10.01.2019.

Jane Austen, Uveravanje (1-7)




Romantičnu vezu između Anne Elliot i mornaričkog oficira Fredericka Wenwortha prekida lady Russel, smatrajući oficira nedostojnog staležu Anne.
Osam godina kasnije, Frederick se vraća kao bogati mornarički kapetan, a Annieina porodica je na rubu stečaja.

Jane Austin u pokretnim slikama  



~ 1 ~



      Sir Walter Elliot od Kellynch-halla, Somersetshire, bio je čovek koji je za svoju zabavu uvek uzimao knjigu Baronetage1. Onde je pronalazio razbibrigu za slobodno vreme i utehu u teškim trenucima; razmišljanjem o ograničenim ostacima najranijih plemenitaških titula2 budili su se njegovo divljenje i poštovanje; tu se svaki neželjeni osećaj, izazvan problemima u kućanstvu, prirodno menjao u sažaljenje i prezir dok je prelistavao gotovo beskonačne dodele titula u prošlom veku, i tu je, ako ne bi pomogla niti jedna druga stranica, sa zanimanjem mogao čitati vlastitu istoriju, što je uvek dalo rezultata — knjiga se uvek otvarala na tu stranicu:

ELLIOT OD KELLYNCH-HALLA 

Walter Elliot,  rođen 1. marta 1760., 15. juna 1784.
oženio Elizabeth (umrla 1800.), kćer Jamesa 
Stevensona, Esq.od South Parka u grofoviji 
Gloucester,  koja mu je podarila Elizabeth,rođenu 
1. juna 1785.; Anne, rođenu 9. augusta 1787.; 
mrtvorođenog sina,5. novembra 1789.;
 Mary, rodenu 20. novembra1791.

       Upravo je tako glasio originalan odlomak kad je knjiga izišla iz štampe; ali sir Walter ga je poboljšao dodavši, za informaciju sebi i svojoj porodici, sledeće reči nakon datuma Maryna rođenja - »udana 16. decembra 1810. za Charlesa, sina i naslednika Charlesa Musgrovea, Esq. od Uppercrossa u grofoviji Somerset« - te ubacivši tačan dan i mesec smrti svoje žene.
      Zatim je sledila istorija i uspon drevne i ugledne porodice, prema uobičajenim pravilima: kako se prvi put doselila u Chesire; kako se spominje kod Dugdalea4 dok su radili u uredu vrhovnog šerifa zastupajući grad u tri uzastopna saziva parlamenta, pokazujući predanost i dostojanstvo baruneta, u prvoj godini vladavine Charlesa II., uza sve Mary i Elizabethe koje su oženili; što je ukupno popunjavalo dve lepe stranice knjige, a završavalo je Uverenje grbom i motom: »Glavno sedište, Kellynch-hall u grofoviji Somerset«, te ponovno rukopis sir Waltera na kraju:

 »Verovatan naslednik, William Walter Elliot, Esq., praunuk drugog sir Waltera.«

      Taština je bila početak i kraj karaktera sir Waltera Elliota: taština osobe i situacije. U mladosti je bio izrazito naočit, a u pedeset četvrtoj godini još je veoma privlačan muškarac. Malo je žena koje više od njega razmišljaju o svojem ličnom izgledu; niti bi sobar bilo kojeg novopečenog lorda mogao biti zadovoljniji položajem što ga ima u društvu. Blagoslov lepote smatrao je manje važnim jedino od blagoslova titule baruneta; a sir Walter Elliot, koji poseduje oba dara, stalan je predmet svojeg najtoplijeg poštovanja i odanosti.
____________________________________________________
1 Baronetage — misli se na dve knjige Johna Debretta, Baronetage of England (1808.) (Engleski baruneti). Barunet je iznad ranga viteza, a ispod baruna.
2 James I. uveo je titulu baruneta u sedamnaestom veku.
3 Esquire — naslov u pisanim dokumentima (skračeno Esq) sa značenjem »gospodin«, koji se u Engleskoj često piše iza naslovnika.
4 Dugdale — katalog plemstva iz sedamnaestog veka sir Williama Dugdalea objavljen je 1675. i 1676.
________________________________________________________


       Njegov privlačan izgled i status morali su uticati na njegovo sklapanje braka; budući da je tomu zasigurno dugovao suprugu veoma superiorna karaktera, u skladu sa svime što on lično zaslužuje. Lady Elliot je bila divna žena, razumna i prijazna, čiji stavovi i ponašanje, ako im se može oprostiti mladenačka zanesenost koja ju je pretvorila u lady Elliot, kasnije nikad nisu iziskivali udovoljavanje hirovima. Sedamnaest je godina podilazila, ublažavala, ili prikrivala njegove nedostatke, te promovisala njegov stvarni ugled; i premda sama nije bila najsretnije biće na svetu, u svojim je obavezama, prijateljima i deci našla dovoljno razloga za život, pa nije bila nimalo ravnodušna kad ih je morala napustiti. Tri kćeri, dve starije od šesnaest i četrnaest godina, za majku su bile užasna ostavština, zapravo strašna odgovornost koju je trebala poveriti taštom, budalastom ocu. Međutim, imala je jednu veoma prisnu prijateljicu, razumnu, vrednu ženu koja se, upravo zbog snažne povezanosti s njom, doselila u blizinu, u selo Kellynch. Lady Elliot se uglavnom oslanjala na njezinu dobrostivost i savete kad je reč o pomoći i njegovanju kvalitetnih načela i uputa što ih je zabrinuto usađivala svojim kćerima.
        Ta prijateljica i sir Walter nisu se venčali, bez obzira što su u tom smislu možda očekivali njihovi znanci. Prošlo je trinaest godina od smrti lady Elliot, a oni su i dalje bili bliski susedi i intimni prijatelji; on je ostao udovac, a ona udovica.
       Za činjenicu da lady Russell, žena staložene dobi i karaktera, te izrazito dobrostojeća, uopšte nije razmišljala o sklapanju drugoga braka nije potrebna nikakva isprika javnosti, koja je prilično sklona nerazumnom nezadovoljstvu kad se žena ipak ponovno uda, kao i ako to ne učini; ali sir Walterovo zadržavanje statusa udovca iziskuje objašnjenje. Stoga treba reći da se sir Walter, kao dobar otac (nakon što je doživeo jedno ili dva privatna razočaranja veoma nerazumnim ponudama), ponosio činjenicom da je ostao neoženjen zbog dobrobiti svojih kćeri. Za jednu bi se kćer, najstariju, doista odrekao svega, što zapravo nije bilo potrebno. Elizabeth je nasledila, sa svojih šesnaest godina, sve što je bilo moguće od majčinih prava i obaveza; a kako je bila veoma lepa, i veoma slična njemu, njezin je uticaj uvek bio velik, te su veoma zadovoljno nastävili zajednički život. Njegove druge dve kćeri imale su krajnje inferiornu vrednost. Mary je stekla malo važnosti kad je postala supruga Charlesa Musgrovea, ali Anne, prefinjena uma i dražesne ličnosti, što ju je moralo postaviti na visok položaj kod svih istinski razumnih ljudi, bila je niko i ništa za svojeg oca i sestru: njezina reč nije nosila nikakvu težinu, uvek je morala popuštati - bila je samo Anne.
       Za lady Russell bila je veoma drago i izrazito cenjeno kumče, miljenica i prijateljica. Lady Russell ih je sve volela, ali je samo u Anne nazirala mogućnost ponovnog oživljavanja njihove majke.
      Anne Elliot je nekoliko godina ranije bila veoma lepa devojčica, ali je njezina lepota rano nestala; a budući da je čak i kad je ta lepota bila na vrhuncu njezin otac našao malo razloga za divljenje (toliko su drukčije bile njezine fine crte lica i tamne oči od njegovih), sad, kad je izbledela i smršavila, u njima nije bilo baš ničega što bi izazvalo njegovo poštovanje. Nikad se nije previše nadao, a sad je izgubio svaku nadu da će njezino ime ikad pročitati na nekoj drugoj stranici svoje omiljene knjige (to jest, sir Walter je izgubio svaku nadu da će se Anne udati za baruneta.) Na Elizabeth ostaje obaveza da sklopi ravnopravni savez; jer Mary se samo povezala sa starom seoskom porodicom koja poseduje ugled i veliko bogatstvo, te je stoga dala svu čast, ali ništa nije dobila. Elizabeth će, pre ili kasnije, sklopiti prikladan brak.

       Katkad se događa da je žena lepša u dvadeset devetoj godini nego deset godina ranije, a uopšteno govoreći, ako nije bilo bolesti ili teskobe, to je razdoblje života u kojem se ne gubi gotovo nimalo šarma. Tako je bilo s Elizabeth; još je bila ista lepa gospođica Elliot kakva je počela biti pre trinaest godina; stoga bi se sir Walteru moglo oprostiti da je zaboravio na njezinu dob, ili bi ga se barem moglo smatrati samo napola budalom jer je sebe i Elizabeth smatrao jednako krasnima kao i uvek, a sve to usred nedostatka lepote kod svih ostalih; jer je jasno video kako stari ostatak njegove porodice i njegovi poznanici. Anne izmoždena, Mary gruba, sva lica u susedstvu postaju ružnija, brzo širenje sitnih bora na slepoočnicama lady Russell već ga dugo prilično uznemirava.
       Elizabeth nije bila baš jednako zadovoljna kao njezin otac. Trinaest je godina gospodarica Kellynch-halla, vodi i upravlja sa samosvešću i odlučnošću koje nikad nisu otkrivale koliko je zapravo mlada. Trinaest godina njoj pripada sva čast, postavlja kućanske zakone i propise, vodi do lagane kočije koju vuku četiri konja, odmah iza lady Russell izlazi iz salona i blagovaonica na selu. Trinaest hladnih zima otvara svaki donekle važan bal kakav si može priuštiti slabo naseljeno područje; trinaest rascvetanih proleća putuje u London sa svojim ocem kako bi uživali u nekoliko nedelja kretanja u visokom društvu. Seća se svega toga; svesna je činjenice da ima dvadeset devet godina, te je muče neka žaljenja i strepnje. Posve je zadovoljna činjenicom da je još uvek lepa kao i ranije, ali oseća da se približava opasnim godinama, te bi je radovalo kad bi bila sigurna da će je u narednih godinu ili dve zaprositi neko čijim žilama teče krv baruneta. Tada bi mogla ponovno uzeti knjigu nad knjigama s jednako mnogo užitka kao u ranoj mladosti, ali trenutno joj se ne sviđa. Onde uvek vidi datum svog rođenja, ali ne spominje se sklapanje braka, osim onog njezine najmlađe sestre, a to knjigu čini neugodnom; više nego jednom, kad ju je otac ostavljao otvorenu na stolu kraj nje, skrenula bi pogled, zatvorila je i odgurnula.
       Šta više, doživela je jedno razočaranje na koje ta knjiga, a osobito istorija njezine vlastite porodice, ne sme podsjćati. Razočarao ju je verovatan naslednik, upravo William Walter Elliot, Esq., čija je prava njezin otac tako velikodušno podržavao.
       Dok je još bila veoma mlada devojka, čim je shvatila da će on, za slučaj da ona ne dobije brata, postati budući barunet, verovala je da će se udati za njega, a njezin je otac uvek smatrao da bi tako trebalo biti. Nisu ga poznavali dok je bio dečak, ali uskoro nakon smrti lady Elliot, sir Walter je nastojao da se upoznaju, a premda njegovi pokušaji nisu nimalo toplo primljeni, ustrajao je u svojoj nameri, svaljujući krivnju na mladenačku plahost. Tokom jednog od njihovih proletnih putovanja u London, kad je Elizabeth tek procvetala, gospodin Elliot je bio primoran na upoznavanje.
       Tada je bio veoma mlad čovek, tek je počeo studirati pravo, a Elizabeth ga je doživela kao veoma ugodnog, te su potvrđeni svi planovi u vezi s njim. Pozvali su ga u Kellynch-hall; o njemu se pričalo i očekivalo ga se do kraja te godine, ali nije došao. Idućeg su ga proleća opet videli u gradu, zaključili da je jednako prikladan, ponovno su ga ohrabrili, pozvali i očekivali, ali on opet nije došao; sledeća je vest glasila da se oženio. Umesto da se prepusti sudbini namenjenoj nasledniku kuće Elliot, kupio je nezavisnost sklapanjem braka s bogatom ženom inferiornom po rođenju.
       Sir Walter je bio ogorčen. Osećao je da su se trebali konsultovati s njim, kao s glavom kuće, osobito nakon što je tako javno prihvatio momka: »Jer sigurno su ih videli zajedno«, primetio je, »jednom u Tattersalu6 i dvaput u predvorju Donjeg doma.« Izrazio je svoje negodovanje, ali se na to obraćalo veoma malo pažnje. Gospodin Elliot se nije ni pokušao ispričati, te se pokazao nedostojnim da porodica i dalje obraća pažnjuna njega jer ga je sir Walter smatrao nevrednim toga; više nije postojalo poznanstvo među njima.
_____________
6Tattersal — dobro poznato mjesto za klađenje i prodaju konja na licitacijama
______________

         Elizabeth je i nakon razdoblja od nekoliko godina s ljutnjom gledala na tu veoma neugodnu istoriju gospodina Elliota, jer joj se on sviđao sam po sebi, a još više zato što je naslednik njezina oca, pa je njezin porodični ponos jedino u njemu video prikladan par za najstariju kćer sir Waltera Elliota. Nije postojao barunet od A do Z kojeg bi njezini osećaji mogli tako spremno priznati kao njoj ravnoga. Međutim, on se ponio tako bedno pa nije mogla priznati da je zavredio da i dalje misli na njega, premda je tada (leto 1814.) žalila zbog njegove žene. Sramota njegova prvog braka možda bi se mogla preboleti, budući da nije postojao nikakav razlog za pretpostavku da će biti obdaren potomcima, da nije učinio nešto gore; ali jest, jer su uobičajenom intervencijom ljubaznih prijatelja bili obavešteni da je o svima njima govorio s krajnjim nepoštovanjem, uvredljivo i prezirno upravo o krvnoj lozi kojoj je pripadao, te o častima koje će kasnije pripasti njemu. To se nije moglo oprostiti.             Takvi su bili osećaji i stavovi Elizabeth Elliot; takva su bila njezina nastojanja da umanji, želja da promeni, njezina jednoličnost i otmjnost, prosperitet i ništavnost života — tako je silno želela uneti zanimljivost u dugo, jednolično postojanje u zatvorenom seoskom krugu, ispuniti praznine u kojima nije imala šta raditi izvan toga kruga; niti je posedovala darovitost i sposobnost za vođenje kućanstva.
        No sad je tomu pridodana još jedna nevolja i zabrinutost uma. Njezin se otac počeo uzrujavati zbog novca. Znala je da sad uzima knjigu Baronetage zato da bi iz misli izbacio velike račune svojih trgovaca, kao i neželjene nagoveštaje gospodina Shepherda, svojeg agenta. Imanje Kellynch je solidno, ali ne stoji onako dobro kako to očekuje sir Walter, uživatelj poseda. Dok je lady Elliot bila živa, postojala je metoda, umerenost i ekonomičnost tako da se uvek nalazio unutar granica svojih prihoda, ali s njom je umrla i svaka takva razboritost, a on je otad nadalje konstantno trošio više no što je zarađivao. Za njega nije bilo moguće trošiti manje; nije činio ništa osim onoga što se očekivalo od sir Waltera Elliota; no bez obzira na njegovu nedužnost, nije samo zapadao u sve veći dug, već je tako često slušao o tome da je postalo uzaludno pokušavati to prikriti, makar delomično, od svoje kćeri. Prošlog proleća, dok su boravili u gradu, dao joj je naslutiti što se događa; pošao je tako daleko da je čak rekao: »Možemo li smanjiti  izdatke? Misliš li da postoji barem nešto na čemu bismo mogli uštedeti?« Treba biti pošten prema Elizabeth i reći da je, u prvom žaru ženske panike, ozbiljno počela razmišljati što bi se moglo učiniti, te je na koncu predložila sledeća dva ekonomična postupka: izbaciti neka nepotrebna davanja u dobrotvorne svrhe i odustati od preuređenja salona; tomu je kasnije radosno dodala ideju da neće kupiti nikakav dar za Anne, što su obično uvek činili. Ali te mere, bez obzira koliko korisne same po sebi, nisu bile dovoljne za stvarnu veličinu nevolje koju joj je sir Walter uskoro nakon toga bio primoran priznati. Elizabeth nije imala nikakav predlog koji bi bio učinkovitiji. Osećala se zlostavljanom i nesretnom, kao i njezin otac; niti jedno od njih dvoje nije uspevalo smisliti neki način smanjivanja troškova bez ugrožavanja vlastitog dostojanstva, ili odustajanja od udobnosti na način koji se ne bi mogao podneti.
        Sir Walter je mogao prodati samo maleni deo svojeg imanja, ali čak i da je svako jutro bilo otuđivo7, to ništa ne bi značilo. Pristao je na stavljanje imanja pod hipoteku, ali nikad ne bi pristao na prodaju. Ne, nikad ne bi tako osramotio svoje ime. Imanje Kellynch treba preneti celo i potpuno, onako kako ga je on primio.
_________________________
Samo je maleni deo otuđiv — sir Walterovo imanje je posed s određenim redom nasledstva, a to znači da ga zakon obavezuje veći deo imanja preneti na naslednika te sme prodati samo manji deo, onaj koji je otuđiv.
_______________________________________________
     Njihovo dvoje prisnih prijatelja, gospodin Shepherd koji živi u obližnjem trgovištu, i lady Russell, pozvano je kako bi ih savetovali, a činilo se da otac i kći očekuju da bi jedno od njih dvoje trebalo naći neki način da ih izvuče iz nedaća i smanji njihove troškove, ali bez gubitka bilo kakvih užitaka ili ponosa.

 ~ 2 ~ 



       Gospodin Shepherd, uljudan, oprezan advokat koji bi, bez obzira na to kakvi su njegovi stavovi ili mišljenje o sir Walteru, više voleo da neko drugi predloži ono neugodno, nije ponudio ni najmanji savet, te se ispričao i s poštovanjem prepustio situaciju izvrsnoj prosudbi lady Russell - od čijeg je poznatog zdravog razuma doista očekivao savet o tako odlučnim merama kakve je i sam želeo napokon videti.
     Lady Russell je veoma revno pristupila temi i ozbiljno razmišljala o problemu. Ona je žena više staloženih nego brzih sposobnosti koja je u ovom slučaju imala velikih poteškoća u donošenju odluke jer su je ometala dva vodeća načela. I sama je izrazito poštena i ima delikatan osećaj za čast, ali jednako je tako želela spasiti sir Walterove osećaje, bila je zabrinuta za stanje porodice, gajila je aristokratske ideje o tome što im pripada kao bilo ko zdravog razuma i iskren. Ona je dobrodušna, obzirna, dobra žena, sposobna za snažne veze, veoma korektna u svojem ponašanju, stroga u svojim idejama o doličnosti, te s ponašanjem koje se smatra standardom dobrog odgoja. Ima kultivisan um i, uopšte, racionalna je i dosledna - ali ima predrasude kad je reč o poreklu; ceni status i važnost, a to je pomalo zaslepljuje po pitanju mana onih koji ih poseduju. Lično je, udovica samo viteza, dignitetu baruneta davala sve što zaslužuje, a sir Walter je, bez obzira na svoj položaj dugogodišnjeg poznanika, pažljivog suseda, susretljivog zemljoposednika, supruga njezine veoma drage prijateljice, te oca Anne i njezinih sestara, samo zbog činjenice da je sir imao pravo na mnogo saosećanja i obzira u svojim trenutnim teškoćama.
        Moraju smanjiti troškove; u to nema nimalo sumnje. No silno je želela to izvesti uz što manje patnje za njega i Elizabeth. Sastavila je planove za vođenje kućanstva, sve je točno izračunala, a učinila je i ono što nikome drugomu nije palo na pamet, konsultovala se s Anne koju ostali, čini se, nisu smatrali zainteresovanom za taj problem. Konsultovala se i donekle bila pod njezinim uticajem pri osmišljavanju plana smanjivanja troškova koji je na koncu predan sir Walteru. Svaki je Annein dodatak išao u prilog poštenju, a protiv važnosti. Želela je žustrije mere, potpuniju preobrazbu, brže rešavanje dugova, mnogo veću ravnodušnost prema svemu osim pravičnosti i pravednosti.

 »Kad bismo tvog oca uspele nagovoriti na sve ovo«, rekla je lady Russell dok je ponovno proučavala plan, »mnogo bi se moglo postići. Ako bi prihvatio ove promene, za sedam bi se godina rešio dugova. Nadam se da ćemo njega i Elizabeth uspeti uveriti da Kellynch-hall sam po sebi poseduje ugled na koji ne mogu uticati ove redukcije, te da istinski dignitet sir Waltera Elliota neće biti nimalo okaljan u očima razumnih ljudi, ako se bude ponašao kao čovek s načelima. Ono što će učiniti zapravo je jednako onomu što su činile mnoge od naših prvih porodica, ili su to trebale činiti. U njegovu slučaju neće biti ničeg neobičnog, a upravo je neobičnost ono što često čini najgori deo nage patnje, što je uvek slučaj u našem ponašanju. Iskreno se nadam da ćemo ih uveriti. Moramo biti ozbiljne i odlučne — jer na kraju krajeva, osoba koja je stvorila dugove mora ih platiti; a premda treba voditi računa o osećajima džentlmena i glavi kuće, kao što je tvoj otac, ipak treba više misliti na karakter poštenog čoveka.«
       To je bilo načelo za koje je Anne želela da ga se njezin otac pridržava, na koje ga trebaju poticati njegovi prijatelji. Činom neophodne dužnosti smatrala je rešavanje zahteva verovnika, uza svu brzinu što je može osigurati sveobuhvatno smanjivanje troškova, te ni u čemu manjem nije videla nikakav dignitet. Želela je da se to prikaže i oseća kao dužnost. Izrazito je cenila uticaj lady Russell, a što se tiče visokog stepena samopregora, što ga je poticala njezina vlastita savest, verovala je da bi moglo biti malo teže nagovoriti ih na potpunu reformaciju nego na polovičnu. Budući da je poznavala svojeg oca i Elizabeth, smatrala je da će žrtvovanje jednog para konja teško biti manje bolno nego žrtvovanje oba para, i tako dalje kroz celi popis previše blagih redukcija lady Russell.
       Nije posebno važno kako su se mogli shvatiti Anneini stroži zahtevi. Nimalo uspjha nisu imali ni predlozi lady Russell, nisu se mogli trpeti, nisu zaživeli. »Šta! Odricanje od svih udobnosti življenja! Putovanja, London, sluge, konji, sve to odložiti do daljnjega — svuda odricanja i ograničenja. Živeti čak i bez osnovnih potreba džentlmena! Ne, radije će smesta napustiti Kellynchhall, nego ostati u tako sramotnim uslovima.«
       »Napustiti Kellynch-hall.« Gospodin Shepherd se odmah uhvatio toga jer je on mislio na stvarnost potrebe za smanjivanjem troškova sir Waltera, a bio je posve uveren da se ništa ne može učiniti ako se ne promeni boravište. »Budući da je na tu zamisao došao upravo onaj koji bi trebao odlučivati«, rekao je, »bez imalo ustručavanja kaže da se u potpunosti s time slaže.« Ne čini mu se da bi sir Walter mogao materijalno promeniti svoj način življenja u kući u kojoj treba održavati dugogodišnji ugled gostoljubivosti i drevnog dostojanstva. Na nekom drugom mestu sir Walter bi mogao sam procenjivati, te bi mogao postati uzor u regulisanju načina života kako god želi i smatra prikladnim za svoje kućanstvo.
        Sir Walter će napustiti Kellynch-hall, a nakon nekoliko dana dodatnih sumnji i neodlučnosti veliko je pitanje rešeno i napravljeni su prvi grubi planovi za tu važnu promenu.
       Postojale su tri alternative: London, Bath ili druga kuća na selu. Anne je svim srcem bila za ovo potonje. Želela je malenu kuću u istom području tako da i dalje mogu uživati u društvu lady Russell, ostati u Marynoj blizini, katkad imati zadovoljstvo videti tratine i šumarke Kellyncha. No snašla ju je
njezina uobičajena sudbina i dogodilo se suprotno od onoga za čim je žudila. Nije joj se sviđao Bath i nije mislila da će se onde ugodno osećati — a Bath će postati njezin dom.
        Lady Russell je osećala obavezu suprotstaviti se poznatim željama svoje drage Anne. Bilo bi previše očekivati da će se sir Walter preseliti u malenu kuću u vlastitom području. Anne bi i sama doživela sramotu poniženja više no što je predviđala, a za sir Waltera bi to bilo užasno. Što se tiče toga da se Anne ne sviđa Bath, to je smatrala predrasudom i pogreškom koja proizlazi iz činjenice da je onde provela tri godine u školi, nakon majčine smrti, a drugi je razlog taj da nije bila dobro raspoložena tokom jedine zime što ju je kasnije onde provela.
       Lady Russell je volela Bath i smatrala je da bi im svima trebao odgovarati; a što se tiče zdravlja njezine mlade prijateljice, biće izbegnuta svaka opasnost ako tople mesece bude provodila kod nje u Kellynch-kolibi; zapravo, to je promena koja će zasigurno koristiti zdravlju i raspoloženju. Anne je premalo izbivala iz doma, premalo je viđena. Njezino raspoloženje nije dobro. Veće će ga društvo poboljšati. Želela je da je ljudi bolje upoznaju.
      Nepoželjnost bilo koje druge kuće u istom području za sir Waltera svakako je uvelikp pojačana jednom činjenicom, i veoma bitnim delom plana, koja je uspešno ukorenjena na početku. Nije trebao samo napustiti svoj dom, već ga gledati u rukama drugih, a to bi bila golema kušnja koja je bila previše i za ljude jače od sir Waltera. Kellynch-hall je trebao biti iznajmljen. Međutim, to je bila velika tajna o kojoj se nije smelo ni dahnuti izvan njihova kruga.
       Sir Walter ne bi mogao podneti poniženje spoznaje da vlastitu kuću nudi u zakup. Gospodin Shepherd je jednom spomenuo reč »reklamirati«, ali se više nikad nije usudio to ponoviti; sir Walter je prezirno odbio ideju da se imanje na bilo koji način nudi; zabranio je i najmanji nagoveštaj da ima takvu nameru; i samo je uz pretpostavku da će mu spontano pristupiti neki izrazito zadovoljavajući zakupnik, pod njegovim uslovima, i da mu time čini veliku uslugu, pristao .
       Kako brzo pronalazimo razloge za odobrenje koji nam se sviđaju! Lady Russell je imala još jedan izvrstan razlog iz kojeg joj je bilo veoma drago da će sir Walter i njegova porodica otići iz sela. Elizabeth je u poslednje vreme počela razvijati prijateljstvo koje je želela prekinuti. Sprijateljila se s kćeri gospodina Shepherda koja se, nakon neuspelog braka, vratila u kuću svojeg oca, s dodatnim teretom dvoje dece. Ona je bila pametna mlada žena koja je poznavala umeće udovoljavanja; barem umeće udovoljavanja u Kellynchhallu; i koja se prikazala tako prihvatljivom gospođici Elliot da je već više puta onde boravila, usprkos činjenici da je lady Russell, koja je to smatrala neprikladnim prijateljstvom, diskretno upozoravala na oprez i rezervisanost.
        Zapravo, lady Russell je imala veoma malo uticaja na Elizabeth; činilo se da je voli jer to želi, a ne zato što Elizabeth to zaslužuje. Od nje nikad nije dobila više od vanjske pažnje, ništa više od onoga što iziskuje uljudnost, nikad nije uspela provesti ono što je želela ako Elizabeth tomu nije bila sklona. Često je usrdno pokušavala uključiti Anne u putovanja u London, razumno svesna silne nepravde i sramote sebičnih planova koji su je isključivali, te je u mnogim manje važnim prigodama nastojala pružiti Elizabeth prednosti vlastite prosudbe i iskustva - Ali uvek uzalud; Elizabeth je radila po svojemu - i nikad se nije odlučnije suprotstavljala lady Russell nego u izboru gospođe Clay za prijateljicu; okrenuvši se od društva tako dražesne sestre kako bi svoju ljubav i poverenje poklonila ženi prema kojoj je trebala biti samo suzdržano uljudna.
         Prema proceni lady Russell, gospođa Clay je bila veoma neravnopravna, a verovala je i da je veoma opasna družica - a odlazak koji bi ostavio gospođu Clay iza njih i u krug gospodice Elliot doveo prikladnije prijateljice stoga je bio od prvorazredne važnosti.



~ 3 ~

- «Moram sebi uzeti slobodu i primetiti, sir Waltere«, jednog je jutra u Kellynch-hallu rekao gospodin Shepherd dok je spuštao novine, »da nam trenutna situacija uveliko ide u prilog. Ovaj će mir8 iskrcati sve naše bogate mornaričke vojnike. Svi će oni želeti dom. Trenutak ne bi mogao biti bolji, sir Waltere, za biranje zakupnika, veoma odgovornog zakupnika. Mnoga su bogatstva stvorena tokom rata. Kad bi naišao neki bogati admiral, sir Waltere …«

      »Bio bi veoma sretan čovek, Shepherde«, odgovorio je sir Walter »samo to imam reći. Za njega bi Kellynch-hall bio prava nagrada; zapravo najveća nagrada od svih9, bez obzira na to koliko je ranije uzeo, je li, Shepherde?«

     Gospodin Shepherd se nasmejao jer je znao da se mora nasmejati na tu duhovitost, a potom je dodao:
       »Usuđujem se primetiti, sir Waltere, da su džentlmeni iz mornarice, kad je reč o poslu, prikladni za sklapanje nagodbi. Nešto malo znam o njihovim metodama poslovanja i slobodan sam priznati da oni imaju veoma liberalne zamisli te će verovatno činiti poželjne zakupnike. Stoga bih, sir Waltere; bio slobodan predložiti da bi kao posledicu bilo kakvih glasina o vašoj nameri koje bi se mogle proširiti što se mora smatrati verovatnim jer znamo kako je teško skrivati postupke i namere jednog dela sveta pred znatiželjom drugog - ugled i društveni položaj imaju svoju cenu - ja, John Shepherd, mogao bih čuvati u tajnosti bilo koje porodične stvari koje želim jer niko ne bi smatrao isplativim motriti na mene, ali u sir Waltera Elliota upereni su pogledi koje bi moglo biti veoma teško izbeći - i stoga moram napomenuti da me neće iznenaditi ako se, uza sav naš oprez, prošire neke glasine - uz pretpostavku kojih, kao što sam želeo primetiti, budući da će zasigurno uslediti ponude, ako bih nekoga od naših imućnih mornaričkih zapovednika smatrao posebno  vrednim pažnje - i ako smem dodati da bilo kad mogu stići ovamo za dva sata kako bih vas poštedeo mučnih pregovora. »

__________________________________
8— misli se na Pariški mirovni sporazum (1814.), poraz Napoleonove vojske pre njegova bega s Elbe 1815. 'Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo
9 Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo zapleniti i prodati sve što su našli kao »nagradu«. Budući da je Britanska mornarica bila moćna i uspešna u Napoleonskim ratovima, mnogi su se vojnici  na taj način obogatili, kao što se i Wentworth navodno obogatio.
___________________________________

Sir Walter je samo kimnuo. No brzo nakon toga je ustao i počeo hodati amo tamo, te je sarkastično primetio:
      »Ima ih malo među džentlmenima iz mornarice, pretpostavljam, koji se ne bi   iznenadili kad bi se našli, u ovakvoj kući.
      »Pogledali bi oko sebe, nema sumnje, i blagosiljali svoju sreću«, rekla je gospođa Clay, jer gospođa Clay je bila prisutna ; njezin ju je otac dovezao onamo jer ništa nije tako koristilo zdravlju gospođe Clay kao vožnja do Kellyncha. »Ali posve se slažem sa svojim ocem koji smatra da bi moreplovac mogao biti veoma poželjan zakupnik. Upoznala sam priličan broj ljudi koji se bave tim zanimanjem. Osim što su liberalni, u svemu su tako uredni i pažljivi! Ove vage vredne slike, sir Waltere, ako ih odlučite ostaviti ovde, bile bi savršeno sigurne. 0 svemu u kući i oko kuće vodila bi se izvrsna briga! Vrtovi i zelenilo održavali bi se gotovo jednako kao i sada. Ne morate se bojati, gospođice Elliot, da će biti zapušten vaš dražesni cvetnjak.«
      »Što se tiče svega toga«, hladno je rekao sir Walter, »pod pretpostavkom da ću svoju kuću dati u zakup, još nisam odlučio o privilegijama koje će tomu biti pridodane. Nisam posebno sklon udovoljavati zakupniku. Park bi mu bio dostupan, naravno, a malo je mornaričkih vojnika, ili bilo kojih drugih ljudi, moglo imati takvo imanje, ali drugo je pitanje koja bih ograničenja mogao odrediti za korištenje drugih vanjskih prostora. Ne sviđa mi se pomisao da će moje ukrasno grmlje uvek biti dostupno, a gospođici Elliot bih preporučio da bude oprezna kad je reč o njezinu cvetnjaku. Nisam nimalo sklon zakupniku Kellynch-halla pružati dodatne usluge, uveravam vas, bio on mornar ili vojnik.«
       Nakon kratke pauze, gospodin Shepherd se usudio reći:

      »U svim tim slučajevima postoji običajno pravo koje sve razjašnjava i olakšava između vlasnika imanja i zakupnika. Vaš je interes, sir Waltere, u veoma sigurnim rukama. Oslonite se na mene kad je reč o tome da nikakav zakupnik neće imati više od onoga što mu po pravdi pripada. Usuđujem se reći da sir Walter Elliot ne može biti ni upola toliko ljubomoran kad je reč o njegovu vlasništvu kao što će John Shepherd biti u njegovo ime.«

Tada je Ann progovorila:
    »Mislim da mornarica, koja je tako mnogo učinila za nas, ima barem jednako pravo kao i bilo ko drugi na sve udobnosti i privilegije što ih može pružiti neki dom. Svi moramo priznati da moreplovci veoma naporno rade kako bi zaslužili svoje udobnosti.«
      »Posve tačno, posve tačno. Ono što gospođica Anne kaže posve je tačno«, odgovorio je gospodin Shepherd, a njegova je kći rekla:
      »0, svakako!« No uskoro potom usledila je sir Walterova primedba:

     »Profesija ima svoje korisne strane, ali bilo bi mi žao kad bi se neki moj prijatelj time bavio.«

      »Doista!« glasio je odgovor, i to s izrazom iznenađenja. »Da; neugodna mi je iz dva razloga; imam dva značajna prigovora na nju. Prvo, to je način na koji osobe nejasna porekla stiču nezasluženi ugled, te se muškarci uzdižu do časti o kakvima njihovi očevi i dedovi nisu ni sanjali; i drugo, budući da veoma pogubno deluje na čovekovu mladost i krepkost, moreplovac stari brže nego drugi ljudi; promatrao sam to celi svoj život. Čoveku u mornarici preti veća opasnost da će ga uvrediti uspon nekoga čijeg oca je njegov otac možda toliko prezirao da ne bi ni razgovarao s njim, te da sam prerano postane predmetom prezira, nego u bilo kojem drugom zanimanju. Jednog dana prošlog proleća, u gradu, bio sam u društvu dvojice muškaraca, neverovatni primeri onoga o čemu govorim; lord St. Ives za čijeg oca svi znamo da je bio seoski kapelan, koji je jedva spajao kraj s krajem10; trebao sam ustupiti mesto lordu St. Ivesu i određenom admiralu Baldwinu, osobi najjadnijeg izgleda što ga možete zamisliti, lica boje mahagonija, izrazito grubog i neugladenog, same bore i nabori, nekoliko sivih vlasi sa strane i ničega osim malo kose na temenu. 'Za ime sveta, ko je taj stari čovek?, pitao sam prijatelja koji je stajao u blizini (sir Basil Morley). 'Stari čovek,' uzviknuo je sir Basil, 'to je admiral Baldwin. Šta mislite, koliko mu je godina?' 'Šezdeset', rekao sam, 'ili možda šezdeset dve.' 'Četrdeset,' odgovorio je sir Basil, 'četrdeset i ni dana više.' Zamislite moje zaprepaštenje; neću lako zaboraviti admirala Baldwina. Nikad nisam video tako očit primer onoga što može učiniti život moreplovca; ali znam da je do određenog stepena isto za sve njih: svi su oni izloženi nedaćama, svim mogućim klimama, svakakvim vremenskim prilikama, pa dolazi do toga da ih nije ugodno gledati. Šteta je da odmah ne dobiju dobar udarac po glavi, pre nego stignu do dobi admirala Baldwina.«
_______________________________________
10Lord St. Ives — Austen je možda mislila na britanskog mornaričkog junaka lorda Horatija Nelsona (1758.-1805.) koji je pobedio Napoleona kod Trafalgara, čiji je otac bio seoski sveštenik (kao i otac Jane Austen).
___________________________________

        »Ne, sir Waltere«, uzviknula je gospođa Clay, »to je doista krajnje oštro. Imajte malo milosti za sirote ljude. Nismo svi rođeni da bismo bili lepi. More ne može ulepšati ljude, to je sigurno; moreplovci prerano ostare, to sam često i sama videla, brzo gube mladenački izgled. No s druge strane, nije li isto kod mnogih drugih zanimanja, možda kod većine drugih? Vojnicima u aktivnoj službi nije nimalo bolje, a čak i u mirnijim zanimanjima postoji trud i naprezanje uma, ako ne tela, koje čovekov izgled retko kada prepušta prirodnom toku vremena. Naporan rad advokata na čijim licima briga ostavlja tragove, lekara koji moraju ustajati u svako doba dana i noći te putovati po svakojakim vremenskim prilikama, a čak i sveštenici …«, trenutak je zastala kako bi razmislila što bi mogla reći za sveštenstvo -, »a čak i sveštenici moraju ulaziti u prostorije u kojima borave zaraženi ljudi gde izlažu svoje zdravlje i izgled kojekakvim boleštinama. Zapravo, u što sam ja već dugo uverena, premda je svako zanimanje potrebno i časno samo po sebi, samo oni koji se ne moraju baviti nikakvom profesijom, koji mogu mirno živeti na selu, sami birati kad će i šta raditi, baviti se onim što ih zanima i boraviti na vlastitim imanjima, bez truda da postignu nešto više; samo oni mogu, kažem, najuspešnije zadržati blagoslov zdravlja i dobrog izgleda. Ne poznajem niti jednu drugu skupinu ljudi koji tako malo gube od svojih osobina kad više nisu posve mladi.«
      Činilo se da je gospodin Shepherd, u svojem nastojanju da udobrovolji sir Waltera po pitanju mornaričkog vojnika kao zakupnika, bio obdaren vidovitošću jer je već prva ponuda za kuću stigla od admirala Crofta, s kojim je brzo nakon toga zajedno odlazio na zasedanja mirovnog suca u Tauntonu; doista, od londonskog je korespondenta primio upit. Prema izveštaju što ga je žurno otišao odneti u Kellynch, admiral Croft je bio rodom iz Somersetshirea. Nakon što je stekao veoma lep imetak, želeo se nastaniti u vlastitom kraju, a došao je u Taunton kako bi pogledao neka ponuđena imanja u tom području, ali mu ona, međutim, nisu odgovarala. Slučajno je čuo (bilo je baš kako je predvideo, primetio je gospodin Shepherd, sir Walterovi se problemi nisu mogli zadržati u tajnosti) da postoji mogućnost davanja u zakup Kellynch-halla, te je saznao za njegovu (gospodina Shepherda) vezu s vlasnikom i predstavio mu se kako bi se temeljitije raspitao. Tokom poduljeg razgovora izrazio je snažnu sklonost tomu mestu kakvu može osećati čovek koji ga poznaje samo po čuvenju; pružio je gospodinu Shepherdu, u svojem podrobnom izveštaju o sebi, sve dokaze da je veoma odgovoran, prihvatljiv zakupnik.

     »A ko je admiral Croft?« glasilo je hladno, sumnjičavo pitanje sir Waltera.

Gospodin Shepherd je odgovorio da potiče iz džentlmenske obitelji i spomenuo neko mesto, a Anne je, nakon kratke pauze koja je usledila, dodala:

      »On je kontraadmiral belog ranga11. Učestvovao je u bitci kod Trafalfara, a otad je bio u Malajskom arhipelagu; verujem da je onde bio stacioniran nekoliko godina.«

      »Onda uzimam zdravo za gotovo«, primetio je sir Walter, »da je njegovo lice narančasto otprilike kao manšete i pelerine moje posluge.«
_________________________________
11 Kontraadmiral bijelog ranga — kontraadmiral je čin niži od viceadmirala, koji je odmah ispod čina admirala; tri visoka čina Britanske mornarice bila su rangirana odozgo prema dole: crveni, beli i plavi.
__________________________

      Gospodin Shepherd ga je žurno počeo uveravati da je admiral Croft veoma čio i krepak naočit čovek, malo otvrdnuo od vremena, svakako, ah ne previše, te džentlmen u svim svojim stavovima i ponašanju; nije verovatno da će stvarati bilo kakve poteškoće po pitanju uslova - samo želi udoban dom u koji se može što pre useliti - zna da mora platiti za svoju udobnost; zna koliko potpuno nameštena kuća takve važnosti vredi - ne bi se trebao iznenaditi ako sir Walter zatraži više raspitivao se o posedu - bilo bi mu svakako drago kad bi onde smeo loviti divljač, ah nije stvarao nikakav problem oko toga - rekao je da katkad uzima pušku, ali nikad ne ubija - savršeni džentlmen.
   Gospodin Shepherd je bio elokventan po toj temi; ukazivao je na sve okolnosti admiralove porodice, što ga je činilo osobito poželjnim zakupnikom. Oženjen je čovek, ali nema dece; upravo ono što se može poželeti. 0 kući se nikad nije vodilo dovoljno brige, primetio je gospodin Shepherd, otkako u njoj nema gospodarice; nije znao kad je nameštaj u većoj opasnosti, kad nema gospodarice kad ima mnogo dece. Dama bez porodice najbolja je čuvarica nameštaja na svetu. Video je i gospođu Croft; bila je u Tauntonu s admiralom i gotovo je celo vreme učestvovala u razgovorima o zakupu.

      »Dojmila me se kao veoma otmena i pametna dama koja govori biranim rečima«, nastavio je. »Postavila je više pitanja o kući, uslovima i porezima nego sam admiral, i činilo se da je upućenija u poslovna pitanja. I štoaviše, sir Waltere, otkrio sam da ipak ima nekih veza s ovim krajem, baš kao i njezin suprug; odnosno, ona je sestra džentlmena koji je nekoć živeo među nama; sama mi je to rekla; sestra džentlmena koji je pre nekoliko godina živeo u Monkfordu. Zaboga! Kako se ono zove? U ovom se trenutku ne mogu setiti njegova imena, mada sam ga nedavno čuo. Penelope, draga moja, možeš li mi pomoći s imenom džentlmena koji je živeo u Monkfordu - brata gospođe Croft?«

    No gospođa Clay je bila tako zaokupljena razgovorom s gospođicom Elliot da ga nije čula.

      »Ne mogu  zamisliti na koga misliš, Shepherde; ne sećam se niti jednog džentlmena koji je živeo u Monkfordu još od vremena staroga guvernera Trenta.«
      »Zaboga! Kako veoma čudno! Valjda ću uskoro zaboraviti i vlastito ime. Ime koje mi je tako dobro poznato; dobro sam poznavao džentlmena iz viđenja; video sam ga sto puta; jednom je došao k meni po savet, sećam se, po pitanju ometanja poseda od strane jednog njegova suseda; farmerov je čovek provalio u njegov voćnjak - srušena ograda - ukradene jabuke - uhvaćen na delu, a kasnije je, suprotno mom savetu, pristao na prijateljski kompromis. Doista veoma neobično!«

Nakon još trenutka čekanja … »Mislite na gospodina Wentwortha«, rekla je Anne.
Gospodin Shepherd joj je bio duboko zahvalan.
     »Upravo je Wentworth bilo ime! Gospodin Wentworth je bio taj čovek. Bio je kapelan Monkforda, znate, sir Waltere, pre nekog vremena, a to je trajalo dve ili tri godine. Stigao je onamo oko 1805., mislim. Sećate ga se, siguran sam.«
     »Wentworth? Oh! Tako je, gospodin Wentworth, kapelan Monkforda. Zaveli ste me na pogrešan put kad ste rekli džentlmen. Mislio sam da govorite o nekom bogatom čoveku; gospodin Wentworth je bio niko, sećam se; nikakvih veza, nije bio u rodu s obitelji Strafford12. Čovek se pita kako su prezimena tolikih pripadnika našeg plemstva postala tako obična.«
  Kako je gospodin Shepherd zaključio da Croftovima ta veza nije nimalo koristila u očima sir Waltera, više je nije spominjao. Svim se žarom vratio na razgovor o okolnostima koje su im neosporno više išle u prilog: njihova dob, broj i bogatstvo; lepo mišljenje što su ga stvorili o Kellynch-hallu, te na silnu prednost davanja imanja u zakup; sve je prikazao kao da im ništa nije važnije od sreće da budu zakupnici sir Waltera Elliota; izvrstan ukus, svakako, pod pretpostavkom da im je poznata tajna sir Walterove procene onoga što bi zakupnik trebao davati. Međutim, uspelo je; i premda će sir Walter uvek popreko gledati na svakoga ko namerava živeti u toj kući i smatrati da su previše dobro prošli jer im je dopušteno unajmiti kuću pod najvišim uslovima, nagovorili su ga da dopusti gospodinu Shepherdu da nastavi s pregovorima, ovlastivši ga da čeka admirala Crofta, koji se još uvek nalazi u Tauntonu, te dogovori dan za pokazivanje kuće.
    Sir Walter nije bio posebno  mudar, ali je ipak imao dovoljno iskustva da bi znao kako bi zakupnik na kojeg bi imao manje prigovora zapravo teško mogao ponuditi onoliko koliko je ponudio admiral Croft. Imao je toliko razumevanja, a njegova je taština još malo pomogla da se smiri jer je admiralov status u društvu bio dovoljno visok, ali ne previsok. »Dao sam kuću u zakup admiralu Croftu« zvučaće sasvim dobro, mnogo bolje nego samo nekom običnom gospodinu - gospodin (osim možda njih pet-šest u celoj državi) uvek iziskuje dodatno objašnjenje. Admiral sam po sebi objašnjava svoju situaciju i položaj u društvu, a istodobno nikad ne može baruneta činiti previše beznačajnim. U svim njihovim dogovorima i poslovanju, sir Walter uvek mora imati prednost.
       Ništa se ne bi moglo učiniti bez pristanka Elizabeth; Ali ona je postajala sve sklonija selidbi, pa je bila sretna da se to reši i ubrza zahvaljujući činjenici da je zakupnik pri ruci; nije izustila niti jednu reč koja bi uticala na povlačenje odluke. Gospodin Shepherd je posve opunomoćen da krene u akciju; i tek što je donesena takva odluka, Anne, koja je celo vreme pozorno slušala, izišla je iz sobe kako bi za svoje zajapurene obraze potražila utehu na svežem zraku. Dok je hodala uz omiljeni šumarak, uzdahnula je i šapnula: »Još nekoliko meseci i on će, možda, hodati ovuda.«
_______________________________________
12Wentworth je bilo prezime grofova od Strafforda.
_____________________________



~ 4 ~ 

     On nije bio gospodin Wentworth, bivši kapelan Monkforda, već kapetan Frederick Wentworth, njegov brat, koji je postao zapovednik nakon bitke u St. Domingu13, ali nije odmah krenuo na brod pa je leti 1806. došao u Somersetshire, a budući da više nije imao roditelja, pola je godine živeo u Monkfordu. U to je vreme bio izuzetno naočit mlad čovek, obdaren inteligencijom, duhom i oštroumnošću, a Anne je bila veoma lepa devojka, blaga, skromna, profinjena i osećajna. Mogla je biti dovoljna samo polovična privlačnost jer on nije imao šta raditi, a ona nije imala koga voleti; ali susret dve osobe tako pozitivne nije mogao doživeti neuspeh. Postupno su se upoznali, a potom su se duboko zaljubili jedno u drugo. Bilo bi teško proceniti ko je koga smatrao savršenijim, ili ko je od njih dvoje bio sretniji; ona dok je primala njegove izjave ljubavi i prosidbu, ili on jer ih je ona primala.
       Usledilo je kratko razdoblje veličanstvene sreće, ali veoma kratko. Uskoro su počele nevolje. Sir Walter, kad su mu se obratili, nije zapravo uskratio svoj pristanak ili rekao da se to neće dogoditi, postavio se krajnje negativno izrazivši golemo čuđenje, golemu hladnoću, golemu tišinu, samo uz odluku da svojoj kćeri neće dati miraz. Vezu je smatrao veoma ponižavajućom; a lady Russell, razmišljajući umerenije i s oprostivim ponosom, doživela ju je kao krajnje neumesnu.
      Anne Elliot, sa svim svojim nasleđem što ga je dobila rođenjem, lepotom i umom, da se u devetnaestoj godini tako preda; da se zaruči s mladim čovekom kojeg ne preporučuje ništa osim njega samoga, koji nema nikakvih izgleda za sticanje bogatstva, već zavisi o sreći u veoma nesigurnom zanimanju, bez ikakvih veza koje bi mu osigurale uspon u toj profesiji; to bi doista bilo tragično. Bilo joj je žao gledali kako  Anne Elliot, tako mladu, koju poznaje tako malo ljudi, odvodi neznanac bez ikakvih veza ili imetka; ili bolje rečeno, kako će s njim utonuti u stanje krajnje zamorne, teskobne, pogubne zavisnosti! To se ne sme dogoditi ako se ikakvim prijateljskim uplivom, ikakvim savetima osobe koja je voll gotovo poput majke, i koja ima majčinska prava, može sprečiti.
______________________________

13St. Domingo — riječ je o pobjedi Britanske protiv Francuske mornarice u Santo Domingu (1806
________________________________________

      Kapetan Wentworth nije imao nikakva imetka. Imao je sreće u svojoj profesiji, ali je slobodno trošio ono što je slobodno došlo, nije postigao ništa. No bio je uveren da će se uskoro obogatiti — pun života i revnosti, znao je da će uskoro dobiti brod i naći se na položaju koji će ga odvesti do svega što je želeo. Oduvek je imao sreće; znao je da će ga i dalje pratiti sreća. Takvo samopouzdanje, snažno u vlastitoj toplini i očaravajuće u duhovitom načinu na koji ga je često izražavao, zasigurno je bilo dovoljno za Anne, ali lady Russell ga je drukčije doživljavala. Njegov optimistični temperament i neustrašiv um posve su drukčije delovali na nju. Ona je u tome videla izazivanje zla. To ga je samo činilo opasnijim. Bio je briljantan, bio je svojeglav. Lady Russell nije osobito cenila duhovitost, a sve što je podsećalo na nerazboritost smatrala je užasom. U svakom se smislu protivila toj vezi.
      Takva je opozicija, kakvu su stvorili ti osećaji, bila previše za Anne. Mlada i obzirna kakva je bila, možda bi ipak uspela podneti očevo nezadovoljstvo, mada ni od sestre nije dobila niti jednu ljubaznu reč ili pogled, ali lady Russell, koju je uvek volela i oslanjala se na nju, nije ju mogla tako ustrajno i tako blago uzalud savetovati. Uverili su je da su zaruke pogrešne indiskretne, neprikladne, teško bi mogle uspeli. Ali nije samo iz sebičnog opreza, na temelju čega je postupala, raskinula zaruke. Da nije verovala kako postupa za njegovo dobro, čak više nego za svoje, teško bi ga se mogla odreći. Verovanje da se ponaša mudro i odriče se sreće radi njegove dobrobiti bilo je njezina glavna uteha u patnji zbog rastanka - konačnog rastanka; a svaka je uteha bila potrebna jer se morala nositi s dodatnim bolom njegovih mišljenja, posve neuverenih i nepokolebljivih, te njegovih osećaja da mu je naudila takvim postupkom. Sledom toga, napustio je taj kraj.
      Početak i kraj njihova poznanstva zbili su se u nekoliko meseci, ali Anneina patnja zbog toga nije trajala samo nekoliko meseci. Njezini osećaji i žaljenje dugo su zasenjivali svaki mladenački užitak, a dugotrajna posledica bio je rani gubitak devojačke lepote i dobrog raspoloženja.
      Prošlo je više od sedam godina otkako je završila ta malena žalosna epizoda, a vreme je uvelike ublažilo, možda i posve, njezinu neobičnu vezanost za njega — no previše je zavisila samo o protoku vremena; nije dobila nikakvu pomoć od promene mesta boravišta (osim jednog putovanja u Bath uskoro nakon raskida), ili od nečeg novog, od proširenja poznanstava. Unutar Kellynch-kruga nikad nije ušao niko ko bi mogao podneti usporedbu s Frederickom Wentworthom, onakvim kakav joj je ostao u sećanju. Nikakva druga veza, jedini posve prirodan, prikladan i dovoljan lek u njezinoj dobi, nije bila moguća za njezin diskriminirajući um, izbirljivost njezina ukusa, u njihovu malenom društvenom okruženju. Kad je imala dvadeset dve godine, promenu prezimena ponudio joj je mlad čovek koji je nedugo nakon toga našao susretljiviji um u njezine mlađe sestre; a lady Russell oplakivala njezino odbijanje, jer Charles Musgrove je bio najstariji sin čoveka čije je imanje i sveopšta važnost u tom području bila odmah iza sir Walterove, a također je posedovao dobar karakter i izgled; i premda je lady Russell možda mogla tražiti više kad je Anne imala devetnaest godina, radovala bi se da se u dvadeset drugoj maknula od pristranosti i nepravde u kući njezina oca, i tako se trajno smestila blizu nje. Ali Anne se u ovom slučaju nije obazirala na savete, a premda lady Russell, zadovoljna vlastitom razboritošću, nikad nije poželela da se promeni ono što je bilo, sad ju je počela mučiti teskoba, koja graniči s beznađem, kad je reč o tome da će neki sposoban i nezavisan muškarac navesti Anne da uđe u stanje za koje ju je smatrala osobito prikladnom upravo zbog njezine topline i porodičnih navika.
       Nisu poznavale mišljenje jedna druge, niti stalno niti promenjeno, o jednoj važnoj činjenici Anneina ponašanja jer se o toj temi nikad nije govorilo — ali Anne je, u dvadeset sedmoj godini, razmišljala posve drukčije od onoga kako su je naveli da misli u devetnaestoj. Nije zamerala lady Russell, nije zamerala sebi jer joj je dopustila da utiče na nju, ali je osećala da niti jedna mlada osoba, koja bi joj se obratila za savet u sličnim okolnostima, ne bi primila tako loša predviđanja o nesigurnoj budućnosti. Bila je uverena da bi, bez obzira na sve smetnje neodobravanja kod kuće, i sve teskobe koje prate njegovo zanimanje, sve njihove moguće strahove, odgađanja i razočaranja, ipak bila sretnija žena da je ostala zaručena, nego što je bila nakon što je žrtvovala te zaruke; u to je potpuno verovala, čak i da je na njima bio uobičajeni deo, makar i više od uobičajenog deela briga i napetosti, bez razmišljanja o stvarnim rezultatima njihova slučaja koji bi, slučajno, doneli raniji prosperitet no što se moglo očekivati. Sva njegova optimistična očekivanja, sve njegovo samopouzdanje, bili su opravdani. Njegova briljantnost i revnost kao da su predvideli i kretali se stazom prosperiteta. Dobio je posao veoma brzo nakon što su njihove zaruke razvrgnute i dogodilo se sve što joj je rekao da će uslediti. Istaknuo se i rano napredovao u karijeri - a dosad je već, zahvaljujući uzastopnim zarobljavanjima brodova, zasigurno stekao lepo bogatstvo. Sve je to znala samo iz mornaričkih popisa14 i novina, ah nije nimalo sumnjala da se obogatio, a zbog njegove postojanosti nije imala razloga verovati da se oženio.
       Kako je rečita mogla biti Anne Elliot - kako su rečite bile barem njezine želje na strani rane tople veze, kao i vedro poverenje u budućnost nasuprot preterano teskobnom oprezu koji kao da vređa nastojanja i nema vere u providnost! U mladosti je bila primorana na razboritost, shvatila je što je ljubav kad je postala starija - prirodni sled neprirodnog početka.
      Uza sve te okolnosti, sećanja i osećaje, nije mogla slušati da će sestra kapetana Wentwortha verovatno živeti u Kellynchu a da ponovno ne oživi njezina nekadašnja bol; bile su potrebne mnoge šetnje i mnogi uzdasi kako bi se donekle smirila i pomirila s time. Često je govorila sebi da je to ludost pre nego bi uspela dovoljno očvrsnuti živce kako bi izdržala stalne rasprave o obitelji Croft i njihovu poslu. Međutim, u tome joj je pomogla savršena ravnodušnost i očiti zaborav jedine tri osobe iz njezina kruga koje su znale tajnu prošlosti, a činilo se gotovo kao da negiraju bilo kakvo sećanje na to.
______________________
 14Mornarički popisi — službena publikacija koja navodi mornaričke vojnike i sadrži druge informacije o momarici.
_____________

Mogla je opravdati superiornost motiva lady Russell u svemu tome, u odnosu na motive njezina oca i Elizabeth; mogla je razumeti njezine osećaje spokoja — ali opšti ugođaj zaborava među njima bio je izrazito važan, bez obzira na to odakle je potekao. Za slučaj da admiral Croft doista uzme Kellynch-hall u zakup, ponosno se radovala uverenju koje joj je uvek bilo veoma važno, da je prošlost poznata samo njima trima , a oni, čvrsto je verovala, nikad neće izustiti ni reči o tome; također je verovala da je među njegovima jedino brat kod kojeg je živeo znao nešto o njihovim kratkotrajnim zarukama. Taj je brat dugo izbivao, a budući da je razuman čovek, i što više, u ono vreme neoženjen, bila je uverena da niti jedno ljudsko stvorenje od njega nije čulo o tome.
       Sestra, gospođa Croft, tada je bila izvan Engleske, otišavši s mužem koji je bio stacioniran u inostranstvu, a njezina vlastita sestra, Mary, još je bila u školi dok se to događalo – i nikad kasnije, iz ponosa i obzira, nije priznala da išta o tome zna.
       Uz takve zaključke, nadala se da poznanstvo između nje i porodice Croft, koje se mora predvideti jer lady Russell ostaje živeti u Kellynchu, a Mary je samo pet kilometara dalje, ne mora doneti nikakvu nelagodu.

~ 5 ~  
                                    
        Onoga jutra kad je bilo dogovoreno da će admiral i gospođa Croft doći razgledati Kellynch-hall, Anne je smatrala posve prirodnim da pođe u svoju gotovo svakodnevnu šetnju do lady Russell i makne se s puta dok se to ne obavi; a potom joj je, posve prirodno, bilo žao što je propustila priliku da ih vidi.
       Taj se sastanak dve strane pokazao izrazito zadovoljavajućim i odmah je zaključen celi posao. Obe su dame unapred bile sklone nagodbi i stoga nisu videle ništa osim pristojnog ponašanja jedna kod druge; što se tiče gospode, admiral je bio tako srdačno i dobro raspoložen, tako otvoren i širokogrudan, a to je moralo delovati na sir Waltera kojega je, povrh toga, gospodin Shepherd uverio da je admiralu po čuvenju poznat kao uzor dobrog odgoja, te se sledom toga ponašao na svoj najbolji i najuglađeniji način.
       Kuća, okoliš i nameštaj su odobreni, Croftovi su odobreni, uslovi, vreme, sve i svi su bili baš kako treba; pisari gospodina Shepherda dali su se na posao bez jedne jedine zamerke zbog koje bi se morali prilagođavati uslovi ugovora.
      Sir Walter je bez oklevanja utvrdio da je admiral najnaočitiji moreplovac od svih koje je ikad upoznao, a pošao je čak tako daleko da je rekao kako bi se bez ustručavanja svugde s njim pojavio kad bi mu njegov čovek uredio kosu; a admiral je, sa saosećajnom srdačnošću, napomenuo svojoj ženi dok su se vozili natrag kroz park: »Mislio sam da ćemo brzo sklopiti nagodbu, draga moja, bez obzira na ono što su nam rekli u Tauntonu. Barunet nikad neće zapaliti Temzu, ali čini se da u njemu nema zla.« Uzajamni komplimenti koji bi se mogli proceniti kao podjednaki.
       Croftovi su trebali ući u posed na Miholje (29. septembra), a kako je sir Walter predložio da se tokom prethodnog meseca presele u Bath, nisu imali vremena za gubljenje jer je sve trebalo organizovati na vreme.
       Lady Russell, uverena da Anne neće dopustiti da bude korisna, ili važna, prilikom biranja kuće u kojoj će živeti, nije želela da je tako brzo odvedu i želela joj je omogućiti da još malo ostane, možda dok je ona sama ne doprati u Bath nakon Božića, ali budući da je imala i vlastitih obaveza, zbog kojih će nekoliko nedelja izbivati iz Kellyncha, nije ju mogla pozvati da ostane kod nje; a Anne, premda strepeći od mogućih vrućina u septembarskoj užarenoj belini Batha, i žaleći što se mora odreći tako slatkih i tako tužnih doživljaja jesenjih meseci na selu, nije mislila da, kad se sve uzme u obzir, želi ostati. Bilo bi najpravednije i najmudrije, a stoga zasigurno i uz najmanje patnje, otputovati s ostalima.
       Međutim, dogodilo se nešto što je promenilo njezine planove. Mary, koja se često pomalo loše osećala i uvek svoje boljke smatrala veoma važnima, a imala je naviku zvati Anne kad god bi nešto pošlo po zlu, nije bila sasvim zdrava i predviđala je da cele jeseni ni jednoga dana neće biti zdrava, preklinjala ju je, ili bolje rečeno, zahtevala je, jer to bi se teško moglo nazvati preklinjanjem, da dođe u Uppercross Cottage i pravi joj društvo koliko god bude želela umesto da otputuje u Bath.

       »Nikako se ne mogu snaći bez Anne«, rezonovala je Mary, a Elizabethin je odgovor glasio: »Onda sam sigurna da bi Anne trebala ostati jer nikome neće biti potrebna u Bathu.«

       Biti opisana kao korisna, premda na ne baš lep način, barem je bolje nego biti odbačena kao posve beskorisna; i Anne, sretna da je smatraju barem malo korisnom, sretna da ima bilo kakvu dužnost, i sigurno nimalo žalosna što će biti korisna na selu, i to u vlastitom dragom kraju, spremno je pristala ostati.
      Maryn je poziv rešio sve poteškoće lady Russell, te je uskoro dogovoreno da Anne ne treba putovati u Bath sve dok je onamo ne povede lady Russell, a sve će to vreme podeliti između Uppercross Cottagea i Kellynch-kolibe.
     Tako je sve bilo u savršenom redu, ali lady Russell se gotovo zaprepastila jednim delom plana, koji je neočekivano otkrila; odnosno, dogovoreno je da će gospođa Clay poći u Bath sa sir Walterom i Elizabeth, kao najvažnija i dragocena pomoćnica u svim poslovima koji očekuju Elizabeth. Lady Russell je bilo silno žao da se uopšte došlo na takvu zamisao – čudila se, žalila i strahovala – kao i zbog uvrede koju je to nanelo Anne, jer se pokazalo da je gospođa Clay tako korisna, što Anne nije mogla biti, i to ju je veoma mučilo.
      Sama je Anne već otvrdnula na takve uvrede, ali je nepromišljenost dogovora osećala jednako snažno kao i lady Russell. Uz mnogo tihog promatranja i poznavanjem, kojeg je često želela imati manje, očeva karaktera, bila je svesna više nego mogućih rezultata koji bi mogli uvelike uticati na njegovu porodicu. Nije verovala da njezin otac trenutno zna o kakvoj vrsti rezultata se radi. Gospođa Clay je imala pegice, izbočeni zub i nespretne ruke, o čemu je on neprestano stavljao oštre primedbe, u njezinoj odsutnosti, ali bila je mlada i prilično dobra izgleda, te je posedovala, zahvaljujući pronicavom umu i stalnom ugodnom ponašanju, daleko opasniju privlačnost. Anne je bila tako zabrinuta zbog te opasnosti da je to morala pokušati preneti svojoj sestri. Nije se baš previše nadala uspehu; ali Elizabeth, koju bi u slučaju takvog obrata trebalo žaliti daleko više nego nju, mislila je, nikad ne bi smela imati razloga predbaciti joj da je nije upozorila.
      Progovorila je, a činilo se da je samo uvredila. Elizabeth nije mogla zamisliti kako joj je mogla pasti na pamet tako apsurdna sumnja, te je ogorčeno odgovorila da svako savršeno dobro poznaje svoju situaciju.

       »Gospođa Clay«, toplo je rekla, »nikad ne zaboravlja ko je; a kako ja bolje poznajem njezine osećaje nego ti, uveravam te da su lepi po pitanju braka, te da ona osuđuje svaku nejednakost situacije i ranga oštrije nego većina ljudi. A što se tiče mojeg oca, doista nikad ne bih pomislila da bi se u njega sad trebalo sumnjati, nakon što je radi nas tako dugo ostao neoženjen. Priznajem, da je gospođa Clay veoma lijepa žena, možda bi bilo pogrešno imati je tako često uza se; premda sam uverena da ništa na svetu ne bi navelo mojeg oca da sklopi degradirajući brak; jer mogao bi postati nesretan. Ali sirota gospođa Clay koja se, bez obzira na sve svoje vrline, nikad ne bi mogla smatrati prihvatljivo zgodnom! Doista mislim da gospođa Clay može bez ikakve opasnosti boraviti ovde. Čovek bi pomislio da nikad nisi čula kako moj otac govori o njezinim ličnim nedostacima, mada znam da si ga morala čuti barem pedeset puta. Onaj njezin zub! I one pegice! Pegice mi se ne gade onako silno kao njemu. Poznajem neka lica koja nije unakazilo nekaliiko pegica, ah on ih se užasava. Zasigurno si čula kako spominje pegice gospođe Clay.«

         »Teško bi se moglo reći da ima neku telesnu manu«, odgovorila je Anne, »koju ugodno ponašanje postupno ne bi učinilo neprimetnom.«

        »Ja mislim posve drukčije«, odmah je odgovorila Elizabeth, »ugodno ponašanje može istaknuti nečije crte lica, ah nikad ne može promieniti neugledne. Međutim, u svakom slučaju, kako sam ja u ovom trenutku ugroženija od bilo koga drugoga, mislim da je posve nepotrebno da me ti savetuješ.«

Anne je to obavila - laknulo joj je da je prošlo, a donekle se i nadala da će možda ipak postati opreznija.

       Kočija koju su vukla četiri konja poslednji je put vozila sir Waltera, gospođicu Elliot i gospođu Clay u Bath. Društvo je krenulo u veoma dobrom raspoloženju; sir Walter je pripremio snishodljive naklone za sve nesretne zakupnike i stanovnike koliba koji su se pojavili na ispraćaju; a Anne je istodobno pošla do Kellynch-kolibe, u nekoj vrsti samotnog spokoja, gde je trebala provesti prvu nedelju.
      Njezina prijateljica nije bila raspoložena bolje od nje. Lady Russell je snažno osećala taj rastanak porodice. Njihov joj je ugled bio jednako važan kao i njezin vlastiti, a svakodnevni su susreti postali dragocena navika. Bilo je teško gledati njihov pusti dom, a još teže zamišljati nove ruke u koje će pasti; kako bi pobegla od samoće i melankolije tako prominjenog sela, i da se makne s puta kad admiral i gospođa Croft stignu onamo, odlučila je da će i njezino izbivanje iz doma početi kad se bude morala odreći Anne. U skladu s tim, zajedno su otišle, a Anne se smestila u Uppercross Cottageu kad je lady Russell krenula na prvu etapu svojeg putovanja.
      Uppercross je selo umerene veličine koje je pre nekoliko godina bilo posve u starom engleskom stilu; sadržavalo je samo dve kuće superiornijeg izgleda u odnosu na one maloposednika i radnika — zdanje veleposednika s visokim zidovima, velikom kapijom i starim stablima, solidno i nimalo modernizirano — i kompaktni, čvrsti župni dvor okružen vlastitim urednim vrtom, s prozorima oko kojih se šire povijuše. Ali nakon venčanja mladog vlastelina farmerska je kuća preinačena u njegovu rezidenciju; Uppercross Cottage sa svojom verandom, francuskim prozorima i drugim lepim detaljima, zacelo će jednako lako privući pogled putnika namernika kao grandioznija i otmenija velika kuća, udaljena oko četiristo metara.
       Tu je Anne često boravila. Poznavala je način života u Uppercrossu jednako dobro kao i onaj u Kellynchu. Dve su se porodice eprestano sastajale, tako su navikle u svako doba ulaziti i izlaziti iz obiju kuća, da se prilično iznenadila kad je Mary našla samu; ali gotovo da se samo po sebi razumelo što je bila sama, budući da se nije dobro osećala i nije bila raspoložena. Premda lepša od svoje starije sestre, Mary nije imala Anneinu razboritost i temperament. Kad se osećala dobro i zadovoljno i kad joj se ukazivala propisna pažnja, bila je izvrsno raspoložena i vesela, ali bilo kakva indisponiranost posve bi je pokunjila; nije znala ispuniti samotne trenutke, a budući da je nasledila znatan deo uobraženosti obitelji Elliot, bila je veoma sklona svakom  problemu dodavati osećaj da je zanemarena i iskorištavana. Po osobnosti, bila je inferiorna obema sestrama, pa je čak i u cvetu mladosti dosegla samo opis »dobre devojke«. Sad je ležala na izbledeloj sofi u lepom malenom salonu, čiji je nekoć elegantan nameštaj postupno postao otrcan pod uticajem četiri leta i dvoje dece, a kad se Anne pojavila, pozdravila ju je rečima:

      »Dakle, napokon si došla! Počela sam misliti da te nikad neću videti. Tako sam bolesna da jedva mogu govoriti. Celo jutro nisam videla niti jedno stvorenje!«

     »Žao mi je što se ne osećaš dobro«, odgovorila je Anne. »U četvrtak si mi poslala tako dobar izveštaj o sebi!«

     »Da, prikazala sam to najbolje što sam mogla; uvek to činim; ali ni tada mi nije bilo nimalo dobro, i ne verujem da mi je ikad bilo tako loše kao danas celo jutro nimalo prikladno da me se ostavi samu, sigurna sam. Zamisli da dobijem neki grozni iznenadni napadaj, a ne uspem pozvoniti. Dakle, lady Russell nije htela izaći iz kočije. Mislim da ovog leta ni tri puta nije bila u mojoj kući.«

Anne je rekla ono što je bilo prikladno i raspitala se o njezinu suprugu. »Oh! Charles vani puca. Nisam ga videla od sedam sati. Otišao je, premda sam mu rekla kako se loše osećam. Rekao je da neće dugo ostati vani, ali još se nije vratio, a već je gotovo jedan. Veruj mi, celo jutro nisam videla ni žive duše.« »S tobom su bili tvoji dečaci?«

      »Da, sve dok sam mogla podnositi njihovu buku, ali tako su neposlušni da mi više štete nego koriste. Maleni Charles ne sluša niti jednu moju reč, a Walter postaje jednako zločest.«

    »Pa, uskoro će ti biti bolje«, vedro je odgovorila Anne. »Znaš da te uviek izlečim kada dođem. Kako su tvoji susedi u velikoj kući?«

     »Ništa ti ne mogu reći o njima. Danas nisam videla nikoga od njih, osim gospodina Musgrovea, koji se samo zaustavio i govorio kroz prozor, ali nije sišao s konja; i premda sam mu rekla kako mi je loše, niko od njih mi se nije približio. To nije odgovaralo gospođicama Musgrove, valjda, a one se nikad nimalo ne trude.«

     »Možda ćeš ih ipak još videti. Rano je.« »

     » Uopšte ih ne želim, veruj mi. Mnogo pričaju i smeju se, a to je previše za mene. O, Anne, tako mi je loše! Bilo je veoma neljubazno od tebe da nisi došla u četvrtak.«

    »Draga moja Mary, seti se kako si mi lepo pisala o sebi! Pisala si na veoma vedar način, rekla da si savršeno dobro i da ne moram žuriti sa svojim dolaskom. Budući da je bilo tako, sigurno ti je bilo jasno da ću do poslednjeg trenutka želeti ostati uz lady Russell, a povrh toga, doista sam bila veoma zauzeta, imala sam tako mnogo posla da nikako nisam mogla ranije otići iz Kellyncha.«

     » Dragi Bože! Kakvog bi posla ti uopšte mogla imati?«

      »Veoma mnogo, uveravam te. Više no što se trenutno mogu setiti, ali nešto ti mogu reći. Napravila sam duplikat kataloga očevih knjiga i slika. Nekoliko sam puta bila u vrtu s Mackenziejem, pokušavajući shvatiti, i navesti njega da shvati, koje su Elizabethine biljke za lady Russell. Morala sam srediti sve svoje stvari — raspodeliti knjige i muziku, ponovno spakovati sve svoje škrinje jer nisam na vreme shvatila šta treba poslati teretnim kolima. I još sam jedno morala učiniti, Mary, malo mučnije naravi; posetiti sve kuće u župi, kao neku vrstu oproštaja. Rečeno mi je da oni to žele. No sve mi je to oduzelo mnogo vremena.«

       » O,dobro«, a nakon kratke pauze: »ali nisi me niti jednom rečju pitala o jučerašnjoj večeri kod Pooleovih.«
       »Znači, ipak si išla? Nisam ništa pitala jer sam zaključila da si morala odustati od zabave.«

      »O, da, išla sam. Jučer sam se jako dobro osećala; nije mi bilo baš ništa sve do jutros. Bilo bi čudno da nisam išla.«
       »Veoma mi je drago da si se dobro osećala i nadam se da si se lepo provela.«
        »Ništa posebno. Uvek se unapred zna kakva će biti večera i ko će biti onde. I tako je veoma neugodno kad nemaš vlastitu kočiju. Poveli su me gospodin i gospođa Musgrove i bili smo tako natisnuti! Oboje su veoma krupni i zauzimaju tako mnogo mesta! A gospodin Musgrove uvek sedi napred. I tako sam bila stisnuta na stražnjem sedalu s Henriettom i Louisom. Mislim da je veoma verovatno da je to krivo za moju današnju bolest.«

Još malo ustrajnog strpljenja i prisilna vedrina s Anneine strane gotovo su izlečili Mary. Uskoro je mogla uspravno sesti na sofi i počela se nadati da će možda moći ustati do večere. Potom je, zaboravivši da joj je loše, pošla na drugi kraj prostorije kako bi popravila kiticu cveća; zatim je pojela svoje hladno meso; i na koncu se tako dobro osećala da je predložila kratku šetnju.

    »Gde ćemo poći?«, pitala je kad su bile spremne. »Zaaigurno ne bi želela posetiti veliku kuću pre nego oni posete tebe?«
       »Nemam nikakvih zamerki u tom smislu«, odgovorila je Anne. »Nikad mi ne bi palo na pamet da se držim takvih pravila ponašanja s ljudima koje poznajem tako dobro kao gospođu i gospođice Musgrove.«
     »O, ah one bi te morale što pre posetiti. Trebale bi znati što ti duguju kao mojoj sestri. Međutim, možemo poći i kratko sediti s njima, a kad to obavimo, možemo uživati u šetnji.«

 Anne je takav način ophođenja oduvek smatrala krajnje nerazumnim, ali je prestala pokušavati to promeniti jer je verovala da niti jedna porodica, premda su obe neprestano izložene uvredama, više ne bi mogla bez toga. I tako su pošle u veliku kuću i odsedile celih pola sata15 u starinskom salonu s malenim sagom i blistavim podom, kojemu su  kćeri kuće postupno davale prikladan ugođaj haosa smestivši unutra koncertni klavir i harfu, stalke za cveće i malene stolove postavljene u svim smerovima.
_____________________________________________________
15Smatralo se da formalna poseta ne sme trajati više od pola sata.
________________________________

O, kad bi preci na portretima koji su visili na drvenoj oplati zidova, kad bi gospoda u smeđem baršunu i dame u plavom satenu mogli videti šta se događa, kad bi bili svesni takvog odbacivanja svakog reda i urednosti! Činilo se da sami portreti zapanjeno zure.

      Porodica Musgrove, jednako kao i njihove kuće, nalazila se u stanju promena, možda na bolje. Otac i majka ponašali su se na stari engleski način, a mladi ljudi na novi. Gospodin i gospoda Musgrove bili su veoma dobri ljudi; srdačni i gostoljubivi, ne osobito obrazovani i nimalo otmeni. Njihova su deca imala modernije umove i ponašanje. Njihova je porodica brojna, ali jedine dve odrasle osobe, osim Charlesa, jesu Henrietta i Louisa, mlade dame od devetnaest i dvadeset godina, koje su iz škole u Exeteru donele sva uobičajena postignuća, a sad žive da budu moderne, sretne i udaju se, poput hiljada drugih mladih dama. Njihova je odeća imala sve prednosti, lica su im prilično lepa,njihov duh izrazito dobar.ponašanje otvoreno i ugodno; bile su važne kod kuće i omiljene vani.  Ann ih je uvijek doživljavala kao neke od najzadovoljnijih stvorenja koje poznaje; no ipak, budući da svi imamo neki ugodan osećaj superiornosti i ne želimo mogućnost zamene, ne bi se odrekla svojeg otmenijeg i kultiviranijeg uma za sve njihove užitke; te im ni na čemu nije zavidela, osim na onom naoko izvrsnom međusobnom razumevanju i slaganju, onoj dobrodušnoj uzajamnoj ljubavi, jer je to veoma retko doživljavala sa svojim sestrama.
       Primljene su veoma uljudno. Činilo se da je sve u redu u porodici iz velike kuće, koja uopšte snosi najmanju krivnju, što je Ann dobro znala. Pola je sata prošlo u ugodnom čavrljanju, te se nimalo nije iznenadila kad su im se u šetnji pridružile gospođice Musgrove, i to na Maryn poziv.




6 ~ 

 Anne nije bila potrebna ta poseta Uppercrossu da bi znala kako premeštaj iz jedne skupine ljudi u drugu, premda na udaljenosti od samo pet kilometara, često uključuje potpunu promenu razgovora, mišljenja i ideja. Nikad ranije nije onde boravila a da joj ne upadne u oči, ili da ne poželi da i drugi članovi porodice Elliot kao i ona vide koliko su nepoznate, ili se smatraju nevažnima, stvari koje se u Kellynch-hallu drže tako silno važnima i zanimljivima; ipak, uza sve to iskustvo, verovala je da je za nju postala potrebna još jedna lekcija, a to je ona o spoznavanju vlastite ništavnosti izvan našega kruga - jer je svakako očekivala, srca ispunjena temom koja je nedeljama posve zaokupljala obe kuće u Kellynchu, malo više radoznalosti i saosećanja od onoga što je dobila u zasebnim, ali veoma sličnim primedbama gospodina i gospođe Musgrove. »Dakle, gospođice Anne, sir Walter i vaša sestra su otputovali; šta mislite, u kojem će se delu Batha smestiti?«, i to bez čekanja odgovora; u dodatku mladih dama: »Nadam se da ćemo mi zimi biti u Bathu; ali zapamti, tata, ako pođemo onamo, moramo boraviti u ugodnom okruženju!«; ili u teskobnoj Marynoj dopuni: »Tako mi svega, bit će mi krasno kad svi vi budete uživali u Bathu!«
      Mogla je jedino odlučiti da će ubuduće izbegavati takvo samozavaravanje, te s pojačanom zahvalnošću misliti o neverovatnom blagoslovu da ima jednu tako istinski saosećajnu prijateljicu kao što je lady Russell.
      Gospoda Musgrove imala su vlastitu divljač za čuvanje, i za uništavanje; svoje vlastite konje, pse i novine koje ih zaokupljaju; ženski članovi porodice posve su zauzeti svim uobičajenim temama vodenja kućanstva, suseda, odevanja, plesa i muzike. Smatrala je to veoma prikladnim, da svaka malena društvena zajednica treba određivati vlastite teme rasprave; nadala se da će uskoro postati ne baš nevredni član ove u koju je prebačena. Budući da će najverovatnije barem dva meseca provesti onde, dužnost joj je maštu, sećanja i sve ideje što više prilagoditi Uppercrossu.
       Nije strepila od ta dva meseca. Mary nije bila tako hladnog držanja i suzdržana kao Elizabeth, niti onako nepristupačna za sav njezin uticaj; niti postoje neki drugi delovi kućanstva koji bi štetno delovali na njezinu udobnost. Uvek je bila u prijateljskim odnosima sa svojim šurjakom, a deca, koja je vole gotovo jednako kao i svoju majku, a poštuju je daleko više, pružaju joj svu razbibrigu, zaokupljaju je i osiguravaju zdravu vežbu.
       Charles Musgrove je uljudan i ugodan; po razboritosti i temperamentu nesumnjivo je superioran u odnosu na svoju suprugu; ali ničime nije želio ni mogao prošlost, budući da je među njima postojala odredena veza, učiniti opasnom za razmišljanje; premda je Anne mogla verovati, jednako kao i lady Russell, da mu je uvelike moglo koristiti sklapanje braka na ravnopravnijoj osnovi; da je žena s više razumevanja njegovoj ličnosti  mogla osigurati više dostojanstva, te pružiti više koristi, racionalnosti i otmenosti njegovim navikama i težnjama. Ovako se ničim nije bavio s mnogo žara, osim sportom, i samo je tratio vreme, bez dobrobiti knjiga bilo čega drugoga. Bio je veoma dobro raspoložen, a činilo se da na njega nikad posebno ne deluje povremena potištenost njegove žene; Anne se katkad divila kako se nosi s njezinom nerazumnošću. Sve u svemu, premda je često dolazilo do malenih prepirki (u kojima je katkad imala više udela no što je želela, jer su joj se obraćale obe strane), mogli su se smatratl sretnim bračnim parom. Uvek su se savršeno slagali u potrebi za više novca i izraženoj želji da dobiju lep poklon od njegova oca, ali je u tome, kao i u većim tema, on bio u prednosti, jer premda je Mary smatrala velikom sramotom da takvog poklona nije bilo, on je uvek tvrdio da se njegov otac na mnoge druge načine koristi svojim novcem i ima ga pravo trošiti kako želi.
       Što se tiče odgoja njihove dece, njegova je teorija mnogo bolja od njezine, a ni njegovi postupci nisu loši. »Mogao bih se veoma uspešno nositi s njima da nije Maryna uplitanja«, Anne je često čula kako govori i uvelike je verovala u to; no kad je slušala Maryne prekore da je »Charles razmazio decu tako da ja ne mogu uvesti nikakav red«, nikad nije došla u iskušenje da kaže: »Sasvim tačno.«
       Jedna od najmanje ugodnih okolnosti njezina boravka onde bila je ta da su joj se svi previše poveravali, te je poznavala previše tajni obe kuće. Bilo je poznato da donekle utiče na svoju sestru pa su od nje neprestano tražili, ili je barem primala takve nagoveštaje, ono što nije mogla postići. »Voleo bih da možeš uveriti Mary da se uvek ne smatra bolesnom«, govorio je Charles; a Mary je zlovoljno govorila: »Doista verujem da Charles ne bi smatrao da sam bolesna čak ni kad bi me video kako umirem. Sigurna sam, Anne, da bi ga, kad bi to želela, mogla uveriti da sam uistinu veoma bolesna — mnogo više od onoga što priznajem.«
       Maryna je tvrdnja glasila: »Mrzim slati decu u veliku kuću, mada ih njihova baka uvek želi videti, jer im dopušta sve, daje im tako mnogo nezdrave hrane i slatkiša, i udovoljava im do te mere da se uvek vraćaju bolesni i ostaju neraspoloženi do kraja dana.« A gospođa Musgrove je iskoristila prvu prigodu kad je ostala nasamo s Anne da kaže: »0, gospodice Anne, ne mogu potisnuti želju da Charlesova supruga ima malo vašeg načina postupanja s decom. Posve su drukčija stvorenja s vama! Ali svakako treba reći da su uopšte tako razmaženi! Šteta je da svoju sestru ne možete naučiti kako da ih odgaja. Oni su doista rasna i zdrava deca, sirote dušice, bez pristranosti ali Charlesova supruga više ne zna kako ih treba odgajati! Bože moj, kako su katkad naporni! Uveravam vas, gospođice Anne, zbog toga ih u našoj kući ne želim viđati onako često kako bih trebala. Verujem da Charlesova supruga nije baš zadovoljna time što ih češće ne pozivam, ali znate da je veoma loše imati decu ako ih morate stalno proveravati i upozoravati 'ne čini to i nemoj to raditi', ili ako ih se može naterati na podnošljivo ponašanje samo ako im se daje više kolača no što je dobro za njih.« Nadalje je od Mary čula sledeće: »Gospođa Musgrove misli da je sva njezina služinčad tako pouzdana da bi bila veleizdaja to dovesti u pitanje; no ja sam sigurna, bez ikakva preterivanja, da glavna sluškinja i pralja, umesto da se bave svojim poslom, cele dane skiću po selu. Susretnem ih kamo god pođem; i tvrdim, nikad ne odem dvaput u dečju sobu a da ne vidim jednu od njih. Da Jemima nije najpouzdanije, najmirnije stvorenje na svetu, to bi bilo dovoljno da je pokvari; jer mi je rekla kako je uvek pozivaju da pođe u šetnju s njima.« A na strani gospođe Musgrove situacija je opisana ovako: »U pravilu se nikad ne mešam u stvari moje snahe jer znam da to ne bi bilo u redu, ali vama ću reći, gospodice Anne, jer biste vi možda mogli popraviti situaciju, da nemam nimalo dobro mišljenje o sluškinji Charlesove supruge koja je zadužena za dečiju sobu: čujem neobične priče o njoj; uvek je u skitnji; i na temelju vlastitih spoznaja mogu tvrditi da se tako lepo odeva da bi mogla uništiti svakog slugu kojemu se približi. Charlesova je supruga iznimno ceni, znam, ali ja vas samo upozoravam kako biste bili na oprezu; jer ako vidite da nešto nije kako treba, vi se ne morate bojati to spomenuti.«
         I opet, Mary se žalila da joj gospođa Musgrove redovito uskraćuje prednost, koja joj pripada kao kćeri jednog baruneta, kad večeraju s drugim porodicama u velikoj kući, te nije videla nikakav razlog iz kojeg bi se trebalo smatrati da je njezino mesto onde pa ne mora imati nikakav prioritet. Jednoga dana, kad je Anne pošla u šetnju samo s gospođicama Musgrove, jedna je od njih, nakon razgovora o položaju u društvu, uglednim ljudima i ljubomori zbog nečijeg ranga, rekla: »Nimalo se ne libim vama spomenuti kako su nerazumni neki ljudi kad je reč o njihovu položaju u društvu, jer celi svet zna koliko ste vi ležerni i ravnodušni po tom pitanju, ali volela bih da neko Mary ukaže na činjenicu da bi bilo mnogo bolje kad ne bi bila tako veoma nepopustljiva, osobito kad se ne bi uvek gurala napred da zauzme mamino mesto. Niko ne sumnja u njezino pravo da ima prednost pred mamom, ali ona bi sama delovala simpatičnije kad ne bi uvek insistirala na tome. Nije reč o tome da je mami imalo stalo do toga, ali znam da su mnoge osobe to opazile.«
       Kako je Anne sve to trebala ispraviti? Mogla je uglavnom samo strpljivo slušati, ublažiti svaku pritužbu i ispričavati jedne pred drugima; svima im ukazivati na obzirnost potrebnu među tako bliskim susedima, a najviše je nastojala govoriti o onome što je bilo namenjeno dobrobiti njezine sestre.
       U svakom je drugom smislu njezin poseta započela i nastalaio se veoma uspešno. Njezino se vlastito raspoloženje popravilo zahvaljujući promeni mesta boravišta i okoline time što se pet kilometara udaljila od Kellyncha; Maryne su bolje tice ublažene činjenicom da je imala stalnu družicu; njihovi svakodnevni susreti s drugom porodicom, budući da u kolibi nije bilo ni velike ljubavi, ni poverenja, ni poslova da bi ih ometale, zapravo su bili prednost. To se svakako maksimalno iskorištavalo, jer su se sastajali svakog jutra i jedva da su koju večer provodili razdvojeno, ali je verovala da ne bi bilo tako dobro bez pogleda na impozantne gospodina i gospođu Musgrove na njihovim uobičajenim mestima, ili bez pričanja, smejanja  i pevanja njihovih kćeri.                   Svirala je mnogo bolje od obe gospođice Musgrove, ali kako nije imala glasa, nije znala svirati harfu, kao ni brižnih roditelja koji bi sedeli uz nju i oduševljavali se, o njezinoj izvedbi niko nije imao posebno visoko mišljenje, već su samo bili uljudni ili je služila samo kao dopuna ostalima, čega je bila itekako svesna. Znala je da jedino sebi pruža zadovoljstvo dok svira, ali to nije bio novi osećaj: uz izuzetak jednog kratkog razdoblja u njezinu životu, nikad nije, sve do svoje četrnaeste godine, nikad otkako je ostala bez svoje drage majke, upoznala zadovoljstvo spoznaje da je neko sluša ili je ohrabruje bilo kakvim opravdanim divljenjem ili stvarnim ukusom. U muzici je oduvek navikla osećati se samom na svetu, a pristrano divljenje gospodina i gospođe Musgrove prema izvedbama njihovih kćeri, i posvemašnja ravnodušnost prema svakoj drugoj, činilo ju je zadovoljnom zbog njih, pa se nije osećala nimalo poniženom.
        Društvo u velikoj kući katkad su uvećavali drugi gosti. Susedstvo nije bilo veliko, ali su porodice Musgrove svi posećivali, te su imali više svečanih večera, više gostiju, više posetilaca po pozivu i slučajnih, od bilo koje druge porodice. Bili su popularniji.
       Devojke su bile lude za plesom; večeri su katkad završavale neplaniranim malenim balom. Postojala je porodica rođaka nedaleko Uppercrossa, koja je živela u manjem obilju i ovisila o Musgroveima za sva svoja zadovoljstva; dolazili su u svako doba, učestvovali i u bilo kakvim igrama, plesali bilo gde; a Anne, koja je daleko više volela ulogu muzičara nego bilo koju drugu, aktivniju, svirala je za njih narodne plesove; ljubaznost koja je uvek privlačila pozornost gospodina i gospođe Musgrove i često je znala izmamiti ovaj kompliment: »Sjajno ste to izveli, gospođice Anne! Doista sjajno! Moj Bože, kako ti vaši maleni prsti lete naokolo!«

      Tako su prošla prve tri nedelje. Miholje je stiglo i sad je Anneino srce zasigurno opet u Kellynchu. Voljeni dom prepušten drugima; sve dragocene prostorije i nameštaj, šumarci i vidici, sve to počinju prisvajati druge oči i drugi udovi! Tog 29. septembra nije mogla misliti na nešto drugo, a uvečer je dobila malo saosećanja od Mary koja je, kad je opazila koji je dan u mesecu, uzviknula: »Zaboga! Nije li danas dan kad su Croftovi trebali doći u Kellynch? Drago mi je da se ranije nisam toga setila. Kako me to oneraspoložilo!«
     Croftovi su stupili u posed s mornaričkom tačnošću, te ih je trebalo posetiti. Mary nije smatrala potrebnim da i ona pođe. »Niko ne zna koliko bi patila. Trebala bi to odgađati koliko god je moguće.« Ali nije mirovala sve dok Charlesa nije nagovorila da je odveze onamo; nalazila se u veoma živahnom, ugodnom stanju umišljene potresenosti kad se vratila. Anne se iskreno radovala činjenici da ona nije mogla poći jer nije bilo mesta u malenoj kočiji na dva kotača. Međutim, želela je videti Croftove i bilo joj je drago da je onde kad su oni došli u uzvratni poset. Stigli su; glava porodice nije bio kod kuće, ali su dve sestre bile zajedno; tako se dogodilo da je gospođa Croft sela kraj Anne, a admiral kraj Mary, učinivši se veoma simpatičnim svojom dobrodušnom primedbom o dečacima, lako je mogla tražiti sličnost, a ako je nije mogla naći u crtama lica, nastojala ju je opaziti u glasu, ili u načinu izražavanja.
       Gospođa Croft, premda niti visoka niti debela, imala je nekako četvrtasto, uspravno i čvrsto telo, što je njezinoj ličnosti davalo važnost. Imala je sjajne tamne oči, lepe zube i, sve u svemu, privlačno lice; mada je rumen i vremenu izložen ten, posledica činjenice da je na moru bila gotovo jednako dugo kao i njezin suprug, stvarao dojam da je živela nekoliko godina više od svojih trideset osam. Njezino je ponašanje bilo otvoreno, ležerno i odlučno, kao u nekoga ko ima potpuno poverenje u sebe i nimalo ne sumnja u svoje postupke; međutim, bez ikakve grubosti ili pomanjkanja dobrog raspoloženja. Anne je morala priznati da je imala mnogo obzira prema njoj kad je reč o svemu što se odnosi na Kellynch; to joj je pružalo zadovoljstvo, posebno jer se već u prvih pola minute, čak u trenutku upoznavanja, uverila da nema baš nikakva pokazatelja o znanju ili sumnji kod gospođe Croft kad je reč o bilo kakvim predrasudama. Bila je veoma ležerna u tom smislu, a sledom toga puna snage i hrabrosti, sve do trenutka kad je gospođa Croft iznenada rekla:

      »To ste bili vi, a ne vaša sestra, koju je moj brat imao zadovoljstvo poznavati dok je boravio u ovom kraju.«

      Anne se nadala da je prerasla dob rumenjenja, ali dob emocija sigurno nije.

      »Možda niste čuli da se oženio«, dodala je gospođa Croft.

    Sad je mogla odgovoriti onako kako je trebala; ali je osetila olakšanje kad su sledeće reči gospođe Croft objasnile da govori o svojem najstarijem bratu, pa nije rekla ništa što ne bi odgovaralo bilo kojem bratu. Odmah je zaključila kako je shvatljivo da gospođa Croft misli i govori o Edwardu, a ne Fredericku; posramivši se vlastite zaboravnosti, izrazila je prikladno zanimanje za sadašnje stanje njihovog bivšeg suseda.
      Sve je ostalo prošlo veoma mirno, sve dok prilikom njihova odlaska nije čula kako admiral kaže Mary:

      »Uskoro ovde očekujemo brata gospođe Croft; usuđujem se reći da ga poznajete po imenu.«

       Prekinuo ga je veseli napad malenih dečaka koji su se uhvatili za njega kao za starog prijatelja, tvrdeći da ne bi trebao otići; budući da je bio previše zaokupljen predlozima da ih ponese sa sobom u džepovima svojega kaputa, nije više imao vremena dovršiti ono što je započeo, a Ann je morala samu sebe uveriti, koliko je mogla, da je još uvek reč o istom bratu. Međutim, nije uspela dosegnuti takav stepen sigurnosti da se ne bi teskobno pitala je li o toj temi nešto rečeno u drugoj kući, koju su Croftovi ranije posetili.
       Svi iz velike kuće trebali su tu večer provesti u kolibi; a kako se u ovo doba godine u takve posete nije išlo pešice, počeli su osluškivati zvuk kočije kad je ušla najmlađa gospođica Musgrove. Došla se ispričati i reći im da će morati sami provesti večer, a Mary je bila posve spremna uvrediti se, ali je Louisa sve popravila rekavši da je ona došla pešice kako bi ostalo mesta za harfu koju dovoze kočijom.
      »I reći ću vam naš razlog«, dodala je, »i sve o tome. Došla sam ranije kako bih vas upozorila da su tata i mama večeras lošije raspoloženi, posebno mama; tako mnogo razmišlja o sirotom Richardu! Stoga smo se složili da bi bilo najbolje uzeti harfu jer se čini da joj se sviđa više od klavira. Reći ću vam zašto je neraspoložena. Kad su nas jutros posetili Croftovi (ovamo su svratili nakon toga, nisu li?), slučajno su rekli da se njezin brat, kapetan Wentworth, upravo vratio u Englesku, ili je isplaćen, ili tako nešto, te ih gotovo odmah dolazi posetiti; nažalost, kad su oni otišli, mama se setila da je Wentworth, ili nešto veoma slično tomu, nekoć bilo ime kapetana sirotog Richarda, ne znam kad ili gde, ali mnogo pre nego je umro, siroti momak! Nakon što je pregledala njegova pisma i ostalo, otkrila je da je doista bilo tako; te je posve uverena da je reč upravo o tom čoveku, a njezina je glava sad puna toga, i sirotog Richarda! Zato svi moramo biti što veseliji kako ona ne bi razmišljala o takvim žalosnim stvarima.«
       Prave okolnosti tog patetičnog dela porodične istorijebile su da su Musgrovei imali nesreću odgojiti veoma neugodnog, beznadnog sina; i sreću izgubiti ga pre nego je navršio dvadeset godina; poslali su ga na more jer je na kopnu bio previše glup i nije se moglo izaći na kraj s njim; njegova porodica nikad ga nije posebno volela; premda ipak onoliko koliko je zavredio; retko su čuli o njemu, i jedva uopšte žalili zbog toga, kad je u Uppercross stigla vest o njegovoj smrti u inostranstvu.                      Zapravo je bio glup, bezosećajan, neuspešan Dick Musgrove, mada su njegove sestre sad činile za njega sve što su mogle time što su o njemu govorile kao o »sirotom Richardu«, koji nikad u životu nije učinio ništa čime bi ostvario pravo na nešto drugo osim skraćenja svojeg imena, živ ili mrtav.               Nekoliko je godina proveo na moru, pa je tokom premeštaja kakvima su izloženi svi mornari, posebno oni kojih se svaki kapetan želi rešiti, proveo šest meseci na fregati kapetana Fredericka Wentwortha, Laconiji; upravo je s Laconije, pod uticajem svojega kapetana, napisao jedina dva pisma koja su njegovi roditelji primili od njega tokom svih tih godina; to jest, jedina dva lična  pisma; sva ostala bila su više zahtevi za novcem.
       U oba je pisma lepo pisao o svojem kapetanu, ali tako su se malo bavili tim stvarima, nisu ih zanimala imena ljudi ili brodova, da to tada nije ostavilo gotovo nikakav utisak ; a činjenica da se gospođa Musgrove odjednom setila imena Wentworth, u vezi sa svojim sinom, činila se kao jedna od onih neverovatnih pojava do kakvih katkada dolazi.
      Potražila je svoja pisma i otkrila da je sve onako kako je pretpostavila; ponovno čitanje tih pisama nakon tako dugog razdoblja, sad kad više nema njezina sirotog sina, zaboravljajući na sve njegove mane, snažno je delovalo na nju i izazvalo veću tugu za njim od one koju je osećala kad je prvi put saznala za njegovu smrt. Gospodin Musgrove se slično osećao, premda u manjoj meri. Kad su stigli u kolibu, očito su imali potrebu da ih najpre saslušaju dok govore o tome, a potom da im pruže olakšanje kakvo može pružiti veselo društvo.
       Slušati ih kako tako mnogo pričaju o kapetanu Wentworthu, tako često ponavljaju njegovo ime, raspravljaju o proteklim godinama, te na koncu zaključuju da bi to mogao biti, da verovatno jest, reč o istom kapetanu Wentworthu kojeg se sećaju jer su ga jednom ili dvaput sreli nakon povratka iz Cliftona - veoma dobar mladi čovek; ali nisu bili sigurni je li to bilo pre sedam ili osam godina - bila je nova vrsta kušnje za Anneine živce. No shvatila je da će se morati naviknuti na to. Budući da ga doista očekuju u tom kraju, mora samu sebe naučiti da u tom smislu ostane ravnodušna. Nije se činilo da ga samo očekuju onde, i to brzo, nego su Musgrovei, u svojoj toploj zahvalnosti za ljubaznost prema njihovu sirotom Dicku, te iz velikog poštovanja prema njegovoj ličnosti, naglašenoj činjenicom da je siroti Dick šest meseci bio pod njegovom pažnjom, a spomenuo ga je snažnim rečima hvale, premda ne baš pravilno napisanima, rekavši da je »sjajni naočit čovek, samo preveć strog za učenje«, čvrsto odlučili da će tražiti upoznavanje s njim čim čuju da je stigao.
   
      Odluka o tome pridonela je njihovu boljem raspoloženju te večeri.


izvor 
                                                                     




Нема коментара:

Постави коментар