Michael Crichton, Andromedin soj ( 6. Pidmont ,7.Neobični proces )

    6. 
Piedmont  


U 9.59 istog jutra jedan »K-4«, mlazni helikopter, uzleteo je s betona »maksimalno obezbeĊenog hangara« (MOH) 9 u bazi Vandenberg i uzeo
pravac ka istoku, prema Arizoni.
      Odluku da uzlete iz jednog MOH hangara doneo je major Manĉek,zabrinut zbog mogućnosti da njihova odela privuku paţnju. Jer u helikopteru su bila tri ĉoveka, jedan pilot i dva nauĉnika, i sva trojica nosila su prozirna odela za naduvavanje od plastike, u kojima su izgledali kao ugojeni Marsovci, ili–kako je rekao je dan od mehaniĉara za tehniĉko održavanje hangara– »kao baloni na paradi«.
       Kada se helikopter podigao u plavo jutarnje nebo, dva putnika u kabini suse zgledala. Jedan je bio Džeremi Stoun, drugi Ĉarls Barton. Obojica su stigla u Vandenberg tek koji sat ranije– Stoun iz Berklija, a Barton s univerziteta Bejlor u Hjustonu.
      Barton je bio pedeset ĉetvorogodišnjak, patolog. Zauzimao je mesto profesora na Medicinskom fakultetu Bejlor, a radio je i kao konsultant Centra za svemirske letove s ljudskom posadom NASA u Hjustonu. Ranije je vršio istraţivanja u Nacionalnom institutu u Betezdi. Njegova oblast bila je uticaj bakterija na ljudska tkiva.
      Jedna od osobenosti nauĉnog razvoja je što je jedna tako važna oblast bila stvarno netaknuta kada se Barton prvi ogledao u njoj. Mada su od Henleove hipoteze 1840. godine, ljudi znali da oboljenja nastaju zbog klica, sredinom dvadesetog veka još se ništa nije znalo o tome zašto ili kako bakterija nanosi tu štetu. Specifiĉni mehanizmi bili su nepoznati
     Barton je poĉeo kao i mnogi drugi u tim danima, s Diplococcus pneumoniae,agensom koji izaziva zapaljenje pluća. Postojalo je veliko interesovanje za pneumokoke pre otkrića penicilina ĉetrdesetih godina; posle toga su i interesovanje i novac za istraživanje presahli. Barton se preorijentisao na Staphyolococcus aureus, ĉestu kožnu patogenu bakteriju, odgovornu za »bubuljice« i »potkoţne ĉireve«. U vreme kada je otpoĉeo taj rad, njegove kolege istraživaĉi su mu se podsmevali; stafilokoke kao i pneumokoke bile su krajnje osetljive na penicilin. Sumnjali su da će Barton ikada naći dovoljno novca da nastavi svoj rad.
      Bili su u pravu, za sledećih pet godina. Novca nije bilo dovoljno i Barton je ĉesto morao da moli za pomoć fondacije i mecene. Ipak je istrajao, strpljivo prouĉavajući slojeve ĉeliĉnog zida koji su izazivali reakciju u tkivu domaćina, i pomogao da se otkrije pola tuceta toksina koje je bakterija luĉila zato da razori tkivo, proširi infekciju i uništi crvene krvne ćelije.
      Iznenada, pedesetih godina pojavili su se prvi sojevi stafilokoka otpornih
na penicilin. Novi sojevi bili su zarazni i dovodili do bizarnih smrti, ĉesto od moţdanog apscesa. Gotovo prekonoć Barton je otkrio da je njegov rad postao izvanredno važan; desetine laboratorija širom zemlje orijentisale su se na
prouĉavanje stafilokoka; bilo je to »vruće polje«. Za samo godinu dana Barton je video kako suma koja mu je dodeljivana za istraživanje skaĉe od 6.000 na 300.000 dolara godišnje. Ubrzo zatim postao je profesor patologije.
      Gledajući unazad, Barton nije osećao veliki ponos zbog onog što je postigao; znao je da to duguje srećnoj okolnosti što je bio na pravom mestu i radio pravi posao kad je došao njegov trenutak.
     Pitao se šta će mu doneti to što je sada ovde, u ovom helikopteru.
     Sedeći preko puta njega, Džeremi Stoun pokušavao je da prikrije svoje nezadovoljstvo Bartonovom pojavom. Ispod plastiĉnog odela Barton je nosio prljavu kariranu sportsku košulju s mrljom na levom gornjem džepu; pantalone su mu bile izgužvane i otrcane, a Stounu se ĉinilo da mu je ĉak i kosa neposlušna i aljkava.
    Zurio je kroz prozor prisiljavajući se da misli na druge stvari. –Pedeset ljudi–rekao je i odmahnuo glavom.–Svi mrtvi u roku od osam ĉasova po spuštanju »Sonde-7«. Pitanje je kako se to širi.
–Verovatno se prenosi vazdušnim putem–reĉe Barton.
–Da. Verovatno.
– Izgleda da su svi umrli u neposrednoj blizini grada–primeti Barton.
–Ima li izveštaja o smrtnim sluĉajevima dalje?
Stoun odmahnu glavom.–Pustio sam vojsku da to proveri. Oni sarađuju s drumskom patrolom. Dosad nije bilo smrtnih sluĉajeva van tog podruĉja.
–Vetar?
–Neoĉekivana sreća –reĉe Stoun. –
   Prošle noći vetar je bio priliĉno oštar, severac, i duvao je ravnomerno, brzinom od devet milja na ĉas. Ali oko ponoći je prestao. Dosta neobiĉno za ovo doba godine, kako kaţu.
–Ali za nas srećno.
–Da.
–Stoun klimnu glavom.–Srećni smo iz još jednog razloga. Nema važnije naseljene oblasti u radijusu od gotovo sto dvadeset milja. Van toga, naravno, tu su Las Vegas na severu. San Bernardino na zapadu i Feniks na istoku. Neće biti prijatno ako klica stigne do nekog od njih.
–Ali dogod ne bude vetra, imamo vremena.
–Verovatno–reĉe Stoun.

     Sledećih pola ĉasa dva ĉoveka raspravljala su o problemu vektora, ĉesto zagledajući u svežanj kompjuterskih izlaznih mapa koje je u toku noći
izradilo elektronsko- raĉunsko odeljenje Vandenberga. Izlazne mape bile su izuzetno složene analize geografskih problema; u ovom sluĉaju, karte su bile
vizuelni prikaz jugoistoka SAD, dopunjen podacima o pravcu vetra i stanovništvu.

Primedbe uz izlazne mape:
Ove tri karte date su kao primeri pojedinih stadijuma kartografije generisane kompjuterom. Prva mapa je relativno standardna, uz dodatak kompjuterskih koordinata oko naseljenih centara i drugih vaţnih rejona.

Druga karta snabdevena je podacima o vetru i faktorima naseljenosti, pa je shodno tome iskrivljena,

Treća karta je mašinska projekcija dejstva vetra i stanovništva u specifiĉnom
»scenariju«. Nijedna od ovih izlaznih mapa ne potiĉe iz projekta »Grĉka vatra«. One su sliĉne, ali predstavljaju kompjutersko rešenje jednog scenarija za hemijsko-biološki rat, a ne stvarni materijal iz projekta »Grĉka vatra«.
(dobijeno ljubaznošću korporacije»Dženeral Otonomiks«)



     Razgovor je tada skrenuo na vremenski tok smrti. Obojica su ĉuli trake sa snimljenim glasovima iz vozila; složili su se da izgleda da su svi u Pidmontu umrli iznenada.–Ĉak i kad se ĉoveku brijaĉem prereže vrat –reĉe Barton –smrt neće nastupiti tako brzo. Kad se preseku vratna arterija i vratna vena još uvek ostaje desetdo ĉetrdeset sekundi pre nego što se izgubi svest, i gotovo minut pre no što doĊe do smrti.

– U Pidmontu to se, izgleda, zbilo za sekund-dva.
Barton slegnu ramenima.– Trauma– natuknu on.– Moždani udar.
– Da. Ili nervni gas.
– Sasvim moguće.
– To ili nešto vrlo sliĉno – reĉe Stoun. –Ako je to bilo nekakvo sredstvo za enzimatsko blokiranje– kao arsenik ili strihnin – mogli bismo oĉekivati petnaest do trideset sekundi, moţda i duţe. Ali blokiranje nervnih funkcija, ili blokiranje neuromuskularnih ĉvorova, ili kortikalno trovanje... to moţe biti vrlo brzo, moţe biti trenutno.
–  Ako je to brzo dejstvujući gas – reĉe Barton – mora imati veliku sposobnost širenja kroz pluća...
– Ili kožu – dopuni Stoun.– Sluzokoţu, bilo šta. Kroz bilo koju poroznu površinu.
      Barton dotaĉe svoje plastiĉno odelo. –Ako se taj gas tako brzo širi...
       Stoun se lako osmehnu.– Saznaćemo, uskoro.



      Pilot helikoptera je preko interfona saopštio: –Približavamo se Pidmontu, gospodo. Molim za uputstvo.
–Napravite jedan krug, da bismo mogli da pogledamo–rekao je Stoun.
      Helikopter se strmo nagnuo. Dva ĉoveka su pogledala napolje i videla grad ispod sebe. U toku noći sleteli su lešinari i bili su gusto naĉiĉkani oko tela.
–Bojao sam se toga–reĉe Stoun.
–To može predstavljati faktor širenja infekcije, ako jedu meso zaraženih ljudi i prenose mikroorganizme–primeti Barton. Stoun klimnu glavomzureći kroz prozor.
–Šta da ĉinimo?
–Zatrovaćemo ih –odgovori Stoun. Pritisnuo je dugme urežaja za vezu sa
pilotom.
–Imate li kutije s gasom?
– Da, gospodine?
–Napravite još jedan krug i pokrijte cilj.
–Da, gospodine.
      Helikopter se nagnuo i naĉinio okret nazad. Uskoro, dva ĉoveka nisu mogla videti tlo od oblaka plaviĉastog gasa.
–Šta je to?
–Hlorazin–odgovori Stoun.
–U malim koncentracijama veoma efikasan na ptiĉji metabolizam. Ptice imaju visok opseg metabolizma. To su stvorenja koja se sastoje gotovo iskljuĉivo od perja i mišića. Broj otkucaja srca kod njih je obiĉno oko dvadeset i jedan, a mnoge vrste pojedu dnevno više no što su same teške. Gas će ih gadno pogoditi.
       Helikopter se nagnuo napred, a onda ostao da lebdi. Gas se sporo razilazio
na blagom vetru krećući se ka jugu. Uskoro su ponovo mogli da vide tlo. Tamo su leţžale stotine ptica; njih nekoliko grĉevito je mahalo krilima, ali većina je već bila mrtva.
       Dok ih je posmatrao, Stoun se namrštio. Negde, u dnu mozga, znao je da je nešto zaboravio ili ignorisao. Neku ĉinjenicu, neki presudni trag koji su
ptice nudile, a on nije smeo da ga previdi. Preko interfona pilot upita:
–Vaša naređenja, gospodine?
–Odletite do centra glavne ulice i spustite lestvice od užadi. Morate ostati dvadeset stopa iznad tla. Ne spuštajte se. Je li jasno?
–Da, gospodine.
–Kad mi siđemo, vi ćete se podići na visinu od petsto stopa.
–Da, gospodine.
–Vratićete se kad vam damo signal.
–Da, gospodine.
–A ukoliko nam se nešto desi...
–Nastavljam pravo do »Grĉke vatre« –reĉe pilot, ĉiji je glas zvuĉao suvo.
–Taĉno.

      Pilot je znao šta to znaĉi. Bio je plaćen po najvećim skalama pravilnika o nagrađivanju u Ratnom vazduhoplevstvu: primao je redovnu platu plus
dodatak za vojna lica koja izvršavaju pogibeljne zadatke plus dodatak za
specijalnu sluţbu u mirnodopskom stanju plus dodatak za misije iznad
neprijateljske teritorije plus dodatak za vreme provedeno u vazduhu. Mogao
je da primi preko hiljadu dolara za današnji posao, a njegova porodica još deset hiljada dolara iz kratkoroĉnog osiguranja života, ukoliko se ne vrati.
     Bilo je razloga za tako visoku platu: ako se išta desi Bartonu i Stounu na tlu, pilotu je bilo naređeno da leti pravo do objekta »Grĉka vatra« i ostane da lebdi trideset stopa iznad tla dok grupa »Grĉka vatra« ne odluĉi koji je najbolji naĉin da u prah i pepeo pretvori i njega i njegovu letelicu u vazduhu.
    Bio je plaćen za taj rizik. Dobrovoljno se prijavio za posao i znao je da visoko gore, na dvadeset hiljada stopa, kruži mlaznjak Ratnog vazduhoplovstva, opremljen raketama vazduh- vazduh. Zadatak mlaznjaka bio je da obori helikopter ukoliko pilot u poslednjem sekundu izgubi živce i ne poleti pravo ka štabu »Grĉke vatre«.
–Nemojte se okliznuti–reĉe pilot. –Gospodine.
         Helikopter je naĉinio manevar iznad glavne ulice grada i zaustavio se u vazduhu. Zaĉulo se ĉegrtanje: lestvice od užadi su ispuštene. Stoun je ustao i namestio svoj šlem. Onda je namakao hermetiĉki zatvaraĉ i napumpao svoje prozirno odelo, koje se raširilo oko njega. Mala boca kiseonika na njegovim leđima obezbediće mu vazduh za dvoĉasovno istraživanje.
       Saĉekao je da Barton hermetiĉki zatvori svoje odelo, a potom otvorio
vratanca i upiljio se dole u tlo. Helikopter je dizao gust oblak prašine.
Stoun ukljuĉi svoj radio. –Je li sve spremno?
–Sve spremno.
      Stoun poĉe da silazi niz lestvice. Barton je poĉekao jedan trenutak pa pošao za njim. Nije mogao videti ništa u kovitlacu prašine, no napokon je osetio kako mu cipele dodiruju tlo. Pustio je lestvice i obazro se. Jedva je uspeo da razazna Stounovo odelo rasplinutih kontura, u mraĉnom senovitom svetu.
      Lestvice su nestale kada se helikopter digao u nebo. Prašina se razišla.
Mogli su da vide.
–Hajdemo–reĉe Stoun.
    Nespretno se krećući u svojim odelima, pošli su niz glavnu ulicu Pidmonta.

7. 

Neobićni proces 

Jedva dvanaest ĉasova posle prvog poznatog ljudskog kontakta s Andromedinim sojem u Pidmontu, Barton i Stoun stigli su u grad. Više nedelja posle toga, na sednicama tokom kojih su ispitivani, obojica su se živo prisećali scene i opisivali je do detalja.
     Jutarnje sunce još je bilo nisko na nebu; bilo je hladno i neveselo i bacalo
duge senke na tlo prekriveno tankim slojem smrznutog snega. S mesta na kojem su stajali mogli su baciti pogled uz ulicu i niz nju, na sive drvene zgrade na kojima su nepogode ostavile svoj trag; ali ono što su prvo zapazili bila je tišina. Izuzev blagog vetra koji je tiho hujao kroz puste kuće, vladala je gluva tišina. Tela su ležala svuda, u stavu skamenjenog iznenađenja popadala na tlo. Ali zvukova nije bilo–ni umirujućeg brujanja automobilskog motora, ni psećeg laveža, ni deĉje vike.

Tišina.

     Dva ĉoveka se zgledaše. Bili su bolno svesni koliko tu još ima da se sazna, da se uradi. Neka katastrofa pogodila je ovaj grad i oni su morali da otkriju sve što je mogućno o tome. Ali, praktiĉno nisu imali tragova, nikakvih polaznih taĉaka.
     Znali su zapravo samo dve stvari. Prvo, da su nevolje oĉigledno poĉele sa spuštanjem kapsule »Sonda-7«. I drugo, da je smrt savladala ljude u gradu
zapanjujuće brzo. Ako je to bila zaraza sa satelita, onda joj nije bilo premca u istoriji medicine.
       Dva ĉoveka dugo nisu ništa govorila, nego su stajala na ulici, obazirala se i osećala kako vetar cima njihova prevelika odela. Najzad Stoun upita:Zašto su svi napolju, na ulici? Ako se ta bolest pojavila noću, većina ljudi trebalo bi da je u kućama.
–Ne samo to–reĉe Barton. –Oni uglavnom nose pidžame. Noćas je bilo hladno.Ĉovek bi pomislio da su mogli da navuku bar žaket ili kišni mantil... bilo šta, da im bude toplo.
–Možda su žurili.
–Zbog ĉega? upita Barton.
–Da nešto vide –odgovori Stoun, bespomoćno slegnuvši ramenima.
     Barton se nagnuo nad prvo telo do kojeg su stigli.
–Ĉudno – reĉe.–Pogledajte kako se ovaj tip drži za grudi. Dosta njih uĉinilo je to isto.
     Gledajući tela, Stoun je primetio da su ruke mnogih pritisnute uz grudi, kod nekih pljoštimice, kod drugih zgrĉene.
–Ne izgleda kao da ih je bolelo–zakljuĉi Stoun.–Lica su im sasvim spokojna.
–U stvari, gotovo zapanjena–klimnu Barton glavom.–Ovi ljudi izgledaju kao da ih je nešto pokosilo, sustiglo u hodu. Ali se drže za grudi.
–Srce?–upita Stoun.
–Sumnjam. Pravili bi grimase... to boli. Isto važi za plućnu emboliju.
–Ako se zbilo brzo, nisu mogli imati vremena.
–Možda. Ali nekako mi se ĉini da su ovi ljudi umrli bezbolnom smrću. A to znaĉi da se drţže za grudi zbog toga što...
–Nisu mogli da dišu –dopuni Stoun.
      Barton klimnu glavom.–Mogućno je da vidimo posledice gušenja. Brzog, bezbolnog, gotovo trenutnog gušenja. Ali sumnjam u to. Ako jedna osoba ne može da diše, prvo će olabaviti svoju odeću, naroĉito oko vrata i na grudima. Pogledajte ovog ĉoveka ovde: nosi kravatu, a nije je ni dotakao. I onu ženu s tesno zakopĉanim okovratnikom. 
  Bartonu je poĉela da se vraća prisebnost posle prvobitnog šoka koji je doživeo u gradu. Sada je već logiĉno razmišljao. Otpešaĉili su do vozila koje je stajalo nasred ulice i ĉiji su farovi još slabo svetleli. Stoun pruži ruku da ugasi svetlost. Odgurnuo je kruto telo vozaĉa od volana i proĉitao ime na gornjem džepu kožne vetrovke.
– Šon.
Ĉovek koji je ukrućeno sedeo pozadi u vozilu bio je vojnik po imenu Krejn. Kod obojice je nastupila mrtvaĉka ukoĉenost. Stoun mahnu glavom ka uređajima pozadi.
– Hoće li to još da funkcioniše?
– Mislim da hoće – reĉe Barton.
– Onda hajde da nađemo satelit. To je naš prvi zadatak. Kasnije se možemo pobrinuti o….
    On prekide. Gledao je lice Šona koji je oĉigledno u trenutku smrti snažno udario o volan. Preko lica mu se pružala velika posekotina luĉnog oblika, nosna kost mu je bila slomljena, a koža pokidana.
– Ne shvatam ovo– reĉe Stoun.
– Šta ne shvatate? – upita Barton.
– Ovu povredu.
– Pogledajte je.
– Vrlo ĉista – reĉe Barton. –Izuzetno ĉista, u stvari. Praktiĉno, nije bilo krvarenja ...
    Onda je i Barton shvatio. Zaĉuđen, hteo je da se poĉeše po glavi, ali mu se ruka zaustavila na plastiĉnom šlemu.
– Posekotina kao ova– reĉe. –Na licu. Popucali kapilari, skrhana kost, povređene vene na lobanji... trebalo je da đavolski krvari.
– Da– primeti Stoun.
– Trebalo je. A pogledajte druga tela. ĉak i tamo gde su ptiĉurine naĉele meso: nema krvarenja.
     Barton je zurio s ĉuđenjem koje je raslo. Nijedno telo nije izgubilo ni kap krvi. Pitao se za što to ranije nisu primetili.
– Možda mehanizam delovanja ove bolesti….
– Da– reĉe Stoun. – Mislim da ste verovatno u pravu.– On zabrunda i povuĉe Šona iz vozila, trudeći se da ukoĉeno telo išĉupa iza volana.
– Hajd‘mo po taj prokleti satelit – dodade.–Ovo stvarno poĉinje da me brine.
       Barton je otišao pozadi i izvukao Krejna kroz zadnja vrata, a onda se ukrcao kada je Stoun okrenuo kljuĉ za paljenje motora. Uređaj za pokretanje se tromo pokrenuo, i motor nije proradio.

Stoun je nekoliko sekundi pokušav ao da pokrene vozilo, a zatim je rekao:
–Ne razumem. Baterija je slaba, ali trebalo bi da bude dovoljno ....
–A kako stoji stvar s benzinom? –upita Barton.

       Nastala je pauza i Stoun glasno opsova. Barton se osmehnuo i ispuzao iz zadnjeg dela. Zajedno su krenuli ulicom do benzinske pumpe, našli vedro i napunili ga benzinom s pumpe, pošto su utrošili nekoliko trenutaka pokušavajući da odgonetnu kako funkcioniše. Kada su se snabdeli benzinom, vratili su se u vozilo, napunili rezervoar i Stoun je opet probao. Motor je ovog puta prihvatio i proradio. Stoun se iscerio.–Hajd‘mo.
      Barton se uspentrao pozadi, ukljuĉio elektronsku opremu i pustio da se antena okreće. Ĉuo je tihe, isprekidane radio-signale sa satelita.
–Signal je slab, ali još je tu. Izgleda da dolazi odnekud s leve strane.
       Stoun je ubacio u prvu brzinu. Otandrkali su krivudajući između tela na ulici. Signal se pojaĉao. Nastavili su niz glavnu ulicu pored benzinske pumpe i trgovine mešovitom robom. Signal je najednom oslabio.
–Otišli smo predaleko.Okrenite.
     Prošlo je dosta vremena dok je Stoun otkrio kako da potera unazad, a onda su se vratili, orijentišući se prema jaĉini zvuka. Potrajalo je još petnaest minuta pre nego što su odredili da signal dolazi sa severa, s ruba grada.
     Najzad, zaustavili su se pred jednom obiĉnom jednospratnicom od drveta. Jedna tabla s natpisom škripala je na vetru: dr Alen Benedikt.
–Mogli smo da pretpostavimo –reĉe Stoun. – Satelit su odneli doktoru.
       Dva ĉoveka su izašla iz vozila i popela se do kuće. Kapija je bila otvorena i klatila se na vetru. Ušli su u dnevnu sobu i otkrili da je prazna. Skrenuvši udesno dospeli su u lekarsku ordinaciju. Benedikt je bio tu: jedan dežmekast, sed ĉovek. Sedeo je za stolom, kraj nekoliko otvorenih struĉnih knjiga. Duž jednog zida bile su boce, špricevi, fotografije njegove porodice i još nekih ljudi u vojnim uniformama. Na jednoj se videla grupa nasmejanih vojnika; naškrabane reĉi: »Za Benija od momaka iz Osamdeset sedme, Ancio«. Sam Benedikt bezizrazno je zurio u ugao sobe, raširenih oĉiju, spokojna lica.
–Pa reĉe Barton. –
     Benedikt oĉigledno nije stigao da izađe.

      A onda su spazili satelit. Bio je uspravljen– blistavi uglaĉani konus visok tri stope; od jare pri povratku ivice su mu popucale i sagorele. Bio je grubo otvoren, najverovatnije uz pomoć klešta i dleta koji su ležali na podu blizu kapsule.
–To kopile ga je otvorilo–reĉe Stoun. –Blesavi kuĉkin sin!
–Kako je mogao da zna?
–Mogao je nekoga da pita–reĉe Stoun. I uzdahnu. –U svakom sluĉaju, sada zna. Osim njega, još ĉetrdeset i devet ljudi.–On se nagnu nad satelit i zatvori zjapeća trouglasta vratanca. –Imate li kontejner?
       Barton je izvukao presavijenu plastiĉnu vreću i otvorio je. Zajedno su je navukli preko satelita, a onda je hermetiĉki zatvorili.
–Uzdam se u đavola da je nešto ostalo –reĉe Barton.
–Na neki naĉin – uzvrati Stoun meko–nadam se da nije.
    Ponovo su usredsredili pažnju na Benedikta. Stoun mu je prišao i prodrmao ga. Ĉovek je kruto pao sa stolice na pod. Barton je pogledao njegove laktove i iznenada se uzbudio. Nagnuo se nad telo.
–Hodite–obratio se Stounu.
–Pomozite mi.
–Šta nameravate?
–Da ga svuĉem.
–Zašto?
Hoću da proverim pomodrelost.
–Ali zašto?
–Saĉekajte –reĉe Barton. Poĉeo je da otkopĉava Benediktovu košulju i olabavljuje pantalone. Dva ĉoveka su nekoliko trenutaka ćutke radila, dok lekarevo telo na podu nije ostalo golo.
–Eto–reĉe Barton odmiĉući se.
–Neka sam proklet–ote se Stounu.
Nije bilo uobiĉajene pomodrelosti. Kad neko umre, krv se skuplja na nižim mestima, privuĉena silom teže. Osoba koja umre u krevetu ima rumena leđa, od nagomilane krvi. Ali kod Benedikta, koji je umro sedeći, nije bilo krvi u tkivu stražnjice i butina.
     Ni u njegovim laktovima, kojima se oslanjao o ruĉice fotelje.

– Odista ĉudan nalaz – reĉe Barton. Obazreo se po sobi i našao mali
autoklav za sterilizaciju instrumenata. Otvorio ga je i izvadio skalpel.Namestio je seĉivo –oprezno, da ne bi probušio svoje heretiĉko odelo –a zatim se opet okrenuo ka telu.
–Probaćemo s najpristupaĉnijom većom arterijom i venom–reĉe on.
–Ali zašto.
–Radijalna. Na ruĉnom zglavku.
Pažljivo držeći skalpel, Barton je zasekao oštricom kožu na unutrašnjoj strani zglavka, taĉno iza palca. Koža se rastvorila na rani koja je bila potpuno
beskrvna. On razgoliti masno i potkožno tkivo. Nije bilo krvarenja.
–Zanimljivo.
      Zasekao je dublje. Još nije bilo krvarenja iz posekotine. Najednom, neoĉekivano, zakaĉio je krvni sud. Kruneći se, crveno-crna masa je pala na pod.
–Neka sam proklet! uzviknu Stoun.
–Jako zgrušana –zakljuĉio je Barton.
–Nikakvo ĉudo što ljudi nisu krvarili.
–Pomozite mi da ga okrenem–zamoli Barton.
    Zajedno su prevrnuli leš na leđa i Barton je naĉinio duboki rez pri vrhu butine, sekući sve do butne arterije i vene. Opet nije bilo krvarenja, a kad su stigli do arterije, debele kao ljudski prst, bila je puna ĉvrsto zgrušane crvenkaste mase.
–Neverovatno.
     Naĉinio je još jedan zasek, ovog puta na grudima. Razgolitio je rebra, a onda poĉeo da traga po ordinaciji doktora Benedikta za vrlo oštrim noţem. Ţeleo je osteotom, ali ga nije našao. Zadovoljio se dletom kojim je bila otvorena kapsula. Sluţeći se time, odvalio je nekoliko rebara da bi oslobodio pluća i srce. Opet nije bilo krvarenja.
      Barton je duboko udahnuo, potom otvorio srce, zasekavši levu komoru. Unutrašnjost je bila puna crvene sunđeraste materije. Uopšte nije bilo teĉne krvi.
–Jako zgrušana –reĉe on. –Van svake sumnje.
–Imate li ideju šta je moglo kod ljudi izazvati takvo zgrušavanje.
–U celom vaskularnom sistemu? Šest litara krvi? Nemam. –Barton seteško spustio u lekarevu stolicu i zablenuo u telo koje je upravo otvorio. –Nikad nisam ĉuo za nešto sliĉno. Postoji pojava zvana proširena intravaskulama koagulacija, ali retka je i potreban je ĉitav niz specijalnih okolnosti da je izazovu.
–Može li da je izazove jedan jedini toksin?
–Teorijski, pretpostavljam da moţe. Ali, u stvari, nema na svetu toksina….
On prekide.
–Da–reĉe Stoun. –Biće da ste u pravu.
Podigao je satelit, oznaĉen kao »Sonda-7«, i odneo ga napolje, u vozilo.
Vrativši se,dodao je:
–Bolje da pretražimo kuće.
–Poĉev odavde?
–Po meni, može – odgovori Stoun.


     Barton je pronašao gospođu Benedikt. Bila je to sredoveĉna dama, prijatne spoljašnosti, koja je sedela na stolici s knjigom u krilu; izgledalo je da se
upravo sprema da prevrne stranu. Barton je površno pregledao, a onda je ĉuo
kako ga Stoun zove.
      Prešao je u drugi deo kuće. Stoun je bio u maloj spavaćoj sobi, nagnut nad telom jednog deĉaka na krevetu. To je oĉigledno bila njegova soba: psihedeliĉki posteri po zidovima, a na polici s jedne strane modeli aviona.
    Deĉak je poleđuške ležao na krevetu, otvorenih oĉiju zureći u tavanicu. Usta su mu bila otvorena. Jednom rukom ĉvrsto je stezao praznu tubu lepka za avionske modele; po celom krevetu bile su razbacane boce od avionskog laka, razređivaĉa i terpentina.
    Stoun se odmaĉe. –Pogledajte.
     Barton je pogledao u usta, gurnuo prst unutra i dotakao sada stvrdnutu masu.
–Bože blagi! – izustio je.
    Stoun se namršti. –Trebalo je vremena za to–reĉe. –Nezavisno od toga šta ga je podstaklo da ovo uĉini, trebalo je vremena za to. Mi smo oĉigledno suviše pojednostavljivali događaje ovde. Nisu svi umrli trenutno. Neki ljudi umrli su u svom domu; neki su izašli na ulice. A ovo dete ovde... –
On odmahnu glavom.
– Da pogledamo druge kuće.

    Na putu ka izlazu Barton se vratio u ordinaciju i obišao telo lekara.

Proželo ga je ĉudno osećanje pri pogledu na zaseĉeni zglavak ruke i nogu, otvoreni grudni koš –ali bez krvi. Bilo je neĉeg divljeg i neljudskog u tome.
Kao da je krvarenje znak ljudskosti. Pa, pomisli on, možda i jeste. Možda nas okolnost što krvarimo na smrt –ĉini ljudima.

     Za Stouna je Pidmont predstavljao zagonetku koja ga je mamila da je reši. Bio je ubeđen da mu gradić može otkriti sve o prirodi bolesti, njenom toku i
posledicama. Stvar je bila u tome da se podaci kombinuju na pravi naĉin.
Ali morao je da prizna, kada su nastavili traganje, da su podaci zbunjujući:

     Kuća u kojoj su se nalazili jedan ĉovek, njegova žena i njihova mlada kćerka,
svi oko trpezarijskog stola. Bili su naizgled opušteni i srećni i niko od njih
nije imao vremena da odgurne svoju stolicu od stola. Ostali su skamenjeni u
stavu bliskosti, smešeći se jedno drugom preko tanjira sa sada ukvarenom
hranom i muvama. Stoun je primetio muve koje su tiho zujale u sobi. Treba, pomislio je, da upamtim te muve.

      Starica sede kose, izborana lica. Blago se osmehivala njišući se na omĉi užeta vezanog za gredu na tavanici. Uže je škripalo tarući se o drvenu gredu.
      Ispod njenih nogu bio je koverat. Pažljivo, uredno, rukom koja nije žurila pisalo je: »Onima koje možda zanima«.
      Stoun je otvorio pismo i proĉitao ga:... »Sudnji dan je došao. Nebo i vode otvoriće se i progutaće ljudski rod. Neka se Gospod smiluje mojoj duši i
onima koji su bili milosrdni prema meni. Ostali u pakao! Amin.«
        Barton je saslušao pismo. –Luda stara dama–reĉe zatim. –Senilna demencija. Videla je da svi oko nje umiru, i šenula.
   – I ubila se?
     –Da, mislim da je tako bilo.
Priliĉno bizaran naĉin samoubistva, zar ne?–

Onaj deĉak je takođe izabrao bizaran naĉin –reĉe Barton. Stoun klimnu
glavom.


     Roj O‘Tompson, koji je živeo sam. Po njegovom zaprljanom radnom
kombinezonu pretpostavili su da radi na benzinskoj pumpi u gradu. Roj je
oĉigledno napunio kadu vodom, onda kleknuo, gurnuo glavu unutra i držao
je dok nije umro. Kad su ga našli, telo mu je bilo ukoĉeno, zbog ĉega je i ostalo
pod vodom; okolo nije bilo nikakvih znakova borbe.
–Nemoguće –reĉe Stoun. –

Niko ne vrši samoubistvo na takav naĉin.

     Lidija Everet, švalja iz ovog mesta, koja je mirno otišla u dno dvorišta, sela na stolicu, posula se benzinom i upalila šibicu. Pored ostataka njenog tela našli su pocrnelu benzinsku kantu.

     Piter Arnold, šezdesetogodišnjak, koji je kruto sedeo na stolici u dnevnoj
sobi, odeven u svoju uniformu iz prvog svetskog rata. U tom ratu bio je
kapetan i opet je postao kapetan, za kratko, pre nego što je sebi pucao u desnu slepooĉnicu iz »kolta« kalibra 45. U sobi nije bilo krvi kada su ga našli; izgledao je gotovo apsurdno sedeći tamo s ĉistom, suvom rupom u glavi.
    Pored njega stajao je magnetofon, a njegova leva ruka poĉivala je na kutiji. Barton je upitno pogledao Stouna, pa ukljuĉio aparat.
     Drhtavi razdražljivi glas im se obraćao: »Smilovali ste se da dođete, zar ne? Ipak mi je milo što ste najzad stigli. Potrebno nam je pojaĉanje. Kažem vam, bila je to paklena bitka protiv Švaba. Prošle noći izgubismo ĉetrdeset odsto ljudstva osvajajući brežuljak, a dva naša oficira odoše bogu na istinu. Ne ide nam dobro, pa to ti je. Da je samo Gari Kuper bio ovde. Potrebni su nam ljudi kakav je on, ljudi koji su Ameriku uĉinili jakom. Ne mogu da vam kažem koliko mi to znaĉi, s tim džinovima tamo gore, u letećim tanjirima. Sad nas satiru vatrom, a bojni otrov dolazi. Vidiš ih kako umiru, a nemamo gas
-maske. Nikakve. Ali neću ih ĉekati. Sada ću uĉiniti ono pravo. Žalim što imam samo jedan život da ga dam otadžbini.«
Traka se i dalje odmotavala, ali naprazno.
     Barton iskljuĉi magnetofon. – Ludak – reĉe. – Totalno je sišao s uma.
Stoun klimnu glavom.– Neki od njih umrli su trenutno,a drugi... glatko šenuli.
– Ali, izgleda da se vraćamo na isto osnovno pitanje. Zašto? U ĉemu jebila razlika?
–Možda postoji gradacija imuniteta na ovu klicu –odgovori Barton.
–Neki ljudi su osetljiviji od drugih. Neki su zaštićeni, bar za izvesno vreme.
–Setio sam se izveštaja pilota koji je preletao grad i filmova iz kojih se vidi da je ovde dole jedan živ ĉovek –reĉe Stoun. –Ĉovek u belom haljetku.
–Mislite da je još živ?
–Pa, pitam se–reĉe Stoun. –Pošto su neki ljudi živeli duže od drugih –dovoljno da izdiktiraju govor u magnetofon, ili da pripreme sve za vešanje –morate se upitati nije li možda kogod ostao u životu veoma dugo. Morate se upitati ima li u ovom gradiću nekoga ko je još živ.

Baš tada zaĉuli su neĉiji plaĉ.

Isprva je zvuĉao kao šum vetra; bio je tako visok, tanak i piskav, da su u prvi mah slušali zbunjeno, a potom zapanjeni. Plaĉ se nastavio, prekidan slabim suvim kašljem.
    Istrĉali su napolje.
      Bio je prigušen i teško se moglo odrediti odakle dopire. Potrĉali su ulicom, i izgledalo je da postaje glasniji; to ih je podstaklo da pruže korak.
A onda, najednom, zvuk se prekide.
      Dva ĉoveka su se zaustavila boreći se za dah, dok su im se grudi nadimale. Stajali su nasred vruće, puste ulice i gledali jedan drugog.
–Jesmo li sišli s uma?–upita Barton.
–Ne–reĉe Stoun. –
Ĉuli smo, to je sigurno
     Ĉekali su. Nekoliko minuta vladala je potpuna tišina. Barton je gledao niz ulicu, u kuće i vojno vozilo, džip, parkiran na drugom kraju, ispred kuće
doktora Benedikta. Plaĉ opet otpoĉe, sada veoma glasan –razoĉarano urlanje.
      Dva ĉoveka potrĉaše.
      Nije bilo daleko, druga kuća pred njima, s desne strane. Napolju, na ploĉniku, leţali su muškarac i žena koji su pali držeći se za grudi. Potrĉali su kraj njih u kuću. Plaĉ postade još glasniji; ispu njavao je prazne sobe.
    Požurili su na sprat, s mukom se penjući, i stigli do spavaće sobe. Veliki
dvostruki krevet, neraspremljen. Toaletni sto, ogledalo, ormar.
     I kolevka.
Prignuli su se i smaknuli pokrivaĉ sa malog, veoma crvenog lica vrlo nesrećnog deteta. Beba odmah prestade da plaĉe, tek toliko da pogleda njihove glave pokrivene plastiĉnom odećom.
     Zatim opet poĉe da urla.
–Preplašili smo je –reĉe Barton. – Siroto malo.
      On je veoma oprezno uze u naruĉje i poĉe da ljulja. Beba je nastavila da ciĉi. Njena bezuba usta bila su širom otvorena, obrazi zajapureni, a na ĉelu su joj iskoĉile vene.
–Verovatno je gladna–primeti Barton.
Stoun se namršti. –Još je mala. Ne moţe imati više od nekoliko meseci. Je li to on ili ona?
   Barton je odvio pokrivaĉe i zavirio u pelene.
–On. I treba ga presvući. I nahraniti.
–Obazreo se po sobi.
–Verovatno u kuhinji postoji boĉica.
–Ne–reĉe Stoun. –Nećemo ga hraniti.
–Zašto?
–Nećemo s tim detetom uĉiniti ništa dok ne odemo iz grada. Možda je hranjenje deo procesa oboljenja. Možda su ljudi koji nisu bili pogođeni tako jako ili tako brzo bili upravo oni koji nisu skoro jeli. Možda bebina dijeta sadrži neki zaštitni sastojak. Možda... –On ućuta. – Ali, što god da je, ne smemo da rizikujemo. Moramo saĉekati dok ne budemo kontrolisali situaciju.
      Barton uzdahnu. Znao je da je Stoun u pravu, ali je isto tako znao da beba nije bila nahranjena najmanje dvanaest ĉasova. Nikakvo ĉudo što dete plaĉe.
  Stoun reĉe: – Ovo je veoma važan preokret. Za nas je to velika šansa i moramo je saĉuvati. Mislim da treba odmah da se vratimo.
– Nismo završili brojanje žrtava.
Stoun odmahnu glavom.–Ne mari. Imamo nešto mnogo dragocenije od svega što smo oĉekivali da ćemo naći: imamo preživelog.
     Beba je za trenutak prestala da plaĉe, gurnula prst u usta i upitno se zagledala u Bartona. A onda, kada se uverila da hranu neće dobiti, opet je zaurlala.
–Šteta –reĉe Barton. –
 Ne može nam kazati šta se dogodilo.
–Nadam se da može –uzvrati Stoun

       Parkirali su vozilo nasred glavne ulice, ispod helikoptera koji je lebdeo, i
signalizirali mu da se spusti s lestvicama. Barton je držao mališana, a Stoun je držao satelit »Sonda« –ĉudni trofej, mislio je Stoun, iz veoma ĉudnog grada. Beba je sada bila mirna; najzad se umorila od plaĉa i zapala u nemiran san, budeći se u intervalima da bi zacvilela a potom opet zaspala.
     Helikopter se spustio, podižući kovitlace prašine. Barton je omotao pokrivaĉe oko detinjeg lica da bi ga zaštitio. Lestvice su stigle i on se s naporom pope.
       Stoun je ĉekao na tlu, stojeći s kapsulom, okruž en vetrom, prašinom i kloparavim zvukom helikoptera.
      Najednom je shvatio da nije sam na ulici. Okrenuo se i ugledao ĉoveka iza sebe.
    Bio je to starac proređene sede kose i smežuranog iznurenog lica. Nosio je dugu noćnu košulju, koja je bila umazana blatom i požutela od prašine, a
noge su mu bile bose. Saplitao se i teturao ka Stounu. Grudi su mu se nadimale od napora.
–Ko ste vi?–upita Stoun. Ali, znao je: ĉovek s fotografija. Onaj koji je snimljen iz aviona.
–Vi...–poĉe ĉovek.Ko ste vi?
– Vi... vi ste to uĉinili...
– Kako se zovete?
– Nemojte me ozlediti... Nisam kao drugi...Drhtao je od straha, zureći u Stouna u njegovom plastiĉnom odelu. Sigurno mu izgledamo ĉudni, pomisli Stoun. Kao ljudi s Marsa, ljudi iz drugog sveta.
– Nemojte me ozlediti...
– Nećemo vas ozlediti – reĉe Stoun. – Kako se zovete?
– Džekson. Piter Džekson, gospodine. Molim vas, nemojte me ozlediti. – On mahnu ka telima na ulici.
– Ja nisam kao drugi...
– Nećemo vas ozlediti – ponovi Stoun.
– Ozledili ste ostale ...
– Ne. Nismo.
– Oni su mrtvi.
– Mi nismo ništa ...
– Lažete! – povika starac raširenih oĉiju. – Vi me lažete. Vi niste ljudsko biće. Samo se pretvarate. Vi znate da sam bolestan ĉovek. Znate da se možete pretvarati preda mnom. Ja sam bolestan ĉovek. Ja bacam krv, znam. Imao sam ovo ... ovo... ovo ...On poĉe da muca, a onda se presamiti držeći se za trbuh i cvileći od bola.
– Je li vam dobro?
Ĉovek pade na tlo. Disao je teško, i koža mu je pobledela. Po licu mu je izbio znoj.
– Moj stomak– drhtao je on.– To je od stomaka.
A onda je povratio. Teĉnost je bila gusta, tamnocrvena, puna krvi.
– Gospodine Dţekson...
Ali ĉovek se nije osvestio. Oĉi su mu bile zatvorene i ležao je na leđima. Za trenutak je Stoun pomislio da je mrtav, ali je onda video da mu se grudipokreću, polako, veoma polako, ali se pokreću.
     Barton je ponovo sišao.
Ko je to?
–Naš ĉovek, lutalica. Pomozite mi da ga podignem.
–Je li živ?
–Zasad.
–Neka me žavo nosi –reĉe Barton.
     Upotrebili su motornu dizalicu da izvuku nepomiĉno telo Pitera Džeksona, a posle je opet spustili da podignu kapsulu. Zatim su se Barton i Stoun polako popeli uz lestvice u unutrašnjost helikoptera.
         Nisu se oslobodili svojih odela, nego su umesto toga zakaĉili drugu bocu s kiseonikom da bi im omogućila disanje za još dva sata. To će biti dovoljno da stignu do objekta »Grĉka vatra«.
      Pilot je uspostavio radio-vezu s Vandenbergom da bi Stoun mogao da
razgovara sa majorom Manĉekom.
–Šta ste našli? –upita Manĉek.
–Grad je mrtav. Našli smo dobre dokaze da se tamo zbio neobiĉan
proces.
–Budite oprezni–reĉe Manĉek. –
Ovo je otvoreni kanal za vezu.–
Svestan sam toga. Hoćete li zahtevati 7-12?
–Pokušaću. Želite li odmah?
–Da, odmah.
–Pidmont?
–Da.
–Imate li satelit?
–Da, imamo ga.
–U redu–reĉe Manĉek. –Predaću zahtev dalje.

• Crichton Michael, Andromein soj ( 1.Kontakt, 2.Vandenberg) 
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedij soj ( 4.Uzbuna,5.Pigmont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje )

Gertruda Stajn , odlomci

Picaso, Gertruda Stein 

Jednom je neki ljutit covek vukao svog oca kroz njegov sopstveni vocnjak.
“Stani!” uzvikuno je najzad starac jecajuci.
“Stani! Ja moga oca nisam vukao dalje od ovog drveta.”

      Tesko je savladjivati sklonosti koje su nam urodjene. Svi mi otpocinjemo dobro, jer nam u mladosti nista nije nepodnosljivije nego kad nase sopstvene grehe vidimo ispisane krupnim slovima kod drugih i mi ih kod sebe stoga zestoko suzbijamo; ali mi starimo i uvidjamo da su ti nasi gresi ustvari,
najbezazleniji od svih grehova koje covek moze da ima, sta vise da oni svakoj licnosti daju posebnu draz, i tako jenjava nasa borba protiv njih.

… Pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem. Jedino na taj nacin mogu da pisem. Svaki pojedinac je za mene stvarno bice, i u isti mah svaki pojedinac je za mene slican jos nekome. Niko od onih koje poznajem nece to da zna, te tako pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem.
Svako je uvek obuzet time, a niko nece da prizna da svako lici na nekoga drugog, iako svi to vide. Tesko je kome prijatno da to cuje. Za mene je veoma vazno da uvek znam, da uvek vidim u cemu jedan covek lici na druge i da to kazem. Pisem za sebe samu i za ljude koje ne poznajem. Cinim to radi sebe i radi onih koji znaju da ja znam da su oni kao i drugi sto su, da su nesto posebno i ipak nesto sto se stalno ponavlja. Ima ih koji vole sto ja znam da su oni kao i veliki broj drugih, i oni to cesto ponavljaju, ima mnogo onih kojima to uistinu nikad ne moze biti po volji.
       Znam mnoge takve i oni to znaju. Svi oni to ponavljaju i ja to cujem. Volim to i kazem to, a sad cu o tome i da pisem.
       Pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem. Nikome od mojih poznanika to ne moze biti milo. U najmanju ruku, vecina njih ne voli sto svaki pojedinac pripada odredjenoj vrsti ljudi ili zena i sto ja to vidim. Ja to volim i o tome pisem.
      Meni su potrebni citaoci, te stoga moji citaoci moraju da budu ljudi koji me ne poznaju. Retko kome od mojih poznanika moze biti po volji sto se meni dopada sto svaki pojedinac pripada odredjenoj vrti ljudi ili zena, sto ih ja uvek posmatram i poredim i razvrstavam, sto ih uvek vidim kako se ponavljaju u drugima. Sve vise i vise volim ponavljanje, moze da deluje razdrazujuce slusati to od njih, ali ja sve vise i vise volim to kod njih. Sve vise i vise volim to kod njih, to kakvi su, tu mesavinu kod njih, to ponavljanje u njima, odlucivanje o tome kojoj vrsti ljudskih bica pripada svaki od njih. To je nesto malo o onome sto volim i kako o tome pisem. Docnije ce o tome biti mnogo vise reci.

     Postoji mnogo raznih nacina za razvrstavanje ljudi i zena. Pristupam opisivanju svakog pojedinog nacina na koji neko moze da pripadne odredjenoj vrsti ljudi ili zena.Svaki pojedinac je, dakle, posebno bice. Svaki pojedinac je, dakle, kao i toliki drugi ljudi sto su nekad ziveli, postoji mnogo raznih nacina da se misli o svakome od njih, ovo je jedan opis svih tih nacina. Mora se, dakle, dati potpuna slika svakoga od njih. Mora se, dakle, pristupiti opisivanju svih ponavljanja. I ja cu sad da izlozim sav znacaj koji ja pridajem ponavljanju, svu ljubav koju osecam prema ponavljanju.
       Svako je u svojem unutrasnjem bicu nesto posebno, svaka licnost podseca coveka na nekoga drugog koji zivi ili je ziveo ili ce ziveti. Svaki covek mora to da kaze za svakoga drugog; on je onakav kakvog ga ja vidim, svaka zena mora to da kaze za svaku drugu: ona lici na jednu zenu koju po secanju mogu da opisem. Tako to uvek biva u zivotu, svako uvek podseca na nekog ko lici na onog kokga u tom trenutku gledamo. I tako se ljudi ponavljaju, svako je za sebe nesto posebno i svako lici na druge, i to je uvek zanimljivo. Postoji mnogo raznih nacina za razvrstavanje ljudi i zena. U svakome od tih nacina razvrstavanja postoji razlicit sistem za iznalazenje slicnosti medju nijma. Ponekad ce to biti svaki nacin na koji se mogu uociti pojedine vrste ljudi i zena. Ponekad ce to biti opis svakoga od njih. U svakom se pojedincu uvek ponavljaju svi ostali i stoga ce ponekad onaj ko ih posmatra dobiti potpunu sliku o svakom pojedinom od njih. Ponekad ce neko saznati sve nacine na koje ljudi mnogu da budu slicni jedni drugima, taj ce onda dobiti potpunu sliku o svakom pojedincu.
      Ubrzo ce doci opisivanje nacina na koji se ponavljanje ispoljava kod ljudi i zena i kad su mladi, kad su deca, tada oni imaju svoj sopstveni sistem po kome su slicni jedni drugima; to ce uskoro biti opis ljudi i zena u pocetku, onoga mladog u njima, njih kao dece.
        A zatim se s vremena na vreme javlja sklonost ka ponavljanju, i to je, dakle, sad i ovde, opisivanje sklonosti ka ponavljanju, a zatim ce doci opisivanje svih nacina na koje mogu postojati razne vrste ljudi i zena. I tada ce se shvatititi potpuna slika svakog coveka, ono sto je osnovno kod svih pojedinaca, njihova osnovna priroda, mesavine u njima, snaga i slabost svega sto je u njima, njihove najintimnije odlike, njihov nacin misljenja, njihovo bice, i onda cete imati potpunu sliku o svakome od njih. Onda je sve sto oni u zivotu cine jasno do potpunog razumevanja, njihov nacin zivota, njihove naklonosti, kako jedu, njihov ukus, pusenje, misljenje, psovke, pice, rad, ples, hod, razgovor, smeh, spavanje, sve kod njih. To su onda potpuna bica, ona su ono sto su po svojoj sustini, ponavljanje koje se ispoljava kod njih predstavlja opis svakog pojedinog medju njima.

Za mene je oduvek sav zivot bio ponavljanje.
Ovo je sad jedan opis onoga sto ja osecam.

Kao sto rekoh, slusati ponavljanje coveka cesto dovodi do razdrazenosti, medjutim, ceo zivot je u neprestanom ponavljanju, sve u bicu je stalno ponavljanje, sto vise ponavljanja dovodi me do potpunog razumevanja
       Svako mi postepeno postaje celina. Svako postepeno postaje celina u meni.
Uskoro zatim pocinje da mi bruji kroz usi i oci i kroz cula ono ponavljanje koje se ispoljava kod svakog pojedinca, da su to oni, a zatim to postepeno od svakog od njih stvara celinu. Ponavljanje zatim postepeno dovodi do toga da onaj koji ga vrsi stice sklonost ka ponavljanju kao prirodnu osobinu, postaje potpuni izraz koji izrazava celokupno bice svakog pojedinca takvog kakvog smo ga upoznali. Ponekad je potrebno da nekkog poznajemo dugo godina pre no sto ponavljanje koje sacinjava tu licnost postane stalan prizvuk koji prati toga coveka kao urodjena sklonost ka ponavljanju koju postepeno ispoljava svaki pojedinac.                Ponekad je potrebno poznavati izvesno lice duzi niz godina pre no sto ponavljanje pruzi jasnu sliku takvog pojedinca. Razne prirode su ponekad tako isprepletane u nekim ljudima da je ponavljanje kod njih pomesano s menjanjem.
Onda se ubrzo dobija upotpunjena slika svakoga. Ponekad je tesko poznati ga kod nekih, jer ono sto oni kazu da je kod njih ponavljanje nije stvarno ponavljanje njih, nije potpuno ponavljanje za njih. Ponekad prodju mnoge godine kako poznajemo izvesne ljude pre no sto se ponavljanje celoga njihovog bica jasno ispolji. Kao sto rekoh, coveka cesto izvodi iz strpljenja kad slusa ponavljanja ljudi, a uvek je takvo ono ponavljanje koje se pretstavlja da dolazi iz ljubavi prema ponavljanju koje je potpuna slika svakog pojedinca, takav pojedinac uspeva zatim da ta nestrpljivost predje u strpljivo potpuno razumevanje.

Ljubav prema ponavljanju je jedan nacin postojanja.
Ovo je sad opisivanje takvog osecanja.

Poznajem mnoge ljude i oni to znaju. Svi oni ponavljaju i ja to cujem. Ja to volim i to kazem i sad hocu o tome da pisem. Ovo je sad opisivanje moje ljubavi prema ponavljanju.Ja to cujem i to volim i pisem o tome. Oni to ponavljaju. Oni se u tome izivljavaju i ja to cujem i vidim i volim i pisacu sad i uvek o tome. Ima raznih vrsta ljudi i zena i ja to znam. Oni to ponavljaju i ja to cujem i volim. Ovo je sad opisivanje nacina na koji oni to cine.
Ovo je sad opisivanje toga kako ja to volim.

        A sad cu da govorim o tome sta za mene znaci ponavljanje, o ljubavi koja u meni postoji prema ponavljanju.
Ponekad svako postaje celina za mene. Ponekad svako predstavlja upotpunjenu sliku za mene. Postepeno svako postaje celina za mene, kod nekih, opet, citav zivot prodje pre no sto postanu celina za mene.
Za mene postoji upotpunjena slika o njima onda kad raspolazem upotpunjenim razumevanjem njihove osnovne prirode ili priroda izukrstanih u njima s njihovom osnovnom prirodom ili odvojenih u njima.
         Tu je onda slika onoga sto su kazali i uradili i osetili, i onoga sto im se dogodilo. Tu je onda slika njihovog zivota. Ponavljanje je stalno prisutno u svima njima. Njihovo ponavljanje izbija iz njih, i postepeno jasno otkriva svakome ko ih izbliza posmatra prirodu i prirode koje su izukrstane u njima.
Ponavljanje, kao sto rekoh, cesto deluje veoma razdrazujuce dok se slusa od onih od kojih dolazi, a zatim se postepno stalozi u upotpunjenu sliku o njima. Ponavljanje je cudesna stvar kod zivih bica. Tako dakle svacija priroda postaje jasna onome ko slusa ponavljanje koje izbija iz svakog coveka.
A sad cu da pruzim jedan kratak opis ljubavi prema razumevanju potpune slike o svakoj licnosti do koje dolazi onaj ko stalno i istrajno slusa sve ponavljanje. To je, dakle, prikaz ljubavi za ponavljanjem u meni, ljubavi u meni za upotpunjeno razumevanje slike svakog coveka, onakve kakvu postepeno dobijamo o svakom kad ga strpljivo i postojano slusamo i gledamo ukoliko se ponavlja. Ovo je sad kratak opis te ljubavi. Ovo je sad jedan kratak prikaz o tome od pocetka.
Ja dakle, uvek slusam i uvek se iznova i iznova vracam da slusam svakog. Uvek, dakle, mislim na ponavljanje u svakome i osecam ga. Ponekad cu, dakle, dobiti upotpunjenu sliku o svakome. Svako je, dakle, odvojen i za sebe i pripada nekoj vrsti ljudi ili zena.
       Ponekad jej potrebno mnogo godina poznavati nekoga pre no sto ponavljanje u njemu pruzi jasnu sliku takvog stvorenja. Ponekad prodje mnogo godina u poznavanju nekoga pre no sto ponavljanje celokupnog bica u takvom stvorenju izidje na videlo, pruzi upotpunjeno razumevanje o njemu onome ko ga slusa, pazljivo posmatra, cuje sva ponavljanja sto poticu od njega.
Kao sto rekoh, sklonost ka slusanju, sklonost da se uvek cuje sve ponavljanje, uspevanje da se potpuno razume svako stvorenje predstavlja za izvesne licnosti prirodan nacin bitisanja. Ovo je sad dalji opis osecanja koje takva licnost nosi u sebi, ovo je sad dalji opis nacina na koji se slusanjem ponavljanja dolazi do potpunog razumevanja. Ovo je sad dalji opis nacina na koji postepeno ponavljanje stvara kod svakoga upotpunjenu sliku o coveku.
Ima mnogo ljudi koje poznajem i to sve vise i vise saznajem. Svi oni ponavljaju i ja to cujem. Sve vise i vise to razumevam. Stalno sve vise i vise to slusam, stalno sve vise i vise to sadrzava upotpunjenu sliku u sebi.
       Svako ima svoje sopstveno bice u sebi. Svako pripada; nekoj vrsti ljudi i zena. Mnogi sadrze u sebi neku vrstu mesavine raznih vrsta ljudi i zena. Postepeno to jasno izbija iz njih u ponavljanju koje se neprestano obavlja tokom citavog zivota. Postepeno izbija to iz njih do najtananije postpunosti, do najintimnijih njihovih osobenosti. Uvek to izbija iz njih kao ponavljanje. Uvek to izbija kao ponavljanje, iz njih. Sve do potpunog razumevanja oni to ponavljaju, svi oni i, onda, svako ko ih posmatra moze da ih razume. Uzivanje je to za svakog ko voli ponavljanje kad ponavljanje u svakom stvorenju neprestano obnavlja sliku o potpunom bicu u njemu. To je snazno radosno zadovoljstvo za svakoga onog ko voli ponavljanje i upotpunjeno razumevanje.
Kao sto sam cesto govorila, poneko nas godinama zavarava. Ponavljano slusanje takvih ljudi ne otkriva upotpunjeno bice koje se u njima nalazi. Ponekad mnoge godine prodju uslusanju ponavljanja jedne takve licnosti i njeno bice ne pruzi potpunu sliku ni za koga od onih koji je slusaju. A ponekad iz njih glasnije izbije neko ponavljanje koje dotle nije bilo jasno ni za cije culo sluha, i onda je to upotpunjeno bice za nekoga ko slusa ponavljanje koje izbija iz jedne takve licnosti.
Ovo je, dakle, sad jedan opis sklonosti prema ponavljanju koje postoji kod nekih. Ovo je, dakle, sad jedan opis sklonosti prema ponavljanju koja postoji u odredjenoj licnosti.
Ima mnogo ljudi koje poznajem i oni to znaju. Svi oni ponavljaju i ja to cujem.
Sve vise i vise to razumevam.

     Volim to i kazem to. Volim to i uvek cu to da kazem.
Oni se u tome izivljavaju i ja to vidim i cujem. Oni to ponavljaju i ja to cujem i vidim, ponekad to uvek i razumem, ponekad je to upotpunjena slika svakog pojedinca dobijena na taj nacin, i ja cu jednom prilikom da iznesem upotpunjenu sliku svakoga od njih, onakvu kakvu sam dobila zahvaljujuci ponavljanju.
Svako stalno ponavlja celoga sebe. Svako ponavlja celoga sebe, takvo ponavljanje je uvek u njima i tako ce jednom neko ko ih posmatra steci upotpunjeno razumevanje celine svakoga od njih, steci ce upotpunjenu sliku svakog coveka i svake zene koje je ikad upoznao u toku njihova zivota, svakog coveka i svake zene koji su ziveli ili zive ili ce ziveti i koje je takav posmatrac upoznao tokom svojeg zivota.
     Ovo je, dakle, slika mnogih ljudi i zena, jednom ce to biti slika svakog ljudskog bica.
       Kao sto rekoh, svako stalno ponavlja celoga sebe. Kao sto rekoh, ponekad ce biti potrebno da se mnogo godina slusa ponavljanje jedne licnosti dok celokupno njeno bice ne postane pristupacno razumevanju onoga ko voli ponavljanje, dok ne dodje do saznanja da svako uvek ponavlja celoga sebe.
       Ovo je, dakle, nacin da takav covek, covek koji smatra da voli ponavljanje, dodje do saznanja da svako uvek ponavlja celoga sebe i da to dovodi do potpunog razumevanja svakog pojedinca. Ovo je sad opis jednog takvog nacina slusanja ponavljanja.
      Svako uvek ponavlja celoga sebe. Mnogi ljudi neprestano slusaju svekoliko ponavljanje koje dolazi od njih tokom njihovog zivota. Neki smatraju da to znaci voleti ponavljanje koje uvek iz svakog stvorenja izbija kao sve o njemu. Ovo je sad opis takvog ponavljanja i upotpunjenog razumevanja svakoga ko se ponavlja u toku svoga zivota.
        Svako stalno ponavlja celoga sebe. Covek koji voli ponavljanje da bi dosao do upotpunjenog razumevanja mora uvek da ima u sebi otvoreno osecanje, da ima culo za najtananija odstupanja u ponavljanju, ne sme nikad tako da utone u pouzdanu postojanost svih ponavljanja da ne cuje najtananija odstupanja. Ako covek otupi pod stalnim udarcima ponavljanja, on nece dobiti upotpunjenu sliku o svakome i pored toga sto svako ponavlja celoga sebe.
        Taj nece upoznati ono bice koje stvarno zivi u ljudima koje posmatra.
Kako sto rekoh, svako stalno ponavlja celoga sebe. Kao sto rekoh, ponekad je potrebno mnogo godina slusanja, gledanja, zivljenja, osecanja, sklonosti prema ponavljanju koja postoji kod nekih ljudi pre no sto covek dodje do upotpunjenog razumevanja. Ovo je sad opis takvog jednog nacina slusanja, vidjenja, osecanja, zivljenja, voljenja, ponavljanja.
      Skoro svako voli necije ponavljanje. Skoro svako, dakle, dolazi do saznanja o necijem bicu voleci to ponavljanje kod njega, ponavljanje koje izbija iz njega. Ima ih koji vole svacije ponavljanje; ovo je sad opis takve ljubavi kod jedne vrste ljudi.
      Skoro svako voli necije ponavljanje. Svako stalno ponavlja celoga sebe. Ovo je sad opis kako se dobija upotpunjeno razumevanje ponocu sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod svih ljudi prema ponavljanju koje uvek izbija iz njih kao potpuna slika o njima. Ovo je sad opisivanje kako se uvi da se slusa svekoliko ponavljanje koje svaki covek uvek vrsi prikazujuci sebe u celini.
      Sad cu da govorim o znacaju koji ponavljanje ima na mene, o ljubavi koje u sebi nosim prema ponavljanju.
      Za mene se oduvek od samog pocetka ceo zivot predstavljao kao ponavljanje. Ovo je sad opisivanje ljubavi prema ponavljanju kao sustine bica. Ovo je sad izlaganje ucenja o tome kako treba da se slusa ponavljanje da bi se doslo do upotpunjenog razumevanja.
       Da nastavim sad dajuci potpun opis o tome kako ponavljanje dobija smisao, kako postaje, kako covek treba da razlikuje razna znacenja u ponavljanju. Ponekad je veoma tesko razumeti znacenje ponavljanja. Nekad ce se dobiti potpuna slika izvesne licnosti kod koje postoji ljubav prema ponavljanju, sve do upotpunjenog razumevanja.
       Sad cu dati kratak opis jedne takve licnosti.
       Nekad ce se dobiti potpuna slika svekolikog ponavljanja do upotpunjenog razumevanja. Nekad ce se, dakle, dobiti potpuna slika o svakome ko je nekad ziveo ili zivi ili ce ziveti.
     Nekad ce se dobiti potpuna slika nekoga kod koga postoji ljubav prema ponavljanju do upotpunjenog razumevanja njega kao bica. Nekad ce se, dakle, dobiti potpuna slika mnogih zena i mnogih ljudi.
Ovo je, dakle, neka vrsta opisivanja izvesnih licnosti koje imaju sklonosti ka ponavljanju do upotpunjenog razumevanja njih kao bica. Onda ce se dobiti potpuna slika izvesnih ljudi.
       Sve vise i vise ce se onda dobijati slika mnogih ljudi i mnogih zena od pocetka do kraja njihova zivota, iz doba kad su odojcad i deca i kad su mladici u razvojui mlade zene u razvoju i odrasli mladi ljudi i zrele mlade zene u razvoju i odrasli mladi ljudi i zrele mlade zene i sredovecni ljudi i zene i ljudi koji stare i zene koje stare i starci i starice.
       Sve vise i vise ce se onda dobijati slike svih postojecih vrsta ljudi i zena.
Ovo je sad kratak opis sklonosti ka ponavljanju kao sustine bica. Ovo je sad kratak opis sklonosti ka ponavljanju kod odredjene licnosti.
       Sklonost ka ponavljanju je jedan nacin postojanja. Ovo je sad jedan opis takvog postojanja. Sklonost ka ponavljanju je u izvesnom smislu zemaljnsko osecanje. Neka deca pokazuju sklonost ka ponavljanju za sitnice i za pricanje prica, kod druge dece se to ispoljava kao neka dublja osobina njihovog bica. Postepeno to dolazi do izraza u njima u citavom njihovom decjem bicu, u tome kako jedu, u njihovoj igri, plakanju i smehu. Sklonost ka ponavljanju je, dakle, na neki nacin zemaljsko osecanje. Ono je kod nekih veoma jako. Ono je veoma jako kod mnogih, kod dece i u starosti. Veoma je jako kod mnogih, kod dece i u starosti. Veoma je jako kod mnogih u svim oblicima cudljivosti, veoma je jako kod nekih od pocetka do kraja njihova zivota. Ovo je sad neka vrsta opisivanja takve osobine u jednoj licnosti.

    Kao sto rekoh, sklonost ka ponavljanju je, u neku ruku, zemaljska stvar. Kod nekih ponavljanje predstavlja ono sto licnosti daje cvrsto osecanje postojanja. Kod neke dece je razvijenije osecanje ponavljanja prilikom jela i igranja, kod druge prilikom pricanja prica i uzivljavanja u njih. Sve vise i vise u toku zivota kod mladih ljudi i mladih zena u razvoju i kod zrelih mladih ljudi i mladih zena u razvoju i kod zrelih mladih ljudi i mladih zena i sredovecnih ljudi i zena, sve vise i vise se javljaju razlike u sklonosti ka ponavljanju kod rraznih vrsta ljudi i zena, kod jednih sklonost ka ponavljanju dolazi do izraza vise, a kod drugih manje. Sklonost ka ponavljanju kod nekih predstavlja stalno razvijanje zemaljskog bica u njima, kod nekih je to put kojim se dolazi do upotpunjenog razumevanja. Sklonost ka ponavljanju je, dakle, kod nekih prirodan put kojim se dolazi do potpunog postojanja. Ovo je sad neka vrsta opisivanja takve osobine u jednoj licnosti.
        Ponavljanje se, dakle, vrsi stalno u toku celog zivota. Svako, dakle, neprestano ponavlja celo svoje bice, celokupnu svoju prirodu. U jednom stvorenju treba da postoji mnogo ljubavi prema ponavljanju da bi ono bilo u stanju da slusa svekoliko ponavljanje kod svakoga. Gotovo svako voli svekoliko ponavljanje kod ponekog. Ovo je sad jedna vrst opisivanja ljubavi prema ponavljanju, prema celokupnom ponavljanju kod svakog.
        Da pocnemo opet s decom. Da pocnem opet s ponavljanjem koje se javlja kod njih. Da pocnem opet sa sklonoscu za ponavljanjem koja postoji kod njih. Kao sto rekoh, kod neke dece se sklonost ka ponavljanju javlja u pogledu jedla, u pogledu osecanja srdzbe, kod velikog broja dece postoji sklonost ka ponavljanju u pogledu pricanja prica, kod mnoge dece postoji skklonost ka ponavljanju svega sto je smesno, za pravljenje sala ili za zadirkivanje, kod mnoge se nailazi na sklonost ka ponavljanju u vezi sa igrama svake vrste. Skoro svako dok se nalazi u dobu detinjstva, skoro svako u tome dobu zivota pokazuje, dakle, snaznu sklonost ka ponavljanju, ona je kod nekih vise kod nekih manje izrazena i ona u njima sve vise i vise dolazi do izraza ukoliko se preobrazavaju u mladice i devojke, a zatim postaju zreli mladi ljudi i mlade zene.
       Da pocnem, dakle, opet s decom i njihovom sklonoscu za ponavljanjem. Gotovo sva deca nose u sebi sklonost ka ponavljanju, ali je neka imaju u mnogo vecoj, a neka u mnogo manjoj meri.
      Sustina sklonosti ka ponavljanju vise se sastoji u pruzanju otpora kao prirodnom nacinu borbe nego u napadanju kao prirodnom nacinu pobedjivanja.
Ali to je jedno veoma zamrseno pitanje.
      Ja znam veoma mnogo o tim nacinima postupanja kod ljudi i zena. Ja to znam i mogu to da kazem, to je jedno veoma zamrseno pitanje i ja ga jos ne poznajem potpuno, te ne mogu jos da kazem sve sto znam o njemu.
Kao sto rekoh, kod sve male dece se u veoma velikom broju nailazi na veoma snaznu sklonost ka ponavljanju. U toku rascenja neka deca zadrzavaju tu osobinu u vecoj, a neka u manjoj meri. Kod neke dece ona sve vise i vise postaje svesno osecanje. Kod mnoge dece ona ne postaje sve vise i vise svesno osecanje. Najveci broj njih kad odrastu i postanu mladi ljudi i mlade zene ne osecaju da u sebi nose sklonost ka ponavljanju kao jedno svesno osecanje.
       Retko ko da ima to u sebi kao svesno osecanje kad je zreo mlad covek ili zrela mlada zena. Poneko ga ima u sebi, to osecanje sklonosti ka ponavljanju koje se stalno razvija; ovo je sad opis toga kod jednog stvorenja.
       Veliki broj ljudi i veliki broj zena nikad nemaju u sebi to svesno osecanje sklonosti ka ponavljanju. Veliki broj ljudi i veliki broj zena nemaju svesti o ponavljanju sve dok kod njih ne nastupi staracko slabljenje. Mnogi ga imaju tokom citavog svog zivota kao svesno osecanje kao cudljiv nacin postupanja. Kod izvesnog broja ljudi svest da stalno ponavljaju sebe u celini postoji kao ozbiljna duznost. Ima, dakle, mnogo i mnogo nacina da ponavljanje bude svesno osecanje, da sklonost ka ponavljanju postane najbitnija osobina licnosti, da sklonost ka ponavljanju postane svesno osecanje.
       Kao sto rekoh, najveci broj dece nosi u sebi sklonost ka ponavljanju, koja je toliko vazna i za njih same i za svu njihovu okolinu. Najveci broj mladih ljudi u razvoju i mladih zena u razvoju imaju u medjusobnom odnosu veoma malo sklonosti ka ponavljanju, najvecim delom, dakle, nemaju tu sklonost jedni prema drugima, ali je imaju prema starijima, kao sto i stariji prema njima imaju sklonost ka ponavljanju, ne sklonost ka ponavljanju po sebi, nego ponavljanje kao nacin na koji oni postoje, ponavljanje celoga sebe, koje svakog trenutka izbija iz njih.
       Kod sredovecnih ljudi i zena postoje veoma razliciti nacini osecanja za ponavljanje, kod nekih je sklonost ka ponavljanju u sve vecoj i vecoj meri svesno osecanje, kod nekih je sve manje i manje naklonosti ka ponavljanju, za njih, skoro kod svih. Skoro svako ima osecanje sklonosti ka ponavljanju prema nekome. Poneko uopste nema takve sklonosti cak ni za ponavljanje koje se obavlja u njemu samome, cak ni za koga od onih koje voli.
       A kod izvesnih licnosti stalno se sve vise i vise razija osecanje naklonosti za ponavljanje prema svima. Veliki broj ljudi nema nikakve naklonosti za ponavljanje prema mnogima iz njihove okoline.
       Ima, dakle, vise nacina na koje covek oseca ponavljanje. Ima vise nacina na koje se dolazi do saznanja o ponavljanju kad g neko vidi i cuje i oseca kod drugoga.
       Sklonost ka ponavljanju je, dakle, znacajna osobina kod ljudi. Ovo je sad opisivanje znacaja sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod nekog.
      Neki nalaze da je zanimljivo ako nadju u sebi da ponavljaju u sebi nekoga svog poznanika ili srodnika i da se to ispoljava u njima, neki nikad nemaju nikakvo osecanje te vrste u sebi, neki nimalo ne mare da imaju tako nesto u sebi. Neki vole da vide tu osobinu u drugima iz svoje okoline, ali ne i kod samih sebe i u sebi. Ima mnogo nacina na koje covek moze da oseca sve te vrste ponavljanja. Jednom ce se dati opis svih tih nacina.

       Da pocnem, dakle, opet sa izvesnim opisom znacaja koji ima sklonost ka ponavljanju kad je snazno izrazena kod nekog coveka ili zene, kad je ona kod njih nacin na koji razumevaju sve u zivotu, a ima ih vrlo mnogo koji stalno zive s tom osobinom. Ovo je opet pocetak jednog kratkog opisa kod jedne licnosti.
Ponavljanje celoga sebe javlja se, dakle, uvek kod svakoga. Ima raznih stupnjeva u postojanju, postoje odojcad i deca, pa onda mladi ljudi i mlade zene u razvoju i zreli mladi ljudi i mlade zene i sredovecni ljudi i zene i ljudi i zene koji stare i koji se nalaze na kraju zivota. Ima mnogo vrsta ljudi i zena i u skoro cemo poceti jedan opis svih onih koji su nekad ziveli ili zive ili ce ziveti. I ovde ce biti dat opis nekih od njih. Da pocnem, dakle, opet sa sklonoscu ka ponavljanju koje postoji kao osnovna priroda u nekima. Da pocnem opet sa razvijanjem te sklonosti kod jedne licnosti.
        Kao sto rekoh, deca nose u sebi jako izrazenu sklonost ka ponavljanju kao svesno osecanje ukoliko se za njih uopste moze reci da tako nesto imaju u sebi.
To im pruza cvrsto osecanje saznanja da su u zivotu sigurni. Ukoliko rastu, ta svest kod njih biva sve jaca, kod drugih sve vise slabi. Kod mladih ljudi i zena u razvoju najcesce ima veoma malo svesnog osecanja sklonosti ka ponavljanju.
U pocetku, dakle, u secanju, ponavljanje je snazno izrazeno u osecanju jedne licnosti, u osecanju mnogih licnosti, u osecanju najveceg broja onih kod kojih je snazno razvijeno zemaljsko osecanje da su deo stvrdnutoga blata koje ih okruzuje.
     To je jedna vrsta postojanja. To predstavlja najznacajniji deo jedne vrste postojanja, postojanja koje se sastoji u borbi putem tromog davanja otpora. Ovo je sad kratak opis jedne licnosti.
     Neki, dakle, zive sporim zivotom, oni mogu da budu veoma brzi u ucenju, neki od njih izgledaju veoma brzi i zustri u ucenju i u delanju, ali to ucenje ima za poneke od njih veoma malo znacaja, ono sto ima znacaja za njih to je polagano ponavljanje otpora u njima. Sad ce doci kratak opis sklonosti ka ponavljanju kod jedne licnosti te vrste.
      O vrstama i nacinima ponavljanja, napadanja i pruzanja otpora kod raznih vrsta ljudi i zena, prakticnih, osecajnih, osetljivih, o svim nacinima postojanja svake licnosti koja je nekad zivela ili zivi ili ce ziveti, ja znam toliko mnogo o svima njima, mnoge od nih su veoma jasne kao vrste ljudi i zena, kao pojedini ljudi i zene, ja tako dobro poznajem njihovo unutrasnje bice, ponavljanje u njima ima tako mnogo znacaja za poznavanje, sto vise upoznajem celokupno njihovo bice, sve ga vise i vise upoznajem u svim oblicima u kojima se ono javlja i ispoljava kod njih; nekad ce se dobiti slika svakog pojedinca, nekad ce se potpuna slika svih ljudi i zena naci u jednoj od takvih licnosti.
      Sad dolazi kratak opis kako dolazi do toga da se u jednoj licnosti dobije slika svih ljudi i zena. Ovo ce, dakle, sad biti kratak opis jedne takve licnosti. Ovo ce, dakle, sad biti kratak opis sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod jedne licnosti.
       Ono sto skoro svakog odlikuje na pocetku zivota jeste veoma snazna sklonost ka ponavljanju u njemu. Kod izvesnih ljudi osnovnu prirodu sacinjava njihovo pruzanje otpora. Neke osobe koje pripadaju obema ovim vrstama pokazuju u vecoj ili manjoj meri da kod njih u toku celog njihovog zivota postoji sklonost ka ponavljanju, ona se kod njih razlicito ispoljava, prema tome da li pripadaju jednoj ili drugoj vrsti. Docnije ce biti podrobno opisan nacin na koji se kod njih ta sklonost ispoljava i na koji nacin ona postoji kod raznih vrsta licnosti. Sad ce se dati kratak opis te sklonosti kod jedne licnosti kod koje pruzanje otpora predstavlja nacin borbe kojim se dolazi do pobede. Ovo je sad opisivanje takve jedne licnosti kod koje se sklonost ka ponavljanju razvija u upotpunjeno razumevanje. A sad polako da pocnem.
       Odnos ucenja prema postojanju, misljenja prema osecanju, ostvarenja prema uzbudjenja, sva ta i mnoga druga pitanja veoma su zamrsena. Ponekad ce ona biti predmet opsirnog opisivanja putem raznih vrsta ljudi i zena kod kojih postoje, i kod kojih se ukrstaju, sto ih cini jos zamrsenijim. Nekad ce to biti slika svakog pojedinca. To je izvesno.

izvor 

Otvoreno pismo Eleni Ferante /ko god da bila

Autorka iza pseudonima oduvek je tvrdila da njen identitet leži u njenom
stvaralaštvu. Pratila sam literarne tragove. Evo kuda su me odveli.


POŠTOVANA ELENA FERANTE,

     Prošlo je dosta vremena od našeg poslednjeg kontakta. Bilo je to kada sam Vas intervjuisala za Njujork tajms decembra 2014. godine, putem imejla uz posredovanje Vašeg izdavača, naravno, jer Vas kao umetnicu odlikuje odsustvo isto koliko i književno prisustvo.

Još od 1992. godine, kada ste objavili prvi roman – Mučna ljubav (L’amore molesto), koji predstavlja  onespokojavajuće istraživanje ženske psihe – jasno ste stavili do znanja svojim urednicima u izdavačkoj kući „Edicioni E/O“ da se nikada nećete pojaviti u javnosti. Rekli  ste im da ne želite da gostujete na književnim večerima niti da se pojavljujete na televiziji; želite da delo govori za sebe. A kad odlučite da odgovarate na pitanja, učinićete to isključivo onako kako Vama odgovara – pisanim putem.

     Niste objavili ništa čitavu deceniju nakon sjajnog kritičarskog prijema debitantskog romana. Kad ste se ponovo pojavili 2002. i 2006. godine sa dva tanka, izražajno realistična romana o junakinjama koje prolaze kroz teške i bolne životne trenutke, Dani napuštenosti1 i Izgubljena kći (La figlia oscura), ostali ste verni svom zavetu. Uporno odbijanje da se predstavite javnosti činilo se hrabrim gestom s obzirom na eksplozivni rast društvenih medija, a još hrabrijim kad ste nakon objavljivanja napuljske tetralogije, koja prati dve devojčice rođene u siromaštvu posleratnog Napulja, postali prava svetska superzvezda. Kad se sve sabere, objavili ste više od 1600 stranica za tri godine, od 2011. do 2014. Complimenti!

     Strateški ste ćutali čak i nakon senzacije koju je u jesen 2016. izazvao italijanski istraživački novinar Klaudio Gati objavivši pretpostavku da se iza Vašeg pseudonima krije osoba po imenu Anita Raja, bibliotekarka u penziji koja honorarno prevodi za Vašeg izdavača s sedištem u Rimu. U svom detektivskom poduhvatu, Gati je pročešljao finansijske izvode i katastarske knjige, te otkrio da se Raja obogatila baš u vreme kad su Vaši napuljski romani postajali međunarodni bestseleri. Kad je njegova priča istovremeno objavljena u magazinu Njujork rivju ov buks i francuskim, italijanskim i nemačkim časopisima, čitaoci su žestoko branili Vaše pravo da ostanete anonimni. Bilo je to vreme velikog emocionalnog naboja. Gatijeva priča je izašla u javnost mesec dana pre nego što je Donald Tramp porazio Hilari Klinton, kada se pravednički gnev žena veoma osećao u vazduhu, te su neki anglofoni čitaoci pokušaj razotkrivanja identiteta protumačili kao nasilje; nekoliko njih ga je čak uporedilo sa činom seksualnog nasilja.

    Čak se ni tad nisam posve iznenadila što se uopšte niste oglasili. Ni ranije niste sebi dopustili da reagujete na nagađanja u vezi sa Vašim identitetom, nagađanja koja su izazvala različite optužbe na račun seksizma. Razni italijanski književni detektivi (i naučni istraživači koji su uz pomoć računarskih programa analizirali prozne stilove) već godinama sugerišu da bi Domeniko Starnone mogao biti pisac Vaših knjiga. On je takođe i Rajin suprug i jedan od najznačajnijih živih italijanskih romanopisaca – po meni, jedan od najboljih – baš kao i plodan scenarista koji piše za italijansku filmsku i televizijsku industriju, kao i dugogodišnji kolumnista, nekadašnji urednik kulturne rubrike komunističkog dnevnog lista Il Manifesto.

     Naravnao da su Vaši odani čitaoci bili silno uvređeni i samom pomisli da iza Vašeg stvaralaštva stoji muškarac. Ta ideja – da ako ste anonimna ali i izuzetno uspešna žena, mora biti da ste muškarac – kao da je govorila o italijanskoj seksističkoj kulturi isto koliko i o Vašem stvaralaštvu. Zapravo, nije da niste ništa rekli u vezi sa Starnoneom. U našem razgovoru rekli ste mi da Starnone ima pravo što mu je prekipelo da neprestano poriče da je Elena Ferante, te da se osećate krivom što ste uzrok narušavanju njegovog mira i privatnosti. No, odbili ste da razrešite misteriju. „Moj identitet, moj pol“, napisali ste mi – što je do sad već   poznati zagonetni refren – „može se otkriti u onome što napišem“.

      Sigurna sam da nisam jedina koja se vraća Vašim romanima u ovom trenutku kada je ekranizacija Moje genijalne prijateljice, 2 prvog napuljskog romana, dospela na kanale HBO i RAI, italijansku državnu televiziju. Iako me ne raduje da vidim kako likovi koje tako dobro poznajem poprimaju specifična lica i tela, nestrpljivo čekam da pogledam seriju. Ali šta sa Vama, Elena? Šta sa bestelesnom autorkom koja stoji iza tih tekstova, autorkom koju imam utisak da dobro poznajem, a o kojoj, opet, znam tako malo? Da, izabrali ste odsustvo. Ali dok ponovo iščitavam Vaše romane i prolazim kroz Vaše sabrane intervjue, smatram da iako se uporno trudite da ostanete nevidljivi, istovremeno nas pozivate da nastavimo da istražujemo. Možda smo zaštitnički nastrojeni prema Vama – halabuka koja se podigla oko Gatijevog razotkrivanja Vašeg identiteta Vam je svakako dodelila novu ulogu, ulogu žrtve – ali istini za volju, i Vi pomalo volite da izazivate.

        I uspeli ste da postignete izuzetna ostvarenja. Vaši napuljski romani su upečatljiva saga o ženama koje u dvadesetom veku krče sebi put koji ih izvodi iz sveta radničke klase njihovih majki i pronalaze mesto u novom svetu. Uvek se iznova divim kako ste uspeli da odnos između spisateljice-naratorke Elene Greko, čiji je nadimak Leni, i njene prijateljice Lile Čerulo tako duboko ukorenite u surovu svakodnevicu svojstvenu Napulju, kao i u pojedinosti iz italijanske istorije, politike i društva, a da nas pritom ponesete dramom koja se doima tako univerzalnom, tako prisnom svakom čitaocu.

      Ali znatiželja koju ste izazvali me je takođe potakla da tražim odgovore na pitanje drugačije vrste: o prirodi autorstva, o fluidnosti identiteta pojedinca, o prožimanju života i umetnosti, o pretpostavkama koje se tiču roda i književnog autoriteta. Ova krupna pitanja samosvesno ste utkali u napuljske romane, strukturisane kao priča u priči, koje kazuje Elena, sada u sedmoj deceniji, dok se osvrće na deo života nakon što je saznala da je Lila nestala. Decenijama pre toga, Elena, naratorka i Vaša imenjakinja, preduhitrila je Lilu objavivši knjigu inspirisanu nečim što je Lila napisala kao devojčica. Književna karijera Elene Greko, nameće se zaključak, krunisana je upravo romanima koje čitamo. Lila nadahnjuje, Elena piše – čija je, onda, priča?

      Dalje razmišljanje o ovim knjigama dovelo me je do toga da smatram da se one u suštini bave aktuelnom i bezvremenom temom: prisvajanjem tuđe imaginacije. Ko je ovlašćen šta da kaže u književnom delu? Ko kontroliše priču? Pa, zatim: Kako da mi čitaoci reagujemo na Vaše delo kad nismo sigurni ni ko ste niti da li ste jedna osoba, bilo muškarac ili žena? Pozdravljeni ste kao neprikosnoveni glas ženskog roda, te se stoga smatralo da se radi o jednoj, i to ženskoj osobi, i pročitavši sva Vaša dela i ja sam bila potpuno pod uticajem te ideje. No, iščitavanje nešto obimnijeg štiva – uglavnom na italijanskom jeziku, jer tekstovi za koje smatram da su od presudnog značaja nisu prevedeni na engleski – odvelo me je u drugom pravcu. Odabravši odsustvo, verujem, izazivate nas da preispitamo valjanost ideje o nedvosmislenom ženskom autorskom glasu. I zaključila sam da niste baš tvorac – ili treba
da kažem tvorevina? – kakvu smo zamišljali.


NIJE U MOM STILU niti mi je cilj da prekopavam po Vašim finansijama. Divim se Gatijevim detektivskim veštinama, ali njegov pristup smatram prilično prizemnim. Tu se radi o strogo novinarskom poimanju dugotrajne, često suvoparne teorijsko-književne debate o autorstvu, koje, slično Gatiju, kaže: „Kako to misliš ’Je li autor mrtav?’ ili ’Je li autor društvena konstrukcija?’ Ma daj! Autor je onaj ko dobija honorar za autorska prava!“ Kopajući dalje, Gati je otkrio da se Rajino poreklo – rođena je u Napulju 1953. godine, ćerka je napuljskog sudije i Jevrejke poljskog porekla koja je iz nacističke Nemačke izbegla u Italiju – ne podudara sa poreklom koje iznosite u Frantumaglia: putovanje jednog pisca, 3 knjizi Vaših sabranih pisama i intervjua koja se pojavila u dopunjenom izdanju te iste jeseni, 2016. godine. To ga je naljutilo. Razotkrivajući Vas, Gati Vas je optužio da lažete o svom poreklu.

          No, bez obzira na sav trud, zar Gati nije krivo shvatio poentu? Zašto tragati za biografskim detaljima ako je glavni cilj poduhvata zvanog Elena Ferante da se delo odvoji od autora, te da se dosledno prikriju, odnosno da se prerasporede biografske činjenice? To se veoma jasno vidi u knjizi Frantumaglia. U Vašoj nedeljnoj kolumni u Gardijanu nedavno ste rekli da su rezultat Vaše prepiske „tekstovi koje uporedno s knjigama treba posmatrati kao fikciju ne toliko različitu od književne“.

         Mislim, isto tako, da Gatijevi kritičari, koji ga optužuju da je tragajući za Vašim identitetom grubo narušio Vašu privatnost, takođe ne shvataju poentu. Na kraju krajeva, kao jedna od najslavnijih savremenih spisateljica na svetu, legitiman ste predmet istrage, hteli Vi to ili ne. A i niste se dosad baš ponašali kao književna Greta Garbo: Frantumaglia je čitava knjiga u kojoj razmatrate svoj pristup pisanju i izbor da ostanete anonimni. Može se tumačiti kao pokušaj da poljuljate reduktivne pretpostavke da književna proza, naročito konfesionalna proza iz ženskog pera, mora nužno biti ukorenjena u autobiografiji.

        Pa, ipak, šta god mislili o Gatijevim metodama (koje nisu definitivno dokazale da je Raja Vi), verujem da obe znamo da je bio na pravom tragu kad je stigao pred vrata Rajinog i Starnoneovog stana u Rimu. I ovde su me pročitani tekstovi doveli do ključnog pitanja: Da li Gati i svi drugi greše što traže pojedinačnog autora? Već čujem kako književno-feministički Tviter turira motore, ali što više čitam to me više intrigira mogućnost da Starnone, zajedno sa Rajom, ima velikog udela u Vašim tekstovima.

         Rekli ste da čitaoci Vaš identitet i Vaš rod treba da traže u Vašim tekstovima. To znači da ne treba da očekujemo da će to biti jednostavan, jednoobrazan identitet. Kad sam Vas 2014. pitala koja je Vaša protagonistkinja najbliža Vašem ličnom iskustvu i srcu (poput čuvenih Floberovih reči: Madame Bovary, c’est moi), Vaše reči su ostavile veliki utisak na mene:

         Istina u mojim knjigama potiče iz mog vlastitog iskustva. Ali Leni i Lila              

        zajedno su likovi koji    su mi najsličniji. Ne po specifičnim životnim                  

        događajima, ne kao konkretne osobe sa sudbinom,  nego u kretanju koje               

        karakteriše njihov odnos, u samodisciplini jedne osobe koja se razbije u            

         paramparčad svaki put kad se sudari sa neukrotivom imaginacijom druge          

         osobe.

I toliko ste se trudili da istaknete kako „ne postoji delo koje nije plod tradicije, mnogih veština, neke vrste kolektivne inteligencije“. Rekli ste da je tužno što čitaoci „greše kad nipodaštavaju ulogu koju igra ova kolektivna inteligencija“ i fokusiraju se na autora kao „konkretnog, određenog pojedinca“.

        Razume se, svi autori crpu inspiraciju iz knjiga kojima se najviše dive, a nadahnjuju ih i ljudi kojima su okruženi. U Vašem slučaju, književne elemente koji se kombinuju i preraspoređuju nešto je teže uhvatiti. Toliko čitalaca Vas je zamišljalo kao ženu koja u osami piše za svojim stolom, nastojeći da izdvoji nešto vremena i mentalnog prostora iz porodičnog života i posveti se kreativnom radu. Delimično smo se pronalazili u Vama, kao i u Vašim likovima, i činjenica da ste smatrani ženom piscem bila je presudna za ulogu žrtve koja Vam je dodeljena u reakciji na Gatijev članak, uprkos snazi Vašeg glasa i Vaše protagonistkinje. Vaši romani su nam pomogli da jasnije sagledamo sopstveni život. Ponekad smo osećali da možda razumete čak i naše najintimnije misli. Ali recite mi, da li smo upali u zamku? Svi osim najnaivnijih čitalaca veoma dobro znaju da je glas naratora uvek izmišljen. Ali šta se događa ako ste Vi, sama spisateljica, isto toliko izmišljeni koliko i Vaši likovi?



NE ZNAM MNOGO o Starnoneu i Raji, o njihovom životu niti karakteru niti kako i kada su se upoznali. No, njihove pojedinačne karijere svedoče o posvećenosti kreativnoj saradnji i zaokupljenosti nesigurnim granicama ličnog identiteta i autorstva. Rođen u Napulju 1943. godine, dečak iz radničke klase koji je postao nadareni učenik a potom i učitelj, Starnone je istaknuti italijanski majstor metafikcije, naslednik Itala Kalvina. U svojim četrdesetim je objavio prvi od četrnaest romana (od kojih su samo tri prevedena na engleski). Njegovi tekstovi obiluju samosvesnim autorima-naratorima muškog roda i nesložnim napuljskim porodicama. Jedan od njegovih scenarija govori o dvema ženama koje zamenjuju identitet. Međusobni odnos privlačenja i odbijanja između romanopisaca i njihove građe, način na koji proces pisanja književne proze transformiše i menja autora, jeste stalna Starnoneova tema. Zanima ga i uloga obrazovanja u društvenom napretku – što je takođe okosnica Vaših napuljskih romana.

        Rajina strast, prevođenje, čin je koji zahteva kanalisanje jednog teksta i njegovo transformisanje u nešto što odiše svežinom i životom na drugom jeziku. Nije objavila mnogo pod sopstvenim imenom, s izuzetkom perceptivnih uvoda delima koje je prevela sa ne mačkog na italijanski. Ali naročito je posvećena delima autorke iz Istočne Nemačke, Kriste Volf, poznate po istraživanju života pod komunizmom u Istočnoj Nemačkoj i njenim feminističkim pre- osmišljavanjem priča iz stare Grčke. Raja je opisala Volfovu kao najprisniju
moguću mentorku, koja ju je povela „stazama kojima mi nikad ne bi palo na pamet da pođem. Do te mere da sam imala utisak da Kristini tekstovi izražavaju mene“.
           U predavanju iz 2015. godine, Raja je govorila o tome da je Volfova zaokupljena „teškoćom da se kaže ’ja’“, izazovom da se priča obuhvati jednim glasom ili jednim licem – otud tendencija da u jednom te istom tekstu koristi prvo, drugo i treće lice. Roman Kriste Volf iz 1968. godine, Razmišljanja o Kristi T. (Nachdenken über Christa T.), koji je 2003. objavio „Edicioni E/O“ u Rajinom prevodu na italijanski, govori o ženi koja rekonstruiše život prijateljice iz detinjstva nakon što prijateljica nestane. To je, naravno, ista okvirna priča kao u Vašim napuljskim romanima, u kojima Elena Greko biva nadahnuta Lilinim nestankom da istraži njihove isprepletene prošlosti. Naratorka Razmišljanja o Kristi T. kaže za Kristu: „Bila je – ekscentrična. Nikad nije uspela da uvidi granice koje, na kraju krajeva, svi imaju. Izgubila bi se
u svemu, bilo je samo pitanje vremena.“ Motiv koji se ponavlja u Vašim napuljskim romanima jeste Lila ophrvana, kako ih nazivate, epizodama „gubljenja margina“. Kao što ste napisali u Mojoj genijalnoj prijateljici: „Rekla je da se u tim prilikama konture ljudi i stvari najednom gube, nestaju.“

           Kada je Volfova preminula, decembra 2011. godine, Raja i Starnone su na veb-sajtu izdavačke kuće „Edicioni E/O“ objavili komemorativni tekst u kome su otvoreno izrazili svoja osećanja i mišljenje. Napisali su da su tokom godina postali bliski prijatelji sa Volfovom i da je svaka njena knjiga koju je Raja prevela na italijanski

          postala, nama dvoma, predmet višemesečne diskusije – prilika za                      

          razmišljanje, za učenje. Nije se radilo samo o strasti prema književnosti,            

           želji da se savlada složeni tekst, radilo se o želji da poboljšamo način                 

           gledanja na svet, da pronađemo smernice kako da postanemo bolji ljudi.            

            Ponajviše od svega, radilo se o potrebi za nekom vrstom etike, potrazi za          

             prihvatljivim načinom života.

     S vremenom je u njihovim očima, pišu dalje Raja i Starnone, Volfova postala vrhunski  primer toga kako biti pisac i ljudsko biće. „Ona, to su njene knjige; njene knjige, to je ona“, napisali su. Takođe su rekli da je na njih dubok utisak ostavila uzajamna privrženost Volfove i njenog supruga, Gerharda, te da su u tom odnosu videli „neprevaziđeni uzor“ zaljubljenog, saradničkog i moralno angažovanog para.

         Ovaj me je komemorativni tekst zaintrigirao. „Par je takva jedna složena, zapenušana mešavina“, napisali ste u Danima napuštenosti. Da li je moguće da ste se Vi, Elena, začeli kao tema sličnih plodnih diskusija između Raje i Starnonea? Možete se predstavljati kao povučena spisateljica koja želi da izmakne neumoljivoj medijskoj sili. Ali možda ste složena kreacija – feministički nastrojena spisateljica stvorena imaginacijom drugih pisaca, pri čemu je gotovo sigurno da se na čelu poduhvata nalazio tandem Starnone i Raja, a može biti da se umešao još poneki pisac.

        Na ideju o Starnoneovom učešću došla sam nehotično, pažljivim iščitavanjem njegovih romana, a ne iz bilo kakve želje da narušim ugled ili kredibilitet koji uživate kao ženski pisac. I naravno da nisam prva koja navodi njega ili sugeriše da se radi o saradništvu. Od početka sudeluju u pisanju Vaših knjiga. I Vi sami nas navodite na mogućnost da su knjige nastale kao rezultat saradnje, ističući u Frantumaglia „izrazito složeni, bestelesni organizam“ koji se nalazi na stranicama Vaših romana, „i koji se sastoji od mene koja pišem i, recimo, Leni, kao i od mnogobrojnih ljudi i stvari o kojima ona priča“.

         Potraga za Elenom Ferante, kako sugeriše Vaš naglasak na gubitku granica, ne mora da uključi i jasno razgraničavanje koautorskog procesa – upravo suprotno. Mi, čitaoci, možda nikad nećemo saznati preciznu podelu rada koji je utrošen na stvaranje Vas, autora, isto kao što ne možemo jasno odrediti od čijeg roditeljskog DNK potiču pojedine osobine deteta. Možda ste nastali kao eksperiment, u tri tanka romana koja niste želeli da budu svrstana u poznatu literarnu nišu „ženske književnosti“, koja obično privlači nezajažljivu medijsku pažnju koje se ne možete otresti. Eksperiment se, možda, nastavio kad ste počeli da se bunite protiv književnih konvencija i odbijate da pišete onakve tekstove kakvi se očekuju od žene, isto kao što to čini i Elena Greko u Vašim napuljskim romanima.

       Pisanje kao Elena Ferante mi se čini kao metafizički poduhvat, književna igra najvišeg ranga. Ali je ujedno i opsežno istraživanje toga šta znači pisati kao žena, biti shvaćena kao ženski pisac – i kakav se širok spektar mogućnosti može otvoriti kada se podriju naše pretpostavke o identitetu autora. Možda Vi, konstrukcija zvana Elena Ferante, težite da osujetite pokušaje klasifikacije koji kompleksan književni poduhvat prečesto sabijaju u granice ili ga svrstavaju u kategorije.


OD DŽORDŽ ELIOT do Kolet, koja je pisala bestselere pod muževljevim imenom, žene su tokom istorije koristile muške pseudonime da bi objavile svoja dela. Raja istražuje ovu pojavu 1997. godine pišući uvod italijanskom prevodu romana Kriste Volf iz 1979. godine, Bez mesta. Nigde4 koji govori o dvoje pesnika koji su izvršili samoubistvo: Hajnihu fon Klajstu i Karolini fon Ginderode, ženi koja je početkom devetnaestog veka pisala pretvarajući se da je muškarac. „U borbi protiv bola postojanja“, piše Raja o teškom položaju u kome se Fon Ginderodeova nalazila kao žena u muškom društvu, „Karolina ne vidi drugu mogućnost nego da postane muškarac [...] da se odrekne vlastitog identiteta.“ Ako je „cena glasa, reči, pisanja, umreti kao žena u očima društva“, ona je spremna, „jer potreba da se izrazi toliko je velika da čak i sopstvena eliminacija izgleda kao prihvatljivo sredstvo“.

         Vi ste obrnut slučaj. Uzeli ste žensko ime, a rešili ste da izbrišete svaku vezu sa bilo kojom konkretnom, postojećom ženskom osobom na svetu. Ako muški autor igra ikakvu ulogu u Vašem nastanku, što je zaključak do kojeg sam došla, veoma je teško odrediti da li on ima glavnu ili sporednu reč. Italijanski književni detektivi koji su do najsitnijih detalja poredili Vaše delo sa Starnoneovim – Luiđi Galela, srednjoškolski profesor, a svojevremeno i književni kritičar, prvi je započeo taj trend, a nedavno mu se pridružio književni kritičar Simone Gato – nisu se bavili širim implikacijama. Samo su postavili hipotezu da je Starnone Vi. Ali hajde da razmotrimo dokaze.

          Zagonetne sličnosti neočekivano se pojavljuju između Vašeg debitantskog dela, Mučna ljubav, čiji je pripovedač ćerka skrhana bolom nakon majčine smrti, i Starnoneovog romana Ulica Đemito (Via Gemito), koji je objavljen osam godina kasnije. Pripovedač njegovog romana je odrastao sin mučen osećajem krivice, jer njegov zlostavljački nastrojen otac smatra da su ga porodične obaveze sprečile da postane umetnik. Slične su pojedinosti opisa stanova u kojima obitavaju ove dve porodice u Napulju dok protagonisti oba romana pronalaze očeve skrivene kutije sa slikama obnaženih žena. Ako se odvija kreativni razgovor, započeo je pričom jedne žene, Delije u Mučnoj ljubavi, koja ucveljena i dezorijentisana tumara ulicama Napulja.

          Razgovor se još upadljivije nastavlja između Vašeg drugog romana, Dani napuštenosti i Starnoneovog romana Veze (Lacci) iz 2014. Uporedo čitati komplementarne priče o mužu koji ostavlja suprugu zbog mlađe žene znači posmatrati kako se odvija fascinantan dijalog o braku – jedan roman, Vaš, ispripovedan je glasom supruge koja doživljava emocionalni slom; dok se drugi, Starnorneov pojavljuje kao neka vrsta nastavka ispričanog dvanaest godina kasnije u retrospektivnom kaleidoskopu višestrukih perspektiva. A u Starnoneovom romanu iz 2016. godine, Trik, protagonista doživljava vlastitu verziju Lilinog „gubljenja margina“.

       Dok sam pokušavala da rešim zagonetku ovih unakrsnih upućivanja, u ruke mi je dospeo još jedan Starnoneov roman – i doneo mi je pravo otkrovenje. U jesen 2011. godine, kada se Vaš prvi napuljski roman, Moja genijalna prijateljica, pojavio na italijanskom, Starnone je objavio Erotsku autobiografiju Aristidea Gambije (Autobiografia Erotica di Aristide Gambía) (koji nije preveden na engleski). Ovaj roman, soba sa ogledalima od 456 stranica, pisan uglavnom sračunato nespretnom prozom, jeste Starnone u svom najkomplikovanijem metafikcijskom izdanju – i podjednako ga je lako ukratko prepričati koliko i opisati neku grafiku M. K. Eshera. Ali roman, u kome se Vi zapravo pojavljujete kao lik – odnosno kao duh – i te kako govori i o Vama.

       Erotska autobiografija između ostalog je i vrtoglavo promišljanje o tome da li muškarac može ubedljivo pisati o ženama i žene o muškarcima. Započinje kao slikovita priča o seksualnom životu Aristidea Gambije, seksualno nezajažljivog sredovečnog izdavača. Čitala sam s mukom, ali sam istrajala, da bi se nakon više od 350 stranica desilo nešto izvanredno: seksualno nabijena priča se preokreće i postaje promišljanje o tome ko je stvarni autor prethodnih stranica – i, ako je moje tumačenje ispravno, o Eleni Ferante u ulozi katalizatora pripovedačeve želje da zakomplikuje uobičajene pretpostavke o imaginativnom autoritetu.

Sedamdeset stranica pre kraja knjige, pripovedač – koji je, baš kao i Starnone, autor autobiografskog romana pod naslovom Ulica Đemito – doživljava nalet inspiracije. Po primitku svežnja stranica od nepoznate spisateljice, odlučuje da se udalji od svoje uobičajene građe, te da umesto o muškarcima koji zalaze u godine piše „priče o životima žena“ i o „borbi [...] da se postane nova žena“ s kojom se suočava naraštaj žena koje žele da iza sebe ostave svet radničke klase svojih majki. Zar ova priča nije okosnica Vašeg napuljskog kvarteta?

       Dve godine prolaze u mukotrpnom naporu i, u sopstvenim očima, neuspehu da stvori ženske likove. Bezuspešno pokušava i da nađe spisateljicu koja mu je poslala stranice teksta. A tada počinje da zvoni telefon: novinari zovu da pitaju da li je on Ferante, a on eskivira njihova pitanja – baš kao što se desilo Starnoneu u stvarnom životu. Počinje da čita Vaše rane romane i potpuno im se predaje, te uskoro počinje da pretpostavlja da biste Vi, Elena, mogli da budete nepoznata spisateljica. „Ostavila je one stranice za mene samo da bi dokazala, ironično, koliko imamo dodirnih tačaka. To je književna igra. Šarada: Da želim da razumem, razumeo bih, a ako ne, ne“, kaže on. Ovaj uvid ne pomaže mu da prebrodi stvaralačku krizu, ali kao da mu se nakon toga otvaraju vidici o tome kako da pristupi rešavanju krize.

       Mora da prevaziđe tradicionalna predubeđenja o tome koja građa priliči muškarcima, a koja ženama, razmišlja u sebi. Prekipelo mu je već da poriče da je on Vi, a prekipelo mu je i da sluša kritičare koji smatraju „da dva veoma različita pisca, jedan muškarac sklon ironiji, a drugi žena sklona dubokim osećanjima, mogu imati nešto zajedničko.“ Umesto toga mora se izboriti sa doživljajem koji je više emotivne prirode. Taj doživljaj se javlja uporedo sa shvatanjem zašto nagađanja o muškom autorstvu izazivaju bes kod Vaše verne publike.

Sve te Vaše knjige, smatra on:

                       nisu samo književni korpus, već i pravo telo žene, te je                                      

                          njihovo čitanje – što očekuje i sama autorka – neka vrsta                          intimnogkontakta. A mnogim ljudima i sama pomisao na 

                   to da ruke ne zavlače u gaćice Elene Ferante već u moje bila je                            

                             stvarno odvratna. A i ja lično – spremno priznajem – ako bih otkrio                 

                             da grešim i ako bih u budućnosti imao neoboriv dokaz da je Ferante                    muškarac, a ne žena koja me sada ozbiljno privlači, pa, osetio bih makar iskru gađenja.

      Ovo me je nasmejalo dok sam čitala. Preda mnom se nalazila najžučnija debata o Vama i Vašem pisanju – Da li čitalačka reakcija na delo treba da zavisi od shvatanja autorovog roda, i ako da, kako? – propuštena kroz filter seksualno nabijenog razmišljanja koje je zaštitni znak Starnoneovog pripovedača. Da li je to kamen iz Rozete ili prljavi metafikcijski vic?

        Ovaj muški pripovedač, u mukotrpnom nastojanju da izađe na kraj sa sopstvenim uskogrudim načinom razmišljanja i ograničenjima kao pisca, čudi se kako je pomešao autorku i njene likove, te „osetio ženu koja je odabrala te reči, koja je sastavila te rečenice, koja je pisala i prerađivala tekst“, ženu koja se činila „bliskom, dostižnom“. Više nego ikada svestan sopstvenog neuspeha u kreiranju ženskih likova, shvata „da je imaginacija jedna velika zbrka, da su književne forme jedan veliki haos, da je pisanje jedna halucinacijska mašina“. Na kraju romana pisac je i dalje u blokadi. Razmišlja o tome da priču o seksualnom životu Aristidea Gambije napiše iz perspektive dve različite žene – „jedne sarkastične, a druge radoznale, a onda obe pobesnele, a zatim mazne“. Onda odustaje od te zamisli.

        Uprkos tome što pripovedač u ovom romanu priznaje poraz, zamisao bazirana na preplitanju ženskih perspektiva realizuje se u drugom romanu, naslovljenom Moja genijalna prijateljica, da bi u kratkom razmaku usledile još tri knjige o toj borbi da se postane nova žena. Ne mogu ni da zamislim kakva je alhemija bila na delu tokom pisanja Vaših napuljskih romana. Starnoneove akrobacije u Erotskoj autobiografiji samo su produbile moje uverenje da je učestvovao u stvaranju Vas. Uporedo s tim, Vaša razmišljanja u delu Frantumaglia sugerišu koliko je ograničavajuća pretpostavka da imaginacija muškog pisca nužno mora stajati iza složenog lika kao što ste Vi. Čini se da preispitivanje refleksivnih stanovišta o muškom i ženskom spisateljstvu čini okosnicu zajedničkog poduhvata koji, ako sam Vas razumela, proširuje autoritet ženskog pisca na fascinantno nove načine.

        „Retko se sreću komentari koji prate trag uticaja ženskog pisca na delo muškog pisca“, rekli ste u intervjuu za Veniti fer 2015. godine. „Kritičari ne komentarišu, sami pisci ne komentarišu.“ Štaviše, primećujete da je „muška kolonizacija naše imaginacije“ jedna „nesreća“ koja je već odavno zadesila ženske pisce i publiku. No, na mene je najveći utisak ostavilo to što u nastavku kažete da ono što je nekada bila nesreća danas je izvor moći: žene „znaju sve o muškom sistemu simbola“, ali muškarci „većinom ne znaju ništa o našem sistemu, a ponajmanje o tome kako se restrukturirao pod udarcima koje nam je zadavao svet“.

        Muškarce „čak i ne zanima“ da saznaju više, napominjete, ali meni se čini da znate da su neki muškarci zapravo duboko zainteresovani. A u nastojanju da iskujete ovaj „novi način davanja glasa ženskom iskustvu“, što je izraz koji je Anita Raja upotrebila pišući o Kristi Volf – zar ima boljeg partnera od prevodioca čija umetnost, kaže Raja, „znači uspostavljanje intenzivnog odnosa koji se u potpunosti odvija u okviru pisane reči [...] između dva iskaza koji su po prirodi izrazito lični“?

         Svi književni stvaraoci u sebi sadrže mnoštvo. Pisci pišu da bi otkrili sebe, ali i da bi sakrili sebe. „Znam da moje knjige mogu biti jedino ženskog roda“, napisali ste. „Ali takođe znam da je apsolutno ženski (ili muški) rod nezamisliv. Mi smo tornada koja kupe krhotine najraznovrsnijeg istorijskog i biografskog porekla.“ Bez obzira na to ko piše pod Vašim imenom, Elena, Vaše delo ne gubi ništa od svoje uverljivosti, ništa od svoje snage. Ponekad se vraćam na poslednji pasus Priče o izgubljenoj devojčici, 5 poslednjeg u nizu napuljskih romana. Leni je ponovo ušla u trag Lili. „Za razliku od priča, stvarni život, kad prođe, naginje ka nejasnoći, a ne jasnoći“, smatra Leni. Upravo to i ja osećam nakon čitanja Vaših knjiga. To je fikcija koja nudi jasnoću. Stvarni život, proživljeno iskustvo koje možda pokreće imaginaciju, ostaje zagonetka.


(Sa engleskog prevela Nataša Kampmark)
izvor