Michael Crichton, Andromedin soj ( 1. Kontakt, 2.Vandenberg )

Ovaj dosije klasifikovan je kao strogo poverljiv
Uvid neovlašćenim licima je kriminalno delo kaţžnjivo
globom do 20.000 dolara i zatvorom do 20 godina.

                                            Ne preuzimati od kurira

                                            ako je peĉat slomljen

                                            kurir je po zakonu dužan

                                            da zatraži vašu kartu 7592.

                                            Nije mu dozvoljeno da

                                            ustupi ovaj dosije bez takvog dokaza

                                            identiteta

Mašinska oznaka 

Dan prvi

Kontakt

1.

Zemlja Izgubljenih Međa



        Jedan čovek s dvogledom. Tako je poĉelo: čovek je stajao kraj ivice puta na grebenu iznad gradića u Arizoni jedne zimske noći.
      Poručnik Rodţžer Šon zacelo je imao teškoća s dvogledom. Metal je sigurno bio hladan, a on nespretan u svojoj dugaĉčkoj krznenoj vetrovki i teškim rukavicama. Njegov šištavi dah u vazduhu punom meseĉčine mora biti da je zamagljivao stakla. Bez sumnje, bio je prisiljen da često prekida osmatranje i briše ih služeći se zdepastim prstom u rukavici.
        Nije mogao znati koliko je ono što čini uzaludno. Dvogled je bio beskoristan za razgledanje tog grada i otkrivanje njegovih tajni. Veoma bi se iznenadio da je znao da su ljudi koji su konaĉno pronikli u te tajne koristili instrumente milion puta jaĉe od dvogleda.
        Ima nečeg tužnog, glupog i ljudskog u tom prizoru: Šon naslonjen na stenu upire rukama o nju i prislanja dvogled uz oĉči. Premda glomazan, dvogled u njegovim rukama bar je bio nešto poznato i zgodno. Biće to jedan od poslednjih poznatih utisaka pre njegove smrti.
         Možemo zamisliti i pokušati da rekonstruišemo šta se desilo od tog momenta.
        Poruĉnik Šon pretraživao je naselje sporo i metodično. Video je da nije veliko–samo pola tuceta drvenih kuća duž jedne jedine, glavne ulice. Bilo je veoma tiho: ni svetlosti, ni pokreta, ni zvuka nošenog blagim vetrom.
       Odvojivši pogled od gradića, on je preneo pažnju na okolne brežuljke. Bili su niski, prašnjavi i zatubasti, s kržljavom vegetacijom i mestimično s ponekim osušenim stablom juke ispod sloja snega. Iza brežuljaka bili su drugi brežuljci, a potom ravno prostranstvo Mohavske pustinje, goleme i besputne. Indijanci su je zvali Zemlja Izgubljenih Međa.
      Poručnik Šon primeti da drhti na vetru. Bio je februar, najhladniji mesec, a već je prošlo deset. Vratio se zatim putem do »forda ikonovena«, na čijem se krovu okretala velika antena. Motor je tiho brujao; bio je to jedini zvuk koji je čuo. Šon je otvorio vrata, ušao u zadnji deo kola i zalupio vrata.
       Obavila ga je tamnocrvena svetlost: »noćna svetlost«, tako da ne bude zaslepljen kad izažđe. Pod crvenom svetlošću, grupe instrumenata i elektronske opreme zelenkasto su se presijavale.
      Vojnik Luis Krejn, elektronski tehniĉar, bio je tu, takođe u dugačkoj vetrovki. Nagnut nad kartu, vršio je proraĉčune, povremeno gledajući instrumente ispred sebe.
      Šon upita Krejna je li siguran da su stigli na pravo mesto, a Krejn potvrdi. Obojica su bili umorni: proveli su ceo dan vozeći se od Vandenberga u potrazi za poslednjim satelitom »Sonda«. Niko nije znao mnogo o »Sondama«, osim da je to bio niz tajnih kapsula, koje su istraživale gornje slojeve atmosfere, posle čega su se vraćale, Šon i Krejn imali su zadatak da nađu kapsule po njihovom spuštanju na Zemlju.
       Da bi se olakšalo njihovo otkrivanje, sateliti su bili snabdeveni elektronskim signalizatorima, koji su počinjali da emituju signale čim bi se spustili na visinu od pet milja.
      To je bio razlog zašto se u vozilu nalazilo toliko radio-usmeravačke opreme. U suštini, ona je vršila sopstvenu triangulaciju. U armijskom žargonu to je bilo poznato kao jednokratna triangulacija – efikasna iako spora. Procedura je bila jednostavna: vozilo bi se zaustavilo i odredilo svoj poloţžaj, i snagu i pravac snopa radio-talasa sa satelita. Kada bi to bilo obavljeno, odvezlo bi se u najverovatnijem smeru satelita na daljinu od dvadeset milja. Onda bi se zaustavilo i uzelo nove koordinate. Na taj način na kartu je mogla biti naneta serija trianglacionih taĉaka, a vozilo bi produžavalo do satelita u cik-cak liniji, zaustavljajući se svakih dvadeset milja da bi ispravilo eventualne greške. Metod je bio sporiji nego kada su korišćena dva vozila, ali sigurniji: u vojsci je postojala bojazan da bi dva vozila u istom rejonu pobudila podozrenje.
       Već šest časova vozilo se približavalo satelitu »Sonda«. Sada su bili gotovo na cilju.
      Krejn je nervozno kuckao olovkom po karti i saopštio ime mesta u podnoţžju brežuljka: Pidmont, Arizona, 48 stanovnika. Oba čoveka su se ovome nasmejala, mada su intimno obojica bili zabrinuti. Prema informaciji Vandenberga, PMP, to jest proraĉčunato mesto pristajanja, nalazilo se dvanaest milja severno od Pidmonta. Vandenberg je ovaj položaj izraĉunao na osnovu radarskih osmatranja i 1.410 kompjuterskih projekcija putanje. Kod ovakve procene, greška obično nije bila veća od nekoliko stotina jardi.
       Pa ipak, nije se moglo poreći da je oprema za radio-usmeravanje locirala satelitski signalizator u centar naselja. Šon je nabacio da je neko iz mest mogao videti kako se kapsula spušta –usijana od jare– i mogao je naći i odneti u Pidmont.
      To je zvučalo logično, osim što bi stanovnik Pidmonta koji je otkrio amerčki satelit, tek prispeo iz svemira, to nekome javio– reporterima, policiji, agenciji NASA, vojsci, nekome.
       Ali oni nisu čuli ništa.
       Šon se ponovo sasuljao s vozila, a za njim Krejn, zadrhtavši kada ga je ošinuo hladan vazduh. Dva čoveka zagledaše se u grad.
        Tamo je bilo mimo, ali i potpuno mraĉčno, Šon primeti da su i na benzinskoj pumpi i u motelu svetla pogašena, iako miljama odatle nije bilo druge benzinske pumpe ili motela.
        A onda Šon opazi ptice.
         Pri svetlosti punog meseca mogao ih je videti: velike ptice kako sporo kruže iznad kuća, promičući kao crne senke preko mesečevog lica. On se začudi što ih ranije nije primetio i upita Krejna šta misli o njima.
       Krejn reče da ne misli ništa. Potom u šali dodade:
– Možda su lešinari.
– Tako izgledaju, zaista– reče Šon.
Krejn se nervozno nasrne ja, a njegov dah šištavo se oglasi u noći.
– Ali šta će lešinari tu? Oni dolaze samo kad je neko mrtav.
       Šon pripali cigaretu sklopivši šake oko upaljača da bi plamčak zaštitio od vetra. Nije rekao ništa, već se zagledao dole u kuće, u obrise malog grada. Zatim je još jednom dvogledom pretražio mesto, ali nije video ni znaka života ni neki pokret.
        Najzad, spustio je dvogled i bacio cigaretu u sveži sneg, gde ona zašišta i utrnu.
        Šon se okrete ka Krejnu i reče:
– Bolje je da siđemo i pogledamo.


2. 

Vandenberg


     Tri stotine milja dalje, u velikoj sobi kvadratnog oblika, bez prozora, koja je
sluţžila kao Kontrolni centar projekta »Sonda«, poručnik Edgar Komro sedeo je nogu dignutih na sto i s gomilom ĉčlanaka iz naučnih časopisa ispred sebe. Komro je te noći bio dežurni oficir; bila je to dužnost koju je obavljao jednom mesečno, upravljajući večernjim operacijama ekipe od dvanaest članova. Noćas, ekipa je pratila napredovanje i primala izveštaje iz vozila s kodiranim imenom »Skok jedan«, koje se sada kretalo kroz pustinju Arizone. Komro nije voleo svoj posao. Soba je bila siva i obasjana fluorescentnom svetlošću; opšti utisak bio je izrazito utilitaristiĉčki i za Komroa neprijatan. Nikad nije navraćao u Kontrolni centar osim za vreme lansiranja, kada je atmosfera bila drukĉčija.
      Onda je prostorija bila ispunjena zauzetim tehniĉčarima, od kojih je svaki obavljao jedan jedini složeni zadatak i svaki bio napet u onom čudnom hladnom iščekivanju koje prethodi lansiranju svemirske letelice.
      Ali noći su bile dosadne. Ništa se nikad nije dešavalo noću. Komro je koristio to vreme i provodio ga u čitanju. Po zanimanju je bio kardiovaskularni fiziolog, a posebno su ga zanimali stresovi prouzrokovani velikim gravitacionim ubrzanjem.
       Noćas, Komro je proučavao članak iz časopisa pod nazivom »Stoihiometrija sposobnosti prenošenja kiseonika i difuzija gradijenata s povećanjem tenzije arterijalnog gasa«.
     Došao je do zaključka da se napis teško čita i da nije bogzna kako zanimljiv. Zato je rado prekinuo kada je iznad njegove glave proradio zvučnik koji je prenosio glasove Šona i Krejna iz vozila.
– »Skok jedan« zove »Vandalu deset« –javio se Šon. –»Skok jedan« »Vandalu deset«. Da li nas ĉujete? Prijem.
      Komro je odgovorio potvrdno.
–Mi se spremamo da uđemo u gradić Pidmont i uzmemo satelit –obavestio je Šon.
–Vrlo dobro, »Skok jedan«. Ostavite radio otvoren.
–Razumem.
       To je bilo pravilo kod postupka traganja, dato u Priruĉniku sistemskih uputstava za projekt »Sonda«. Ova debela siva knjiga džepnog formata ležala je u jednom uglu Komrovog stola, tako da je začas mogao da je prizove u pomoć. Komro je znao da se razgovor između njega i posade vozila snima na
magnetofonsku traku a kasnije postaje deo stalne arhive sa svim podacima o projektu »Sonda«, ali nije mogao da navede neki pametan razlog za to. Ustvari, njemu se uvek činilo da je to precizno određen zadatak: vozilo odlazi, uzima kapsulu i vraća se.
      On slegnu ramenima i ponovo se posveti članku o pritisku gasa, jednim uhom slušajući Šonov glas:
–Sad smo u gradu. Upravo smo prošli kraj benzinske pumpe i motela. Ovde je sve tiho. Nema znakova života. Signali sa satelita su sve jači. Pola bloka ispred nas je crkva. U njoj nema svetlosti, niti se primećuje neka aktivnost.
     Komro spusti časopis. Nije mu promakla napetost u Šonovom glasu. Pod normalnim okolnostima Komro bi se zabavljao pri pomisli da dva odrasla
čoveka hvata zort od ulaska u mali usnuli pustinjski grad. Međutim, lično je poznavao Šona i znao je da ovome, kakve god druge vrline da ima, potpuno nedostaje mašta. Šon je mogao da zaspi usred nekog filma jeze i strave. Bio je takav čovek.
     Komro poče da sluša.
     Kroz šum izazvan atmosferskim smetnjama čuo je kloparanje motora. I čuo je kako dva čoveka tiho razgovaraju u vozilu.
  Šon:– Priliĉčno je tiho ovde.
  Krejn:– Da, gospodine. Nastupila je pauza.
  Krejn:– Gospodine!
  Šon:–Da?
  Krejn:– Jeste li videli ono?
  Šon:–Video šta?
  Krejn:–Tamo nazad, na pločniku. Ličilo je na ljudsko telo.
  Šon: – Samo uobražavate.
       Još jedna pauza, a onda Komro zču kako se vozilo zaustavlja a kočnice škripe.
  Šon: – Isuse!
  Krejn: –Tu je još jedno, gospodine.
  Šon: – Izgleda mrtav.
  Krejn:– Treba li da ...
  Šon:– Ne, ostanite u vozilu.
       Glas mu je postao jači, više zvaničan, kada se javio: –»Skok jedan« zove »Vandalu deset«. Prijem.
     Komro diže mikrofon: – Slušam vas. šta se desilo?
     Šon kroz stisnuto grlo reče: –
     Gospodine, vidimo tela. Mnogo njih. Izgleda da su mrtvi.
    –Jeste li sigurni, »Skok jedan«?
    –Za boga miloga– reče Šon– naravno da smo sigurni.
    –Nastavite do kapsule, »Skok jedan«,– naredi Komro blago. Dok je
to govorio, on se obazre. Dvanaest preostalih članova ekipe zurilo je u njega praznim pogledima, kao da ništa ne vide. Slušali su prenos.
      Vozilo je opet proradilo. Komro spusti noge sa stola i pritisnu na svom pultu crveno dugme z obezbeđenje. To dugme automatski je izolovalo Kontrolni centar. Nikom neće biti dopušteno da uđe ili ode bez Komrove dozvole.
     Onda privuče telefon i reče: – Povežite me s majorom Mančekom. M-A- N-
Ĉ-E-K. To je hitan poziv. Ostaću na aparatu.
     Manĉek je bio glavni dežurni oficir tog meseca, čovek direktno odgovoran za sve aktivnosti u vezi s projektom »Sonda« tokom februara
    Dok je čekao, Komro pridrţža slušalicu ramenom i pripali cigaretu. Preko zvučnikačulo se kako Šon kaže: – Da li vama izgledaju mrtvi, Krejne?
    Krejn:– Da, gospodine. Nekako kao da su se umirili, ali zapravo mrtvi.
    Šon. – Nekako mi ne izgledaju zaista mrtvi. Nešto tu nedostaje. Nešto čudno... Ali oni su svuda okolo. Ima ih na desetine.
    Krejn:– Kao da su se srušili na svom putu. Sapleli se i pali mrtvi.
    Šon: –Svuda na ulicama, na ploĉnicima...
    Opet tišina, zatim Krejn: –Gospodine!
    Šon: – Isuse.
    Krejn: – Da li ga vidite? Čoveka u belom haljetku, koji hoda ulicom?
    Šon: –Vidim ga.
    Krejn:– On ide preko njih kao ..
    Šon:– Uputio se ka nama.
    Krejn:–Gospodine, ĉujte, mislim da je bolje da odemo odavde, ako ne zamerite mom ...
     Sledeće što se ĉulo bio je otegnuti krik i krckanje. Na tom mestu prenos je prekinut i vandenberški Kontrolni centar za projekt »Sonda« nije uspeo da ponovo uspostavi vezu s dva čoveka.

                   

• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedij soj ( 4.Uzbuna,5.Pigmont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 6.Pigmont,7.Neobični proces) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje 

Preveo: NIKOLA JORDANOV

Michael Crichton (1942), je spisateljski pseudonim Džona Lendţža (John Lange). Rođen u Njujorku 1940. godine, Krejton je diplomirao psihologiju, a potom se bavio naučnim istraživanjima; od 19o4. godine radi pri NASA. Rano je počeo da piše dela naučne fantastike, doživevši odmah veliki uspeh. Najpoznatiji su mu romaniEasy Go,Zero Cool,Overkill,Terminal Man i Andromeda Strain, po kojem je snimljen i izuzetno uspeo film.