Aleksandar Dima, Grog Monte Kristo- 2 deo ( III,IV,V )

III 

USHIĆENJE 

    Sunce je stiglo otprilike na trećinu svoga dnevnog puta i njegovi majski zraci, topli i životvorni, padali su na stene, koje kao da su i same osećale njegovu toplotu; hiljade zrikavaca, nevidljivih u vresju, žamorilo je jednoliko i neprekidno; lišće na mirtama i maslinama podrhtavalo je i odavalo skoro metalan zvuk. Kad god bi Edmond zakoračio na ugrejani granit, naterao bi u bekstvo guštere koji su ličili na smaragd; videlo se kako u daljini skaču po strmim padinama divlje koze, koje ponekad privlače ovamo lovce: jednom rečju, ostrvo je bilo nastanjeno i na njemu je strujao život, a ipak se Edmond osećao usamljen u božjoj ruci. 

     Osećao je nekakvu uzrujanost dosta sličnu strahu: bilo je to ono nepoverenje prema dnevnoj svetlosti koje nas goni da čak i u pustinji pomišljamo da nas posmatraju ispitivačke oči. 

     To osećanje bilo je tako jako, da u trenutku kad je trebalo da započne posao, Edmond zastade, spusti budak na zemlju, ponovo uze pušku, pope se opet na najvišu stenu ostrva, pa odatle baci širok pogled na sve što ga je okružavalo. 

    Ali moram reći da ono što je privuklo njegovu pažnju nije bila ni poetična Korzika, na kojoj je mogao da razazna čak i pojedine kuće, ni skoro nepoznata Sardinija iza nje, ni ostrvo Elba sa džinovskim uspomenama, ni najzad ona jedva primetna linija što se pružala ka vidiku i koja je izvežbanom mornarskom oku otkrivala ponositu Đenovu i trgovački Livorno. Ne; njegovu pažnju privlačila je gusarska lađa koja je otplovila u zoru, i jedrilica koja tek što beše otišla. 

   Prva lađa je baš tada iščezavala u moreuzu Bonifačio, a druga je plovila u suprotnom pravcu duž Korzike, koju se spremala da zaobiđe. 

    Taj pogled uspokoji Edmonda. 

    On tada spusti oči na bliže predmete koji su bili oko njega; videda se nalazi na najvišoj tački ostrva kao šiljata, tanana statua na tome ogromnom postolju. Ispod njega nijednog čoveka; oko njega nijedne barke: ništa osim azurnog mora koje je zapljuskivalo podnožje ostrva, i koje je to večito udaranje kitilo srebrnim resama. 

   Tada on siđe brzim ali ipak vrlo opreznim korakom, jer se u takvom jednom trenutku mnogo bojao nekog nesrećnog slučaja sličnog onome što ga je onako vešto i uspešno odglumio.

       Kao što smo kazali, Dantes je bio pošao unazad duž zareza načinjenih u stenama, te je video da ta linija vodi ka jednom malom zatonu skrivenom kao kupalište antičkih nimfi. Taj zaton bio je dovoljno širok pri ulazu i dovoljno dubok u sredini da bi omanji brod iz grupe lakih jedrilica mogao da uđe u njega i ostane tu sakriven.Tada, idući, za koncem uzastopnog izvođenja zaključaka, za onim koncem što ga je video kako rukama opata Farije vodi um tako dovitljivo kroz splet raznih mogućnosti, on pomisli da je kardinal Spada,u svojoj želji da ne bude viđen, pristao u tom zatonu, sakrio u njemu svoj brodić, pa išao linijom koju su označavali zarezi, i na kraju te linije zakopao svoje blago.

      Ova pretpostavka ponovo je odvela Dantesa do one okrugle stene.

  Samo jedna stvar je zabrinjavala Edmonda i remetila sve njegove pojmove iz dinamike: kako su mogli, ne upotrebljavajući znatne snage, da podignu tu stenu, koja je težila možda pet do šest hiljada funti, na onaj temelj na kome je ležala?

  Odjednom Dantesu nešto pade na pamet. Umesto da su je digli— pomisli on — verovatno su je spustili od gore.

  I on se brzo pope iznad te stene da potraži njeno ranije ležište.

  I zaista, on uskoro vide da je bila načinjena jedna blaga padina; stena je klizila oslanjajući se na svoju osnovu i zaustavila se na tome mestu; druga jedna stena, velika koliko običan tesanik, poslužila je kao oslonac; kamenje i šljunak bili su pažljivo namešteni tako da prikriju svaki međuprostor; ta mala zidana građevina bila je pokrivena busenjem, trava je izrasla po njoj, mahovina se po njoj rasprostrla, nekoliko semenki mirte, i mastike zaustavilo se na tome mestu, te je ta stara stena izgledala spojena sa tlom.

  Dantes pažljivo ukloni zemlju, i tada uvide, ili mu se bar učini da je uvideo čitavo to vešto smišljeno lukavstvo.

  On poče da ruši budakom taj temelj koji je vreme bilo očvrsnulo.

  Posle rada od desetak minuta zid popusti, i u njemu je bila načinjena rupa koliko da se uvuče ruka. Dantes otide i odseče najdeblje maslinovo stablo koje je mogao naći, skide mu granje, pa ga uvuče u rupu, te načini od njega polugu.

  Ali stena je bila u isti mah i suviše teška i suviše čvrsto nalegla na donju stenu da bi ljudska snaga, pa makar bila i Herkulova, mogla da je poljulja.

  Dantes se tada doseti da bi trebalo srušiti baš taj oslonac.

  Ali na koji način?

  On se obazre unaokolo kao što to čine ljudi koji su u nedoumici, i pogled mu pade na rog divlje ovce pun baruta koji mu je ostavio njegov prijatelj Jakopo.

  On se osmehnu: pakleni pronalazak će izvršiti svoj posao.

  Dantes iskopa budakom, između gornje stene i one na koju je ova bila postavljena, jednu rupu za miniranje, kao što obično čine pioniri kad hoće da ljudskim mišicama uštede odveć veliki zamor, pa je napuni barutom; zatim izvuče konce iz svoje maramice, pa ih uvalja u barut i načini fitilj.

 

      Pošto zapali fitilj, Dantes se udalji. Nije morao dugo da čeka na eksploziju: gornju stenu podiže ta bezmerna sila, a donja se stena razlete u komade. Kroz onaj mali otvor koji je Dantes najpre načinio pobeže čitav roj drhtavih insekata, a jedna ogromna zmija, čuvar toga tajanstvenog prolaza, zatalasa se na svojim plavičastim vijugama i iščeze.

  Dantes se približi: gornja stena, koja je sad bila bez oslonca, bila je nagnuta ka ponoru. Neustrašivi istraživač obiđe oko nje, izabra najkolebljivije mesto, upre svoju polugu o jednu njenu ivicu, pa, poput Sizifa, zape iz sve snage da gura stenu.

  Stena već poljuljana od potresa, zaklati se. Dantes udvostruči snagu: pomislio bi čovek da to jedan od Titana čupa planine, da ratuje sa gospodarem svih bogova. Naposletku stena popusti, poče da se kotrlja i da odskače, pa se sjuri i iščeze tonući u more.

  Ona je ostavila otkriveno jedno kružno mesto i izložila dnevnoj svetlosti jednu gvozdenu alku učvršćenu usred jedne ploče kvadratnog oblika.

  Dantes uskliknu od radosti i čuda, jer još nikada niko nije postigao tako divan uspeh pri prvom pokušaju.

  Hteo je da nastavi posao, ali su mu noge toliko drhtale, srce mu lupalo tako jako, a tako vreo oblak promicao mu ispred očiju, da je morao da se zaustavi.

  Taj trenutak neodlučnosti potrajao je koliko munja. Edmond provuče polugu kroz alku, podiže je snažno i izvaljena ploča se odiže, otkrivajući strmu padinu nekakvih stepenica koje su tonule u mrak jedne sve tamnije i tamnije pećine.

  Neko drugi bi jurnuo, kliktao od radosti; ali Dantes zastade, poblede, poče da sumnja.

  „Eh! — reče on sam sebi. — Treba da budem čovek! Pošto sam naviknut na nevolje, ne treba da dopustim da me obeshrabri jedno razočarenje; inače bi značilo da sam patio uzalud. Srce prepukne kad se najpre raširi prekomerno od tople nade, pa se zatim povuče i zatvori u hladnu stvarnost! Farija je sanjao, jer kardinal Spada nije ništa zakopao u ovoj pećini, a možda nije nikad ni dolazio ovamo; ili ako je i dolazio, Cezar Bordžija, taj neustrašivi pustolov, neumorni i podmukli lupež, došao je posle njega, pronašao mu trag, išao po istim putokaznim znacima kao i ja, pa je kao i ja podigao ovaj kamen, sišao pre mene i nije mi za sobom ostavio ništa da uzmem.”

  On ostade za trenutak nepomičan, zamišljen, očiju uprtih u taj mračni i produženi otvor.

  „Eto, sad kada ni na šta više ne računam; sada kada sam sebi rekao da bi bilo ludo imati još malo nade, nastavak ove pustolovine je za mene samo predmet radoznalosti, i to je sve.”

  I on je dalje stojao nepomičan, udubljen u razmišljanje.

  „Jeste, jeste, ovo je jedna pustolovina koja treba da uđe u sastav života protkanog mrakom i svetlošću onoga kraljevskog razbojnika, u splet čudnih događaja koji sačinjavaju šarenu potku njegova života. Taj basnoslovni događaj morao je neminovno biti povezan sa drugim stvarima; jeste, Bordžija je jedne noći došao ovamo sa buktinjom u jednoj ruci i mačem u drugoj, dok su na dvadesetak koraka od njega, možda ispod ove stene, stojala dva žbira, namrgođena i zloslutna dva stražara koji su pogledom ispitivali kopno, vazduh i more, dok je njihov gospodar ulazio, kao što ću ja sad ući, razgoneći mrak svojom opasnom i plamenom rukom.

  „Jeste; ali šta li je Cezar učinio sa tim žbirima kojima je tako odao svoju tajnu?” — pitao se Dantes.

  „Ono što je i učinio sa Alarikovim grobarima” — odgovori on sam sebi. — „Zakopali su ih zajedno sa sahranjenim.

  „Ali ako je došao ovamo” — nastavi Dantes — „on je našao i uzeo blago. Bordžija čovek koji je upoređivao Italiju sa artičokom i jeo list po list, taj Bordžija je isuviše dobro umeo da upotrebi svoje vreme da bi ga gubio vraćajući ovu stenu natrag na njeno ležište. "Siđimo.”

  I on siđe sa osmehom sumnje na usnama, šapćući ovu poslednju reč ljudske mudrosti: Možda!…

  Ali umesto mraka na koji je očekivao da naiđe, umesto neprozirnog i iskvarenog vazduha, Dantes vide samo nekakvu blagu svetlost raščinjenu u plavičasto videlo, jer su vazduh i svetlost prodirali ne samo kroz otvor koji je on maločas načinio, nego i kroz pukotine u steni, nevidljive spolja, kroz koje se videlo plavetnilo neba, po kome su poigravale drhtave grane zelenih hrastova bodljikave i puzave vreže kupina.

  Posle nekoliko trenutaka bavljenja u toj pećini, čiji je više mlak nego vlažan, više mirisan nego otužan vazduh bio u poređenju sa temperaturom ostrva u istom odnosu kao ta plava svetlost u poređenju sa sunčevom, Dantesov pogled, naviknut, kao što znamo, na mrak, mogao je da prodre u najzabačenije kutove pećine. Ona je bila od granita, čije su sjajne pljosni blistale kao dijamanti.

  „Avaj!” — Pomisli Dantes osmehujući se — „ovo su zacelo sva blaga koja je ostavio kardinal; a onaj dobri opat, videći u svojim snovima ove blistave zidove, jamačno se naslađivao svojim sjajnim nadama.”

  Ali Dantes se seti reči iz testamenta, koji je znao napamet: „u uglu najudaljenijem od drugog ulaza” — kazivao je testament.

  Dantes je bio ušao tek u prvu pećinu, pa je sad trebalo tražiti ulaz u drugu.

  On razmotri položaj: ta druga pećina je prirodno morala da zalaziu unutrašnjost ostrva. On ispita osnovice kamenja i priđe pa kucnu u jedan od zidova pećine iza koga mu se činilo da se jamačno nalazi ulaz u drugu pećinu, prikriven bez sumnje radi veće sigurnosti.

  Budak zveknu kratko, izazivajući u steni tup zvuk čija jedrina istera kapi znoja po Dantesovom čelu. Naposletku se istrajnom kopaču učini da jedan deo granitnog zida odgovara potmulijim i dubljim odjekom na poziv koji mu je bio upućen. On približi svoj usplamteli pogled zidu i raspoznade, iskusno kao sužanj, ono što niko drugi možda ne bi naslutio: da tu mora da postoji neki otvor.

  Međutim, da ne bi radio nekoristan posao, Dantes, koji je poput Cezara Bordžije bio naučio da ceni vreme, ispita ostale zidove udarajući u njih budakom, a u tlo kundakom svoje puške, razgrte pesak na sumnjivim mestima, pa kad ništa ne pronađe i ništa ne raspoznade,vrati se onom delu zida koji je odavao utešni zvuk.

  On zakuca u njega ponovo i još jače.

  Tada zapazi nešto čudnovato, a to je: da se pod udarcima budaka nekakav malter, sličan onome kojim se oblažu zidovi da bi se na njima slikale freske, odiže i pada kao kora, otkrivajući nekakav beličast i mek kamen sličan običnom tesaniku. Zazidali su otvor u steni kamenjem druge vrste, pa su to kamenje premazali malterom, a po malteru podražavali boju i kristale granita.

  Dantes udari tada šiljatim krajem budaka, koji se zabi za čitav palac u taj zid, koji je ujedno bio i vrata.

  Tu je trebalo kopati.

  Po nekoj čudnoj zagonetnosti ljudskog bića, ukoliko su se više gomilali dokazi da se Farija nije prevario te je trebalo da Dantes bude zadovoljan, utoliko se više njegovo klonulo srce podavalo sumnji i skoro obeshrabrenju. Ovo otkriće, koje je trebalo da mu ulije novu snagu, oduzelo mu je i onu koja mu još beše ostala, te se budak spusti izmičući mu se iz ruku. On ga spusti na zemlju, obrisa čelo i iziđe ponovo na dnevnu svetlost, izgovarajući se pred samim sobom da hoće da vidi da li ga neko ne uhodi, a uistinu zato što mu je bio potreban vazduh, jer je osećao da će se onesvestiti. Ostrvo je bilo pusto i podnevno sunce kao da ga je bilo natkrililo svojim vatrenim pogledom; u daljini su male ribarske barke širile svoja krila nad morem plavim kao safir.

  Dantes još nije bio ništa okusio, ali on nije imao vremena da jede u takvom jednom trenutku, te popi gutljaj ruma i vrati se u pećinu sa više odvažnosti u srcu.

  Budak, koji mu se maločas učinio onako težak, sad je opet bio lak. On ga podiže lako kao da je perce, pa se opet snažno dade na posao.

  Posle nekoliko udaraca on zapazi da kamenje nije bilo zamalterisano nego prosto naslagano jedno na drugo i prevučeno onom oblogom koju smo spomenuli. On zavuče u jednu pukotinu šiljak budaka, pritište držalje i sa radošću vide kako mu kamen pade pred noge.

  Posle toga Dantes je imao samo da izvlači svaki kamen gvozdenim šiljkom budaka, i kamen po kamen padao je redom pored onog prvog.

  Još kad je načinio prvi otvor, Dantes je mogao da uđe; ali odložiti to za nekoliko trenutaka značilo je odložiti izvesnost a držati se grčevito nade.

  Najzad, posle ponovnog trenutnog kolebanja, Dantes pređe iz te prve pećine u drugu.

  Ta druga pećina bila je niža, mračnija i jezivija nego prva; vazduh je u nju prodirao samo kroz otvor načinjen tog trenutka, te je imao onaj memljivi zadah zbog koga se Dantes začudio kad na njega nije naišao u prvoj.

  Dantes pričeka da spoljni vazduh uđe i oživi tu mrtvu atmosferu, pa uđe.

  Levo od ulaza bio je jedan uvučen i mračan ugao.

  Ali, kao što smo već kazali, za Dantesove oči mrak nije postojao.

  On ispita pogledom tu drugu pećinu: ona je bila prazna kao i prva.

  Blago, ako je postojalo, bilo je zakopano u onom mračnom uglu.

  Čas strepnje bio je došao. Iskopati dve stope zemlje, to je bilo sve što je ostalo Dantesu između najveće radosti i najdubljeg očajanja.

  On pođe ka tome uglu, pa kao da se naglo odlučio, poče da kopa zemlju odvažno.

  Pri petom ili šestom udaru budak zveknu kao da je udario u gvožđe.

  Još nikad nisu posmrtna zvona, nikada drhtavo pogrebno zvonjenje nije na slušaoca načinilo takav utisak. Dantes ne bi bio bleđi i da nije ništa pronašao.

  On poče da kopa pored mesta gde je do tada kopao i naiđe na isti otpor, ali ne i na isti zvuk.

  — Ovo je neki drven sanduk sa gvozdenim okovom.

  U tom trenutku jedna senka promače brzo zaklanjajući dnevnu svetlost.

  Dantes ispusti budak, zgrabi pušku, prođe ponovo kroz otvor i jurnu napolje.

  Jedna divlja koza preskočila je prvi ulaz u pećinu i brstila na nekoliko koraka dalje.

  Bila je to zgodna prilika da obezbedi sebi večeru, ali se Dantes bojao da pucanj puške ne privuče nekoga.

  On razmisli malo, odseče jedno smolasto stablo, otide i zapali ga na vatri koja se još dimila i na kojoj su krijumčari kuvali sebi doručak, pa se vrati s tom buktinjom.

  Nije hteo da mu promakne nijedna pojedinost od onoga što će uskoro videti.

  On približi buktinju bezobličnoj i nedovršenoj rupi i vide da se nije prevario: njegovi su udarci padali naizmenično i na gvožđe i na drvo.

  On zabode buktinju u zemlju, pa nastavi rad.

  Začas je prostor od oko tri stope u dužinu i dve u širinu bio raščišćen, i Dantes raspoznade jedan kovčeg od hrastovine okovan gvožđem sa urezanim šarama. Nasred poklopca blistao je, na srebrnoj pločici koju zemlja nije mogla da potamni, grb porodice Spada, a to će reći uspravan mač sred ovalnog štita, kao što su italijanski štitovi, iznad koga je bio kardinalski šešir.

  Dantes ga lako raspoznade, jer koliko li mu je puta opat Farija crtao taj grb!

  Sad više nije bilo nikakve sumnje; blago je bilo tu, jer niko ne bi preduzimao tolike mere opreznosti samo zato da na to mesto vrati ispražnjen kovčeg.

  Za tren oka Dantes otkopa kovčeg sa svih strana i pritom vide kako mu se redom ukazuje srednja brava postavljena između dva katanca, i drške na bočnim stranama. Sve je to bilo išarano urezanim ukrasima, kao što se radilo u to vreme kada je umetnost oplemenjivala i najgrublje metale.

  Dantes uhvati kovčeg za ručice i pokuša da ga podigne, ali je bilo nemoguće.

  On tada pokuša da ga otvori, ali su brava i katanci bili zaključani; ti verni čuvari kao da nisu hteli da predadu drugome svoje blago.

  Dantes uvuče oštar krak budaka između kovčega i poklopca, pritište držalje i poklopac sa škripom puče. Jedan širok otvor u daskama blabavio je okov, te i on otpade, stežući svojim upornim noktima daske koje je odvalio pri padu. Kovčeg je bio otvoren.

  Vrtoglava groznica obuze Dantesa; on zgrabi pušku, odape je i stavi pored sebe. On najpre zatvori oči, kao što čine deca kad hoće da u blistavoj noći svoje mašte vide više zvezda nego što ih mogu izbrojati na još osvetljenom nebu pa ih zatim otvori i ostade zasenjen.

  Kovčeg je bio podeljen na tri pregrade.

  U prvoj su se blistali žućkastocrveni zlatnici sa riđim odblescima.

  U drugoj su bile lepo složene neuglačane zlatne poluge, ali su od svih osobina zlata imale samo njegovu težinu i vrednost.

  Najzad, u trećoj, upola punoj Edmond pregrštima zahvati dijamante, biser, rubine, koje pusti da padaju kao blistav vodopad, te su padajući jedno preko drugog stvarali šum sličan dobovanju grada o prozorska okna.

  Pošto je dodirivao, pipao, zavlačio svoje drhtave ruke u zlato i drago kamenje, Edmond se uspravi, pa jurnu kroz pećine u drhtavom ushićenju čoveka koji je na granici ludila! On skoči na jednu stenu odakle je mogao da sagleda more, i ne opazi ništa; bio je sam, sasvim sam, sa svojim nebrojenim, nečuvenim, basnoslovnim blagom koje je sad bilo njegovo. Samo, da li on to sad sanja ili je budan? Da li je to neki kratkotrajni san ili on u svom naručju čvrsto drži stvarnost?

  Osećao je potrebu da ponovo vidi svoje blago, a međutim, osećao je da u ovom trenutku ne bi imao snage da izdrži taj prizor. Za trenutak pritište obema rukama teme, kao da je hteo da spreči razum da ne pobegne; zatim se rastrča po ostrvu, i nije išao nekim putem, jer njih i nema na ostrvu Monte Kristo, nego ni nekim određenim pravcem, naterujući u bekstvo divlje koze i plašeći morske ptice svojim poklicima i pokretima. Zatim se zaobilaznim putem vrati, sumnjajući još uvek, jurnu u prvu pećinu pa u drugu, i nađe se ponovo pred tim rudnikom zlata i dijamanata.

  Ovog puta pade na kolena, pritiskujući obema grčevitim rukama svoje razigrano srce i mrmljajući nekakvu molitvu koju je sam bog mogao razumeti.

  Uskoro se oseti mirniji, pa prema tome i srećniji, jer je tek od toga časa počeo da veruje u svoje blaženstvo.

  On tada poče da broji svoju imovinu: bilo je tu hiljadu zlatnih poluga, od kojih je svaka bila teška po dve do tri funte; zatim naslagana dvadeset i pet hiljada zlatnih talira, od kojih je svaki mogao vredeti po osamdeset franaka u sadašnjem novcu, svi sa likom pape Aleksandra VI i njegovih prethodnika, i tada zapazi da je pregrad ispraznio tek do polovine; najzad zagrabi deset puta po pune pregršti bisera, dragoga kamenja, dijamanata, od kojih su mnoge uglavili u nakit najbolji zlatari onoga doba, te su predstavljali znatnu vrednost zbog svoje izrade i pored njihove sopstvene vrednosti.

  Dantes vide kako se dan bliži smiraju i gasi postepeno. On se poboja da ga neko ne iznenadi ako ostane u pećini, te iziđe s puškom u ruci. Parče dvopeka i nekoliko gutljaja vina bili su mu večera. Zatim vrati ploču na svoje mesto, leže na nju i spavaše jedva nekoliko sati, štiteći svojim telom ulazak u pećinu.

  Ta noć bila je jedna od onih noći istovremeno divnih i užasnih kakve je taj čovek, koji je preživeo gromovita uzbuđenja, proveo već dve ili tri u svome životu.

  IV 

 NEPOZNATI ČOVEK 

     Dan osvanu. Dantes ga je već odavno očekivao otvorenih očiju.Čim se pojaviše njegovi prvi zraci, on ustade, pa se kao i prošle večeri pope na najvišu stenu ostrva da osmotri okolinu; no kao i prošle večeri, sve je bilo pusto.

       Edmond siđe, podiže ploču, napuni džepove nakitom sa dragim kamenjem, vrati na svoje mesto što je bolje mogao daske i okov kovčega, zatrpa ga ponovo zemljom, izgazi tu zemlju, nabaca na nju pesak da bi prekopano mesto izjednačio sa ostalim tlom; zatim iiađe iz pećine, vrati na mesto ploču, nagomila na ploču kamenje razne veličine, ispuni šupljine zemljom, zasadi u tim šupljinama mirte i vresje, zali vodom te nove sadnice da bi izgledale kao da su tu odavno, izbrisa tragove svojih koraka kojih je bilo mnogo oko toga mesta, pa je zatim nestrpljivo očekivao povratak svojih drugova. Zaista, nije sad više bilo potrebno da provodi vreme gledajući u to zlato i te dijamante i da ostane na Monte Kristu kao zmaj koji čuva nekorisna blaga. Sad je trebalo vratiti se u život, među ljude, i zauzeti u društvu položaj, važnost i moć koju na ovom svetu daje bogatstvo, ta prva i najveća snaga kojom može da raspolaže ljudsko stvorenje.

       Krijumčari se vratiše šestog dana. Dantes raspoznade izdaleka oblik i način plovljenja Mlade Amelije. On se odvuče do pristaništa kao ranjeni Filoktet, i kad se njegovi drugovi iskrcaše, on im reče, ipak žaleći se još, da mu je znatno bolje; zatim sasluša pričanje tih pustolova. Oni su, istina, uspeli u svom poslu, ali tek što je tovar bio iskrcan, kad im javiše da je jedan brik koji je stražario u Tolonu baš tada isplovio iz pristaništa i uputio se k njima. Oni su tada pobegli što su brže mogli, žaleći se što Dantes, koji je umeo toliko da poveća brzinu broda, nije bio na njemu da upravlja njim. I zaista, oni su uskoro zatim opazili brod koji ih je gonio, ali su uz pripomoć noći i zaobilaženjem Korzikanskog rta umakli.

      Uglavnom, to putovanje nije bilo rđavo; i svi su oni, a naročito Jakopo, žalili što i Dantes nije u njemu učestvovao da bi dobio svoj udeo u dobiti koju im je to putovanje donelo, udeo koji je iznosio čitavih pedeset pijastra.

       Na Edmondovom licu nije se moglo ništa pročitati; on se čak nije ni osmehnuo kad su mu nabrajali sve dobiti kojima bi se koristio da je mogao napustiti ostrvo. A pošto je Mlada Amelija bila došla na Monte Kristo samo da njega poveze, on se opet ukrca na nju još iste večeri i pođe s gazdom u Livorno.

          U Livornu otide jednom Jevrejinu i prodade mu četiri od svojih najmanjih dijamanata po pet hiljada franaka svaki. Jevrejin je mogao da zatraži objašnjenje kako to da jedan običan mornar bude sopstvenik takvih predmeta; ali se on toga dobro čuvao, jer je zarađivao po hiljadu franaka na svakom.

      Sutradan Dantes kupi jednu sasvim novu barku i pokloni je Jakopu, a tome poklonu dodade još sto pijastra da bi mogao da najmi posadu; a sve to pod uslovom da Jakopo otide u Marselj da potraži obaveštenja o jednom starcu po imenu Luj Dantes, koji je stanovao u Mejlanskim Alejama, i o jednoj devojci koja je stanovala u selu Katalanu i koja se zvala Mercedes.

       Sad je trebalo da Jakopo pomisli da sanja; ali mu Edmond tada ispriča kako je postao mornar iz inata, jer mu njegova porodica nije htela da daje novaca za izdržavanje, ali da je po dolasku u Livorno primio nasledstvo od jednog ujaka koji mu je zaveštao svu svoju imovinu. Edmondova visoka obrazovanost davala je toj priči toliku verovatnost, da Jakopo nije ni za trenutak posumnjao da mu je njegov nekadašnji drug rekao istinu.

       S druge strane, pošto je Edmondova obaveza da služi na Mladoj Ameliji bila istekla, on se oprosti s moreplovcem, koji isprva pokuša da ga zadrži, ali kad ču kao i Jakopo priču o nasleđu, odreče se posle toga nade da će slomiti odluku svoga dotadašnjeg mornara.

  Sutradan Jakopo otplovi ka Marselju. Bilo je ugovoreno da se nađe sa Edmondom na Monte Kristu.

    Istoga dana Dantes otputova ne rekavši kud ide, pošto se oprostio sa mornarima sa Mlade Amelije dajući im divne poklone, a sa gazdom uz obećanje da će mu se kad god javiti.

     Dantes ode u Đenovu.

      Baš kad je tamo stigao, vršile su se probe sa jednom jahtom koju je bio naručio jedan Englez, jer je čuo da su Đenovljani najbolji brodograditelji na čitavom Sredozemnom moru, pa je hteo da ima jahtu sagrađenu u Đenovi. Englez se bio pogodio za četrdeset hiljada franaka; Dantes ponudi šezdeset hiljada pod uslovom da mu se brod preda još istog dana. Englez je bio otputovao u Švajcarsku očekujući da njegov brod bude gotov. Trebalo je da se vrati tek kroz tri nedelje ili mesec dana, te brodograditelj pomisli da će imati vremena da počne da gradi drugu jahtu. Dantes odvede brodograditelja jednom Jevrejinu, pređe s njim u sobu iza dućana, i Jevrejin izbroja šezdeset hiljada franaka graditelju.

         Brodograditelj ponudi Dantesu svoju pomoć da sastavi posadu jahte, ali mu se Dantes zahvali govoreći da je navikao da putuje sam,i da jedino želi da se u njegovoj kabini, iznad postelje, ugradi jedan tajni orman, u kome će se nalaziti tri isto tako tajne pregrade. On dade meru za te tri pregrade, koje su načinjene sutradan.

       Dva sata posle toga Dantes je izlazio iz Đenovskog pristaništa, praćen pogledima gomile radoznalaca koji su želeli da vide španskog plemića koji je bio naviknut da plovi sam.

       Dantes je to divno izveo; pomoću krme koju nije morao da napušta, on je jahtom upravljao kako god je hteo, te bi čovek pomislio da je ona neko razumno biće spremno da se pokori i najmanjem podstreku, i Dantes je u sebi priznao da Đenovljani zaslužuju svoju slavu najboljih graditelja brodova na svetu.

          Radoznalci su pratili pogledom taj mali brod sve dok ga ne izgubiše iz vida, a tada otpočeše nagađanja kud li on to ide: jedni su smatrali da će na Korziku, drugi na ostrvo Elbu; neki su nudili da se klade da odlazi u Španiju, a neki su tvrdili da ide u Afriku; niko i ne pomisli da spomene ostrvo Monte Kristo.

       Međutim, Dantes je išao ka Monte Kristu.

      On tamo stiže drugog dana pred veče; brod je bio odlična jedrilica, te je prešao tu razdaljinu za trideset i pet sati. Dantes je ranije potpuno ispitao obalu, te umesto da pristane na uobičajenom mestu, on baci kotvu u malom zatonu.

       Ostrvo je bilo pusto; nije bilo znakova da je iko pristajao uz obalu otkako je Dantes sa njega otišao. On otide svome blagu: sve je bilo u istom stanju kako ga je ostavio.

       Sutradan je njegovo ogromno bogatstvo bilo preneseno na jahtu i zatvoreno u one tri pregrade tajnog ormana.

        Dantes pričeka da prođu još osam dana. Za tih osam dana on je probe radi plovio jahtom oko ostrva, proučavajući je kao što dobar jahač proučava svoga konja, a posle tog vremena poznavao je sve njene dobre osobine i sve nedostatke. Dantes se zareče da će povećati jedne i popraviti druge.

       Osmog dana Dantes vide jedan brodić kako pod punim jedrima plovi ka ostrvu i raspoznade Jakopovu barku. On dade znak na koji Jakopo odgovori, i posle dva časa barka je bila pored jahte.

       Bio je po jedan tužan odgovor na svako pitanje koje Dantes beše postavio.

       Stari Dantes je bio umro.

       Mercedes je iščezla.

       Edmond sasluša te dve vesti mirna lica; ali odmah zatim siđe na obalu i zabrani da ga iko prati.

       Posle dva časa on se vrati. Dva mornara sa Jakopove barke pređoše na njegovu jahtu da mu pomažu u upravljanju brodom, pa zatim on naredi da se brod uputi ka Marselju. On je već bio predvideo očevu smrt; ali, šta li je bilo sa Mercedes?

       Edmond nije mogao da da dovoljno uputstva svome izaslaniku a da pri tom ne oda svoju tajnu; uostalom, bilo je i drugih obaveštenja koja je hteo da prikupi i za koja se oslanjao samo na sebe. Ogledalo mu je u Livornu pokazalo da mu ne preti opasnost da ga neko pozna; uostalom, on je imao na raspolaganju sredstva za prerušavanje.

      I tako jednog jutra jahta, za kojom je išla mala barka, uđe hrabro u marseljsko pristanište i zaustavi se tačno naspram mesta sa koga su ga one kobne večeri ukrcali za Ifsku tvrđavu.

       Dantes malo uzdrhta kad vide da u čamcu zdravstvene kontrole dolazi k njemu jedan žandarm. Ali mu Dantes, sa onim savršenim samopouzdanjem koje je bio stekao, pruži jedan engleski pasoš što ga je kupio u Livornu, te pomoću te tuđinske propusnice, koja se u Francuskoj poštuje mnogo više nego domaća, iziđe bez ikakvih teškoća na obalu.

       Prvo što ugleda Dantes kad pođe Kanebijerom bio je jedan mornar sa Faraona. Taj čovek je služio pod njegovom komandom i našao se tu da omogući Dantesu da se uveri u promene koje su se zbile na njemu. On pođe pravo k tome čoveku i postavi mu više pitanja, na koje ovaj odgovori ne pokazujući ni rečima ni licem da se seća da je ikada video onoga s kim je razgovarao.

       Dantes dade mornaru jedan metalni novac da bi mu se zahvalio za obaveštenja koja mu je dao; ali odmah zatim ču kako taj čovek trči za njim.

       Dantes se okrete. — Izvinite gospodine, — reče mornar — ali vi ste možda pogrešili; verovatno ste mislili da mi date novac od dva franka, a dali ste mi zlatnik.

  — Zaista, prijatelju, — odgovori Dantes — prevario sam se; ali pošto vaše poštenje zaslužuje da bude nagrađeno evo vam još jedan, i molim vas da ga primite i popijete u moje zdravlje sa svojim drugovima.

      Mornar pogleda u Dantesa sa tolikim čuđenjem, da se ne seti čak ni da mu zahvali, pa gledajući ga kako odlazi, reče:

  — Ovo mora da je neki nabob koji je tek prispeo iz Indije.

       Dantes produži svojim putem; pri svakom koraku osećao je kako mu se srce steže od nekog novog uzbuđenja, jer su sve njegove uspomene iz detinjstva, nezaboravne, i večno u sećanju, bile tu pred njim, pomaljale se u kutu svakog trga, na uglu svake ulice, iza svakog odbojnog kamena na raskrsnicama. Kad stiže na kraj ulice Noaj i kad ugleda Mejlanske aleje, on oseti kako mu kolena klecaju i za malo ne pade pod točkove jednih kola. Naposletku stiže do kuće u kojoj je stanovao njegov otac. Jabučine i dragoljub bili su iščezli sa mansarde, gde ih je nekada ruka dobroga starca raspoređivala po rešetkastoj ogradi sa tolikom pažnjom.

       On se nasloni na jedno drvo i ostade tu neko vreme zamišljen, posmatrajući najviše spratove te bedne kućice; naposletku priđe ulazu, prekorači prag, zapita da li ima kakav prazan stan, pa iako je stan na petom spratu bio zauzet, on je toliko navaljivao da ga vidi, da se vratar pope gore i zamoli u ime jednog starca ljude koji su u njemu stanovali za dopuštenje da taj starac pregleda dve sobe od kojih se stan sastojao. U tome malom stanu stanovali su jedan mlad čovek i jedna mlada žena, koji se behu venčali tek pre nedelju dana.

      Kad ugleda to dvoje mladih, Dantes duboko uzdahnu.

      Inače, ništa tu nije više podsećalo Dantesa da je to bio stan njegova oca: zidovi nisu bili više obloženi istim tapetima; sav stari nameštaj, ti Edmondovi prijatelji iz detinjstva, koga se do sitnice sećao, bio je iščezao. Samo su zidovi bili isti.

      Dantes se Okrete ka krevetu; on je bio na istom mestu kao i krevet pređašnjeg stanara. I protiv njegove volje, Dantesu navreše suze na oči, je je zacelo na tome mestu starac izdahnuo izgovarajući ime svoga sina.

           To dvoje mladih posmatrali su začuđeno tog čoveka natuštena čela, niz čije su obraze tekle dve krupne suze, dok mu je lice ostalo potpuno mirno. Ali kako svaki bol izaziva strahopoštovanje, dvoje mladih ne postaviše nikakvo pitanje nepoznatom čoveku, nego se samo povukoše unazad da ga ostave da plače bez ustezanja; a kad on pođe, oni ga ispratiše govoreći mu da može opet doći kad god htedne i da će mu njihov skromni dom biti uvek otvoren.

      Kad siđe na niži sprat, Edmond se zaustavi pred drugim jednim vratima i zapita da li još stanuje tu krojač Kadrus, Ali mu vratar odgovori da je taj čovek nastradao u poslovima i da sad drži jednu malu krčmu na putu od Belgarda ka Bokeru.

       Dantes siđe, i zapita za adresu sopstvenika kuće u Mejlanskim alejama, otide njegovom domu, prijavi se pod imenom lorda Vilmorda (to ime i titula bili su ispisani na njegovom pasošu) i kupi od njega tu kućicu za dvadeset i pet hiljada franaka. Bilo je u toj sumi bar deset hiljada franaka više nego što je ona vredela. Ali da mu je zatražio i pola miliona, Dantes bi za nju platio tu cenu.

      Još istog dana beležnik koji je sastavio taj ugovor o kupovini obavesti mladence sa petog sprata da im novi sopstvenik kuće nudi da izaberu koji hoće stan u celoj kući, ne povišavajući im nimalo stanarinu, pod uslovom da mu ustupe one dve sobe u kojima sada stanuju.

      Taj čudni događaj zanimao je više od nedelju dana sve stanovnike, Mejlanskih aleja i izazvao bezbrojna nagađanja, od kojih nijedno nije bilo tačno.

       Ali je naročito dovelo u zabunu sve mozgove i uzrujalo sve duhove to što su te večeri videli tog istog čoveka koji je toga jutra ušao u kuću u Majlanskim alejama kako se šeta po selu Katalanu i kako ulazi u jednu bednu ribarsku kuću, gde je ostao više od jednog sata raspitujući se o više osoba koje su pomrle ili iščezle pre više od petnaest ili šesnaest godina.

      Sutradan porodica kod koje je ušao da se o svemu tome raspita dobi na dar jednu sasvim novu katalonsku barku sa dve vučne mreže i jednim alovom.

     Ta čestita porodica htela je rado da se zahvali tome darežljivom ispitivaču ali su ga videli kako je po izlasku iz njihove kuće izdao neka naređenja jednom mornaru, uzjahao konja i izišao iz Marselja kroz kapiju na putu za Eks.

  V 

  KRČMA KOD MOSTA NA GARI 

       Oni koji su kao ja prokrstarali pešice južnu Francusku, mogli su zapaziti između Belgarda i Bokera, otprilike na polovini puta od toga sela do varoši, ali ipak bliže Bokeru nego Belgardu, jednu omanju krčmu na kojoj visi plehana tabla koja škripi pri najmanjem vetru, sa komičnom slikom rimskog vodovodnog mosta na Gari.

      Ta mala krčma, upravljajući se prema toku Rone, leži na levoj strani puta, zaleđem okrenuta reci; iza nje je ono što se u Langedoku naziva vrtom, a to će reći da strana suprotna onoj koja otvara svoja vrata putnicima gleda u jedan zabran po kome se grče nekoliko zakržljavih maslinovih drveta i nekoliko divljih smokava sa lišćem posrebrenim od prašine. Između njih, kao jedino povrće, vire strukovi belog luka, paprike i vlašca; najzad u jednom njegovom uglu, kao neki zaboravljeni stražar, jedna visoka pinjona pruža sumorno uvis svoje vitko stablo, dok njen vrh, raširen poput lepeze, puckara pod suncem od trideset stepeni.

      Sve ovo drveće, veliko i malo, povija se i naginje prirodno na onu stranu kuda duva mistral, jedna od triju velikih nevolja Provanse; druge dve, kao što se zna ili se ne zna, bile su Diransa i Oblasna skupština.

       Ovde-onde u okolnoj ravnici koja liči na veliko jezero od prašine životare nekoliko stabljika pšenice, koju tamošnji vrtlari gaje, bez sumnje, iz radoznalosti i od kojih svako služi kao sedalo po jednom zrikavcu koji progoni svojom kreštavom pesmom putnike zalutal u ovu pustinju.

       Od pre sedam ili osam godina otprilike, tu krčmu su držali jedan čovek i jedna žena, koji su od posluge imali samo jednu sobaricu koju su svi zvali Trineta i jednog konjušara koji se odazivao na ime Pako. Njihova dvostruka pomoć zadovoljavala je uveliko potrebe službe otkako je prokopan kanal od Bokera do Egmorta, koji je pobednički doveo barke, umesto ubrzanog kolskog saobraćaja, i putničke lađe umesto diližansa.

       Taj kanal kao da je hteo da pojača jade nesrećnoga krčmara koga je upropašćivao, jer je prolazio između Rone, koja mu je davala svoju vodu, i puta, kome je oduzimao život, i to na okolo sto koraka od krčme koju smo ukratko ali verno opisivali.

       Krčmar koji je držao tu krčmu mogao je imati četrdeset do četrdeset i pet godina, i bio je visok, suv i žilav, pravi južnjak, sa upalim i sjajnim očima, orlovskim nosom i belim zubima kao u mesoždera. Njegova kosa, koja uprkos prvom naletu starosti kao da se nije mogla rešiti da počne da sedi, bila je — kao god i brada, koju je nosio samo ispod donje vilice — gusta, kudrava i tek ponegde prošarana po kojom sedom dlakom. Boja njegove kože, od prirode mrka, postala je još ugasitija usled navike koju je nesrećnik stekao da stoji od jutra do večeri na pragu svojih vrata gledajući da li će mu peške ili kolima, stići neki gost. Za vreme tog skoro uvek uzaludnog očekivanja on je glavu zaštićivao od paklene sunčeve žege samo jednom crvenom maramom, koju je vezivao na glavi poput španskih mazgara. Taj čovek bio je naš stari poznanik Gaspar Kadrus.

         Njegova žena, koja se devojkom zvala Madlena Radel, bila je naprotiv bleda, mršava i bolešljiva. Rođena u okolini Arla, ona je, i pored toga što je sačuvala prvobitne crte nasledne lepote svojih zemljaka, videla kako joj lice polako ružnja od gotovo neprekidnih napada jedne od onih potajnih groznica tako čestih među stanovništvom oko bara Egmorta i ritova Kamarge. Ona je stoga skoro uvek sedela i cvokotala u svojoj sobi na prvom spratu, izvaljena u fotelji ili na krevetu, dok je njen muž kao i obično stražario na vratima; on je to stražarenje produžavao utoliko radije, što kad god bi se susreo sa svojom jetkom polovinom, ova bi ga progonila svojim večitim jadikovanjem na sudbinu, jadikovanjem na koje bi njen muž obično odgovarao samo ovim filozofskim rečima:

  — Ćuti, Karkonta! To je božja volja.

      Taj nadimak dobila je Madlena Radel po tome što je rođena u selu Karkontu, koje leži između Salona i Lambeska. I tako, po tamošnjem običaju koji zahteva da se ljudi skoro uvek zovu po nadimku umesto po krštenom imenu, njen muž je tim nadimkom zamenio ime Madlena, možda odveć blago i nežno za njegov grubi govor.

       Međutim, i pored ove tobožnje pomirenosti sa odlukama sudbine, ne treba verovati da naš krčmar nije duboko osećao bedu u koju ga je vukao taj prokleti Bokerski kanal i da je bio neosetljiv prema neprekidnim tužbalicama kojima ga je njegova žena progonila. Bio je to, kao i svi južnjaci, čovek umeren i skroman, ali sujetan u javnom životu. Zato on, u doba svoga blagostanja, nije propuštao nijedan stočni vašar, niti ijednu svečanost Taraske, a da se tamo ne pojavisa Karkontom, u jednom od onih živopisnih odela južne Francuske koje vodi svoje poreklo istovremeno i iz Katalonije i iz Andaluzije; a ona u onoj divnoj nošnji žena iz Arla, koja izgleda pozajmlljena i iz Grčke i iz Arabije. Ali su malopomalo i lanci za časovnike, i ogrlice, i pojasevi u bezbrojnim bojama, i vezeni jeleci, i kadifeni kaputi, i čarape sa otmenim šarama, i šarene dokolenice, i kondure sa srebrnim kopčama iščezli, te se Gaspar Kadrus, pošto se više nije mogao pokazivati u svom nekadašnjem sjaju, odrekao i u svoje ime i u ime svoje žene svih tih javnih svečanosti, čije je vesele zvuke, sa potajnim bolom u srcu, slušao kako odjekuju čak do vrata te bedne krčme, koju je i dalje čuvao mnogo više kao sklonište nego kao radnju.

       Kadrus je, dakle, po svom običaju, stojao toga jutra pred svojim vratima, prelazeći svojim neveselim pogledom sa jedne gole ledine, po kojoj je kljucalo nekoliko kokošaka, na oba kraja pustog druma, koji se gubio na jednoj strani ka jugu a na drugoj ka severu, kad ga odjednom kreštav glas njegove žene primora da napusti svoje stražarsko mesto. On uđe u kuću gunđajući i pope se na gornji sprat, ostavljajući ipak vrata širom otvorena, kao da hoće da pozove putnike da ga u prolazu ne zaborave.

      U trenutku kada je Kadrus ulazio u kuću, drum koji smo spomenuli i po kome su preletali njegovi pogledi bio je prazan i pust kao pustinja u podne; on se pružio, beo i beskrajan, između dva reda kržljavih drveta, te je sasvim razumljivo što se nijedan putnik, slobodan da izabere i neko drugo vreme, nije usuđivao da sad zađe u tu užasnu Saharu.

      Međutim, suprotno svakoj verovatnoći, da je Kadrus ostao na svome mestu, on bi mogao videti kako se u pravcu Belgarda pomalja jedan konjanik i jedan konj krećući se onim uljudnim i prijateljskim hodom koji pokazuje da između konja i konjanika postoje najbolji odnosi. Konj je bio očišćen i išao je prijatnim, lakim kasom, a konjanik je bio neki sveštenik u crnom odelu i sa trorogim šeširom na glavi, iako je tada podnevno sunce užasno peklo. Išli su vrlo umerenim kasom.

     Kad stiže pred vrata, grupa se zaustavi. Bilo bi teško pogoditi da li je konj zaustavio čoveka ili je čovek zaustavio konja; ali u svakom slučaju konjanik sjaha, povuče konja za uzdu i priveza ga za zakačku jednog rasklimatanog prozorskog kapka, koji se držao još samo na jednoj šarki; zatim sveštenik priđe vratima, brišući crvenom pamučnom maramom čelo obliveno znojem i zakuca triput u dovratak okovanim krajem štapa što ga je držao u ruci.

      Odmah zatim jedan veliki crn pas diže se i pođe nekoliko koraka lajući i kezeći se svojim belim, šiljastim zubima; i taj njegov dvostruko neprijateljski postupak kazivao je koliko je malo bio naviknut na društvo.

      Uskoro teški koraci zaljuljaše drvene stepenice što su se puzale duž zida i niz koje je silazio pogureno i natraške domaćin toga sirotinjskog doma pred čijim je vratima stojao sveštenik.

  — Evo me! — govorio je Kadrus sav začuđen. — Evo me! Hoćeš li ćutati, Ćalove! Nemojte se plašiti, gospodine; on laje ali ne ujeda. Vi želite vina, zar ne? Jer je đavolska vrućina… Ah, oprostite, — zaustavi se u reči Kadrus videći s kakvim putnikom ima posla —oprostite, nisam znao koga ću imati čast da dočekam. šta želite, šta tražite, gospodine popo? Stojim vam na usluzi.

       Sveštenik je gledao u tog čoveka nekoliko trenutaka s nekakvom čudnom upornošću, pa je čak izgledalo da želi da privuče na sebe krčmarevu pažnju. Zatim, kad vide da njegovo lice ne izražava nikakvo drugo osećanje sem iznenađenja što ne dobija neki odgovor,svešteniku se učini da je vreme da prekrati to čuđenje, te reče sa vrlo lakim talijanskim naglaskom:

  — Niste li vi gospodin Kadrus?

  — Jesam, gospodine, reče krčmar, možda još više začuđen tim pitanjem nego maločas ćutanjem — jesam zaista; Gaspar Kadrus,na službi vam.

  — Gaspar Kadrus… da, čini mi se da tako glasi ime i prezime. Vi ste stanovali nekad u Mejlanskim alejama, zar ne? Na četvrtom spratu.

  — Tako je.

  — I vi ste bili po zanimanju krojač?

  — Jesam, ali je posao išao sve gore i gore, jer u onom vraškom Marselju takva je vrućina da će, čini mi se, ljudi naposletku sasvim prestali da se oblače. Ali kad spomenuh vrućinu, zar nećete da se malo osvežite, gospodine popo?

  — Hoću; dajte mi bocu vašeg najboljeg vina, pa ćemo nastaviti razgovor, ako vam je po volji, onde gde smo stali.

  — Kako god želite, gospodine popo, — reče Kadrus.

        I da ne bi izgubio priliku da proda jednu od poslednjih boca koarskog vina koje su mu još bile ostale, Kadrus se požuri da podigne jedan kapak u samom podu te prizemne odaje koja je služila istovremeno i kao dvorana i kao kujna.

       Kad se posle pet minuta vratio, zateče sveštenika kako sedi n jednoj stolici bez naslona, nalakćen na dugačak sto, dok se Ćalov, izgleda, bio pomirio s njim, pošto je shvatio da će izuzetno taj neobičan putnik popiti nešto, te je opružio po njegovoj butini svoj mršavi vrat i gledao ga malaksalim očima.

  — Vi ste sami? — zapita sveštenik krčmara dok je ovaj stavljao pred njega bocu i jednu čašu.

  — O, bože moj! Jeste, sam ili skoro sam, gospodine popo, jer imam ženu koja ne može ni u čemu da mi pomogne, pošto je uvek bolesna, jadna Karkonta.

  — Ah, vi ste oženjeni! — reče sveštenik sa izvesnim interesovanjem i bacajući oko sebe pogled koji kao da je procenjivao koliko malo vredi oskudni nameštaj toga siromašnog domaćinstva.

  - Vi nalazite da nisam bogat, zar ne, gospodine popo? — reče Kadrus uzdišući. — Ali, šta ćete! Nije dovoljno biti pošten čovek da bi se uspelo u ovom svetu.

  Sveštenik se zagleda u njega prodornim pogledom.

  — Jeste, pošten čovek; time se mogu pohvaliti, gospodine, — reče krčmar gledajući sveštenika u oči, sa rukom na grudima i klimajući glavom. — A u današnje vreme to ne može svako da kaže.

  — Utoliko bolje ako je istina to čime se hvalite, — reče sveštenik — jer ja čvrsto verujem da će ranije ili docnije pošten čovek biti nagrađen, a zao kažnjen.

  — Vi tako govorite zato što ste sveštenik, gospodine popo; jeste, zato što ste sveštenik — nastavi Kadrus sa gorkim izrazom lica.— Posle ovoga što ste sad rekli, čovek ne mora da veruje u ono što vi govorite.

  — Vi grešite, gospodine, što tako govorite, — reče sveštenik — jer ću vam možda baš ja uskoro biti dokaz za ono što tvrdim.

  — Šta hoćete time da kažete? — zapita Kadrus začuđeno.

  — Hoću da kažem da treba najpre da se uverim da ste vi onaj s kim imam da svršim jedan posao.

  — Kakve dokaze hoćete da vam dam?

  — Jeste li vi poznavali 1814. ili 1815. godine jednog mornara koji se zvao Dantes?

  — Dantesa… Da li sam poznavao jadnoga Edmonda? Kako da ne! To je čak bio jedan od mojih najboljih prijatelja! — uzviknu Kadrus, a lice mu se zacrvene kao purpur, dok bistre i spokojne oči sveštenikove kao da su se širile kako bi potpuno obuhvatile onoga koga je ispitivao.

  — Jeste, čini mi se zaista da se zvao Edmond.

  — Da li se zvao Edmond, taj mladić! Kako da ne! To je isto tako istina kao što se ja zovem Gaspar Kadrus. Pa šta je bilo, gospodine s tim jadnim Edmondom? — nastavi krčmar. — Jeste li ga poznavali? Je li još živ? Je li slobodan? Da le je srećan?

  — Umro je u tamnici, još očajniji i bedniji nego robijaši koji vuku za sobom đule u robijašnici u Tulonu.

  Mrtvačko bledilo zameni na Kadrusovom licu crvenilo koje ga isprva beše oblilo. On se okrete, i sveštenik ga vide kako briše jednu suzu krajičkom crvene marame kojom je povezao glavu.

  — Jadni mladić! — promrmlja Kadrus. — E, pa eto još dokaza za ono što vam rekoh, gospodine popo, da je dobri bog dobar samo prema zlim ljudima. Ah! — nastavi Kadrus onim šarolikim govorom južnjaka — vest ide od zla na gore, pa zato neka pada s neba dva dana barut, a jedan sat vatra, te da se sve jednom svrši!

  — Izgleda da ste voleli tog mladića od sveg srca, gospodine, — reče sveštenik.

  — Jeste, mnogo sam ga voleo — reče Kadrus — mada se kajem što sam mu u jednom trenutku zavideo na njegovoj sreći. Ali kasnije, zaklinjem vam se, ne bio Kadrus ako nisam žalio njegovu sudbinu.

       Nastade kratka tišina, a za to vreme ukočeni sveštenikov pogled nije ni za trenutak prestao da ispituje pokretljivo krčmarevo lice.

  — I vi ste se upoznali s tim mladićem? — nastavi Kadrus.

  — Bio sam pozvan kad je bio na samrti da ga pričestim i ispovedim — odgovori sveštenik.

  — A od čega je umro? — zapita Kadrus s prigušenim glasom.

  — A od čega se umire u tamnici kad se umire u tridesetoj godini, ako ne od samog tamnovanja?

  Kadrus obrisa znoj koji mu je tekao s čela.

  — Najčudnije je u svemu tome to — nastavi sveštenik — što mi se Dantes na svojoj samrtnoj postelji uvek zaklinjao nad Raspećem, ljubeći mu noge, da ne zna pravi uzrok svoga tamnovanja.

  — To je istina, to je istina, — promrmlja Kadrus — on to nije mogao znati. Ne, gospodine popo, taj jadni mladić nije lagao.

  — Zato mi je on i stavio u dužnost da razjasnim njegovu nesreću i povratim čast njegovoj uspomeni, ako je ta uspomena bila okaljana.

  I sveštenikov pogled, postajući sve ukočeniji, gutao je skoro mračan izraz koji se pojavio na Kadrusovom licu.

  — Jedan bogati Englez — nastavi sveštenik — njegov drug u nevolji, koji je izišao iz tamnice za vreme druge obnove kraljevstva, imao je pri sebi jedan dijamant velike vrednosti. Kad je izlazio iz tamnice, hteo je da ostavi Dantesu, koji ga je za vreme jedne bolesti negovao kao brata, dokaz svoje zahvalnosti poklanjajući mu taj dijamant. Dantes umesto da se njim posluži da potplati svoje tamničare (koji bi, uostalom, mogli dijamant uzeti pa posle izneveriti Dantesa), čuvao ga je uvek veoma brižljivo za slučaj da ode iz tamnice; jer ako bi izišao iz tamnice, njegova budućnost bi bila obezbeđena prodajom tog dijamanta.

  — Znači da je to bio, kao što kažete, dijamant velike vrednosti— reče Kadrus užagrenih očiju.

  — Sve je relativno — nastavi sveštenik. — On je imao veliku vrednost za Edmonda. Taj dijamant je bio procenjen na pedeset hiljada franaka.

  — Pedeset hiljada franaka! — reče Kadrus. — Pa to znači da je bio krupan kao orah?

  — Ne, nije baš tako, — reče sveštenik — ali sad ćete ga vi sami oceniti, jer je kod mene.

  Kadrus kao da je tražio pod sveštenikovim odelom zaostavštinu o kojoj je ovaj govorio.

  Sveštenik izvuče iz džepa jednu kutijicu od crne šagrinske kože,otvori je i pusti da pred zasenjenim Kadrusovim očima zablista divan dragi kamen usađen u krasno izvajan prsten.

  — I to vredi pedeset hiljada franaka?

  — Bez prstena, koji i sam ima poveću vrednost — reče sveštenik.

  I on ponovo zatvori kutijicu i vrati u džep dijamant, koji je i dalje blistao u dnu Kadrusovih misli.

  — Ali kako to da se taj dijamant nalazi kod vas, gospodine popo? — zapita Kadrus. — Znači da vam ga je Edmond ostavio u nasleđe?

  — Ne, ali me je odredio za izvršioca svog testamenta. Rekao mi je: „Imao sam tri dobra prijatelja i verenicu. Uveren sam da svi oni gorko žale za mnom. Jedan od tih mojih prijatelja zvao se Kadrus”.

  Kadrus uzdrhta.

  „— Drugi prijatelj — nastavi sveštenik čineći se da ne zapaža Kadrusovo uzbuđenje — zvao se Danglar; a treći, — dodao je on — iako mi je bio suparnik, voleo me je takođe.”

  Demonski osmeh ozari Kadrusovo lice, i on učini pokret kao da hoće da prekine reč svešteniku.

  — Pričekajte, — reče sveštenik — pustite me da dovršim, pa ako imate da stavite kakvu primedbu, reći ćete mi to malo posle.

  „Taj drugi prijatelj, iako moj suparnik, voleo me je takođe zvao se Fernando. A što se tiče moje verenice, ime joj je bilo… ” — Ne sećam se više imena njegove verenice — reče sveštenik.

  — Mercedes — reče Kadrus.

  — Ah, da! Tako je, — prihvati sveštenik ugušujući jedan uzdah

  — Mercedes.

  — Pa dalje? — zapita Kadrus.

  — Dajte mi bocu vode — reče sveštenik.

  Kadrus pohita da, izvrši nalog.

  Sveštenik napuni čašu i popi nekoliko gutljaja.

  — Gde smo ono stali? — zapita spuštajući čašu na sto.

  — Verenica se zvala Mercedes.

  — Jeste, tako je. „Otići ćete u Marselj”… Ovo su sve Dantesove reči, razumete li?

  — Potpuno.

  — Prodaćete ovaj dijamant, razdelićete novac na pet delova i razdaćete ga tim dobrim prijateljima, jedinim bićima koja su me na ovom svetu volela!

  — Zašto na pet delova? — reče, Kadrus. — Pa vi ste mi spomenuli samo četiri osobe.

  — Jer je peta umrla, kako sam čuo… Ta peta osoba bio je Dantesov otac.

  — Na žalost, jeste — reče Kadrus uzrujan strastima koje su se sudarale u njemu. — Na žalost, jeste, taj jadni čovek je umro.

  — To sam saznao u Marselju, — odgovori sveštenik, prisiljavajući se da izgleda ravnodušan — ali on je umro tako davno, da nisam mogao da saznam nijednu pojedinost o tome. Da li biste vi nešto znali o poslednjim časovima toga starca?

  — Eh, — reče Kadrus — pa ko bi to mogao znati bolje od mene?…Ja sam stanovao vrata do vrata sa tim dobrim starcem?… Eh, bože moj, tako je: na nepunu godinu dana posle nestanka njegova sina, jadni starac je umro!

  — Ali od čega je umro?

  — Lekari su nazvali njegovu bolest… gastro-enteritis, čini mi se; oni koji su ga poznavali govorili su da ju umro od tuge… a ja koji sam ga takoreći gledao kako umire, ja kažem da je umro…

  Kadrus tu zastade.

  — Umro, od čega?… — prihvati sa strepnjom sveštenik.

  — Pa eto! Umro od gladi!

  — Od gladi? — uzviknu sveštenik skočivši sa stolice. — Od gladi? Ni najbednije životinje ne umiru od gladi! Psi koji lutaju ulicama naiđu na sažaljivu ruku koja im dobaci komad hleba; a da jedan čovek, jedan hrišćanin umre od gladi usred drugih ljudi koji tvrde da su hrišćani kao i on! Nemoguće! O, to je nemoguće!

  — Ja sam kazao što sam kazao — nastavi Kadrus.

  — I pogrešio si! — reče jedan glas na stepenicama. — Šta se ti mešaš u to?

  Oba čoveka se okretoše i videše kroz prečage na ogradi stepenica Karkontinu bolešljivu glavu. Ona se bila dovukla dotle i osluškivala taj razgovor sedeći na poslednjoj stepenici, sa glavom nasjonjenom na kolena.

  — A šta se opet ti tu mešaš, ženo? — reče Kadrus. — Gospodin traži obaveštenja, a učtivost zahteva da mu ih dam.

  — Jeste, ali opreznost zahteva da mu ih ne daš. Otkuda ti znaš sa kakvom te namerom ispituje, glupače?

  — Sa odličnom, gospođo, ja vam za to jemčim — reče sveštenik. — Vaš muž, dakle, nema čega da se boji, samo ako bude iskreno odgovarao.

  — Nema čega da se boji, jeste! Najpre se daju lepa obećanja, pa kad se zadovolji radoznalost, onda se kaže kako se tu nema čega bojati; zatim se odlazi ne održavajući nijedno od datih obećanja, a tek jednog lepog dana nesreća se sruči na jadne ljude, a oni i ne znaju otkud to dolazi.

  — Ne brinite ništa, dobra ženo. Nesreća vam neće doći od mene, to vam jemčim.

  Karkonta progunđa nekoliko reči koje se nisu mogle čuti, oboriponovo na kolena glavu, koju je za trenutak bila podigla, pa produži da dršće u groznici, ostavljajući svome mužu na volju da nastavi razgovor, ali nameštena tako da ne propusti nijednu reč.

  Za to vreme sveštenik popi malo vode i pribra se.

  — Ali, — nastavi on — zar je taj jadni starac bio ostavljen od celog sveta, kad je umro takvom smrću?

  — Oh, gospodine, — nastavi Kadrus — nije da su ga Mercedes iz Katalana ili gospodin Morel ostavili njegovoj sudbini; ali se u jadnom starcu začela tako duboka odvratnost prema Fernandu, baš onome — nastavi Kadrus sa ironičnim osmehom — za koga vam je Dantes rekao da mu je bio prijatelj.

  — A zar mu nije bio to? — reče sveštenik.

  — Gaspare! Gaspare! — promrmlja žena sa vrha stepenica, pazi šta ćeš reći.

  Kadrus se pokrete nestrpljivo, pa ne odgovorivši ništa onoj koja mu je upadala u reč, odgovori svešteniku:

  — Zar neko može biti prijatelj onome čiju ženu priželjkuje? Dantes je imao zlatno srce, pa je sve te ljude nazivao svojim prijateljima… Jadni Edmond!… Zbilja, bolje je što on o tome nije ništa znao; bilo bi mu odveć teško da im na samrti oprosti… I ma šta se tvrdilo — nastavi Kadrus svojim načinom izražavanja u kome je bilo pomalo opore poezije — ja se više plašim prokletstva mrtvih nego mržnje živih.

  — Glupače! — reče Karkonta.

  — Znate li vi možda — nastavi sveštenik — šta je to Fernando učinio Dantesu?

  — Kako da ne znam!

  — Onda govorite.

  — Gaspare, radi kako hoćeš; ti si gospodar — reče mu žena. —Ali ako mene slušaš, nećeš reći ništa.

  — Ovoga puta čini mi se da imaš pravo, ženo, — reče Kadrus.

  — Znači, nećete ništa da kažete? — nastavi sveštenik.

  — A čemu to! — reče Kadrus. — Da je taj mladić živ, pa da dođe k meni da sazna jednom zasvagda ko mu je prijatelj a ko neprijatelj, onda bih možda i govorio. Ali on je pod zemljom, kako ste mi vi kazali, te ne može više da mrzi, ne može više da se osveti. Ostavimo se, dakle, svega toga.

  — Znači vi hoćete — reče sveštenik — da ja dam onim ljudima za koje tvrdite da su nedostojni i lažni prijatelji nagradu namenjenu vernosti?

  — Istina, je, u pravu ste — reče Kadrus. — Uostalom, šta bi za njih sad i značilo zaveštanje jadnog Edmonda? Kap vode u moru!

  — A pomisli i to da te ti ljudi mogu smrviti jednim pokretom — reče žena.

  — Kako to? Znači da su ti ljudi postali bogati i moćni?

  — Onda vi ne znate šta se sa njima dogodilo?

  — Ne znam. Ispričajte mi to.

  Kadrus kao da je premišljao za trenutak, pa reče:

  — Ne, zaista, to bi bila odveć duga priča.

  — Od volje vam da ćutite, prijatelju, — reče sveštenik tonom najveće ravnodušnosti — i ja poštujem vaše obzire. Uostalom, tim dokazujete da ste zaista čestit čovek, pa ne govorimo više o tome. Šta je meni bilo naloženo? Da izvršim jednu prostu formalnost. Prodaću,dakle, ovaj dijamant.

  I on izvuče dijamant iz džepa, otvori kutijicu i pusti ga da blista pred zablesnutim Kadrusovim očima.

  — Hodi da vidiš, ženo! — reče ovaj rapavim glasom.

  — Dijamant! — reče Karkonta, pa ustade i siđe niz stepenice dosta čvrstim korakom. — Kakav li je to dijamant?

  — Pa zar nisi čula, ženo? — reče Kadrus. — To je dijamant što nam ga je onaj mladić zaveštao: najpre svome ocu, pa trojici svojih prijatelja, Fernandu, Danglaru i meni, i svojoj verenici Mercedes. Taj dijamant vredi pedeset hiljada franaka.

  — Oh, kakav lep draguljl — reče ona.

  — Znači, nama pripada peti deo te sume? — reče Kadrus.

  — Da, gospodine, — odgovori sveštenik — a povrh toga i deo Dantesovog oca, za koji smatram da sam ovlašćen da ga razdelim na vas četvoro.

  — A zašto na nas četvoro? — zapita Karkonta.

  — Zato što ste vi bili ona četiri Edmondova prijatelja.

  — Nisu prijatelji oni koji izdaju — promrmlja sad žena potmulo.

  — Jeste, jeste, — reče Kadrus — to sam i ja rekao: bilo bi skrnavljenje i skoro obesvećenje kad bi se nagradila izdaja, pa možda i zločin.

  — Vi ćete za to biti krivi — nastavi mirno sveštenik vraćajući dijamant u džep svoje mantije. — A sad mi dajte adrese Edmondovih prijatelja da bih mogao da izvršim njegovu poslednju želju.

  Znoj je lio u krupnim graškama sa Kadrusovog čela, On vide kako sveštenik ustade, priđe vratima kao da hoće da pogledom pripremi svoga konja, pa se vrati.

  Kadrus i njegova žena gledahu se s neopisivim izrazom lica.

  — Onda bi dijamant ceo pripao nama — reče Kadrus.

  — Misliš? — odgovori žena:

  — Jedno crkveno lice ne bi smelo da nas prevari.

  — Radi kako hoćeš — reče žena. — što se mene tiče, ja se u to ne mešam.

  I ona ponovo pođe uz stepenice tresući se od groznice; zubi su joj cvokotali iako je bila velika vrućina.

  Na poslednjoj stepenici ona zastade za trenutak, pa reče:

  — Razmisli dobro, Gaspare!

  — Odlučio sam se — reče Kadrus.

  Karkonta se vrati u sobu uzdahnuvši; čulo se kako tavanica škripi od njenih koraka sve dok nije stigla do svoje fotelje, u koju se teško sruči.

  — Na šta ste se odlučili? —zapita sveštenik.

  —Da, vam sve kažem — odgovori Kadrus.

  — Ja zaista mislim da je to najbolje što možete učiniti — reče sveštenik. — Nije meni stalo da saznam ono što biste vi želeli da sakrijete od mene; ali najzad, bilo bi bolje ako biste mi pomogli da razdelim zaveštanje prema želji zaveštaoca.

  — I ja tako mislim — odgovori Kadrus, obraza zažarenih od nade i gramžljivosti.

  — Slušam vas — reče sveštenik.

  — Pričekajte; — nastavi Kadrus — neko bi mogao da nas prekine na najzanimljivijem mestu, a to bi bilo neprijatno. Uostalom, nije potrebno da iko zna da ste dolazili ovamo.

      I on priđe vratima svoje krčme i zatvori ih, pa radi veće sigurnosti navuče i noćnu zasovnicu.

     Za to vreme sveštenik izabra mesto gde bi mogao ugodno da sluša; sede u jedan kut tako da bude u senci, dok bi svetlost padala pravo u lice njegovom sagovorniku. A on se spremao, oborene glave i sastavljenih ili bolje reći grčevito stegnutih ruku, da sluša na oba uva.

  Kadrus privuče jednu stolicu bez naslona i sede naspram njega.

  — Seti se da te ja ne gonim ni na šta! — reče vrečavim glasom Karkonta, kao da je kroz pod mogla da vidi prizor koji se priprema.

  — Dobro, dobro! — reče Kadrus. — Ne govorimo više o tome; ja sve primam na sebe.

  I on otpoče.

                                       

nastavak: Romani u nstavcima