Jose Eduardo Agualusa , Lični čudesnik,

Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige
U znak sećanja na angolskog anarhistu
Inosensija Kamaru Pireša
Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta
de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorišta, naravno.




PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje malo ko primeti.

     Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih, uzvišene su i nežne orhideje.
     Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha, nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

      Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate, ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika. Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i prizivaju nove izraze.

       Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim, pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet- stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje. Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio, kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

- Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
- Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i enfadonhos.

     Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
- I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama, budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica: „Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove, kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa: „Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme, kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo gore, odakle je potekla.
- Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
- Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
- Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik


  Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa. Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su tajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:

„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na rumbu.“

„Nedelja, 6. jul 2008.

Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina. Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke i rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni sjaj.“

„Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio. ‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo daleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa. Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se mnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
- Ne verujem! Dajte da vidim.
- Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš. Moja lična čuda.
- Lična čuda?
- Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati malim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram da pocrveni.
- Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je udarila u rame i vratila se neologizmima: - Veoma mi se sviđa taj vaš Lični čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to. Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

       Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi, zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti, rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove? Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.

      Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi. Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama, i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije progovarala. Njena tišina je blistala.

    U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari, oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na kraju, same uplitale.

     Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram, posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga, samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:

- Pogledajte, profesore, nisam luda!
- Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost često pati od psihotičnih pojava.

    Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene, razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
       To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme, kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek koristili.

      Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i aristokratske mačkice.

    Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice. Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već integrisane u jezik.

   - Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
- Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da se nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
- Da li si još sa nekim razgovarala?
- Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam. Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
- Ja? Zašto ja?...
- Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.

Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam. Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima foto-aparata. Kasnije,kako sam stario, počeo sam da tražim drugu vrstu ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
- I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
- Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili, stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

      Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva, dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao, tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

- Misliš da je izvor isti, zar ne?
- Da, profesore. Sigurno je isti.
- Neki genijalni um?
- Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka vrsta akademije logoteta.
- Vidim. - Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina, crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo, Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u jeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,
Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koji su bili
Kamenje koji su bili.


    - Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo nekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:
- Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim zato što mi je nagli nemir spopao duh.

   - Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam čega te je strah.
- Kako to?
- Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
- Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna, ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
- Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju, takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
- Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
- Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi misle.
- Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.

Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada. Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
- Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem. Profesore, hoćete li mi pomoći?

Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam da bi mi ovo prijalo.



DRUGO POGLAVLJE

O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu Sao Paulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice Žinga, u osamdeset trećoj godini života, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takođe otkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadrže zbirku novih reči– dakle, paleoneologizama – ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.

nastavak teksta na scribdu

Jose Eduardo Agualusa , Žene mog oca - odlomci

Dorotejino pismo Lorentini

D raga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom.

Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja jegreška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti.

Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubilasvoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvuMozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nijpreživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sampristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći.

To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala.

Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imalsmo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga premanjemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškaracu mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci.


Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario.

Tvoja majka,

Doroteja


__________________________


Greh je ne voleti



Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu, kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se nastranicama posvećenim kulturi.


„Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvezvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.

“Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustin Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža,  Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase:

"Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignemdo kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim."

Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoa(Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.

" Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta nije predaleko od tvog zagrljaja.“

Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potrešena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne:

„Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“

U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči:

„Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca:Babera i Smirnof.“

Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala:

„Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi. “Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htelada prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što soptuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu.  Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja.

„Kao mačak?“

Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguć je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica.

   „A Mandum, šta to ime znači?“Mandum?

Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji jizvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilšta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je:

„Marijano. Marijano Masijel.“

A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, i stanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se:

„Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.

“Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala.

„Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?

“To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac, čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko.

    Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno.

 „Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?

“Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja  mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

izvor 

________________________



Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasio život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem.

Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi.

Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, mojmlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi.

Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“
„Nisi iz Angole?!“
„Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga– sto posto Portugalac, ja...“
„Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..."
„Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“
„Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“
„Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.

Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje.

„Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.

Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku.

„Dođi!“Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niz stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar ponudio:

„Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“
„Kako se zoveš?“
„Alfonsina."
„Gde živiš?“
„Na plaži.“
„A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“
„Ostali su u ratu...“
„Gde su ostali?“
„Tamo. U ratu...“

Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh.

„Ti si Portugalac, je l’ tako?“
„Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“
„Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“

Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom.Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške.

„Da li je tvoja, ta kokoška?
Da!“
„Ponaša se kao pas.“
„Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintad je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je itome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“

Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu.Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku.

„Ti snimaš filmove?“
„Tako je.“
„I ja sam bila u jednom filmu...“
„Stvarno?“
„Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“

S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu,divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.


Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu.Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji.

„U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“

Alfonsina je ustala:
„Ja idem...“
Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala,što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima.

Imaš li cigaretu?“
„Ne. Ja ne pušim.“
„To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. Pušenje ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“
„Tako je. Ja sam kamerman.“
„Vidi se. Čiji si ti sin?“
„Molim?!“
„Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je angolac, jesam li u pravu?“
„Zašto vas to zanima?“
„Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom– da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova,pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“
„Tri dana.“
„Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se?Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene.......

Geteovo pismo Rajnhardu

"Izbor po srodstvu“ poslao sam zapravo kao cirkular svim prijateljima da bi me se u raznim mestima i prilikama opet jednom setili. Ako ga veći broj ljudi bude uz to i čitao, biće mi još draže. Ja dobro znam kome sam se obratio i gde neću biti pogrešno shvaćen. U tom ubeđenju knjiga je upućena i Vama i veoma je ljubazno od Vas što ste mi i pismeno potvrdili da se nisam prevario. Publika, naročito nemačka, samo je smešna karikatura „demosa“; ona stvarno uobražava da čini neku vrstu istance, senata, i da u životu i čitanju može glasanjem odbiti ono što joj se ne dopada. Protiv toga ne pomaže nikakvo sredstvo osim tihe istrajnosti. Koliko li se tek radujem dejstvu koje će ovaj roman vršiti na mnoge ljude posle nekoliko godina kad ga budu ponovo čitali. Kad, bez obzira na sve zamerke i viku, ono što ta knjižica sadrži bude stajalo kao nepromenljiv fakt pred uobraziljom, kad se vidi da se svom voljom i zlovoljom u tom pogledu ništa ne menja, onda će se na kraju prihvatiti i to osetljivo čedo od deteta, kao što se ljudi u istoriji nekoliko godina posle pogubljenja starog kralja mire s krunisanjem novog cara. Ono što je ispevano dolazi do svog prava kao i ono što se zbilo.“


Reinhard Breymeyer

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( XIII,XIV,XV )

XIII 

       Čim je stigao kući, Rodolphe odmah sede za pisaći stol, ispod jelenske glave što je na zidu visila kao trofej. No, kada mu se pero nađe među prstima, ništa mu ne pade na um, pa tako, nalaktivši se na stol, uze razmišljati. Činilo mu se da je Emma uzmaknula u daleku prošlost, kao da je odluka koju beše donieo najednom između njih postavila neizmernu udaljenost.
     Da se opet dotakne bar nečega u vezi s njome, potraži u ormaru kraju uzglavlja staru kutiju od remskih keksa u koju je obično spremao raznorazna ženska pisma, a iz nje se podiže miris vlažne prašine i uvelih ruža. Najpre opazi rupčić poprskan izbledjelim kapljicama. Njezin rupčić, upotrebljen jedne prilike kad joj je u šetnji potekla krv iz nosa; bio je na to već i zaboravio. Pokraj rupčića beše minijaturna slika, na svim uglovima okrhnuta, koju mu Emma beše dala; njezina mu se haljina učini napadnom, a pogled ispod oka ostavljaše jadan utisak; potom, dok je promatrao sliku i prizivao uspomenu na njezin predložak, Emmine mu se crte malo-pomalo pomešaše u sećanju, kao da su se živi i naslikani lik, tarući se jedan o drugi, uzajamno izbrisali. Napokon pročita i neka njezina pisma; behu puna objašnjenja u vezi s njihovim putovanjem, kratka, praktična i zahtevna kao poslovni dopisi. Htede opet videti dugačka pisma iz davnih dana; da bi ih izvukao s dna kutije, Rodolphe isprevrta sva ostala, pa uze mehanički prekapati po toj hrpi papira i drugih stvarčica, nailazeći na nabacane stručke cveća, jednu podvezicu, crnu krinku, pribadače i kosu – kosu crnu, plavu, a neke vlasi čak behu zapele za okov kutije pa bi se trgale kad god bi je tko otvorio.
      Lutajući tako među uspomenama, pregledavaše rukopis i stil u tim pismima što se me-đusobno razlikovahu koliko i njihov pravopis. Behu ona nežna ili šaljiva, kaćiperna, setna; u jednima se tražila ljubav, u drugima se tražio novac. Pri nekoj se reči prisećao lica, pojedinih kretnji, zvuka nečijeg glasa, a kadšto se pak nije sećao ničega.
Zapravo, te žene, hrleći mu najednom u misli, smetahu jedna drugoj i uzajamno se umanjivahu, kao da su svedene na istu ljubavnu nit na kojoj sve postajahu jednake. Uzimajući punu šaku ispremešanih pisama, zabavljaše se nekoliko časaka puštajući ih da mu kao slap padaju iz desne u levu ruku. Napokon, zamoren i polusnen, Rodolphe odnese kutiju natrag u ormar govoreći:
– Hrpa gluposti!...
    Čime je sažeo svoje mišljenje, jer mu užici, baš kao đaci po školskom dvorištu, behu toliko izgazili srce da u njemu više ništa zeleno i sveže nije nicalo, a ono što je onuda prolazilo, vetropirastije od dece, nije onde poput njih ostavljalo čak ni urezano ime na zidu.
– Hajde – reče sam sebi – počnimo!
   Pa napisa:
»Budite hrabri, Emma! Budite hrabri! Ne želim u vaš život uneti nesreću...«
Na kraju krajeva, to je i istina – pomisli Rodolphe. – Radim za njezino dobro, časno postupam.

»Jeste li zrelo odvagnuli svoju odluku? Znate li u kakav sam vas ponor hteo povući, ubogi anđele? Ne znate, zar ne? Puni poverenja i ludo, išli ste za mnom, verujući u sreću, u budućnost... Ah, kako li smo nesretni! Kako bezumni!«

Rodolphe zastade ne bi li našao kakav zgodan izgovor.
– A da joj kažem kako sam ostao bez imetka?... Ah, ne! A uostalom, to ne bi ništa pomoglo. Posle bi sve opet počelo od početka. Može li se takve žene uopšte privesti pameti?
Razmisli, a potom dodade:

»Neću vas zaboraviti, budite u to uvereni, i zauvek ću prema vama osećati duboku odanost, no jednoga dana, pre ili posle, ovaj bi se žar (takva je sudba svih ljudskih stvari) nesumnjivo umanjio. Zamor bi nas svladao, a ko zna ne bih morao otrpeti strahovitu bol da budem svedok vašeg grizodušja te da i sam u njemu učestvujem budući da bih mu bio uzrok. I sama pomisao na jade koji vas očekuju za me je muka, Emma! Zaboravite me! Zašto li sam vas morao upoznati? Zašto ste bili tako lepi? Jesam li ja tome kriv? O, Bože moj, ne, ne! Krivite za to tek sudbinu!«
– Ta reč uvek ima efekat – reče on u sebi.
»Ah! Da ste bili jedna od onih žena površna srca kakve se svuda viđaju, zasigurno bih se bio iz sebičnosti mogao odvažiti na takav doživljaj, jer u tome tada ne bi bilo opasnosti za vas. No, onaj slatki zanos iz kojega u isti mah izviru i vaša čar i vaš jad sprečio vas je da shvatite, vi, obožavanja vredna ženo, himbu našega budućeg položaja. Ni ja nisam od početka o tome razmišljao i počivao sam u seni te savršene sreće kao u seni mancinelina drveta, ne predviđajući posledice.«
– Možda će poverovati da odustajem zbog škrtosti... Ah! Svejedno! Baš me briga, ovo treba okončati!
»Svet je okrutan, Emma. Progonio bi nas svakamo, gde god bili. Valjalo bi vam podnositi bezobzirna pitanja, klevete, prezir, pa možda i uvrede. Vas da vređaju! Oh!... A ja bih vas bio najradije uzdigao na presto! Misao na vas nosim kao kakvu amajliju! Kažnjavam, naime, sebe progonstvom za sve zlo koje sam vam naneo. Odlazim. Kamo? Ni sam to ne znam, ludim! Zbogom! Uvek budite dobri! Sačuvajte spomen na nesretnika koji vas je izgubio! Naučite mojemu imenu svoje dete, neka ga spominje u molitvama.«
Dve sveće podrhtavaše. Rodolphe ustade pa pođe zatvoriti prozor, a kada opet sede:
– Čini mi se da je to sve. Ah! Još i ovo, da me opet ne dođe gnjaviti.
»Već ću biti daleko kada budete čitali ove tužne retke, jer sam hteo što pre pobeći kako bih izbegao napasti da vas ponovo vidim. Ne podležimo slabosti! Vratiću se, a možda ćemo jednom vrlo hladno razgovarati o svojoj negdašnjoj ljubavi. Zbogom!«
A nađe se tu i poslednje zbogom, napisano kao dve reči: S Bogom!, što držaše znakom izvrsna ukusa.
– Kako da se sada potpišem? – reče sam sebi. – Vrlo vam odani... Ne. Vaš prijatelj?... Da, to je to.
»Vaš prijatelj.«
Pročita pismo. Učini mu se dobrim.
– Sirota ženica! – pomisli razneživši se. – Verovaće da mi je srce tvrđe od kamena; trebalo bi tu i nekoliko suza, ali ne mogu plakati; nisam za to kriv.
      Onda, ulivši malo vode u čašu, Rodolphe u nju umoči prst pa s visine kapnu krupnu kap koja načini bledu mrlju na crnilu; potom, dok je tražio čime će zapečatiti pismo, slučajno mu pod ruku dođe onaj pečat s natpisom Amor nel cor.
– Nije baš posve prikladno za ovu prigodu... Ah, koješta! Svejedno!
Nakon čega popuši tri lule i pođe u postelju.
      Sutradan, kada ustade (otprilike oko dva poslepodne, jer je spavao do kasno), dade nabrati košaru marelica. Stavi pismo na dno, ispod vinova lišća, te smesta naredi Girardu, momku koji ispomagaše u polju, da sve to brižljivo odnese gospođi Bovary. Tim se sredstvom služio da se s njome dopisuje, šaljući joj, zavisno od godišnjeg doba, voće ili divljač.
– Ako pita za mene – reče – odgovorićeš joj da sam otputovao. Košaricu moraš predati njoj lično, u ruke... Hajde i pazi šta ćeš reći!
      Girard obuče nov radni haljetak, sveza džepni rubac oko marelica pa se, koračajući velikim i teškim koracima u krupnim okovanim cipelama, mirno krenu putem prema Yonvilleu.
       Gospođa Bovary, kada on stiže, slagala je zajedno s Félicité hrpu veša na kuhinjskom stolu.
– Evo – reče momak – ovo vam gazda šalje.
      Nju obuze neka slutnja pa tražeći sitniš u džepu uplašenim pogledom promatraše seljaka koji pak gledaše nju, ne shvatajući da ovakav dar nekoga može toliko uzbuditi. Napokon, on ode. Félicité je i dalje bila tu. Nije mogla više izdržati; otrča u trpezariju kao zato da tamo odnese marelice, iskrenu košaricu, počupa lišće, pronađe pismo, otvori ga pa, kao da joj za petama gori kakav strahovit požar, sva prestravljena, pojuri prema spavaćoj sobi.
       Charles beše onde, ona ga opazi; on joj nešto reče, ona ništa ne ču, te produži uza stepenice, zadihana, izgubljena, omamljena, stalno držeći taj užasni list papira koji joj lupkaše između prstiju poput kakve limene ploče. Na drugom se spratu zaustavi pred tavanskim vratima, a ona behu zatvorena. Onda se htede smiriti; seti se pisma; trebalo ga je pročitati do kraja, to se nije usuđivala. Uostalom, gde? Kako? Neko će je videti.
– Ah, ne! – pomisli. – Ovdje ću biti na miru. Emma gurnu vrata i uđe.
     Krovne ploče od škriljevca isijavahu omarnu vrućinu koja joj je stezala slepoočice i gušila je; odvuče se do zatvorenoga tavanskog prozora i povuče zasun, pa unutra najednom briznu blještava svetlost.
     Pred njom se onkraj krovova u nedogled pružaše otvoreno polje. Dole, ispod nje, seoski trg beše pust, kamen na pločniku svetlucaše, vetrokazi na kućama nepomično stajahu, a na uglu ulice, s nekoga nižeg sprata, najednom se začu nekakvo brujanje popraćeno oštrim struganjem. To je Binet tokario.
     Beše se naslonila na okvir tavanskog prozora pa po drugi put čitaše pismo podrugljivo se smejući od besa. No, što se više na nj usredotočavala, to su joj se misli više mutile. Opet ga je videla, čula, grlila ga objema rukama, a kucaji srca što joj u grudima teško udarahu poput ovna za rušenje zidina, ubrzano se redahu jedan za drugim u nejednakim razmacima. Ogledavaše se na sve strane u želji da se zemlja pod njom prolomi. Zašto da sve to ne okonča? Ko je sprečava? Slobodna je. Pa se nagnu, pogleda pločnik govoreći:
– Hajde! Hajde!
     Sjajna zraka što se penjaše ravno odozdo vukla je u ponor težinu njezina tela. Činilo joj se da se zanjihano tlo na trgu diže uza zidove i da se pod s jednoga kraja naginje poput broda što pleše na valovima. Stajaše na samom rubu prozora, gotovo viseći, okružena širokim prostorom. Nebeska je modrina već preplavljivaše, kroz ošamućenu joj glavu strujaše zrak, trebalo je samo popustiti, prepustiti se padu, a brujanje tokarske klupe ne prestajaše, poput kakva mahnita glasa koji poziva.
– Ženo! Ženo! – povika Charles.
Ona zastade.
– Pa gde si? Dođi!
    Na pomisao da je upravo izmaknula smrti samo što od straha ne pade u nesvest; sklopi oči; potom uzdrhta na dodir nečije ruke na rukavu: beše to Félicité.
– Gospodin vas čeka, gospođo; supa je poslužena.
Trebalo je sići! Trebalo je sesti za stol!
     Pokuša jesti. Zalogaji su je gušili. Raširi ubrus kao da hoće na njemu pregledati zakrpe i zaista htede prionuti na taj posao, na brojanje niti na platnu. Najednom joj opet dođe na pamet pismo. Je li ga izgubila? Gde će ga naći? No, osećaše da joj je um tako umoran te nikako ne uspevaše smisliti kakav izgovor da ustane od stola. Usto je uhvati i bojažljivost: bojala se Charlesa; sve je doznao – to beše sigurno! I doista, on nekako neobično reče ove reči:
– Kako se čini, nećemo tako skoro videti gospodina Rodolphea.
– Ko ti je to rekao? – ona će zadrhtavši.
– Kko mi je rekao? – odvrati on, pomalo iznenađen njezinim odsečnim glasom. – Pa Girard, kad sam ga maločas sreo na ulazu u Francusku kavanu. Otputovao je ili će svaki čas otputovati.
Ona se zagrcnu.
– Šta je u tome čudno? I inače tako odlazi od vremena do vremena da se malo rastrese, a bogami, ja mu to i odobravam. Kad imaš novaca i kad si neženja... Uostalom, taj se naš prijatelj veselo provodi! Pravi bećar! Pričao mi je gospodin Langlois...
Iz pristojnosti zaćuta, zbog služavke koja je upravo ulazila.
     Služavka skupi u košaricu marelice što se behu rasule po polici; Charles, ne opažajući ženino rumenilo, zatraži da mu ih donese, dohvati jednu i zagrize u nju.
– O, izvrsne su! – reče. – Hajde, probaj.
    Pruži joj košaricu, a ona je lagano odgurnu.
– Bar pomiriši! Kakav miris! – on će stavljajući joj u nekoliko navrata košaricu pod nos.
– Gušim se! – uzviknu ona skočivši na noge.
No, zahvaljujući naporu volje, i taj grč popusti.
– Nije to ništa! – reče potom. – Nije to ništa! Živci! Samo sedni i jedi!
     Bojašla se, naime, da je ne počne ispitivati, brinuti se za nju, ne mičući se od nje. Charles, u želji da je posluša, beše opet seo pa sada pljuvaše u ruku koštice od marelica, a potom ih stavljaše na tanjir.
    Najednom, preko trga u brzom kasu projuri plavi tilbury. Emma vrisnu i nauznak se sruši na zemlju kao gromom ošinuta. Zapravo, Rodolphe beše nakon mnogo razmišljanja odlučio krenuti u Rouen. Kako pak od Huchette do Buchyja nema drugoga puta osim kroz Yonville, valjalo mu je proći kroz mesto, a Emma ga beše prepoznala pri svetlosti svetiljaka što parahu sumrak poput munje.
     Na strku koja se čula iz kuće, dohrli apotekar. Sto se beše prevrnuo sa svim tanjirima, umak, meso, noževi, soljenka i boca s uljem ležahu na sve strane po odaji; Charles je dozivao u pomoć, ustrašena Berthe vriskala, a Félicité drhtavim rukama raskopčavala gospođu koja se grčevito trzaše celim telom.
– Jurim u laboratorij – reče apotekar – po malo mirišljavog octa.
A potom će, kada ona, udahnuvši iz bočice, stade otvarati oči:
– Bio sam siguran u to: ovo bi i mrtvaca probudilo.
– Reci nešto! – govoraše Charles. – Reci nešto! Dođi k sebi! To sam ja, tvoj Charles koji te voli! Prepoznaješ li me? Evo, ti i malene! Hajde, poljubi je!
Devojčica pružaše ručice prema majci da joj se obesi oko vrata. No, okrenuvši glavu, Emma reče isprekidanim glasom:
– Ne, ne... nikoga!
I opet se onesvesti. Odnesoše je u postelju.
    Ležaše ondje ispružena, otvorenih usta, spuštenih veđa, mlitavih ruku, nepomična i bela kao voštani kip. Iz očiju joj izbijahu dva potoka suza te se polagano slevahu na jastuk.
   Charles je stajao u dnu ložnice, a apotekar kraj njega zamišljeno ćutao, kako to i dolikuje u ozbiljnim prigodama u životu.
– Smirite se – reče gurkajući ga laktom – verujem da je najgore prošlo.
– Da, sada se samo malo odmara! – odgovori Charles gledajući je kako spava. – Jadnažena!... Jadna žena!... Opet se razbolela!
Onda Homais upita kako je došlo do napadaja. Charles odgovori da ju je to iznenada uhvatilo dok je jela marelice.
– Izvanredno čudno!... – dočeka apotekar. – Ipak, može biti da su ovu sinkopu izazvale marelice! Ima naravi tako osetljivih na pojedine mirise! A bio bi to i zanimljiv predmet proučavanja, kako s patološkoga, tako i s fiziološkoga gledišta. Svećštenici poznaju važnost mirisa pa su u obredima oduvek i koristili miomirise. Time se omamljuje razum i izaziva zanos, što je, uostalom, lako postići kod pripadnica lepšega pola koje su nežnije nego mi. Spominju se slučajevi nesvestice zbog mirisa spaljena roga ili sveže pečenog hleba..
– Pazite da je ne probudite! – tihim glasom reče Bovary.
– I ne pogađaju – nastavi apotekar – takve anomalije samo ljudska bića, nego i životinje. Tako zasigurno znate za afrodizijačko delovanje što ga Nepeta cataria, narodski nazvana mačjom travom, ima na celi mačji rod, a s druge strane, da navedem primer za koji garantujem da je istinit, Bridoux (moj nekadašnji kolega, trenutačno vlasnik apoteke u ulici Malpalu) ima psa koga spopadnu grčevi čim mu pokažete burmuticu. On čak s njim često pred prijateljima pravi pokuse u svojem letnnjikovcu u Bois-Guillaume. Ko bi poverovao da obično sredstvo za kihanje može potaknuti takve poremećaje u organizmu jednoga četveronošca? Izvanredno zanimljivo, zar ne?
– Da – reče Charles ne slušajući ga.
– To nam je dokaz – dočeka Homais smeškajući se s izrazom dobrohotne samodovoljnosti– za nebrojene nepravilnosti u živčanom sistemu. Što se pak tiče gospođe, uvek mi se, priznajem, činila vrlo osetljivom. Zato vam nipošto neću preporučiti, dobri moj prijatelju, nijedan od onih navodnih lekova koji, pod isprikom da uništavaju simptome, zapravo uništavaju zdravlje. Ne, samo bez beskorisnih lekova! Dijeta, to je glavno! Sredstva za umirenje, za olakšavanje, za ublaživanje boli. Osim toga, ne mislite li da bi možda trebalo delovati na maštu?
– U kom pogledu? Kako? – reče Bovary.
– Ah, u tome i jest pitanje. Doista, to je pitanje: That is the question!, kako sam nedavno čitao u novinama.
No, Emma povika budeći se:
– A pismo? A pismo?
     Pomisliše da bunca, a posle ponoći zaista i pade u bunilo: beše nastupila upala mozga Četrdeset i tri dana Charles se ne maknu od nje. Zanemari sve bolesnike; više nije legao u postelju, neprestano joj je opipavao bȉlo, stavljao gorušičine obloge i obloge hladne vode. Slao je Justina po led čak u Neufchâtel; led bi se putem rastopio, pa bi ga opet poslao. Pozva gospodina Caniveta da je pregleda; dade iz Rouena dovesti doktora Larivièrea, svoga bivšeg profesora; beše sav očajan. Najviše ga je plašilo Emmino mrtvilo: nije govorila, ništa nije čula, a činilo se da je ništa ne boli – kao da joj se i telo i duša zajedno odmarahu od svih onih potresa.
     Oko sredine meseca mogla je, poduprta jastucima, već sesti u postelju. Charles zaplaka kada je vide gde jede prvi komad hleba s pekmezom. Vrati joj se snaga; poslepodne bi ustala na nekoliko sati, a jednoga dana, kada se osećala bolje, on je pokuša, držeći je pod ruku, povesti u šetnju vrtom. Pesak na stazama nestajaše pod uvelim lišćem; ona je išla korak po korak, vukući papuče te se, naslanjajući se ramenom na Charlesa, neprestano smešila.
     Pođoše tako do kraja vrta, u blizinu terase. Ona se polagano uspravi, zakloni rukom oči da bolje vidi: pogleda u daljinu, no na obzorju ne beše ničega osim velikih vatri od trave što su se dimile po brežuljcima.
– Umorit ćeš se, mila – reče Bovary.
Pa će gurajući je nježno prema ulazu u senicu:
– Sedni na ovu klupu: biće ti udobno.
– Oh, ne! Ne tu! – ona će slabašnim glasom.
    Spopade je vrtoglavica, pa joj se bolest vrati još iste večeri, istina, s neizvesnijim tokom, ali sa složenijim osobinama. Čas ju je bolelo u srcu, potom u prsima, u glavi, u udovima; nastupi i povraćanje, u čemu se Charlesu učini da opaža prve znakove raka.
     A siroti je čovek povrh toga imao i novčanih briga!

XIV.

       Kao prvo, nije znao kako da gospodinu Homaisu naknadi trošak za sve lekove što ih je kod njega uzimao te se, iako ih, kao lekar, i nije morao platiti, svejedno pomalo crvenio zbog te obaveze. Potom, i troškovi za kuću, otkako je njime gospodarila kuvarica, postajahu sve užasniji: računi su samo pljuštali u kuću, dobavljači rogoborili, a nadasve ga je progonio gospodin Lheureux. Zaista, za najgore Emmine bolesti, ulučivši zgodu da što više uveća račun, taj se bieše požurio da donese ogrtač, putnu torbu, dva kovčega umesto jednoga i još mnoštvo koječega drugog. Uzalud ga je Charles uveravao da mu ništa od toga ne treba, trgovac mu drzovito odgovori da su sve te stavke od njega naručene i da on neće ništa primiti natrag; uostalom, to bi značilo uznemiriti gospođu usred oporavka, neka gospodin o tome razmisli, rečju, odlučan je da ga radije tuži sudu negoli da se odrekne svojih prava i odnese robu. Charles posle toga zapovedi da se sve odnese natrag u dućan; Félicité to zaboravi, on je imao drugih briga, pa više niko na to nije ni mislio; gospodin Lheureux opet dođe istim poslom pa, sad prieteći, sad se jadajući, sve vešto sredi tako da mu Bovary na kraju potpisa menicu plativu za šest meseci.
     No, tek što je tu menicu potpisao, pade mu na um smiona zamisao: da od gospodina Lheureuxa posudi hiljadu franaka. S vidljivom nelagodom, dakle, zapita ima li mogućnosti da ih dobije, dodajući da je to na godinu dana i uz koju god kamatu. Lheureux otrča u dućan, donese talire i sastavi još jednu menicu kojom se Bovary obvezivaše da će na njegov nalog prvoga avgusta iduće godine isplatiti svotu od hiljadu i sedamdeset franaka, što je zajedno s onih već ugovorenih stotinu i osamdeset iznosilo točno hiljadu dvie stotine i pedeset franaka. Tako je, dajući novac u zajam uz šest posto kamata, uvećano za četvrtinu narudžbe i uz zaradu u visini od dobre trećine vrednosti isporučene robe, sve mu je to trebalo u dvanaest meseci doneti stotinu i trideset franaka dobitka, a nadao se da se stvari neće na tome zaustaviti, da menice neće moći biti isplaćene, da će se rok za isplatu morati produžiti te da će mu se njegov jadni novac, udebljavši se kod lekara kao u kakvome prihvatilištu, jednoga dana vratiti znatno bucmastiji i tako krupan te će mu kesa od njega pucati.
     Sve mu je, uostalom, polazilo za rukom. Njemu beše dodeljena opskrba jabukovačom za bolnicu u Neufchâtelu, gospodin Guillaumin obećavaše mu dieonice tresetišta u Grumesnilu, a sanjao je i o tome da uspostavi novu prevozničku uslugu poštanskim kolima između Argueila i Rouena koja će nesumnjivo ubrzo izbaciti iz utrke stara kola Zlatnoga lava te zahvaljujući kojoj će, budući da će voziti brže, biti jeftinija i prevoziti više prtljage, u njegove ruke preći sva trgovina u Yonvilleu.
        Charles se više puta zapita kako će iduće godine vratiti toliki novac, pa je tražio, smišljao razne izlaze, na primer, da se obrati ocu ili da štogod proda. No, njegov bi se otac na to oglušio, a sam nije imao ništa za prodaju. Tada bi otkrio u kakvim se poteškoćama nalazi pa bi iz svesti brzo izbacio tako neugodan predmet razmišljanja. Predbacivao je sebi što zbog toga zaboravlja na Emmu, kao da, budući da sve njegove misli pripadahu toj ženi, to što neprestano ne misli na nju, znači da joj nešto oduzima.
     Zima je bila oštra. Gospođin oporavak dugotrajan. Kada je bilo lepo vreme, dogurali bi je u naslonjač do prozora, i to do onoga koji je gledao na trg, jer vrt sada više nije mogla ni smisliti pa su kapci na toj strani bili stalno zatvoreni. Zatraži da se konj proda; sve što je nekada volela, sada joj beše odbojno. Sve misli kao da joj se ograničavahu na brigu za samu sebe. Ostala bi u postelji pa tu i tamo nešto založila, zvonila služavki da pita šta je s čajem ili da s njome popriča. Za to vreme sneg na krovu tržnica bacaše u sobu beo, nepomičan odsjaj, a posle toga poče padati kiša. A Emma svakodnevno, s nekom zebnjom, iščekivaše neminovno ponavljanje nevažnih događaja koji joj, međutim, nisu baš ništa značili. Najznačajniji je bio svakovečernji dolazak Lastavice. Tada bi gostioničarka vikala, a drugi joj glasovi odgovarali, dok se svetiljka uz čije je svetlo Hippolyte po krovu kočije tražio kovčege doimala poput kakve zvezde u tmini. U podne bi se Charles vratio kući, a zatim opet otišao, potom bi ona pojela supu, a oko pet sati, na izmaku dana, svako bi od dece što se vraćahu iz škole vukući klompe po pločniku redom po šarki na kapcima udarilo ravnalom.
       U taj joj je sat u poset dolazio gospodin Bournisien. Pitao bi je za zdravlje, donosio joj novosti i poticao je na veru u umilnome čavrljanju koje joj ne beše neugodno. Krepio ju je već sam pogled na njegovu reverendu.
     Jednoga dana, kada je na vrhuncu svoje bolesti pomislila da joj se kraj bliži, beše zatražila da se pričesti pa, dok su se u sobi obavljale pripreme za taj sveti čin, dok su komodu zatrpanu raznim sirupima preuređivali u oltar, a Félicité pod posipavala dalijinim cvećem, Emma oseti kako preko nje prelazi nešto snažno što je oslobađa svih boli, svakog opažaja, svakog osećaja. Telo s kojega spade sav teret postade joj lako; za nju počinjaše nov život; učini joj se da će joj se celo biće, uzdižući se k Bogu, rasplinuti u toj ljubavi poput zapaljena tamjana što se razilazi u dim. Poškropiše joj postelju blagoslovljenom vodom, sveštenik iz svetoga kaleža izvadi belu hostiju, a ona, sva klonula od nebeske radosti, otvori usne da primi telo Spasiteljevo koje joj bi pruženo. Zavese se na ložnici meko nadimahu oko nje kao oblaci, a zrake dve sveće što su gorle na komodi pričiniše joj se poput dva blistava svetokruga. Spusti tada ponovo glavu na jastuk verujući da u prostranstvima čuje pev serafinskih harfa i da usred modroga neba na zlatnome prestolu, okružena svecima sa zelenim palmovim grančicama u ruci, u svem njegovu veličanstvu vidi Boga Oca na čiji znak na zemlju sleću anđeli plamenih krila da je na rukama u visine uznesu.
      Ovo joj divotno priviđenje ostade u sećanju kao nešto najlepše o čemu se može sanjati, tako da nastojaše iznova da oćuti iste osete koji, međutim, i dalje trajahu, no manje isključivo, a ipak s jednako dubokom slatkoćom. Duša joj se, iznemogla od oholosti, napokon odmarala u hrišćanskoj poniznosti, a Emma, s nasladom uživajući u vlastitoj slabosti, promatraše u sebi razaranje volje, čime su se širom imala otvoriti vrata prodoru milosti. Uz sreću su, dakle, postojala i veća blaženstva, drugačija ljubav nad svim ostalim ljubavima, neprekidna i beskrajna, koja će večito bivati sve većom! Među tlapnjama o nadi nazre stanje čistoće što lebdi ponad zemlje, stapajući se s nebom, a u kojem se čeznula naći. Htede postati sveticom. Nakupova krunicâ, stade nositi amulete; u sobi je želela, uz uzglavlje svojega ležaja, imati relikvijarij optočen smaragdima da ga svake večeri može ljubiti.
      Sveštenika zadivljavahu te njezine sklonosti, iako je Emmina pobožnost, držaše on, zbog preteranoga žara mogla na kraju preći u krivoverje, šta više u nastranost. No, kako se nije posebno snalazio u takvim pitanjima, čim bi ona prešla određenu meru, napisa pismo gospodinu Boulardu, monsinjorovu bibliotekaru, s molbom da mu pošalje neko poznato delo za osobu lepšega pola, a ujedno punu duha. Bibliotekar, s jednakom ravnodušnošću kao da crncima otprema staklene perlice, zbrda-zdola spakova sve što se tada moglo naći u trgovini pobožnim knjigama. Bijaše tu priručnika sastavljenih u obliku pitanja i odgovora, pamfleta napisanih bahatim tonom na način gospodina de Maistrea te svakojakih romana, ružičastih korica i sladunjava stila, što ih bijahu sklepali trubadurski raspoloženi semeništarci ili učene pokajnice. Našlo se tu knjiga kao Promislite dobro o ovome, Svetski čovek pred nogama Marijinim (napisao gospodin de ***, nosilac brojnih nagrada), Voltaireove zablude – priručnik za mladež, itd.
     Gospođi Bovary um se još ne beše dovoljno razbistrio da bi ozbiljno mogla na bilo što prionuti, a i ovoga se štiva beše odveć žustro latila. Naljuti se na verske propise, nabusitost joj se polemičkih napisa ne svide zbog žučljivosti uperene protiv ljudi koje nije poznavala, a svetovne pripovesti tu i tamo potkrepljene verom učiniše joj se napisane s takvim nepoznavanjem sveta da je i neosjetno udaljiše od istine za koju očekivaše dokaze. Ipak, ustraja, a kada bi joj knjiga iskliznula iz ruku, činilo joj se da je obuzima najnežnija katolička seta koju eterična duša uopšte može i pojmiti.
     U pogledu pak uspomene na Rodolphea, nju bijaše potisnula u dubinu srca pa je onde i ostala, svečanija i nepomičnija od kakve kraljevske mumije u podzemnoj odaji. Iz te se goleme balzamirane ljubavi širila nekakva isparina koja je, prodirući kroza sve, miomirisom nežnosti ispunjala bezgrešno ozračje u kojemu je Emma htela živeti. Kada bi kleknula na gotičko klecalo, upućivala bi Gospodinu iste umilne reči kakve je nekad šaptala ljubavniku u preljubničkim izlivima. Time je kanila dozvati veru, no s neba nije silazila nikakva naslada pa bi ustala, umornih udova, s nejasnim osećajem ogromne obmane. To traganje, mišljaše ona, beše joj samo jedna zasluga više pa se, u ponosu zbog vlastite pobožnosti, uspoređivala s visokim gospama iz drevnih vremena o čijoj je slavi jednoć sanjarila nad slikom gospođice de La Vallière, a koje su se, vukući za sobom s toliko veličanstva vezenu povlaku dugačke haljine, povlačile u samoću da onde pred Hristovim nogama izliju sve suze svojega srca što ga je život ranio.
Tada se Emma predade preterano milosrdnim delima. Šila je odeću za siromahe, slala drva rodiljama, a jednoga dana Charles, vrativši se kući, zateče u kuhinji i trojicu skitnica kako za stolom jedu supu. Kćerkicu koju muž za vreme njezine bolesti beše smestio kod dojilje opet dovede kući. Htede je naučiti čitati; ma koliko Berthe plakala, nju to više nije razdraživalo. Beše to unapred stvorena odluka da se pomiri sa sudbinom, svekolika popustljivost. Govor joj svakom prigodom beše pun uzorna izražavanja. Svomu je detetu govorila:
– Više te ne boli želučić, anđele?
     Starija gospođa Bovary nije nalazila ništa za pokudu, osim možda opsednutosti pletenjem haljinica za siročad, umesto krpanja vlastitih kuhinjskih krpa. No, umorna od domaćih svađa, dobra se žena osećaše ugodno u ovoj mirnoj kući pa čak tu ostade i posle Uskrsa, u želji da izbegne zajedljive poruge staroga Bovaryja koji je svakoga Velikog petka za sebe neizostavno naručivao svinjsku kobasicu.
       Osim svekrvina društva u kojem je, zahvaljujući ispravnim prosudbama i ozbiljnu držanju starije žene, donekle nalazila potporu, Emma je gotovo svakodnevno imala i drugih poseta. Behu tu gospođa Langlois, gospođa Caron, gospođa Dubreuil, gospođa Tuvache te, i to redovito od dva do pet, izvrsna gospođa Homais koja nikada nije htela poverovati ni u kakva ogovaranja što su se širila o njezinoj susedi. U pohode su joj dolazili i mali Homaisovi; dopratio bi ih Justin. Popeo bi se s njima do sobe i ostao stajati kraj vrata, nepomično i ćutke. Često bi se gospođa Bovary, i ne obazirući se na nj, počela doterivati.
    Najpre bi iz kose izvukla češalj, naglim pokretom zatresavši glavom, a za jadnog je momčića, kada je prvi put video svu tu kosu što joj je, odmotavajući se u crnim uvojcima, padala sve do listova, to bilo poput nenadana ulaska u nešto izvanredno i novo, i to ga svojim sjajem preplaši.
       Emma nesumnjivo nije primećivala njegovu nemu gorljivost ni njegovu stidljivost. Ni slutila nije da ljubav, premda iščezla iz njezina života, treperi tu, blizu nje, pod tom košuljom od gruba platna, u tomu mladenačkom srcu otvorenu za očitovanje njezine lepote. Uostalom, u nje se sada sve zaodevaše takvom ravnodušnošću, reči joj behu tako srdačne, a pogledi tako oholi, vladanje tako raznovrsno da se kod nje više sebičnost nije mogla razlučiti od milosrđa ni pokvarenost od kreposti. Jedne se večeri, na primer, razgnevi na služavku koja ju je molila da sme izići i mucala tražeći kakav izgovor, a potom će najednom:
– Voliš ga, znači?
Pa i ne čekajući odgovor od porumenele Félicité, dodade tužno:
– Hajde, požuri! Zabavi se!
      Dade početkom proleća s kraja na kraj prekopati vrt, usprkos Bovaryjevim prigovorima; on, međutim, beše sretan što ona napokon pokazuje volju za nešto. A posvedočavala ju je to jače što se više oporavljala. Najpre nađe načina da iz kuće izbaci kumu Rolet, dojilju koja se za vreme njezina oporavka beše naučila prečesto dolaziti u kuhinju, i to zajedno sa svoja dva dojenčeta i dečačićem kojega je držala na stanu i hrani, a koji je bio proždrljiviji od kakva ljudoždera. Potom se otarasi i porodice Homais, redom otpravi sve ostale posetioce te i u crkvu stade odlaziti s manje revnosti, što je apotekar uvelike odobravao te joj na to prijateljski reče:
– Vi samo što oltare niste počeli lizati!
      Gospodin Bournisien navraćaše, kao i pre, svakoga dana posle veronauka. Najradije ostajaše vani kako bi se nadisao zraka usred šumarka; tako nazivaše senicu. U taj bi se sat i Charles vratio kući. Beše im vruće, doneli bi im slatke jabukovače, pa bi obojica ispila za potpuno gospođino ozdravljenje.
Našao bi se tu i Binet, to jest, nešto malo niže, uza zid terase, u lovu na rakove. Bovary bi ga pozvao da se osveži pićem, a on pak beše majstor u vađenju čepa iz boce.
– Treba – govoraše, ogledajući se zadovoljnim pogledom oko sebe pa sve do krajnjih granica pogleda – bocu držati ovako, okomito na stolu, a kada prerežete uzice, pluteni čep gurati pomalo, polako, polako, kao što se to u restoranima radi s bocama soda-vode.
     No, jabukovača bi im, za vreme te demonstracije, često prsnula ravno u lice, a duhovnik nikada ne bi propustio ovakvu šalu, popraćenu neodređenim smehom:
– Njena kakvoća zbilja upada u oko!
      Inače je bio čestit čovek pa se jednoga dana čak i ne sablazni nad apotekarom koji savetovaše Charlesu da radi razonode odvede gospođu u ruansko kazalište na nastup poznatog tenora Lagardyja. Homais, čudeći se toj ćutnji, zatraži da čuju i njegovo mišljenje, a sveštenik izjavi kako na muziiu gleda kao na manje opasnu za ćudoređe negoli književnost.
    No, apotekar uze književnost u obranu. Pozorište, tvrdio je, služi suzbijanju predrasuda te pod izgovorom zabave poučava vrlini.
– Castigat ridendo mores, gospodine Bournisien! Pogledajte većinu Voltaireovih komedija: vešto su protkane filozofskim razmišljanjima tako da su za narod istinska škola ćudoređa i diplomatičnosti.
– Ja sam – kaza Binet – jednom gledao komad koji se zvao Pariški deran, a u kojoj se ističe lik nekoga starog generala koji je zbilja dobro pogođen! On vam grdi jednog momka iz bolje porodice zbog toga što je zaveo neku radnicu koja na kraju...
– Svakako – nastavljaše Homais – ima loše književnosti, baš kao što ima i lošeg apotekarstva, ali osuđivati ovu najvažniju od svih umetnosti čini mi se kao prava glupost, srednjovekovno poimanje, dostojno onih užasnih vremena kada je jedan Galilej mogao završiti u zatvoru.
– Znam dobro – primeti sveštenik – da postoje dobra dela i dobri pisci; međutim, pa da su posredi i samo one osobe različita spola okupljene u čarobno lepoj odaji, ukrašenoj svetovnim sjajem, a potom i ona poganska prerušavanja, ona naličena lica, ona rasveta, oni ženskasti glasovi – sve to na kraju mora uroditi određenom duhovnom razuzdanošću i navesti vas na nečasne misli, nečista iskušenja. Takvo je bar mišljenje crkvenih otaca. Napokon – doda progovorivši najednom s mističnim prizvukom u glasu, istovremeno valjajući između palca i kažiprsta prstovet burmuta – ako je Crkva osudila pozorištne predstave, mora da to s pravom čini, a nama se valja pokoriti njenim odlukama.
– Zašto se – zapita apotekar – izopštavaju glumci? Nekada su glumci otvoreno učestvovali u verskim obredima. Da, glumilo se, pred samim oltarom prikazivale su se svojevrsne lakrdije zvane misterijima, a u kojima su se zakoni pristojnosti neretko kršili. Duhovnik se zadovolji teškim uzdahom, a apotekar nastavi:
– Baš kao i u Bibliji. Ima tamo... znate... više... sablažnjivih pojedinosti, zbilja... preslobodnih stvarčica!
Pa odgovori na razdraženu kretnju gospodina Bournisiena:
– Ah! Složićete se da to nije knjiga koju biste rado dali u ruke mladoj devojci, a meni ne bi bilo nimalo drago da moja Athalie...
– Ali Bibliju preporučuju protestanti – nestrpljivo uzviknu njegov sugovornik – a ne mi!
– Svejedno – reče Homais – čudim se što se i dan-danas, u ovom prosvećenom veku, još uvek tvrdoglavo prokazuje duševna razonoda koja nikome ne škodi, pomaže ćudoređu,
a ponekad je i za zdravlje korisna, je li tako, doktore?
– Nesumnjivo – nehajno odgovori lekar, bilo zato što je bio istoga mišljenja kao i apotekar pa nije hteo nikoga da uvredi bilo zato što nije imao nikakvo mišljenjae.
Činilo se da je razgovor završen, kadli apotekar prosudi zgodnim zadati i poslednji udarac.
– Znam ja neke sveštenike koji su se preoblačili u građansko odelo da bi mogli gledati plesačice kako dižu noge uvis.
– Ma, nije valjda! – na to će sveštenik.
– Ah! Znam ih ja.
Pa izgovarajući u rečenici svaki slog za sebe, Homais ponovi:
– Znam – ja – njih.
– E, pa, nije im valjalo to što su činili – kaza Bournisien pomirivši se s time da će sve čuti.
– Pobogu, rade oni i gore stvari! – uskliknu apotekar.
– Gospodine!... – dočeka sveštenik tako ga divlje gledajući da se apotekar pokunji.
– Samo hoću reći – odvrati, sada već manje grubim tonom – kako je snošljivost najsigurnije sredstvo da se duše privuku veri.
– Istina! Istina! – popusti dobričina opet se spustivši na stolac.
     No, ostade još samo dve minute. Potom, odmah nakon njegova odlaska, gospodin Homais reče lekaru:
– Eto, to se zove prepirka! Dobro sam ga sredio, videli ste!... Ukratko, poslušajte vi mene, odvedite gospođu u pozorište, pa makar i samo zato da jednom u životu razbesnite nekoga od tih gavrana, bogamu! Kad bi me neko mogao zameniti, i ja bih išao s vama. Nego, morate požuriti! Lagardy će nastupiti samo u jednoj predstavi; ima ponudu iz Engleske uz znatno veću platu. Kažu za njega da je velika zverka! Pliva u novcu! Vodi sa sobom tri ljubavnice i vlastitog kuhvara! Svi ti veliki umetnici sebe nemilice uništavaju; potreban im je raskalašan život koji podjaruje maštu. No, na kraju umru u ubožnici, jer u mladosti nisu imali toliko pameti da nešto zaštede. No, hajde, prijatno ! Sutra se vidimo!
       Ova zamisao o pozorištu brzo se razvi u Bovaryjevoj glavi; odmah je saopšti ženi koja ponajpre odbi izgovarajući se umorom, putnim brigama i troškovima, no Charles začudo ne popusti, toliko smatraše da će takvo opuštanje za nju biti korisno. Nije za to video nikakve prepreke: njegova im majka beše poslala tri stotine franaka na koje više nije ni računao, tekući dugovi nisu bili preterano veliki, a dospeće menica što ih je valjalo isplatiti gospodinu Lheureuxu još tako daleko da na to nije trebalo ni misliti. Uostalom, zamišljajući da se ona usteže iz nekakva obzira, Charles još više navali, tako da ona zbog tolikoga saletanja na kraju pristade. I sutradan se, u osam sati, njih dvoje ukrcaše u Lastavicu.
Apotekar kojega ništa ne zadržavaše u Yonvilleu, no koji se smatraše prisiljenim da se odande ne miče, uzdahnu videvši ih na odlasku.
– Pa, eto, sretan vam put! – reče im – Sretnici jedni!
Potom, obraćajući se Emmi koja je na sebi imala modru svilenu haljinu s četiri ukrasna volana:
– Lepi ste mi kao san! Pobudićete burno odobravanje u Rouenu.
       Poštanska se kočija zaustavljaše pred hotelom Crveni krstna trgu Beauvoisine. Beše to jedno od onih svratišta kakvih ima po svim provincijskim predgrađima, s velikim konjušnicama i malenim spavaonicama, gde se usred dvorišta vide kokoši što kljucaju zrna zobi pod blatnjavim dvokolicama trgovačkih putnika – dobra stara prenoćišta s balkonima od crvotočna drva što u zimskim noćima pucketaju na vetru, neprestano puna svieta, graje i svakojakih jela, gde su crni stolovi lepljivi od prolivene kafe s rakijom, debela okna zapljuvana od muha, vlažni ubrusi umrljani lošim vinom, prenoćišta koja, uvek mirišući na selo, poput seoskih momaka u građanskome odelu, s ulične strane imaju kafanu, a sa strane prema polju, vrt. Charles smesta krenu po ulaznice. Pobrka prednja sedišta s galerijom, parket s ložama, zatraži objašnjenje, ne shvati ih, od blagajnika stiže do direktora, vrati se u gostionicu, pođe opet na blagajnu, te tako nekoliko puta pređe grad uzduž i popreko, od pozorišta pa sve do bulevara.
       Gospođa sebi kupi šešir, rukavice, kiticu cveća. Gospodin se silno bojao da će propustiti početak pa se, ne našavši vremena ni da pojedu supu, pojaviše pred pozorišnim vratima koja se još ne bijahu ni otvorila.

XV.

       Uza zid stajaše gomila sveta, uredno svrstana između balustrada. Na uglovima obližnjih ulica na divovskim je plakatima opetovano pisalo kićenim slovima: »Lucia di Lammermoor... Lagardy... Opera... itd.« Beše lepo vreme; svima beše vruće; znoj je curio kroz nakovrčane uvojke, rupčići izvučeni iz džepa brisali su zažarena čela, a kadšto bi se od mlaka vetra što duvaše s reke meko zanjihao rub platnenih nadstrešnica razapetih pred vratima kafanica. Nešto niže, međutim, ljude osvežavaše strujanje ledenoga zraka što mirisaše po loju, koži i ulju. Beše to isparavanje iz ulice Charrettes, pune velikih crnih skladišta po kojima se kotrljaju bačve. Iz straha da ne ispadne smešna Emma htede pre ulaska malo prošetati po luci, a Bovary iz opreza zadrža ulaznice u ruci, u džepu na hlačama, pritišćući ih uz trbuh. Srce joj jače zakuca još u predvorju. Od taštine se i nehotice nasmeši videći kako gomila grunu desno drugim hodnikom, dok se ona uza stube uspinjala prema ložama na prvom spratu. Bio joj je užitak, kao kakvu detetu, prstom gurnuti široka, tkaninom presvučena vrata; punim plućima udahnu prašnjavi miris hodnika, a kada sede u ložu, zauze nehajno
i uspravno držanje poput kakve vojvotkinje.
       Dvorana se počinjaše puniti, dalekozori se izvlačili iz korica, a pretplatnici se, izdaleka primećujući jedni druge, međusobno pozdravljahu. Ovamo su dolazili da u umetnosti nađu odmor od trgovačkih briga, no nikako ne zaboravljajući poslove, i dalje su razgovarali o pamuku, osamdesetpetpostotnom alkoholu ili indigu. Viđahu se ondje staračke glave, bezizražajne i miroljubive, koje, onako belkaste kose i puti, nalikovahu na srebrne medalje potamnjele od olovne pare. Mladi su se lepotani šepirili u parketu dičeći se ružičastom ili bledozelenom kravatom u izrezu prsluka, a gospođa Bovary odozgo ih zadivljeno promatraše kako se dlanom utegnutim u žutu rukavicu oslanjaju na štapove za šetnju sa zlatnim drškom.
      Međutim se upališe sveće u orkestru; veliki se viseći svećnjak spusti sa stropa, svetlucanjem brušenih kristala oblivši dvoranu nenadanom veselošću; potom jedan za drugim uđoše muzičari pa najpre nastade dugačko i neskladno gunđanje basova, škripa violina, trubljenje pistona, pijuk flauta i frulica. No, uto se na pozornici začuju tri udarca; otpoče grmljavina bubnjeva, limeni instrumenti jeknuše s nekoliko akorda, a kada se podiže zavesa, ukaza se pejsaž. Beše to raskršće u šumi, s izvorom na levoj strani, u seni nekoga hrasta. Seljaci i velmože, sa škotskim plaštevima preko ramena, svi zajedno pevahu neku lovačku pesmu, potom dođe neki zapovednik straže i zazove anđela zla podižući obe ruke k nebu; pojavi se još jedan lik pa njih dvojica odoše, a lovci nastaviše s pesmom.
      Emma se prenese u štivo svoje mladosti, u svet Waltera Scotta. Beše joj kao da kroz maglu čuje zvuk škotskih gajdi gde odjekuje ponad vriština. Uostalom, kako joj sećanje na roman olakšavaše razumevanje libreta, pratila je zaplet rečenicu po rečenicu, dok su se neuhvatljive misli što joj dolažahu na um odmah raspršivale pod naletima muzike. Prepuštaše se uspavanci napeva i osećaše kao da i sama celim bićem treperi, kao da joj gudala violina prelaze po živcima. Ne mogaše se dovoljno nagledati kostima, kulisa, glumaca, naslikanih stabala što podrhtavahu kada bi ko prošao pokraj njih, baršunastih kapa, ogrtača, mačeva, svih tih maštarija što se komešahu u skladu muzike, kao u ozračju nekoga drugog sveta. Uto napred istupi jedna mlada žena bacivši kesu nekome mladom štitonoši. Ostade sama, a onda se začu flauta koja zvučaše kao da izvor žubori ili kao da cvrkuću ptice. Lucia neustrašivo zapeva kavatinu u G-duru; tužila je zbog ljubavi, priželjkivala krila. I Emma bi isto tako rado bila pobegla iz vlastitoga života, i to utekavši u nečijemu zagrljaju. Najednom se na pozornici pojavi Edgardo-Lagardy. Odlikovaše ga ona velebna bledoća što vatrenim južnjacima daje nešto od veličanstvenosti mramornih kipova. Snažni mu stas beše utegnut u prsluk smeđe boje, maleni izrezbareni bodež udaraše ga po levom bedru, čeznutljivo je na sve strane kružio pogledom pokazujući bele zube. Govorilo se da se neka poljska kneginja, slušajući ga jedne večeri kako peva na žalu u Biarritzu gde je radio na krpanju brodova, beše u nj zaljubila. Ostavio ju je radi drugih žena, a ta mu je slavna sentimentalna pustolovina samo povećala umetnički ugled. Taj se snalažljivi lakrdijaš brinuo da se u najave uvek ubaci pokoja pesnički sročena rečenica o privlačnosti njegova lika i osećajnosti njegove duše. Lep glas, nepokolebljivo samopouzdanje, više strasti nego razuma i više zanosa nego lirizma, u tome se na kraju krajeva sastojala vrednost ove divljenja vredne šarlatanske naravi u kojoj se sjedinjavahu osobine brijača i toreadora.
      Već u prvom prizoru izazva oduševljenje. Privijaše Luciju u naručaj, ostavljaše je, vraćaše se k njoj, beše naoko očajan, spopadahu ga napadaji besa, potom elegični hropci beskrajne slatkoće, a note mu se otimahu iz gola grla pune jecaja i poljubacaa. Emma se naginjaše napred da ga vidi, zabadajući nokte u baršun na ogradi lože. Ispunjaše vlastito srce tim melodioznim tužbalicama što se uz pratnju kontrabasa otegnuto izvijahu poput krikova brodolomaca u vrtlogu oluje. U njima ona prepoznavaše svu opijenost i svu zebnju zbog kojih zamalo beše umrla. Primadonin joj se glas pričinjaše tek odjekom vlastite svesti, a obmana što je očaravaše kao nešto iz samoga njezina života. No, nju niko na svetu nije ljubio ovakvom ljubavlju. Rodolphe nije plakao kao Edgardo, one poslednje večeri na mesečini, kada su jedno drugome govorili: »Doviđenja sutra, doviđenja sutra!...«
     Dvoranom se prolamahu povici odobravanja; cela se završna arija morala ponoviti; ljubavnici govorahu o cveću sa svojega groba, o prisegama, o progonstvu, o sudbini,
o nadama, a kada zapevaše poslednje zbogom, Emma ispusti oštar krik koji se stopi s titranjem posljednjih akorda.
– A zašto je – zapita Bovary – taj gospodin stalno progoni?
– Ma, ne progoni je – odgovori ona. – To je njezin dragan.
– Ali on se kune da će se osvetiti njezinoj porodici , a onaj drugi, onaj koji je malopre došao, kaže: »Ljubim Luciju i verujem da i ona ljubi mene.« Uostalom, otišao je ruku pod ruku s njezinim ocem. To je valjda njezin otac, je li tako, onaj ružni čovečuljak s petlovim perom na šeširu?
Uprkos Emminim objašnjenjima, odmah nakon recitativnoga dueta u kojemu Gilbert svojemu gospodaru Ashtonu izlaže opake spletke, Charles, videći lažni zaručnički prsten
koji treba obmanuti Luciju, poverova da je to ljubavni spomen što joj ga šalje Edgardo. Inače je priznavao da ne razume priču – zbog muzike koja toliko smeta rečima.
– Pa što s tim? – reče Emma. – Ćuti!
– Pa znaš da ja – dočeka on naginjući joj se nad rame – volim znati štoa je na stvari.
– Ćuti! Ćuti! – nestrpljivo će ona.
      Lucija stupaše napred, napola se oslanjajući na služavke, s vencem od narančina cveća u kosi i bleđa od vlastite bele svilene haljine. Emma se sanjarski seti dana svojega venčanja i opet vide samu sebe onde, usred žitnih polja, na stazici kojom su išli prema crkvi. Zašto li se i ona nije, kao Lucia, opirala, preklinjala? Bila je, naprotiv, radosna, i ne opažajući ponor u koji srlja... Ah! Da je u onome cvetu lepote, pre ljage koju joj je doneo brak i razočaranja koje je doživela u preljubu, mogla svoj život poveriti nečijemu velikom, pouzdanom srcu, tada bi se vrlina, nežnost, požuda i dužnost bile stopile u jedno i ona se nikada ne bi spustila s vrhunca tolikog blaženstva. No, ta je sreća nesumnjivo bila tek laž, izmišljena zato da oduzme nadi svakoj žudnji. Sada je poznavala niskost strasti što ih umetnost toliko preuveličava. Trudeći se, dakle, da od toga odvrati misli, Emma se trsila da u ovome ponovljenom prikazu vlastitih boli vidi tek utelovljenu maštariju ugodnu oku te se pače s prezrivom samilošću u sebi smješkala, kadli se u dnu pozornice, iza baršunastoga zastora, pojavi čovjek u crnome plaštu.
      Jednim pokretom zbaci s glave veliki španjolski šešir, a instrumenti i pevači istoga časa započeše sekstet. Edgardo, plamteći od besa, jasnim glasom nadvisivaše sve ostale; Ashton mu je u dubokim notama dobacivao ubojite izazove; Lucia prodorno pevala tužaljku; Arturo postrance izvijao srednje tonove, a duboki učiteljev bas brujao poput orgulja, dok se ženski glasovi, ponavljajući njegove reči, u horu predivno nadovezivahu na njih. Svi stajahu u istom redu mašući rukama, a gnev, osveta, ljubomora, strah, samilost i zaprepaštenje u isti im se mah izlevahu iz poluotvorenih usta. Uvređeni ljubavni vitlaše golim mačem, ovratnik od šivane čipke isprekidano mu podrhtavaše, zavisno o spuštanju i podizanju prsa, a on krupnim koracima koračaše levo i desno, zveckajući po daskama pozlaćenim ostrugama na mekim čizmama što su se širile u gležnju. Ljubav mora da mu je nepresušna, mišljaše ona, kada njome u tolikim izlivima obasipa ovu svetinu. Sve njezine nakane da je podceni iščezavahu pred pesničkom lepotom uloge koja je obuzimaše pa, privučena ovome muškarcu zbog osobina lika što ga je glumio, pokuša sebi predočiti njegov život, taj burni, izvanredni, sjajni život kojim je, da je slučaj tako hteo, i ona mogla živeti. Mogli su se upoznati, ljubiti jedno drugo! S njime bi bila proputovala kroz sve evropske kraljevine, od prestolnice do prestolnice, deleći s njime umor i ponos, skupljajući cveće kojim bi ga obasipali, sama mu vezući odeću za nastup, a potom bi svake večeri, u dnu kakve lože, udivljeno primala ushite te duše koja bi pevala tek za nju: s pozornice on bi je, glumeći, svejednako gledao. Na to je prože luda zanesenost: on je gleda, sigurno je gleda! Obuze je želja da mu potrči u naručaj, tražeći utočište u njegovoj snazi, kao u utjelovljenju same ljubavi, pa da mu rekne, da uzvikne:
»Otmi me, odvedi me, idemo odavde! Tebi, tebi poklanjam sav svoj žar i svoje snove!«
Zavesa se spusti.
      Miris se plina mešao s ljudskim dahom; od mahanja lepezama zrak postajaše još zagušljiviji. Emma htede izaći; gomila beše zakrčila hodnike pa ona opet pade na svoje sedalo gušeći se od jakoga lupanja srca. Charles, bojeći se da mu se ne onesvesti, otrča do bifea po čašu bademovice. Jedva se uspe vratiti na svoje mesto, jer bi ga, zbog čaše koju je držao obema rukama, na svakom koraku neko udario u lakat, pa čak tri četvrtine pića izli po ramenima jedne Ruanke u haljini kratkih rukava koja, osetivši kako joj se hladna tekućina sleva po krstima stade cičati kao guja u procepu, kao da je neko kolje. Njezin se muž, vlasnik predionice, rasrdi na nespretnjakovića pa je, dok je ona rupčićem brisala mrlje s krasne haljine od tafta trešnjeve boje, mrgodnim glasom mrmljao nešto o odšteti, o troškovima, o naknadi. Na kraju Charles stiže do vlastite žene i reče joj sav zadihan:
– Bome sam mislio da ću onde i ostati! Koliko ljudi!... koliko sveta!...
Pa dodade:
– Pogodi koga sam gore sreo? Gospodina Léona!
– Léona?
– Baš njega. Sad će doći ovamo da se s tobom pozdravi.
I, baš dok je završavao rečenicu, u ložu uđe nekadašnji pisar iz Yonvillea. Pruži ruku s plemenitaškom neusiljenošću, a gospođa Bovary nehotimično ispruži svoju, nesumnjivo se pokoravajući privlačnoj snazi neke jače volje. Ne beše je osetila još od one proletnje večeri kada je kiša padala po zelenome lišću, a njih se dvoje oprostili stojeći kraj prozora. No, ubrzo, setivši se pristojnosti što se u takvoj prilici očekuje, s naporom se trže iz obamrlosti što je izazvaše uspomene i izmuca nekoliko brzih rečenica.
– Ah! Dobra večer... Kako! Vi ovde?
– Tiho! – viknu glas iz parketa, jer upravo počinjaše treći čin.
– Znači, u Rouenu ste?
– Da.
– A otkada?
– Van! Van s njima!
Glave se okretahu prema njima pa zaćutaše
        No, od toga časa ona više nije slušala; svadbeni hor, prizor između Ashtona i njegova paža, veliki duet u D-duru, sve to za nju prođe u daljini, kao da su instrumenti izgubili zvučnost, a likovi uzmaknuli; sećaše se kartanja kod apotekara i šetnje do dojiljine kuće, čitanja u senici, boravaka nasamo kraj vatre, sve one jadne ljubavi, tako mirne i tako duge, tako tajne, tako nežne, a koju ona, međutim, beše zaboravila. Zašto se sada vraća? Kakav li ga sticaj okolnosti opet dovodi u njezin život? Stajao je iza nje, naslanjajući se ramenom na zid lože, a ona od vremena do vremena osećaše kako je prolazi drhtaj pod mlakim dahom što joj iz njegovih nosnica strujaše na kosu.
– Sviđa li vam se ovo? – zapita on naginjući se tako blizu k njoj da joj vrškom brka dotače obraz.
Ona nehajno odgovori:
– Oh, Bože moj, ne! Ne previše!
On tada iznese predlog da izađu iz pozorišta i pođu nekamo na sladoled.
– Ah, ne još! Ostanimo! – reče Bovary. – Rasplela je kosu: moglo bi postati tragično.
No, prizor ludila Emmu nije nimalo zanimao, a i primadonino joj se glumatanje učini preteranim.
– Previše vrišti – reče ona okrenuvši se k Charlesu koji je pozorno slušao.
– Da... možda... malo – odvrati on kolebajući se između iskrenosti vlastita užitka i poštovanja prema ženinu mišljenju.
Potom Léon kaza uzdišući:
– Baš je vruće...
– Nepodnošljivo, zbilja!
– Ne osećaš se dobro? – upita Bovary?
– Da, zagušljivo mi je, idemo odavde.
        Gospodin Léon pažljivo joj preko ramena prebaci dugački čipkasti šal pa sve troje pođoše u luku i onde sjedoše na otvorenome, pred neku kafanu. Najpre se razgovaralo o njezinoj bolesti, premda bi Emma od vremena do vremena prekinula Charlesa iz straha, govoraše, da dosađuju gospodinu Léonu, a ovaj im pak ispriča kako je u Rouen došao   zato da ovde provede dve godine u kakvu uglednom uredu da bi stekao što više iskustva u poslovima koji se u Normandiji ipak razlikuju od onih koji se obavljaju u Parizu.
       Potom se raspita o Berthi, o porodici Homais, o kumi Lefrançois pa, kako pred njezinim mužem, više nisu imali što reći jedno drugome, razgovor ubrzo zamre.
       Neki ljudi na izlasku iz pozorišta prođoše pločnikom pjevuckajući ili se derući iz sveg grla: O Lucijo, anđele moj lepi! Tada Léon, da pokaže koliki je ljubitelj muzike, stade o tome govoriti. Čuo je on Tamburinija, Rubinija, Persianija, Grisija, a u usporedbi s njima Lagardy, i pored sve svoje razvikanosti, ne vredi ništa.
– Pa ipak – upade Charles koji je pomalo pijuckao šerbet s rumom – kažu da je u poslednjem činu upravo izvrstan. Žao mi je što smo otišli pre završetka, baš mi se bilo počelo sviđati.
– Inače – prihvati pisar – on će uskoro nastupiti u još jednoj predstavi.
No, Charles odgovori da njih dvoje već sutra odlaze.
– Osim – dodade okrenuvši se k ženi – ako ti, maco moja, ne želiš ostati.
Pa, menjajući taktiku u skladu pred tom neočekivanom prilikom koja odgovaraše na njegove nade, mladi čovek udari u hvalu Lagardyju u završnom prizoru. Nešto predivno, uzvišeno! Tada Charles navali:
– Doći ćeš kući u nedelju. Hajde, odluči se! Krivo činiš, ako i najmanje osećaš da bi ti to koristilo.
        Međutim se stolovi uokolo počinjahu prazniti; priđe im poslužitelj i ćutke stade kraj njih; Charles shvati i izvuče novčanik; pisar mu zadrža ruku te ne zaboravi ostaviti još dva srebrna novčića koji zazvečaše na mramornoj ploči.
– Zbilja me srdi – promrmlja Bovary – što vi taj novac...
Sagovornik s omalovažavanjem i srdačnošću odmahnu rukom te će, dohvativši šešir:
– Znači, dogovoreno, sutra u šest?
Charles se još jednom potuži kako sam ne može duže izbivati od kuće, ali da Emmu ništa ne sprečava...
– Zapravo... – zamuca ona s neobičnim osmehom – ni sama ne znam...
– E, pa, razmislićeš, videćemo, jutro je pametnije od večeri...
Potom će Léonu koji beše pošao s njima:
– Sada kad ste opet u našem kraju, doći ćete nam, nadam se, koji put na ručak?
Pisar potvrdi to nipošto neće propustiti, jer ionako mora navratiti u Yonville zbog nekoga pravnog posla. I tako se rastadoše pred prolazom Saint-Herbland baš kada je sa stolne crkve izbijalo jedanaest i pol.


                                                 

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )