24.02.2019.

Tomas Man, Čarobni breg, ( glava druga- Kod Tinapelovih i o moralnom nahođenju Hansa Kastorpa )








      KOD TINAPELOVIH 
I O MORALNOM NAHOĐENJU HANSA KASTORPA





      Nije se to dogodilo na njegovu nesreću, jer je došao u kuću konzula Tinapela koji mu je određen za staraoca, i u njoj mu ništa nije nedostajalo: u pogledu na njega svakako ne, a isto tako i što se ticalo zaštite njegovih ostalih interesa, o kojima on još ništa nije znao. Jer konzul Tinapel, ujak Hansove pokojne majke, upravljao je Kastorpovim nasledstvom, on je izvršio prodaju nepokretnosti, uzeo na sebe da sprovede likvidaciju firme Kastorp i sin, uvoz i izvoz, i iz svega toga izvukao nekih četiri stotine hiljada maraka, nasleđe Hansa Kastorpa, koje je konzul Tinapel uložio u potpuno sigurne hartije od vrednosti, uzimajući za sebe, bez obzira na svoja srodnička osećanja, na početku svakog tromesečja dva procenta provizije od dospelog interesa.

        Kuća Tinapelovih ležala je u dnu jednog vrta na Harvestehudskom putu i gledala naprostran travnjak, na kome se nije trpeo ni najmanji korov, na javni park sa ružičnjacima i najzad na reku. Iako je imao lepa kola, konzul je svakoga jutra odlazio pešice u radnju, u starom delu grada, da bi se ipak malo kretao, jer je ponekad patio od pritiska u glavi, a u pet sati se na isti način vraćao kući, posle čega se kod Tinapelovih ručavalo na vrlo kulturan i otmen način. Bio je to čovek ugledan, u odelu od najboljeg engleskog štofa, sa buljavim, vodnjikavo plavim očima iza zlatnih naočara, rascvetana nosa, sede mornarske brade, i sa vatrenim brilijantom na punačkom malom prstu svoje leve ruke. Njegova žena beše već davno umrla. Imao je dva sina, Petera i Džemsa, od kojih je jedan bio u marini i malo boravio kod kuće, dok je drugi radio u očevoj vinarskoj radnji i bio određen za naslednika firme. Domaćinstvo je već godinama vodila Šalenova, kći jednog zlatara iz Altone, koja je oko svojih oblih zglavaka nosila beli uštirkani riš. Ona se starala da i jutrom i večerom na trpezi bude u obilju hladnih jela, rakova, semgi, jegulja, guščijih grudi i tomato Catsup sa rostbifom; ona je budnim okom motrila na najmljenu poslugu kad bi konzul Tinape priređivao večere za prijatelje, i ona je isto tako, koliko je mogla, bila umesto majke malo Hansu Kastorpu.

    Hans Kastorp je rastao pod bednim podnebljem, na vetru i magli, rastao u žutom gumenom mantilu, ako se tako može reći, i osećao se uglavnom sasvim dobro. Svakako je od početka bio nešto malokrvan, to je govorio i doktor Hajdekind, i rekao je da mu se uz ručak, posle škole, daje dobra čaša portera— piće vrlo hranljivo, kao što se zna, kome je doktor Hajdekind pripisivao dejstvo obnavljanja krvi i koje je svakako na osetan način stišavalo duhi živost Hansa Kastorpa i blagotvorno išlo na ruku njegovoj sklonosti da »dremka«, kako je govorio njegov ujak Tinapel, to jest da otomboljenih usta i bez ijedne jasne misli sanjari u prazno. Inače je bio zdrav i normalan, valjan igrač tenisa i veslač, iako je radije umesto da sam drži vesla, letnjih večeri sedeo uz dobro piće na terasi skelareve kuće u Ulenhorstu i slušao muziku i gledao osvetljene čamce, između kojih su plovili labudovi po šarenom ogledalu vode. I kad bi ga čuli kako govori: spokojno, razumno, pomalo duboko i monotono, sa lakim prizvukom severnjačkog dijalekta, štaviše kad bi ga čovek samo pogledao onako plavog i korektnog, sa njegovom dobro skrojenom glavom koja je imala nečeg starinskog, i u kojoj se izražavala nasleđena i nesvesna oholost u obliku izvesne suve nemarnosti, onda niko ne bi mogao posumnjati da je taj Hans Kastorp bio pravi i valjani proizvod ovoga tla i da je potpuno odgovarao mestu na kome je, — on sam, da se o tome pitao, ne bi u to ni trenutka posumnjao.

     Atmosferu velikog primorskog grada, tu vlažnu atmosferu svetskog merkantilizma i udobnog života, u kojoj su živeli njegovi preci, nju je on udisao sa dubokim zadovoljstvom, sa pravim uživanjem i prirodnim razumevanjem. Osećajući u nosu isparavanje vode, uglja i tera, i oštar miris nagomilane kolonijalne robe, gledao je na pristanišnom keju kako ogromne parne dizalice podražavaju mir, inteligenciju i divovsku snagu pripitomljenih slonova, prebacujući čitave tone vreća, bala, sanduka, buradi i balona iz utrobe usidrenih morskih brodova u železničke vagone i skladišta. Gledao je trgovce u žutim gumenim mantilima, kakav je i on nosio, kako u podne hitaju na berzu, gde se, koliko je on znao, vodila ljuta borba, i gde je neko sasvim lako mogao doći u priliku da hitno pošalje pozive za svečanu večeru da bi bar donekle sačuvao svoj kredit. Gledao je (i to je docnije bilo područje njegovog naročitog interesovanja) sijaset brodogradilišta, gledao je mamutska telesa prekookeanskih brodova stavljenih u dokove, velikih kao kule, otkrivenih rtenica i propelera, poduprtih kocima debelim kao balvan, tu, na suvu, kao paralisanih u njihovoj monstruoznoj
bespomoćnosti, a na njima, kao patuljci, čitava vojska radnika struže, kuje, premazuje. Gledao je kako na pokrivenim brodogradilištima, obavijenim maglom koja se puši, strče rebrasti skeleti brodova u gradnji, gledao inženjere sa planovima i crtežima u ruci kako daju uputstva radnicima — sve lica prisna Hansu Kastorpu, poznata mu još od detinjstva, i koja su u njemu budila osećanja ugodnosti, zavičaja i porodične zajednice, osećanja koja su dostizala vrhunac kad bi nedeljom pre podne u paviljonu na Alsteru, sa Džemsom Tinapelom ili svojim rođakom Cimsenom— Joahimom Cimsenom —jeo suvo meso sa velikim vrućim zemičkama, uz čašu starog portoa, a potom se zavalio u stolicu i predano pušio cigaru. Jer naročito u tome bio je pravi izdanak tla, što je voleo dobro da jede, štaviše što je, uprkos svoje malokrvnosti i prefinjene spoljašnjosti, nežno voleo obične naslade života kao sisanče majčine grudi.

      Ugodno i ne bez dostojanstva nosio je on na svojim plećima visoku civilizaciju koju vladajući gornji sloj trgovačke gradske demokratije ostavlja svojoj deci u nasleđe. Bio je okupan i čist kao beba, a odevao se kod krojača koji je uživao poverenje mladih ljudi iz  njegovog kruga. O njegovom rublju, brižljivo snabdevenom monogramom, složenom u njegovom ormaru engleskog stila, predano se starala Šalenova; i kad je Hans Kastorp radi studija otišao od kuće, slao ga je redovno kući na pranje i glačanje (jer je bio uveren da se van Hamburga u Nemačkoj ne ume da glača), i neravno mesto na manžetni kakve od njegovih lepih košulja u boji ispunilo bi ga jakom zlovoljom. Njegove ruke, iako po obliku ne naročito aristokratske, bile su negovane a koža sveža, i ukrašene prstenom od platine i dedinim prstenom, s pečatom, a njegovi zubi, malo mekani i na više mesta oštećeni, behu opravljeni zlatom.

     Pri hodu i kad sedi isturao je malo trbuh, što baš nije davalo sasvim energičan utisak; ali je za stolom imao odlično držanje. Uspravljen, on se učtivo okretao prema susedu sa kojim bi razgovarao (razumno i pomal o severnjačkim dijalektom), a laktovi su mu bili lako prislonjeni uz bedra dok bi sekao parče piletine ili vešto izvlačio za to podešenim priborom ružičasto meso iz jastogovih štipavica. Po svršenome obedu, prvo mu je bilo da zamoči prste u namirisanu vodu, drugo da zapali rusku cigaretu, necarinjenu, koju je dobijao ispod ruke, preko krijumčara. Posle bi došla cigara, jedna vrlo ukusna bremenska marka po imenu Marija Mančini, o kojoj će još biti govora, i čiji su se aromatični otrovi na tako prijatan način mešali sa mirisom kafe. Svoje zalihe duvana Hans Kastorp je štitio od štetnog uticaja parnog grejanja na taj način što ih je držao u podrumu, gde se spuštao svakoga jutra da svoju kutiju napuni dnevnim obrokom. Samo protiv volje jeo bi maslac, koji mu je serviran u parčetu, a ne u obliku izbrazdanih kuglica.

     Vidi se da je nama stalo do toga da kažemo sve što je povoljno po njega, ali mi o njemu sudimo bez preterivanja i ne pravimo ga ni boljim ni gorim nego što je. Hans Kastorp nije bio ni genije ni glupak , i ako za njegovo obeležje izbegavamo reč »osrednji«, to je iz razloga koji nema nikakve veze sa njegovom inteligencijom a vrlo malo sa njegovom skromnom ličnošću, to jest iz poštovanja prema njegovoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestan više nego lični značaj. Njegova glava je odgovarala zahtevima realne gimnazije bez potrebe
da se suviše napreže,— ali on takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetu ne bi bio voljan da učini; manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga što apsolutno nije video razlog za to ili, tačnije rečeno, nikakav apsolutni razlog; i možda ga mi baš zato i ne nazivamo osrednjim što je na neki način osećao nedostatak takvih razloga.

      Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on opšte i bezlične osnove svoje egzistencije i smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ih kritikuje kao što je to zaista bio dobri Hans Kastorp, ipak je lako moguće da on oseća da njihovi nedostaci nekako neodređeno smetaju njegovom moralnom blagostanju. Pojedincu mogu lebdeti pred očima razni lični ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek za uzvišene napore i za svoju delatnost, ali ako onom bezličnom oko njega, samom dobu, i pored sve spoljašnje aktivnosti u suštini nedostaju nade i smerovi, ako mu se potajno otkrije kao nešto bez nade, bez smera i bez izlaza, i ako mu se na pitanje postavljeno svesno ili nesvesno, ali ipak na neki način postavljeno pitanje o krajnjem smislu, više nego ličnom, apsolutnom smislu svih napora i sve delatnosti odgovori praznim ćutanjem, takvo stanje stvari će gotovo neizostavno donekle paralisati napore baš kod poštenog čoveka, i taj uticaj će, preko duše i morala, moći da se protegne do fizičkog i organskog dela jedinke.
   
 Da bi čovek bio raspoložen za znatan napor koji premaša meru onoga što se obično traži, a kad doba ne može da pruži; zadovoljavajući odgovor na pitanje »čemu?«— potrebna je ili moralna usamljenost i neposrednost, što se retko sreće i herojske je prirode, ili pak vrlo gruba vitalnost. Hans Kastorp nije imao ni jedno ni drugo, i tako je ipak nekako bio osrednji, iako u jednom neobično časnom smislu.

     Mi ovde nismo govorili samo o unutrašnjem stavu toga mladog čoveka za vreme njegovog školovanja, već i o kasnijim godinama, kad je već izabrao svoj građanski poziv. Što se tiče njegove karijere u školi, napominjemo da je čak morao da ponovi po neki razred. Ali sve u svemu, njegovo poreklo, uglađenost njegovih navika i najzad znatan dar za matematiku, iako lišen svake strasti, pomogli su mu da napreduje, i kad je došlo vreme da odsluži đački rok, reši on da nastavi studije—da istinu rečemo, poglavito stoga što se time produžavalo jedno uobičajeno, privremeno i neodređeno stanje i što će tako dobiti u vremenu da razmisli šta bi najviše voleo da bude, jer on to dugo nije znao, čak ni u osmom razredu nije još znao, i kad je to najzad odlučeno (jer bi bilo gotovo preterano reći da se upravo on odlučio), lepo je osećao da je isto tako moglo da bude i drukčije odlučeno.

      Ali je bar jedno bilo tačno: uvek je neobično mnogo uživao u lađama. Kao dečačić ispunjavao je listove svojih svezaka crtajući olovkom ribarske kutere, barke napunjene povrćem i jedrilice sa pet katarki, i kad je u petnaestoj godini, sa jednog naročitog mesta smeo da gleda kako se kod Bloma i Fosa spušta u more novi poštanski brod sa dvostruki propelerom, »Hanza«, naslikao je vodenim bojama vrlo uspelu i u pojedinostima tačnu sliku tankoga broda, koju je konzul Tinapel obesio u svojoj privatnoj kancelariji i na kojoj je naročito prozračno-zelena boja uzburkanog mora data sa toliko ljubavi i veštine da je neko rekao konzulu Tinapelu da je to talent i da od Hansa Kastorpa može postati dobar slikar pomorskih pejzaža — ocena koju je konzul mirno mogao da ponovi svome štićeniku, jer Hans Kastorp se na to samo dobroćudno nasmejao i ni za jedan trenutak se nije zanosio takvim ludostima i idejama pored kojih se skapava od gladi.

      »Mnogo nemaš«, govorio bi mu ponekad ujak Tinapel. »Moj novac dobiće jednom uglavnom Džems i Peter, to jest ostaće u radnji, a Peter će dobiti samo rentu. Što pripada tebi dobro je plasirano i donosiće ti siguran dohodak. Ali, živeti od interesa danas nije više nimalo zabavno ako čovek nema bar pet puta toliko koliko ti imaš, i ako hoćeš da predstavljaš nešto u našem gradu i da živiš kao što si navikao, onda moraš svojski još da zarađuješ, zapamti to, sinko moj.«

     Hans Kastorp je to zapamtio i potražio je poziv koji bi mu dopuštao da nešto znači i pred sobom i pred ljudima. A kad ga je jednom izabrao — dogodilo se to na podstrek staroga Vilmsa, člana firme Tunder i Vilms, koji je jedne subote uveče, dok se igrao vist, rekao konzulu Tinapelu da Hans Kastorp treba da studira brodogradnju, da je to odlična ideja, i da potom stupi kod njega, i da bi onda on motrio na mladića — otada je visoko cenio svoj poziv i nalazio da je doduše vraški komplikovan i naporan, ali zato izvanredan, važan i veličanstven poziv, i s obzirom na njegovu miroljubivu prirodu svakako nesravnjeno pogodniji od poziva njegovog rođaka Cimsena, sina polusestre njegove pokojne majke, koji je po svaku cenu hteo da postane oficir. Pored toga, Joahim Cimsen nije čak imao ni najzdravija pluća, ali možda bi baš zato poziv na čistom vazduhu, u ko me teško da je ozbiljno moglo biti govora o nekom duhovnom radu i naprezanju, bio za njega svakako bolji, kako je bar, sa izvesnim omalovažavanjem, mislio Hans Kastorp. Jer prema radu je imao najveće poštovanje, mada je njega lično rad lako zamarao.

     Mi se ovde vraćamo na ono što smo ranije nagovestili, a što se odnosi na pretpostavku da je štetan uticaj doba na lični život u stanju da utiče i na sam fizički organizam čovekov. Kako Hans Kastorp ne bi poštovao rad? Bilo bi neprirodno da ga ne poštuje. Prilike su ga nagonile da ga smatra kao nešto što je bezuslovno za poštovanje, u suštini nije bilo ničeg vredno poštovanja sem rada, rad je bio princip pred kojim se opstajalo i propadalo, on je apsolutum vremena, rad tako reći opravdava sam sebe. Njegovo pošto vanje prema radu bilo je dakle
religiozne prirode i, kako se bar njemu činilo, van diskusije. Ali drugo je pitanje bilo da li ga voli; jer da ga voli, to on nije mogao, ma koliko ga inače poštovao, i to iz prostog razloga što mu rad nije prijao.

      Naporan rad mu je kidao živce, brzo ga je iznuravao, i on je otvoreno priznavao da u stvari mnogo više voli slobodno vreme, ničim neopterećeno, vreme o kojem ne vise tegovi napora, vreme koje slobodno leži pred čovekom i nije ispresecano preprekama koje valja savladati uz škrgut zuba. Ta protivrečnost u njegovom odnosu prema radu zahtevala je, strogo uzevši, razjašnjenje. Nije li možda bilo tako da bi njemu kako telo tako i duh — prvo duh, a preko njega i telo — bili voljniji i izdržljiviji za rad, kad bi u dnu duše, tamo gde ni njemu samom nije bilo sve jasno, mogao da veruje u rad kao apsolutnu vrednost i kao u princip koji sam sebe opravdava, i da ga ta misao umiri? Ovde se ponovo postavlja pitanje da li je on osrednji ili više nego osrednji, pitanje na koje ne želimo da odgovorimo kratko i jasno. Jer mi sebe ne smatramo za panegiričara Hansa Kastorpa i dozvoljavamo pretpostavku da je u njegovom životu rad prosto malo ometao mirno uživanje u Mariji Mančini.

     Kad je tome došlo vreme, on nije bio pozvan da odsluži vojni rok. Njegova unutrašnja priroda se tome protivila i umela je to da spreči. A bilo je isto tako moguće da je sanitetski major dr Eberding, koji je posećivao kuću na Harvestehudskom putu, u razgovoru čuo od konzula Tinapela da bi Hans Kastorp u obavezi da služi vojsku video znatnu smetnju za svoje univerzitetske studije, započete izvan Hamburga Njegov mozak, koji je radio lagano i spokojno, tim pre što je Hans Kastorp i van kuće zadržao umirujuću naviku da doručkuje uz porter, punio se analitičkom geometrijom, diferencijalnim računom, mehanikom, projekcionim crtanjem i grafostatikom, on je obračunavao potisak sa tovarom i bez tovara, stabilnost, neispravno opterećenje brodskih prostorija, metacentar, iako ga je sve ovo ponekad stajalo muka. Njegovi tehničk crteži, ti projekti brodskih rebara, granice gaza i uzdužnih preseka, nisu bili tako dobri kao njegov slika »Hanze« na pučini, ali gde je trebalo apstraktni plan dopuniti očiglednijom predstavom, osenčiti crtež tušem i preseke obojiti živim bojama materi jala, Hans Kastorp je u tome po veštini prevazilazio većinu svojih kolega.

     Kad je o raspustu dolazio kući, vrlo čist, vrlo dobro odeven, sa malim riđim brkovima na svom sanjivom licu mladog patricija i očito na putu da jednom zauzme ugledne položaje, ljudi koji su se bavili komunalnim poslovima i dobro poznavali porodične i lične prilike — a to je velika većina u jednom autonomnom gradu — njegovi sugrađani, dakle, posmatrali su ga ispitivački, pitajući se kakvu li će javnu ulogu igrati jednom mladi Hans Kas torp. On je bio kolenović, njegovo ime je bilo staro i dobro, i jednoga dana, to je gotovo sigurno, moraće se računati sa njegovom ličnošću kao sa političkim faktorom. Onda će on birati druge ili sam biti biran i stvarati zakone, u počasnom kakvom zvanju uzimaće udela u državnim brigama, pripadaće kakvoj grani administracije, finansijskoj ili možda građevinskoj, i njegov će se glas slušati i važiti kao i drugi. Zanimljivo bi bilo znati za koju će se partiju opredeliti mladi Hans Kastorp. Spoljašnjost može da vara, ali on je u stvari izgledao baš onako kako ne izgleda čovek na koga bi demokrate mogle računati, i sličnost sa dedom bila je očigledna Možda će biti na njega, postati kočnica, konzervativni element? To je sasvim bilo moguće — ali isto tako i suprotno. Jer najzad, on je bio inženjer, budući konstruktor brodova, čovek tehnike i svetskog prometa. Bilo bi dakle moguće da Hans Kastorp ode među radikale, postane bezobziran čovek od akcije, postane bezbožni rušitelj starih zgrada i prirodnih lepota, slobodan od svih veza kao Jevrejin i bez pijeteta kao Amerikanac, sklon da pre bezobzirno raskine sa dostojanstveno nasleđenim tradicijama i da državu gurne u vratolomne eksperimente, nego da se pomiri sa laganim i obazrivim izgrađivanjem prirodnih životnih uslova — i to bi bilo moguće. Da li će mu biti u krvi da smatra da Njihove Premudrosti, koje pozdravlja dvostruka straža ispred Opštine, znaju sve najbolje, ili će pak biti sklon da među građanima podupire opoziciju? U njegovim plavim očima pod riđoplavim obrvama nije se mogao pročitati nikakav odgovor na takva pitanja radoznalih sugrađana, a ni on sam, Hans Kastorp, taj neispisani list hartije, svakako da ga još nije znao.

       Kad je krenuo na put na kome smo ga sreli, bilo mu je dvadeset i tri godine. Imao je tada iza sebe četiri semestra studija na Politehnici u Dancigu i još četiri koje je proveo na Tehničkim velikim školama u Braunšvajgu i Karlsrue, tu nedavno je bez sjaja i buke, ali vrlo pristojno, položio prvi deo diplomskog ispita i spremao se da stupi kod Tundera i Vilmsa kao inženjer- volonter, da bi se na brodogradilištu praktično usavršio. Kad je dotle došao, njegov životni put uzeo je najpre sledeći tok.

     Za diplomski ispit morao je da radi naporno i dugo i kad se vratio kući izgledao je slabiji nego što je to odgovaralo njegovom tipu. Doktor Hajdekind ga je grdio kad god bi ga sreo i zahtevao je da promeni vazduh, i to da ga sasvim promeni. Ovoga puta, govorio je on, Nordernaj ili Vik na Feru ne bi bili dovoljni, i ako se on, doktor, pita, Hans Kastorp treba, pre nego što stupi u brodogradilište, da ode na nekoliko nedelja u planine.
 
     »To je izvrsno«, rekao je konzul Tinapel svome nećaku i štićeniku, ali u tom slučaju bi se ovoga leta njihovi putevi razmimoišli, jer njega, konzula Tinapela, ne bi ni sa četiri konja mogli odvući u planine. Planine, to nije za njega, njemu je potreban razuman vazdušni pritisak, inače bi se mogao razboleti. Neka Hans Kastorp samo izvoli sam u planine. I dobro bi bilo da poseti Joahima Cimsena.

    Taj predlog je bio sasvim prirodan. Jer Joahim Cimsen je zbilja bio bolestan — ne bolestan kao Hans Kastorp, već na zaista vrlo neprijatan način; čak ih je sve mnogo prepao. Oduvek je bio sklon kataru i nazebu, i jednog lepog dana zaista je izbacio krv i navrat-nanos morao da otputuje u Davos, na njegovu veliku žalost i veliki jad, jer se baš nalazio pred ciljem svojih želja. Po volji svojih, studirao je nekoliko semestara prava, ali gonjen neodoljivom težnjom prekinuo je studije, prijavio se za oficirskog pripravnika i bio već i primljen. Ali sad, evo već više od pet meseca kako sedi u internacionalnom sanatorijumu Berghof (upravnik savetnik dr Berens) i, kao što je pisao na dopisnicama, bilo mu je da prosto presvisne od dosade. Ako, dakle, Hans Kastorp već hoće da učini štogod za svoje
dobro, pre nego što stupi na dužnost kod Tundera i Vilmsa, ništa nije prirodnije nego da otputuje tamo, da bi svome jadnom rođaku pravio društvo — što bi za obe strane bilo vrlo prijatno.
   
      Bilo je već uveliko leto kad se rešio da krene na put. Poslednji dani jula već su bili tu.
   Otputovao je na tri nedelje

Preveli: Miloš Đorđević i Nikola Polovina


Tomas Man, Čarobni  breg, ( nastavci: Romani u nastavcima



Нема коментара:

Постави коментар