oh, gospodine, — uzviknu gospodin od Bovila — vaša bojazan je na žalost potpuno osnovana, i vi imate pred sobom jednog očajnog čoveka. Ja sam uložio dvesta hiljada franaka u firmu Morel, a tih dvesta hiljada franaka bili su miraz moje kćeri, koju sam nameravao da udam kroz dve nedelje. Tih dvesta hiljada franaka trebalo je da dobijem natrag, i to sto hiljada petnaestog ovog meseca, a sto hiljada petnaestog narednog meseca. Ja sam upozorio gospodina Morela da želim da mi se ta isplata izvrši tačno o roku, a evo on je došao ovamo pre nepuno pola sata da mi kaže da ako se njegov brod Faraon ne vrati do petnaestog ovog meseca, on će biti u nemogućnosti da mi izvrši tu isplatu.

— Ali, reče Englez — to mnogo liči na izbegavanje plaćanja.

— Recite bolje, gospodine, da to liči na bankrotstvo! — uzviknu gospodin od Bovila očajnički.

Englez kao da je razmišljao za trenutak, pa zatim reče:

— Znači, gospodine, da vam to potraživanje uliva bojazan?

— To znači da ga ja smatram za propalo.

— E, pa lepo! Ja vam ga otkupljujem.

— Vi?

— Jeste, ja.

— Ali zacelo sa ogromnim odbitkom.

— Ne, nego za dvesta hiljada franaka. Naša firma — dodade Englez smejući se — ne bavi se takvim poslovima.

— A kako plaćate?

— U gotovom novcu.

I Englez izvuče iz džepa svežanj bankota koji je morao da predstavlja dvostruki iznos sume koju se gospodin od Bovila plašio da će izgubiti.

Lice gospodina od Bovila ozari se od radosti, ali se on savlada i reče:

— Gospodine, moram da vas upozorim da najverovatnije nećete naplatiti ni šest odsto od te sume.

— To se mene ne tiče — odgovori Englez. — To se tiče firme Tomson i Frenč, u čije ime ja zaključujem poslove. Može biti da je njoj korisno da ubrza propast jedne suparničke firme. Ali ja samo znam da sam spreman da vam izbrojim tu sumu u zamenu za ugovor o prenosu te sume koji ćete mi napisati. Samo, ja tražim i izvesnu posredničku nagradu za sebe.

— Kako da ne, gospodine, to je potpuno opravdano! — uzviknu gospodin od Bovila. — Posrednički procenat obično je jedan i po od sto; hoćete li dva? Hoćete li tri? Hoćete li pet? Hoćete li i više od toga? Govorite!

— Gospodine, — nastavi Englez smejući se — ja sam kao i moja firma, ja se ne bavim takvim poslovima; ne. Moja posrednička nagrada je sasvim druge vrste.

— Onda recite, gospodine, da čujem.

— Vi iste inspektor tamnica?

— Od pre četrnaest godina, pa i više.

— Vi vodite spiskove ulaska i izlaska?

— Razume se.

— Tim spiskovima su svakako priključene i napomene koje se odnose na zatvorenike?

— Za svakog zatvorenika postoji svežanj akata o njegovoj krivici.

— E, vidite, gospodine, mene je u Rimu odgajio jedan siromašan sveštenik koji je odjednom iščezao. Ja sam kasnije saznao da je on bio zatvoren u Ifsku tvrđavu kao osuđenik, pa bih želeo da saznam izvesne pojedinosti o njegovoj smrti.

— Kako se on zvao?

— Opat Farija.

— O, sećam ga se odlično! — uzviknu gospodin od Bovila. — On je bio lud.

— Tako se pričalo.

— O! O tome ne može biti sumnje.

— Možda; a kakve je vrste bilo to njegovo ludilo?

— On je tvrdio da zna gde se nalazi neko ogromno blago, i nudio je neverovatne sume državnoj upravi ako bi pristala da ga pusti na slobodu.

— Jadni čovek! I on je umro?

— Jeste, gospodine, pre pet ili šest meseci, u februaru ove godine.

— Vi imate odlično pamćenje, gospodine, kad se tako sećate i datuma.

— Sećam se toga datuma jer je smrt toga jadnika bila propraćena jednim neobičnim događajem.

— Može li se saznati taj događaj? — zapita Englez sa izrazom neke radoznalosti zbog koje bi se neki dubok psiholog začudio što je vidi na njegovom ravnodušnom licu.

— Eh, bože moj, zašto da ne, gospodine. Opatova ćelija je bila udaljena otprilike četrdeset i pet do pedeset stopa od ćelije jednog nekadašnjeg bonapartdstičkog agenta, jednoga od onih koji su najviše doprineli povratku nasilnika 1815. godine, čoveka vrlo odlučnog i vrlo opasnog.

— Zbilja? — reče Englez.

— Da, — odgovori gospoddn od Bovila. — Ja sam lično imao priliku da vidim tog čoveka 1816. ili 1817. godine, a u njegovu se ćeliju silazilo samo sa odredom vojnika. Taj čovek načinio je na mene dubok utisak, i ja nikad neću zaboraviti njegovo lice.

Englez se nasmeši jedva primetno.

— I vi kažete, gospodine, da su te dve ćelije…

— Bile razdvojene razmakom od pedeset stopa. Ali izgleda da je taj Edmond Dantes…

— Taj opasni čovek zvao se…

— Edmond Dantes. Da, gospodine; izgleda da je taj Edmond Dantes bio nabavio alat, ili ga je sam načinio, jer je pronađen jedan hodnik kroz koji su zatvorenici opštili.

— Taj hodnik su zacelo načinili sa namerom da pobegnu?

— Tako je; ali zatvorenici nisu imali sreće, jer jer opat Farija dobio napad katalepsije i umro.

— Razumem; to je zacelo odjednom uništilo planove o bekstvu.

— Za umrloga, da, — odgovord gospodin od Bovila — ali ne i za živoga; naprotiv, taj Dantes je u tome video način da ubrza svoje bekstvo; verovatno je mislio da se zatvorenici koji umiru u Ifskoj tvrđavi sahranjuju u obično groblje; preneo je pokojnika u svoju sobu, zauzeo njegovo mesto u vreći u kojoj je bio zašiven, pa je čekao vreme sahrane.

— To je bio opasan način, koji je pokazivao da je taj zatvorenik imao prilično smelosti — prihvati Englez.

— O, pa ja sam vam već rekao, gospodine, da je to bio veoma opasan čovek. Sreća je što je on sam oslobodio državnu upravu straha koji joj je ulivao.

— Kako to?

— Kako! Zar ne razumete?

— Ne.

— U Ifskoj tvrđavi nema groblja; mrtvaci se prosto bacaju u more pošto im se prethodno zaveže za noge đule od trideset i šest funti.

— Pa? — reče Englez kao da ne može da shvati.

— Pa eto! Zavezali su mu za noge đule od trideset i šest funti i bacili ga u more.

— Zbilja! — uzviknu Englez.

— Da, gospodine — nastavi inspektor. — Možete shvatiti kakvo je moralo biti begunčevo iznenađenje kad je osetio da je bačen sa vrha do podnožja stena. Voleo bih da sam mogao da vidim njegovo lice u tom trenutku.

— To bi bilo malo nezgodno.

— Svejedno! — reče gospodin od Bovila, koga je izvesnost da će dobiti natrag svojih dve stotine hiljada franaka razveselila. —Svejedno! Mogu da ga zamislim.

I on pršte u smeh.

— I ja — reče Englez.

I on se takođe poče smejati, ali kao što se smeju Englezi, a to će reći usiljeno.

— I tako — nastavi Englez, koji prvi beše povratio svoju hladnokrvnost — i tako se begunac udavio?

— Prosto naprosto.

— Tako se upravnik tvrđave otarasio u isti mah i besomučnika i ludaka?

— Sasvim tako.

— Ali nekakav zapisnik o tome događaju morao je biti sastavljen? — zapita Englez.

— Da, da, umrlica. Znate, Dantesovim roditeljima, ako ih ima,moglo bi biti korisno da utvrde da li je on mrtav ili živ.

— Znači da oni mogu biti spokojni ako naslede nešto od njega? On je mrtav, i to sasvim mrtav?

— O, bože moj, pa razume se. I izdaće im se potvrda o tome kad god zažele.

— Neka bude tako — reče Englez. — Ali, da se vratimo tamničkim spiskovima.

| — Zbilja. Ovaj događaj nas je udaljio od njih. Oprostite.

— Da oprostim, šta? Što ste mi ga ispričali? Naprotiv, taj događaj mi se učinio veoma zanimljiv.

— On i jeste zanimljiv. Dakle, vi želite, gospodine, da vidite sve što se odnosi na vašeg jadnog opata, koji je naprotiv bio oličena blagost?

— To bi mi bilo prijatno.

— Pređite u moju sobu za rad, pa ću vam pokazati.

I oni obojica pređoše u sobu za rad gospodina od Bovila. Sve je tu zaista bilo u savršenom redu: svaki registar bio je na svom mestu prema rednom broju, svaki svežanj akata u svojoj pregradi. Inspektor ponudi Englezu da sedne u njegovu fotelju, pa stavi pred njega svežanj akata koja su se odnosila na Ifsku tvrđavu i ostavi ga da ih natenane prelistava, a on sede u jedan kraj sobe i poče da čita novine.

Englez lako pronađe akta koja su se odnosila na opata Fariju; ali izgleda da ga je povest koju mu je ispričao gospodin od Bovila jako zainteresovala, jer pošto je pregledao ta prva akta, on produži da prelistava sve dok ne stiže do svežnja o Edmondu Dantesu. Tu on nađe svaku stvar na svome mestu: potkazivačku dostavu, saslušanje, molbu gospodina Morela, dopisanu napomenu gospodina od Vilfora. On sasvim tiho savi dostavu i metnu je u džep, pročita saslušanje i vide da se u njemu ne spominje ime Noartije, pročita molbu od desetog aprila 1815 godine u kojoj je Morel, po savetu zamenika državnog tužioca, u najboljoj nameri (pošto je u to vreme Napoleon bio na vlasti) preuveličavao usluge koje je Dantes učinio caru, usluge koje je Vilforova potvrda činila neospornim. Tada Dantesu sve postade jasno. Ta molba Napoleonu, koju je Vilfor zadržao kod sebe,postala je za vreme drugog povratka kraljevstva užasno oružje u rukama kraljevskog državnog tužioca. Zato se on i ne začudi više kad, prelistavajući registar, naiđe na ovu zabelešku ispisanu u zagradi naspram njegovog imena:

EDMOND DANTES

Oduševljeni bonapartist; uzeo aktivnog učešća u povratku sa ostrva Elbe. Držati ga u najvećoj tajnosti i pod najstrožim nadzorom.

Ispod ovih redova bilo je napisano nekim drugim rukopisom:

,,S obzirom na gornju zabelešku, nema pomoći”.

Samo, upoređujući rukopis u zagradi sa rukopisom potvrde stavljene na kraju Morelove molbe, on se potpuno uveri da je zabeleška u zagradi napisana istim rukopisom kao i potvrda, a to će reći rukom gospodina od Vilfora.

Što se tiče napomene ispod zabeleške, Englez nasluti da je nju dopisao neki inspektor koji se privremeno bio zainteresovao za Dantesov položaj, no koga je obaveštenje koje smo maločas naveli dovelo u nemogućnost da nastavi sa radom u tom pravcu.

Kao što rekosmo, inspektor, se, iz pažnje i da ne bi smetao učeniku opata Farije u njegovim istraživanjima, bio udaljio i čitao list Belu Zastavu.

On stoga nije ni video kad je Englez savio i metnuo u džep dostavu koju je Danglar napisao pod hladnjakom Rezerve i na kojoj je bio žig marseljske pošte od dvadeset i sedmog februara i sabirnom oznakom šest sati po podne.

Ali treba reći da gospodin od Bovila, i da je to primetio, ne bi se protivio onome što je Englez uradio, pa ma koliko to bilo nepristojno, jer je pridavao isuviše malo važnosti toj hartiji, a suviše mnogo svojim dvema stotinama hiljada franaka.

— Hvala! — reče Englez zatvarajući šumno tamnički registar. — Dobio sam što sam želeo; a sad treba da ja ispunim svoje obećanje.

Napišite mi prost prenos vašeg potraživanja; potvrdite u tom prenosu da ste primili njegov iznos, pa ću vam izbrojati tu sumu.

I on ustupi mesto za pisaćim stolom gospodinu od Bovila, koji sede bez ceremonija i pohita da napiše traženi prenos, dok je Englez odbrojavao banknote na ispusku ormana.

VIII

TRGOVAČKA KUĆA MOREL

Da je neko ko je dobro poznavao unutrašnjost trgovačke kuće Morel otišao iz Marseija nekoliko godina ranije, pa se vratio u doba do koga smo došli, naišao bi u njoj na veliku promenu.

Umesto one živahnosti, blagostanja i sreće kojom tako-reći odiše jedno preduzeće koje napreduje; umesto nasmejanih lica koja se pojavljuju iza prozorskih zavesa, užurbanih pomoćnika koji prelaze preko dvorišta sa perom zadenutim za uvo; umesto dvorišta zakrčenog balama, koje odjekuje od vike i smeha raznosača, naišao bi još pri prvom pogledu na nekakav izraz tuge i obamrlosti. U pustom tremu i praznom dvorištu, od mnogih činovnika kojih je nekada bilo puno po kancelarijama, ostala su samo dvojica: jedan je bio mladić od dvadeset i tri ili dvadeset i četiri godine, po imenu Emanuel Rejmond, koji je bio zaljubljen u ćerku gospodina Morela i ostao u preduzeću i pored svih pokušaja njegovih roditelja da ga odatle izvuku; drugi je bio jedan stari, ćorav blagajnički pomoćnik, zvani Kokles. Taj nadimak dali su mu mladi ljudi koji su nekada ispunjavali tu veliku hučnu košnicu danas skoro pustu, i on je tako zgodno i tako potpuno zamenjivao njegovo pravo ime, da se on najverovatnije ne bi ni okrenuo kad bi ga neko danas zovnuo po imenu.

Kokles je ostao u službi gospodina Morela, ali se u položaju toga čestitog čoveka dogodila čudna promena. On se u isti mah popeo na stepen blagajnika i spustio na rang sluge.

Pa ipak je to bio onaj isti Kokles, dobar, strpljiv, odan, ali nesavitljiv u pogledu računice, te jedine stvari u kojoj bi se odupro svakome, pa čak i gospodinu Morelu. On je znao samo za tablicu množenja, i znao ju je uprste, pa ma kako je obrtali i u ma kakvu grešku pokušavali vi da ga uvalite.

Usred opšte žalosti koja je pritisla trgovačku kuću Morel, Kokles je, uostalom jedini, ostao hladnokrvan. Ali ne treba se varati; ta hladnokrvnost nije poticala iz nedostatka saosećanja, već naprotiv iz nepokolebljivog pouzdanja. Kao što se priča da pacovi napuštaju malo-pomalo lađu koju je sudbina unapred osudila da propadne na moru, tako da su je njeni sebični stanovnici već potpuno napustili u trenutku kad ona diže kotvu, tako je isto, kao što rekosmo, čitava ona gomila pomoćnika i činovnika koji su živeli od preduzeća toga brodovlasnika postepeno napustila kancelarije i magacine. Međutim, Kokles je gledao kako se svi oni udaljuju, a nije ni pomislio da potraži uzrok njihovog odlaska. Sve se, kao što rekosmo, svodilo za Koklesa na pitanje brojeva, a već dvadeset godina otkako je on u trgovačkoj kući Morel, uvek je video da se isplate vrše u svako doba sa takvom urednošću, da on nije mogao ni da zamisli da bi ta urednost mogla prestati i da bi se plaćanja mogla obustaviti, kao god što vodeničar čija vodenica dobija vodu iz neke bujne reke ne bi mogao zamisliti da ta reka može da presuši. Doista, još ništa dotad nije poljuljalo Koklesovo pouzdanje. Poslednja mesečna isplata izvršena je sa strogom tačnošću. Kokles je bio pronašao jednu grešku od sedamnaest santima koju je gospodin Morel učinio na svoju štetu, i istog dana vratio je tih četrnaest sua viška gospodinu Morelu, koji ih je s tužnim osmejkom uzeo i spustio u jednu skoro praznu fioku, rekavši:

— Vrlo dobro, Koklese. Vi ste najbolji blagajnik na svetu.

I Kokles je otišao presrećan, jer je jedna pohvala gospodinaMorela, tog najčestitijeg čoveka u Marselju, bila milija Koklesu nego nagrada od pedeset talira.

Ali posle ove mesečne isplate koja je tako pobednički izvršena, gospodin Morel je preživeo užasne časove; jer da bi mogao dostojno odgovoriti toj obavezi, on je prikupio sva svoja novčana sredstva, pa bojeći se da se njegova nevolja ne razglasi po Marselju, kad bi ga videli kako pribegava i takvim krajnostima, lično je otputovao na vašar u Boker da tamo proda nešto nakita što je pripadao njegovoj ženi i kćeri, kao i jedan deo srebrnog posuđa. Pomoću te žrtve sve se i ovog puta svršilo na najveću čast firme Morel; ali je kasa ostala potpuno prazna. Kredit, uplašen glasovima koji su kružili, povukao se sebično kao i uvek, te da bi mogao vratiti gospodinu od Bovila onih sto hiljada franaka kojima je rok naplate bio petnaesti dan toga meseca i onih drugih sto hiljada petnaestog narednog meseca, gospodinu Morelu je stvarno kao poslednja nada ostajao još samo povratak Faraona, o čijem je polasku javio jedan brod koji je digao kotvu u isto vreme kad i on i koji je srećno prispeo.

Ali već je bilo proteklo petnaest dana otkako je srećno stigao taj brod, koji je kao i Faraon pošao iz Kalkute, a o Faraonu nije bilo još nikakvih vesti.

Pri takvom stanju stvari predstavnik firme Tomson i Frenč iz Rima, pošto je dan ranije svršio onaj važni posao o kome smo govorili, pojavi se u kući gospodina Morela.

Primio ga je Emanuel. Taj mladić, koga je plašilo svako novo lice, jer je svako novo lice nagoveštavalo i nekog novog poverioca koji je u svojoj zabrinutosti dolazio da se raspita kod šefa firme, taj mladić je, dakle, želeo da svome gazdi uštedi tu neprijatnu posetu te zapita došljaka šta želi. Ali taj došljak izjavi da on nema šta da kaže gospodinu Emanuelu i da želi da razgovara sa gospodinom Morelom lično. Emanuel sa uzdahom pozva Koklesa. Kokles se pojavi, a mladić mu naredi da odvede tog stranca gospodinu Morelu.

Kokles pođe napred, a stranac za njim.

Na stepenicama susretoše jednu lepu devojku od šesnaest do sedamnaest godina, koja pogleda stranca zabrinuto.

Kokles ne zapazi taj izraz lica, koji, međutim, kao da ne beše umakao starčevom pogledu.

— Gospodin Morel je u svojoj kancelariji, zar ne, gospođice Julija? — zapita blagajnik.

— Jeste, ja bar tako mislim — reče devojka ustežući se. — Pogledajte najpre, Koklese, pa ako je moj otac tamo, prijavite gospodina.

— Bilo bi nekorisno prijaviti me, gospođice, — odgovori Englez — pošto gospodin Morel ne zna moje ime. Ovaj čestiti čovek treba samo da kaže da sam ja predstavnik gospode Tomsona i Frenča iz Rima, sa kojima je firma vašega oca u trgovačkim vezama.

Devojka poblede i nastavi da silazi, dok su Kokles i stranac nastavili da se penju.

Ona uđe u kancelariju u kojoj je radio Emanuel, a Kokles, jednim ključem koji je uvek imao pri sebi i koji je oglašavao njegove svečane ulaske u kancelariju njegovoga gospodara, otvori jedna vrata u uglu stepeništa na drugom spratu, uvede stranca u jedno predsoblje, otvori još jedna vrata koja zatvori za sobom, pa pošto nekoliko trenutaka ostavi samog izaslanika firme Tomson i Frenč, pojavi s opet pokazujući mu rukom da može da uđe.

Englez uđe i zateče gospodina Morela kako sedi za stolom, bledeći nad užasnim stupcima registra u kojima su bila ispisana njegova dugovanja.

Kad ugleda stranca, gospodin Morel zatvori registar, ustade i primače strancu jednu stolicu, pa kad vide da je seo, sede i on.

Četrnaest godina behu mnogo izmenile toga poštenog privrednika, koji je u početku ove priče imao trideset i šest godina, a sad je bio blizu pedesete: kosa mu je bila osedela, čelo se izbrazdalo brižnim borama, a njegov pogled, nekada tako čvrst i odlučan, postao je zamagljen i neodlučan, i kao da se uvek plašio da će biti primoran da se zadrži na nekoj misli ili na nekom čoveku.

Englez ga pogleda sa osećanjem radoznalosti koja je očevidno bila protkana interesovanjem.

— Gospodine, — reče Morel, čiju nelagodnost kao da je povećavao taj ispitivački pogled — vi ste želeli da razgovarate sa mnom?

— Da, gospodine. Vi znate u čije ime dolazim, zar ne?

— U ime firme Tomson i Frenč, bar kako mi je rekao moj blagajnik.

— On vam je rekao istinu, gospodine. Firma Tomson i Frenč treba u toku ovog i narednog meseca da plati u Francuskoj tri do četiri stotine hiljada franaka, pa znajući vašu strogu tačnost, prikupila je sve priznanice koje je mogla naći i na kojima je bio vaš potpis, pa mi je naložila da, ukoliko rok naplate tih priznanica bude dospevao, primam taj novac od vas i da ga dalje upotrebljavam.

Morel duboko uzdahnu, pa prevuče rukom preko oznojenog čela.

— Znači gospodine, — zapita Morel — da vi imate menice sa mojim potpisom?

Da gospodine, u dosta velikom iznosu.

— U kom iznosu? — zapita Morel glasom koji je pokušavao da učvrsti.

— Pa evo najpre ovo, — reče Englez izvlačeći iz džepa jedan svežanj — ovaj prenos od dvesta hiljada franaka što ga je gospodin od Bovila, inspektor tamnica, izvršio na našu firmu. Priznajete li vi da dugujete tu sumu gospodinu od Bovila?

— Da, gospodine. Tu sumu uložio je on kod mene sa interesom od četiri i po odsto još pre pet godina.

— I koju vi treba da vratite…

— Polovinu petnaestog ovog meseca, a polovinu petnaestog idućeg meseca.

— Tako je. Zatim evo trideset i dve hiljade i pet stotina za kraj ovog meseca: to su menice koje ste vi potpisali, a koje su njihovi sopstvenici preneli na nas.

— Priznajem ih — reče gospodin Morel, a rumenilo stida razli mu se po licu kad pomisli da sada prvi put u svome životu neće moći da odgovori svojim obavezama.

— Je li to sve?

— Nije, gospodine. Ja imam još za kraj idućeg meseca i ova potraživanja koja su nam ustupile firme Paskal i firma Vajld i Tarner iz Marselja, oko pedeset i pet hiljada franaka; ukupno dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka.

Šta je sve prepatio nesrećni Morel za vreme toga nabrajanja, nemogućno je opisati.

— Dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka — ponovi on nesvesno.

— Da, gospodine, — odgovori Englez. — Međutim — nastavi on posle kratkog ćutanja — ja neću da krijem od vas, gospodine Morele, da i pored priznanja vašem dosadašnjem besprekornom poštenju, po Marselju se govori da niste u stanju da odgovorite svojim obavezama.

Pri ovom skoro surovom uvodu, Morel užasno poblede.

— Gospodine, — reče on — ima već više od dvadeset i četiri godine otkako sam primio ovo preduzeće iz ruku svoga oca, koji je i sam upravljao njime trideset i pet godina, a dosad nijedna priznanica sa potpisom Morela i sina nije podnesena kasi a da nije bila isplaćena.

— Jeste, ja to znam — odgovori Englez. — Ali odgovorite kao častan čovek časnom čoveku. Gospodine, da li ćete isplatiti i ove isto tako tačno?

Morel uzdrhta d pogleda sa više samopouzdanja nego dosad u onoga koji mu je tako govorio.

— Na pitanja postavljena tako otvoreno — reče on — treba otvoreno i odgovoriti. Da, gospodine, platiću ako moj brod, kao što se nadam, stigne srećno, jer će mi njegov dolazak povratiti kredit koga su me lišile uzastopne nesreće koje su me zadesile. Ali ako me za nesreću i Faraon, ta moja poslednja nada u koju se uzdam, izneveri…

Suze navreše na oči jadnom brodovlasniku.

— Šta onda — zapita njegov sagovornik — ako vas i ta poslednja nada izneveri?

— Onda, gospodine, — nastavi Morel — bolno je da se to kaže… ali pošto sam se već navikao na nesreću, moraću da se naviknem i na sramotu, pa eto mislim da ću biti primoran da obustavim svoja plaćanja.

— A zar nemate prijatelja koji bi vam u ovoj prilici mogao pomoći.

Morel se tužno osmehnu, pa reče:

— U novčanim poslovima, gospodine, čovek nema prijatelja, vi to dobro znate, već ima samo poslovnih veza.

— Istina je, — prošapta Englez. — Znači vi imate još samo jednu nadu?

— Jednu jedinu.

— Poslednju?

— Poslednju.

— Tako da ako vas ta nada izneveri…

— Ja sam onda propao, gospodine, potpuno propao.

— Baš kad sam dolazio k vama, jedan brod je ulazio u pristanište.

— Znam, gospodine. Jedan mladić koji mi je i u nevolji ostao veran, provodi jedan deo svog vremena na kuli na vrhu kuće, u nadi da će on prvi doći da mi javi dobru vest. Od njega sam saznao za dolazak tog broda.

— A to nije vaš?

— Nije; to je jedan brod iz Bordoa, Žironda. I on dolazi iz Indije, ali to nije moj brod.

- Možda je on nešto saznao o Faraonu, pa vam donosi neku novost.

— E, onda vam moram reći, gospodine, da se ja skoro isto toliko bojim da saznam nešto o mojoj galiji, koliko i da ostanem u neizvesnosti; jer neizvesnost znači da se još mogu nadati.

Zatim gospodin Morel dodade potmulim glasom?

— To zadocnjenje znači da nešto nije u redu; Faraon je pošao iz Kalkute petog februara, te je trebalo da još pre mesec dana bude ovde, ako ne i ranije.

— Šta je to? — reče Englez osluškujući — i šta znači ova larma?

— O, bože moj, bože moj! — uzviknu Morel bledeći — šta li je to sad opet?

Zaista, bila je nekakva velika buka na stepenicama: ljudi su išli tamo-amo, pa se začu i jedan bolan uzvik.

Morel ustade da otvori vrata, ali ga snaga izdade, te se ponovo sruči u fotelju.

Oba čoveka ostadoše jedan prema drugome; Morel je drhtao celim telom, a stranac ga je gledao sa izrazom dubokog sažaljenja. Buka je bila prestala, no ipak je izgledalo do Morel očekuje nešto. Ta buka je imala neki uzrok, pa je morala imati i neku posledicu.

Strancu se učini da se neko polako penje uz stepenice i da su se koraci većeg broja ljudi zaustavili na stepeništu.

Ključ je bio uvučen u bravu prvih vrata i čulo se kako škripe šarke na tim vratima.

— Samo dva lica imaju ključ tih vrata, — promrmlja Morel —Kokles i Julija.

U isti mah otvoriše se i druga vrata i na njima se pojavi ona devojka bleda i uplakana.

Morel ustade sav dršćući i osloni se na ručicu svoje fotelje, jer ne bi mogao da se održi na nogama. Njegov glas hteo je da pita, ali ga je glas bio izdao.

— O, oče! — reče devojka sklapajući ruke. —Oprostite svome detetu što vam donosi rđavu vest!

Morel užasno poblede, a Julija mu se baci u naručje.

— O, oče, oče! — reča ona. — Budite hrabri!

— Znači da je Faraon nastradao? — zapita Morel prigušenim glasom.

Devojka ne odgovori, već samo potvrdno klimnu glavom oslonjenom na očeve grudi.

— A posada? — zapita Morel.

— Spasena — reče devojka. — Spasla ju je ona lađa iz Bordoa koja je maločas ušla u prdstanište.

Morel diže obe ruke k nebu sa izrazom smirenosti i najveće zahvalnosti, pa reče:

— Hvala ti, bože, što je nesreća zadesila samo mene!

Ma koliko da je Englez bio hladnokrvan, ipak mu jedna suza okvasi trepavicu.

— Uđite, — reče Morel — uđite, jer mislim da ste svi tu pred vratima.

I zaista, tek što on izgovori te reči, a gospođa Morel uđe jecajući; Emanuel je išao za njom, a tamo dalje u predsoblju videla su se gruba lica sedmorice ili osmorice polunagih mornara. Kad ugleda te ljude, Englez uzdrhta. On koraknu da im priđe, ali se uzdrža i skloni se u najudaljeniji kut kancelarije.

Gospođa Morel priđe i sede u fotelju, pa uze obema rukama muževljevu ruku, dok je Julija i dalje bila oslonjena na grudi svoga oca.

Emanuel je bio zastao nasred sobe i izgledalo je da služi kao veza između grupe porodice Morel i mornara koji su stojali kod vrata.

— Kako se to dogodilo? — zapita Morel.

— Priđite, Penlone, — reče mladić — i ispričajte događaj.

Jedan star mornar, preplanuo od polutarskog sunca, priđe uvijajući rukama ostatke jednog šešira. — Dobar dan, gospodine Morele, — reče on kao da je otišao iz Marselja sinoć i kao da sad dolazi iz Eksa ili Tulona.

— Dobar dan, dragi prijatelju, — reče brodovlasnik, i ne mogade da se uzdrži da se ne nasmeje kroz suze. — Ali gde je kapetan?

— Odnosno što se recimo tiče kapetana, gospodine Morele, on je ostao bolestan u Palmi, ali ako bogu bude ugodno, to neće biti opasno, i vi ćete ga videti kako stiže kroz nekoliko dana isto tako zdrav kao vi i ja.

— Dobro… a sad pričajte, Penlone, — reče gospodin Morel.

Penlon pregura zalogaj duvana za žvakanje od desnog obraza ka levom, zakloni usta šakom, okrete se pa štrcnu u predsoblje dugačak mlaz crnkaste pljuvačke, isturi jednu nogu, pa klateći se kukovima reče:

— Ondakar, gospodine Morele, mi smo bili tako nešto kao recimo između rta Blan i rta Bojador i plovili smo sa lepim jugo-jugozapadnim vetrom, pošto smo se osam dana petljali za vreme zatišja, kad mi kapetan Gomar priđe i reče: „Čiča Penlone, šta vi mislite o onim oblacima što se uzdižu onamo na vidiku?”

Ja sam ih baš tog trenutka posmatrao.

„— Šta ja mislim, kapetane? Mislim da se penju malo brže nego što imaju pravo i da su crnji nego što priliči oblacima koji ne bi imali rđavih namera.

„— I ja tako mislim — kazao je kapetan — pa ću stoga da se obezbedim. Suviše je platna za vetar koji će uskoro da naiđe… E, hej! Prikupljaj najgornje jedro i spuštaj prednji flok.”

Bilo je krajnje vreme; jer zapovest još nije bila ni izvršena, kad nas vetar pojuri, a brod poče da se naginje.

„— Gle! — rekao je kapetan. — Još je suviše platna, prikupljaj veliko jedro!

Posle pet minuta veliko jedro bilo je skupljeno, te smo išli pomoću donjeg, srednjeg i dovršnog na prednjoj katarci.

„— Šta je, čiča Penlone, — reče mi kapetan — šta vam je te vrtite glavom?

„— To mi je, što se ja, da sam na vašem mestu, ne bih zaustavio samo na tome.

„— Čini mi se da imaš pravo, stari, — reče on — imaćemo oluju.

„— E, moj kapetane, — odgovorio sam mu ja na to — onaj ko bi platio da sazna kakva se tamo oluja sprema, ućario bi nešto na tome pazaru; biće to prava pravcata bura, ili se ja ne razumem u to!

To će reći da se moglo videti kako dolazi vetar kao što se vidi kad nailazi prašina kod Monredona; srećom što je taj vetar imao da se ponese s čovekom koji ga je dobro poznavao.

„— Smanjuj prednja jedra za dva zaveska! — viknuo je kapetan — popuštaj zategače, okreći niz vetar, skidaj gornje prednje, pritegni koturače na prečkama!

— To nije bilo dovoljno za tu oblast mora — reče Englez. — Ja bih smanjio za četiri zaveska i otarasio bih se donjeg prednjeg.

Od toga odsečnog, jakog i neočekivanog glasa svi uzdrhtaše.

Penlon natkrili oči šakom i pogleda onoga koji je s takvim samopouzdanjem kritikovao rad njegovoga kapetana.

— Mi smo učinili nešto još bolje, gospodine, — reče stari mornar sa izvesnim poštovanjem — jer smo skinuli zadnje jedro i okrenuli niz vetar da pobegnemo ispred bure. Posle deset minuta skupili smo i gornja prednja, te smo plovili bez jedara.

— Taj brod bio je suviše star da pokuša tako nešto — reče Englez.

— Pa jeste, tačno! To nas je i upropastilo. Posle dvanaest sati takvog drmusanja da bi se i sam đavo latio oružja, voda poče da prodire kroz jedan otvor na trupu broda. „Penlone, — rekao mi je kapetan — čini mi se da mi tonemo, stari druže; zato daj meni krmu, a ti siđi dole.”

Predao sam krmu i sišao: „Na pumpe! Na pumpe!” Ali jeste, hoćeš! Bilo je već prekasno! Počesmo da pumpamo, ali mi se činilo da što smo je više izvlačili, sve je više nadolazila.

„— E, bogme, — kazao sam ja posle četiri sata rada — pošto već tonemo, neka tonemo; jedanput se mre!

„— Zar tako daješ primer drugima, Penlone, ti, vođa posade? —reče kapetan. — E, pa lepo! Pričekaj, pričekaj malo!”

I otišao je da uzme dva pištolja iz svoje kabine.

„— Prvom koji napusti pumpu — rekao je — prosviraću kuršum kroz glavu!”

— Bravo! — reče Englez.

— Ništa tako ne uliva hrabrost kao opipljivi dokazi, — nastavi mornar — utoliko više što se u međuvremenu nebo razvedrilo i vetar prestao; ali se voda i dalje pela, ne mnogo; po dva palca na sat, ali se ipak pela. Dva palca na sat, vidite, to ne izgleda bogzna šta; al za dvanaest sati to ipak čini dvadeset i četiri palca, a dvedeset i četiri palca čine dve stope. Dve stope, i one tri koje smo već imali, to nam je činilo svega pet. Elem, kad jedna lađa ima pet stopa vode u trbuhu, može se smatrati da boluje od vodene bolesti.

„— Neka, — rekao je kapetan — sad je dosta, i gospodin Morel neće moći ništa da nam zameri; mi smo učinili što smo mogli da spasemo brod, a sad se treba potruditi da spasemo ljude. U čamac,momci, i to što pre!”

— Slušajte, gospodine Morele, — nastavi Penlon — nama je Faraon bio vrlo drag, ali ma koliko da mornar voli svoj brod, njegova koža mu je još milija. Zato i nismo čekali da nam se to dvaput kaže; a pored toga, vidite, lađa se ljutila i kao da nam je govorila:

„Ta, odlazite, odlazite već jednom!” I jadni Faraon nije lagao, jer smo ga bukvalno osećali kako nam tone pod nogama. I tako, dok bi udario dlan o dlan, čamac je bio spušten u more i mi se sva osmorica nađosmo u njemu.

Kapetan je sišao poslednji, ili bolje reći ne, nije sišao, jer nije hteo da napusti brod, te sam ga ja obuhvatio rukama i bacio ga drugovima, pa sam posle toga i ja skočio. Bilo je krajnje vreme, jer baš kad sam skočio, paluba se provalila sa treskom za koji bi se pomislilo da je plotun sa nekog ratnog broda sa četrdeset i osam topova.

Posle deset minuta on se zagnjurio kljunom, pa zatim krmom, a onda poče da se vrti oko sebe kao pas koji hoće da uhvati svoj rep; a posle toga, zbogom, drugovi, buć!.. i sve je bilo svršeno; nema više Faraona!

Što se nas tiče, mi nismo tri dana ništa ni jeli ni pili, tako da smo naposletku već govorili o tome da vučemo kocku da bismo videli ko će poslužiti kao hrana ostalima, kad ugledasmo Žirondu. Počesmo da joj mašemo; ona nas ugleda, uputi se k nama, posla nam svoj čamac i prihvati nas. Eto kako se sve odigralo, gospodine Morele, tako mi časne reči i mornarskog poštenja!

Žagor opšteg odobravanja pokaza da je pripovedač dobio opštu saglasnost istinitošću suštine i živopisnošću pojedinosti.

— Dobro, prijatelji, — reče gospodin Morel — vi ste valjani ljudi, i ja sam unapred znao da je za nesreću koja me je zadesila kriva jedino moja sudbina. To je volja božja a ne krivica ljudi. Poštujmo volju božju. A sad, koliko vam dugujemo plate?

— Eh, ne govorimo o tome, gospodine Morele.

— Naprotiv, treba da govorimo — reče brodovlasnik sa tužnim osmehom.

— Pa dobro! Duguje nam se za tri meseca… — reče Penlon.

— Koklese, isplatite po dvesta franaka svakome od ovih čestitih ljudi. Da je drukčije vreme, prijatelji, — nastavi gospodin Morel — ja bih dodao: Dajte im svakome i po dvesta franaka nagrade; ali su vremena teška, prijatelji, i ono malo novca što mi još ostaje, ne pripada više meni. Izvinite me, dakle, i nemojte me zbog toga manje voleti.

Penlon sažaljivo iskrivi lice, okrete se svojim drugovima, progovori s njima nekoliko reči, pa se vrati.

— Odnosno što se toga tiče, gospodine Morele, — reče on prebacujući svoj zalogaj duvana na drugu stranu usta i štrcnuvši uv predsoblje i drugi mlaz pljuvačke koji otide da se poređa naspram prvog — što se toga tiče…

— Čega?

— Novca…

— Pa šta?

— Pa eto, gospodine Morele, drugovi kažu da im je zasad dovoljno i po pedeset franaka i da će pričekati na ostatak.

— Hvala vam, prijatelji, hvala! — uzviknu gospodin Morel dirnut do dna srca. — Svi ste vi čestiti ljudi; ali uzmite to, uzmite, pa ako nađete neku dobru službu, stupite u nju, jer ste slobodni.

Ovaj kraj rečenice proizvede silan utisak na te čestite mornare.

Oni se zgledaše unezvereno. Penlon, kome dah zastade, umalo ne proguta svoj zalogaj duvana; srećom on na vreme prinese ruku guši.

— Kako, gospodine Morele, — reče on prigušenim glasom —kako, vi nas otpuštate! Znači da ste nezadovoljni s nama?

— Nisam, momci, — reče brodovlasnik — ne; nisam nezadovoljan s vama, već naprotiv. Ne, ja vas ne otpuštam. Ali, šta ćete? Ja više nemam brodova, pa mi nisu potrebni ni mornari.

— Kako nemate više brodova! — reče Penlon. — Pa lepo, naručićete da se sagrade drugi, a mi ćemo pričekati. Znamo mi, hvala bogu, šta znači petljati se s rđavim vetrom.

— Ja više nemam novca da naručujem da mi se grade brodovi, Penlone, — reče s tužnim osmehom brodovlasnik — pa ne mogu, dakle, prihvatiti vašu ponudu, ma koliko da je ona prijateljska.

— Pa lepo! Ako nemate novaca, ne treba da nam platite; onda ćemo mi učiniti ono što je učinio i jadni Faraon, savićemo jedra, pa kvit!

— Dosta, dosta, prijatelji, — reče Morel gušeći se od uzbuđenja. — Idite sad, molim vas. Naći ćemo se opet u neko srećnije vreme. Emanuele, — dodade brodovlasnik — ispratite ih i pazite da se moje želje izvrše.

— Onda bar doviđenja, zar ne, gospodine Morele? — reče Penlon.

— Da, prijatelji, ja se bar nadam. Idite.

I on dade znak Koklesu, koji pođe napred. Mornari pođoše za blagajnikom, a Emanuel za njima.

— A sad — reče brodovlasnik svojoj ženi i kćeri — ostavite me za trenutak; imam da razgovaram sa gospodinom.

I on pokaza očima zastupnika firme Tomson i Frenč, koji je stajao nepomično za vreme čitave ove scene, u kojoj je učestvovao samo sa ono nekoliko reči koje smo naveli. Obe žene digoše pogled ka strancu, na koga su bile potpuno zaboravile, pa se povukoše; ali dok je izlazila, devojka upravi na tog čoveka, jedan divan pogled pun preklinjanja, na koji on odgovori jednim osmejkom kome bi se neki hladan posmatrač začudio što ga vidi na tome ledenom licu.

Dva čoveka ostadoše sami.

— Evo, gospodine, — reče Morel padajući natrag u fotelju — vi ste sve videli i sve čuli, i ja nemam da vam kažem ništa više.

— Video sam, gospodine, — reče Englez — da vas je zadesila još jedna nesreća, nezaslužena kao i one druge, i to je učvrstilo moju želju da vam pomognem.

— O, gospodine! — reče Morel.

— Da vidimo — nastavi stranac. — Ja sam jedan od vaših glavnih poverilaca, zar ne?

— Vi ste barem onaj koji ima u svojim rukama obveznice sa najkraćim rokom naplate.

— Da li biste želeli odlaganje moga roka naplate?

— Odlaganje bi mi moglo spasti čast, pa prema tome i život.

— Koliko vremena tražite?

Morel malo promisli, pa reče:

— Dva meseca.

— Dobro, — reče stranac — ja vam dajem tri.

— Ali mislite li vi da će firma Tomson i Frenč…

— Ne brinite ništa, gospodine, ja sve primam na sebe. Danas je peti jun.

— Da.

— Pa lepo, obnovite mi sve ove priznanice za peti septembar; a petog septembra, u jedanaest časova pre podne (zidni časovnik je baš tog trenutka pokazivao jedanaest sati), ja ću doći k vama.

— Čekaću vas, gospodine, — reče Morel — i vi ćete biti isplaćeni, ili ću ja biti mrtav.

Ove poslednje reči bile su izgovorene tako tiho, da ih stranac nije mogao čuti.

Priznanice su obnovljene a stare pocepane, te je jadni brodovlasnik sad barem imao pred sobom tri meseca da prikupi svoja poslednja sredstva.

Englez primi njegova zahvaljivanja sa hladnokrvnošću svojstvenom njegovoj naciji i oprosti se sa Morelom, koji ga isprati blagosiljajući ga sve do vrata.

Na stepenicama on susrete Juliju. Devojka se pravila kao da silazi, ali ga je uistini očekivala.

— O, gospodine! — reče ona sklapajući ruke.

— Gospođice, — reče stranac — vi ćete dobiti jednog dana jedno pismo sa potpisom… Sindbad Moreplovac…

Izvršite doslovno ono što će vam kazati to pismo, pa ma koliko vam čudno izgledao taj nalog.

— Hoću, gospodine, — odgovori Julija.

— Obećavate li mi da ćete to učiniti?

— Zaklinjem vam se.

— Dobro! Zbogom, gospođice. Ostanite uvek dobra i plemenita kći kao što ste sad, a ja se čvrsto nadam da će vas bog nagraditi dajući vam Emanuela za muža.

Julija uzviknu kratko, porumene kao trešnja i pridrža se za ogradu stepenica da ne bi pala.

Stranac pođe dalje svojim putem mašući joj rukom u znak oproštaja.

U dvorištu susrete Penlona, koji je u svakoj ruci držao po sto franaka uvijenih u trubu i koji kao da nije mogao da se reši da ih odnese.

— Pođite sa mnom prijatelju, — reče on. — Imam da razgovaram s vama.