Josef Škvorecky, ZIMSKA ZGODA

ZIMSKA ZGODA

Usred grada teče reka lagana i spora toka. To što mislim ne govorim sasvim nešto drugo zborim.
Gledam cure sanjajući i ugodno čavrljajući. Ne mislim što govorim, sasvim nešto drugo zborim.
JOSEF KRATKY Sedmi b


Sedeo sam na klupi ispod mosta za skakanje i pravio se da gledam ljude u bazenu. Voda je bila zelena, a kroz visoke prozore od mlečnoga stakla gusto su doletale sitne senke. Vani je padao sneg, svetiljka u prolazu bacala je senke snežnih pahuljica na mlečno staklo. Kupalištem se orilo vrištanje cura koje su klinci vukli za noge, pod površinu vode, a na suprotnoj strani bazena sedili su Irena i Zdenek i ćutali. Gledao sam, čekao što će se desiti. Irenine noge praćakale su se u zelenoj vodi,ruke je oslanjala o bele pločice,osunčana stegna su joj se malo,ugodno raširila, i videlo joj se duboko u prorez grudnjaka. Zdenek je grizao donju usnu u stilu junaka iz romana. Bilo mi je jasno da su se posvađali.

Levo od igre sena na prozorima Marija Dreslerova je izišla iz bazena,ali ju je neko uhvatio za noge.Ostala je da leži na trbuhu,držeći se za malu pukotinu između pločica. Plavi joj se kupaći kostim urezivao među noge,a tamo ga je obrubljivala bela traka kože poluotkrivene stražnjice. Marija je vrištala,ali ju je Kočandrle držao za gležnjeve i nije je puštao.Polako je grudima klizila po belim pločicama,dok nije pala natrag.Posvuda je vladala opšta zabava.

Opet sam pogledao Irenu; Zdeneka više nije bilo.Brzo sam bacio pogled prema kabinama.Upravo je nestajao u jednoj od njih i glasno za sobom zalupio vratima. Napuštena,Irena je sedela na rubu bazena,buljila u vodu i desnom 'se rukom češkala po levom ramenu.Podlakticom je gnečila grudi, a u izrezu joj se stvorio predivan puteljak.

Čekao sam je u portalu Gradske bilbioteke.Pahuljice su gusto sipile u stošcu plave svetlosti iznad ulaza u kupalište. Na pločniku je već ležao gust, rahli, bleštav sag i svetlucao kao da su u nj umešali sitne briljante.Irena se pojavila u zelenom zimskom kaputu sa smeđim rupcem na glavi i smeđom školskom torbom pod rukom.Na trenutak je zastala i zakopčala najgornje dugme kaputa.Izronio sam iz sene i rekao:

— Zdravo, dušo!
— Zdravo, Danny — okrenula je prema meni velike,smeđe oči koje su se smejale kao i uvek.Nije se baš činilo da previše tuguje zbog Zdenekova elegantnog odlaska iz kupališta.
— Smem li te otpratiti?
— A zašto ne — rekla je.

Prilepio sam se uz nju i stali smo brzo koračati kroz snežnu vejavicu.Na ramenima i na glavama stvarali su nam se mali smetovi.Bio je gotovo mrak, potamnele svetiljke bacale su tek blede pričine plavkaste svetlosti,ali beli sag snega ispunjavao je ulicu lepim svetlucanjem.

— Lepa si,Ireno — rekao sam sigurno.Bila su vremena kada mi je predstavljao problem kako da počnem.Negde u četvrtom sam otkrio da je svejedno.Zato sam odmah rekao:

— Lepa si, Irena!
— Šta hoćeš?
— Šta?
— Šta hoćeš?
— Kako to misliš?
— Pa s tim,kad kažeš da sam lepa.
— Ali to je istina.
— Nije.Šta hoćeš?

Budući da mi je u tom trenutku zbilja bilo dovoljno da hodam uz nju, rekao sam nesebično:

— Neću ništa.
— Lažeš.
— Ma zbilja!
— Lažeš čim zineš! — rekla je Irena. — Ja te poznajem.Ti uvek nešto hoćeš.
— Ja?Uvek? Jedino što želim jest da uvek budem blizu tebe,Ireno.Ništa drugo.
— Da,ništa!To ti nikada nije dovoljno.

Imala je pravo.Samo,kome bi to bilo dovoljno.Jedino meni,pomislio sam gorko.Jer meni je moralo biti.

— Nije mi dovoljno — rekao sam. — Ja te volim, znaš?
— Lepo od tebe.
— Ali od tebe nije lepo.
— Šta? Što od mene nije lepo?
— Ovo.
— Šta ovo?

Da,šta zapravo? To da me,barem za sada,odbija.Na odbijanje cure imaju pravo.Ali ipak nije lepo od njih.Posebno ako to ne čine dosledno.Kao upravo Irena. Ograničio sam se samo na predbacivačko:

— Ja te volim, a ti...
— I ja te volim.
— To je sjajno!
— Pa nije li?
— Nije.Ti to govoriš samo tako.
— Ne govorim.Fakat.
— Znaš šta piše u »Bibliji«?
— Ne znam.Šta?
— Prepoznat ćete ih prema njihovim delima.
— Ja činim mnoga dela — rekla je. — Zar ovo nije delo, to što hodam s tobom?
— Aha — nacerio sam se gorko. — Ali delo milosrđa.Za ono su druga dela.
— Samo što za ono postoji deset zapovedi.
— A ti ih se držiš, ha,Irena!
— A ti?
— Pa... ne baš tačno — setio sam se — ako nekoga volim, onda ih se ne držim. Principijelno.
— Ja ih se pak principijelno držim.
— Ako nekoga voliš?

Nije znala što da kaže dalje.U teologiji mi nije bila dorasla.Sve do četvrtog razreda gimnazije bio sam najbolji ministrant,a velečasni Lubenica je sa mnom neupadljivo vodio razgovore o bogosloviji.Gotovo da me je privlačila,samo što su mi se u četvrtom počele sviđati cure.Irena je u međuvremenu uspostavila red u glavi i rekla:

— Da.Jer ne želim biti iskušenje.
— To ionako jesi,htela ili ne — rekao sam. — Osim toga pričaš gluposti.
— Ma nemoj!
— A što je sa Zdenekom!
— On,on je nešto drugo.
— Meni se čini da je isti kao ja.
— Osim što nije kao ti u onom najvažnijem.
— Ne? U čemu to?
— Ne trči za svakom.
— Zar ja trčim za svakom?
— Gotovo za svakom.

Doista sam imao takvu reputaciju.Premda sam bio prilično nevin.Napravio sam tragičnu facu.Upravo smo prolazili pokraj »Granade«, gde je pod plavom lampom na uglu stajao nemački vojnik.Iza »Granade« protezao se slobodni prostor sve do stanice, a sa stanice je odjednom blesnuo otvoreni plamen iz lokomotive i ozario pahuljice koje su gusto padale.Sipile su iz visine,kroz mrak,mekano padale na ulicu i Ireninu smeđu glavicu.Ćutao sam,dok nismo prošli pored vojnika.Vojnik se okrenuo za nama,očito je pokušao videti Irenine noge.Moji su koraci škripali u svežem snegu.

— Za svakom! — rekao sam gorko. — A znaš li ti možda zašto?Ireno? Zar baš ti ne znaš zašto?
— Jer si ženskar.
— A ne znaš možda zašto?
— Ne — rekla je. — Jednostavno jesi.Neki su dečaci takvi.Ja ne kažem da si kriv za to.
— Pa ja i nisam kriv za to.
— Samo što te to ne opravdava.
— Pa ni tebe.
— Mene? Kako,mene?
— Pa tebe.Nemoj se praviti kao da ne znaš zašto.
— Zbilja ne znam.
— Lažeš čim zineš — rekao sam još jedanput. — Ireno,ti dobro znaš zašto, a vidi kakva si.
— Kakva? Ne znam. Kaži mi!
— Ma znaš.
— Ne baš,veruješ li mi?
— Ne? Onda ću ti reći, kad već hoćeš: okrutna i bezosećajna.
— To nije istina — rekla je
— Istina je.
— Baš nemaš pravo.
— Imam. Tebi je sasvim bistro što hoću od tebe,a svaki put me odbiješ.
— Sasvim, ali sasvim se varaš — rekla je Irena pomalo tajanstveno.Samo što sam ja uspešno uranjao u verbalno samosažaljenje i ništa nisam shvatio. Hodali smo preko bele ravnice iza stanice prema reci,i bili smo ovde prvi.Proplanak se protezao pred nama nedirnut,rasnežen,a mi smo iza sebe ostavljali dva reda tragova.

— Svaki put,Irena — rekao sam. — odbijaš me i baš te briga što crkavam zbog toga.Je l'?

Ćutala je.

— Je l'? — navaljivao sam. —Okrutna si,bešćutna,a ja te volim i ti znaš da je tako,a ipak mi daješ nogu.
— A što ako ti ne dam? — rekla je.

To mi je zaustavilo dah.

— Šta?
— Imaš uši?

Buljio sam u nju totalno neinteligentno. — Imam. Ali nekako te nisam razumeo — rekao sam i brzo baljezgao dalje, da se oporavim od toga šoka. — Moraću pogledati u rečnik,šta to znači.Fakat si rekla: Neću dati?
— Hm.
— Nećeš dati! — odrecitirao sam sanjarski i setio se nemoralnog značenja tog glagola.Željezo se kuje dok je vruće.
— Pa,gde, Irena? Kada? Sutra? Ha?

Zamislila se. Već smo se nalazili gotovo kod njene kuće,kraj mosta preko reke. Reka je bila zaleđena i na njoj je ležala tusta bela perina.Na uglu je visila plava lanterna i pahuljice su sipile preko nje,još gušće nego malopre, kod »Granade«. Činilo se da će čitav gradić prekriti sneg. Ušli smo u njenu ulicu. Takva mi se sreća činila nemogućom. Ali možda je moja metoda ukrcavanja napokon upalila i kod Irene.Ili ima nešto drugo u tome? Setio sam se da sam u nedjelju upalio sveću u crkvi,da pridobijem Irenu.Zbog toga, dakle! Sveća!Onda se može reći da se radi maltene o čudu. Nakon toliko godina. Skoro tri. Brzo sam u sebi zahvalio Gospodu, a Ireni rekao:

— Je l'bi ti išla... ja bih nabavio ključeve Pittermanove vikendice... i...
— To ne — rekla je odlučno i stala.Okrenula se prema meni i ponovo me pogledala u lice onim svojim nasmijanim očima.

— Ni u kakvu vikendicu ne idem, Danny.Da ne bi! Baš! Ali dođi kod nas u tri, hoćeš?
— Kod vas? — rekao sam razočarano, i nada je u meni splasnula. — Kod vas sam već bio.Sedam puta.To je isto kao da mi daš cipelu.
— Nije baš — rekla je i zaćula,a smeđe su joj oči grešno zasvetlucale. — Tata ima sve do sledeće srede bilancu, i dolazi kući tek noću.
— A seka? — upitao sam nepoverljivo.
— Seka ima popodne košarku, majstoricu.
— Ireno — rekao sam oduševljeno. — Ozbiljno misliš?
— Čini mi se — izvadila je ključ iz torbe. — Možda smrtno ozbiljno.

Otključala je, okrenula se i pružila mi ruku.Uhvatio sam je i pokušao je cmoknuti.Izmigoljila se kao zmijica i zatvorila mi staklena vrata pred nosom. Iznutra je zaključala. U beloj svetlosti zasnežene noći video sam kako mi iza stakla pokazuje dugi nos i smeje se belim zubima.Zalepio sam nos o staklo i, obuzet blaženstvom, poljubio staklena vrata.S njuškom na staklu,obema sam rukama napravio divljački pokret prema svojoj glavi i onda pokazao na nju. Ustuknula je.Mahnuo sam rukama i opet pokazao na svoju glavu,pa na nju.Još neko vreme nije shvatala,ali joj se na kraju naglo upalila žaruljica.U mraku iza stakla zasjali su njeni beli zubi,a ona je priljubila usne na staklo s druge strane i izbuljila vesele oči.Kako su nam glave bile tik jedna uz drugu, njezine su se oči sljubile u jedno golemo,smeđe,zafrkantsko,nasmešeno oko,a moje su se oči u njenom pogledu morale također spojiti,jer se nasmejala.U mene je zurilo jedno jedino veselo smeđe oko i onda je nestalo u magli,koju je stvorio naš dah.Za trenutak sam kroz staklo osetio toplinu njenih usta.Ostavio sam gubicu na staklu,dok nisam odjednom začuo njene korake na stepenicama, tihi smeh i reči:

— Zdravo, Danny!I dođi!

Okrenuo sam se u zimsku noć,sasvim zaglupljen od blaženstva.Pošao sam nekoliko koraka od kuće i pogledao gore.Irenin je prozor bio zamračen,iznad šume je između oblaka provirio mesec,obasjao ih kao na romantičnoj slici,a rasvetlio je i crna stakla Irenina prozora sa spuštenim rebrenicama.Bila je lepa noć, gotovo božićna.U tom lepom gradu Kostelcu.Stajao sam u snežnoj noći kao kandelaber,zaljubljen do ušiju.Polako me je prekrivao sneg. . .

A i dalje nigde žive duše.

Onda su iza ugla tiho zaškripali nečiji koraci,približavali su se,i u stošcu plave svetlosti na uglu pojavila se Marija Dreslerova.

Odmah sam zakoračio,kao da se vraćam uz reku,iz Bilovese.Marija je imala na sebi tamnoplavi ogrtač uz telo,s kapuljačom,a kapuljaču obrubljenu belim krznom.Lice joj je bilo uokvireno okrenutim V,kao »V fur Viktoria«, i zlatnim kovrčama,a gledala je u belu tamu očima poput potočnica.Kako sam se koprcao u ljubavnim trzajima,strahovito mi se dopadala.Bio je to lep grad,i sjajno se živelo u njemu.U svetlosti lanterne ocrtavao se Marijin vitki struk i vitka kolena u toplim pletenim čarapama,a dole čupave bele čizmice.

— Zdravo, srce! — pozdravio sam je.
— Zdravo! — rekla je prilično nepristupačno.
— Zašto šetaš ovako sama?
— Ne sme se?
— Nije uputno — rekao sam i ponudio joj svoje usluge. — Otpratiću te.
— Danas si već jednu pratio,zar ne? Imam taj osećaj.
— Ja? Kako ti je palo na pamet?
— Pa što tu onda radiš? Ne stanuješ ovde.Ili stanuješ?
— Bio sam u Bilovesi po mineralnu vodu.
— Da? A gde ti je?
— Zaboravio sam je tamo — rekao sam spretno — jer sam mislio na tebe.Stalno mi se motaš po glavi, gde god idem.
— Nemoj pričati gluposti — rekla je.Spretno sam se prilepio uz nju i već smo koračali prema pivovari,pa gore u četvrt vila,gde je stanovala.Mesec je osvetljavao beli obronak Černe hore i zamračene su vile sedele na padini,svaka s nekom tajnom.Stalno je snežilo.

— Fakat,Marija — rekao sam. —Strašno si lepa.
— Daj,prestani — odvratila je.
— Ti to ne voliš čuti?
— To govoriš svakoj.
— Svakoj za koju to vredi. A za tebe u prvom redu.
— U prvom redu?
— Mhm.
— Kažeš, u prvom redu?
— U Kostelcu sigurno.
— A u kojem redu vredi za Irenu? — kazala je i zatreptala plavim očima,jer joj je u crnim trepavicama zapela snežna pahuljica.
— O njoj? Ne znam.O tome nikada nisam razmišljao — rekao sam.Skrenuli smo prema brdašcu,oko vile gospodina profesora Citrona. — Ja razmišljam stalno samo o tebi.
— A kako to onda stalno pozivaš Irenu na čvenk?

Dođavola! Vrag bi znao što ove cure izblebeću jedna drugoj,pomislio sam,ali sam podigao obrve i pogledao Mariju sa strane.Imala je nešto kao platnenu vreću na špagici,koju je vukla za sobom po snegu.

— Pa —rekao sam — nekoga moram pitati za spoj,kad mi ti daješ košaricu.
— Hm — rekla je Marija kao u knjizi,podigla nosić uvis,na nj je pala još jedna lepa pahuljica,a ona je odozdo napućila ružičastu pusu i otpuhnula je u tamu.
— Već dugo nisi tražio da dođem na čvenk.

Ludnica.Zar mi je rođendan,ili šta?-pomislio sam i setio se one sveće u crkvi,i u isto vreme i one oprezne klauzule koju sam dodao uz molbu,da bi mi se sveća isplatila u svakom slučaju: Gospode, daj da pridobijem Irenu,ili neku drugu lepu djevojku.I da sam se onda kroz čitavu svetu misu ponašao prilično pobožno.Pa me verojatno Gospod nagrađuje za to.Nešto je darežljiv, stari.Za jednu svećicu.

— Odmah ću to ispraviti —rekao sam. — Šta radiš u nedelju? Hajdemo na skijanje!
— Hm —ponovila je Marija,a pored nas se prokotrljala kugla u bundi od perzijanera,gospođa direktorica Heiserova. —Ljubim ruke,milostiva gospodo — rekla je Marija glasno i jasno,a ja sam došao k sebi te rekao također:

— Rukoljub,milostiva gospođo.
— Dobra večer,dobra večer — odgovorila je kugla i odvajala se niz padinu. Već smo bili gotovo kod Marijine vile s velikim zastakljenim ulazom između dva korintska stupa,kroz koja je pre rata uvek navečer izlazila bogata svetlost.Sada je između dva korintska stupa vladala tama,i stalno je,ustrajno snežilo. Marija je u tim svojim čizmicama zapala u sneg sve do žlebastih kolena,a ja sam ponosno gacao u dugim hlačama i cipelama.Ljubav me je još drmala, a odjednom mi je sinulo da je to sada ljubav prema ovoj curi u toplim pletenim čarapama! Do vraga,kako to biva zapravo?

Nisam imao vremena razmišljati o tome. Našli smo se pred vratima vile i Marija se zaustavila.

— Rekla si »Hm« — rekao sam brzo.
— Hm.
— Što bi trebalo značiti to »hm«? — upitao sam.
— Hm — odvratila je Marija —znači da ću u vezi s nedjeljom još razmisliti.

Spustila je svoju vreću na sneg, stala rovati rukom po njoj,kao pre Irena,izvadila ključ,samo veći,od vratašca vrta.Do vraga, dovraga, nisu li to božja posla, pomislio sam, da su se obe cure posvađale sa svojim draganima u isto vreme? Ako ovo nisu, šta su onda božja posla? Plamtio sam od umnožene ljubavi, samo što nisam svetlucao na belom snegu.

— A koliko ti treba da razmisliš, Marija? — navaljivao sam.
— Ja? —otključala je vratašca i zastala na njima.
— Daj,zvrcni mi recimo sutra navečer.Jasno,ako ti se da.
— Kako uopšte možeš sumnjati u to,Marija! — posegnuo sam za njenom rukom,stavio je među svoje dlanove i poljubio belu pletenu rukavicu.

— Zdravo, ti... — rekla je i zalupila vratašca između sebe i mene.Dakle,ove večeri sam bio zaglupljen već drugi put,ali u oba slučaja vrlo obećavajuće. Vratašca su bila umetnički iskovana,u obliku ljiljana.Gospodin Dresler je patio od fiksne ideje da potiče od francuskog plemićkog roda de Reslerc,trgovao je tekstilom naveliko,a taj je ljiljan imao i na papirima za pisma na kojima mi je Marija s vremena na vreme odgovarala na ljubavne listove što sam joj ih slao uglavnom za vreme ferija,kod njene bake.Ali nije se u njima vinula iznad opisa kiše,ili da je lepo vreme i da su brali gljive, i da je ona ubrala vrganj,i slične gluposti.Nije baš bila lirski nastrojena,barem u pismima.Bila je i vrlo pobožna,možda najpobožnija cura u gimnaziji,pa je stoga imala samo jednoga,Frantu Kočandrlea.Možda mu je upravo spremala nogu.

— Laku noć, ti...! — rekao sam.Otključala je kućna vrata,okrenula se,plave šarenice ispod onog »V fur Viktoria« su zatreptale.

— Ti—rekla je.
— Ti—rekao sam.
— Ti —rekla je sasvim tiho i uronila u raskošnu vilu Dreslerovih.
— Ti, ti, ti! — rekao sam u sebi,okrenuo se i kaskao prema gradu.Ako nisam sevao, onda sam barem svetlucao od ljubavi.Je li moguća tolika sreća? Može li čovek biti zaljubljen u dve cure istovremenoo? Pa verovatno može,rekao sam sebi samome.Biće da može,ako to upravo otkrivam na vlastitoj koži.Uopšte nije bilo loše. remda je to naravno,verovatno,greh.

Krčio sam sebi put kroz sneg koji je i dalje sipio s neba na lepi grad Kostelec,i razmišljao kako da sve organiziram s dve cure na vratu, da mi ne kolidiraju.Jer je bilo jasno što će Marija odlučiti.Ako cura kaže da će razmisliti o nečemu, onda je već razmislila.

Probijao sam se prema gradu kroz sneg do kolena,praznom ulicom.Iznad tornja dvorca visila je neka nezamračena zvezda, a ja sam bio blažen. Očito je počinjala sjajna sezona.

Ray Bradbury , delovi tekstova Kaledioskop

_________________________________________________________________

  Vreme je tako čudno, a život još čudniji. Zupci promašuju ležišta, točkovi se okreću i životni putevi se prepletu prerano ili prekasno. A lekcija se nastavlja. Ljiljani na žbunu bolji su od orhideja. A maslaćci su još bolji. Zašto? Zato što ti saviju kičmu i nakratko te okrenu od svih ljudi i grada i preznoje te i spuste te tamo gde ćeš se ponovo setiti da imas nos. Baštovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagađa, niko ne optužuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon među božurima. Čovek koji tegli džak đubriva preko svog travnjaka sličan je Atlasu koji pušta svet da mu se vrti na ramenu. Kao što je jedan cenjeni gospodin rekao.. Kopaj po zemlji, prekopavaj po duši..

Maslačkovo vino 

________________________________________________________________

 

KALEIDOSKOP

Prvi udar preseče raketu po strani džinovskim otvaračem za konzerve. Ljudi su bili izbačeni u prostor kao pregršt zakoprcanih srebrnih ribica. Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem.

"Barkli, Barkli, gde si?"

Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noći. "Vude, Vude."

"Kapetane!"

"Holise, Holise, ovde Stoun."

"Stoune, ovde Holis. Gde si ti?"

"Ne znam. Kako da znam? Kako se ide gore? Ja padam. Blagi bože, padam."

Padali su. Padali su kao što šljunak pada niz bunar. Bili su rasejani kao piljci bačeni iz džinovske vrteške. I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi mogući glasovi, rastavljeni od tela i uzbuđeni, na raznim stepenima strave i rezignacije.

"Udaljujemo se jedan od drugog."

To je bila istina. Holis, koji se prevrtao preko glave, znao je da je to tačno. Shvatio je to i neodređeno prihvatio. Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i ništa ih ne može vratiti nazad. Nosili su hermetički zatvorena kosmonautska odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremena da se prikopčaju na svoje energetske jedinice. Sa njima bi mogli predstavljati male čamce za spasavanje u vasioni, mogli bi spasavati sebe, spasavati druge; sakupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom. Ali bez pogonskih jedinica prikopčanih za ramena bili su meteori, bez života, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.

Prođe možda deset minuta dok ne zamre prvi užas i zameni ga metalna hladnoća. Svemir poče da snuje svojim čudnim glasovima uzduž i popreko, na velikom tamnom razboju, preplićući i preplićući do konačne slike.

"Stoun Holisu. Koliko dugo možemo govoriti telefonom?"

"Zavisi od toga koliko brzo ti ideš svojim putem, a ja svojim."

"Jedan sat, mislim.""Tako nekako", reče Holis, odsutna duha i smiren.

"Šta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije.

"Raketa je eksplodirala, to je sve. Rakete eksplodiraju."

"Kojim pravcem ti ideš?""Izgleda kao da ću udariti u mesec."

"A ja o Zemlju. Vraćam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat. Izgoreću kao šibica." Holis pomisli na to sa čudnom odsutnošću duha. Kao da je bio premešten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao što je bio jedne davne zime prema prvim snežnim pahuljicama.

Ostali su ćutali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema ničega što bi mogli da učine da to izmene. Čak je i kapetan zaćutao, jer nije postojalo nikakvo naređenje niti plan za koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno.

"Oh, daleko je do dole. Oh, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole", reče jedan glas. "Ja ne želim da umrem, ne želim da umrem, to je daleko dole."

"Ko je to?"

"Ne znam."

"Stimson, mislim. Stimsone, jesi to ti?"

"To je daleko, daleko i ne dopada mi se. Oh, Bože dopada mi se."

"Stimsone, ovde Holis. Stimsone, čuješ li me?"

Ćutanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog.

"Stimsone?"

"Da." Najzad odgovori.

"Stimsone, polako; svi smo u istom škripcu."

"Ne želim da budem ovde. Želim da budem negde drugde."

"Ima šanse da nas nađu."

"Mene moraju naći; mene moraju", reče Stimson. "Ovo ne verujem; ne verujem da se išta od ovoga događa."

"To je ružan san", reče neko.

"Zaveži!" reče Holis.

"Dođi pa me nateraj da zavežem", reče glas. To je bio Eplgeit. Zasmeja se komotno, sa sličnom objektivnošću. "Dođi i ućutkaj me."

Holis po prvi put oseti nemogućnost svog položaja. Ispuni ga velika ljutnja, jer je u tom trenutku više od svega želeo da bude u stanju da napravi nešto Eplgeitu.

Već mnogo godina želeo je da učini nešto, a sada je bilo i suviše kasno. Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas.

Padanje, padanje, padanje...

Evo, kao da su otkrili užas, dvojica od ljudi počeše da vrište. U košmaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vrišti i vrišti.

"Zaustavi ovo!" Čovek mu je bio gotovo na dohvat ruke, i sumanuto je vriskao. Nikada neće prestati. Vriskaće i dalje još milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravaće ih sve, onemogućujući im da razgovaraju jedan s drugim.

Holis se ispruži. Tako je bilo najbolje. Učini onaj dodatni napor i dotače čoveka. Ščepa ga za nožni članak i uspuza se naviše duž tela dok mu ne stiže do glave. Čovek je vriskao i pobesnelo se čupao, kao plivač koji se davi. Vasiona je bila ispunjena vriskom.

Ovako ili onako, mislio je Holis. Ubiće ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zašto da to ne bude sada?

Svojom železnom pesnicom razmrska čovekovu staklenu masku. Vrištanje prestade. On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okrećući se oko sebe.

Padajući, padajući svemirom, Holis i ostali stupiše u dugo, beskrajno spuštanje i kovitlac tišine.

"Holise, jesi još tu?"

Holis ne progovori, ali oseti kako mu vrućina udari u lice.

"Ovde opet Eplgeit."

"U redu, Eplgeite."

"Hajde da razgovaramo. Nemamo šta drugo da radimo."

Kapetan se umeša u razgovor. "Dosta s tim. Moramo da smislimo kako da se izvučemo iz ovoga."

"Kapetane, što ne umuknete?" reče Eplgeit.

"Šta!"

"Čuli ste me, kapetane. Ne nabijaj mi na nos tvoj čin, već si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se. Što reče Stimson, daleko je do dole."

"Ma nemoj, Eplgeite!"

"Zajebi ti to. Ovo je pobuna jednoga. Nemam ja šta da izgubim. Tvoj brod je bio loš brod, a ti si bio loš kapetan i nadam se da ćeš se razlupati kad udariš o Mesec."

"Naređujem ti da prestaneš!"

"Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja. Kapetan je ćutao.

Eplgeit produži: "Gde smo ono stali, Holise? A da, sećam se. I ja tebe mrzim. Ali ti to znaš. Znaš već dugo."Holis stište pesnice, bespomoćno.

"Hoću nešto da ti kažem", reče Eplgeit. "Da te usrećim. Ja sam bio onaj koji je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina."

Jedan meteor blesnu u prolazu. Holis pogleda naniže, leva šaka mu je nestala. Šiknu krv.

Odjednom mu u odelu nestade vazduha. Imao je dovoljno vazduha u plućima da pređe desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta,čime pričvrsti patrljak i zapečati otvor kroz koji je cureo vazduh. To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenađen. Ništa ga više nije iznenađivalo.Sada kada je rupa bila zapušena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu. A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on još jače zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku.

Sve to se odvijalo u jezivom ćutanju s njegove strane. A ostali su brbljali. Onaj jedan, Lespere, bez kraja je pričao o svojoj ženi na Marsu, svojoj ženi na Veneri, svojoj ženi na Jupiteru, o svom novcu, kako se bajno provodio, kako se napijao, kockao, o svojoj sreći. Pričao i pričao, dok su svi padali. Padajući u smrt, Lespere se, srećan, sećao svoje prošlosti.

Bilo je to tako neobično. Svemir, hiljade milja svemira, i ti glasovi što bruje u njegovom središtu. Niko se uopšte nije video, samo su se radio talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim Ijudima pobude emociju.

"Je l' se ljutiš, Holise?"

"Ne." I nije se Ijutio. Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezosećajan predmet, u večitom padanju ni u šta.

"Celog života želeo si da dospeš na vrh, Holise. Uvek si se pitao šta se dešava. Obeležio sam te crnim upravo pre nego što sam i sam bio izbačen."

"To nije važno", reče Holis. I nije ni bilo. To je prošlost. Kada je život završen, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim natrenutak u prostoru, i pre nego što bi mogao da uzvikneš: "Beše jedan srećan dan, beše jedan loš, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio. Sa ove spoljne ivice njegovog života, gledajući unazad, bilo je samo jedno žaljenje, a to je bilo samo to što je želeo i dalje da živi. Da li su se svi umirući tako osećali, kao da nikada nisu ni živeli?

Zar je život zaista izgledao tako kratak, gotov i završen pre nego što si udahnuo? Da li je to izgledalo tako naglo i nemoguće svakome, ili samo njemu, ovde, sada, sa nekoliko preostalih časova za razmišljanje?

Jedan od ostalih, Lespere, pričao je. "Pa, ja sam se dobro provodio: imao sam ženu na Marsu, Veneri, i Jupiteru. Svaka je imala para i bila sjajna prema meni. Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara."

Ali sada si ovde, mislio je Holis. Ja nisam imao ništa od svega toga. Kada sam živeo bio sam ljubomoran na tebe, Lespere; kada sam imao još jedan dan pred sobom zavideo sam ti na tvojim ženama i na dobrim provodima. Žene su me plašile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih želeći i ljubomoran na tebe što imaš njih, i novac, i sreću, koliko god si je mogao imati na svoj ludi način. Ali sada, dok padam ovde, i sve je svršeno, ja više na tebe nisam ljubomoran, zato što je svršeno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka čini se kao da nikada ništa nije ni bilo. Holis se isteže licem napred i zavika u telefon.

"Sve je svršeno, Lespere!"

Tišina.

"Upravo kao da nikada nije ni bilo, Lespere!"

"Ko je to?" javi se Lespere oklevajućim glasom.

"Holis." Podlo se držao. Osećao je kukavnost, bezosećajnu kukavnost umiranja. Eplgeit ga je povredio; sada je on želeo da povredi drugoga. Eplgeit i svemir su ga oboje ranili.

"Tu si napolju, Lespere. Sve je gotovo. Baš kao da se nikada nije ni dogodilo, zar ne?"

"Ne."

"Kada se nešto završi, onda je isto kao da se nikada nije ni dogodilo. Po čemu je tvoj život imalo bolji od moga, sada? Ovo sada se računa. Da li je imalo bolji? Da li je?"

"Da, bolji je!"

"Kako!"

"Zato što ja imam svoje misli, sećam se!" uzviknu Lespere u daljini, besan, obema šakama pritiskujući na grudi svoje uspomene.

I bio je u pravu. Sa osećanjem da mu hladna voda juri kroz glavu i telo, Holis je znao da je ovaj u pravu. Između sećanja i snova postoje razlike. On je imao samo snove o stvarima koje je želeo da učini, dok je Lespere imao sećanja na stvari koje je učinio i postigao. Ovo saznanje poče da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznošću.

"Šta ti to vredi!" doviknu on Lesperu. "Sada? Kada se stvar završi, više ne vredi. Nisi ti ništa bogatiji od mene."

"Počivam u miru", reče Lespere. "Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti."

"Podao?" Holis prevrte reč preko jezika. Nikada nije bio podao, koliko se seća, u svom životu. Mora da je to čuvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak. "Podao." Prevali reč negde pozadi u mozak. Oseti kako mu suze naviru na oči i kotrljaju se niz lice. Neko mora da je čuo njegov grcav glas.

"Polako Holise."

To je bilo smešno, naravno. Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvažnost za koju je mislio da je istinska, a sada je znao da to nije bilo ništa drugo nego šok i objektivnost koja je moguća u šoku. Sada je pokušavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane čitavog života.

"Znam kako se osećaš, Holise", reče Lespere, sada već na daljini od dvadeset hiljada milja, dok mu je glas zamirao. "Ja to ne uzimam lično.

"Ali zar nismo jednaki? pitao se on. Lespere i ja? Ovde, sada? Ako je stvar svršena, gotovo je, išta onda vredi? Ionako umireš. Ali znao je da racionalizuje, jer je to bilo kao pokušaj razlikovanja između živog čoveka i leša. U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura, tajanstven element.

Tako je bilo i sa Lesperom i njim; Lespere je proživeo dobar, pun život, i to ga je sada činilo drugačijim čovekom, a on, Holis, bio je kao i mrtav mnogo godina. Stigli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudeći, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti će se razlikovati kao noć i dan. Kvalitet smrti, kao i života mora da je beskrajno raznolik, i ako je čovek već jednom umro, onda šta ima da se traži u umiranju za svagda, kao što on sada traži?

Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo načisto odsečeno. To ga gotovo zasmeja. Iz odela mu je opet nestao vazduh. Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do članka. Oh, smrt u svemiru je mnogo komična. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin. Pritegnu ventil kod kolena boreći se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem uglavi - i sa zavrnutim ventilom, zadržanom krvlju i sačuvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve što je još ostalo da se učini.

"Holise?"

Holis pospano klimnu glavom, umoran od čekanja smrti.

"Ovde opet Eplgeit", reče glas.

"Da."

"Imao sam vremena da mislim. Slušao sam te. Ovo nije dobro. Prozlili smo se. Ovo je rđav način da se umre. Isterati svu žuč. Slušaš li, Holise?"

"Da."

"Ja sam lagao. Pre jednog minuta. Lagao sam. Nisam glasao protiv tebe. Valjda sam hteo da te uvredim. Večito smo se borili međusobno. Izgleda da brzo starim i brzo se kajem. Valjda sam se postideo kad sam te čuo kako si bedan. Šta god da je, želim da znaš da sam i ja bio idiot. Nema ni trunke istine u onome što sam rekao. Idi dođavola."

Holis oseti kako mu srce opet počinje da radi. Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi počeše da mu dobijaju boju i toplinu. Šok je prošao, a jedan za drugim prolazili su i udari ljutnje i užasa i usamljenosti. Osećao se kao čovek koji ujutru izlazi ispod hladnog tuša, spreman za doručak i nov dan.

"Hvala, Eplgeite."

"Nema na čemu. Gore glavu, gade jedan."

"Hej", reče Stoun.

"Šta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj.

"Zapao sam u roj meteora, u neke male asteroide."

"Meteori?"

"Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina. Tačno sam u sredini. Kao neki veliki kaleidoskop. Sve moguće boje i oblici i dimenzije. Gospode, što je lepo, sav taj metal."

Tišina.

"Idem sa njima", reče Stoun. "Odvode me sa sobom. Odoh bestraga." Smejao se.

Holis pogleda, ali ne vide ništa. Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se mešao sa kristalnim vatrama. Bilo je nečeg čudnog i maštovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraća se ka Zemlji svakih pet godina, kako u sledećih milion stoleća ulazi u vidokrug planete i izlazi iz njega. Stoun i Mirmidonsko jato večiti i bez kraja, kako se menjaju i uobličavaju kao one kaleidoskopske boje kada si, u detinjstvu, držao dugački valjak prema suncu i okretao ga.

"Zbogom, Holise." Stounov glas, sada veoma slab.

"Zbogom."

"Srećno", povika Holis preko trideset hiljada milja.

"Ne budi smešan", reče Stoun i nestade.

Zvezde se zgrnuše oko njega sa svih strana.Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione. I sam Holis... Pogleda dole. On se, jedini od svih, vraćao sam na Zemlju.

"Zbogom."

"Polako."

"Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.

Ta mnoga doviđenja. Kratki oproštaji. Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; značenje njihovog zajedničkog života se rasturalo. I kao što telo umire kada mozak prestane da funkcioniše, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga što su značili jedan drugome. Eplgeit sada nije bio ništa više do prst otkinut sa matičnog tela koji više nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega. Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezosećajni, beskorisni delići rasejani nadaleko. Glasovi utihnuše i sada je cela vasiona bila mirna. Holis je bio sam, i padao.

Svi su bili sami. Glasovi su im zamrli kao odjeci božjih reči koje su brujale u zvezdanoj dubini.Tamo je kapetan išao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao ka Plutonu; Smit i Turner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je toliko dugo stvarao slike sa smislom bili su bačeni na razne strane.

A ja? mislio je Holis. Šta ja mogu da učinim? Ima li ičega što sada mogu da učinim kao naknadu za strašan i prazan život? Kada bih mogao da učinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlost koju sam sakupljao sve ove godine a da nisam čak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako možeš učiniti dobro potpuno sam? Ne možeš. Sutra na noć udariću u Zemljinu atmosferu.

Izgoreću, pomisli, i pepeo će mi se rasturiti po svim kontinentima. Biću iskorišćen. Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemeniće zemlju.

Padao je brzo, kao metak, kao šljunak, kao gvozdeni teg, ravnodušan, sada sve vreme ravnodušan, ni tužan ni srećan, niti išta drugo, samo sa željom da učini nešto dobro sada kada je sve prošlo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je učinio.

Kada udarim u atmosferu, izgoreću kao meteor. "Pitam se", reče, "da li će me iko videti?"

Dečačić na seoskom putu pogleda uvis i udari u vrisku. "Gledaj, mama, gledaj! Zvezda padalica!"

Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu. "Zaželi nešto", reče mu majka. "Zaželi nešto."

(Iz zbirke "Tetovirani čovek", 1951, izdanje biblioteka Kentaur, prevod Mirjana Rajković.)

scribd
 

Kulturološki fenomen -Mišel Uelbek

 

Novi Nostradamus

Uelbek Mišel

Majstor kreiranja visoke medijske temperature:

Mišel Uelbek
Najtiražniji, najprevođeniji i najkontroverzniji francuski (a verovatno i evropski) savremeni pisac, Mišel Uelbek, pravi je majstor kreiranja visoke medijske temperature i provokativne misterioznosti oko svoje ličnosti i dela. O njegovom najnovijem romanu "Mogućnost jednog ostrva" ("La pošibilité d’une île"), i pre nego što se 31. avgusta pojavio u knjižarama, i u prevodu, u još nekoliko evropskih zemalja, mediji su pisali kao o najvećem, jedinstvenom događaju nove jesenje kulturne sezone. Roman još niko nije pročitao a već se tvrdi da će Uelbek ove godine sigurno dobiti najveću književnu nagradu, Gonkurovu, za šta se zalaže, lično svemoćni guru savremene francuske književnosti, predsednik žirija Fransoa Nurisje.
Prava pomama koja je u medijima zavladala za izjavama, intervjuima i citatima iz novog romana dobrim delom je posledica samostvorenog Uelbekovog imidža, koji ga prikazuje kao ekstravagantnog, introvertnog usamljenika, perverznog solo-drinkera i erotomana. Poslednjih godinu dana u javnost su povremeno "curile" kratke vesti koje su, navodno, do besa dovodile pisca, a za koje mnogi smatraju da ih je sam lansirao, o njegovom preseljenju iz Irske u Španiju, gde piše novi roman, za koji se znalo samo da će se baviti autobiografskim iskustvima autora sa jednom savremenom sektom. Interesovanje čitalaca i kritike za novo delo Mišela Uelbeka je razumljivo kad se ima u vidu provokativnost tema njegovih prethodnih romana, kojima je rušio mnoge tabue i uveo u literaturu neke nove teme: incest, erotske perverzije kao svakodnevnu praksu modernog urbanog čoveka, seksualno ropstvo, kloniranje, verski fanatizam i terorizam. Zbog proročanskog opisa terorističkog napada u jednom turističkom raju u Tajlandu, u romanu "Platforma" (srpski prevod objavljen u izdanju "Clio" 2002), godinu dana pre nego što se istovetan napad islamskih fundamentalista zaista desio na Filipinima, Uelbeka su nazvali novim Nostradamusom. On sam ne beži od ovog epiteta i voli da sebe naziva "piscem-prorokom". Uelbek, koga bije glas da je najveći namćor i osobenjak među piscima, ume podjednako dobro da unovči svoj talenat, kao što zna da u medijima reklamira svoju usamljenost i izolaciju iz civilizacije, koju tako oštro persiflira u knjigama.

Nj egov nedavni "transfer" od izdavača Flamarion ka "Fajaru", plaćen je sumom sličnom onima koje dobijaju fudbalske zvezde (priča se o iznosu od 1, 3 miliona evra). "Fayard "nije žalio pare jer je Uelbek fenomen u današnjem svetu gde knjige retko kad donose dobru zaradu-svaki njegov roman donosio je izdavačima sume ravne akcijama nafte na svetskim berzama. Uelbekov izdavač brižljivo je, prethodne dve godine razrađivao strategiju misterioznosti oko ovog dela: pisac se najpre "krio" negde u Španiji, zatim je odbijao da priča bilo šta o temi svoje knjige, a "tajnu" je podržavao i izdavač koji je krio čak i njen naslov. U junu je rukopis podeljen nekolicini novinara "od poverenja", koji su dobili zadatak da pripreme klimu lansiranja romana, intervjue, TV- reportaže i kritike: cela operacija je proračunata do detalja da izazove radoznalost i nestrpljenje budućih čitalaca.
Reklame nikad dosta, shvatio je Uelbek, pa je uoči izlaska svog romana iz štampe, poveo pravi rat protiv redakcija nekih velikih novina, kao što su "Figaro", "Figaro magazin" i nedeljnik "Poan". Oni su navodno, objavili povodom njegove nove knjige komentare koje je Uelbek nazvao "životinjskim reakcijama" i javno se zarekao da, do kraja svoje književne karijere, više nijednu reč neće izgovoriti za te novine. Istovremeno se u knjižarama pojavila i knjiga publiciste Denisa Demonpiona, pod naslovom "Neautorizovana Uelbekova biografija: istraživanja o jednom fenomenu", koja će, svakako, doprineti doštampavanju tiraža njegovog novog romana.
Da li je Uelbek genijalni romanopisac-prorok, ili vešt manipulator, ljubitelj evra i slave, pitaju se danas mnogi. Prve stručne reakcije na novi roman u Francuskoj su uzdržane, medijska pompa je mnogo upečatljivija od literarnih ocena. U inostranstvu, međutim, Uelbeka veličaju kao novog Balzaka. Na nedavno održanom međunarodnom kjiževnom skupu u Škotskoj njegov organizator, univerzitetski profesor Gaven Boud izjavio je da je Uelbek najznačajniji savremeni pisac, a da je njegov najnoviji roman remek-delo. Španski izdavač Huan Gonzales misli takođe da je Uelbek najveći savremeni romansijer. Italijanski izdavač Elizabeta Skarbi, iz kuće Bompiani, kaže da Uelbek sa izuzetnom i neponovljivom lakoćom stvara narativni svet, dok su svi ostali savremeni romansijeri, u ime moderne estetike, izgubili taj kvalitet. Sam Uelbek, bez ikakve skromnosti, tvrdi da on pripada velikoj i bogatoj francuskoj tradiciji pisaca koji postavljaju važna pitanja o savremenom svetu i koji pri tom ne zanemaruju umešnost pripovedanja i vođenja romaneskne intrige koja drži čitaoca.
Roman "Platforma" je anticipirao niz terorističkih napada u svetu: ova knjiga koja se završava atentatom islamskih terorista, izašla je u Francuskoj iz štampe nekoliko dana pre napada na Trade center u Njujorku ; Novi roman "Mogućnost jednog ostrva" je najava totalne destrukcije sveta i civilizacije. "Ja sam vesnik smrti, došao sam da vam donesem uništenje", kaže jedan junak ovog romana. Šta je radnja novog romana koji je izazvao toliku znatiželju, hvalospeve i osporavanja, još pre nego što se i pojavio u prodaji, i po kome je već počeo da se snima film za koji svi tvrde kako će biti događaj narednog Kanskog festivala? Ovo je do sada najobimnije Uelbekovo delo, sa više od 500 stranica, u kome se prepliće nekoliko priča, smeštenih u različita vremena. Glavni junaci su Danijel, glumac -komičar i njegov klon, koji živi nekoliko decenija kasnije. Danijel, za koga Uelbek u jednom intervju kaže da je "Zaratustra srednje građanske klase", priča svoje uspomene, svoju ljubavnu vezu sa Izabelom, urednicom jednog modnog lista, i trenutak kad je upoznao članove jedne sekte čiji je cilj da stvori "novo čovečanstvo". Klonovi Danijeli, od broja jedan do broja dvanaest, rezultati su uspešnih eksperimentisanja ove sekte, koja ima ambicije da, stvarajući novu vrstu, zavlada svetom. Prethodni Uelbekov roman "Platforma" najavljivao je kraj ljubavi, ovaj novi najavljuje kraj ljudske vrste, kaže jedan kritičar. I u intervjuima koji se svakodnevno objavljuju poslednjih sedmica, Uelbek najavljuje definitivni kraj nekih civilizacijskih tradicionalnih vrednosti, na primer svih monoteističkih religija i trijumf raelijanske sekte čiji je član i on sam.
Uverenje da je monoteističkim religijama došao kraj crpim iz ličnog iskustva
To je ono što me privuklo raelijancima, sekti koja se bavi upravo ovim problemom", kaže pisac. Sa sektom Raelijanaca Uelbek se upoznao, kako kaže, u Sloveniji, tokom jednog letovanja. Zvanični sledbenik gurua Raela postao je ubrzo zatim, tokom jednog skupa sekte u Karns Montani. "Rael je vrlo simpatičan tip, privuklo me njemu najpre to što voli naučno-fantastičnu literaturu, kao i ja. A zatim me potpuno "uhvatila" ideja o besmrtnosti koju ova sekta propagira i koja će se ostvartii jednog dana", kaže Uelbek u jednom od intervjua povodom svoje nove knjige. Priznanje da neko pripada sekti raelijanaca i da se divi njenoj ideologiji, izazvalo je u delu javnosti isto uzbuđenje i negodovanje prema Uelbeku, kao što je pre tri godine izazvala njegova izjava da je islam najgora religija na svetu, zbog čega je, povodom tužbe nekoliko muslimanskih zajednica, piscu bilo suđeno u Parizu. Kontroverzni zagovornik prostitucije i erotskog turizma u zemljama trećeg sveta, Uelbek se ne ustručva ni da javno kaže da je rasista. "Počeo sam da se interesujem za rasizam pišući knjigu o Lavkroftu (američki pesnik koji je javno izražavao divljenje za Hitlera, u kome je video "elementarnu snagu" koja će da obnovi evropsku kulturu", prim. Z. B). Uelbekov neautorizovani biograf Demonpion tvrdi da je i sama Uelbekova majka bila zapanjena količinom netrpeljivosti koju je, u vreme rata u Persijskom zalivu, njen sin počeo da ispoljava prema Arapima, Palestincima, Afrikancima i ostalim "nižim bićima za koja ne bi dao ni pet p ara", kako je tvrdio.
Da li je ovaj javno manifestovani, šokirajući rasizam stvarni stav Mišela Uelbeka, njegov otpor prema obavezujućem "politički korektnom mišljenju", koji je na snazi u javnom govoru na Zapadu, ili je samo provokativna poza, kojom želi da skrene na sebe što više medijske pažnje?- na ovu dilemu ni njegovi najbliži saradnici ne umeju da odgovore. Pisac-prorok je istovremeno pisac- misterija i pisac -skandal majstor.
Dobitnik ovogodišnje nagrade Frankfurtskog sajma knjiga Orhan Pamuk izložen represalijama u Turskoj
Zorica Banjac Glas javnosti 09.05.04

 _______________________________________


Ignorancija, provokacija, poza
Francuski pisac Mišel Uelbek pred svojim ruskim čitaocima u Moskvi

 
Uelbek

Mišel Ko god se ovih dana spustio do nekog moskovskog underground kluba, nije mogao da ne primeti najavu "događaja godine" - posetu Mišela Uelbeka Rusiji. Za nedelju dana, koliko je takozvani najkontroverzniji francuski pisac proveo u Rusiji, imao je prilično naporan program. Književno veče u Politehničkom muzeju, susret sa publikom u nekoliko najvećih knjižara u gradu, zatim veče u Francuskom kulturnom centru, i susret sa publikom u "Klubu na Brestskoj", poznatom po dobroj hrani i bogatom kulturnom programu, ali, pre svega, po "utorcima na Brestskoj", kada po ceni jednog dobijate dva obroka ili pića. Druženje sa Uelbekom pada tačno u utorak. Francuz koji se u tom trenutku našao u publici kaže: "Svako od nas bi sad platio duplo i za jedno piće, u znak zahvalnosti što ste doveli legendu".
Veče s piscem koga prati fama namćora i prilično nezgodnog tipa, i koji je objavljivanjem Platforme izazvao nezapamćeni društveni skandal i postao predmet mnogobrojnih moralističkih procesa, nikako nije trebalo propustiti.

Nešto pre sedam u klubu je teško naći mesto i za stajanje. U jednom ćošku prodaju se Proširenje područja borbe, Platforma, Svet kao supermarket, Lansarote... Novi roman Mogućnost jednog ostrva je u prvom planu. Traže se i Elementarne čestice, ali je ta knjiga, objavljena 2004. godine, odavno rasprodata. Uelbek počinje da čita stihove, a da prethodno publiku nije udostojio nijednim Dobro veče. U ovakvim prilikama stranci ne samo da pozdrave publiku, nego to obično učine na ruskom jeziku. Ali, kako i sam kaže: "Ne volim javne nastupe i tolike gužve". Tiho, jednolično, čita desetak svojih pesama iz knjige Ostati među živima. Na video bimu stihovi se smenjuju na ruskom jeziku. Rusima, naviknutim na jako izražajno, možda čak i preterano teatralno recitovanje, ne deluje drsko - on ostavlja utisak umornog, stidljivog, tihog i povučenog čoveka.
Za tih pola sata pisac je napravio dve pauze - taman toliko da otpije po gutljaj piva. Dobio je aplauz toliko bled, koliko je bilo bledo i njegovo čitanje. A onda su usled ila pitanja publike.
"Šta mislite o nacionalnim manjinama?" Pisac pali cigaretu, i odgovara: "Ne znam na šta mislite. Ne znam tačno šta su nacionalne manjine. Da li možda mislite na Baske?" To je Uelbek o kome smo slušali i koga smo očekivali. Ironičan i nezainteresovan. Međutim, samo na trenutak se učinilo da se temperatura u sali diže - da pisac počinje s provokacijama.
"Šta je to što ruske žene čini različitim od ostalih žena?".
I odgovor:
"Ne znam. Nisam imao prilike da upoznam ruske žene."

"Šta mislite o ruskim filozofima?"
Vrlo ozbiljnog lica, posle duge pauze, Uelbek odgovara:
"Mmm, ne znam. Čitao sam Platona, Kanta, Šopenhauera... u jednom trenutku čak i Ničea. Ne, ne znam ruske filozofe."

Ljudi ostaju zbunjeni - nigde očekivanog "skandal-majstora" i "žustrog provokatora". Oni koji su dan ranije bili u Politehničkom muzeju, kažu da su mu čitaoci savetovali da ubuduće ne nastupa na takvim večerima, kad mu je to već toliko mučno. Obožavaoci ipak pokušavaju da ga kupe poznavanjem njegovog života i dela. Bezuspešno se trude da saznaju da li su romani autobiografski.

"Ja sam realista. Predstavljam svet takvim kakav jeste."
A zatim i jedno neočekivano pitanje od, reklo bi se, upućene publike
"Vi i Kundera ste najčitaniji francuski pisci u Rusiji. Šta mislite, zašto?"

Svi sem pisca slatko su se nasmejali. Uelbek nije ni trepnuo, pa odjednom niko nije znao da li je smeh bio na mestu. Da li Kunderu zapravo i treba smatrati francuskim piscem? Ali Uelbek uopšte nije bio u nedoumici:
"Ne znam. Nisam čitao Kunderu."

A onda i pitanje o piscu koga Rusi jako poštuju:
"Šta mislite o Miloradu Paviću?"
"Ne znam ko je Milorad Pavić."

Nije ni čudo što je iz publike neko povikao:

"Monsenjor Uelbek, kada ste se poslednji put nasmejali?"
Čini se da ni to nije pomoglo. Monsenjor je vrlo ozbiljno odgovorio:
"Gledao sam neki film nedavno u kome je bila neka prilično smešna scena".

Pozer? Sasvim verovatno. Mada, kad se bolje razmisli, takav mu je i glavni lik iz Platforme. Samo što je čitati njegove misli ipak zanim ljivije nego slušati ga kako priča.
Da li i njegov seksualni život liči na onaj njegovih junaka, pitanje je koje se nametnulo mnogima u publici. Jedan mladi čitalac osmelio se da to i glasno izrekne i pita da li je u njegovom životu postojala neka raskalašna i strasna ljubavnica kao što je Valeri iz "Platforme". Pisac crveni, i posle neprijatne pauze kaže da je bolje da ne odgovori, da ne bi slagao.

Mnogi su izgubili strpljenje i krenuli ka šanku - odjednom se ponuda dva pića po ceni jednog učinila interesantnijom od susreta s omiljenim piscem. "Put pod noge i olovku u ruke", savetovao mu je jedan od čitalaca. Usledio je niz "osvetničkih" pitanja: "Dragi Mišel, da li si ikada u životu bio srećan?", "Da li planirate da svoj život okončate samoubistvom?", "A kako biste želeli da umrete?", "Da li se plašite smrti?" Jedno kratko i odsečno "Ne" završilo je ovo veče.
Ostalo je nejasno da li je Uelbek pisac koji stvara imidž čudaka ili je zaista čudan tip? I da li je to luksuz koji trenutno najčitaniji francuski, a možda i evropski pisac može sebi da dozvoli. Da ne odgovara iz pristojnosti na pitanja koja mu nisu zanimljiva. Da zapravo ništa ne radi iz puke pristojnosti?
Najstrpljiviji obožavaoci, novinari i fotografi okupili su se oko "dragog Mišela". Jedni kako bi im potpisao knjigu, a drugi ne bi li izvukli koji suvisli odgovor od čoveka od koga su mnogo više očekivali. Ostali su ćutke, prilično zbunjeni i nezadovoljni izleteli napolje, ili po ono drugo, besplatno piće.
Jelena Milinčić Danas 10.09.05

Jehuda Amihaj

VRATA KOJA ŠKRIPE

Vrata koja škripe
kuda žele da odu?
Žele da odu kući
zbog toga škripe.

Ali već su kod kuće!
Ali žele da uđu.
I da budu sto
i da budu krevet


_____________________________


TURISTKINJA

Na velikom kamenu pored Jafa- kapije
sedi zlatna devojka iz Skandinavije
i maže se uljem za sunčanje
kao da je na plaži.

Rekoh joj: Ne idi u ove uličice,
mreža uspaljenih mladoženja tu je razapeta,
klopke pohotnika. A dublje unutra,
u polumraku, nabrekle pantalone
staraca, i beestidna požuda pod maskom molitve
i bola i zavodnički žamor na mnogo jezika.

Nekad je hebrejski kao sleng božji
na ovim ulicama,
sada ga ja koristim za svetu žudnju.


______________________________


Ja sam velik i debeo.
Na svaki kilogram sala,
kilogram tuge.

Bio sam mucavac,
al otkad naučih da laćem,
reči teku kao potok.
Samo je lice ostalo teško
k'o oni slogovi što se mucajući
ne daju izreći.

Ponekad mi još oči bacaju iskre
kao sačmu iz dubokih topova
daleko u meni. Stara bitka.

Od drugih zahtevam da ne zaborave.
Od sebe, isključivo da zaboravim.
Na kraju, zaboravljen.

_______________________________



U JABUCI


Posećuješ me u jabuci.
Zajedno čujemo nož
kako ljušti oko nas, pažljivo,
da se kora ne prekine.

Govoriš mi. Verujem tvom glasu
jer u njemu ima grudvi čvrstog bola
kao što u pravom medu
ima grudvi saćevog voska.

Dotičem tvoje usne prstima:
i to je proročki pokret.
Usne su ti crvene, kao što je sagorelo polje
crno.

Sve je to istina.
Posećuješ me u jabuci
ostaćeš sa mnom u jabuci
sve dok nož ne obavi svoje.

_______________________________


ČINILI SMO TO



Činili smo to ispred ogledala;
i na suncu; i u tami;
i u vodi; i u travi, visokoj.
Činili smo to u čast čoveka;
u čast zveri;
U čast Boga.
Ali oni nisu hteli da uče od nas,
sve im je odavno poznato.

Činili smo to sa maštom i u boji,
okršaj smeđih i riđih malja,
teške uslišavajuće vežbe.

Činili smo to kao točkovi i sveta bića,
sa vozačkom veštinom proroka.
Činili smo to sa šest krila i šest nogu.

Ali nebo beše tvrdo nad nama,
kao letnja zemlja pod nama.

Albert Kami

 

 

 

 

 

 

 

 

Apsurd

Osećanje apsurda na uglu bilo koje ulice može da iznenadi svakog čoveka. ...

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto"...

Evo još drveća, ja poznajem njihovu hrapavost; evo još vode, ja poznajem njen ukus. One mirise trave i zvezda, noć neke večeri kada se srce opušta - kako da poričem ovaj svet čiju moć i snagu osećam? Međutim, svo znanje ove zemlje neće mi ništa dati što bi moglo da me ubedi u to da ovaj svet meni pripada. ...

Ovde pominjana iskustva rođena su u pustinji, koju nikako ne treba da napuštamo. Treba bar da znamo dokle su ona stigla. Na ovoj tački svojih nastojanja, čovek se nalazi pred iracionalnim. On u sebi oseća želju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove suprostavljenosti između ljudskog poziva i bezumne tišine sveta.

 Mit o Sizifu, str.34, 37, 45, 56.

_________________________________________

Sreća i apsurd

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Sva Sizifova tiha radost je u tome. Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar. Isto tako, apsurdni čovek, kada razmišlja o svom mučenju, ućutkuje sve idole. U svetu iznenada vraćenom svojoj tišini, uzdiže se hiljade malih ushićenih glasova zemlje. Nesvesni i tajni pozivi, pozivi upućeni od svih bića, to je neophodno naličje i cena pobede. Nema sunca bez senke, potrebno je upoznati noć. Apsurdni čovek kaže "da" i njegov napor će biti stalan. Ako postoji lična sudbina, nema više opšte sudbine ili bar postoji samo jedna koju on smatra fatalnom i dostojnom prezira. Što se ostalog tiče, on zna da je gospodar svojih životnih dana. U tom tananom trenutku, u kojem se čovek iznova okreće svom životu, Sizif, vraćajući se svom kamenu, posmatra sled tih nepovezanih pokreta koji postaju njegova sudbina, koju je on stvorio, ujedinio pod pogledom svog sećanja i uskoro zapečatio svojom smrću. Na taj način, ubeđen u ljudsko poreklo svega što je ljudsko, slepac koji želi da vidi i koji zna da noć nema kraja, uvek je u pokretu. Kamen se još kotrlja.
Ostavljam Sizifa u podnožju planine! Svoje breme uvek iznova pronalazimo. Ali Sizif nas uči i višoj vernosti, koja poriče bogove i podiže kamenje. I on smatra da je sve dobro. Od sada, ovaj svet bez gospodara ne izgleda mu ni neplodan ni bezvredan. Svako zrno ovog kamena, svaki kristalni odsjaj ove planine pune noći, sam za sebe oblikuje jedan svet. Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da zamislimo kao srećnog.

Mit o Sizifu,
______________________________
 

Kvalitet iskustava zamenjen kvantitetom

Ali šta može da znači život u jednom takvom svetu? Ništa drugo, za sada, osim ravnodušnosti prema budućnosti i strasti da se iscrpi sve što je dato. Verovanje u smisao života pretpostavlja uvek lestvicu vrednosti, izbor, naše sklonosti. Verovanje u apsurd, prema našim definicijama, poučava nas suprotnom. Ali zavređuje pažnju da se na tome zaustavimo.

Saznanje da li možemo da živimo bez poziva to je sve što me interesuje. Uopšte ne želim da izađem iz ovog područja. Ako mi je dat ovaj lik života, da li na njega mogu da se prilagodim? Ili se, pored ove posebne brige, verovanje u apsurd vraća da kvalitet iskustva zameni njegovim kvantitetom. Ako se uverim da ovaj život nema drugog lika osim ovog apsurdnog, ako iskusim da sva njegova uravnoteženost počiva na toj večnoj protivrečnosti između moje svesne pobune i tmine u kojoj se ona bori, ako prihvatim da sva moja sloboda ima smisla samo u odnosu na moju ograničenu sudbinu, tada moram da kažem da je važno ne da se živi bolje, već da se živi najviše. ... Osećati svoj život, svoju pobunu, svoju slobodu, i to što je više moguće, to znači živeti što je više moguće.

 Mit o Sizifu, str. 98 i 101.

_________________________________

Kjerkegor može da viče, da prekoreva: "Kada čovek ne bi imao večne svesti, kada bi u osnovi svih stvari postojala samo divlja i uzavrela moć koja rađa sve stvari, i velike i beznačajne, u vrtlogu mračnih strasti, kada bi se bezdana praznina, koju ništa ne može da ispuni, skrivala ispod stvari, šta bi onda bio život ako ne očaj?" Ovaj krik nema sa čime da zaustavi apsurdnog čoveka. Traganje za istinitim ne znači traganje za poželjnim. Ako je potrebno da bi se pobeglo od mučnog pitanja: "Šta bi onda bio život?" da se prihvati da se poput magarca hranimo ružama iluzija, onda apsurdni duh ipak više voli da pristane bez straha na Kjerkegorov odgovor "očaj", nego da se prepusti lažima.

 Mit op Sizifu, str. 73.
 *knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Začuđuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takođe pokazuje da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da mislimo o plavom? Istu poteškoću predstavlja smrt. O smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazžan ovaj čovek preda mnom, težak kao zemlja, koji unapred oblike moju budućnost. Doduše, mogu li ja zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresšn. Mislim dakle : cveće, osmesi, čežnja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji će živeti i za koje će cveće i čežnja za ženom sačuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život a da ne bih bio sebičan. Čovek se nađe tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore ”Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete umreti”. Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Šta znači ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore im : ”Kad ozdraviš…”, a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu.
Pirovanja
___________________________________

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili u fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto" i sve započinje umorom u znaku čuđenja. "Započinje", to je značajno.

Umor se nalazi na kraju postupaka mahinalnog nesvesnog života, ali upravo s njim i započinje kretanje svesti. On svest budi i podstiče njen dalji rad. Nastavak - to je nesvesno vraćanje u lanac života, ili konačno buđenje. Na kraju buđenja, s vremenom, dolazi i posledica: samoubistvo ili oporavak. Sam po sebi umor ima nečega gadnog. Ovde, međutim, moram da zaključim da je on dobar. Jer sve započinje sa svešću i sve vredi samo zahvaljujući njoj. Ova zapažanja nemaju ničeg originalnog. Ali su očigledna: to je dovoljno za neko vreme, za priliku jednog sažetog istraživanja porekla apsurda. Jednostavna "briga" je u začetku svega.
Na isti način, vreme nas nosi i tokom svih životnih dana bez sjaja. Ali uvek dođe trenutak kada i vreme treba da se ponese. Mi živimo od budućnosti: "sutra", "kasnije", "kada budeš u prilici", "s vremenom ćeš shvatiti". Ove nelogičnosti su zadivljujuće, jer se na kraju radi o samoj smrti. Međutim, ipak dođe dan kad čovek utvrdi ili kaže da mu je trideset godina. Na taj način on potvrđuje svoju mladost. Ali, istovremeno, on se postavlja u odnos prema vremenu i u njemu zauzima svoje sopstveno mesto. Priznaje da se nalazi u jednoj tački krivulje koju treba da pređe. On pripada vremenu i, zbog užasa koji ga obuzima, u njemu prepoznaje svog najgoreg neprijatelja. Sutra, on želi sutra, iako bi celim svojim bićem morao to da odbije. Ta pobuna tela, to je apsurd.

Iz eseja Apsurd i samoubistvo 
*knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Malo je dela koja su tako oštra u svom razvoju kao što je to Zamak. K... je naimenovan za geometra zamka i on stiže u selo. Ali od sela do zamka je nemoguće stići. Tokom stotinjak stranica, K... će se truditi da pronađe svoj put, on će da preduzme sve, služiće se lukavstvom, okolišaće, nikad se neće naljutiti, i sa iznenađujućom verom želeće da započne posao koji mu je poveren.

Svako poglavlje je jedan novi poraz. I novi početak. A to nije po logici, već po doslednosti duha. Širina te upornosti čini tragiku dela. Kada K... telefonira u zamak, on prepoznaje pomešane i zbunjujuće glasove, neodređen smeh i udaljene pozive to je dovoljno da pothrani njegovu nadu, poput onih nekoliko znakova koji se pojavljuju na letnjem nebu ili onih večernjih obećanja koja predstavljaju razlog našeg življenja. Tu pronalazimo tajnu jedinstvene Kafkine melanholije. Zaista, to je ista ona melanholija koju osećamo u Prustovom delu ili u plotinovskom pejsažu: nostalgija za izgubljenim rajevima. "Postajem potpuno melanholična," kaže Olga, "kad mi Barnabe ujutro kaže da ide u Zamak: taj verovatno beskorisni put, taj verovatno izgubljeni dan, ta verovatno uzaludna nada." "Verovatno", na toj nijansi Kafka opet utemeljuje čitavo svoje delo.
Međutim, ništa tu ne pomaže, traganje za večnim ovde je brižljivo. A ovi nadahnuti automati, Kafkini junaci, daju nam istinsku sliku onoga što bismo bili kada bismo se odrekli svojih zadovoljstava i kad bismo se potpuno predali poniženjima božanstva.
U Zamku ovo potčinjavanje svakodnevnom postaje etika. Velika nada K... jeste da postigne da ga Zamak prihvati. Pošto to ne može da postigne sam, sav njegov trud usmeren je na to da zasluži ovu milost time što postaje stanovnik sela, gubeći onu osobinu stranca koju svi ljudi primećuju kod njega. Ono što on želi, to je zanat, ognjište, život normalnog i zdravog čoveka. Dosta mu je ludila. On želi da bude razuman. On želi da se oslobodi onog izuzetnog prokletstva koje ga čini strancem u selu.

Iz eseja Nada i apsurd u delu Franca Kafke  *
Mit o Sizifu- knjiga filozofskih eseja

____________________________________


Sizif

Shvatili smo odmah da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojim mukama. Njegovo preziranje bogova, njegova mržnja prema smrti i želja za životom doneli su mu ovu neizrecivu kaznu, kojom se celo biće napreže a ništa ne dovršava. To je cena koju treba da plati za strasti ove zemlje. 

Mit o Sizifu, str. 178.
  *knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Granice razuma

Razum je instrument mišljenja, a ne misao sama po sebi. Misao jednog čoveka je pre svega njegova nostalgija.

Mit o Sizifu, str. 82.
*knjiga filozofskih eseja


__________________________________

KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom
žene što nestaje u meni.

SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže
da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.

KALIGULA: To je istina, Scipione.

SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

KALIGULA: Ima.

SCIPION: A to je?

KALIGULA: Prezir.

"Kaligula"
_________________________________


Grčka misao se uvek zaklanjala iza pojma Granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum.
Ona je svemu dala svoj deo, uravnotežujući svetlost senkom.

Leto, Jelenino progonstvo
(prevela Ivanka Marković)
__________________________________

Kalipso je ponudila Odiseju izbor između besmrtnosti i zemlje njegovog rođenja. On odbija besmrtnost. U tome možda leži čitav smisao Odiseje.

Sveska IV (januar 1942 - septembar 1951)
__________________________________

''DA! Ja sam dobro razumeo vaš sistem! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imali ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. Ne smejte se! Ne smejte se, budalo... Kažem vam izgubljeni ste. Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku- gledajte mene- neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.''

''Pravednici''

__________________________________

Muzička uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. Pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli leđa publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.

- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

Pravednici

______________________________________

STRANAC

PRVI DEO

I

Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: »Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim poštovanjem.«Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.

Dom staraca nalazi se u Marengu, osamdeset kilometara od Alžira. Poći ću autobusom u dva sata i stići u toku popodneva. Tako ću moći da čuvam pokojnicu, a vratiću se sutradan uveče. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, što mi u ovakvom slučaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao:»Nije moja krivica.« Ništa mi nije odgovorio.Pomislih da nije trebalo da mu to kažem. Uostalom, nisam imao zašta da mu se izvinjavam. U stvari, trebalo je da mi izrazi saučešće. Verovatno će to učiniti prekosutra kad budem u žalosti. Za sada mi se čini kao da mi majka nije umrla.Posle sahrane, naprotiv, biće to gotova stvar i sve će dobiti zvaničniji izgled.

Pošao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ručao sam, po običaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo žalili, a Selest mi reče: »Majka je jedna.« Kad pođoh, ispratiše me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega uzajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.Trčao sam da na vreme stignem na autobus. Od te žurbe i trčanja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bleštavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prospavao sam skoro čitavu vožnju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen uz nekog vojnika koji mi se smeškao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh »da«, da ne bih više razgovarao.

Dom staraca nalazi se dva kilometra od sela. Taj put prešao sam pešice. Hteo sam odmah da vidim majku. Ali vratar mi reče da treba da se vidim s upravnikom. Pošto je bio zauzet, malo sam pričekao. Za sve to vreme vratar je govorio, a potom sam video upravnika: primio me je u svojoj kancelariji. Bio je to starčić s Legijom časti. Pogleda me svojim svetlim očima. Potom mi steže ruku i zadrža je tako dugo da upravo nisam znao kako da je povučem. Pogleda u dosije i reče: »Gospođa Merso došla je ovamo pre tri godine. Bili ste joj jedini oslonac.« Pomislih da mi nešto prebacuje i počeh da mu objašnjavam. On me prekide: »Ne treba, drago dete, da se pravdate. Pročitao sam dosije vaše majke.Vi niste mogli da podmirite sve njene potrebe. Bila joj je potrebna negovateljica.Vaša zarada je mala. I sve u svemu, ovde je bila srećnija.« Rekoh: »Tako je,gospodine upravniče.« On dodade: »Znate, ovde je imala prijatelje, svoje vršnjake. Njih je, kao i nju, interesovala samo prošlost. Vi ste mladi i mora da joj je s vama bilo dosadno.«

To je bila istina. Kad je bila kod kuće, majci je vreme prolazilo u tom da me ćutke prati očima. Prvih dana svog boravka u domu često je plakala. To je bilo iz navike. Nekoliko meseci kasnije, ona bi plakala da su je odveli iz doma. I to opet po navici. To je bio, pored ostalog, jedan od razloga što poslednje godine nisam tamo skoro ni odlazio. Sem toga, izgubio bih nedelju, ne računajući napor da idem na autobus, kupujem karte i putujem dva sata.

Upravnik je i dalje govorio. Ali ja ga skoro nisam slušao. Zatim mi reče:»Pretpostavljam da želite da vidite majku.« Ustadoh bez reči. On pođe ispred mene ka vratima. Na stepenicama mi objasni: »Preneli smo je u našu malu mrtvačnicu. Da se ostali ne uzbuđuju. Uvek kad neki pansioner umre, ostali su dva do tri dana uznemireni. To otežava službu.« Prošli smo kroz dvorište u kome je bilo mnogo staraca koji su ćeretali. Dok smo prolazili, oni su ućutali.

Iza naših leđa, razgovori su ponovo oživeli. Čovek bi pomislio da to mali papagaji toroču. Na vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi.»Napuštam vas, gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj kancelariji. U načelu, sahrana je određena za deset sati. Mislili smo da će te na taj način moći da čuvate pokojnicu. Još nešto: vaša majka, kanda je izražavala želju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom obredu. Preduzeo sam sve što je potrebno. Želeo sam samo da vas o tome obavestim.« Zahvalih mu. Mada nije bila bezbožnica, nikada za života majka nije mislila na veru.Uđoh. Bila je to vrlo svetla, belo okrečena dvorana, pokrivena šarenim staklom.U njoj je bilo stolica i nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se poklopljen mrtvački sanduk. Videli su se samo ovlaš utaknuti sjajni zavrtnji,koji su se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka stajala je bolničarka — Arapkinja, u beloj odeći sa svilenom maramom živih boja naglavi.

U tom trenutku pojavi mi se iza leđa vratar. Mora da je trčao. Malo je mucao:»Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je mogli videti.«Približi se sanduku, ali ja ga zaustavih. Reče mi: »Nećete?« — Odgovorili:»Ne.« — On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije trebalo da mu to kažem.Odmah zatim pogleda me i upita: »Zašto?« — ali ne prebacujući mi, već kao da se za nešto raspituje. Odgovorih: »Ne znam.« Sučući svoj beli brk, reče ne pogledavši me: »Razumem.« Imao je svetloplave oči i malo crvenkastu boju lica. Dade mi stolicu, a sam sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se prema izlazu. U tom trenutku vratar mi reče« »Ona ima rak.« Kako nisam razumeo, pogledah bolničarku i primetih da ispod očiju ima zavoj koji joj je bio obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se video samo beli zavoj.Kad ona izađe, vratar reče: »Ostaviću vas sama.« Ne znam kakav pokret učinih,ali on osta stojeći iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza leđa. 

__________________________________
 

KUGA

PRVI DEO

Neobični događaji koji tvore predmet ove Hronike dogodiše se 194... u Oranu. Prema opštem usudu bijahu pomalo neumesni, izlazeći iz okvira običog života. Na prvi pogled Oran je doista sasvim običan grad, obična francuska prefektura na alžirskoj obali.

Grad je, valja priznati, sam po sebi ružan. Nije nametljiv pa treba neko vreme da bismo uočili čime se razlikuje od drugih trgovačkih gradova u drugim zemljopisnim širinama. Kako da, na primer, zamislimo grad bez golubova bez drveća i bez vrtova, gde ne čujemo lepet krila ni šuštanje lišća, grad bezbojan, čime je sve rečeno? Promena godišnjih doba odražava se jedino na nebu. Proleće se najavljuje samo drukčijom atmosferom i košaricama cveća koje mali prodavač  dopremaju iz gradske okoline. To je proleće koje se prodaje na trgu. Leti sunce pali i žari isušene kuće i pokriva zidove sivkastim pepelom; živeti se može tada samo u seni zatvorenih kapaka na prozorima. U jesen eto naprotiv bujice blata. Lepi dani dolaze tek zimi.

Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (je li to efekat podneblja?) sve se to radi zajedno, jednako pomamno i rastreseno. To će reći da se ljudi dosađuju i danas to jeste i navika. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili. Najviše se zanimaju za trgovinu, a glavni im je posao »činiti poslove«, da se poslužim njihovim izrazom. Imaju naravno smisao i za sitne radosti, vole žene, kino i morske kupelji. Ali veoma pametno,oni te radosti čuvaju za subotu naveče i nedelju, nastojeći drugih dana u sedmici zaraditi mnogo novaca. Pod veče, kad napuštaju svoje kancelarije, sastaju se u određeni sat u kafani, šeću istim bulevarom, ili se smeste na svom balkonu. Žudnje mlađega sveta žestoke su i kratke,dok poroci starijih ne premašuju kuglaška društva, drugarske večere i klubove, gde se igra zavelike pare, te čovek gubi ili dobiva kako hoće karta.

Kazaće neko da to nije odlika našega grada i da su, uopšteno uzevši, svi naši savremenici takva soja. Nema sumnje da u naše dane ništa nije prirodnije no videti ljude gde rade od jutra do mraka, da bi zatim potratili na karte, na kavanu i na brbljarije vreme koje im preostaje za život. No ima gradova i zemalja gde ljudi od vremena do vremena posumnjaju nema li što drugo. Uglavnom to ne menja njihov način života. No oni su posumnjali, a to je uvek dobitak. Oran je naprotiv grad gde niko ne sumnja, to jest grad potpuno moderan.Prema tome nije potrebno razglabati kako se kod nas »vodi ljubav«. Ili se muškarci i žene proždiru naglo u takozvanom ljubavnom aktu, ili se predaju dugačkoj navici u dvoje. Između tih krajnosti često nema sredine. A ni to nije originalno. U Oranu, kao i drugde, svet, nemajući vremena da razmisli i prosudi, mora ljubiti a da i ne zna da ljubi.

vidi dalje scribd
_________________________________


CITATI

* Zašto čovek mora da voli retko da bi voleo mnogo?

*Čovek je jedino stvorenje koje odbijа dа bude ono što jeste.

*Hodаj pokrаj mene i sаmo budi moj prijаtelj.

* Lepotа bez drаži isto je što i udicа bez mаmcа.

*Ne hodаj ispred mene, moždа te neću slediti.

*Protiv neprijаtnih istinа imа sаmo jedаn lek – trebа se s njimа pomiriti.

* Veličinа čovekа je u njegovoj odluci dа bude jаči od svoje sudbine.

* Bogu se obrаćаmo sаmo ondа kаdа hoćemo dа postignemo nešto nemoguće. Zа nešto moguće dovoljni su nаm i ljudi.

*Ne veruj svojim prijateljima kada traže da budeš iskren sa njima. Sve što oni hoće jeste da im potvrdiš dobro mišljenje koje oni imaju o sebi samima.

Ana Ahmatova

                                                              Anna Andreevna Akhmatova







UVEČE

 Oplakuje tiha muzika predvorjem
Ispaćene duše tajanstvenu bedu.
Sveže i oštro mirišu morem
Sa poslužavnika ostrige u ledu.

„Prijatelj sam ti", šapće, a uzdisaj
Meni se ote kada mi ramena
Dotače tek nežno, i iz mene žena
Zavapi ruku njegovih zagrljaj.

Pogled mu je pogled mačaka i ptica.
Na jahačice se jedre tako gleda.
Ispod laganog zlata trepavica
U oku se osmeh spokojan ogleda.

Napeve setne sred šumnoga plesa
Zakovitlani uvis diže dim:
„Blagoslovi, bože presvetli, nebesa,
Ti si noćas prvi put s ljubljenim".
____________________________________


MESTO MUDROSTI ISKUSTVO

Mesto mudrosti iskustvo.Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k'o molitva nedeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?

Koliko sam pustih puteva prošla
s tim što mi ne beše mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.

Sad sam zaboravljiva kao niko na svetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmejane oči
ko će mi više dati!

______________________________________


POD TANKI VEO

Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako bleda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.

"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umreću bez tebe,"
A on mi reče mirno i trpko: "Duva,
čuvaj se da ne nazebeš."

________________________________

UMESTO POSVETE

Umesto posvete
Valovima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.

-----
Grčih ruke ja pod tamnim velom ...
"Od čega si danas bleda, čega?"

Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: "Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj."

Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: "Na promaji ne stoj".

________________________________

NE GLEDAJ TAKO

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i pre, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.
______________________________



DOBRO JE OVDE

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje.
___________________________


LJUBOMORAN, NEMIRAN...

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne peva o prošlosti
O zalasku ude u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenu
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjenji pesmom ptice ubijene.
__________________________

VEČERNJI SATI

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.
____________________________

ZEMLJA NE MORA BITI ROĐENA

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova četa bleda
O zalasku gola, nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvatiš
Jeli kraj dana ili sveta.
_______________________________

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.

Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.
Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.


Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvat suđeno je.


Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suhe i rumene.


  ____________________________

MILI, NE GUŽVAJ MI PISMO SVAKO

Mili, ne gužvaj mi pismo svako,
pročitaj ga do zadnje reči.
Dojadilo mi biti neznankom,
strankinjom koja put ti preči.
Ne gledaj me gnjevnog lica,
ja sam voljena, ona tvoja,
nisam kraljevna, ni pastirica,
a ni monahinja nisam ja,
već ona sam u sivoj halji,
na tim petama lomnim...
Ali su uvek vrući zagrljaji
i strah u očima ogromnim.
Mili, ne gužvaj mi pismo svako.
Ne plači o zavetnoj laži.
U svojoj jadnoj torbi lako
na samo dno ih polaži.

_________________________________

U CARSKOM SELU

Razigrani konjići poletni
Po aleji, griva dugi vali…
Ja te volim, grade zagonetni:
Zavoleh te u prvoj pečali.

Čudno pamtim: duša kao rana
Zapečena, u bunilu sniva. ..
Ko igračka sad sam razigrana,
Ko papagaj, moj drug, samoživa.

Bol mi grudi ne tišti, ne zove.
Gledni, tuga iz oka ne lazi.
Ne volim tek zalazaka časove,
Vetar s mora niti reč: „odlazi“.

II

A tamo je moj mramorni dvojnik
Opervažen, nad njim javor sneni.
On, zanesen šuštanjem zelenim,
Jezerskoj je vodi dao svoj lik.

Svetli su mu daždi s lica sneli
Tugu, ranu ohladio žamor.
Ah, pričekaj, ti hladni i beli,
I sama ću da postanem mramor.

* *
Pod tamnim je velom ruke svila…
„Zašto si ti danas tako bleda?“
„Zato što sam njega napojila
Pićem tuge i oporog jeda“.

Pamtiću to: hodom je pijanim,
Iskrivljenih usana do grča
Niz stubište sišao. Ja za njim,
Krilca se ne dotičući, strčah.

A pred kućom kriknuh: „Sve je šala!
Ako odeš, umreću naprasno“.
Nasmej’o se sav zelen od žala:
„Hladno ti je, idi, već je kasno“.

* *
Sećanje na sunce u srcu bledi,
Žuti trava.
Pahuljice retke, vetar što se jedi —
Ovejava.

U kanalima uskim već zamreće
Voda usred pada.
Ovde nikad ništa desiti se neće,
O, nikada.

Na nebu pustom tek iva ostala,
Lepeza vetrena.
Možda je bolje što nisam postala
Vaša žena.

Sećanje na sunce u srcu bledi.
Tama obuzima?
Možebit… Doći će noćas, dah se ledi
Zima.

__________________________________



Ljubav


Čas u zmička obmota se klupče,
Oko srca koluta i čara,
Čas celoga dana ko golupče
Sa prozora guče, zagovara.

Čas u inju razgori se, sevne
Iz cvetova uspavanih boja.
Čas potajno usred duše pevne
Zaleluja niti nespokoja.

Ume tako slatko da zarida
S ustreptalih struna violine,
Zagonetkom srce da iskida
Iz osmeha što nenadno sine.