Deže Kostolanji, ZLATNI ZMAJ

N akon što je isključio otpornike i na instrumentu pričvršćenom na zid proverio ampere, Antal Novak nešto pre ponoći izađe iz kabineta za fiziku, i ručnom električnom lampicom osvetljavajući sebi put, napusti zgradu.

Na ulicu se, budući da je bio mlad mesec, spustio mrkli mrak.

Žmirkala je samo neka bedna petrolejska lampa i crveneli se prozori kafane „Zelena grana“ kao da unutra pustoši vatrena stihija. Tu su lumpovale mađarske momčine udarajući šakom o sto i zaričući se da njima, vala, niko naređivati neće.

Samo što se približio kafani, začu zvižduk, dug i oštar, a onda i odgovor u vidu drugog zvižduka, nešto udaljenijeg, neko je zviždao, ali ne usnama, kako se to obično radi, nego u stilu prigradskih lupeža: s dva prsta među zubima. Zloslutno su odzvanjala dva zvižduka kroz noć.

Tada je stao i osvrnuo se. Primetio je dve siluete, jednu višu i jednu nižu, koje ga, tako mu se činilo, polako prate, šunjaju se za njim drugom stranom ulice. Da se vrati u gimnaziju, pa da ode kući tek kasnije kada teren bude čist? Nije verovao da bi mu to dalo odstupnicu. Zatim ona dva tipa ispariše na trenutak. Samo su senke šarale pod stablima, samo se tama talasala. Učinilo mu se da mu je najpametnije da požuri, da nastavi dalje.

Posle kafane sledio je mali trg i na njemu bunar sa crpkom, ponjavama prekrivene vašarske šatre i tezge, preko noći katancima zaključane.

Tu je već jasno začuo buku. Kao kad vetar huči, tako je neko, nogama jedva dotičući tle, trčao vrtloglavim tempom, i samo ga je strujanje vazduha odavalo. Novak načini jedan pokret unazad kako bi se suočio s neznancem, ali ruke mu se u tom trenutku već nađoše u čeličnom stisku napadača, kao da su u mengele sabijene.

Dvojica nasrnuše na njega, sa leđa, mučki. Kakvo viteštvo, kakvi bakrači.

Snaga i prisustvo duha nisu ga potpuno izdali, pa je uspeo da ih se otrese i da im se, mlatarajući štapom, suprotstavi. Rvao se s njima u pomrčini.

– Ko ste vi? – uzviknuo je podigavši ton, odlučno i bez straha.

Ovi ustuknuše, ali mu ne odgovoriše.

– Šta je bilo? – grubo je zaurlao. – Šta hoćete? Šta hoćete? – i visoko zamahnu štapom.

U tom trenutku mu se na štap sruči nekakav tvrdi, veoma teški predmet, i štap odlete bar četiri metra daleko od pločnika, na kolski put. To je, izgleda, bio znak. Videvši ga nezaštićenog, ona dvojica jezivih tipova se dadoše na posao, mnogo prilježnije nego što su planirali, precenivši snagu svog protivnika i plašeći se da će oni izvući deblji kraj. Pljuštali su udarci. Onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci, sistematično ga je tukao po leđima, po levoj lopatici, a onaj veći ga je korbačem od bikovog uda mlatio po potiljku i rebrima.

– Kukavice – urlao je Novak – bedne kukavice!

Divlje momčine su radile vredno poput kosaca. Iz sve snage su šutirali žrtvu. Tada ga je jedan od njih iznenada okrenuo na stomak i Novakove širom otvorene oči ih osvetliše. Novak je na sekund ugledao mračne aktere ove more, od kojih je golim rukama pokušavao da se odbrani: onog nižeg, koji je za ovu priliku vezao crni šal oko vrata i onog višeg, čija se kratko ošišana glava na trenutke razaznavala u tmini. Njega je prepoznao.
Izgleda da ih je njegov pogled prepao. Onaj suvonjavi, tajanstveni tip, već se ionako zasitio svega, pa je odlučio da mu zada poslednji udarac: kvrgavim štapom zviznu Antala Novaka po onoj njegovoj lepoj, zasvođenoj lobanji, po tikvici, najjače što je mogao, našta ovom pade slamni šešir sa glave, i žrtva se, sa jednim jedinim bolnim krikom skljoka na asfalt, pokraj vašarske tezge, onim pomirenim pokretom kojim se nedužni mučenici čiste savesti stropoštavaju na zemlju.

Ležao je u prašini, u pogani, ali nije izgubio svest. Čuo je i kako su odmaglili. Prvo se onaj veći dao u sumanuti trk prema gimnaziji, a za njim i onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci.

Ostavili su ga.

Prolazili su minuti.

Kukavice – pomisli on u sebi – pobegoše. Gde je tu moral, gde je tu hrabrost. Banditi jedni.
S mukom se pridigao. Skidao je prašinu sa odela. Tražio je šešir koji je pao pokraj tezge i štap koji je teškom mukom našao nasred kolskog puta. Zadihan, naslonio se na tezgu.

Bio je spreman još jednom da odmeri snagu s njima, da se upusti u dvoboj s podlim napadačima. Gotovo da je žudeo za tim da se vrate.
Ali njih nigde nije bilo. Gore na nebu žmirkale su zvezde, Kasiopeja, Vega, Aldebaran. Samo su one gledale, samo su one videle ovo iz jezive, beznadežne daljine, ravnodušno.

Marsel Prust

Dugo sam vremena legao rano. Ponekad mi se oči sklapahu tako brzo, tek što bi se moja sveća ugasila, da nisam imao vremena ni da sebi kažem: »Tonem u san«. I posle kakvih pola sata probudila bi me misao, da je vreme da zaspim; budio bih se s namerom da odložim svezak, koji sam verovao, da još uvek držim u rukama, i sa željom, da ugasim svetlo; spavajući, nisam bio prestao razmišljati o onome, što sam malo prije pročitao, ali je to razmišljanje postalo malko neobično: činilo mi se, da sam ja sam ono, o čemu je govorilo delo: neka crkva, neki kvartet, suparništvo između Franje I. i Karla V. To bi verovanje živelo još nekoliko sekundi posle buđenja; ono nije vređalo moj razum, ali
je poput školjki pritiskivalo moje oči i sprečavalo ih  ih, da se uvere, da sveća više nije upaljena.
Zatim bi mi ono postajalo nerazgovetno, kao što posle metempsihoze postaju nejasne uspomene iz nekog prijašnjeg života; sadržaj se knjige odvajao od mene, i ja bih opet postajao kadar da se njime bavim ili ne bavim; smesta bih nanovo progledao i zapadao u čudo, što oko sebe nalazim tamu, istina, blagu i odmornu za moje oči, ali možda još i više odmornu za moj duh, kome se ona pričinjala kao pojava bez uzroka, neshvatljiva, kao nešto odista tamno. Postavljao bih sebi pitanje, koliko je sati; čulo se zviždanje vlakova, koje je odjekivalo čas bliže, čas dalje, i kao pev ptica u šumi, ističući razmake, predočavalo prostor puste poljane, kojom se putnik žuri prema idućoj stanici; a kratki
put na koji kreće, ostaće  urezan u njegovo pamćenje radi uzbuđenja koja doživljava na novim mestima, koja zahvaljuje nedavnim razgovorima kao i opraštanju pod tuđom svetiljkom što ga još prati u tišinu noći i, najzad, slasti zbog skorog povratka.
Nežno bih svoje obraze privijao uz lepe obraze jastuka, što su puni i sveži kao naši obrazi u detinjstvu. Upalio bih šibicu da pogledam na sat. Uskoro će ponoć. To je trenutak, kad se bolesnik, koji je morao poći na put i noćiti u nekom nepoznatom hotelu, budi u napadu i raduje, što pod vratima vidi prugu dana. Kakve li sreće, već je jutro! Začas će ustati posluga, moći će da zvoni, doći će da mu pomognu. Nada u pomoć daje mu hrabrosti da trpi. Upravo je poverovao, da čuje korake; koraci se približavaju, a zatim udaljuju.
I pruga dana, što se videla pod vratima, nestade. Ponoć je; ugasili su plinsko svetlo; i poslednji je sluga otišao, i sad će svu noć morati da propati bez leka. Opet bih usnuo i kadšto se budio samo na čas, tek toliko da počujem organičko pucketa.

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )

________________________________

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko verovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je svešću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju zavisi da li ćemo taj predmet pre smrti susresti ili nećemo. Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvek ostaju samo miris i okus; premda su nežniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, verniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zametljivim kapljicama, nepokolebljivo nose celu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno primećujemo svojim osetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osećajnost ne može oživeti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom delu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom delu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one delove duše u koje nije moguće prodreti nadomesti jednakom količinom nestvarnih delova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se delovanje i osećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to delovanje i osećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života menja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se menja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam oset da se nešto promenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri menjanju, ipak ostaje ušteđen).





 U traganju za izgubljenim vremenom

_____________________________

Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodređenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da oubučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog."


  Oko Germantovih

________________________________

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video sa njom, a ona mu je ponavljala: "Ali zašto me ne puštate da češće dođem?" a on, smejući se, odgovorio udvarački:
"Iz straha da ne patim".
I sada se još, avaj, dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. "Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?". Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć - ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući - ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza. To beše on sam.




U Svanovom kraju

______________________________

Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka,  čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća  čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

 “Sodoma i Gomora”

__________________________________

Ćudne li nezavisnosti ljudskih pogleda, što su o lice vezani tako nejakom, tako dalekosežnom
i rastezljivom vezom, te se sami znaju odšetati daleko od njega: dok je gospođa od Guermantesa sedela u kapelici nad grobovima svojih pokojnika, njezini su pogledi lunjali naokolo, uspinjali se po stupovima, zaustavljali se čak i na meni, nalik na zraku sunca što luta po crkvenoj lađi, ali nalik na takvu zraku sunca, koja mi se, u trenutku kad me pomilovala, učinila kao da me svesno gleda. No sama je gospođa od Guermantesa pritom ostala nepomična; sedela je kao majka, koja, čini se, ne opaža nestašne smionosti i radoznale pothvate svoje dece, koja se igraju i zapitkuju nepoznate osobe, pa mi nije bilo moguće da doznam, da li u dokolici svoje duše odobrava ili kudi skitanje svojih
pogleda.
Smatrao sam važnim da ne dopustim, da ona ode pre nego što je se dovoljno nagledam; sećao sam se, naime, da sam već godinama smatrao krajnje poželjnim da je vidim, te nisam uopštte skidao očiju s nje, kao da bi svaki moj pogled mogao posve tvarno poneti i pohraniti u mome pamćenju uspomenu na taj istureni nos, na te crvene obraze i na sve te osobitosti, koje su mi se činile podjednako dragocenim, autentičnim i neobičnim podacima o njezinu licu. Sada, kad su me sve te misli, koje su se odnosile na njezino lice, navodile, da ga smatram lepim — a to je možda nadasve postizavala ona želja, koju čovek u sebi uvek oseća, da se ne razočara (a ta je tek oblik nagona za očuvanjem najboljih delova nas samih) — pa su je opet smeštavale (budući da je ova ovde ipak bila ista
osoba s onom vojvotkinjom od Guermantesa, koju sam dozivao u pamet sve do danas) van ostalog čovečanstva, s kojim ju je goli, jednostavni pogled na njezino tijelo na časak
pobrkao, sada me ljutilo, kad sam oko sebe začuo, da govore: »Lepša je nego gospođa Sazerat, nego gospođica Vinteuil«, kao da se ona uopšte mogla s njima upoređivati. I moji bi se pogledi zaustavljali na njezinoj plavoj kosi, na njezinim modrim očima, na privlačnosti njezina vrata, ispuštali one crte, kojc bi me mogle podsetiti na druge ljude, te sam pred tom hotice nepotpunom skicom uskliknuo: »Kako je lepa! Kako je otmena! Preda mnom, eto, neoporecivo stoji ponosna Guermantkinja, potomak Geneviève od Brabanta!«
I pažnja, kojom sam obasjavao njezino lice, tako ju je osamljivala, da mi je danas, kad pomislim na taj svečani obred, nemoguće da se setim ma i jedne jedine osobe, koja je osim nje prisustvovala, izuzev crkvenjaka, koji je potvrdno odgovorio na moje pitanje, da li je ta dama odista gospođa od Guermantesa. Ali nju samu vidim veoma jasno, posebno  u trenutku mimohoda u sakristiji, koju je osvetljavalo vruće i nestalno sunce.....

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )
_______________________________________

O crkvi Saint-Hilairea i njenom zvoniku


… ali je on bio tako tanak, tako ružičast, da se činilo kao da je na nebu samo ugreben noktom kome se prohtjlo da tom krajoliku, da toj slici koja prikazuje samo prirodu, ipak dade ovu malu belegu umetnosti, ovu osamljenu vest o čoveku.
Nema sumnje, crkva se svakim svojim delom, koji bi god čovek pogledao, razlikovala od bilo koje druge građevine nekom vrstom misaonosti kojom je bila prožeta; ali se činilo da tek svojim zvonikom dosiže svest o samoj sebi i da tek njime potvrđuje svoj individualni i odgovorni bitak.


O roditeljima


No oni su dobro znali (po nagonu ili po iskustvu) da porivi naše osećajnosti imaju malo vlasti nad sledom naših čina i nad našim vladanjem u životu, i da poštovanje moralnih obaveza, vernost prijateljima, vršenje svoje dužnosti ili održavanje neke dete, imaju mnogo sigurniji temelj u slepoj navici, negoli u trenutnim, žarkim i jalovim zanosima…


Prijatelj Bloch


- Ne mogu vam, gospodine, apsolutno ništa reći o tome da li je padalo. Ja živim tako odlučno izvan svih fizikalnih okolnosti da se moja osetila uop[te ne trude da ih primete.
Zatim se Bloch nije svideo ni baki, jer je posle ručka kad je ona rekla da se baš ne oseća dobro, prigušio jecaj i obrisao suze…
- Ja nikad ne dopuštam da na mene utiču atmosferski poremećaji, a ni konvencionalna raspodela vremena. Bez prigovora bih odobrio i u upotrebu uveo pušenje opijuma ili talasasti malajski bodež, ali neću da znam za ta dva neizmerno opasnija i, uostalom, posve neukusna malograđanska instrumenta, kao što su kišobran i sat…

Roger Zelazny

Devet prinčeva u Amberu


Počinjalo je okončavati, nakon nečega što mi se činilo gotovo kao cela večnost.
Pokušao sam micati nožnim prstima, uspeo. Ležao sam na bolničkom krevetu a noge mi behu u gipsu, ali još uvek sam ih imao.
Čvrsto stisnuh oči, pa ih otvorih, triput.
Soba se smirila.

Đavolu, gde sam ?

A potom se magla polako razderala i meni se vratilo nešto od onoga što se naziva sećanjem. Setih se noći i bolničarki i inekcija. Svaki put kad bi se stvari počele malo bistriti, pojavio bi se neko i s nečim me piknuo. Tako je to bilo. Da. Sad sam se, doduše, osećao na pola pristojno. Moraće prestati.

Zar ne?

Napadne me jedna misao: Možda i neće.

Pojavi se prirodna sumnjičavost u pogledu čistoće svih ljudskih motiva i sedne mi na prsa. Bili su me prenatrpali narkoticima, iznenada shvatih. Bez nekog pravog razloga, sudeći po tome kako sam se osećao, iz nimalo razloga da sad prestanu, ako su bili plaćeni da nastave s tim. Dakle, budi miran i ostani omamljen, reče glas mog najgoreg, premda mudrijeg, 'ja'.

Pa tako i učinih.

Nekih desetak minuta kasnije kroz vrata proviri bolničarka, a ja sam, naravno, još uvek pilio klade. Otišla je.
Dotad sam već rekonstruirao ponešto od onoga što se desilo.
Doživeo sam nekakvu nesreću, bledo sam se sećao. Šta se dogodilo kasnije još uvek beše u magli; a o onome što je bilo pre nisam imao pojma. Ali prvo sam bio u bolnici, a tek onda su me doveli ovamo, setih se. Zašto? Nisam znao.
Kako bilo da bilo, noge su mi bile prilično dobro. Dovoljno dobro da izdrže moju težinu, premda nisam znao koliko je vremena......


čitaj dalje 


_____________________________________


       Amber je (budimo savremeni) Otac svih gradova, jedina Stvarnost, oduvek i zauvek nepromenjena. Okružen je Senkama, odrazima podložnim promenama pod uticajem izabranih. Amberom vlada Oberon, otac jedne, ne mnogo blagorodne, gomile prinčeva i princeza koja lunja unaokolo po Senkama u potrazi za zadovoljstvima (ovozemaljskim), međusobno se svađa, mrzi i spletkari i tako utucava svoje vreme. Ko je tu dobar a ko ne – teško je reći. Podela nije striktna pa će žanrovski čistunci biti zbunjeni – ali i to je deo igre.

Jednog dana netragom nestaje veliki Tata. Šta sad? Ko će biti novi gazda? Kako su svi voljni, obrazuju se nove koalicije i borba se zahuktava.

       U tom trenu, iz amnezije, vekovne, gde ga je, još dok je bio ’padre padrone’, smestio braca Erik, sada glavni pretendent na presto, budi se naš junak, Korvin, jedan u osnovi jako dobar dečko. Budi se na našoj, savremenoj, Zemlji koja je za njega samo zgodna Senka (a mi verovali da smo jedina stvarnost). Iz prve upavši u gužvu do guše, Korvin će krenuti ka svom, bazičnom, cilju: tronu Ambera, sa nešto osvete, onako usput. Prvo će, uz pomoć brata mu Rendoma, povratiti pamćenje, pa sklopiti savez sa bratom (mu) Blejzom i krenuti u boj protiv brace (mu) Erika. Na žalost, svoju, propašće, i biti, kao i drugi mitski junaci, oslepljen i utamničen, a Erik će se krunisati za kralja.

      No, Korvinu će izrasti, kako to već i treba, nove oči pa će pobeći u svoju staru, omiljenu Senku –Avalon, a sve da bi sakupio novu vojsku. Međutim, nešto novo pomrsiće mu konce: Crni put sa svojim čudovištima za koje je Korvin isprva, mislio da su podukt njegove moćne kletve pa mu se zato u glavi pričinjavaše „od savesti trube“. Ispostaviće se, ipak, da je to Zlo dublje, da potiče negde iza Vrata Haosa, a cilj mu je sadržan u rečenici retke konciznosti: „Amber mora biti uništen!“.Korvin će (šta će, da bi vladao nečim to mora i da postoji) pridružuje odbrani rodne grude u bici u kojoj braca Erik gine a Zlo, zakratko, biva odbijeno.

       I tako Korvin posta kralj. Ali dokle, pitanje je sad? Uskoro će saznati da su čudovišta dozvala braća-saveznici ali im se Zlo otelo, da je neko ubica, da neko hoće da ga ubije (ovo saznaje na teži način, u susretu sa bodežom), tajanstvena Dara će mu reći da je samo duh mrtvog čoveka, biće izgubljen u Senci stvorenoj usred Ambera, sve će mirisati na propast i... biće kraj treće knjige. Preostale dve objaviće, kao i ove tri, i kao i sve (osim „Aleje prokletstva“) u nas prevedene Zelaznyjeve knjige, Boban Knežević u svojoj ediciji „Znak Sagite“.

III.

Kad autor kaže da se pišući prijatno relaksirao to ne treba uzimati (zdravo-za-gotovo) kao preporuku. Piscu su čudna sorta, ’ima gi razni’.

     Kad Zelazny to kaže stvari stoje otprilike ovako: sve deluje kao da je gravitacija oslabila, priča teče lako, bez, tako često u fantastici prisutne pompeznosti, koja je valjda tamo da bi svemu dala dozu teške važnosti i smrtne ozbiljnosti. Ovde, u Amberu i okolini, ljudi se mnogo ne tremiraju: zlo, čudovišta, smrt – šta-je-tu-je, ispuše po jedan sveprisutni duvan, nategnu iz boce, ili boca, isuču mač i obodu konja koji, na kraju, sve prihvata sa svojom konjskom filozifsko-ropskom mudrošću jer, i onako ga niko ništa ne pita. I bude šta bude.
     A Zelazny se zabavlja. Gotovo možete osetiti kako mu se neka ideja dopada, pa je mazi i pazi, a preko nekih delova teksta prelazi sa lakom dosadom, kao preko praznog puta, koji je potrebno odgiljati samo zato što je s one strane nova ulica-ideja.
     Sve to stvara lažnu aromu strip egzibicije, potenciranu još i uplitanjem piščevih omiljenih motiva, prisustvo kojih, u ovom slučaju, samo pojačava efekat.
              Otkačeni svetovi takav su motiv. A šta je pogodnije za slobodno, objašnjenjima neopterećeno – čemu je Zelazny sklon – slikanje svetova od Senki koje svako (ko može) pravi po svojim idejama, dodaje i oduzima kad/ako/šta mu se hoće. Čista radost.
    Na tako postavljenu pozornicu on pušta svog omiljenog junaka: jednom rođeni, nikako (ili, bar, jako teško, osim ako je načisto ukokan) smrtni Čovek (da li baš? ili je to ipak lokalni Bog-šegrt) koji živi vekove i vekove, sa koferima punim znanja i sećanja i stavovima više-manje savremenim). Frojd bi već znao šta bi rekao o Zelaznyjevoj fascinaciji ovim i ovakvim priručnim supermenom (Šta ćeš, svako ima svoje slabosti). Ono što je važno, za nas, je da takav mačo tip, makar i sa sumnjivim arhetipskim štofom, ipak solidno funkcioniše u ovoj pričici (bar u do sad nam dostupnim delovima, a i za ostatak ne treba brinuti, snaći će se već nekako obojica, i Korvin i Zelazny).
      I još (samo) jedna piščeva sklonost ovde je očita. S vremena na vreme on daje oduška svom oduševljenju sopstvenom maštom pa prati ideje i gomila reči ne misleći na sirote čitaoce i njihove (ne)sposobnosti totalnog uživljavanja. Ali, i to je Zelazny, zar ne?
     I tako on gura li gura, neopterećen, u svom, velikom-malom, u strip epizode podeljenom, igranju idejama, dosetkama, žanrom, čarolijama, kartama, svima posebno i, onako, na gomilu. Drugo izdanje „Devet prinčeva...“svedoči da je dosta nas, ovde, koji ga (ipak) pratimo. Novi još pristižu.

Pridružite se.


(1991)

Mit i tehnologija u stvaralaštvu Rodžera Zelaznija

Erih Marija remark, misli

MISLI

~Jednom izgubljeni nikad se više ne stiču.
~Živi li čovek iznutra napolje ili spolja iznutra ?
~Ono što nismo dobili izgleda uvek bolje od onog
što imamo .U tom je romantika i idiotija ljudskog
života.
~Zateturao sam se u duši , spolja se smejem. . .
~Želeo bih da sam glup.Blistavo glup.To je najveći poklon
za naše vreme.
~Bes mi je uvek jači od stida , kao i uvek kad smo
stvarno postiđeni i znamo da to treba da budemo.
~Šta vi mislite o životu ?
Ujutru drukčije nego uveče ,
zimi drukčije nego leti ,
pre jela drukčije nego posle jela ,
a u mladosti verovatno drukčije nego u starosti.
~Po svoj prilici , svi se malo bojimo velikih reči .
Tako užasno mnogo laži rečeno je njima.
Možda se bojimo i svojih osećanja , ne verujemo im više.
~Pogledaj kišu. . .To se nebo znoji . . .
~Ja o ljubavi znam sve.Duhovnoj ljubavi , mislim.
Tu mi ništa više nije potrebno.Ono što mi je potrebno
jeste strast , brutalna , mahnita strast.
~Izvolite da mi ne dajete savete.
~Najjevtinije neznanje i plitki materijalizam ,
prisno povezani kao uvek.
~Ranije nam je bilo dobro , danas nam je loše – dakle ,
daj opet staru vladu ! U stvarnosti to znači : danas nam je
loše , jer smo ranije imali staru vladu – dakle , neka ide
dođavola !
~Zašto sve što hoćeš da imaš treba da pokvariš uvek
čim ga imaš ?
~Kad ti se jednom neko dopadne , onda baš
mora da bude takav kao ti – koji ti ne pristaje.
~Kad sam sebe može da muči , čovek retko
propušta priliku da to ne učini.
~Ponovo me muči sećanje koje se ne seća.
~Čitao sam jednom negde da su svi ljudi braća.
To je da se čovek još iznenadi kad pogledaš kakav je svet.
~Nemoj nikad ništa da radiš komplikovano , ako moze biti prosto.
To je jedna od najvećih životnih mudrosti koje postoje.
Vrlo ju je teško primeniti.Naročito intelektualcima i romantičarima

Suđenje Šarl Bodleru

Samo nekoliko meseci posle procesa Bodleru, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.   
 I probisvet, i narkoman, i ludak


Do tada malo poznati pesnik nasao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su ceprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem ocekivali rasplet sudjenja. Osim Bodlera optužen je i izdavac Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok sudjenja, slusajuci pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.
U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obucenom u crno, u Parizu su pricali neverovatne price. Bodler je u tim pricama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih mastovitih i pikantnih prica, najbliža istini bila je ova. Bodler je rodjen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srecno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igracke, vodi u setnju Bulonjskom sumom, poverava mu svoje tajne.
Ovaj «decji raj» smrcu starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlacnog oficira i zanesena svojom strascu i srecom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majcinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogodjen njenom nepažnjom.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majcinom ljubavlju. Molim te da mi oprostis sto divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»
Celog života ce Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majcinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega veciti neprijatelj kome ce on celog života stvarati neprijatnosti.
U skoli u Lionu bio je los i nedisciplinovan ucenik, u koledzu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i ocuhu.
Svoj udobni dom napustio je jedne veceri posle svadje sa ocuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov nacin života bio je žestoki samar drustvu, gradjanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Sarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalistima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prosli. Ali egzoticni pejzaži, neobicna putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Po povratku u Pariz dobio je deo ocevog nasledstva i tada pocinju njegovi nezaboravni dani raskosi i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskosni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog namestaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priredjivao pricali su bajke.
Nasao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i ocuhu je napisao: «Ovoga puta gospodjo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vasa snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veci deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao namestaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga cuva potpunog mraka.
Siromasan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratista, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.
Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrecna neprestano pije, drogira se i vredja ga. Bodler ne može da pise, ne može da je ostavi i u trenutku ocajanja pise majci: «Primoran sam da pisem nocu da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mucenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesredjeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokusajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno ucestvuju u ovim znacajnim istorijskim dogadjajima. Bodler im se prikljucio obucen u radnicku bluzu, spreman da rusi sve drustvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguce politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavaca.
   Bodleru sudili dva puta posle smrti

  U to vreme slucajno je pronasao pripovetku americkog pisca Edgara Alana Poa u jednom casopisu. Odusevljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga cita uci engleski jezik. Danima se trudio prevodeci Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak sudjenja, beležeci sve Pinarove ostre napade. Uvaženi carski tužilac vise puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li veceg udarca za jednog pisca. I sta hoce ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malogradjanske norme. On je iskren, bez ljusture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na sudjenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da pise pravilnom ortografijom smatraju covekom bez srca... Sto se tice osecanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reci Lekonta de Lila: `Svi elegicari su hulje`. Gade mi se vasi akademicari. Gade mi se vasi liberali. Gadi mi se tekuci stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi vise nikada o govornicima nicega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle visecasovnog sudjenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Sarl Bodler je osudjen na kaznu od 300 franaka, a izdavac na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog sudjenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadasnji režim“.
Ali ovaj proces jos nije bio zavrsen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju gresku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao cak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeci da nedostaju nove cinjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokusavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokusaj je neuspeo. I tako se cudesno igra izmedju delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stolecu. A „osudjena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cvece zla“ ciji je opori miris razjario pravosudje Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobicno sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokusaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izvestaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni ucesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomocno da slusa optužbu i naslucuje ni malo blagu presudu.
Medju radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladic koga je Verlen ,u besanim nocima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se secao veceri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio sesnaestogodisnji decak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i odusevljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenadjen decakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseci samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni decak, nesrecan i neshvacen u palanackoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokusaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim decackim snovima Pariz je bio cudesan grad u kome su ga ocekivali slava, prijateljstvo cuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Citajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokusao da mu se približi. Ali, umesto razbarusenog boema, kako je ocekivao, upoznao je tihog i darovitog coveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opstini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i proslost obicnog gradjanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik ciju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomocu prijatelja književnika iz jedne kafane usao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao casopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci. 

Slava i tragedija Oskara Vajlda

Slava i tragedija Oskara Vajlda



 Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.
Godina 1892. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.
Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim“.
Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše: „Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar posteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protiv prirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova osećanja.
Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan“. Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno“? „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano.“ Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene“.
Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.
Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečačena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis“. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nezna osećanja. „De Profundis“ je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariških časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariškim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu“: „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom veku kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“.
U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu“ koju je objavio po izlasku iz zatvora.
Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...“
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariškim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariških bistroa. 

Suđenje Gustavu Floberu

Flober i fatalna „gospođa Bovari“. Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova „Gospođa Bovari“ i „Cveće zla“ Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilastvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud. 

Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna „Gospođa Bovari“ čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci „Pariške revije“, od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe.
Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibarl, trajalo je do 31. januara do 7. februara 1857. godine. Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari-Antoan-Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je optuženi pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu. Floberov roman objavljen je u „Pariškoj reviji“, mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: „Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su „Parišku reviju“ da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo dosla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu“.
Ali pariški sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je „Pariška revija“ iz predostrožnosti želela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da „otkloni“ odgovornost, već je svaljena i na urednika revije Pisa i štampara Pijea. Njih trojica su bdeli i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara: „Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih: Gospodina Flobera pisca knjige, gospodina Pisa, koji je primio i gospodina Pijea koji ju je štampao. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je g. Flober koji, kada ga je redakcija pismeno opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.
Posle njega dolazi i prvi red g. Loran Pisa, od njega ćete tražiti da položi račune o odlomku koji je izostavio, i odlomcima koje je morao ukloniti, i naposletku, dolazi štampar koji je kao isturena strana morao ukloniti. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.
Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku „Revije“ ali sto se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost“.
U sudskoj dvorani neki su aplaudirali, a drugi su glasno negodovali. Flober je upitano gledao advokata Senara. Poznavao ga je od ranog detinjstva, bio je prijatelj njegovog oca slavnog hirurga Flobera. Može li stari Sener odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Pis zlovoljno gleda negde u stranu. Stari štampar Pije nemoćno krši ruke. A neumoljiv tužilac Pinar i dalje ptužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela.
Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce pred sud. Šta li bio se tek dogodilo Henri Mileru da je živeo u to doba? Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje književne ocene i sud o realističkoj književnosti: „Taj moral žigose realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svet i od toga živi, to umetnost mora da slika, nego kada ih slika bez uzde i bez mere. Umetnost bez pravila nije previše umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti jedino pravilo javne pristojnosti ne znači njeno podčinjavanje nego poštovanje. Pravilom se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo.“
Na scenu sada stupa Floberov advokat Senar. Visok i impozantan samom svojom pojavom uliva postovanje, sve oči su uprte u njega. Publika napeto očekuje da čuje šta će to on da kaže. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: „Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da je misao, i da kad ona ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako veliki talenat može da izopači jednu smisao), ona bi bila (a ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom.

Tužilac Pinar je namrgodjeno slusao odbranu. Znao je da nece biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku.
Urednik Pis je pun nade gledao u cuvenog advokata. A Flober je napeto ocekivao dalji tok sudjenja. Skrenuo je pogled u publiku: sarolika gomila željna senzacija. U publici je bilo bar nekoliko gospodja Bovari. Možda su bas one najžešce aplaudirale Pinaru?
Dvoranom se prelomio sugestivni bariton advokata Senara: „Ona se podala! Pa sta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminise, moralo bi se sve citati, a carski tužilac nije sve citao. Odlomak koji inkriminise ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije citalo. G. carski tužilac nije na to malocas obratio pažnju. On je video samo ovo: „potom je jednim pokretom zbacila sve svoje odelo“, i uzviknuo je povreda javnog morala. Zaista suvise lako optuživati s obzirom na jedan takav sistem. Ne daj bože da pisci recnika padnu saka g. carskom tužiocu. Kojem bi od njih poslo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomocu izrezivanja ne recenica, nego reci, nacini spisak svih reci koje bi mogle vredjati moral ili religiju?“ Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeci se da nadvice publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: „Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znaci da se zbog moralnog zakljucka mogu oprostiti pohotljivije pojedinosti koje se u njemu mogu naci. I opet velim, delo u osnovi nije moralno. Velim, gospodo da se pohotljive pojedinosti ne mogu pokriti moralnim zakljuckom inace bi se mogle ispricati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i prikazivati je kako umire na rdjavom krevetu u bolnici.
„A zasto ne?“ - mislio je Flober, muceci se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romanticarskih magli kroz koje se nije video covek. Ali na srecu ima i pametnih ljudi koji mu daju podrsku u ovim teskim casovima. Setio se jucerasnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u „Pariskoj reviji“ u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz je pronasao Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruci pohvale.
Juce je posetio slavnog pisca. Lamartin mu je rekao : „Vi ste mi dali najbolje delo koje sam procitao za poslednjih dvadeset godina.“ Mladi pisac mu se požalio: „Pa, možete li pojmiti g. Lamartin da je protiv mene podignuta tužba pred sudom za prestupe zbog povrede javnog i verskog morala“, Zacudjeni Lamartin: „Vrlo je žalosno vec i to sto su se grdno prevarili u pogledu vaseg dela i sto su naredili da se ono tuži, ali nije mogucno, s obzirom na cast nase zemlje i epohe, da ce se naci jedan sud koji bi vas osudio“.
Pariski sud za prestupe uveren u svoju neprikosnovenost sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na srecu citalaca i literature sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Pis i stampar Pije oslobodjeni su optužbe i placanja sudskih troskova.
Gospodja Bovari je objavljena bez skracivanja a za njom slede i druga Floberova dela! „Iskusenje svetog Antonija“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Buvar i Pekise“, „Salambo“... Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prosli. Bodlerovo „Cvece zla“. Godine 1857. jos jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Sarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cvece zla“ u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlazima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom casopisu „Le Figaro“ objavljen je prikaz jednog književnog kriticara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.
Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao vec dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.