Jane Austen, Uveravanje (1-7)

Romantičnu vezu između Anne Elliot i mornaričkog oficira Fredericka Wenwortha prekida lady Russel, smatrajući oficira nedostojnog staležu Anne.

Osam godina kasnije, Frederick se vraća kao bogati mornarički kapetan, a Annieina porodica je na rubu stečaja.

Jane Austin u pokretnim slikama  

~ 1 ~

      Sir Walter Elliot od Kellynch-halla, Somersetshire, bio je čovek koji je za svoju zabavu uvek uzimao knjigu Baronetage1. Onde je pronalazio razbibrigu za slobodno vreme i utehu u teškim trenucima; razmišljanjem o ograničenim ostacima najranijih plemenitaških titula2 budili su se njegovo divljenje i poštovanje; tu se svaki neželjeni osećaj, izazvan problemima u kućanstvu, prirodno menjao u sažaljenje i prezir dok je prelistavao gotovo beskonačne dodele titula u prošlom veku, i tu je, ako ne bi pomogla niti jedna druga stranica, sa zanimanjem mogao čitati vlastitu istoriju, što je uvek dalo rezultata — knjiga se uvek otvarala na tu stranicu:

ELLIOT OD KELLYNCH-HALLA 

Walter Elliot,  rođen 1. marta 1760., 15. juna 1784.

oženio Elizabeth (umrla 1800.), kćer Jamesa 

Stevensona, Esq.3 od South Parka u grofoviji 

Gloucester,  koja mu je podarila Elizabeth,rođenu 

1. juna 1785.; Anne, rođenu 9. augusta 1787.; 

mrtvorođenog sina,5. novembra 1789.;

 Mary, rodenu 20. novembra1791.

       Upravo je tako glasio originalan odlomak kad je knjiga izišla iz štampe; ali sir Walter ga je poboljšao dodavši, za informaciju sebi i svojoj porodici, sledeće reči nakon datuma Maryna rođenja - »udana 16. decembra 1810. za Charlesa, sina i naslednika Charlesa Musgrovea, Esq. od Uppercrossa u grofoviji Somerset« - te ubacivši tačan dan i mesec smrti svoje žene.
      Zatim je sledila istorija i uspon drevne i ugledne porodice, prema uobičajenim pravilima: kako se prvi put doselila u Chesire; kako se spominje kod Dugdalea4 dok su radili u uredu vrhovnog šerifa zastupajući grad u tri uzastopna saziva parlamenta, pokazujući predanost i dostojanstvo baruneta, u prvoj godini vladavine Charlesa II., uza sve Mary i Elizabethe koje su oženili; što je ukupno popunjavalo dve lepe stranice knjige, a završavalo je Uverenje grbom i motom: »Glavno sedište, Kellynch-hall u grofoviji Somerset«, te ponovno rukopis sir Waltera na kraju:

 »Verovatan naslednik, William Walter Elliot, Esq., praunuk drugog sir Waltera.«

      Taština je bila početak i kraj karaktera sir Waltera Elliota: taština osobe i situacije. U mladosti je bio izrazito naočit, a u pedeset četvrtoj godini još je veoma privlačan muškarac. Malo je žena koje više od njega razmišljaju o svojem ličnom izgledu; niti bi sobar bilo kojeg novopečenog lorda mogao biti zadovoljniji položajem što ga ima u društvu. Blagoslov lepote smatrao je manje važnim jedino od blagoslova titule baruneta; a sir Walter Elliot, koji poseduje oba dara, stalan je predmet svojeg najtoplijeg poštovanja i odanosti.
____________________________________________________
1 Baronetage — misli se na dve knjige Johna Debretta, Baronetage of England (1808.) (Engleski baruneti). Barunet je iznad ranga viteza, a ispod baruna.
2 James I. uveo je titulu baruneta u sedamnaestom veku.
3 Esquire — naslov u pisanim dokumentima (skračeno Esq) sa značenjem »gospodin«, koji se u Engleskoj često piše iza naslovnika.
4 Dugdale — katalog plemstva iz sedamnaestog veka sir Williama Dugdalea objavljen je 1675. i 1676.
________________________________________________________


       Njegov privlačan izgled i status morali su uticati na njegovo sklapanje braka; budući da je tomu zasigurno dugovao suprugu veoma superiorna karaktera, u skladu sa svime što on lično zaslužuje. Lady Elliot je bila divna žena, razumna i prijazna, čiji stavovi i ponašanje, ako im se može oprostiti mladenačka zanesenost koja ju je pretvorila u lady Elliot, kasnije nikad nisu iziskivali udovoljavanje hirovima. Sedamnaest je godina podilazila, ublažavala, ili prikrivala njegove nedostatke, te promovisala njegov stvarni ugled; i premda sama nije bila najsretnije biće na svetu, u svojim je obavezama, prijateljima i deci našla dovoljno razloga za život, pa nije bila nimalo ravnodušna kad ih je morala napustiti. Tri kćeri, dve starije od šesnaest i četrnaest godina, za majku su bile užasna ostavština, zapravo strašna odgovornost koju je trebala poveriti taštom, budalastom ocu. Međutim, imala je jednu veoma prisnu prijateljicu, razumnu, vrednu ženu koja se, upravo zbog snažne povezanosti s njom, doselila u blizinu, u selo Kellynch. Lady Elliot se uglavnom oslanjala na njezinu dobrostivost i savete kad je reč o pomoći i njegovanju kvalitetnih načela i uputa što ih je zabrinuto usađivala svojim kćerima.
        Ta prijateljica i sir Walter nisu se venčali, bez obzira što su u tom smislu možda očekivali njihovi znanci. Prošlo je trinaest godina od smrti lady Elliot, a oni su i dalje bili bliski susedi i intimni prijatelji; on je ostao udovac, a ona udovica.
       Za činjenicu da lady Russell, žena staložene dobi i karaktera, te izrazito dobrostojeća, uopšte nije razmišljala o sklapanju drugoga braka nije potrebna nikakva isprika javnosti, koja je prilično sklona nerazumnom nezadovoljstvu kad se žena ipak ponovno uda, kao i ako to ne učini; ali sir Walterovo zadržavanje statusa udovca iziskuje objašnjenje. Stoga treba reći da se sir Walter, kao dobar otac (nakon što je doživeo jedno ili dva privatna razočaranja veoma nerazumnim ponudama), ponosio činjenicom da je ostao neoženjen zbog dobrobiti svojih kćeri. Za jednu bi se kćer, najstariju, doista odrekao svega, što zapravo nije bilo potrebno. Elizabeth je nasledila, sa svojih šesnaest godina, sve što je bilo moguće od majčinih prava i obaveza; a kako je bila veoma lepa, i veoma slična njemu, njezin je uticaj uvek bio velik, te su veoma zadovoljno nastävili zajednički život. Njegove druge dve kćeri imale su krajnje inferiornu vrednost. Mary je stekla malo važnosti kad je postala supruga Charlesa Musgrovea, ali Anne, prefinjena uma i dražesne ličnosti, što ju je moralo postaviti na visok položaj kod svih istinski razumnih ljudi, bila je niko i ništa za svojeg oca i sestru: njezina reč nije nosila nikakvu težinu, uvek je morala popuštati - bila je samo Anne.
       Za lady Russell bila je veoma drago i izrazito cenjeno kumče, miljenica i prijateljica. Lady Russell ih je sve volela, ali je samo u Anne nazirala mogućnost ponovnog oživljavanja njihove majke.
      Anne Elliot je nekoliko godina ranije bila veoma lepa devojčica, ali je njezina lepota rano nestala; a budući da je čak i kad je ta lepota bila na vrhuncu njezin otac našao malo razloga za divljenje (toliko su drukčije bile njezine fine crte lica i tamne oči od njegovih), sad, kad je izbledela i smršavila, u njima nije bilo baš ničega što bi izazvalo njegovo poštovanje. Nikad se nije previše nadao, a sad je izgubio svaku nadu da će njezino ime ikad pročitati na nekoj drugoj stranici svoje omiljene knjige (to jest, sir Walter je izgubio svaku nadu da će se Anne udati za baruneta.) Na Elizabeth ostaje obaveza da sklopi ravnopravni savez; jer Mary se samo povezala sa starom seoskom porodicom koja poseduje ugled i veliko bogatstvo, te je stoga dala svu čast, ali ništa nije dobila. Elizabeth će, pre ili kasnije, sklopiti prikladan brak.

       Katkad se događa da je žena lepša u dvadeset devetoj godini nego deset godina ranije, a uopšteno govoreći, ako nije bilo bolesti ili teskobe, to je razdoblje života u kojem se ne gubi gotovo nimalo šarma. Tako je bilo s Elizabeth; još je bila ista lepa gospođica Elliot kakva je počela biti pre trinaest godina; stoga bi se sir Walteru moglo oprostiti da je zaboravio na njezinu dob, ili bi ga se barem moglo smatrati samo napola budalom jer je sebe i Elizabeth smatrao jednako krasnima kao i uvek, a sve to usred nedostatka lepote kod svih ostalih; jer je jasno video kako stari ostatak njegove porodice i njegovi poznanici. Anne izmoždena, Mary gruba, sva lica u susedstvu postaju ružnija, brzo širenje sitnih bora na slepoočnicama lady Russell već ga dugo prilično uznemirava.
       Elizabeth nije bila baš jednako zadovoljna kao njezin otac. Trinaest je godina gospodarica Kellynch-halla, vodi i upravlja sa samosvešću i odlučnošću koje nikad nisu otkrivale koliko je zapravo mlada. Trinaest godina njoj pripada sva čast, postavlja kućanske zakone i propise, vodi do lagane kočije koju vuku četiri konja, odmah iza lady Russell izlazi iz salona i blagovaonica na selu. Trinaest hladnih zima otvara svaki donekle važan bal kakav si može priuštiti slabo naseljeno područje; trinaest rascvetanih proleća putuje u London sa svojim ocem kako bi uživali u nekoliko nedelja kretanja u visokom društvu. Seća se svega toga; svesna je činjenice da ima dvadeset devet godina, te je muče neka žaljenja i strepnje. Posve je zadovoljna činjenicom da je još uvek lepa kao i ranije, ali oseća da se približava opasnim godinama, te bi je radovalo kad bi bila sigurna da će je u narednih godinu ili dve zaprositi neko čijim žilama teče krv baruneta. Tada bi mogla ponovno uzeti knjigu nad knjigama s jednako mnogo užitka kao u ranoj mladosti, ali trenutno joj se ne sviđa. Onde uvek vidi datum svog rođenja, ali ne spominje se sklapanje braka, osim onog njezine najmlađe sestre, a to knjigu čini neugodnom; više nego jednom, kad ju je otac ostavljao otvorenu na stolu kraj nje, skrenula bi pogled, zatvorila je i odgurnula.
       Šta više, doživela je jedno razočaranje na koje ta knjiga, a osobito istorija njezine vlastite porodice, ne sme podsjćati. Razočarao ju je verovatan naslednik, upravo William Walter Elliot, Esq., čija je prava njezin otac tako velikodušno podržavao.
       Dok je još bila veoma mlada devojka, čim je shvatila da će on, za slučaj da ona ne dobije brata, postati budući barunet, verovala je da će se udati za njega, a njezin je otac uvek smatrao da bi tako trebalo biti. Nisu ga poznavali dok je bio dečak, ali uskoro nakon smrti lady Elliot, sir Walter je nastojao da se upoznaju, a premda njegovi pokušaji nisu nimalo toplo primljeni, ustrajao je u svojoj nameri, svaljujući krivnju na mladenačku plahost. Tokom jednog od njihovih proletnih putovanja u London, kad je Elizabeth tek procvetala, gospodin Elliot je bio primoran na upoznavanje.
       Tada je bio veoma mlad čovek, tek je počeo studirati pravo, a Elizabeth ga je doživela kao veoma ugodnog, te su potvrđeni svi planovi u vezi s njim. Pozvali su ga u Kellynch-hall; o njemu se pričalo i očekivalo ga se do kraja te godine, ali nije došao. Idućeg su ga proleća opet videli u gradu, zaključili da je jednako prikladan, ponovno su ga ohrabrili, pozvali i očekivali, ali on opet nije došao; sledeća je vest glasila da se oženio. Umesto da se prepusti sudbini namenjenoj nasledniku kuće Elliot, kupio je nezavisnost sklapanjem braka s bogatom ženom inferiornom po rođenju.
       Sir Walter je bio ogorčen. Osećao je da su se trebali konsultovati s njim, kao s glavom kuće, osobito nakon što je tako javno prihvatio momka: »Jer sigurno su ih videli zajedno«, primetio je, »jednom u Tattersalu6 i dvaput u predvorju Donjeg doma.« Izrazio je svoje negodovanje, ali se na to obraćalo veoma malo pažnje. Gospodin Elliot se nije ni pokušao ispričati, te se pokazao nedostojnim da porodica i dalje obraća pažnjuna njega jer ga je sir Walter smatrao nevrednim toga; više nije postojalo poznanstvo među njima.
_____________
6Tattersal — dobro poznato mjesto za klađenje i prodaju konja na licitacijama
______________

         Elizabeth je i nakon razdoblja od nekoliko godina s ljutnjom gledala na tu veoma neugodnu istoriju gospodina Elliota, jer joj se on sviđao sam po sebi, a još više zato što je naslednik njezina oca, pa je njezin porodični ponos jedino u njemu video prikladan par za najstariju kćer sir Waltera Elliota. Nije postojao barunet od A do Z kojeg bi njezini osećaji mogli tako spremno priznati kao njoj ravnoga. Međutim, on se ponio tako bedno pa nije mogla priznati da je zavredio da i dalje misli na njega, premda je tada (leto 1814.) žalila zbog njegove žene. Sramota njegova prvog braka možda bi se mogla preboleti, budući da nije postojao nikakav razlog za pretpostavku da će biti obdaren potomcima, da nije učinio nešto gore; ali jest, jer su uobičajenom intervencijom ljubaznih prijatelja bili obavešteni da je o svima njima govorio s krajnjim nepoštovanjem, uvredljivo i prezirno upravo o krvnoj lozi kojoj je pripadao, te o častima koje će kasnije pripasti njemu. To se nije moglo oprostiti.             Takvi su bili osećaji i stavovi Elizabeth Elliot; takva su bila njezina nastojanja da umanji, želja da promeni, njezina jednoličnost i otmjnost, prosperitet i ništavnost života — tako je silno želela uneti zanimljivost u dugo, jednolično postojanje u zatvorenom seoskom krugu, ispuniti praznine u kojima nije imala šta raditi izvan toga kruga; niti je posedovala darovitost i sposobnost za vođenje kućanstva.
        No sad je tomu pridodana još jedna nevolja i zabrinutost uma. Njezin se otac počeo uzrujavati zbog novca. Znala je da sad uzima knjigu Baronetage zato da bi iz misli izbacio velike račune svojih trgovaca, kao i neželjene nagoveštaje gospodina Shepherda, svojeg agenta. Imanje Kellynch je solidno, ali ne stoji onako dobro kako to očekuje sir Walter, uživatelj poseda. Dok je lady Elliot bila živa, postojala je metoda, umerenost i ekonomičnost tako da se uvek nalazio unutar granica svojih prihoda, ali s njom je umrla i svaka takva razboritost, a on je otad nadalje konstantno trošio više no što je zarađivao. Za njega nije bilo moguće trošiti manje; nije činio ništa osim onoga što se očekivalo od sir Waltera Elliota; no bez obzira na njegovu nedužnost, nije samo zapadao u sve veći dug, već je tako često slušao o tome da je postalo uzaludno pokušavati to prikriti, makar delomično, od svoje kćeri. Prošlog proleća, dok su boravili u gradu, dao joj je naslutiti što se događa; pošao je tako daleko da je čak rekao: »Možemo li smanjiti  izdatke? Misliš li da postoji barem nešto na čemu bismo mogli uštedeti?« Treba biti pošten prema Elizabeth i reći da je, u prvom žaru ženske panike, ozbiljno počela razmišljati što bi se moglo učiniti, te je na koncu predložila sledeća dva ekonomična postupka: izbaciti neka nepotrebna davanja u dobrotvorne svrhe i odustati od preuređenja salona; tomu je kasnije radosno dodala ideju da neće kupiti nikakav dar za Anne, što su obično uvek činili. Ali te mere, bez obzira koliko korisne same po sebi, nisu bile dovoljne za stvarnu veličinu nevolje koju joj je sir Walter uskoro nakon toga bio primoran priznati. Elizabeth nije imala nikakav predlog koji bi bio učinkovitiji. Osećala se zlostavljanom i nesretnom, kao i njezin otac; niti jedno od njih dvoje nije uspevalo smisliti neki način smanjivanja troškova bez ugrožavanja vlastitog dostojanstva, ili odustajanja od udobnosti na način koji se ne bi mogao podneti.
        Sir Walter je mogao prodati samo maleni deo svojeg imanja, ali čak i da je svako jutro bilo otuđivo7, to ništa ne bi značilo. Pristao je na stavljanje imanja pod hipoteku, ali nikad ne bi pristao na prodaju. Ne, nikad ne bi tako osramotio svoje ime. Imanje Kellynch treba preneti celo i potpuno, onako kako ga je on primio.
_________________________
7 Samo je maleni deo otuđiv — sir Walterovo imanje je posed s određenim redom nasledstva, a to znači da ga zakon obavezuje veći deo imanja preneti na naslednika te sme prodati samo manji deo, onaj koji je otuđiv.
_______________________________________________
     Njihovo dvoje prisnih prijatelja, gospodin Shepherd koji živi u obližnjem trgovištu, i lady Russell, pozvano je kako bi ih savetovali, a činilo se da otac i kći očekuju da bi jedno od njih dvoje trebalo naći neki način da ih izvuče iz nedaća i smanji njihove troškove, ali bez gubitka bilo kakvih užitaka ili ponosa.

 ~ 2 ~ 

       Gospodin Shepherd, uljudan, oprezan advokat koji bi, bez obzira na to kakvi su njegovi stavovi ili mišljenje o sir Walteru, više voleo da neko drugi predloži ono neugodno, nije ponudio ni najmanji savet, te se ispričao i s poštovanjem prepustio situaciju izvrsnoj prosudbi lady Russell - od čijeg je poznatog zdravog razuma doista očekivao savet o tako odlučnim merama kakve je i sam želeo napokon videti.
     Lady Russell je veoma revno pristupila temi i ozbiljno razmišljala o problemu. Ona je žena više staloženih nego brzih sposobnosti koja je u ovom slučaju imala velikih poteškoća u donošenju odluke jer su je ometala dva vodeća načela. I sama je izrazito poštena i ima delikatan osećaj za čast, ali jednako je tako želela spasiti sir Walterove osećaje, bila je zabrinuta za stanje porodice, gajila je aristokratske ideje o tome što im pripada kao bilo ko zdravog razuma i iskren. Ona je dobrodušna, obzirna, dobra žena, sposobna za snažne veze, veoma korektna u svojem ponašanju, stroga u svojim idejama o doličnosti, te s ponašanjem koje se smatra standardom dobrog odgoja. Ima kultivisan um i, uopšte, racionalna je i dosledna - ali ima predrasude kad je reč o poreklu; ceni status i važnost, a to je pomalo zaslepljuje po pitanju mana onih koji ih poseduju. Lično je, udovica samo viteza, dignitetu baruneta davala sve što zaslužuje, a sir Walter je, bez obzira na svoj položaj dugogodišnjeg poznanika, pažljivog suseda, susretljivog zemljoposednika, supruga njezine veoma drage prijateljice, te oca Anne i njezinih sestara, samo zbog činjenice da je sir imao pravo na mnogo saosećanja i obzira u svojim trenutnim teškoćama.
        Moraju smanjiti troškove; u to nema nimalo sumnje. No silno je želela to izvesti uz što manje patnje za njega i Elizabeth. Sastavila je planove za vođenje kućanstva, sve je točno izračunala, a učinila je i ono što nikome drugomu nije palo na pamet, konsultovala se s Anne koju ostali, čini se, nisu smatrali zainteresovanom za taj problem. Konsultovala se i donekle bila pod njezinim uticajem pri osmišljavanju plana smanjivanja troškova koji je na koncu predan sir Walteru. Svaki je Annein dodatak išao u prilog poštenju, a protiv važnosti. Želela je žustrije mere, potpuniju preobrazbu, brže rešavanje dugova, mnogo veću ravnodušnost prema svemu osim pravičnosti i pravednosti.

 »Kad bismo tvog oca uspele nagovoriti na sve ovo«, rekla je lady Russell dok je ponovno proučavala plan, »mnogo bi se moglo postići. Ako bi prihvatio ove promene, za sedam bi se godina rešio dugova. Nadam se da ćemo njega i Elizabeth uspeti uveriti da Kellynch-hall sam po sebi poseduje ugled na koji ne mogu uticati ove redukcije, te da istinski dignitet sir Waltera Elliota neće biti nimalo okaljan u očima razumnih ljudi, ako se bude ponašao kao čovek s načelima. Ono što će učiniti zapravo je jednako onomu što su činile mnoge od naših prvih porodica, ili su to trebale činiti. U njegovu slučaju neće biti ničeg neobičnog, a upravo je neobičnost ono što često čini najgori deo nage patnje, što je uvek slučaj u našem ponašanju. Iskreno se nadam da ćemo ih uveriti. Moramo biti ozbiljne i odlučne — jer na kraju krajeva, osoba koja je stvorila dugove mora ih platiti; a premda treba voditi računa o osećajima džentlmena i glavi kuće, kao što je tvoj otac, ipak treba više misliti na karakter poštenog čoveka.«
       To je bilo načelo za koje je Anne želela da ga se njezin otac pridržava, na koje ga trebaju poticati njegovi prijatelji. Činom neophodne dužnosti smatrala je rešavanje zahteva verovnika, uza svu brzinu što je može osigurati sveobuhvatno smanjivanje troškova, te ni u čemu manjem nije videla nikakav dignitet. Želela je da se to prikaže i oseća kao dužnost. Izrazito je cenila uticaj lady Russell, a što se tiče visokog stepena samopregora, što ga je poticala njezina vlastita savest, verovala je da bi moglo biti malo teže nagovoriti ih na potpunu reformaciju nego na polovičnu. Budući da je poznavala svojeg oca i Elizabeth, smatrala je da će žrtvovanje jednog para konja teško biti manje bolno nego žrtvovanje oba para, i tako dalje kroz celi popis previše blagih redukcija lady Russell.
       Nije posebno važno kako su se mogli shvatiti Anneini stroži zahtevi. Nimalo uspjha nisu imali ni predlozi lady Russell, nisu se mogli trpeti, nisu zaživeli. »Šta! Odricanje od svih udobnosti življenja! Putovanja, London, sluge, konji, sve to odložiti do daljnjega — svuda odricanja i ograničenja. Živeti čak i bez osnovnih potreba džentlmena! Ne, radije će smesta napustiti Kellynchhall, nego ostati u tako sramotnim uslovima.«
       »Napustiti Kellynch-hall.« Gospodin Shepherd se odmah uhvatio toga jer je on mislio na stvarnost potrebe za smanjivanjem troškova sir Waltera, a bio je posve uveren da se ništa ne može učiniti ako se ne promeni boravište. »Budući da je na tu zamisao došao upravo onaj koji bi trebao odlučivati«, rekao je, »bez imalo ustručavanja kaže da se u potpunosti s time slaže.« Ne čini mu se da bi sir Walter mogao materijalno promeniti svoj način življenja u kući u kojoj treba održavati dugogodišnji ugled gostoljubivosti i drevnog dostojanstva. Na nekom drugom mestu sir Walter bi mogao sam procenjivati, te bi mogao postati uzor u regulisanju načina života kako god želi i smatra prikladnim za svoje kućanstvo.
        Sir Walter će napustiti Kellynch-hall, a nakon nekoliko dana dodatnih sumnji i neodlučnosti veliko je pitanje rešeno i napravljeni su prvi grubi planovi za tu važnu promenu.
       Postojale su tri alternative: London, Bath ili druga kuća na selu. Anne je svim srcem bila za ovo potonje. Želela je malenu kuću u istom području tako da i dalje mogu uživati u društvu lady Russell, ostati u Marynoj blizini, katkad imati zadovoljstvo videti tratine i šumarke Kellyncha. No snašla ju je
njezina uobičajena sudbina i dogodilo se suprotno od onoga za čim je žudila. Nije joj se sviđao Bath i nije mislila da će se onde ugodno osećati — a Bath će postati njezin dom.
        Lady Russell je osećala obavezu suprotstaviti se poznatim željama svoje drage Anne. Bilo bi previše očekivati da će se sir Walter preseliti u malenu kuću u vlastitom području. Anne bi i sama doživela sramotu poniženja više no što je predviđala, a za sir Waltera bi to bilo užasno. Što se tiče toga da se Anne ne sviđa Bath, to je smatrala predrasudom i pogreškom koja proizlazi iz činjenice da je onde provela tri godine u školi, nakon majčine smrti, a drugi je razlog taj da nije bila dobro raspoložena tokom jedine zime što ju je kasnije onde provela.
       Lady Russell je volela Bath i smatrala je da bi im svima trebao odgovarati; a što se tiče zdravlja njezine mlade prijateljice, biće izbegnuta svaka opasnost ako tople mesece bude provodila kod nje u Kellynch-kolibi; zapravo, to je promena koja će zasigurno koristiti zdravlju i raspoloženju. Anne je premalo izbivala iz doma, premalo je viđena. Njezino raspoloženje nije dobro. Veće će ga društvo poboljšati. Želela je da je ljudi bolje upoznaju.
      Nepoželjnost bilo koje druge kuće u istom području za sir Waltera svakako je uvelikp pojačana jednom činjenicom, i veoma bitnim delom plana, koja je uspešno ukorenjena na početku. Nije trebao samo napustiti svoj dom, već ga gledati u rukama drugih, a to bi bila golema kušnja koja je bila previše i za ljude jače od sir Waltera. Kellynch-hall je trebao biti iznajmljen. Međutim, to je bila velika tajna o kojoj se nije smelo ni dahnuti izvan njihova kruga.
       Sir Walter ne bi mogao podneti poniženje spoznaje da vlastitu kuću nudi u zakup. Gospodin Shepherd je jednom spomenuo reč »reklamirati«, ali se više nikad nije usudio to ponoviti; sir Walter je prezirno odbio ideju da se imanje na bilo koji način nudi; zabranio je i najmanji nagoveštaj da ima takvu nameru; i samo je uz pretpostavku da će mu spontano pristupiti neki izrazito zadovoljavajući zakupnik, pod njegovim uslovima, i da mu time čini veliku uslugu, pristao .
       Kako brzo pronalazimo razloge za odobrenje koji nam se sviđaju! Lady Russell je imala još jedan izvrstan razlog iz kojeg joj je bilo veoma drago da će sir Walter i njegova porodica otići iz sela. Elizabeth je u poslednje vreme počela razvijati prijateljstvo koje je želela prekinuti. Sprijateljila se s kćeri gospodina Shepherda koja se, nakon neuspelog braka, vratila u kuću svojeg oca, s dodatnim teretom dvoje dece. Ona je bila pametna mlada žena koja je poznavala umeće udovoljavanja; barem umeće udovoljavanja u Kellynchhallu; i koja se prikazala tako prihvatljivom gospođici Elliot da je već više puta onde boravila, usprkos činjenici da je lady Russell, koja je to smatrala neprikladnim prijateljstvom, diskretno upozoravala na oprez i rezervisanost.
        Zapravo, lady Russell je imala veoma malo uticaja na Elizabeth; činilo se da je voli jer to želi, a ne zato što Elizabeth to zaslužuje. Od nje nikad nije dobila više od vanjske pažnje, ništa više od onoga što iziskuje uljudnost, nikad nije uspela provesti ono što je želela ako Elizabeth tomu nije bila sklona. Često je usrdno pokušavala uključiti Anne u putovanja u London, razumno svesna silne nepravde i sramote sebičnih planova koji su je isključivali, te je u mnogim manje važnim prigodama nastojala pružiti Elizabeth prednosti vlastite prosudbe i iskustva - Ali uvek uzalud; Elizabeth je radila po svojemu - i nikad se nije odlučnije suprotstavljala lady Russell nego u izboru gospođe Clay za prijateljicu; okrenuvši se od društva tako dražesne sestre kako bi svoju ljubav i poverenje poklonila ženi prema kojoj je trebala biti samo suzdržano uljudna.
         Prema proceni lady Russell, gospođa Clay je bila veoma neravnopravna, a verovala je i da je veoma opasna družica - a odlazak koji bi ostavio gospođu Clay iza njih i u krug gospodice Elliot doveo prikladnije prijateljice stoga je bio od prvorazredne važnosti.

~ 3 ~

- «Moram sebi uzeti slobodu i primetiti, sir Waltere«, jednog je jutra u Kellynch-hallu rekao gospodin Shepherd dok je spuštao novine, »da nam trenutna situacija uveliko ide u prilog. Ovaj će mir8 iskrcati sve naše bogate mornaričke vojnike. Svi će oni želeti dom. Trenutak ne bi mogao biti bolji, sir Waltere, za biranje zakupnika, veoma odgovornog zakupnika. Mnoga su bogatstva stvorena tokom rata. Kad bi naišao neki bogati admiral, sir Waltere …«

      »Bio bi veoma sretan čovek, Shepherde«, odgovorio je sir Walter »samo to imam reći. Za njega bi Kellynch-hall bio prava nagrada; zapravo najveća nagrada od svih9, bez obzira na to koliko je ranije uzeo, je li, Shepherde?«

     Gospodin Shepherd se nasmejao jer je znao da se mora nasmejati na tu duhovitost, a potom je dodao:
       »Usuđujem se primetiti, sir Waltere, da su džentlmeni iz mornarice, kad je reč o poslu, prikladni za sklapanje nagodbi. Nešto malo znam o njihovim metodama poslovanja i slobodan sam priznati da oni imaju veoma liberalne zamisli te će verovatno činiti poželjne zakupnike. Stoga bih, sir Waltere; bio slobodan predložiti da bi kao posledicu bilo kakvih glasina o vašoj nameri koje bi se mogle proširiti što se mora smatrati verovatnim jer znamo kako je teško skrivati postupke i namere jednog dela sveta pred znatiželjom drugog - ugled i društveni položaj imaju svoju cenu - ja, John Shepherd, mogao bih čuvati u tajnosti bilo koje porodične stvari koje želim jer niko ne bi smatrao isplativim motriti na mene, ali u sir Waltera Elliota upereni su pogledi koje bi moglo biti veoma teško izbeći - i stoga moram napomenuti da me neće iznenaditi ako se, uza sav naš oprez, prošire neke glasine - uz pretpostavku kojih, kao što sam želeo primetiti, budući da će zasigurno uslediti ponude, ako bih nekoga od naših imućnih mornaričkih zapovednika smatrao posebno  vrednim pažnje - i ako smem dodati da bilo kad mogu stići ovamo za dva sata kako bih vas poštedeo mučnih pregovora. »

__________________________________
8— misli se na Pariški mirovni sporazum (1814.), poraz Napoleonove vojske pre njegova bega s Elbe 1815. 'Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo
9 Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo zapleniti i prodati sve što su našli kao »nagradu«. Budući da je Britanska mornarica bila moćna i uspešna u Napoleonskim ratovima, mnogi su se vojnici  na taj način obogatili, kao što se i Wentworth navodno obogatio.
___________________________________

Sir Walter je samo kimnuo. No brzo nakon toga je ustao i počeo hodati amo tamo, te je sarkastično primetio:
      »Ima ih malo među džentlmenima iz mornarice, pretpostavljam, koji se ne bi   iznenadili kad bi se našli, u ovakvoj kući.
      »Pogledali bi oko sebe, nema sumnje, i blagosiljali svoju sreću«, rekla je gospođa Clay, jer gospođa Clay je bila prisutna ; njezin ju je otac dovezao onamo jer ništa nije tako koristilo zdravlju gospođe Clay kao vožnja do Kellyncha. »Ali posve se slažem sa svojim ocem koji smatra da bi moreplovac mogao biti veoma poželjan zakupnik. Upoznala sam priličan broj ljudi koji se bave tim zanimanjem. Osim što su liberalni, u svemu su tako uredni i pažljivi! Ove vage vredne slike, sir Waltere, ako ih odlučite ostaviti ovde, bile bi savršeno sigurne. 0 svemu u kući i oko kuće vodila bi se izvrsna briga! Vrtovi i zelenilo održavali bi se gotovo jednako kao i sada. Ne morate se bojati, gospođice Elliot, da će biti zapušten vaš dražesni cvetnjak.«
      »Što se tiče svega toga«, hladno je rekao sir Walter, »pod pretpostavkom da ću svoju kuću dati u zakup, još nisam odlučio o privilegijama koje će tomu biti pridodane. Nisam posebno sklon udovoljavati zakupniku. Park bi mu bio dostupan, naravno, a malo je mornaričkih vojnika, ili bilo kojih drugih ljudi, moglo imati takvo imanje, ali drugo je pitanje koja bih ograničenja mogao odrediti za korištenje drugih vanjskih prostora. Ne sviđa mi se pomisao da će moje ukrasno grmlje uvek biti dostupno, a gospođici Elliot bih preporučio da bude oprezna kad je reč o njezinu cvetnjaku. Nisam nimalo sklon zakupniku Kellynch-halla pružati dodatne usluge, uveravam vas, bio on mornar ili vojnik.«
       Nakon kratke pauze, gospodin Shepherd se usudio reći:

      »U svim tim slučajevima postoji običajno pravo koje sve razjašnjava i olakšava između vlasnika imanja i zakupnika. Vaš je interes, sir Waltere, u veoma sigurnim rukama. Oslonite se na mene kad je reč o tome da nikakav zakupnik neće imati više od onoga što mu po pravdi pripada. Usuđujem se reći da sir Walter Elliot ne može biti ni upola toliko ljubomoran kad je reč o njegovu vlasništvu kao što će John Shepherd biti u njegovo ime.«

Tada je Ann progovorila:
    »Mislim da mornarica, koja je tako mnogo učinila za nas, ima barem jednako pravo kao i bilo ko drugi na sve udobnosti i privilegije što ih može pružiti neki dom. Svi moramo priznati da moreplovci veoma naporno rade kako bi zaslužili svoje udobnosti.«
      »Posve tačno, posve tačno. Ono što gospođica Anne kaže posve je tačno«, odgovorio je gospodin Shepherd, a njegova je kći rekla:
      »0, svakako!« No uskoro potom usledila je sir Walterova primedba:

     »Profesija ima svoje korisne strane, ali bilo bi mi žao kad bi se neki moj prijatelj time bavio.«

      »Doista!« glasio je odgovor, i to s izrazom iznenađenja. »Da; neugodna mi je iz dva razloga; imam dva značajna prigovora na nju. Prvo, to je način na koji osobe nejasna porekla stiču nezasluženi ugled, te se muškarci uzdižu do časti o kakvima njihovi očevi i dedovi nisu ni sanjali; i drugo, budući da veoma pogubno deluje na čovekovu mladost i krepkost, moreplovac stari brže nego drugi ljudi; promatrao sam to celi svoj život. Čoveku u mornarici preti veća opasnost da će ga uvrediti uspon nekoga čijeg oca je njegov otac možda toliko prezirao da ne bi ni razgovarao s njim, te da sam prerano postane predmetom prezira, nego u bilo kojem drugom zanimanju. Jednog dana prošlog proleća, u gradu, bio sam u društvu dvojice muškaraca, neverovatni primeri onoga o čemu govorim; lord St. Ives za čijeg oca svi znamo da je bio seoski kapelan, koji je jedva spajao kraj s krajem10; trebao sam ustupiti mesto lordu St. Ivesu i određenom admiralu Baldwinu, osobi najjadnijeg izgleda što ga možete zamisliti, lica boje mahagonija, izrazito grubog i neugladenog, same bore i nabori, nekoliko sivih vlasi sa strane i ničega osim malo kose na temenu. 'Za ime sveta, ko je taj stari čovek?, pitao sam prijatelja koji je stajao u blizini (sir Basil Morley). 'Stari čovek,' uzviknuo je sir Basil, 'to je admiral Baldwin. Šta mislite, koliko mu je godina?' 'Šezdeset', rekao sam, 'ili možda šezdeset dve.' 'Četrdeset,' odgovorio je sir Basil, 'četrdeset i ni dana više.' Zamislite moje zaprepaštenje; neću lako zaboraviti admirala Baldwina. Nikad nisam video tako očit primer onoga što može učiniti život moreplovca; ali znam da je do određenog stepena isto za sve njih: svi su oni izloženi nedaćama, svim mogućim klimama, svakakvim vremenskim prilikama, pa dolazi do toga da ih nije ugodno gledati. Šteta je da odmah ne dobiju dobar udarac po glavi, pre nego stignu do dobi admirala Baldwina.«
_______________________________________
10Lord St. Ives — Austen je možda mislila na britanskog mornaričkog junaka lorda Horatija Nelsona (1758.-1805.) koji je pobedio Napoleona kod Trafalgara, čiji je otac bio seoski sveštenik (kao i otac Jane Austen).
___________________________________

        »Ne, sir Waltere«, uzviknula je gospođa Clay, »to je doista krajnje oštro. Imajte malo milosti za sirote ljude. Nismo svi rođeni da bismo bili lepi. More ne može ulepšati ljude, to je sigurno; moreplovci prerano ostare, to sam često i sama videla, brzo gube mladenački izgled. No s druge strane, nije li isto kod mnogih drugih zanimanja, možda kod većine drugih? Vojnicima u aktivnoj službi nije nimalo bolje, a čak i u mirnijim zanimanjima postoji trud i naprezanje uma, ako ne tela, koje čovekov izgled retko kada prepušta prirodnom toku vremena. Naporan rad advokata na čijim licima briga ostavlja tragove, lekara koji moraju ustajati u svako doba dana i noći te putovati po svakojakim vremenskim prilikama, a čak i sveštenici …«, trenutak je zastala kako bi razmislila što bi mogla reći za sveštenstvo -, »a čak i sveštenici moraju ulaziti u prostorije u kojima borave zaraženi ljudi gde izlažu svoje zdravlje i izgled kojekakvim boleštinama. Zapravo, u što sam ja već dugo uverena, premda je svako zanimanje potrebno i časno samo po sebi, samo oni koji se ne moraju baviti nikakvom profesijom, koji mogu mirno živeti na selu, sami birati kad će i šta raditi, baviti se onim što ih zanima i boraviti na vlastitim imanjima, bez truda da postignu nešto više; samo oni mogu, kažem, najuspešnije zadržati blagoslov zdravlja i dobrog izgleda. Ne poznajem niti jednu drugu skupinu ljudi koji tako malo gube od svojih osobina kad više nisu posve mladi.«
      Činilo se da je gospodin Shepherd, u svojem nastojanju da udobrovolji sir Waltera po pitanju mornaričkog vojnika kao zakupnika, bio obdaren vidovitošću jer je već prva ponuda za kuću stigla od admirala Crofta, s kojim je brzo nakon toga zajedno odlazio na zasedanja mirovnog suca u Tauntonu; doista, od londonskog je korespondenta primio upit. Prema izveštaju što ga je žurno otišao odneti u Kellynch, admiral Croft je bio rodom iz Somersetshirea. Nakon što je stekao veoma lep imetak, želeo se nastaniti u vlastitom kraju, a došao je u Taunton kako bi pogledao neka ponuđena imanja u tom području, ali mu ona, međutim, nisu odgovarala. Slučajno je čuo (bilo je baš kako je predvideo, primetio je gospodin Shepherd, sir Walterovi se problemi nisu mogli zadržati u tajnosti) da postoji mogućnost davanja u zakup Kellynch-halla, te je saznao za njegovu (gospodina Shepherda) vezu s vlasnikom i predstavio mu se kako bi se temeljitije raspitao. Tokom poduljeg razgovora izrazio je snažnu sklonost tomu mestu kakvu može osećati čovek koji ga poznaje samo po čuvenju; pružio je gospodinu Shepherdu, u svojem podrobnom izveštaju o sebi, sve dokaze da je veoma odgovoran, prihvatljiv zakupnik.

     »A ko je admiral Croft?« glasilo je hladno, sumnjičavo pitanje sir Waltera.

Gospodin Shepherd je odgovorio da potiče iz džentlmenske obitelji i spomenuo neko mesto, a Anne je, nakon kratke pauze koja je usledila, dodala:

      »On je kontraadmiral belog ranga11. Učestvovao je u bitci kod Trafalfara, a otad je bio u Malajskom arhipelagu; verujem da je onde bio stacioniran nekoliko godina.«

      »Onda uzimam zdravo za gotovo«, primetio je sir Walter, »da je njegovo lice narančasto otprilike kao manšete i pelerine moje posluge.«
_________________________________
11 Kontraadmiral bijelog ranga — kontraadmiral je čin niži od viceadmirala, koji je odmah ispod čina admirala; tri visoka čina Britanske mornarice bila su rangirana odozgo prema dole: crveni, beli i plavi.
__________________________

      Gospodin Shepherd ga je žurno počeo uveravati da je admiral Croft veoma čio i krepak naočit čovek, malo otvrdnuo od vremena, svakako, ah ne previše, te džentlmen u svim svojim stavovima i ponašanju; nije verovatno da će stvarati bilo kakve poteškoće po pitanju uslova - samo želi udoban dom u koji se može što pre useliti - zna da mora platiti za svoju udobnost; zna koliko potpuno nameštena kuća takve važnosti vredi - ne bi se trebao iznenaditi ako sir Walter zatraži više raspitivao se o posedu - bilo bi mu svakako drago kad bi onde smeo loviti divljač, ah nije stvarao nikakav problem oko toga - rekao je da katkad uzima pušku, ali nikad ne ubija - savršeni džentlmen.
   Gospodin Shepherd je bio elokventan po toj temi; ukazivao je na sve okolnosti admiralove porodice, što ga je činilo osobito poželjnim zakupnikom. Oženjen je čovek, ali nema dece; upravo ono što se može poželeti. 0 kući se nikad nije vodilo dovoljno brige, primetio je gospodin Shepherd, otkako u njoj nema gospodarice; nije znao kad je nameštaj u većoj opasnosti, kad nema gospodarice kad ima mnogo dece. Dama bez porodice najbolja je čuvarica nameštaja na svetu. Video je i gospođu Croft; bila je u Tauntonu s admiralom i gotovo je celo vreme učestvovala u razgovorima o zakupu.

      »Dojmila me se kao veoma otmena i pametna dama koja govori biranim rečima«, nastavio je. »Postavila je više pitanja o kući, uslovima i porezima nego sam admiral, i činilo se da je upućenija u poslovna pitanja. I štoaviše, sir Waltere, otkrio sam da ipak ima nekih veza s ovim krajem, baš kao i njezin suprug; odnosno, ona je sestra džentlmena koji je nekoć živeo među nama; sama mi je to rekla; sestra džentlmena koji je pre nekoliko godina živeo u Monkfordu. Zaboga! Kako se ono zove? U ovom se trenutku ne mogu setiti njegova imena, mada sam ga nedavno čuo. Penelope, draga moja, možeš li mi pomoći s imenom džentlmena koji je živeo u Monkfordu - brata gospođe Croft?«

    No gospođa Clay je bila tako zaokupljena razgovorom s gospođicom Elliot da ga nije čula.

      »Ne mogu  zamisliti na koga misliš, Shepherde; ne sećam se niti jednog džentlmena koji je živeo u Monkfordu još od vremena staroga guvernera Trenta.«
      »Zaboga! Kako veoma čudno! Valjda ću uskoro zaboraviti i vlastito ime. Ime koje mi je tako dobro poznato; dobro sam poznavao džentlmena iz viđenja; video sam ga sto puta; jednom je došao k meni po savet, sećam se, po pitanju ometanja poseda od strane jednog njegova suseda; farmerov je čovek provalio u njegov voćnjak - srušena ograda - ukradene jabuke - uhvaćen na delu, a kasnije je, suprotno mom savetu, pristao na prijateljski kompromis. Doista veoma neobično!«

Nakon još trenutka čekanja … »Mislite na gospodina Wentwortha«, rekla je Anne.
Gospodin Shepherd joj je bio duboko zahvalan.
     »Upravo je Wentworth bilo ime! Gospodin Wentworth je bio taj čovek. Bio je kapelan Monkforda, znate, sir Waltere, pre nekog vremena, a to je trajalo dve ili tri godine. Stigao je onamo oko 1805., mislim. Sećate ga se, siguran sam.«
     »Wentworth? Oh! Tako je, gospodin Wentworth, kapelan Monkforda. Zaveli ste me na pogrešan put kad ste rekli džentlmen. Mislio sam da govorite o nekom bogatom čoveku; gospodin Wentworth je bio niko, sećam se; nikakvih veza, nije bio u rodu s obitelji Strafford12. Čovek se pita kako su prezimena tolikih pripadnika našeg plemstva postala tako obična.«
  Kako je gospodin Shepherd zaključio da Croftovima ta veza nije nimalo koristila u očima sir Waltera, više je nije spominjao. Svim se žarom vratio na razgovor o okolnostima koje su im neosporno više išle u prilog: njihova dob, broj i bogatstvo; lepo mišljenje što su ga stvorili o Kellynch-hallu, te na silnu prednost davanja imanja u zakup; sve je prikazao kao da im ništa nije važnije od sreće da budu zakupnici sir Waltera Elliota; izvrstan ukus, svakako, pod pretpostavkom da im je poznata tajna sir Walterove procene onoga što bi zakupnik trebao davati. Međutim, uspelo je; i premda će sir Walter uvek popreko gledati na svakoga ko namerava živeti u toj kući i smatrati da su previše dobro prošli jer im je dopušteno unajmiti kuću pod najvišim uslovima, nagovorili su ga da dopusti gospodinu Shepherdu da nastavi s pregovorima, ovlastivši ga da čeka admirala Crofta, koji se još uvek nalazi u Tauntonu, te dogovori dan za pokazivanje kuće.
    Sir Walter nije bio posebno  mudar, ali je ipak imao dovoljno iskustva da bi znao kako bi zakupnik na kojeg bi imao manje prigovora zapravo teško mogao ponuditi onoliko koliko je ponudio admiral Croft. Imao je toliko razumevanja, a njegova je taština još malo pomogla da se smiri jer je admiralov status u društvu bio dovoljno visok, ali ne previsok. »Dao sam kuću u zakup admiralu Croftu« zvučaće sasvim dobro, mnogo bolje nego samo nekom običnom gospodinu - gospodin (osim možda njih pet-šest u celoj državi) uvek iziskuje dodatno objašnjenje. Admiral sam po sebi objašnjava svoju situaciju i položaj u društvu, a istodobno nikad ne može baruneta činiti previše beznačajnim. U svim njihovim dogovorima i poslovanju, sir Walter uvek mora imati prednost.
       Ništa se ne bi moglo učiniti bez pristanka Elizabeth; Ali ona je postajala sve sklonija selidbi, pa je bila sretna da se to reši i ubrza zahvaljujući činjenici da je zakupnik pri ruci; nije izustila niti jednu reč koja bi uticala na povlačenje odluke. Gospodin Shepherd je posve opunomoćen da krene u akciju; i tek što je donesena takva odluka, Anne, koja je celo vreme pozorno slušala, izišla je iz sobe kako bi za svoje zajapurene obraze potražila utehu na svežem zraku. Dok je hodala uz omiljeni šumarak, uzdahnula je i šapnula: »Još nekoliko meseci i on će, možda, hodati ovuda.«
_______________________________________
12Wentworth je bilo prezime grofova od Strafforda.
_____________________________

~ 4 ~ 

     On nije bio gospodin Wentworth, bivši kapelan Monkforda, već kapetan Frederick Wentworth, njegov brat, koji je postao zapovednik nakon bitke u St. Domingu13, ali nije odmah krenuo na brod pa je leti 1806. došao u Somersetshire, a budući da više nije imao roditelja, pola je godine živeo u Monkfordu. U to je vreme bio izuzetno naočit mlad čovek, obdaren inteligencijom, duhom i oštroumnošću, a Anne je bila veoma lepa devojka, blaga, skromna, profinjena i osećajna. Mogla je biti dovoljna samo polovična privlačnost jer on nije imao šta raditi, a ona nije imala koga voleti; ali susret dve osobe tako pozitivne nije mogao doživeti neuspeh. Postupno su se upoznali, a potom su se duboko zaljubili jedno u drugo. Bilo bi teško proceniti ko je koga smatrao savršenijim, ili ko je od njih dvoje bio sretniji; ona dok je primala njegove izjave ljubavi i prosidbu, ili on jer ih je ona primala.
       Usledilo je kratko razdoblje veličanstvene sreće, ali veoma kratko. Uskoro su počele nevolje. Sir Walter, kad su mu se obratili, nije zapravo uskratio svoj pristanak ili rekao da se to neće dogoditi, postavio se krajnje negativno izrazivši golemo čuđenje, golemu hladnoću, golemu tišinu, samo uz odluku da svojoj kćeri neće dati miraz. Vezu je smatrao veoma ponižavajućom; a lady Russell, razmišljajući umerenije i s oprostivim ponosom, doživela ju je kao krajnje neumesnu.
      Anne Elliot, sa svim svojim nasleđem što ga je dobila rođenjem, lepotom i umom, da se u devetnaestoj godini tako preda; da se zaruči s mladim čovekom kojeg ne preporučuje ništa osim njega samoga, koji nema nikakvih izgleda za sticanje bogatstva, već zavisi o sreći u veoma nesigurnom zanimanju, bez ikakvih veza koje bi mu osigurale uspon u toj profesiji; to bi doista bilo tragično. Bilo joj je žao gledali kako  Anne Elliot, tako mladu, koju poznaje tako malo ljudi, odvodi neznanac bez ikakvih veza ili imetka; ili bolje rečeno, kako će s njim utonuti u stanje krajnje zamorne, teskobne, pogubne zavisnosti! To se ne sme dogoditi ako se ikakvim prijateljskim uplivom, ikakvim savetima osobe koja je voll gotovo poput majke, i koja ima majčinska prava, može sprečiti.
______________________________

13St. Domingo — riječ je o pobjedi Britanske protiv Francuske mornarice u Santo Domingu (1806
________________________________________

      Kapetan Wentworth nije imao nikakva imetka. Imao je sreće u svojoj profesiji, ali je slobodno trošio ono što je slobodno došlo, nije postigao ništa. No bio je uveren da će se uskoro obogatiti — pun života i revnosti, znao je da će uskoro dobiti brod i naći se na položaju koji će ga odvesti do svega što je želeo. Oduvek je imao sreće; znao je da će ga i dalje pratiti sreća. Takvo samopouzdanje, snažno u vlastitoj toplini i očaravajuće u duhovitom načinu na koji ga je često izražavao, zasigurno je bilo dovoljno za Anne, ali lady Russell ga je drukčije doživljavala. Njegov optimistični temperament i neustrašiv um posve su drukčije delovali na nju. Ona je u tome videla izazivanje zla. To ga je samo činilo opasnijim. Bio je briljantan, bio je svojeglav. Lady Russell nije osobito cenila duhovitost, a sve što je podsećalo na nerazboritost smatrala je užasom. U svakom se smislu protivila toj vezi.
      Takva je opozicija, kakvu su stvorili ti osećaji, bila previše za Anne. Mlada i obzirna kakva je bila, možda bi ipak uspela podneti očevo nezadovoljstvo, mada ni od sestre nije dobila niti jednu ljubaznu reč ili pogled, ali lady Russell, koju je uvek volela i oslanjala se na nju, nije ju mogla tako ustrajno i tako blago uzalud savetovati. Uverili su je da su zaruke pogrešne indiskretne, neprikladne, teško bi mogle uspeli. Ali nije samo iz sebičnog opreza, na temelju čega je postupala, raskinula zaruke. Da nije verovala kako postupa za njegovo dobro, čak više nego za svoje, teško bi ga se mogla odreći. Verovanje da se ponaša mudro i odriče se sreće radi njegove dobrobiti bilo je njezina glavna uteha u patnji zbog rastanka - konačnog rastanka; a svaka je uteha bila potrebna jer se morala nositi s dodatnim bolom njegovih mišljenja, posve neuverenih i nepokolebljivih, te njegovih osećaja da mu je naudila takvim postupkom. Sledom toga, napustio je taj kraj.
      Početak i kraj njihova poznanstva zbili su se u nekoliko meseci, ali Anneina patnja zbog toga nije trajala samo nekoliko meseci. Njezini osećaji i žaljenje dugo su zasenjivali svaki mladenački užitak, a dugotrajna posledica bio je rani gubitak devojačke lepote i dobrog raspoloženja.
      Prošlo je više od sedam godina otkako je završila ta malena žalosna epizoda, a vreme je uvelike ublažilo, možda i posve, njezinu neobičnu vezanost za njega — no previše je zavisila samo o protoku vremena; nije dobila nikakvu pomoć od promene mesta boravišta (osim jednog putovanja u Bath uskoro nakon raskida), ili od nečeg novog, od proširenja poznanstava. Unutar Kellynch-kruga nikad nije ušao niko ko bi mogao podneti usporedbu s Frederickom Wentworthom, onakvim kakav joj je ostao u sećanju. Nikakva druga veza, jedini posve prirodan, prikladan i dovoljan lek u njezinoj dobi, nije bila moguća za njezin diskriminirajući um, izbirljivost njezina ukusa, u njihovu malenom društvenom okruženju. Kad je imala dvadeset dve godine, promenu prezimena ponudio joj je mlad čovek koji je nedugo nakon toga našao susretljiviji um u njezine mlađe sestre; a lady Russell oplakivala njezino odbijanje, jer Charles Musgrove je bio najstariji sin čoveka čije je imanje i sveopšta važnost u tom području bila odmah iza sir Walterove, a također je posedovao dobar karakter i izgled; i premda je lady Russell možda mogla tražiti više kad je Anne imala devetnaest godina, radovala bi se da se u dvadeset drugoj maknula od pristranosti i nepravde u kući njezina oca, i tako se trajno smestila blizu nje. Ali Anne se u ovom slučaju nije obazirala na savete, a premda lady Russell, zadovoljna vlastitom razboritošću, nikad nije poželela da se promeni ono što je bilo, sad ju je počela mučiti teskoba, koja graniči s beznađem, kad je reč o tome da će neki sposoban i nezavisan muškarac navesti Anne da uđe u stanje za koje ju je smatrala osobito prikladnom upravo zbog njezine topline i porodičnih navika.
       Nisu poznavale mišljenje jedna druge, niti stalno niti promenjeno, o jednoj važnoj činjenici Anneina ponašanja jer se o toj temi nikad nije govorilo — ali Anne je, u dvadeset sedmoj godini, razmišljala posve drukčije od onoga kako su je naveli da misli u devetnaestoj. Nije zamerala lady Russell, nije zamerala sebi jer joj je dopustila da utiče na nju, ali je osećala da niti jedna mlada osoba, koja bi joj se obratila za savet u sličnim okolnostima, ne bi primila tako loša predviđanja o nesigurnoj budućnosti. Bila je uverena da bi, bez obzira na sve smetnje neodobravanja kod kuće, i sve teskobe koje prate njegovo zanimanje, sve njihove moguće strahove, odgađanja i razočaranja, ipak bila sretnija žena da je ostala zaručena, nego što je bila nakon što je žrtvovala te zaruke; u to je potpuno verovala, čak i da je na njima bio uobičajeni deo, makar i više od uobičajenog deela briga i napetosti, bez razmišljanja o stvarnim rezultatima njihova slučaja koji bi, slučajno, doneli raniji prosperitet no što se moglo očekivati. Sva njegova optimistična očekivanja, sve njegovo samopouzdanje, bili su opravdani. Njegova briljantnost i revnost kao da su predvideli i kretali se stazom prosperiteta. Dobio je posao veoma brzo nakon što su njihove zaruke razvrgnute i dogodilo se sve što joj je rekao da će uslediti. Istaknuo se i rano napredovao u karijeri - a dosad je već, zahvaljujući uzastopnim zarobljavanjima brodova, zasigurno stekao lepo bogatstvo. Sve je to znala samo iz mornaričkih popisa14 i novina, ah nije nimalo sumnjala da se obogatio, a zbog njegove postojanosti nije imala razloga verovati da se oženio.
       Kako je rečita mogla biti Anne Elliot - kako su rečite bile barem njezine želje na strani rane tople veze, kao i vedro poverenje u budućnost nasuprot preterano teskobnom oprezu koji kao da vređa nastojanja i nema vere u providnost! U mladosti je bila primorana na razboritost, shvatila je što je ljubav kad je postala starija - prirodni sled neprirodnog početka.
      Uza sve te okolnosti, sećanja i osećaje, nije mogla slušati da će sestra kapetana Wentwortha verovatno živeti u Kellynchu a da ponovno ne oživi njezina nekadašnja bol; bile su potrebne mnoge šetnje i mnogi uzdasi kako bi se donekle smirila i pomirila s time. Često je govorila sebi da je to ludost pre nego bi uspela dovoljno očvrsnuti živce kako bi izdržala stalne rasprave o obitelji Croft i njihovu poslu. Međutim, u tome joj je pomogla savršena ravnodušnost i očiti zaborav jedine tri osobe iz njezina kruga koje su znale tajnu prošlosti, a činilo se gotovo kao da negiraju bilo kakvo sećanje na to.
______________________
 14Mornarički popisi — službena publikacija koja navodi mornaričke vojnike i sadrži druge informacije o momarici.
_____________

Mogla je opravdati superiornost motiva lady Russell u svemu tome, u odnosu na motive njezina oca i Elizabeth; mogla je razumeti njezine osećaje spokoja — ali opšti ugođaj zaborava među njima bio je izrazito važan, bez obzira na to odakle je potekao. Za slučaj da admiral Croft doista uzme Kellynch-hall u zakup, ponosno se radovala uverenju koje joj je uvek bilo veoma važno, da je prošlost poznata samo njima trima , a oni, čvrsto je verovala, nikad neće izustiti ni reči o tome; također je verovala da je među njegovima jedino brat kod kojeg je živeo znao nešto o njihovim kratkotrajnim zarukama. Taj je brat dugo izbivao, a budući da je razuman čovek, i što više, u ono vreme neoženjen, bila je uverena da niti jedno ljudsko stvorenje od njega nije čulo o tome.
       Sestra, gospođa Croft, tada je bila izvan Engleske, otišavši s mužem koji je bio stacioniran u inostranstvu, a njezina vlastita sestra, Mary, još je bila u školi dok se to događalo – i nikad kasnije, iz ponosa i obzira, nije priznala da išta o tome zna.
       Uz takve zaključke, nadala se da poznanstvo između nje i porodice Croft, koje se mora predvideti jer lady Russell ostaje živeti u Kellynchu, a Mary je samo pet kilometara dalje, ne mora doneti nikakvu nelagodu.

~ 5 ~  

                                    

        Onoga jutra kad je bilo dogovoreno da će admiral i gospođa Croft doći razgledati Kellynch-hall, Anne je smatrala posve prirodnim da pođe u svoju gotovo svakodnevnu šetnju do lady Russell i makne se s puta dok se to ne obavi; a potom joj je, posve prirodno, bilo žao što je propustila priliku da ih vidi.
       Taj se sastanak dve strane pokazao izrazito zadovoljavajućim i odmah je zaključen celi posao. Obe su dame unapred bile sklone nagodbi i stoga nisu videle ništa osim pristojnog ponašanja jedna kod druge; što se tiče gospode, admiral je bio tako srdačno i dobro raspoložen, tako otvoren i širokogrudan, a to je moralo delovati na sir Waltera kojega je, povrh toga, gospodin Shepherd uverio da je admiralu po čuvenju poznat kao uzor dobrog odgoja, te se sledom toga ponašao na svoj najbolji i najuglađeniji način.
       Kuća, okoliš i nameštaj su odobreni, Croftovi su odobreni, uslovi, vreme, sve i svi su bili baš kako treba; pisari gospodina Shepherda dali su se na posao bez jedne jedine zamerke zbog koje bi se morali prilagođavati uslovi ugovora.
      Sir Walter je bez oklevanja utvrdio da je admiral najnaočitiji moreplovac od svih koje je ikad upoznao, a pošao je čak tako daleko da je rekao kako bi se bez ustručavanja svugde s njim pojavio kad bi mu njegov čovek uredio kosu; a admiral je, sa saosećajnom srdačnošću, napomenuo svojoj ženi dok su se vozili natrag kroz park: »Mislio sam da ćemo brzo sklopiti nagodbu, draga moja, bez obzira na ono što su nam rekli u Tauntonu. Barunet nikad neće zapaliti Temzu, ali čini se da u njemu nema zla.« Uzajamni komplimenti koji bi se mogli proceniti kao podjednaki.
       Croftovi su trebali ući u posed na Miholje (29. septembra), a kako je sir Walter predložio da se tokom prethodnog meseca presele u Bath, nisu imali vremena za gubljenje jer je sve trebalo organizovati na vreme.
       Lady Russell, uverena da Anne neće dopustiti da bude korisna, ili važna, prilikom biranja kuće u kojoj će živeti, nije želela da je tako brzo odvedu i želela joj je omogućiti da još malo ostane, možda dok je ona sama ne doprati u Bath nakon Božića, ali budući da je imala i vlastitih obaveza, zbog kojih će nekoliko nedelja izbivati iz Kellyncha, nije ju mogla pozvati da ostane kod nje; a Anne, premda strepeći od mogućih vrućina u septembarskoj užarenoj belini Batha, i žaleći što se mora odreći tako slatkih i tako tužnih doživljaja jesenjih meseci na selu, nije mislila da, kad se sve uzme u obzir, želi ostati. Bilo bi najpravednije i najmudrije, a stoga zasigurno i uz najmanje patnje, otputovati s ostalima.
       Međutim, dogodilo se nešto što je promenilo njezine planove. Mary, koja se često pomalo loše osećala i uvek svoje boljke smatrala veoma važnima, a imala je naviku zvati Anne kad god bi nešto pošlo po zlu, nije bila sasvim zdrava i predviđala je da cele jeseni ni jednoga dana neće biti zdrava, preklinjala ju je, ili bolje rečeno, zahtevala je, jer to bi se teško moglo nazvati preklinjanjem, da dođe u Uppercross Cottage i pravi joj društvo koliko god bude želela umesto da otputuje u Bath.

       »Nikako se ne mogu snaći bez Anne«, rezonovala je Mary, a Elizabethin je odgovor glasio: »Onda sam sigurna da bi Anne trebala ostati jer nikome neće biti potrebna u Bathu.«

       Biti opisana kao korisna, premda na ne baš lep način, barem je bolje nego biti odbačena kao posve beskorisna; i Anne, sretna da je smatraju barem malo korisnom, sretna da ima bilo kakvu dužnost, i sigurno nimalo žalosna što će biti korisna na selu, i to u vlastitom dragom kraju, spremno je pristala ostati.
      Maryn je poziv rešio sve poteškoće lady Russell, te je uskoro dogovoreno da Anne ne treba putovati u Bath sve dok je onamo ne povede lady Russell, a sve će to vreme podeliti između Uppercross Cottagea i Kellynch-kolibe.
     Tako je sve bilo u savršenom redu, ali lady Russell se gotovo zaprepastila jednim delom plana, koji je neočekivano otkrila; odnosno, dogovoreno je da će gospođa Clay poći u Bath sa sir Walterom i Elizabeth, kao najvažnija i dragocena pomoćnica u svim poslovima koji očekuju Elizabeth. Lady Russell je bilo silno žao da se uopšte došlo na takvu zamisao – čudila se, žalila i strahovala – kao i zbog uvrede koju je to nanelo Anne, jer se pokazalo da je gospođa Clay tako korisna, što Anne nije mogla biti, i to ju je veoma mučilo.
      Sama je Anne već otvrdnula na takve uvrede, ali je nepromišljenost dogovora osećala jednako snažno kao i lady Russell. Uz mnogo tihog promatranja i poznavanjem, kojeg je često želela imati manje, očeva karaktera, bila je svesna više nego mogućih rezultata koji bi mogli uvelike uticati na njegovu porodicu. Nije verovala da njezin otac trenutno zna o kakvoj vrsti rezultata se radi. Gospođa Clay je imala pegice, izbočeni zub i nespretne ruke, o čemu je on neprestano stavljao oštre primedbe, u njezinoj odsutnosti, ali bila je mlada i prilično dobra izgleda, te je posedovala, zahvaljujući pronicavom umu i stalnom ugodnom ponašanju, daleko opasniju privlačnost. Anne je bila tako zabrinuta zbog te opasnosti da je to morala pokušati preneti svojoj sestri. Nije se baš previše nadala uspehu; ali Elizabeth, koju bi u slučaju takvog obrata trebalo žaliti daleko više nego nju, mislila je, nikad ne bi smela imati razloga predbaciti joj da je nije upozorila.
      Progovorila je, a činilo se da je samo uvredila. Elizabeth nije mogla zamisliti kako joj je mogla pasti na pamet tako apsurdna sumnja, te je ogorčeno odgovorila da svako savršeno dobro poznaje svoju situaciju.

       »Gospođa Clay«, toplo je rekla, »nikad ne zaboravlja ko je; a kako ja bolje poznajem njezine osećaje nego ti, uveravam te da su lepi po pitanju braka, te da ona osuđuje svaku nejednakost situacije i ranga oštrije nego većina ljudi. A što se tiče mojeg oca, doista nikad ne bih pomislila da bi se u njega sad trebalo sumnjati, nakon što je radi nas tako dugo ostao neoženjen. Priznajem, da je gospođa Clay veoma lijepa žena, možda bi bilo pogrešno imati je tako često uza se; premda sam uverena da ništa na svetu ne bi navelo mojeg oca da sklopi degradirajući brak; jer mogao bi postati nesretan. Ali sirota gospođa Clay koja se, bez obzira na sve svoje vrline, nikad ne bi mogla smatrati prihvatljivo zgodnom! Doista mislim da gospođa Clay može bez ikakve opasnosti boraviti ovde. Čovek bi pomislio da nikad nisi čula kako moj otac govori o njezinim ličnim nedostacima, mada znam da si ga morala čuti barem pedeset puta. Onaj njezin zub! I one pegice! Pegice mi se ne gade onako silno kao njemu. Poznajem neka lica koja nije unakazilo nekaliiko pegica, ah on ih se užasava. Zasigurno si čula kako spominje pegice gospođe Clay.«

         »Teško bi se moglo reći da ima neku telesnu manu«, odgovorila je Anne, »koju ugodno ponašanje postupno ne bi učinilo neprimetnom.«

        »Ja mislim posve drukčije«, odmah je odgovorila Elizabeth, »ugodno ponašanje može istaknuti nečije crte lica, ah nikad ne može promieniti neugledne. Međutim, u svakom slučaju, kako sam ja u ovom trenutku ugroženija od bilo koga drugoga, mislim da je posve nepotrebno da me ti savetuješ.«

Anne je to obavila - laknulo joj je da je prošlo, a donekle se i nadala da će možda ipak postati opreznija.

       Kočija koju su vukla četiri konja poslednji je put vozila sir Waltera, gospođicu Elliot i gospođu Clay u Bath. Društvo je krenulo u veoma dobrom raspoloženju; sir Walter je pripremio snishodljive naklone za sve nesretne zakupnike i stanovnike koliba koji su se pojavili na ispraćaju; a Anne je istodobno pošla do Kellynch-kolibe, u nekoj vrsti samotnog spokoja, gde je trebala provesti prvu nedelju.
      Njezina prijateljica nije bila raspoložena bolje od nje. Lady Russell je snažno osećala taj rastanak porodice. Njihov joj je ugled bio jednako važan kao i njezin vlastiti, a svakodnevni su susreti postali dragocena navika. Bilo je teško gledati njihov pusti dom, a još teže zamišljati nove ruke u koje će pasti; kako bi pobegla od samoće i melankolije tako prominjenog sela, i da se makne s puta kad admiral i gospođa Croft stignu onamo, odlučila je da će i njezino izbivanje iz doma početi kad se bude morala odreći Anne. U skladu s tim, zajedno su otišle, a Anne se smestila u Uppercross Cottageu kad je lady Russell krenula na prvu etapu svojeg putovanja.
      Uppercross je selo umerene veličine koje je pre nekoliko godina bilo posve u starom engleskom stilu; sadržavalo je samo dve kuće superiornijeg izgleda u odnosu na one maloposednika i radnika — zdanje veleposednika s visokim zidovima, velikom kapijom i starim stablima, solidno i nimalo modernizirano — i kompaktni, čvrsti župni dvor okružen vlastitim urednim vrtom, s prozorima oko kojih se šire povijuše. Ali nakon venčanja mladog vlastelina farmerska je kuća preinačena u njegovu rezidenciju; Uppercross Cottage sa svojom verandom, francuskim prozorima i drugim lepim detaljima, zacelo će jednako lako privući pogled putnika namernika kao grandioznija i otmenija velika kuća, udaljena oko četiristo metara.
       Tu je Anne često boravila. Poznavala je način života u Uppercrossu jednako dobro kao i onaj u Kellynchu. Dve su se porodice eprestano sastajale, tako su navikle u svako doba ulaziti i izlaziti iz obiju kuća, da se prilično iznenadila kad je Mary našla samu; ali gotovo da se samo po sebi razumelo što je bila sama, budući da se nije dobro osećala i nije bila raspoložena. Premda lepša od svoje starije sestre, Mary nije imala Anneinu razboritost i temperament. Kad se osećala dobro i zadovoljno i kad joj se ukazivala propisna pažnja, bila je izvrsno raspoložena i vesela, ali bilo kakva indisponiranost posve bi je pokunjila; nije znala ispuniti samotne trenutke, a budući da je nasledila znatan deo uobraženosti obitelji Elliot, bila je veoma sklona svakom  problemu dodavati osećaj da je zanemarena i iskorištavana. Po osobnosti, bila je inferiorna obema sestrama, pa je čak i u cvetu mladosti dosegla samo opis »dobre devojke«. Sad je ležala na izbledeloj sofi u lepom malenom salonu, čiji je nekoć elegantan nameštaj postupno postao otrcan pod uticajem četiri leta i dvoje dece, a kad se Anne pojavila, pozdravila ju je rečima:

      »Dakle, napokon si došla! Počela sam misliti da te nikad neću videti. Tako sam bolesna da jedva mogu govoriti. Celo jutro nisam videla niti jedno stvorenje!«

     »Žao mi je što se ne osećaš dobro«, odgovorila je Anne. »U četvrtak si mi poslala tako dobar izveštaj o sebi!«

     »Da, prikazala sam to najbolje što sam mogla; uvek to činim; ali ni tada mi nije bilo nimalo dobro, i ne verujem da mi je ikad bilo tako loše kao danas celo jutro nimalo prikladno da me se ostavi samu, sigurna sam. Zamisli da dobijem neki grozni iznenadni napadaj, a ne uspem pozvoniti. Dakle, lady Russell nije htela izaći iz kočije. Mislim da ovog leta ni tri puta nije bila u mojoj kući.«

Anne je rekla ono što je bilo prikladno i raspitala se o njezinu suprugu. »Oh! Charles vani puca. Nisam ga videla od sedam sati. Otišao je, premda sam mu rekla kako se loše osećam. Rekao je da neće dugo ostati vani, ali još se nije vratio, a već je gotovo jedan. Veruj mi, celo jutro nisam videla ni žive duše.« »S tobom su bili tvoji dečaci?«

      »Da, sve dok sam mogla podnositi njihovu buku, ali tako su neposlušni da mi više štete nego koriste. Maleni Charles ne sluša niti jednu moju reč, a Walter postaje jednako zločest.«

    »Pa, uskoro će ti biti bolje«, vedro je odgovorila Anne. »Znaš da te uviek izlečim kada dođem. Kako su tvoji susedi u velikoj kući?«

     »Ništa ti ne mogu reći o njima. Danas nisam videla nikoga od njih, osim gospodina Musgrovea, koji se samo zaustavio i govorio kroz prozor, ali nije sišao s konja; i premda sam mu rekla kako mi je loše, niko od njih mi se nije približio. To nije odgovaralo gospođicama Musgrove, valjda, a one se nikad nimalo ne trude.«

     »Možda ćeš ih ipak još videti. Rano je.« »

     » Uopšte ih ne želim, veruj mi. Mnogo pričaju i smeju se, a to je previše za mene. O, Anne, tako mi je loše! Bilo je veoma neljubazno od tebe da nisi došla u četvrtak.«

    »Draga moja Mary, seti se kako si mi lepo pisala o sebi! Pisala si na veoma vedar način, rekla da si savršeno dobro i da ne moram žuriti sa svojim dolaskom. Budući da je bilo tako, sigurno ti je bilo jasno da ću do poslednjeg trenutka želeti ostati uz lady Russell, a povrh toga, doista sam bila veoma zauzeta, imala sam tako mnogo posla da nikako nisam mogla ranije otići iz Kellyncha.«

     » Dragi Bože! Kakvog bi posla ti uopšte mogla imati?«

      »Veoma mnogo, uveravam te. Više no što se trenutno mogu setiti, ali nešto ti mogu reći. Napravila sam duplikat kataloga očevih knjiga i slika. Nekoliko sam puta bila u vrtu s Mackenziejem, pokušavajući shvatiti, i navesti njega da shvati, koje su Elizabethine biljke za lady Russell. Morala sam srediti sve svoje stvari — raspodeliti knjige i muziku, ponovno spakovati sve svoje škrinje jer nisam na vreme shvatila šta treba poslati teretnim kolima. I još sam jedno morala učiniti, Mary, malo mučnije naravi; posetiti sve kuće u župi, kao neku vrstu oproštaja. Rečeno mi je da oni to žele. No sve mi je to oduzelo mnogo vremena.«

       » O,dobro«, a nakon kratke pauze: »ali nisi me niti jednom rečju pitala o jučerašnjoj večeri kod Pooleovih.«
       »Znači, ipak si išla? Nisam ništa pitala jer sam zaključila da si morala odustati od zabave.«

      »O, da, išla sam. Jučer sam se jako dobro osećala; nije mi bilo baš ništa sve do jutros. Bilo bi čudno da nisam išla.«
       »Veoma mi je drago da si se dobro osećala i nadam se da si se lepo provela.«
        »Ništa posebno. Uvek se unapred zna kakva će biti večera i ko će biti onde. I tako je veoma neugodno kad nemaš vlastitu kočiju. Poveli su me gospodin i gospođa Musgrove i bili smo tako natisnuti! Oboje su veoma krupni i zauzimaju tako mnogo mesta! A gospodin Musgrove uvek sedi napred. I tako sam bila stisnuta na stražnjem sedalu s Henriettom i Louisom. Mislim da je veoma verovatno da je to krivo za moju današnju bolest.«

Još malo ustrajnog strpljenja i prisilna vedrina s Anneine strane gotovo su izlečili Mary. Uskoro je mogla uspravno sesti na sofi i počela se nadati da će možda moći ustati do večere. Potom je, zaboravivši da joj je loše, pošla na drugi kraj prostorije kako bi popravila kiticu cveća; zatim je pojela svoje hladno meso; i na koncu se tako dobro osećala da je predložila kratku šetnju.

    »Gde ćemo poći?«, pitala je kad su bile spremne. »Zaaigurno ne bi želela posetiti veliku kuću pre nego oni posete tebe?«
       »Nemam nikakvih zamerki u tom smislu«, odgovorila je Anne. »Nikad mi ne bi palo na pamet da se držim takvih pravila ponašanja s ljudima koje poznajem tako dobro kao gospođu i gospođice Musgrove.«
     »O, ah one bi te morale što pre posetiti. Trebale bi znati što ti duguju kao mojoj sestri. Međutim, možemo poći i kratko sediti s njima, a kad to obavimo, možemo uživati u šetnji.«

 Anne je takav način ophođenja oduvek smatrala krajnje nerazumnim, ali je prestala pokušavati to promeniti jer je verovala da niti jedna porodica, premda su obe neprestano izložene uvredama, više ne bi mogla bez toga. I tako su pošle u veliku kuću i odsedile celih pola sata15 u starinskom salonu s malenim sagom i blistavim podom, kojemu su  kćeri kuće postupno davale prikladan ugođaj haosa smestivši unutra koncertni klavir i harfu, stalke za cveće i malene stolove postavljene u svim smerovima.
_____________________________________________________
15Smatralo se da formalna poseta ne sme trajati više od pola sata.
________________________________

O, kad bi preci na portretima koji su visili na drvenoj oplati zidova, kad bi gospoda u smeđem baršunu i dame u plavom satenu mogli videti šta se događa, kad bi bili svesni takvog odbacivanja svakog reda i urednosti! Činilo se da sami portreti zapanjeno zure.

      Porodica Musgrove, jednako kao i njihove kuće, nalazila se u stanju promena, možda na bolje. Otac i majka ponašali su se na stari engleski način, a mladi ljudi na novi. Gospodin i gospoda Musgrove bili su veoma dobri ljudi; srdačni i gostoljubivi, ne osobito obrazovani i nimalo otmeni. Njihova su deca imala modernije umove i ponašanje. Njihova je porodica brojna, ali jedine dve odrasle osobe, osim Charlesa, jesu Henrietta i Louisa, mlade dame od devetnaest i dvadeset godina, koje su iz škole u Exeteru donele sva uobičajena postignuća, a sad žive da budu moderne, sretne i udaju se, poput hiljada drugih mladih dama. Njihova je odeća imala sve prednosti, lica su im prilično lepa,njihov duh izrazito dobar.ponašanje otvoreno i ugodno; bile su važne kod kuće i omiljene vani.  Ann ih je uvijek doživljavala kao neke od najzadovoljnijih stvorenja koje poznaje; no ipak, budući da svi imamo neki ugodan osećaj superiornosti i ne želimo mogućnost zamene, ne bi se odrekla svojeg otmenijeg i kultiviranijeg uma za sve njihove užitke; te im ni na čemu nije zavidela, osim na onom naoko izvrsnom međusobnom razumevanju i slaganju, onoj dobrodušnoj uzajamnoj ljubavi, jer je to veoma retko doživljavala sa svojim sestrama.
       Primljene su veoma uljudno. Činilo se da je sve u redu u porodici iz velike kuće, koja uopšte snosi najmanju krivnju, što je Ann dobro znala. Pola je sata prošlo u ugodnom čavrljanju, te se nimalo nije iznenadila kad su im se u šetnji pridružile gospođice Musgrove, i to na Maryn poziv.

~ 6 ~ 

 Anne nije bila potrebna ta poseta Uppercrossu da bi znala kako premeštaj iz jedne skupine ljudi u drugu, premda na udaljenosti od samo pet kilometara, često uključuje potpunu promenu razgovora, mišljenja i ideja. Nikad ranije nije onde boravila a da joj ne upadne u oči, ili da ne poželi da i drugi članovi porodice Elliot kao i ona vide koliko su nepoznate, ili se smatraju nevažnima, stvari koje se u Kellynch-hallu drže tako silno važnima i zanimljivima; ipak, uza sve to iskustvo, verovala je da je za nju postala potrebna još jedna lekcija, a to je ona o spoznavanju vlastite ništavnosti izvan našega kruga - jer je svakako očekivala, srca ispunjena temom koja je nedeljama posve zaokupljala obe kuće u Kellynchu, malo više radoznalosti i saosećanja od onoga što je dobila u zasebnim, ali veoma sličnim primedbama gospodina i gospođe Musgrove. »Dakle, gospođice Anne, sir Walter i vaša sestra su otputovali; šta mislite, u kojem će se delu Batha smestiti?«, i to bez čekanja odgovora; u dodatku mladih dama: »Nadam se da ćemo mi zimi biti u Bathu; ali zapamti, tata, ako pođemo onamo, moramo boraviti u ugodnom okruženju!«; ili u teskobnoj Marynoj dopuni: »Tako mi svega, bit će mi krasno kad svi vi budete uživali u Bathu!«
      Mogla je jedino odlučiti da će ubuduće izbegavati takvo samozavaravanje, te s pojačanom zahvalnošću misliti o neverovatnom blagoslovu da ima jednu tako istinski saosećajnu prijateljicu kao što je lady Russell.
      Gospoda Musgrove imala su vlastitu divljač za čuvanje, i za uništavanje; svoje vlastite konje, pse i novine koje ih zaokupljaju; ženski članovi porodice posve su zauzeti svim uobičajenim temama vodenja kućanstva, suseda, odevanja, plesa i muzike. Smatrala je to veoma prikladnim, da svaka malena društvena zajednica treba određivati vlastite teme rasprave; nadala se da će uskoro postati ne baš nevredni član ove u koju je prebačena. Budući da će najverovatnije barem dva meseca provesti onde, dužnost joj je maštu, sećanja i sve ideje što više prilagoditi Uppercrossu.
       Nije strepila od ta dva meseca. Mary nije bila tako hladnog držanja i suzdržana kao Elizabeth, niti onako nepristupačna za sav njezin uticaj; niti postoje neki drugi delovi kućanstva koji bi štetno delovali na njezinu udobnost. Uvek je bila u prijateljskim odnosima sa svojim šurjakom, a deca, koja je vole gotovo jednako kao i svoju majku, a poštuju je daleko više, pružaju joj svu razbibrigu, zaokupljaju je i osiguravaju zdravu vežbu.
       Charles Musgrove je uljudan i ugodan; po razboritosti i temperamentu nesumnjivo je superioran u odnosu na svoju suprugu; ali ničime nije želio ni mogao prošlost, budući da je među njima postojala odredena veza, učiniti opasnom za razmišljanje; premda je Anne mogla verovati, jednako kao i lady Russell, da mu je uvelike moglo koristiti sklapanje braka na ravnopravnijoj osnovi; da je žena s više razumevanja njegovoj ličnosti  mogla osigurati više dostojanstva, te pružiti više koristi, racionalnosti i otmenosti njegovim navikama i težnjama. Ovako se ničim nije bavio s mnogo žara, osim sportom, i samo je tratio vreme, bez dobrobiti knjiga bilo čega drugoga. Bio je veoma dobro raspoložen, a činilo se da na njega nikad posebno ne deluje povremena potištenost njegove žene; Anne se katkad divila kako se nosi s njezinom nerazumnošću. Sve u svemu, premda je često dolazilo do malenih prepirki (u kojima je katkad imala više udela no što je želela, jer su joj se obraćale obe strane), mogli su se smatratl sretnim bračnim parom. Uvek su se savršeno slagali u potrebi za više novca i izraženoj želji da dobiju lep poklon od njegova oca, ali je u tome, kao i u većim tema, on bio u prednosti, jer premda je Mary smatrala velikom sramotom da takvog poklona nije bilo, on je uvek tvrdio da se njegov otac na mnoge druge načine koristi svojim novcem i ima ga pravo trošiti kako želi.
       Što se tiče odgoja njihove dece, njegova je teorija mnogo bolja od njezine, a ni njegovi postupci nisu loši. »Mogao bih se veoma uspešno nositi s njima da nije Maryna uplitanja«, Anne je često čula kako govori i uvelike je verovala u to; no kad je slušala Maryne prekore da je »Charles razmazio decu tako da ja ne mogu uvesti nikakav red«, nikad nije došla u iskušenje da kaže: »Sasvim tačno.«
       Jedna od najmanje ugodnih okolnosti njezina boravka onde bila je ta da su joj se svi previše poveravali, te je poznavala previše tajni obe kuće. Bilo je poznato da donekle utiče na svoju sestru pa su od nje neprestano tražili, ili je barem primala takve nagoveštaje, ono što nije mogla postići. »Voleo bih da možeš uveriti Mary da se uvek ne smatra bolesnom«, govorio je Charles; a Mary je zlovoljno govorila: »Doista verujem da Charles ne bi smatrao da sam bolesna čak ni kad bi me video kako umirem. Sigurna sam, Anne, da bi ga, kad bi to želela, mogla uveriti da sam uistinu veoma bolesna — mnogo više od onoga što priznajem.«
       Maryna je tvrdnja glasila: »Mrzim slati decu u veliku kuću, mada ih njihova baka uvek želi videti, jer im dopušta sve, daje im tako mnogo nezdrave hrane i slatkiša, i udovoljava im do te mere da se uvek vraćaju bolesni i ostaju neraspoloženi do kraja dana.« A gospođa Musgrove je iskoristila prvu prigodu kad je ostala nasamo s Anne da kaže: »0, gospodice Anne, ne mogu potisnuti želju da Charlesova supruga ima malo vašeg načina postupanja s decom. Posve su drukčija stvorenja s vama! Ali svakako treba reći da su uopšte tako razmaženi! Šteta je da svoju sestru ne možete naučiti kako da ih odgaja. Oni su doista rasna i zdrava deca, sirote dušice, bez pristranosti ali Charlesova supruga više ne zna kako ih treba odgajati! Bože moj, kako su katkad naporni! Uveravam vas, gospođice Anne, zbog toga ih u našoj kući ne želim viđati onako često kako bih trebala. Verujem da Charlesova supruga nije baš zadovoljna time što ih češće ne pozivam, ali znate da je veoma loše imati decu ako ih morate stalno proveravati i upozoravati 'ne čini to i nemoj to raditi', ili ako ih se može naterati na podnošljivo ponašanje samo ako im se daje više kolača no što je dobro za njih.« Nadalje je od Mary čula sledeće: »Gospođa Musgrove misli da je sva njezina služinčad tako pouzdana da bi bila veleizdaja to dovesti u pitanje; no ja sam sigurna, bez ikakva preterivanja, da glavna sluškinja i pralja, umesto da se bave svojim poslom, cele dane skiću po selu. Susretnem ih kamo god pođem; i tvrdim, nikad ne odem dvaput u dečju sobu a da ne vidim jednu od njih. Da Jemima nije najpouzdanije, najmirnije stvorenje na svetu, to bi bilo dovoljno da je pokvari; jer mi je rekla kako je uvek pozivaju da pođe u šetnju s njima.« A na strani gospođe Musgrove situacija je opisana ovako: »U pravilu se nikad ne mešam u stvari moje snahe jer znam da to ne bi bilo u redu, ali vama ću reći, gospodice Anne, jer biste vi možda mogli popraviti situaciju, da nemam nimalo dobro mišljenje o sluškinji Charlesove supruge koja je zadužena za dečiju sobu: čujem neobične priče o njoj; uvek je u skitnji; i na temelju vlastitih spoznaja mogu tvrditi da se tako lepo odeva da bi mogla uništiti svakog slugu kojemu se približi. Charlesova je supruga iznimno ceni, znam, ali ja vas samo upozoravam kako biste bili na oprezu; jer ako vidite da nešto nije kako treba, vi se ne morate bojati to spomenuti.«
         I opet, Mary se žalila da joj gospođa Musgrove redovito uskraćuje prednost, koja joj pripada kao kćeri jednog baruneta, kad večeraju s drugim porodicama u velikoj kući, te nije videla nikakav razlog iz kojeg bi se trebalo smatrati da je njezino mesto onde pa ne mora imati nikakav prioritet. Jednoga dana, kad je Anne pošla u šetnju samo s gospođicama Musgrove, jedna je od njih, nakon razgovora o položaju u društvu, uglednim ljudima i ljubomori zbog nečijeg ranga, rekla: »Nimalo se ne libim vama spomenuti kako su nerazumni neki ljudi kad je reč o njihovu položaju u društvu, jer celi svet zna koliko ste vi ležerni i ravnodušni po tom pitanju, ali volela bih da neko Mary ukaže na činjenicu da bi bilo mnogo bolje kad ne bi bila tako veoma nepopustljiva, osobito kad se ne bi uvek gurala napred da zauzme mamino mesto. Niko ne sumnja u njezino pravo da ima prednost pred mamom, ali ona bi sama delovala simpatičnije kad ne bi uvek insistirala na tome. Nije reč o tome da je mami imalo stalo do toga, ali znam da su mnoge osobe to opazile.«
       Kako je Anne sve to trebala ispraviti? Mogla je uglavnom samo strpljivo slušati, ublažiti svaku pritužbu i ispričavati jedne pred drugima; svima im ukazivati na obzirnost potrebnu među tako bliskim susedima, a najviše je nastojala govoriti o onome što je bilo namenjeno dobrobiti njezine sestre.
       U svakom je drugom smislu njezin poseta započela i nastalaio se veoma uspešno. Njezino se vlastito raspoloženje popravilo zahvaljujući promeni mesta boravišta i okoline time što se pet kilometara udaljila od Kellyncha; Maryne su bolje tice ublažene činjenicom da je imala stalnu družicu; njihovi svakodnevni susreti s drugom porodicom, budući da u kolibi nije bilo ni velike ljubavi, ni poverenja, ni poslova da bi ih ometale, zapravo su bili prednost. To se svakako maksimalno iskorištavalo, jer su se sastajali svakog jutra i jedva da su koju večer provodili razdvojeno, ali je verovala da ne bi bilo tako dobro bez pogleda na impozantne gospodina i gospođu Musgrove na njihovim uobičajenim mestima, ili bez pričanja, smejanja  i pevanja njihovih kćeri.                   Svirala je mnogo bolje od obe gospođice Musgrove, ali kako nije imala glasa, nije znala svirati harfu, kao ni brižnih roditelja koji bi sedeli uz nju i oduševljavali se, o njezinoj izvedbi niko nije imao posebno visoko mišljenje, već su samo bili uljudni ili je služila samo kao dopuna ostalima, čega je bila itekako svesna. Znala je da jedino sebi pruža zadovoljstvo dok svira, ali to nije bio novi osećaj: uz izuzetak jednog kratkog razdoblja u njezinu životu, nikad nije, sve do svoje četrnaeste godine, nikad otkako je ostala bez svoje drage majke, upoznala zadovoljstvo spoznaje da je neko sluša ili je ohrabruje bilo kakvim opravdanim divljenjem ili stvarnim ukusom. U muzici je oduvek navikla osećati se samom na svetu, a pristrano divljenje gospodina i gospođe Musgrove prema izvedbama njihovih kćeri, i posvemašnja ravnodušnost prema svakoj drugoj, činilo ju je zadovoljnom zbog njih, pa se nije osećala nimalo poniženom.
        Društvo u velikoj kući katkad su uvećavali drugi gosti. Susedstvo nije bilo veliko, ali su porodice Musgrove svi posećivali, te su imali više svečanih večera, više gostiju, više posetilaca po pozivu i slučajnih, od bilo koje druge porodice. Bili su popularniji.
       Devojke su bile lude za plesom; večeri su katkad završavale neplaniranim malenim balom. Postojala je porodica rođaka nedaleko Uppercrossa, koja je živela u manjem obilju i ovisila o Musgroveima za sva svoja zadovoljstva; dolazili su u svako doba, učestvovali i u bilo kakvim igrama, plesali bilo gde; a Anne, koja je daleko više volela ulogu muzičara nego bilo koju drugu, aktivniju, svirala je za njih narodne plesove; ljubaznost koja je uvek privlačila pozornost gospodina i gospođe Musgrove i često je znala izmamiti ovaj kompliment: »Sjajno ste to izveli, gospođice Anne! Doista sjajno! Moj Bože, kako ti vaši maleni prsti lete naokolo!«

      Tako su prošla prve tri nedelje. Miholje je stiglo i sad je Anneino srce zasigurno opet u Kellynchu. Voljeni dom prepušten drugima; sve dragocene prostorije i nameštaj, šumarci i vidici, sve to počinju prisvajati druge oči i drugi udovi! Tog 29. septembra nije mogla misliti na nešto drugo, a uvečer je dobila malo saosećanja od Mary koja je, kad je opazila koji je dan u mesecu, uzviknula: »Zaboga! Nije li danas dan kad su Croftovi trebali doći u Kellynch? Drago mi je da se ranije nisam toga setila. Kako me to oneraspoložilo!«
     Croftovi su stupili u posed s mornaričkom tačnošću, te ih je trebalo posetiti. Mary nije smatrala potrebnim da i ona pođe. »Niko ne zna koliko bi patila. Trebala bi to odgađati koliko god je moguće.« Ali nije mirovala sve dok Charlesa nije nagovorila da je odveze onamo; nalazila se u veoma živahnom, ugodnom stanju umišljene potresenosti kad se vratila. Anne se iskreno radovala činjenici da ona nije mogla poći jer nije bilo mesta u malenoj kočiji na dva kotača. Međutim, želela je videti Croftove i bilo joj je drago da je onde kad su oni došli u uzvratni poset. Stigli su; glava porodice nije bio kod kuće, ali su dve sestre bile zajedno; tako se dogodilo da je gospođa Croft sela kraj Anne, a admiral kraj Mary, učinivši se veoma simpatičnim svojom dobrodušnom primedbom o dečacima, lako je mogla tražiti sličnost, a ako je nije mogla naći u crtama lica, nastojala ju je opaziti u glasu, ili u načinu izražavanja.
       Gospođa Croft, premda niti visoka niti debela, imala je nekako četvrtasto, uspravno i čvrsto telo, što je njezinoj ličnosti davalo važnost. Imala je sjajne tamne oči, lepe zube i, sve u svemu, privlačno lice; mada je rumen i vremenu izložen ten, posledica činjenice da je na moru bila gotovo jednako dugo kao i njezin suprug, stvarao dojam da je živela nekoliko godina više od svojih trideset osam. Njezino je ponašanje bilo otvoreno, ležerno i odlučno, kao u nekoga ko ima potpuno poverenje u sebe i nimalo ne sumnja u svoje postupke; međutim, bez ikakve grubosti ili pomanjkanja dobrog raspoloženja. Anne je morala priznati da je imala mnogo obzira prema njoj kad je reč o svemu što se odnosi na Kellynch; to joj je pružalo zadovoljstvo, posebno jer se već u prvih pola minute, čak u trenutku upoznavanja, uverila da nema baš nikakva pokazatelja o znanju ili sumnji kod gospođe Croft kad je reč o bilo kakvim predrasudama. Bila je veoma ležerna u tom smislu, a sledom toga puna snage i hrabrosti, sve do trenutka kad je gospođa Croft iznenada rekla:

      »To ste bili vi, a ne vaša sestra, koju je moj brat imao zadovoljstvo poznavati dok je boravio u ovom kraju.«

      Anne se nadala da je prerasla dob rumenjenja, ali dob emocija sigurno nije.

      »Možda niste čuli da se oženio«, dodala je gospođa Croft.

    Sad je mogla odgovoriti onako kako je trebala; ali je osetila olakšanje kad su sledeće reči gospođe Croft objasnile da govori o svojem najstarijem bratu, pa nije rekla ništa što ne bi odgovaralo bilo kojem bratu. Odmah je zaključila kako je shvatljivo da gospođa Croft misli i govori o Edwardu, a ne Fredericku; posramivši se vlastite zaboravnosti, izrazila je prikladno zanimanje za sadašnje stanje njihovog bivšeg suseda.
      Sve je ostalo prošlo veoma mirno, sve dok prilikom njihova odlaska nije čula kako admiral kaže Mary:

      »Uskoro ovde očekujemo brata gospođe Croft; usuđujem se reći da ga poznajete po imenu.«

       Prekinuo ga je veseli napad malenih dečaka koji su se uhvatili za njega kao za starog prijatelja, tvrdeći da ne bi trebao otići; budući da je bio previše zaokupljen predlozima da ih ponese sa sobom u džepovima svojega kaputa, nije više imao vremena dovršiti ono što je započeo, a Ann je morala samu sebe uveriti, koliko je mogla, da je još uvek reč o istom bratu. Međutim, nije uspela dosegnuti takav stepen sigurnosti da se ne bi teskobno pitala je li o toj temi nešto rečeno u drugoj kući, koju su Croftovi ranije posetili.
       Svi iz velike kuće trebali su tu večer provesti u kolibi; a kako se u ovo doba godine u takve posete nije išlo pešice, počeli su osluškivati zvuk kočije kad je ušla najmlađa gospođica Musgrove. Došla se ispričati i reći im da će morati sami provesti večer, a Mary je bila posve spremna uvrediti se, ali je Louisa sve popravila rekavši da je ona došla pešice kako bi ostalo mesta za harfu koju dovoze kočijom.
      »I reći ću vam naš razlog«, dodala je, »i sve o tome. Došla sam ranije kako bih vas upozorila da su tata i mama večeras lošije raspoloženi, posebno mama; tako mnogo razmišlja o sirotom Richardu! Stoga smo se složili da bi bilo najbolje uzeti harfu jer se čini da joj se sviđa više od klavira. Reći ću vam zašto je neraspoložena. Kad su nas jutros posetili Croftovi (ovamo su svratili nakon toga, nisu li?), slučajno su rekli da se njezin brat, kapetan Wentworth, upravo vratio u Englesku, ili je isplaćen, ili tako nešto, te ih gotovo odmah dolazi posetiti; nažalost, kad su oni otišli, mama se setila da je Wentworth, ili nešto veoma slično tomu, nekoć bilo ime kapetana sirotog Richarda, ne znam kad ili gde, ali mnogo pre nego je umro, siroti momak! Nakon što je pregledala njegova pisma i ostalo, otkrila je da je doista bilo tako; te je posve uverena da je reč upravo o tom čoveku, a njezina je glava sad puna toga, i sirotog Richarda! Zato svi moramo biti što veseliji kako ona ne bi razmišljala o takvim žalosnim stvarima.«
       Prave okolnosti tog patetičnog dela porodične istorijebile su da su Musgrovei imali nesreću odgojiti veoma neugodnog, beznadnog sina; i sreću izgubiti ga pre nego je navršio dvadeset godina; poslali su ga na more jer je na kopnu bio previše glup i nije se moglo izaći na kraj s njim; njegova porodica nikad ga nije posebno volela; premda ipak onoliko koliko je zavredio; retko su čuli o njemu, i jedva uopšte žalili zbog toga, kad je u Uppercross stigla vest o njegovoj smrti u inostranstvu.                      Zapravo je bio glup, bezosećajan, neuspešan Dick Musgrove, mada su njegove sestre sad činile za njega sve što su mogle time što su o njemu govorile kao o »sirotom Richardu«, koji nikad u životu nije učinio ništa čime bi ostvario pravo na nešto drugo osim skraćenja svojeg imena, živ ili mrtav.               Nekoliko je godina proveo na moru, pa je tokom premeštaja kakvima su izloženi svi mornari, posebno oni kojih se svaki kapetan želi rešiti, proveo šest meseci na fregati kapetana Fredericka Wentwortha, Laconiji; upravo je s Laconije, pod uticajem svojega kapetana, napisao jedina dva pisma koja su njegovi roditelji primili od njega tokom svih tih godina; to jest, jedina dva lična  pisma; sva ostala bila su više zahtevi za novcem.
       U oba je pisma lepo pisao o svojem kapetanu, ali tako su se malo bavili tim stvarima, nisu ih zanimala imena ljudi ili brodova, da to tada nije ostavilo gotovo nikakav utisak ; a činjenica da se gospođa Musgrove odjednom setila imena Wentworth, u vezi sa svojim sinom, činila se kao jedna od onih neverovatnih pojava do kakvih katkada dolazi.
      Potražila je svoja pisma i otkrila da je sve onako kako je pretpostavila; ponovno čitanje tih pisama nakon tako dugog razdoblja, sad kad više nema njezina sirotog sina, zaboravljajući na sve njegove mane, snažno je delovalo na nju i izazvalo veću tugu za njim od one koju je osećala kad je prvi put saznala za njegovu smrt. Gospodin Musgrove se slično osećao, premda u manjoj meri. Kad su stigli u kolibu, očito su imali potrebu da ih najpre saslušaju dok govore o tome, a potom da im pruže olakšanje kakvo može pružiti veselo društvo.
       Slušati ih kako tako mnogo pričaju o kapetanu Wentworthu, tako često ponavljaju njegovo ime, raspravljaju o proteklim godinama, te na koncu zaključuju da bi to mogao biti, da verovatno jest, reč o istom kapetanu Wentworthu kojeg se sećaju jer su ga jednom ili dvaput sreli nakon povratka iz Cliftona - veoma dobar mladi čovek; ali nisu bili sigurni je li to bilo pre sedam ili osam godina - bila je nova vrsta kušnje za Anneine živce. No shvatila je da će se morati naviknuti na to. Budući da ga doista očekuju u tom kraju, mora samu sebe naučiti da u tom smislu ostane ravnodušna. Nije se činilo da ga samo očekuju onde, i to brzo, nego su Musgrovei, u svojoj toploj zahvalnosti za ljubaznost prema njihovu sirotom Dicku, te iz velikog poštovanja prema njegovoj ličnosti, naglašenoj činjenicom da je siroti Dick šest meseci bio pod njegovom pažnjom, a spomenuo ga je snažnim rečima hvale, premda ne baš pravilno napisanima, rekavši da je »sjajni naočit čovek, samo preveć strog za učenje«, čvrsto odlučili da će tražiti upoznavanje s njim čim čuju da je stigao.
   
      Odluka o tome pridonela je njihovu boljem raspoloženju te večeri.


izvor 
                                                                     

• Austen Jane,Uverenje  (7-15)
• Austen Jane, Uverenje ( 15-19 ) 
• Austen Jane , Uverenje ( 19-22) 
• Austen Jane, Uverenje ( 22.23,24)

Istorija Nekronomikona

Ova skica napisana je u jesen 1927. na poleđini jednog formulara, a varirana u okviru pisma Klarku Eštonu Smitu od 27. novembra iste godine.

Mnogo pre Borhesa, mnogo pre postmodernizma, ova intelektualno-„istorijska“ intertekstualna igrarija, sa svojim komično-ozbiljnim aluzijama na istovremeno istorijske i fiktivne ličnosti, na autentične i izmišljene naslove knjiga, na geografske i imaginarne toponime, spojene u konglomerat koji prevazilazi pojmove „stvarnog“ i „izmišljenog“, izazvala je više zabune, misterije i legende od bilo koje slične dvadesetovekovne tvorevine. Kao poziv na igru Lavkraftovim kolegama, ona je mnogo kasnije poslužila i kao osnova za brojne druge, daleko opsežnije „Nekronomikone“. Potonji se mogu naći u rasponu od smešno-infantilnih tomova „Crnih Znanja“ preko antropološki i mitološki potkovanih i učenih falsifikata pa do okultističkih spisa sa pretenzijama nezemaljskog porekla. I pored svih njih, ovaj Lavkraftov Nekronomikon – naveden u samo dva kratka citata iz same knjige, u pričama „Festival“ i „Danički užas“ – ostaje daleko najinspirativniji, najfascinantniji i – najrealniji.

Originalni naziv knjige je Al Azif – pri čemu je „azif“ reč koju Arapi koriste da označe noćni zvuk (koji proizvode insekti), a za koji se pretpostavljalo da je urlikanje demona. Sačinio ga je Abdul Alhazred, ludi pesnik iz Sanae, u Jemenu, za koga se tvrdi da je bio u naponu slave za vreme vladavine Omiada kalifa, približno oko 700. godine naše ere. Posetio je ruševine Vavilona i podzemne tajne Memfisa i proveo deset godina potpuno sam u velikoj južnoj pustinji Arabije – poznatoj kao Roba el Khaliyeh, ili „Prazno prostranstvo“ prema drevnima, ili Dahna, tj. „Crvena“ pustinja kako je današnji Arapi nazivaju, a za koju se veruje da je nastanjuju zli duhovi-čuvari i monstrumi smrti. O ovoj pustinji mnoga neobična i neverovatna čudesa kazuju oni koji se pretvaraju da su u nju prodrli. U svojim poslednjim godinama, Alhazred je obitavao u Damasku, gde je napisao Nekronomikon (Al Azif), a o njegovoj konačnoj smrti i nestanku (738. god. n.e.)

Ibn Kalikan, njegov biograf iz XII veka, tvrdi da je Alhazreda usred dana zgrabilo nevidljivo čudovište i grozno ga proždralo pred bezbrojnim posmatračima, sleđenim od strave. O njegovom ludilu mnoge se stvari pričaju. Tvrdio je da je video basnoslovni Irem, ili Grad Stubova, i da je ispod ruševina izvesnog bezimenog pustinjskog grada pronašao šokantne letopise i tajne neke rase starije od ljudske. Bio je Musliman indiferentan prema Islamu, i obožavao je stvorenja koja je nazivao Jog Sotot i Ktuluć

950. godine je Azif bio preveden na grčki, a do tada je učestalo, mada potajno, bio u upotrebi među filozofima tog doba. Preveo ga je Teodorus Filetas iz Konstantinopolja, pod nazivom Nekronomikon. Čitav vek potom poticao je ljude na užasne eksperimente, kada ga je zabranio i spalio patrijarh Mihailo. Posle ovoga o njemu se čulo samo u potaji, ali Olaus Vormius je 1228. načinio latinski prevod i taj tekst je dva puta štampan – jednom u XV veku, u crnoj gotici (očito u Nemačkoj), i jednom u XVII (verovatno u Španiji) –oba ova izdanja budući bez jasnih znakova porekla locirana su u vremenu i prostoru samo na osnovu unutrašnjih tipografskih naznaka. Ovo delo je, kako u grčkoj tako i u latinskoj verziji, zabranio Papa Gregorije IX godine 1232. ubrzo nakon latinskog prevoda, koji je i privukao pažnju na njega. Arapski original je izgubljen još u vreme Vormiusa, sudeći po indicijama u njegovoj uvodnoj belešci; i niko joj nije potvrdio da je spazio grčki primerak – štampan u Italiji izmešu 1500. i 1550. – još od dana kada je, godine 1692, spaljena kompletna biblioteka izvesnog žitelja Salema.

     Engleski prevod koji je uradio Dr D`on Di nikada nije štampan, i postoji samo u fragmentima sačuvanim iz originalnog njegovog manuskripta. Od latinskih tekstova sačuvanih do danas, zna
se da jedan (iz XV veka) postoji u Britanskom Muzeju, pod ključem i katancem, dok se drugi (iz XVII veka) nalazi u Nacionalnoj Biblioteci u Parizu. Izdanje iz XVII veka je u Vajdener biblioteci na Harvardu, i u biblioteci Miskatonik Univerziteta u Arkamu, tako|e i u biblioteci Univerziteta u Buenos Airesu. Brojni drugi primerci verovatno postoje u tajnosti, i često se govorka da primerak iz XV veka čini deo zbirke jednog čuvenog američkog milionera. Još nejasnije glasine navode da je jedan primerak iz XVI veka, na grčkom, sačuvan u porodičnoj biblioteci salemske familije Pikmen; ali ako je i bio tamo sačuvan, izgubljen je zajedno sa slikarem R. A. Pikmenom, koji je nestao
početkom 1926. Knjigu strogo zabranjuju vlasti većine zemalja, i svi ogranci organizovanih crkava. Njeno čitanje dovodi do nesagledivih posledica. Na govorkanjima o ovoj knjizi (za koju mali broj opšte javnosti uopšte zna) R. V. Čejmbers je navodno zasnovao ideju za svoj rani roman, Kralj u žutom.



Hronologija
• Al Azif napisao Abdul Alhazred oko 730. g. u Damasku.
• Teodorus Filetas ga prevodi na grčki 950. godine, pod nazivom Nekronomikon.
• Patrijarh Mihailo 1050. spaljuje gr~ki tekst. Arapski u ovo doba već izgubljen.
• Olaus 1228. prevodi grčki tekst na latinski.
• 1232. Papa Gregorije IX zabranjuje knjigu.
• XV vek: izdanje na gotici štampa se u Nemačkoj.
• XVI vek: grčki tekst štampan u Italiji.
• XVII vek: španski reprint latinskog teksta.

Hauard Lavkraft , Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava treća

Glava treća

O IZVESNOM ISTRAŽIVANJU
I O IZVESNOM PRIZIVANJU

1
      Ĉarls Vord je, kao što smo videli, tek 1918. godine saznao da vodi poreklo od Džozefa Karvena. Ĉinjenica da se odmah strasno zainteresovao za sve što je bilo u vezi sa davnašnjom tajnom ne treba da nas ĉudi; svaki i najnejasniji glas o Karvenu dobijao je za njega sve veći značaj jer je u njemu kolala Karvenova krv. Jedan genealog radoznala duha i bujne mašte nije ni mogao da postupi drugaĉije nego da se odmah baci na strastveno i sistematiĉno prikupljanje podataka o Džozefu Karvenu.
    On, u poĉetku, svoja traganja nije ni pokušavao da obavije tajnovitošću, pa je ĉak i doktor Limen u nedoumici oko toga da li su se prvi znaci ludila pojavili pre kraja 1919. godine ili posle toga. O svom radu je otvoreno razgovarao sa porodicom — iako njegovu majku nimalo nije radovalo saznanje da vodi poreklo od ĉoveka kakav je bio Džozef Karven — i sa osobljem raznih muzeja i biblioteka koje je posećivao. A kada se obraćao ĉlanovima onih porodica koje su mu, kako je pretpostavljao, mogle pružiti željene podatke, nije krio ni razloge ni cilj svoje molbe i delio je njihovu naglo podstaknutu sumnjiĉavost sa kojom su se odnosili prema izveštajima iz starih dnevnika i pisama. Nije krio ni svoju neutoljivu želju da sazna šta se uistinu dogodilo pre sto pedeset godina u kući na farmi u Potakitu koju je bez uspeha pokušavao da pronađe, i šta je Džozel Karven bio uistinu.
        Kada je naišao na Smitov dnevnik i proĉitao pismo Džedaje Ornea, odluĉio je da ode u Salem i pokuša da otkrije rane Karvenove delatnosti i njegova tamošnja poznanstva, što je i uĉinio za vreme uskršnjeg raspusta 1919. godine. U Institutu „Eseks“, u koji je navraćao i u toku svojih ranijih boravaka u bajnoj staroj varoši sa trošnim puritanskim zabatima i zbijenim krovovima, bio je primljen ljubazno i srdaĉno i tu pronašao mnogo podataka o Karvenu. Otkrio je da je njegov predak rođen u Salem selu, današnjem Denversu, sedam milja daleko od grada, 18. februara 1662. ili 1663; da je već u petnaestoj godini pobegao na more i da se ponovo pojavio tek posle devet godina; ponašao se, izražavao i odevao kao pravi Englez i nastanio u samom Salemu. Sa porodicom nije bio u prisnoj vezi i najviše je vremena provodio u ĉitanju neobiĉnih knjiga koje je doneo iz Evrope i u opitima vršenim sa nepoznatim, ĉudnim hemikalijama koje su mu brodovima stizale iz Engleske, Francuske i Holandije. Neki njegovi odlasci u prirodu bili su predmet razgovora mesnih radoznalaca koji su ih povezivali sa glasinama o vatrama što izbijaju na brdima u pozno doba noći.
      Jedini Karvenovi prisni prijatelji bejahu neki Edvard Haĉinson iz Salem sela i neki Sajmon Ome iz Salema. Ĉesto je bivao u njihovom društvu, a znalo se i to da se njih trojica međusobno posećuju. Haĉinsonova kuća, udaljena od varoši i smeštena na samom rubu šume, nije se baš mnogo dopadala ozbiljnim ljudima jer su iz nje, noću, dopirali neki ĉudni zvuci. Priĉalo se da Haĉinson prima vrlo neobiĉne posetioce i da svetlosti koje su se mogle videti kroz njegove prozore nisu uvek iste boje. Ĉinjenica da je raspolagao neverovatnim podacima o davno mrtvim osobama i o davno zaboravljenim događajima i da se njima razmetao bila je, po opštem mišljenju, i nemoralna i nezdrava; tome je doprinela i vest da je išĉezao nekako baš u vreme kada je izbila uzbuna oko vradžbina. U isto vreme otišao je i Džozef Karven, ali se vrlo brzo doznalo da se preselio u Providens. Sajmon Orne je u Salemu živeo sve do 1720. godine, kada je na sebe skrenuo pažnju time što nikako ne stari, što je i dalje mladolik kao nekad. Posle toga išĉezao je i on, a trideset godina kasnije pojavio se njegov sin, oĉeva slika i prilika, i zatražio nasledenu porodiĉnu imovinu. Zahtevu je udovoljeno na osnovu dokumenata koja su bila napisana dobro poznatim rukopisom Sajmona Ornea, pa je Džedaja Orne nastavio da ţivi u Salemu do 1771, kada su izvesna pisma građana Providensa, upućena preĉasnom Tomasu Barnardu i drugima, uticala na to da bude uklonjen na neko nepoznato mesto.

     Dokumenta o tim ĉudnim zbivanjima, saĉuvana u Institutu „Eseks“, u sudu i u Gradskoj arhivi, sadržavala su i bezazlena opšta mesta kao što su podaci iz zemljišnih knjiga i razni raĉuni, ali i tajne, krišom ubaĉene tekstove izazovnije prirode. U spisima sa suđenja onima koji su se bavili vradžbinama mogle su se otkriti neke zanimljive aluzije; Hepsiba Loson se 10. jula 1692. godine zakleo pred sudijom Hotornom da se „ĉetr’es veštica i Princ Tame sastaše u šumi iza kuće G. Haĉinsona“, a neka Emili Hau je 8. avgusta pred sudijom Gednijem izjavila da ,,G. Dž. B. v Noći obeleži Znakom Đavolijim Bridžet S. Džonatan. Sajmona O., Deliverens V., Džozefa K., Suzen P., Mitabl K. i Deboru B.“ Bio je tu i katalog iz Haĉinsonove sablažnjive biblioteke — a da je ona sablažnjiva utvrđeno je posle njegovog nestanka — kao i jedan nedovršen rukopis pisan njegovom rukom, ali šifrom koju niko nije mogao da odgonetne. Vord je fotografisao taj rukopis i ozbiljno se latio odgonetanja šifre. U avgustu sledeće godine, radio je na tome sve istrajnije i sve grozniĉavije, a iz njegovog govora i ponašanja moglo se zakljuĉiti da je kljuĉ šifre otkrio u oktobru ili u novembru. On liĉno, međutim, nikada nije rekao da mu je to pošlo za rukom.
       Ali, najveći znaĉaj, u tom trenutku, imao je Orneov materijal. Vordu je trebalo vrlo malo vremena da na osnovu istovetnog naĉina izražavanja i samog rukopisa dokaže ĉinjenicu koju je ionako već smatrao utvrđenom zahvaljujući Orneovom pismu upućenom Karvenu: da su, naime, Sajmon Orne i njegov tobožnji sin Džedaja jedna te ista liĉnost. Orne je pisao prijatelju da dugo živeti u Salemu nije nimalo bezbedno i da je zato pribegao tridesetogodišnjem boravku u tuđini, posle ĉega se, kao predstavnik mlađe generacije, vratio u varoš i zatražio „nasleđenu“ zemlju i imovinu. Orne je oĉigledno krajnje brižljivo uništio najveći deo svoje prepiske, ali građani koji su stupili u dejstvo 1771. godine uspeli su da pronađu i saĉuvaju dva-tri pisma i neke hartije koje su ih zaprepastile. U njima su otkrili zagonetne formule i dijagrame pisane Orneovom rukom a i rukom drugih osoba. Vord je ceo taj materijal pažljivo prepisao, a pojedine delove i fotografisao; u hartijama je pronašao i jedno izuzetno zagonetno pismo koje je, kako je ubrzo utvrdio upoređujući rukopis i potpis sa rukopisom i potpisom u dokumentima iz Državne arhive, pisao liĉno Džozef Karven.
     To Karvenovo pismo, iako u njemu nije naznaĉena godina, oĉigledno nije bilo odgovor na ono koje mu je uputio Orne i koje se našlo u zaplenjenoj pošti; Vord je na osnovu svoje evidencije zakljuĉio da je pisano oko 1750. godine.
    Možda i nije neumesno preneti tekst u celini kao uzorak stila i jezika ĉoveka ĉija je istorija bila tako mraĉna i užasavajuća. Primalac pisma oznaĉen je kao „Sajmon“, ali je ta reĉ precrtana (da li ju je precrtao Karven ili Orne, to Vord nije mogao da kaže):

Providens, prvoga maiija


Pismo napisi u kurzivu !,,,,,,

Ljubezni brate moj,

Poĉitaemi prijatelju, iskrena i gluboka Želanija Jemu kojemu Sluge jesmo v
nastojaniju k Mošĉi Veĉitoj. Tek ĉto imad’ h Otkrovenije ob Vešĉi, al’ u Najveĉijoj Nevoljnosti ĉto nuždno mi je i Tebi pren’ti. Nikako mi želanije nije slediti Te v Odlaženiju Daleko ĉerez mojijeh godina ĉto jesu mnoge, A Providens jošte Onu Surovost ne imaet u lovstvu na vešĉi Neobiknovenije a i pri Izvoždeniju na Sud. 
Vezama tverdim jesam sojuţen za Korabljije i za Jespap, pa mi nije ĉinit’ istoe ĉto  i Ti ĉiniš a jošte na farmi mojoj u Potakitu imaet pod zemljoju Ti znaeš ĉto, i eto ne bi bilo v moguĉnosti ždat da ja vozvrašĉus aki Neko Vtori.

Skazah ja Tebe da spreman jesam za težku sudbu a i za eto da dolgo dejstvujem s
celju da Vozvratim se posle Nestajanija. V prošedšoj noĉi Reĉi naid’h kojima zazv’h YOGGE-SOTHOTE a eti Obraz pervi raz prozbori obetom ĉto Ibn Šakabak v_________ nap’sa. I Ono skaza da Psalm III v Liber-Damnatus-u kluĉ soderţi. Kad Suna v  Pjatoj Kući jeste a Saturn v povolnijem poloţeniju jeste, Pentagram Vatre izĉertaj  i tri raza devjati stih izreci i povtori jego u oĉi Svih Svetijeh i na Veliku Pjatnicu i  Vešĉ roždena biti ĉe i vozgajena v Spoljnijem Sferama.
I iz Semena Staršego rožden bit’ĉe Onaj ĉto Osvrnut’ĉe se i vzglednut v Nazad ne
znajušĉi ĉto tražit.

Obaĉe, eto ne budet služit’ Niĉtomu jesli Nasledstvenika ne budet i jesli Sol iliti metod na koji se Sol spravljati ima, Jemu na dohvatije Ruke ne budet. Priznanije svoje trebujem iskazat’ da v etom upravleniju ĉto neophodimo jeste niĉto poduzeo nisam pa ĉerez toga ni Otkrio množestvo nisam. Izredno je težko uiti v Proces, ĉerez etogo ĉto on množestvo Uzorkov trebujet, a mne verlo težko stet’koliko bi Dostatno bilo, uz vse onije mornare ĉto ih sa Kariba dobavi’. Ljubovedenije vse je to većije v ljud’ma okolo men’ al’ v ja jih na
odstojaniju derţati umem. Onije ĉto uĉevni i imajušĉi jesu opakiji ot Puka ibo se Reĉ’maĉto i’ tije kazuju bolše veruje. Podozrenije imaem ĉto eti paroh i G. Merit pripovesti obmen' izpripovedali jesu, obaĉe niĉto jošte opasno nije. Hemiĉesko vešĉestvo mne lahko poluĉit, v Varoši II Farmaceuta dobra imejut, dr Bauen i Sem Kerju. Uputstvija Borelusa sledujem a Pomošĉ trebujem v VII Knigi Abdula Al-Hazreda. Vse ĉto mne uspejet  poluĉit i Ti abije poluĉit budeš. A dokle eto ne sluĉi se, vnimanije posvjati Reĉ’ma ĉto i’ ovdi vospominali jesmo. Skazal jesam jih taĉno, a esli budeš v želaniju Jega smotriš, Zapisanije ĉto ga u Smotuljak eti stavi’, upotrebuj. Stihe skazuj sovsem polakše v oĉi
 Svijeh Sveti’ i na Velikuju Pjatnicu.

Jesili Reĉi skazane Odzivlenije ne izaz’vu, obaĉe v vremeni ĉto prihodit rožden budet Onaj koji osvrnuti ĉe se i Sol ili Vešĉestvo za Sol upotrebi ti ĉe a ĉto Ti ostavit’ Mu budeš.
(Jov. XIV, XIV)

Uveselenije jest v serdcu moem ĉto v Salemu jesi i u nadeždi jesam da poĉti videti ĉu Te. Ibo otliĉnogo konja imaem, namerenije moje jest koĉije kupit’, kokovoje i u G. Merita zdes jesu, no puti verlo tjaželi. Jesli v ohoti za putešestvije nalaziš sebe, ne mimogredi mne. Poĉtanskijem putom iz Bostona, pa ĉerez Dedhem, Rentem i Altboro pojdi, naetijem mestam krĉmi vse dobrije. V krĉme G. Balhama v Rentemu otdihaj, ibo tu vse posteli lušĉe jesu no u G. Heĉa, a kod G. Heĉa pitanije vozmi, ibo jego pitanije lušĉe. Kod Vodopadenija Potakit pojdi putom za Potakit, a pored Krĉme G. Sejlsa. Dom moj preko puta Krĉmi G. E. Olnija nahodit se, ponad Gradskoj ulici, na Vostok ot Ševernoj storoni
Olni Korta.

Ljubezni Gospodin, Vaš starejši i Vam odanij prijatelj i sluga pokornjejši v Almonsin Metraton.8 Džozefus K.
Upušĉeno G. Sajmonu Orneo
Vilijems-Lejn, v Salemu

        Ovo pismo je, zaĉudo, dalo Vordu prvu odrednicu Karvenovog doma u Providensu. Otkriće je bilo dvostruko uzbudljivo: ukazivalo je na to da Karvenova novija kuća, podignuta 1761. godine tik uz staru, stoji kao oronula građevina i dan-danas u Olni Kortu; i da je Vord tu starinu, švrljajući po Stempers Hilu, već odavno zapazio. Mesto je, u stvari, bilo u neposrednoj blizini njegovog doma; kuća se nalazila na višoj ravni brda i u njoj je sada boravila jedna crnaĉka porodica koju su meštani cenili zato što im je povremeno prala rublje, spremala stanove i ĉistila kotlove. Ĉinjenica da je u dalekom Salemu pronašao tako neoĉekivan dokaz o znaĉaju koji ta dobro poznata jatagan-mala ima u porodiĉnoj istoriji toliko je uzbudila Vorda da je ĉvrsto odluĉio da to mesto temeljno istraži ĉim se vrati kući. Mistiĉniji delovi pisma, koje je shvatio kao izraz nastranog simbolizma, potpuno su ga pomeli, iako je, onako uzbuđen i ljubopitljiv, odmah zapisao da odlomak iz Svetog pisma koji se u njemu pominje — Jov 14.14. — glasi: „Kada umre ĉovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je odredeno ĉekaću dokle mi dođe promena.“

__________
Manje poznate reĉi: Korablja = lađa; Jespap=roba; bolše=više; ibo=jer; sojužen=vezan; Vtori=drugi; Obraz=lik; raz=put; obaĉe=ipak; aki=kao; vešĉestvo=materija; sluĉi se=dogodi se; Velika Pjatnica = Veliki petak; ljubovedenije=radoznalost; abije=odmah; zdes=(ruski) ovde; tjaželi=teški, tegobni; ohota=želja, volja: otdihaj=odniori se; pitanije=hrana; lušĉe=bolje; nahodit se=nalazi se. — Prim. prev.
__________


2


      Mladi Vord se vratio kući u stanju prijatne uzbuđenosti i sledeću subotu je proveo u dugom i podrobnom istraživanju stare kuće u Olni Kortu. Ta zgrada, sada sklona padu, nikada nije bila zdanje u pravom smislu ove reĉi, nego samo skromna drvena dvoipospratna varoška kuća u poznatom kolonijalnom stilu Providensa, sa glatkim ušiljenim krovom, širokim središnim dimnjakom, umetniĉki rezbarenim vratnicama, rešetkastim, lepezastim prozorima, trougaonim zabatom i kićenim dorskim stubovima. A kako se, spolja gledano, malo izmenila, Vordu se ĉinilo da zuri u nešto vrlo blisko pojavama na koje je naišao u svom traganju.
     Dobro je poznavao njene sadašnje stanare crnce, pa su ga stari Ejsa i njegova stamena žena Hana vrlo usrdno proveli kroz celu kuću. Kuća je, unutra, doživela mnogo veće promene nego što je to nagoveštavao njen spoljni izgled, i Vord je sa žaljenjem ustanovio da je uništena bar polovina duboreznih ukrasa iznad kamina sa zavojitim šarama urni i tapaciranih udubljenja u kojima su se krili ormani; i fine zidne oplate, kao i pervaz rama kamina, bili su primetno oštećeni, raseĉeni ili, pak, prekriveni jevtinim tapetama. Sve u svemu, pregled nije ispunio Vordova oĉekivanja, ali je ipak bilo uzbudljivo stajati među zidovima doma dalekog pretka, jednog tako strašnog ĉoveka kakav je, sudeći po svemu, bio Džozef Karven. Na izlasku, Vord je sa uzbuđenjem uoĉio da je monogram sa prastarog
mesinganog zvekira na ulaznim vratima vrlo pažljivo izbrisan.
       Od tada je, sve do kraja školske godine, Ĉarls Vord svoje slobodno vreme provodio u fotografisanju ili prepisivanju faksimila Haĉinsonove šifre i u prikupljanju podataka o Karvenu. Šifra se i dalje opirala odgonetanju, ali su zato novi podaci bili izuzetno zanimljivi i nudili kljuĉeve za odgonetanje drugih datosti, pa je mladić bio spreman da otputuje u Novi London i u Njujork i tamo prouĉi stara pisma koja su se, po nekim nagoveštajima, nalazila baš u tim gradovima. To njegovo putovanje bilo je vrlo plodonosno jer je pronašao pisma Luka Fenera sa straviĉnim opisom napada na farmu u Potakitu, a i prepisku Najtingejla i Talbota u kojoj se pominjao portret urađen na zidu Karvenove biblioteke. Pomenuti portret ga je silno zainteresovao jer je žudeo da sazna kako je izgledao taj Džozef Karven. Zato je odluĉio da ponovo pretraži kuću u Olni Kortu ne bi li ipak pronašao tragove lika njenog nekadašnjeg vlasnika, tragove koji se možda kriju iza oljuštenih slojeva moleraja ili iza slojeva plesnivih zidnih tapeta.
      Prilikom toga drugog pregleda, poĉetkom avgusta, vrlo je brižljivo pretražio zidove svih soba koje su po svojim razmerama mogle da budu nekadašnja biblioteka omraženog posednika. Posebnu pažnju posvetio je velikim ispupĉenim ili izdubljenim poljima sa duboreznim ukrasima iznad kamina i ţestoko se uzbudio kada je, već posle sat-dva, uprostranoj odaji u prizemlju otkrio, iznad ognjišta, deo oljuštenog zida i ispod njega nekolike slojeve boje tamnije od ostalih boja u kući kao i od drveta koje je pokrivala. I ĉim je, vrlo pažljivo i oprezno, tankim nožem zasekao površinski sloj, shvatio je da je pronašao uljani portret velikih dimenzija. U strahu da sliku ne ošteti, odoleo je želji da nastavi sa grebanjem i otišao da zatraţi pomoć struĉnjaka. Posle tri dana vratio se saumetnikom od velikog iskustva, gospodinom Volterom Dvajtom, ĉiji se slikarski atelje nalazio u podnoţju Koledž Hila; i taj vrsni restaurator slika odmah je prionuo na posao služeći se posebnim metodama i naroĉitim hemijskim sredstvima.
      Restauracija je napredovala iz dana u dan, a Ĉarls Vord je sa sve većim interesovanjem posmatrao crte i senke koje su se posle dugog zaborava postepeno otkrivale njegovom pogledu. Dvajt je posao zapoĉeo sa donje strane, krenuo je od podnožja slike; a kako je ona bila pravougaonog oblika po duţini, lice modela se dugo nije ukazalo, premda je bivalo sve jasnije da je posredi suvonjav, lepo gražen ĉovek: tamnoplavi ţaket, veženi prsluk, uske i pripijene kratke ĉakšire od crnog satena i bele svilene ĉarape; sedeo je u izrezbarenoj stolici, a kroz prozor u pozadini videli su se dokovi i ukotvljene lađe. A kada se najzad pojavila i glava, ukazala se na njoj divna kitnjasta vlasulja; lice je bilo mršavo, spokojno, neupadljivo, obiĉno i na neki naĉin vrlo poznato i Vordu i Dvajtu. Ali, i restaurator i mladi naruĉilac posla tek su se na kraju iznenađeno upiljili u to mršavo, bledunjavo lice i sa strahopoštovanjem shvatili kakvu je dramatiĉnu majstoriju izvelo nasleđe. Poslednji uljani preliv i poslednji potez fine strugaljke otkrili su u potpunosti izraz koji su skrivali vekovi. Ĉarls Dekster Vord, koji je toliko vremena provodio u prošlosti, neoĉekivano se suoĉio sa likom svog užasavajućeg ĉukunĉukundede i u njemu prepoznao sopstveni lik.
      Kada je doveo roditelje da vide ĉudo koje je otkrio, njegov otac je na licu mesta odluĉio da tu sliku kupi, uprkos tome što je sa njom trebalo preneti i ceo zid. Sliĉnost ĉoveka koji je pozirao slikaru i Ĉarlsa Vorda bila je uistinu ĉudesna i pored ogromne razlike u godinama; svima je bilo jasno da se posredstvom nekog opsenarskog atavizma Džozef Karven otelovio u Ĉarlsu Vordu posle sto pedeset godina. Gospođa Vord nije liĉila na svog pretka, ali se priseĉala da su neki njeni rođaci imali facijalne karakteristike koje su, kako se utvrdilo, delili njen sin i davno upokojeni Karven. Ona se nije obradovala tom otkriću i odmah je rekla mužu da sliku ne unosi u kuću, da je spali zato što u njoj, kako je tvrdila, ima neĉeg nezdravog i da to nezdravo izbija i iz sliĉnosti koju ima sa Ĉarlsom. Ali, gospodin Vord je bio praktiĉan, poslovan ĉovek — proizvođaĉ pamuka sa bezbroj tvornica u Riverpointu i dolini Pokit — i nije se obazirao na ženska predosećanja. Slika je na njega ostavila snažan utisak najviše zbog sliĉnosti sa njegovim jedincem, koji svakako zaslužuje da je dobije na poklon. Sa tim mišljenjem se, nije potrebno ni pominjati, Ĉarls složio sa najvećim žarom. Nekoliko dana kasnije, gospodin Vord je stupio u vezu sa sopstvenikom kuće, omanjom osobom sa licem glodara i grlenim naglaskom, pa mu je taj ĉovek prodao ceo okvir kamina i ĉitav zid iznad kamina zajedno sa slikom po ceni ugovorenoj po kratkom postupku kome je pribegao kupac u želji da što pre prekine bujicu sladunjavih reĉi i cenkanje.

     Sada je još trebalo sve to preneti u Vordovu kuću, gde su već bile obavljene sve pripreme za postavljanje i prepravku lažnog elektriĉnog kamina u Ĉarlsovoj radnoj sobi na trećem spratu. Mladiću je poveren zadatak da nadgleda preseljenje zida sa slikom, pa je on 28. avgusta dva struĉna radnika iz dekoraterske firme Kraker doveo u Olni Kort, gde su krajnje pažljivo poskidali okvir kamina i zid iznad njega na kojem je stajao portret i sve to kamionom kompanije preneli u Vordovu kuću. U staroj zgradi u Olni Kortu ostao je prazan prostor sa golim ciglama kojima je bio obeležen pravac dimnjaka i u tom prostoru je mladi Vord odjednom ugledao kockasto udubljenje u veliĉini jedne kvadratne stope koje je, do tada, zaklanjala slika ili, taĉnije, glava ĉoveka na slici. Znatiželjan da vidi šta bi takvo jedno udubljenje moglo da krije ili sadrži, prišao je bliže i pogledao unutra; u njemu je, ispod debelih naslaga prašine i gareži, ugledao neke požutele hartije, obiĉnu pisanku i nekoliko istrulelih traka kojima je nekad taj svežanj bio povezan. Pošto je oduvao gornji sloj prašine i šljake, Ĉarls je uzeo u ruke debelu svesku i zagledao se u natpis na omotu.
       Na omotu je, ispisano rukopisom koji je već imao prilike da vidi u Institutu „Eseks“, stajalo: „Dnevnik i Pribeleženija Džoz. Karvena, iz Providensa, ranše nastanjetog v Salemu“. Silno uzbuđen svojim otkrićem, Vord je pokazao svesku ljubopitljivim radnicima koji su stajali pored njega. Njihovo svedoĉenje je nedvosmisleno, oni od reĉi do reĉi potvrđuju Ĉarlsovu priĉu o tome kako je pronašao ta dokumenta; na njihovu izjavu se oslanja i doktor Vilet i njome potkrepljuje tvrđenje da mladić nije bio lud u vreme kada se prepustio nastranostima. Ostale hartije su takođe bile ispisane Karvenovom rukom, a među njima je naroĉito zloslutno zvuĉala sledeća posveta: „Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju, i Kakže Dospet S Eti Storoni Vremenu i Sferu“. Drugi dokument je bio u šiframa; u onim istim, nadao se Vord, kojima se služio Haĉinson i koje su njega, Ĉarlsa Vorda, do sada toliko zbunjivale. Treći dokument, koji ga je silno obradovao, sadržavao je, ĉinilo se, kljuĉ šifre, dok su se ĉetvrti i peti odnosili na sledeća lica: „Edv. Haĉinson, Armiger“ i „Džedaja Orne“ ili „Upušĉeno Jih Nasledstvenicima iliti Etima Zastupajušĉima gornjih lic“. Na šestom, poslednjem dokumentu stajao je sledeći natpis: „Džozef Karven — jego Ţivot i Putešestvija Meždu godov 1678 i 1687: Kuda Putešestvoval, Gde Bavilsa, Kogo Sretal i Ĉto Ponjal.“


3


     Stigli smo do onih događaja i do onog vremena kada je, po uverenju većine lekara za duševne bolesti, Ĉarls Vord poĉeo da ludi. Mladić je, odmah po svom otkriću, pregledao prve stranice debele sveske i ostale rukopise i oĉigledno pronašao u njima nešto što ga je strahovito uzbudilo. On je prisutnim radnicima pokazao natpise, ali je od njih tekst sakrio sa toliko uznemirenosti i brižljivosti da se to ne može objasniti ni antikvarskim, ni genealoškim znaĉajem samog otkrića. Pošto se vratio kući, Ĉarls je roditeljima ispriĉao novost na neki vrlo smeten naĉin, kao da želi da im nagovesti neprocenjivu važnost otkrića i u isto vreme prikrije sve dokaze. Njima nije pokazao ni naslove; rekao je samo da je pronašao neka dokumenta pisana rukom Džozefa Karvena „uglavnom u šiframa“, koje će morati pažljivo da prouĉi kako bi otkrio njihovo pravo znaĉenje. A malo je verovatno da bi radnicima i pokazao ono što im je pokazao, da oni nisu ispoljili živu ljubopitljivost.Želeo je bez sumnje da izbegne mogućnost da svojom ćutljivošću podstakne njihovo brbljanje o celoj stvari.
      Tu noć je Ĉarls Vord presedeo u svojoj sobi ĉitajući svesku i hartije koje je pronašao i tog se posla nije okanio ni kad je osvanuo dan. Na njegov izriĉit zahtev, sluga mu je doruĉak i ruĉak odneo gore na treći sprat, a sutradan posle podne se samo nakratko pojavio kada su radnici postavljali portret i okvir kamina u njegovoj radnoj sobi. Sledeće noći spavao je obuĉen, na mahove, i u međuvremenu se grozniĉavo hvatao u koštac sa odgonetanjem šifrovanog rukopisa. Ujutro ga je majka zatekla u fotografisanju faksimila Haĉinsonove šifre koju joj je pre toga pokazivao više puta, ali je na njeno pitanje odgovorio da se Karvenov kljuĉ ne može primeniti na nju. Tog popodneva je digao ruke od svog rada i, potpuno oĉaran, posmatrao kako radnici postavljaju uramljenu sliku zajedno sa zidom iznad lažnog kamina sa vešto ubaĉenim elektriĉnim panjem, kao da uistinu postoji dimnjak za taj kamin, i kako panel ploĉu na kojoj stoji slika režu i uĉvršćuju šarkama da bi se orman u udubljenju iza nje mogao nesmetano otvarati i zatvarati. Ĉim su radnici otišli, preneo je svoje spise u radnu sobu i nadneo se nad njih, pogledavajući ĉas u šifru a ĉas u portret, a on mu je uzvraćao pogledom koji je, kao iz ogledala, dodavao godine, pa i vekove. Prisećajući se sinovljevog ponašanja, Ĉarlsovi roditelji su izneli zanimljive pojedinosti o taktici koju je on u to vreme poĉeo da primenjuje. Od posluge je retko krio pronađene hartije, jer je s pravom pretpostavljao da nju taj zamršeni i arhaiĉan Karvenov rukopis u potpunosti prevazilazi. U odnosu na roditelje bio je, međutim, mnogo oprezniji; ĉim bi otac ili majka ušli u sobu, prekrio bi nekim papirom sve rukopise ispred sebe i otkrivene ostavljao samo šifrovane spise i gomile zagonetnih simbola i nepoznatih’ ideografa (poput onog sa posvetom „Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju“ i tako dalje). Preko noći je sve držao pod kljuĉem u svome starom kabinetu, a to isto je ĉinio i kada bi izašao iz sobe. Ubrzo je, međutim, ponovo uveo nekadašnje radne sate i vratio se starim navikama; sve je ponovo ušlo u nekadašnju koloteĉinu, jedino su, izgleda, izostale duge šetnje i naglo presahla druga interesovanja. Poĉetak školske godine i upis u viši razred bili su mu, po svemu sudeći, strahovito dosadni, pa je sve ĉešće izražavao rešenost da ne nastavlja studije i ne pohađa koledž. Ĉekaju ga, govorio je, veoma vaţna, izuzetna istraživanja koja će mu omogućiti mnogo sigurniji put ka uspehu, nauĉnom saznanju i filologiji nego bilo koji univerzitet na svetu.
      Naravno, samo je neko oduvek marljiv, unekoliko nastran i samotan mogao danima da radi na ovaj naĉin i da pri tom ne privuĉe pažnju drugih. Vord je po prirodi bio i uĉenjak i samotnik, pa su zato njegovi roditelji bili ne toliko iznenađeni koliko rastuženi tamnovanjem i tajnovitošću kojima je pribegavao u poslednje vreme. Gospođa i gospodin Vord su bez sumnje smatrali da je krajnje ĉudno to što im on ne pokazuje ni delić brižljivo skrivanog blaga i što im ne saopštava ni jedan jedini podatak o rukopisu koji dešifruje. A njihov sin je svoju uzdržanost objašnjavao željom da rezultate svog otkrića objavi tek kad ih poveţe i dobije određeniju sliku. Ali kako su proticale nedelje i nedelje a nisu donosile promene, odnosi mladića i roditelja postajali su sve usiljeniji i napetiji, ĉemu je doprinosila i majka koja je otvoreno osuđivala sva ta ĉeprkanja po prošlosti Džozefa Karvena.
      U oktobru je Vord ponovo poĉeo da obilazi biblioteke, ali ne više kao nekadašnji istraživaĉ starina. Sada je istraživao nove oblasti: magiju i vradžbine, okultizam i demonologiju; a kada su izvori Providensa bili nedovoljni, odlazio bi vozom u Boston i uživao u riznici velike biblioteke na Trgu Kopli, Harvardske ĉitaonice i istraživaĉke biblioteke u Bruklinu, koje poseduju izuzetno retke rukopise posvećene biblijskim temama. Ĉarls je kupio veliki broj polica i postavio ih u svoju radnu sobu za nove knjige koje su se bavile sablažnjivim i vrlo tajanstvenim temama, a za vreme Božiĉnih praznika obavio je niz kružnih putovanja van varoši, ukljuĉujući i odlazak u Salem u kome je neumorno proveravao neka dokumenta u Institutu „Eseks“ .
      Sredinom januara 1920. godine, u ponašanju Ĉarlsa Vorda pojavio se novi element trijumfa koji nije ni pokušavao da objasni, i niko ga više nije zaticao u odgonetanju Haĉinsonove šifre. U to vreme bavio se novim, dvojakim poslom — hemijskim istraživanjima i podrobnim ispitivanjem arhive; za poĉetak, pretvorio je prazno potkrovlje u laboratoriju, a kasnije je preturao po statistikama Providensa. Mesni prodavci lekarija i drugih vrsta robe predali su, prilikom kasnijih ispitivanja, krajnje ĉudne, gotovo besmislene spiskove supstanci i instrumenata koje je on, u to vreme, kupovao od njih, a nameštenici u Gradskoj većnici i u raznim bibliotekama jednodušni su u pogledu nedvosmislenog cilja kome je teţio u drugoj oblasti interesovanja. Grozniĉavo je i neumorno tragao za grobom Džozefa Karvena sa ĉije je kamene nadgrobne ploĉe starija generacija tako vešto izbrisala ime i utrla sve oznake.
     Malo-pomalo, u Vordovoj porodici je jaĉalo uverenje da nešto tu nije kako valja. Ĉarls je i ranije ispoljavao izvesne ĉudljivosti i menjao raspoloženja, ali su te promene, sve usvemu, ipak bile beznaĉajne; sada su, međutim, sve veća tajnost kojom se obavijao i potpuna usredsređenost na neobiĉna traganja bile ĉudnovate ĉak i za njega. Školovanje se pretvorilo u puku formalnost, pa iako nije padao na ispitima, svima je bilo jasno da su pređašnja marljivost i predanost uĉenju naprosto išĉezle. Ĉarls je ili sedeo u svojoj novoj laboratoriji nad alhemijskim knjigama ili piljio u stara gradska dosjea umrlica u donjoj varoši ili je, pak, prilepljen uz debele knjižurine posvećene okultnim naukama, ĉamio u svojoj radnoj sobi u kojoj je zaprepašćujuće sliĉno — i, ĉinilo se, sve sliĉnije — lice Džozefa Karvena zurilo u njega sa visokog severnog zida iznad kamina.
     Krajem marta, Vord je, pored istraživanja arhiva, poĉeo da tumara po svim starim gradskim grobljima. Kasnije se, na osnovu izjava nameštenika Gradske većnice, obelodanilo da je on upravo u to vreme naišao na jedan veoma važan trag: prestao je da traži grob Džozefa Karvena a poĉeo da traži grob nekog Naftalija Filda. Pošto su i sami pregledali dosjea koja je tada ĉitao, istražitelji su naišli na deo izveštaja o Karvenovom pogrebu koji je nekim ĉudnim sluĉajem izbegao uništenje i u kojem je pisalo da je neobiĉni olovni kovĉeg zakopan „10 St. Juţ. i 5. St. Zap. od groba Naftalija Filda na__________“.
        Ĉinjenica da je u tome jedinom saĉuvanom dokumentu bio izbrisan podatak na kome je groblju sahranjen pokojnik, u velikoj je meri otežala traganje, pa se ĉinilo da je i grob Naftalija Filda isto toliko nedokuĉiv koliko i grob Džozefa Karvena; kako, međutim, u prvom sluĉaju tragovi nisu sistematiĉno brisani i uništavani, strasno zainteresovan ĉovek je mogao da zakljuĉi da se oni mogu otkriti i pored izbrisane oznake groblja. Zbog toga je, dakle, Ĉarls Vord krenuo da švrlja po grobljima; zaobišao je jedino nekadašnje Kraljevo parohijsko groblje, jer je iz drugih statistiĉkih podataka shvatio da je jedini varošanin po imenu Naftali Fild, sahranjen 1729. godine, bio baptista.


4


    Doktor Vilet je, na zahtev Vorda starijeg, koji mu je preneo sve podatke o Karvenu prikupljene od Ĉarlsa u vreme kada on od svojih roditelja ništa nije tajio, razgovarao sa mladićem negde u toku maja. Taj razgovor je bio beznaĉajan i nije doneo nikakve rezultate; Vilet je sve vreme osećao da Ĉarls savršeno vlada sobom i da je obuzet stvarima od velikog znaĉaja, a na kraju je uspeo samo to da ćutljivog i krajnje uzdržanog mladog sagovornika nagna na izvesno racionalno objašnjenje svoga promenjenog ponašanja. Taj bledunjavi mladi ĉovek bezizraznog lica, koji se retko kad zbunjivao, bio je, ĉinilo se, spreman da priĉa o svojim traganjima ali ne i da otkrije cilj tih traganja. Potvrdio je doktoru Viletu da dokumenti njegovoga dalekog pretka uistinu sadrže izvesne neslućene tajne iz ĉisto nauĉnih oblasti i da bi se njihov domet, mada su dokumenti pisani šifrom, mogao uporediti samo sa otkrićima fratra Bekona, ukoliko ne prevazilazi i njih. Ta saznanja će, međutim, ostati neiskorišćena ako se ne povežu sa uĉenjem koje se danas smatra potpuno zastarelim, pa bi zbog toga i svaki pokušaj da se ona, u sadašnjem trenutku, obelodane svetu u kome vlada moderna nauka bio bespredmetan i izgubio svoj istinski, vrlo dramatiĉan znaĉaj. Da bi, dakle, zauzela mesto koje im i pripada u istoriji ljudske misli, ona se prethodno moraju povezati sa prošlošću iz koje su potekla, s tim što to povezivanje mora da obavi neko ko tu prošlost dobro poznaje. Zato se on, Ĉarls Vord, posvetio tom zadatku sa ciljem da što pre ovlada drevnim veštinama koje dobar tumaĉ Karvenovih dokumenata treba da poseduje i iskreno se nada da će, u dogledno vreme, uspeti da i javno obelodani stvari od najvećeg znaĉaja za ĉoveĉanstvo i ljudsku misao, revolucionarnije od preokreta koji je doneo Ajnštajn, izjavio je mladi Vord doktoru Viletu.
      Što se, pak, tiĉe njegovog traganja po grobljima — cilj istraživanja je odmah otvoreno izneo, jedino je prećutao rezultate — izjavio je da je duboko uveren da oskvrnavljena nadgrobna ploĉa Džozefa Karvena nosi neke mistiĉne simbole urezane po njegovoj volji; a njih su iz pukog neznanja saĉuvali oni što su mu sa ploĉe brižljivo izbrisali ime; ti simboli su od bitne važnosti za konaĉno rešenje sistema šifara. Karven je, po njegovom mišljenju, želeo da saĉuva svoju tajnu i zato je podatke izložio i raspodelio na neki uistinu ĉudan naĉin. Kada je doktor Vilet zatražio da vidi te zagonetne dokumente, Vord se tome oštro usprotivio i pokušao da mu zamaže oĉi prepisima Haĉinsonove šifre i Orneovih formula i dijagrama; na kraju mu je ĉak pokazao i korice nekih Karvenovih spisa koje je pronašao — Dnevnik i Pribeleženija, šifru i šifrovanu poruku sa formulama Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju.
     U jednom trenutku je otvorio dnevnik na strani koju je pažljivo odabrao kao nevažnu i dopustio Viletu da baci letimiĉan pogled na Karvenov rukopis. Doktor je odmah uoĉio neĉitko i nezgrapno ispisana slova i, osetivši dah sedamnaestog veka — premda je Karven živeo i u onom osamnaestom — koji je provejavao iz neobiĉnog stila i arhaiĉnog naĉina izražavanja, odmah bio uveren u to da se pred njim nalazi nepatvoren dokument iz prošlosti. Sam tekst je delovao priliĉno beznaĉajno i zato je Viletu ostao u sećanju samo jedan odlomak:

„Sreda, 16. okt. 1754. Dnes šalupa moja Wahefal odplovi iz Londre sa XX novijeh ĉelovekov sokuplenih na Karibah, i Špancov sa Martinika i Olandezov iz Surinama.
Moţno budet da etije Olandezi za dezertirovanije spremni jesu, ibo izvestija množestvena slihali ob men’ no budu se staral da eti ostanut. Za G. Najta Dekstera 120 Komadov glatkogo vunenogo Kamelota, 100 Komadov sortiranogo Kamelhara, 20 Komadov grubogo Sukna, 50 Komadov Flamanskije Vunenije Tkanin, po 300 Komadov ponjava ot sojinog vlakna i Indiskije Pamuĉnije Tkanin. Za G. Grina, 50 Galon ulja ot Korenice, 20 Bala Kadife, 15 Osušenijeh Stabala Korenice, 10 Dimlenih Jazikov, Za G. Periga 1 Komplet Šila. Za G. Najtingejla, 50 Risi pervoklasnogo pisadšego Papira. Prošedše noĉi
skazah tri raza SABAOTH no Nitko ne prijehal. Nuždno mne da znanije bolše imaem no G. H. v Transilvanii, proĉe do Jego teţko dojti i verlo neobiknoveno jest da Jemu nevazmoţno mne dat’na Upotreblenije vse ĉto On s uspešenijem koristoval za etijeh sto prošedših godov. Ot Sajmona dolgo ne poluĉih nikakvego otveta, no nadeţdu da izvestija ot Jego dojdut jošte imaem.“9

     Kada je došao dotle, doktor Vilet je okrenuo list ali ga je mladi Vord spreĉio da dalje ĉita i gotovo mu istrgao svesku iz ruku. Sve što je doktor uspeo da vidi na toj sledećoj strani bile su neke reĉenice ili neke izreke koje su mu se, zaĉudo, urezale u sećanje. Glasile su ovako:

„Stih iz Liber-Damnatus-a ĉto nuždno skazivat’v oĉi Svije’ Sveti’, Nadeždu budit ĉto Vešĉ vozrastit’ Izvan Sfer. Zazvat budet Jego Kto Dojdet jesli uspejem sozdat suštestvovanije Jego ibo On mnit budet ob Prošedših Vešĉ i vzglednut budet v Nazad v vse etije prošedšije god, no ĉerez togo mne nuţdno imaet Spremnije Soli Iliti Ono iz Ĉego Soli proishodit.“10

_______
9 Manje poznate reĉi: ibo — jer; slišat — ĉuti; izvestije — vest; nevazmožno — nemoguće;neobiknoveno—neobiĉno; poluĉih — dobih; otvet — odgovor; raz — put.
1 0 Manje poznate reĉi: Vešĉ — stvar; ĉerez — radi, zbog; sozdat — stvoriti; suštestvovanije — postojanje; ibo — jer; proishodit — nastaju. — Prim. prev.
_______

    Vilet je video samo toliko, a ipak mu se uĉinilo da je i taj letimiĉan pogled dao neki novi užas naslikanom licu Džozefa Karvena koje je sa zida iznad kamina zurilo u njih. I od toga dana mu se neprekidno priĉinjavalo — iako ga je lekarska uĉenost uveravala da je posredi ĉista tvorevina mašte — da oĉi portreta budno prate sva kretanja mladog Ĉarlsa Vorda po sobi. Pre nego što je izašao iz sobe, Vilet je zastao pred slikom, udubio se u nju i, ĉudeći se, po ko zna koji put, njenoj sliĉnosti sa Ĉarlsom, urezivao u sećanje svaku i najmanju pojedinost zagonetnog, bezbojnog lica Džozefa Karvena, ĉak i njegov jedva vidljiv ožiljak ili jamicu na glatkom ĉelu iznad desnog oka. Na kraju je zakljuĉio da je slikar Alegzander bio uistinu umetnik dostojan Škotske i svoga slavnog uĉenika Gilberta Stjuarta.
     Umireni doktorovim reĉima da Ĉarlsovo mentalno zdravlje nije ni u kakvoj opasnosti i da se njihov sin bavi istraživanjima koja mogu biti od istinskog znaĉaja, Vordovi su ispoljili izvesnu popustljivost kada je sledećeg dana Ĉarls odluĉno odbio da se upiše u koledž. Izjavio je da ga ĉekaju mnogo važnija prouĉavanja i izrazio želju da iduće godine otputuje u inostranstvo da bi pribavio podatke iz izvora koji ne postoje u Americi. Njegov otac je ovu drugu želju odbio kao neosnovanu za osamnaestogodišnjeg deĉaka, ali je prihvatio odluku da ne nastavi univerzitetske studije. I tako je, posle ne baš blistavo položene mature u Vojnoj Školi „Mouzis Braun“, nastao za Ĉarlsa trogodišnji period pomnog izuĉavanja okultnih nauka i tumaranja po grobljima. Budući da su ga u to vreme
već svi smatrali nastranim momkom, on se i više nego ranije klonio porodiĉnih prijatelja, iskljuĉivo se bavio svojim poslom i s vremena na vreme putovao u druge gradove da bi tamo prebirao po raznim arhivama.
    Jednom je otišao na jug da bi obavio razgovor sa nekim ĉudnim starim melezom koji je živeo u moĉvari i o kome je jedan list objavio neobiĉan ĉlanak. Drugi put je posetio seoce u Edirondeksu odakle su pristizali izveštaji o vrlo ĉudnovatim obredima. Ali, roditelji su mu i dalje zabranjivali odlazak u Evropu, u Stari svet, za kojim je toliko žudeo. Kada je u aprilu 1923. godine postao punoletan i nasledio manju svotu od dede po majci, Vord je ĉvrsto odluĉio da krene na putovanje po Evropi koje mu je do tada bilo uskraćeno. O pojedinostima tog putovanja nije govorio ništa, jedino je napomenuo da će ga potrebe izuĉavanja odvesti na mnoga mesta i roditeljima obećao da će im pisati
potanko i redovno. A oni su, svesni toga da ga ovoga puta neće odvratiti od te ĉvrste namere, prestali da se opiru i pomogli mu koliko god su mogli. U junu je otplovio brodom za Liverpul uz blagoslov oca i majke koji su ga dopratili do Bostona i mahali mu sa pristaništa Bela zvezda u Ĉarlstaunu sve dok lađa nije išĉezla sa vidika. Iz prvih pisama saznali su da je njihov sin bezbedno stigao u London i da je u ulici Grejt Rasel pronašao tako dobar smeštaj da je, kloneći se svih porodiĉnih poznanstava, odluĉio da se zadrži u tom gradu sve dok ne iscrpe izvore Britanskog muzeja, bar u onim oblastima koje su njega interesovale. O svom svakodnevnom životu pisao je vrlo šturo, jer nije ni imao o ĉemu da piše. Sve vreme provodio je u izuĉavanju i eksperimentisanju, pa je uzgred pomenuo i laboratoriju koju je smestio u jednu od soba u iznajmljenom stanu. Ĉinjenicu da nijednom reĉju nije pomenuo šetnje po bajnom starom gradu tako punom starina, drevnih kupola i tornjeva, spletova puteva i drvoreda ĉije mistiĉne spirale dozivaju i iznenađuju putnike, njegovi roditelji su primili kao neosporan pokazatelj do kojeg su stepena i njegov duh i njegova svest obuzela nova interesovanja.
       U junu 1924, jednim kratkim pismom izvestio ih je o svom odlasku u Pariz u koji je pre toga leteo dva ili tri puta zbog materijala u Bibliothèque Nationale. U toku sledeća tri meseca slao im je samo dopisnice, naveo novu adresu u ulici Sen Žak i pomenuo neko posebno istraživanje retkih rukopisa u biblioteci privatnog kolekcionara ĉije ime nije otkrio. I dalje je izbegavao sve poznanike i niko od ameriĉkih turista nije po povratku iz Evrope mogao da kaže da ga je sreo bilo u Londonu, bilo u Parizu. Onda je zavladalo ćutanje, posle kojeg su Vordovi tek u oktobru primili od njega razglednicu iz Praga, sa obaveštenjem da se u tome starom gradu nalazi zbog savetovanja sa jednim ĉovekom u dubokoj starosti koji je, kako pretpostavlja, poslednji živi posednik nekoliko krajnje zanimljivih i neobiĉnih obaveštenja vezanih za srednji vek. Pošto je naznaĉio adresu u Nojštatu i izjavio da se odatle neće seliti sve do sledećeg januara, u januaru je poslao veliku razglednicu iz Beĉa napominjući da je tu na proputovanju i da ide dalje u istoĉnije krajeve u koje ga je, kao gosta, pozvao jedan od onih nauĉnika sa kojima se dopisuje i koji se, kao on, strasno bave okultnim.
     Sledeća karta stigla je iz Klausenburga u Transilvaniji i u njoj se Vord hvalio izuzetnim napredovanjem ka cilju: tih dana odlazi u posetu baronu Ferenciju, ĉije imanje leži u planinama istoĉno od Rakusa, pa mu zbog toga svu poštu treba slati u Rakus a na ime pomenutog plemića. Nedelju dana kasnije stigla je još jedna dopisnica iz Rakusa sa obaveštenjem da su ga u tom selu doĉekale baronove koĉije i da njima odmah kreće u planine; i to je bila poslednja poruka za duže vreme, jer na uĉestala pisma roditelja nije odgovarao sve do maja kada im je pisao zato da bi majku odvratio od plana da se nađu u Londonu, Parizu ili Rimu u toku leta kada su Vordovi nameravali da doputuju u Evropu. Isticao je da su njegova istraživanja takva da ni na koji naĉin ne može da napusti sadašnje boravište, a zamak barona Ferencija nije pogodan za starije goste. Nalazi se na strmoj litici usred mraĉnih šumovitih planina i toga se podruĉja seljaci klone u toj meri da se gosti, neizbežno, osećaju veoma nelagodno. Osim toga, ni sam baron nije liĉnost koja bi se mogla dopasti uzornim, konzervativnim i otmenim ljudima Nove Engleske. On je i po izgledu i po ponašanju jedan ĉudan, nastran ĉovek, a njegova starost je tako duboka da uliva nespokojstvo. Zato bi bilo bolje, pisao je Ĉarls, da saĉekaju njegov povratak u Providens, jer će se on, najverovatnije, vratiti u dogledno vreme.
   Ali, vratio se tek u maju 1925. godine. Pošto je prethodno poslao još nekoliko dopisnica, taj mladi nezasiti putnik uplovio je bez ikakve najave u njujoršku luku na brodu Homeric i dugaĉak put do Providensa prevalio motornim vozilom, upijajući ţudno u sebe zelene valovite brežuljke, miomirisne voćnjake u cvatu i bele varoši sa tornjevima u tome bujnom prolećnom danu; uživao je celim svojim bićem u staroj Novoj Engleskoj prvi put posle pune dve godine. A kad je motorno vozilo prešlo Poketik i ušlo u Rod Ajlend obavijen vilinskim zlatnim sjajem kasnog proleĉnog popodneva, njegovo srce je zakucalo još brže a pri ulasku u Providens, kroz aleje brestova, ostao je bez daha pred lepotom što se pružala pred njim uprkos mraĉnih dubina onih zabranjenih znanja u koje je bio uronio. Na uzdignutom trgu na kome se susreću Široka i Carska ulica, ugledao je pred sobom i pod sobom, u ţarkom plamenu zalazećeg sunca divne, tako dobro poznate, kuće, kupole i zvonike stare varoši; i ljubopitljivo je okretao glavu levo i desno dok se vozilo kotrljalo niz brdo do poslednje stanice iza Biltmora, a na vidiku se ukazivali ogromna kupola i blago zelenilo brda s druge strane reke, a visoki kolonijalni vrh tornja Prve baptistiĉke crkve ocrtavao u ružiĉastim obrisima, pod ĉarobnom svetlošću dana na smiraju u pozadini bujnog prolećnog rastinja.
     Stari Providens! Ova varoš i tajanstvene sile njegove duge istorije doveli su Ĉarlsa Vorda na ovaj svet, zbog njih je on i postojao! Oni su ga odvukli nazad u tajanstveno carstvo ĉudesa ĉije međe nije mogao da postavi nijedan prorok. Tu, pred njim, ležala je i poslednja tajna astrologije, alhemije i magije. Tajna ĉudesna ili užasavajuća, već kako je ko shvata, za koju su ga sve ove godine pripremala neumorna putovanja i istraživanja. U taksiju je obišao Poštanski trg koji gleda na reku, pa staru Tržnicu, pa poĉetak zaliva, a onda su ga kola povezla uz strmu krivudavu padinu ulice Voterman, sve do Vidikovca, odakle su ga velika blistava kupola i poslednjim sunĉevim zracima obasjani jonski stubovi crkve Krišĉen sajens još više mamili ka severu. Odatle je trebalo da pređe još samo kratak put
duž prelepih starih poseda koje je znao od najranijeg detinjstva i preko starinske kaldrme po kojoj su tako ĉesto gazile njegove deĉje nožice. I, na kraju, mala bela seljaĉka kuća na desnoj strani a na levoj klasiĉan trem gospodstvenog zdanja od opeke u kome se rodio. Bio je suton kada se Ĉarls Dekster Vord vratio kući.

5

     Grupa lekara za duševne bolesti ĉija shvatanja nisu toliko akademska kao shvatanja doktora Limena i njegovih saradnika, smatra da su Vordova putovanja po Evropi oznaĉila poĉetak njegovog istinskog ludila. Procenjujući da njegovo ponašanje po povratku iz Evrope ne nagoveštava strahovitu promenu, doktor Vilet ne usvaja to mišljenje, on uporno i dalje tvrdi da je promena nastupila kasnije, a mladićeve nastranosti po povratku s puta pripisuje obredima koje je upražnjavao u inostranstvu; iako veoma ĉudni, bez sumnje, ti obredi ni na koji naĉin nisu nagoveštavali duševno oboljenje mladog ĉoveka koji ih je vršio. Vord se, mada vidno ostareo i ogrubeo, ponašao potpuno normalno u
svakodnevnom životu i imao sasvim normalne reakcije; u razgovorima sa doktorom Viletom ispoljavao je savršenu psihiĉku ravnotežu koju nijedan ludak — pa ni onaj u poĉetnom stadijumu bolesti — ne bi mogao da simulira duže vreme. Ono što je navodilo na misao o ludilu u tom periodu bili su zvuci koji su se u svako doba dana i noći mogli ĉuti iz Vordove laboratorije u potkrovlju, u kojoj je boravio gotovo sve vreme. Bilo je tu pojanja, izgovaranja i ponavljanja nejasnih reĉi, a i gromkih deklamovanja stihova u neprirodno žestokom ritmu; glas jeste bio Vordov, bez ikakve sumnje, ali se u boji toga glasa i u naglašavanju izgovorenih formula naziralo nešto što je ledilo krv u žilama onih koji su slušali. Pored toga, uoĉeno je da maĉak Nig, dostojanstveni ljubimac kuće, naglo
živne, povije rep a leđa izvije u luk ĉim zaĉuje neke od tih tonova-
    I mirisi koji bi, s vremena na vreme, dopirali iz laboratorije bili su sasvim neobiĉni, katkada ubitaĉni i nepodnošljivi, a najĉešće aromatiĉni, sa nekim nedokuĉivim, ošamućujućim svojstvima koja kao da su imala moć da izazivaju fantastiĉne, fantazmagoriĉne slike. Ljudima koji bi ih osetili priĉinilo bi se istog ĉasa da vide fatamorgane — nepregledne predele sa ĉudnim uzvišenjima ili beskrajne aleje sa sfingama i krilatim konjima koje su se pružale u nedogled. Vord uopšte više nije odlazio u nekadašnje šetnje i uobiĉajena tumaranja, nego je prionuo na marljivo prouĉavanje neobiĉnih knjiga koje je doneo sa sobom i na isto toliko neobiĉne rabote u zakljuĉanim odajama. A sve je to objašnjavao tvrdnjom da su evropski izvori znatno proširili vidokrug njegovog rada i da će zahvaljujući njima, kroz koju godinu, doći do velikog otkrića. Kako je naglo ostario, taj novi izgled je do zapanjujućeg stepena povećao njegovu sliĉnost sa portretom Džozefa Karvena koji je visio u biblioteci, tako da je doktor Vilet — kad god bi ga pozvali u posetu — zastajao pred slikom i ĉudio se toj neverovatnoj sliĉnosti, jer ona se gotovo graniĉila sa istovetnošću, zakljuĉujući da je sada još jedino po jamici iznad desnog oka koju je imalo lice davno pokojnog volšebnika moguće razlikovati portret od živog i mladog Ĉarlsa Vorda. Za doktora Vileta su te posete, podsticane molbama Ĉarlsovih roditelja, bile priliĉno ĉudne. Iako ga je mladi ĉovek uvek rado primao, Vilet je bio svestan toga da nikada ne uspeva da pronikne u unutrašnje biće svog domaćina, a u njegovim odajama je zapažao vrlo neobiĉne predmete: male voštane kipove grotesknih oblika na policama ili na stolovima i napola izbrisane tragove krugova, trouglova i pentagrama iscrtanih kredom ili ugljem u samom središtu velike sobe. A u toku noći je i dalje iz potkrovlja dopirala grmljavina bajanja i neobiĉnih ritmova, tako da je posle izvesnog vremena bilo nemoguće zadržati poslugu u kući i ućutkati glasine o Ĉarlsovom ludilu koje su u potaji kolale Providensom.
     U januaru 1927, dogodilo se nešto veoma ĉudno. Jedne noći oko ponoći, dok je Ĉarls vršio obrede ĉiji su tajanstveni, ĉas niski a ĉas visoki, tonovi zlokobno odjekivali po donjim spratovima, podigao se sa zaliva ledeni vetar, zatreslo se tle iz potpuno nerazumljivih razloga i taj neobjašnjivi potres osetili su svi susedi. I maĉak Nag je ispoljio neverovatne znake straha, a svi psi u krugu od jedne milje lajali su i urlikali u jedan glas. Na to se podigla strahovita oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, pojava krajnje neobiĉna za to zimsko doba. Prasak gromova bio je tako strašan da su gospođa i gospodin Vord pomislili kako je grom udario u potkrovlje. Potrĉali su uz stepenice da vide kakva je šteta priĉinjena, ali ih je na vratima doĉekao Ĉarls — bled, odluĉan i na neki naĉin zloslutan, sa
izrazom užasne mešavine trijumfa i ozbiljnosti na licu — uveravajući ih da grom nije udario u kuću i da će se oluja brzo stišati. Pošto su pogledali kroz prozor, videli su da je njihov sin u pravu: sev munja se lagano udaljavao a drveće postepeno uspravljalo, ne svijajući se više pod ĉudnim naletom ledenog vetra iz zaliva. Grmljavina je jenjavala i njena potmula ali sada već sasvim blaga jeka utihnula je već u sledećem ĉasu. Nebo se razvedrilo, pojavile su se zvezde a peĉat trijumfa na licu Ĉarlsa Vorda postao još neobiĉniji.

     Ĉitava dva meseca posle ovog ĉudnog događaja, a možda i duže, Vord se, manje nego obiĉno, zatvarao u svoju laboratoriju.
   U tom je periodu ispoljavao izuzetno interesovanje za meteorološke prilike i neprekidno se raspitivao kada proleće poĉinje da otkravljuje tle. Jedne noći, krajem marta, izašao je iz kuće posle ponoći i nije se vratio sve do jutra kada je njegova budna majka zaĉula brektanje motora pred ulazom. Pošto je ĉula i prigušene kletve, gospođa Vord je ustala iz postelje, prišla prozoru i ugledala kako ĉetiri tamne prilike skidaju, pod Ĉarlsovim nadzorom, duguljast, težak sanduk sa kamiona i kako ga unose u kuću na sporedan ulaz, posle ĉega je ĉula teško dahtanje, nesigurne korake na stepeništu i, napokon, neki mukli udar u potkrovlju; nastala je kratka tišina a onda su na stepeništu ponovo odjeknuli koraci, ovoga puta u silasku, i iz kuće su izašla ĉetiri ĉoveka i odvezla se svojim teretnjakom.
     Sutradan se Ĉarls ponovo zatvorio u potkrovlje i pozatvarao kapke na svim prozorima u laboratoriji. Nikome nije otvarao vrata i uporno je odbijao ponuđenu hranu. Oko podneva se zaĉuo neki uvrnuti zvuk praćen straviĉnim krikom i padom nekog tela ili nekog većeg predmeta, ali kada je gospođa Vord zalupala na vrata, njen sin joj je posle izvesnog vremena slabašnim glasom rekao da je sve u redu i da se nije dogodilo nikakvo zlo. Grozomoran i neopisiv smrad koji sada dopire iz njegove laboratorije potpuno je neškodljiv ali, na žalost, neminovan. Prvo i najvažnije je da ga svi ostave na miru, rekao je, a on će kasnije sići da sa njima veĉera. I zaista se uveĉe, posle tog popodneva ispunjenog ĉudnim šištećim zvucima što su sve vreme dopirali iza zakljuĉanih vrata, konaĉno i pojavio, sav unezveren i ispijen, i odmah izjavio da svakome živom zabranjuje ulazak u laboratoriju pod bilo kojim izgovorom. To je, u stvari, bio poĉetak one nove taktike koju je primenjivao sve ĉešće i tajnovitosti kojom se obavijao sve više, jer od te veĉeri ni jednoj jedinoj osobi nije dopuštao da uđe bilo u tajanstvenu tavansku radionicu, bilo u susedno skladište u odaji koju je ispraznio, oĉistio i namestio pojedinim komadima nameštaja, pridodavši tako i spavaću sobu svome carstvu u koje je pristup svima bio zabranjen. U tom je, dakle, prostoru živeo sa knjigama koje je doneo iz biblioteke na donjem spratu sve do onoga dana kada je kupio drvenu kućicu ili, taĉnije, jedan bungalov u Potakitu i tamo preselio svu svoju istraţivaĉku opremu.
    Te veĉeri je Ĉarls prvi uzeo u ruke novine i srednju stranu kao sluĉajno, a pred oĉima roditelja, oštetio tako da se nije mogla ĉitati. Kasnije je doktor Vilet, pošto je na osnovu izjava svih ukućana proverio datum tih novina, pronašao u redakciji lista Journal neoštećeni primerak i utvrdio da je na uništenoj strani bio objavljen sledeći ĉlanak:

Na Severnom groblju zateĉeni na delu noćni kopaĉi. Robert Hart, noćni ĉuvar na Severnom groblju, zatekao je jutros grupu ljudi sa teretnim vozilom na najstarijem delu groblja i, oĉigledno, svojom pojavom ih uplašio i rasterao pre nego što su obavili posao, ma kakav taj posao bio.

    Te ljude je otkrio oko ĉetiri ujutro, kada je zaĉuo zvuk brektanja motora. Odmah je krenuo u obilazak i ubrzo, nedaleko od glavnog druma, opazio veliki kamion; ali, ma koliko da se oprezno prikrao, odao ga je bat koraka, pa su nepoznati pljaĉkaši hitro ubacili u kamion veliki sanduk i odvezli se pre nego što je Hartu pošlo za rukom da ih uhvati. Kako, međutim, nijedan grob nije oskvmavljen, ĉuvar je uveren da je te ljude omeo u pokušaju da zakopaju taj veliki sanduk. Kopaĉi su, oĉigledno, na svom poslu proveli duže vreme pre nego što ih je otkrio Hart, jer je on odmah pronašao ogromnu, tek iskopanu jamu na mestu koje je dosta udaljeno od druma i sa kojeg su već odavno išĉezle sve stare nadgrobne ploĉe. Ta jama, po dimenzijama sasvim sliĉna raki, bila je prazna a samo mesto iskopavanja nije odgovaralo nijednom pogrebu ubeleženom u grobljanske knjige.
         Narednik Rajli iz Druge policijske stanice izvršio je uviđaj i izjavio da su, po njegovom mišljenju, tu jamu iskopali ljudi koji trguju zabranjenim alkoholnim pićima, a budući da je rupa iskopana na grozovit ali i vrlo dovitljiv naĉin, pretpostavlja da je to urađeno u nameri da se za krijumĉareni alkohol obezbedi valjano skrovište na mestu koje niko neće pretraživati. Odgovarajući na njegova pitanja, noćni ĉuvar Hart je rekao kako misli da je teretno vozilo pobeglo u pravcu Avenije Rošambo, ali da to ne može da potvrdi sa potpunom sigurnošću.
      Nekoliko sledećih dana porodica Vord je Ĉarlsa retko viđala. Sada kada je u svom carstvu imao i spavaću sobu, provodio je u tom prostoru, potpuno sam, i sve noći; hrana mu se, po njegovom izriĉitom zahtevu, ostavljala pred vratima a on bi poslužavnik uzimao tek kada bi se sluga udaljio. Jednoliĉno, glasno ĉitanje formula, pojanje i recitovanje stihova u određenom ritmu, ponavljali su se u jednakim vremenskim razmacima, dok su se u druga doba razaznavali zvuci zveckanja stakla, hemikalija koje šište, vode koja teĉe i petroleja koji gori. A kroz vrata su se, s vremena na vreme, probijali mirisi ili, taĉnije, nepoznati zadasi, ni po ĉemu sliĉni onima ranije uoĉenim; a izraz napetosti koji se lako mogao zapaziti na licu mladog samotnika, kad god bi nakratko izlazio iz svojih odaja, bio je takav da je neminovno izazivao raznovrsna nagađanja. Jednom prilikom je Ĉarls na brzinu otišao u Ateneum zbog neke knjige koja mu jc bila potrebna, a drugom prilikom je unajmio kurira da mu iz Bostona donese debelu knjižurinu koja je ulivala strah. Situacija u kući postajala je sve ĉudnija, pa su se i Ĉarlsovi roditelji i doktor Vilet našli u grdnoj nedoumici; nisu naprosto znali šta da misle i šta da preduzmu u vezi sa svim tim.

6. 


           A onda se petnaestog aprila opet desilo nešto ĉudno što je po stepenu ĉudnosti premašivalo dotadašnje dogadaje, a doktor Vilet toj iznenadnoj, strašnoj  promeni pripisuje veliki znaĉaj. Toga dana je bio Veliki petak; taj podatak je, po uverenju posluge, bio izuzetno važan a po mišljenju lekara i ostalih potpuno nebitna sluĉajnost. U kasno popodne, mladi Vord je poĉeo da ponavlja neke formule ili izreke neuobiĉajeno glasno i u isto vreme je spaljivao izvesnu supstancu tako reskog mirisa da su zagušljiva isparenja odjednom ispunila celu kuću. Formula koju je izgovarao njen sin bila je toliko razgovetna da ju je gospođa Vord, koja se našla u hodniku ispred zakljuĉanih vrata, mahinalno upamtila tako stojeći i osluškujući —upamtila a, kasnije, na traženje doktora Vileta i pribeležila. Ta formula, za koju su Viletu struĉnjaci rekli da liĉi na onu koja se može naći u mistiĉnim spisima „Elifasa Levija“, toga zagonetnog stvora koji je zvirnuo kroz pukotinu zabranjenih dveri i na mah ugledao užasavajuće onostrane procepe, glasi ovako:

Per Adonai Eloim, Adonai Jekova, Adonai Sabaoth, Metraton Ou Agla Methon, verbum pythonicum, mysterium salamandrae, conventus sylvorum, antra gnomorum, daemonia Coeli God, Almonsin, Gibor, Jehosua, Evam, Zariathnatmik, Veni, veni, veni.

        Formulu je izgovarao puna dva sata bez promena i bez prekida, a onda su odjednom psi iz susedstva u isti mah poĉeli pandemoniĉno da zavijaju. Užas koji  je to zavijanje izazvalo u celom kraju može se oceniti po prostoru što ga je ova pojava dobila sutradan u novinama, premda je ona za Vordove ukućane bila manje strašna od smrada koji je pratio sumanuti lavež —gnusobnog smrada koji je prožeo sve i uvukao se u sve a koji niko u toj kući nije osetio ni do tada ni od tada. Usred te kužne poplave ukazao se blesak nalik na sev munje koji bi, da nije izbio u po bela dana, zaslepeo sve; potom se zaĉuo glas koji niko od onih što su ga ĉuli nikada ne bi mogao da zaboravi, toliko je bio i gromovit i dalek u isti mah, toliko nepojamno dubok i sablasno nesliĉan glasu Ĉarlsa Vorda. Taj glas je potresao kuću iz temelja i sasvim se jasno ĉuo bar na dva najbliža imanja gde je zaglušio ĉak i strahotno zavijanje pasa. Gospođa Vord, koja je u krajnjem oĉajanju osluškivala stojeći pred vratima sinovljeve zakljuĉane laboratorije, tresla se od užasa kada je shvatila pakleno znaĉenje tog glasa, jer ona je, zahvaljujući Ĉarlsovim priĉama, znala koliko je taj glas poznat po zlu u knjigama  crne magije, kao što je, na osnovu pisama Luka Fenera, znala i na koji je naĉin grmeo u prostorima iznad, na propast osuđene, farme u Potakitu one noći kada je uništen Džozef Karven. Ne, ona se nikako nije mogla prevariti i nikako nije mogla pogrešno protumaĉiti tu izreku iz noćnih mora, jer ju je njen Ĉarls suviše živo opisivao u onim ranijim danima kada je sa roditeljima otvoreno razgovarao o svojim istraživanjima vezanim za Džozefa Karvena. A ipak je to bio samo odlomak iz jednog arhaiĉnog i zaboravljenog jezika koji je glasio: „DIES MIES JESCHET BOENE DOESEF DUOVEMA ENITEMAUS“.

    Odmah posle grmljavine, dnevna je svetlost naglo utonula u tminu, iako je do zalaska sunca preostajao još ĉitav sat, a potom je naišao talas novog smrada koji se razlikovao od prvog ali koji je bio isto toliko nepoznat i nepodnošljiv.
     Ĉarls je sada ponovo pojao i recitovao, njegova majka je mogla da ĉuje slogove koji su njoj zvuĉali kao ,,Yu-nash —Yog—Sothoth —heIglb —fi —thro-dag“a završavali se uzvikom „Yah“! ĉija je manijakalna jaĉina narastala do krešenda od kojeg su pucale bubne opne. Sekundu kasnije, sve prethodne utiske izbrisao je leleĉući vrisak koji je izbio mahnito i praskavo i postepeno prešao u dijaboliĉan, histeriĉan smeh. Gospođa Vord je sa mešavinom straha i slepe majĉinske hrabrosti zalupala na zakljuĉana vrata koja su je delila od sina, ali se iz laboratorije niko nije odazvao. Ponovo je zalupala, još jaĉe, i ukoĉila se u mestu jer se u tom trenutku zaĉuo još jedan vrisak; ovoga puta je, međutim, sasvim izvesno to bio glas njenog sina i njegov vrisak se odjednom stopio sa odjecima histeriĉnog kikotanja drugog glasa.Tada se gospođa Vord onesvestila, mada danas ne zna taĉan uzrok tog iznenadnog gubitka svesti. Memorija ponekad zaista milosrdno briše pojedine straviĉne trenutke.
      Gospodin Vord se sa posla vratio u šest i ĉetvrt i kako svoju ženu nije zatekao  na donjem spratu, saznao je od prestravljene posluge da se ona najverovatnije nalazi ispred Ĉarlsove laboratorije, odakle su se doskora ĉuli zvuĉi neobiĉniji od svih dotadanjih. Gospodin Vord je odmah ustrĉao uz stepenice, zatekao svoju ženu na podu hodnika ispred laboratorije i, videvši da se onesvestila, pohitao po vodu. I dok je, pljuskajući je hladnom vodom po licu, sa ogromnim olakšanjem gledao kako se vraća sebi i kako, potpuno zbunjena, otvara oĉi, osetio je iznenada kako i njega obuzima ledena jeza i kako je i sam na ivici iste one nesvestice iz koje se upravo budi njegova žena. Tobožnja tišina u laboratoriji nije  bila onakva kakva se ĉinila, iz nje je dopiralo prigušeno mrmljanje, razgovor koji se vodio suviše tiho da bi se razumele reĉi ali koji je sam po sebi bio sasvim dovoljan da pomuti svest.
      To da Ĉarls ĉesto mrmlja neobiĉne formule nije, naravno, bila nikakva novost, ali ovo mrmljanje je izvan svake sumnje bilo potpuno razliĉito. Iza tih zatvorenih vrata vodio se dijalog ili je, pak, mladi ĉovek podražavao dva glasa koja su razmenjivala pitanja i odgovore. Jedan glas je neosporno bio Ĉarlsov glas, a onaj drugi je imao takvu dubinu i takvu šupljikavost da Ĉarls ta glasovna svojstva ni uz svu veštinu obredne mimikrije ne bi mogao da izmami iz sebe. U tom glasu je bilo neĉeg tako gnusobnog, bogohulnog i ĉudovišnog da se Teodor Haulend Vord —da ga u tom trenutku nije trgao krik njegove žene i u njemu pokrenuo sve odbrambene instinkte —ne bi i dalje mogao hvaliti time da nikada u životu nije pao u nesvest. Zgrabio je ženu u naruĉje i sneo je u prizemlje pre nego što je uspela da ĉuje glasove koji su njega tako užasno potresli. Ipak, nije bio dovoljno hitar u svom bekstvu: ĉuo je još nešto i zbog toga posrnuo i zamalo ispustio dragoceni teret. Kako su krik gospođe Vord sem njega oĉigledno ĉuli i neki drugi, iz odaje odeljene zakljuĉanim vratima zaĉule su se prve prepoznatljive reĉi u tome straviĉnom, nepojamnom razgovoru. One su oznaĉile upozorenje koje je izgovorio uznemireni Ĉarlsov glas, ali su njihovi nagoveštaji ispunili nesrećnog oca nepojamnim užasom. Te dve izgovorene reĉi bile su kratke: „Pssst! Piši!“
     Gospodin i gospođa Vord su posle toga dugo razgovarali i gospodin Vord je ĉvrsto odluĉio da još iste veĉeri obavi sa Ĉarlsom vrlo ozbiljan i otvoren razgovor. Bez obzira na to koliko je važan posao kome se posvetio, njegovo ponašanje se više nije moglo podneti, jer su poslednja događanja prelazila sve granice normalnosti i poĉela da ugrožavaju i kućni red i kućni mir, a pre svega duševno i nervno stanje ukućana. Mora biti da je Ĉarls uistinu izgubio razum, jer samo je ĉisto ludilo moglo da proizvede divlje urlike i izmišljene razgovore uz podražavanje raznih glasova, kao što se dogodilo toga popodneva. Sve to treba prekinuti odmah, jer će se u suprotnom gospođa Vord teško razboleti, a ni od posluge niko neće ostati u kući strave. Gospodin Vord je ustao od stola i krenuo uz stepenice ka Ĉarlsovoj laboratoriji. Na trećem spratu ga je, međutim, zaustavio zvuk koji je dopirao iz Ĉarlsove biblioteke, iako je on, u poslednje vreme, uopšte nije koristio. Gospodin Vord je otvorio vrata: po podu su, rasturene, ležale knjige i hartije porazbacane na sve strane a njegov sin je, u velikom uzbuđenju, trpao u naruĉje gomile knjiga raznih veliĉina i oblika. Izgledao je strahovito iznuren i unezveren, a ĉuvši oĉev glas ispustio je ceo naramak na tle. Na oštro naređenje Vorda starijeg, Ĉarls je seo i mirno saslušao ukore koje je bio odavno zaslužio. Oca nije prekidao, nije mu se suprotstavljao. A posle oĉitane lekcije, složio se sa svim izreĉenim, smerno priznao da je otac u pravu i da su njegovi glasovi, mrmljanja, bajanja i hemijski smradovi uistinu neoprostive neugodnosti za sve ukućane. Potpuno se složio sa tim da u kući mora da zavlada mir, ali je uporno zahtevao da se i dalje poštuje njegova privatnost i usamljeniĉki naĉin ţivota. Njegov budući rad, rekao je ocu, biće uglavnom vezan za knjige; a ukoliko se u kasnijoj fazi istraživanja ukaže potreba, on će za vršenje izvesnih obreda pronaći prostorije na nekome drugom mestu. Izrazio je svoje najdublje kajanje zbog toga što je i nehotice prestravio majku i prouzrokovao njenu nesvesticu, i objasnio da je razgovor koji se kasnije ĉuo bio deo složenog simbolizma namenjenog tome da stvori određenu duhovnu klimu. Nerazumljivi hemijski izrazi kojima se služio zbunjivali su gospodina Vorda, ali se sa sinom rastao uveren da je mladić neporecivo duševno zdrav i savršeno priseban, i pored   zagonetne, teške napetosti. Iz samog razgovora nije, međutim, mogao da izvede nikakve zakljuĉke pa, kada je Ĉarls pokupio knjige i izašao iz sobe, ni daljenije znao šta da misli o celoj stvari. Ona je bila isto toliko zagonetna koliko je zagonetna bila i smrt sirotog starog maĉka Niga koga su sat ranije našli u prizemlju sveg zgrĉenog, iskolaĉenih oĉiju i ĉeljusti iskrivljene od straha.

      Podstaknut nekim neodređenim detektivskim instinktom, zbunjeni otac se sad ljubopitljivo zagledao u prazne police ne bi li utvrdio šta je sve njegov sin preneo u potkrovlje. Ĉarlsova biblioteka bila je strogo razvrstana, tako da je Vord ĉak i uz letimiĉan pogled mogao da vidi koje knjige, ili bar koja vrsta knjiga, nedostaju u tim praznim rafovima. Na svoje veliko iznenađenje, ustanovio je da iz oblasti okultnih nauka i antikviteta ne nedostaje ni jedna jedina i da fale samo one koje je Ĉarls odneo još odavno. Knjige koje je te veĉeri uzeo sa polica bile su, od prve do poslednje, posvećene savremenim temama i zbivanjima —nauĉne, istorijske, geografske knjige, priruĉnici književnosti, filozofska dela i neki skorašnji brojevi novina i ĉasopisa. Kako je ta promena u ĉitalaĉkim navikama i interesovanjima Ĉarlsa Vorda bila uistinu krajnje neobiĉna, njegov otac je dugo stajao pred praznim policama i osećao kako sve dublje tone u vrtlog zbunjenosti, zaprepašćenosti i neke sveobuhvatne ĉudnosti. To osećanje ĉudnosti liĉilo je na tešku moru i razdiralo mu je grudi dok je pretraživao biblioteku pokušavajući da utvrdi šta je to tako naopako oko njega. Nešto je uistinu bilo i zlo i naopako i to zlo je bilo koliko duhovno toliko i opipljivo. Od trenutka kada je kroĉio u tu sobu znao je da nešto nije kako valja, a onda mu je napokon sinulo u ĉemu je stvar. Na  severnom zidu biblioteke i dalje je stajao stari duborezni ukras iznad kamina prenet iz kuće u Olni Kortu, ali je ispucali i nesavršeno restaurirani, ogromni portret Džozefa Karvena bio potpuno uništen. Zub vremena i neujednaĉeno zagrevanje prostorije konaĉno su uĉinili svoje i u međuvremenu se, otkako je soba ĉišćena poslednji put, dogodilo ono najgore. Pošto se postepeno ljuštio i u ljuspama odlepljivao od drvenog rama i drvene poleđine, borao se i krivio sve više i više, da bi se na kraju raspao u paramparĉad nekom iznenadnom i zlokobnom neĉujnom brzinom, portret Džozefa Karvena se zauvek odrekao svoga nemog i neumornog bdenja nad mladim ĉovekom sa kojim ga je vezivala zaprepašćujuća sliĉnost i sada je ležao na podu zdrobljen pa pretvoren u tanki sloj sitne, fine, plaviĉastosive prašine.

Lavkraft Hauard, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava prva

Lavkraft Hauard , Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava druga 

Lavkraft Hauard, Niarlatotep ( Negronomikon )

Antonen Arto, NERVOMER

autoportret- 1915

   Tamo gde drugi pružaju dela, ja nameravam samo da pokažem svoj duh.
Život je u spaljivanju pitanja.
Ja ne držim da je delo odvojeno od života.
Ne volim odvojeno stvaranje. Ni duh ne smatram odvojenim od sebe. Svako moje delo, svaki nacrt samog sebe, svaka lednička cvat moje unutarnje duše balavi po meni.
U istoj meri se pronalazim u pismu koje sam napisao da bih objasnio intimno sužavanje svog bića i besmislenu uškopljenost svog života, u istoj meri u ogledu koji je izvan mene i koji mi se prikazuje kao ravnodušna bremenitost mog duha.
Patim zbog toga što Duha nema u životu, i što života nema u Duhu, patim zbog Duha-organa, Duha-prevoda, ili Duha-zastrašivanja-predmeta, u pokušaju da ih uvedem u Duh.
Ovu knjigu ostavljam neizvesnu u životu, hoću da je ugrizu spoljne stvari, a pre svega svi iščašeni trzaji, svi treptaji mog budućeg ja.
Sve ove strane se razvlače kao kocke leda u duhu. Nek mi se ne zameri na mojoj apsolutnoj slobodi. Odbijam da pravim razliku između svojih trenutaka. Ne prepoznajem u duhu nikakav plan.
Treba svršiti i sa Duhom i sa književnošću. Kažem da Duh i život opšte na svim stupnjevima. Hteo bih da napišem Knjigu koja uzrujava ljude, koja bi ih poput kakvih otvorenih vrata odvela tamo gde nikad ne bi pristali da pođu, vrata koja se jednostavno nastavljaju na stvarnost.
A ovo nije ništa manje predgovor knjizi od pesama koje promiču njom, ili nabrajanja svih jarosti nelagodnosti.
Ovo je tek kocka leda, takođe u grlu zagrcnuta.

______________________________________________________________________________


Osetio sam kako oko mene izistinski kidate atmosferu, kako stvarate prazninu da biste mi omogućili da napredujem, da biste u nemogućem prostoru oslobodili mesto onome što je u meni bilo tek u potencijalu, čitavom jednom virtuelnom klijanju, koje je moralo da urodi plodom, usisano ponuđenim mestom.
     Često sam sebe dovodio u to stanje nemogućeg apsurda, kako bih pokušao da iznedrim misao. Nekoliko nas je danas pokušalo da ubije stvari, da u nama stvori prostore za život, prostore koji ne postoje i čije mesto, izgleda, u prostoru ni ne treba da bude.
      Uvek sam bio zapanjen tvrdoglavošću duha da razmišlja u dimenzijama i prostorima, i da se usredsredi na proizvoljna stanja stvari da bi mislio, da bi mislio u komadima, kristaloidima, i da se svaki vid bivstvovanja svede na početak, da misao ne opšti trenutno i neprekidno sa stvarima, već da se to zgušnjavanje i smrzavanje, određeno preobraženje duše u spomenike, odigra takoreći pre misli. To je očigledno dobar preduslov za stvaranje.
      Ali me još više zapanjuje ta neumorna, munjevita iluzija koja nam suflira te predodređene, opisane, promišljene arhitekture, te kristalizovane komade duše, kao da su nekakva ogromna plastična stranica, u osmozi sa čitavim ostatkom realnosti. A nadrealnost je kao sužavanje osmoze, svojevrsno obrnuto opštenje. Umesto da u nadrealnosti vidim popuštanje kontrole, slutim, naprotiv, čvršću kontrolu, ali koja, umesto da deluje, sumnja; kontrolu koja osujećuje susrete obične stvarnosti i omogućava suptilnije i proređene susrete, susrete stanjene do užeta koje hvata plamen, koje se nikad se ne kida.
       Zamišljam izmučenu, sumpornu i fosfornu dušu tih susretanja kao jedino prihvatljivo stanje realnosti.
      Ali to mi nekakva neimenljiva, nepoznata lucidnost daje njihov ton i krik, dočarava mi ih. Osećam ih u određenoj nerazlučivoj celosti, i to osećanje, hoću reći, nikakva sumnja ne nagriza. A ja sam u odnosu na te nespokojne susrete osetljiv na najmanji potres, izvolite zamisliti zaustavljeno ništavilo, gomilu duha, negde zakopanu, preobraženu u potencijalnost.

Glumac se vidi kao kroz kristale.
Inspiracija po stupnjevima.
Ne sme se previše propuštati književnost.


    Cilj mi beše satni mehanizam duše, a uspeo sam da zapišem samo bol pobačenog podešavanja.
Ja sam potpuni ponor. Oni koji su verovali da sam sposoban za potpun bol, lep bol, za ispunjene i mesnate strepnje, strepnje koje su mešavine predmeta, drhtavo drobljenje snaga, a ne obustavljena tačka
       – u kojoj ipak ima uskomešanih, iskorenjujućih nagona, koji potiču iz sučeljavanja mojih snaga sa ponorima ponuđenog apsoluta,
(iz sučeljavanja snaga sa moćnom zapreminom)
i preostaju samo nepregledni ponori, zastoj, hladnoća,-
 dakle, oni koji su mi pridavali više života, koji su mislili da sam na nižem stupnju otpadanja od sebe, koji su verovali da sam utonuo u napaćenu buku, u silovito crnilo s kojim se borim,
      – izgubljeni su u tmini čoveka.



U snu, nervi razapeti duž nogu.
San je dolazio iz izmeštaja verovanja, zagrljaj je popuštao, besmisao mi je gazio po stopalima.


Mora se razumeti da je sva inteligencija samo ogromna mogućnost, i da je čovek može izgubiti, ne kao ludak koji je umro, već kao živ čovek, u životu, koji oseća kako ga privlači i draži (inteligencija, ne život).
     Golicanja inteligencije i to naglo preokretanje delova.
     Reči na pola puta inteligencije.
     Ta mogućnost da se razmišlja unazad i da se odjednom napadne sopstvena misao.
    Taj dijalog u misli.
    Apsorbovanje, kidanje svega.
    I odjednom taj mlaz vode na vulkanu, tanki i usporeni slap duha.



Zateći se u stanju krajnjeg šoka, obasjanog irealnošću, noseći, u kutku samog sebe, fragmente stvarnog sveta.



     Misliti bez najmanjeg prekida, bez stupice u mišljenju, bez onih naglih iščezavanja na koje je svikla moja srž, kao odašiljač struja.
    Moja srž se povremeno razonodi tim igrama, prepušta tim igrama, prepušta tim skrivenim otmicama kojima predsedava glava moje misli.
     Ponekad bi mi zatrebala samo jedna reč, jedna obična nebitna rečca, da bih postao veliki, da bih govorio tonom proroka, reč koja svedoči, precizna, suptilna reč, dobro namočena u mojoj srži, izašla iz mene, koja bi se držala na krajnjem vršku mog bića,
    a koja nikom ne bi značila ništa.
    Ja sam svedok, ja sam jedini svedok samog sebe. Ta kora reči, te neprimetne prošaputane preobrazbe moje tihe misli, tog malog dela moje misli za koju tvrdim da je već bila uobličena, a koja je pobacila,
     ja sam jedini koji može suditi o njenom dometu.


Svojevrsno neprekidno propadanje normalnog nivoa realnosti.

     Pod ovom korom od kostiju i kože, koja je moja glava, postoji neprekidnost strepnji, ne poput nekakve moralne tačke, poput ispraznih rasprava imbecilno sitničave ćudi, ćudi nastanjene kvascem nespokoja u visinu, već poput (taloženja)
     u unutrašnjosti,
     poput oduzimanja moje vitalne supstance,
     poput fizičkog i suštinskog gubitka
     (to jest gubitka od strane suštine)
smisla.

Nesnaga da se kristalizuje nesvesno, prekinuta tačka automatizma, na bilo kom od stupnjeva.


Teško je naći sebi pravo mesto i ponovo uspostaviti komunikaciju sa sobom. Sve je u izvesnoj flokulaciji stvari, u pribiranju čitavog tog umnog dragog kamenja oko jedne tačke koju tek treba naći.
      A evo šta ja mislim o misli:
      INSPIRACIJA SVAKAKO POSTOJI.
      Postoji i jedna fosforna tačka u kojoj se nalazi čitava stvarnost, ali izmenjena, preobražena, – čime to? ? – tačka čarobnog korišćenja stvari. I verujem u mentalne aerolite, u lične kosmogonije.


Znate li vi šta je obustavljeni senzibilitet, ta vrsta užasne vitalnosti, prerezane nadvoje, ta tačka nužne kohezije na kojoj se biće više ne uzdiže, to preteće, to poražavajuće mesto.


Dragi Prijatelji,

Ono što ste smatrali mojim delima bili su samo moji otpaci, strugotina duše koju normalan čovek ne prihvata.
     Da li se moja bolest otad poboljšala ili pogoršala, to za mene sad nije bitno, problem je u bolu i upornom izumiranju mog duha.
Upravo sam se vratio u M..., gde me je ponovo obuzeo osećaj krutosti i vrtoglavice, ta nagla i suluda potreba za snom, taj iznenadni gubitak snaga, uz osećaj nepreglednog bola, momentalne otupelosti.

    Gle ovoga, u čijem se duhu nijedno mesto ne stvrdnjava i koji ne oseća odjednom dušu sa leve strane, strane srca. Gle ovoga, koji drži da je život tačka, da duša nema rezova, ni duh početaka.


    Ja sam imbecil, zbog ukidanja misli, zbog zlo-obrazbe misli, ja sam upražnjen, zbog otupelosti svog jezika.
    Zlo-obrazba, zlo-pabirčenje izvesnog broja tih staklastih telaca koje zlorabiš tako neuviđavno. Rabljenje koje ne poznaješ, kom nikad nisi prisustvovao.
    Svi termini koje biram za mišljenje za mene su TERMINI u izvornom značenju te reči, pravi završeci, vršci mojih umnih , svih stanja kojima sam podvrgao svoje mišljenje. Moji termini mene zaista LOKALIZUJU, a ako kažem da me termini LOKALIZUJU, to znači da ne smatram da su za moje mišljenje vredni. Stvarno me paralizuju moji termini, niz završetaka. I koliko god da je DRUGDE moje mišljenje u tim trenucima, ja mogu jedino da ga propustim kroz te termine, toliko oprečne mišljenju samom, toliko paralelne, dvosmislene koliko to mogu biti, do te mere da u tim trenucima prestanem da mislim.

     Kad bi se samo moglo okusiti sopstveno ništavilo, kad bi se moglo lepo odmoriti u sopstvenom ništavilu, a da to ništavilo ne bude određena vrsta postojanja, a ni sama smrt.
     Tako je teško više ne postojati, više ne prebivati u nečemu. Pravi bol je osećaj da se unutra miče misao. Ali misao kao tačka svakako nije patnja.
     Dosegao sam tačku u kojoj više ne dodirujem život, već sve porive i istrajno golicanje postojanja u sebi. Samo jednu obavezu imam, da sebe ponovo stvorim.

    Nedostaje mi slaganje reči sa nacrtom mojih stanja.
   „Ali to je normalno, svima nedostaju reči, vi ste prestrogi prema sebi, po onom što kažete tako se ne čini, ali vi se savršeno izražavate na francuskom, ali vi previše značaja pridajete rečima.“
    Vi ste budale, svi, od najpametnijeg do najnebitnijeg, od bistrog do okorelog, vi ste budale, hoću reći, vi ste psi, hoću reći: lajete na prazno, svojski se trudite da ne razumete. Ja sebe poznajem i to mi je dovoljno, to mora biti dovoljno, ja sebe poznajem jer sebi prisustvujem, prisustvujem Antonenu Artou.
    – Ti sebe poznaješ, ali mi te vidimo, dobro vidimo šta radiš.
    – Da, ali ne vidite moju misao.
     Na svakom stupnju moje misaone mehanike postoje rupe, zastoji, ne mislim, shvatite me dobro, u vremenu, već u nekoj vrsti prostora (ja sebe razumem); ne mislim na misao u dužinu, misao u trajanju misli, mislim na jednu misao, jednu jedinu, i jednu misao unutra; ali ne mislim na neku Paskalovu misao, misao filozofa, odnosno ocrtano zgušnjavanje, sklerozu određenog stanja. I cap!
      Posmatram se u svojoj prilježnosti. Stavljam prst na tačno određenu tačku pukotine, nepriznatog isklizavanja. Jer duh je gmizaviji od vas, Gospodo, on se otima zmijoliko, otima se dok se ne ostrvi na naše jezike, tačnije, dok ih ne ostavi na cedilu.
     Ja sam onaj koji je najjače osetio zapanjujuću zbunjenost svog jezika u odnosu sa mišljenjem. Ja sam onaj koji je najbolje uočio nacrt svojih najličnijih, najnesumnjivijih isklizavanja. Gubim se u svojoj misli, uistinu, kao što se sanja, kao što se iznenada vraća u svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje kutove kobi.

   Svekoliko pisanje je svinjarija.
   Ljudi koji napuštaju neodređenost da bi pokušali da preciziraju štagod im se odigravalo u mislima, svinje su.
    Sav književni svet je svinjolik, a pogotovo ovaj današnji.
   Svi koji imaju putokaze u duhu, to jest, s određene strane glave, na precizno smeštenim položajima svog mozga, svi koji su gospodari svog jezika, svi za koje reči imaju jedan smisao, svi za koje postoje nadmorske visine u duši i tokovi u mišljenju, oni koji čine duh epohe, i koji su tim tokovima mišljenja dali ime, mislim upravo na njihove rabote, i na to automatsko škripanje koje njihov duh predaje svim vetrovima,
    – su svinje.
     Oni za koje neke reči imaju smisao i izvesne načine postojanja, oni koji se tako uzorno ponašaju, oni prema kojima se osećanja mogu razvrstati, i koji diskutuju na bilo kom stupnju svojih bednih razvrstavanja, oni koji još veruju u „termine“, oni koji pokreću ideologije zauzevši rang u vremenu, oni čije žene govore tako dobro, a i te žene koje govore tako dobro i koje govore o tokovima doba, oni koji još veruju u usmerenost duha, oni koji slede puteve, koji pretresaju imena, koji izvikuju stranice knjiga,
     – ti su tek najgore svinje.
   Mnogo ste drski, mladiću!
   Ne, ja mislim na bradate kritičare.
   I rekao sam vam: nema dela, nema jezika, nema reči, nema duha, ničega.
   Ničeg sem jednog lepog Nervomera.
   Te neshvatljive stanice koja je potpuno uspravna usred svega u duhu.
    I ne nadajte se da ću vam imenovati tu celinu, na koliko se delova deli, da ću vam reći koliko teži, da ću hodati, početi da raspravljam o toj celini, i da ću se raspravljajući izgubiti, i tako i ne znajući početi da mislim – i da će se celina obasjati, zaživeti, ukrasiti mnoštvom reči, namazanih smislom od prve do poslednje, reči različitih, sposobnih da na svetlost dana iznesu sve stavove, sve nijanse jedne jako osetljive i pronicljive misli.
    Ah, ta stanja koja nikad ne nazivamo imenom, te vrhovne situacije duše, ah, ti intervali duha, ah ti majušni zastoji koji su hleb nasušni mojih časova, ah taj čitav gmizavi narod činjenica – uvek me iste reči služe, i ja zaista kao da uopšte ne napredujem u svojoj misli, ali se zapravo krećem brže od vas, vi magareće brade, preispoljne svinje, gospodari lažne reči, porubljivači portreta, feljtonisti, prizemlja, pašnjakovci, entolomogisti, rak-rane mog jezika.
    Rekao sam vam, da više nemam svoj jezik, to nije razlog da vi i dalje terate inat, da se jogunite u jeziku.
    Gotovo, shvatiće me za deset godina ljudi koji će danas raditi ono što radite vi. Onda će biti jasni moji gejziri, videće se moji lednici, ljudi će naučiti da osujete moje otrove, raskrinkaće moje duševne igre.
    Tad će moja kosa biti izlivena u kreču, sve moje duhovne vene, onda će se uvideti moj bestijarij, i moja mistika će postati šešir. Onda će se videti kako se puše spojne tačke kamenja, a drvenasti buketi duhovnih očiju će se kristalizovati u glosare, onda će se videti kako padaju kameni aeroliti, onda će se videti omče, onda će se shvatiti besprostorna geometrija, i shvatiće se šta je to ustrojstvo duha, i shvatiće se kako sam ja izgubio duh.
     Onda će se shvatiti zašto moj duh nije tu, onda će se videti kako svi jezici sahnu, kako se svi duhovi suše, kako se svi jezici stvrdnjavaju, ljudski likovi pljošte, izduvavaju se, kao da su ih udahnule sušne vetrine, a ta razmaziva opna nastaviće da pluta u vazduhu, ta razmaziva i jetka opna, ta opna dvojake debljine, višestepena, sa beskrajnim brojem pukotina, ta melanholična i staklasta opna, ali tako osetljiva, i ona tako istrajna, tako razmnoživa, udvojiva, tako sposobna da se obrne svojim odražavanjem pukotina, smisla, omama, prodornih i virusnih poplava,
    tada će sve ovo biti shvaćeno kako treba,
    i više neću morati da govorim.



(izvor: Antonin Artaud, Ombilic des Limbes suivi de Le Pèse-nerfs, Gallimard, coll. Poésie, 1968.)


izbor, prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić
izvor : AGON