Vilijem Golding, Naslednici

Znamo vrlo malo o izgledu neandertalca, ali to… 

kao da ukazuje na izrazitu maljavost, ružnoću ili 

odbojnu čudnovatost u njegovom izgledu, povrh 

niskog čela, obrva kao kod bube, majmunskog vrata

 i nižeg rasta… U pregledu uspona savremenog 

čoveka u svojim Pogledima i osvrtima, ser Hari 

Džonston kaže: ’Moguće je da maglovito sećanje 

rase na takva čudovišta nalik gorilama, lukavih 

umova, gegavog hoda, dlakavih tela, jakih zuba i,

 može biti, kanibalističkih sklonosti, predstavlja 

zametak diva ljudoždera u narodnom predanju…’“ 

H. Dž. Vels, Istorija sveta

      Lok je trčao najbrže što je mogao. Glava mu je bila spuštena, trnov grm nosio je vodoravno radi ravnoteže a slobodnom rukom ćuškao s puta nanose jarkih pupoljaka. Liku ga je jahala i smejala se; jednom rukom čvrsto se držala za kestenjaste kovrdže na njegovom vratu i dalje niz kičmu, a u drugoj stezala malu Ou, zaglavljenu ispod njegove brade. Lokova stopala su bila pametna. Umela su da vide. Zaobilazila su vidljivo korenje bukava i skakala kad bi se na stazi isprečila barica. Liku ga je tabanala po trbuhu. 

     „Brže! Brže!“ 

      Zabio je noge u zemlju, naglo skrenuo i usporio. Sada se čula reka, koja se pružala uporedno ali skrivena njima sleva. Bukve se rastvoriše, žbunje je nestalo i obreli su se na malom parčetu ravnog blatnjavog tla gde je bio balvan. 

     „Tamo, Liku.“

       Pred njima, crna kao ugalj, prostirala se voda močvare i širila u reku. Staza duž reke ponovo je počinjala na drugoj strani, na zemljištu koje se uzdizalo a zatim gubilo u drveću. Radosno se kezeći,         Lok je dvaput koraknuo ka vodi i stao. Kez je iščezao a on zinuo tako da mu se donja usna oklembesila. Liku mu je skliznula na koleno pa se spustila na tlo. Prinela je ustima glavu male Oe i gledala preko nje. Lok se nesigurno nasmejao. 

      „Balvan je otišao.“ 

      Zažmurio je i namrštio se na sliku balvana. Ležao je u vodi od ove do one strane, siv i satrulio. Kad gaziš po njegovoj sredini, pod sobom osećaš kako zapljuskuje voda, grozna voda, ponegde duboka i do ramena. Ta voda nije budna kao reka ili vodopad, nego usnula; širi se u reku i budi pružajući se udesno u divljinu neprohodne močvare, šikare i mulja. Toliko je bio siguran u taj balvan kojim su se ljudi odvajkada služili da je opet otvorio oči počinjući da se smeška kao da se budi iz sna; ali balvana nije bilo. 

       Stazom dokaska Fa. Novi joj je spavao na leđima. Nije se plašila da će pasti pošto joj se rukama držao za kosu na vratu a nogama je stezao nešto niže na leđima, ali kaskala je lagano da ga ne probudi. Lok ju je čuo kako dolazi pre nego što se pojavila pod bukvama.

     „Fa! Balvan je otišao!“ Došla je pravo do ivice vode, pogledala i onjušila, a onda se optuživački okrenula prema Loku. Nije morala da govori. Lok zatrza glavom prema njoj. 

     „Ne, ne. Nisam pomerio balvan da bih nasmejao ljude. On je otišao.“

       Širom je raširio ruke da ukaže na potpunost tog odsustva, video da je shvatila i spustio ih.            

      Pozvala ga je Liku. 

       „Zanjiši me.“ 

      Posezala je za jednom bukovom granom koja se spuštala iz drveta poput dugog vrata, opažala svetlost i izvijala se uvis s pregršt zelenih i smeđih pupoljaka. Lok se okanio balvana koji nije tu i zaljuljao je u pregib. Teglio je u stranu i vukao napredujući sa svakim korakom pomalo unazad, dok je grana škripala. 

      „O-ruk!“ 

      Pustio je granu i pao na bedra. Grana je poletela a Liku ushićeno zakreštala.

     „Ne! Ne!“ 

      Ali Lok je vukao iznova i iznova a ta pregršt lišća nosila Liku, koja je vrištala, smejala se i bunila, duž ivice vode. Fa je gledala čas u vodu, čas u Loka. Opet se mrštila. 

      Ha je došao stazom žurno ali ne trkom, promišljeniji od Loka, čovek za nepredviđene okolnosti. Kada je Fa počela da ga doziva nije se odmah odazvao, već najpre pogledao u praznu vodu a zatim levo, gde se iza luka bukava videla reka. Onda je pretresao šumu uvom i nosom u potrazi za uljezima i tek kada se uverio da je bezbedno, spustio trnov grm i kleknuo kraj vode. 

     „Gledajte!“ 

      Upirao je prst u brazgotine pod vodom tamo gde se balvan pomerio. Rubovi su još bili oštri a u brazgotinama ležali komadići izdrobljene zemlje, koji se još nisu raspali od vode što ih pokriva. Pratio je te krivudave brazgotine, koje su se spuštale u vodu i nestajale u tom mraku. 

      Fa je gledala preko, onamo gde je prekinuta staza opet počinjala. Tamo gde je ležao drugi kraj balvana zemlja je bila izrovarena. Pitala je Haa a on joj odgovorio ustima. 

    „Jedan dan. Možda dva. Ne tri.“ 

     Liku je i dalje vrištala od smeha. 

     Na stazi se pojavila Nil. Tiho je ječala, kao što je često činila kad je umorna i gladna. Ali iako je koža na njenom teškom telu bila mlohava, grudi su joj bile zategnute i pune a u bradavicama kipelo belo mleko. Ko god drugi da ogladni, to neće biti novi. Poglednula je u njega, videla da se drži Fa za kosu i spava, potom prišla Hau i dodirnula ga po miški. 

      „Zašto si me ostavio? Ti imaš više slika u glavi od Loka.“ 

       Pokazao je na vodu. 

      „Požurio sam da vidim balvan.“ 

      „Ali balvan je otišao.“ 

       Njih troje su stajali i gledali se. Onda, kao što je to među ljudima često bio slučaj, među njima su se javila osećanja. Fa i Nil su podelile sliku Haovog razmišljanja. Mislio je da mora da se uveri da je balvan i dalje na svom mestu jer ako je voda odnela balvan ili ako je balvan otpuzao svojim poslom, onda će ljudi ceo dan morati da pešače da bi zaobišli močvaru a to podrazumeva opasnost ili još više neprijatnosti nego inače. 

       Lok se čitavom težinom bacio na granu i nije hteo da je pusti. Ućutkao je Liku i ona je sišla i stala kraj njega. Stazom je nailazila starica; čuli su joj se koraci i disanje. Pomolila se iza poslednjeg debla; bila je seda i sitna, pognuta i zaokupljena promatranjem tereta umotanog u lišće koji je obema rukama nosila uz sasušene grudi. 

       Ljudi su stali zajedno i dočekali je u tišini. Ništa nije rekla, već je sa svojevrsnim skrušenim strpljenjem čekala šta bi moglo da usledi. Samo se taj teret pomalo srozavao u njenim rukama i opet podizao, tako da su se ljudi setili koliko je težak. 

     Prvi je progovorio Lok. Obratio im se uopšteno smejući se i slušajući samo reči iz svojih usta, ali žudeći za smehom. Nil je ponovo zaječala. 

      Sada su čuli kako stazom pristiže poslednji od ljudi. Bio je to Mal, koji je dolazio polako i malo-malo pa kašljao. Zaobišao je poslednje stablo i stao na početku čistine, s mukom se naslonio na bodljikav kraj trnovog grma i zakašljao. Kada se presamitio, videlo se gde mu je bela kosa opala u pruzi koja je počinjala iza obrva, vodila preko glave i spuštala se u ćilimu kose, koji mu je ležao na plećima. Dok je on kašljao ljudi ništa nisu govorili, već čekali, nepomični kao jelen kad čuje opasnost i zablene se, dok se blato izdizalo u četvrtastim parčićima koji su se izduživali i prevrtali im se između prstiju na nogama. Jedan oštro izvajan oblak udaljio se od sunca a drveće prosejalo hladnjikavu sunčevu svetlost na njihova gola tela. 

       Mal je konačno prestao da kašlje. Ispravljao se oslanjajući se na trnov grm i terajući ruke da se penju po štapu jedna preko druge. Pogledao je u vodu a zatim redom u sve ljude, a oni su čekali.         

     „Imam jednu sliku.“ 

      Oslobodio je jednu ruku i stavio je pljoštimice na glavu kao da hoće da zatvori prizore koji trepere u njoj. 

    „Mal nije star, nego se drži majci za leđa. Ima više vode ne samo ovde nego i na stazi kojom smo došli. Jedan čovek je mudar. Tera ljude da uzmu jedno drvo koje je palo i…“

      Njegove oči, duboko u dupljama, okrenule su se ka ljudima preklinjući ih da podele s njim neku sliku. Opet se nakašljao, tiho. Starica je pažljivo podigla breme. 

     Naposletku je progovorio Ha.

     „Ne vidim tu sliku.“ 

      Starac je uzdahnuo i sklonio ruku s glave. 

     „Nađite neko drvo koje je palo.“ 

      Ljudi su se poslušno raštrkali duž obale. Starica je lagano odšetala do grane na kojoj se Liku njihala i položila ulegle šake na nju. Ha ih je prvi pozvao. Pohitali su do njega prezajući od tečnog blata koje im je do članaka. Liku je pronašla neke pocrnele bobice preostale iz vremena voća. Mal je došao i stao mršteći se na balvan. Bilo je to deblo breze, nimalo deblje od čovečje butine, deblo dopola potonulo u mulj i vodu. Tu i tamo ljuštila mu se kora i Lok je uzeo da skida šarene gljive. Neke gljive su bile dobre za jelo i njih je dao Liku. Ha, Nil i Fa nespretno su čapkali deblo. Mal je ponovo uzdahnuo.

       „Čekajte. Ha tamo. Fa tamo. Nil isto. Lok!“ 

       Lako su podigli balvan. Bilo je ostalo grana koje su zapinjale za žbunje, vukle se po blatu i smetale im dok su ga s mukom nosili nazad na rukavac. Sunce se ponovo sakrilo. 

      „Pustite balvan da pliva.“ 

       To je bilo škakljivo i teško. Kako god da rukuju nakvašenim drvetom morali su nogama da dodirnu vodu. Konačno je balvan ležao i plutao a Ha se naginjao napred i držao ga za kraj. Drugi kraj je malo potonuo. Ha poče da pritiska jednom rukom a drugom da vuče. Razgranata krošnja debla polako je izronila i zaustavila se na glibu na drugoj strani. Lok je radosno brbljao obuzet divljenjem i zabačene  glave, a reči su mu izlazile nasumice. Na Loka niko nije obraćao pažnju, ali starac se mrštio i priljubljivao šake na glavu. Drugi kraj debla bio je pod vodom možda dve čovečje dužine i to je bio najtanji deo. Ha je pitao starca pogledom a ovaj opet pritisnuo glavu i zakašljao se. Ha je uzdahnuo i namerno stavio nogu u vodu. Kada su videli šta radi, ljudi su saosećajno zastenjali. Oprezno je ulazio kreveljeći se a ljudi se kreveljili s njim. Gutao je vazduh ulazeći na silu dok mu voda nije dosezala do iznad kolena a ruke se čvrsto držale za istrulelu koru debla, koja se nabirala. Sada je jednom rukom pritiskao a drugom dizao. Deblo se prevrnulo a grane uskomešale mrkožuto blato, koje je u viru poletelo uvis s gomilom uskovitlanog lišća, krošnja se zanjihala i polegla na suprotnu obalu. Gurao je iz sve snage, ali su ga raširene grane savladale. Na suprotnoj strani, tamo gde je deblo zavijalo pod vodu, još se nalazio jaz. Vratio se na suvo tlo, pod ozbiljnim pogledima ljudi. Mal je s očekivanjem gledao u njega opet se obema rukama držeći za trnov grm. Ha je otišao onamo gde je staza izlazila na čistinu. Uzeo je trnov grm i čučnuo. Načas se nagnuo napred a zatim, kako je padao, noge ga sustigoše i on jurnu kroz otvoren prostor. Prevalio je četiri koraka preko balvana sve vreme padajući, dok se nije činilo da će mu glava udariti u kolena; onda je balvan podigao vodu uvis a Ha leteo kroz vazduh s nogama privučenim na grudi i raširenim rukama. Bupnuo je na lišće i zemlju. Bio je na drugoj strani. Okrenuo se, uhvatio deblo za krošnju i povukao – i povezao stazu preko vode. 

       Ljudi zaklicaše od olakšanja i radosti. I sunce je izabralo taj trenutak da se ponovo pojavi, pa se činilo da čitav svet deli njihovo zadovoljstvo. Pljeskali su Hau udarajući se dlanovima po butinama a Lok je delio njihovu pobedu s Liku. 

     „Vidiš li, Liku? Deblo je preko vode. Ha ima mnogo slika!“ 

      Kad su se opet stišali, Mal je uperio trnov grm u Fa.

      „Fa i novi.“ 

       Fa je dodirom potražila novog. Prekrivala ga je gusta kosa na njenom vratu i videlo se malo šta, ali njegove ruke i noge čvrsto su se držale za pojedinačne kovrdže. Prišla je ivici vode, raširila ruke u stranu i glatko pretrčala preko debla, preskočila poslednji deo i stala pored Haa. Novi se probudio, izvirio joj preko ramena, premestio stisak jedne noge i nastavio da spava. 

     „Sad Nil.“ Nil se namrštila skupljajući kožu iznad obrva. Zagladila je uvojke unazad sa njih, bolno se izbekeljila i potrčala ka balvanu. Ruke je držala visoko iznad glave a kad je stigla do sredine počela je da ciči. 

    „Aj! Aj! Aj!“ 

      Balvan je počeo da se savija i tone. Nil je došla do najtanjeg dela, skočila visoko uvis dok su joj pune grudi poskakivale i sletela u vodu do kolena. Vrisnula je i izvukla noge iz blata i uhvatila se za Haovu ispruženu ruku, a onda je gutala vazduh i stresala se na čvrstom tlu. Mal je prišao starici i blago joj se obratio. 

     „Hoće li sad ona da je prenese?“ 

      Starica se samo delom odvojila od unutarnjeg posmatranja. Sitnim korakom spustila se do ivice vode i dalje držeći dve pune šake u visini grudi. Telo joj je bilo puka kost i koža i oskudna bela dlaka. Kada je hitro prešla preko, deblo se jedva maklo u vodi. Mal se sagnuo do Liku. 

     „Hoćeš li ti da pređeš?“ 

     Liku je sklonila malu Ou s usta i protrljala kuštrave riđe kovrdže o Lokovu butinu.

     „Ja ću s Lokom.“ 

      To je upalilo svojevrsnu sunčevu svetlost u Lokovoj glavi. Razjapio je usta i smejao se i govorio ljudima, premda je bilo malo veze između brzih slika i reči koje su izlazile. Video je kako mu se Fa smeje a Ha ozbiljno osmehuje. Nil im je dovikivala. 

      „Pazi, Liku. Čvrsto se drži.“ 

       Lok povuče Liku za jednu kovrdžu.

      „Penji se.“ 

       Liku ga je uzela za ruku, uhvatila mu se nogom za koleno i uzverala na kovrdže na leđima. Sad joj se mala Oa nalazila u toploj ruci pod njegovom bradom. Viknula je na njega. 

    „Sad!“ 

      Lok se vratio do same staze pod bukvama. Namrštio se na vodu i pojurio prema njoj, a onda proklizao i zaustavio se. Na drugoj strani vode ljudi su počeli da se smeju. Lok je trčao napred-nazad, svaki put oklevajući pred bližim krajem balvana. Vikao je.

     „Gledajte Loka, moćnog skakača!“

     Ponosno je odskakao napred, ponos mu je splasnuo, čučnuo je i pobegao sitnim koracima. Liku je poskakivala i cičala. 

     „Skoči! Skoči!“

        Glava joj se bespomoćno kotrljala po njegovoj. Došao je do ivice vode kao Nil, s visoko podignutim rukama. 

      „Aj! Aj!“ Na to se iskezio čak i Mal. Likuin smeh je dosegao onu nemu, zadihanu fazu i iz očiju joj je padala voda. Lok se sakrio iza jedne bukve a Nil se toliko smejala da se uhvatila za grudi. Onda se Lok iznenada ponovo pojavio. Jurnuo je napred, pognute glave. Preleteo je preko balvana sa silovitim povikom. Skočio je i dočekao se na suvo tlo, pa uzeo da skače unaokolo i nastavio da poskakuje i podsmeva se poraženoj vodi dok mu Liku nije zaštucala kraj vrata a ljudi se držali jedni za druge. 

     Konačno su utihnuli i Mal je krenuo napred. Malo se zakašljao i kiselo im se iskreveljio.                     „Sad Mal.“ 

      Uhvatio je trnov grm popreko radi ravnoteže. Potrčao je ka balvanu dok su mu stara stopala hvatala i puštala. Počeo je da prelazi mašući unaokolo trnovim grmom. Nije dostigao dovoljnu brzinu da bezbedno pređe. Videli su kako mu na licu raste strepnja, videli mu ogoljene zube. Zatim je desnom nogom smakao komad kore s debla ostavivši prazno parče i nije bio dovoljno brz. Druga noga mu se okliznula i pao je napred. Odskočio je postrance i nestao u uskomešanoj prljavoj vodi. Lok je trčao tamo- -amo vičući iz sveg glasa. 

     „Mal je u vodi!“ 

     „Aj! Aj!“ 

     Ha je gacao unutra, bolno se kezeći od čudnovatosti tog hladnog dodira. Uhvatio je trnov grm, a na njegovom drugom kraju bio je Mal. Sada je uhvatio Mala za ručni zglob i padali su uokolo naizgled se rvući. Mal se oslobodio stiska i četvoronoške zapuzao naviše po tvrđem tlu. Kada se sklonio od vode iza jedne bukve, legao je i sklupčao se drhteći. Ljudi su se okupili oko njega u zbijenoj grupici. Čučnuli su i trljali se o njega telima i upleli ruke u mrežu zaštite i potpore. S njega je curila voda i ostavljala mu dlaku u šiljcima. Liku se polako ugurala u grupu i priljubila mu trbuščić uz listove. Samo je starica i dalje čekala ne pomerajući se. Grupa ljudi je čučala oko Mala i delila njegove drhtaje. Progovorila je Liku. 

     „Gladna sam.“ 

      Ljudi su prekinuli čvor oko Mala i on je ustao. Još je drhtao. To drhtanje nije bilo površinsko kretanje kože i dlake, već toliko duboko da se i sâm trnov grm tresao s njim. 

     „Dođite!“ 

      Poveo ih je stazom. Tu je između drveća bilo više prostora i mnogo žbunja u tim prazninama. Ubrzo su stigli do proplanka koji je raskrčilo jedno veliko drvo pre nego što je umrlo, proplanka u blizini reke, nad kojim se još izdizao uspravan leš tog drveta. Njime je zagospodario bršljan, čije su stabljike pravile od velikog debla kvrgav zamršen splet i završavale se tamo gde se balvan granao u ogromno gnezdo tamnozelenog lišća. Udebljale su se i gljive, ploče koje su štrčale i bile pune kišnice i sitnije pihtijaste crveno-žute grudvice, tako da se staro drvo rastvaralo u prah i belu kašu. Nil je uzimala hranu za Liku a Lok kopao prstima u potrazi za belim ličinkama. Mal ih je čekao. Telo mu se nije više neprestano treslo, već se s vremena na vreme trzalo. Nakon tih trzaja naslanjao se na trnov grm kao da klizi niz njega. 

      Čula su uočavala prisutnost jednog novog činioca, zvuka toliko postojanog i prožimajućeg da ljudi nisu morali da se međusobno podsećaju šta je to. Iza proplanka tlo se penjalo sporo, zemljano, ali prošarano manjim drvećem; tu i tamo videle su se kosti zemlje, gromade glatkih sivih stena. Iza te padine nalazio se klanac između planina, a s ruba otvora tog klanca, u golemom vodopadu dvostruko višem od najvišeg drveta, padala je reka. Sad kada su zaćutali, ljudi su obratili pažnju na udaljeno brujanje vode. Gledali su se i počinjali da se smeju i čavrljaju. Lok je objašnjavao Liku. 

      „Noćas ćeš spavati pored vode koja pada. Ona nije otišla. Sećaš li se?“

      „Imam sliku vode i pećine.“ 

       Lok je srdačno potapšao mrtvo drvo a Mal ih je poveo gore. Sada su u svom veselju počeli da obraćaju pažnju i na njegovu slabost, mada još nisu znali koliko je duboka. Mal je podizao noge kao čovek koji ih izvlači iz blata a njegova stopala nisu više bila pametna. Nevešto su za sebe birala mesta kao da ih nešto vuče u stranu, tako da je posrtao na štap. Budući u punom zdravlju, ljudi iza njega lako su pratili sve njegove radnje. Usredsređeni na njegovo upinjanje postali su privržena i nesvesna parodija. Kada se on naslanjao i grabio dah, i oni su gutali vazduh i teturali se a stopala im namerno bila nepametna. Vijugali su između razbacanih zaobljenih kamenčina i kamenih prevoja dok drveće nije nestalo i našli se na čistini. Tu je Mal stao i zakašljao se i shvatili su da sada moraju da ga čekaju. Lok je uzeo Liku za ruku. 

      „Vidi!“ 

       Padina se uspinjala do klanca a ispred njih uzdizala se planina. Sleva se padina odlamala, pretvarala u liticu i padala u reku. U reci se nalazilo ostrvo, koje se pružalo uvis kao da je jednim krajem postavljeno uspravno i naslonjeno na vodopad. Reka je padala preko na obe strane ostrva, tanko na ovu, ali vrlo široko i silovito na onu; a kuda pada niko nije video od vodene prašine i oblakâ dima. Na ostrvu je bilo drveća i gustog šipraga, ali kraj prema vodopadu bio je sakriven kao gustom maglom i s obe njegove strane reka se tek neznatno sjajila. Mal je ponovo krenuo. Postojala su dva puta kojima se moglo popeti do ruba vodopada; jedan je krivudao udesno od njih i uspinjao se između stenja. Iako bi taj put bio lakši za njega, Mal ga je zanemario kao da mu se nadasve žuri onamo gde je udobno. Zato je izabrao stazu levo. Tu je bilo žbunića koji su ih podupirali na rubu litice, a dok su išli po njima Liku se opet obratila Loku. Buka vodopada iscrpla je život iz njenih reči i nije ostavila ništa sem bledog obrisa.

      „Gladna sam.“ 

      Lok se pljesnuo po grudima. Viknuo je tako da ga svi ljudi čuju. 

      „Imam sliku gde Lok pronalazi drvo s ušima koje gusto rastu...“

     „Jedi, Liku.“ 

      Ha je stajao pored njih s bobicama u ruci. Sipao ih je Liku i ona je jela zabivši usta u hranu, a mala Oa neudobno joj je ležala pod miškom. Hrana je podsetila Loka da je i on gladan. Sad kada su napustili hladnu i vlažnu zimsku pećinu na moru i gorku hranu neprirodnog ukusa sa sprudova i slanih močvara, iznenada mu se javila slika dobrih stvari, meda i mladih izdanaka, lukovica i ličinki, slatkog i opakog mesa. Uzeo je kamen i udarao njime po goloj steni pored glave kao što će ubrzo verovatno udarati po nekom drvetu. Nil otkinu jednu osušenu bobicu sa žbuna i stavi je u usta.          

     „Gledajte kako Lok udara u stenu!“ 

       Kada su mu se nasmejali, počeo je da se glupira praveći se da osluškuje stenu i vičući.           

     „Probudite se, ličinke! Jeste li budne?“ 

       Ali Mal ih je vodio dalje. 

      Vrh litice se blago naginjao unazad pa su umesto da se penju preko nazubljenog vrha mogli da zaobiđu taj strm deo iznad reke tamo gde je ona isticala iz vreve u podnožju vodopada. Sa svakim korakom staza se uspinjala, vrtoglavim putem kosina i ispusta, pukotina i potpornih stubova gde je jedina sigurnost bila hrapavost pod stopalima, a stena opet ponirala ostavljajući samo vazduh između njih, dima i ostrva. Tu su ispod njih lebdeli gavranovi, nalik crnim trunčicama iz vatre, a iznad su lelujali repovi-korovi, svetlucajući se tek toliko da im pokažu gde je voda; a ostrvo, uspravljeno i naslonjeno na vodopad, remeteći prag vode koja pada, bilo je izdvojeno kao mesec. Litica se naginjala upolje kao da traži vlastita stopala u vodi. Repovi-korovi su bili vrlo dugi, duži od mnogo ljudi, i kretali se tamo-amo ispod ljudi u usponu ravnomerno poput otkucajâ srca ili lomljenja mora

        Lok se setio kako se oglašavaju gavranovi. Zalepršao je rukama na njih. 

      „Grak!“ 

        Novi se probudio na Fainim leđima premeštajući stisak ruku i nogu. Ha je išao vrlo polako pošto je bio na oprezu zbog težine. Puzao je dok su mu se ruke i noge savijale i stezale na kosoj steni. Mal je ponovo progovorio. 

     „Čekajte.“ 

       Pročitali su mu to s usana kada se okrenuo prema njima i okupili se kraj njega u grupi. Tu se staza širila u platformu s dovoljno mesta za sve. Starica je naslonila ruke na kosu stenu da olakša sebi teret. Mal se sagnuo i kašljao dok mu se ramena nisu iskrivila. Nil je čučnula pored njega i stavila mu jednu ruku na trbuh a drugu na rame. 

       Da zaboravi na glad, Lok je skrenuo pogled preko reke. Raširio je nozdrve i smesta bio nagrađen čitavom mešavinom mirisa, pošto je izmaglica od vodopada izrazito pojačavala sve mirise, kao što kiša produbljuje i ističe boje polja cveća. Prisutni su bili i mirisi ljudi, pojedinačni ali svi isprepleteni s mirisom kaljave staze na kojoj su bili. 

      To je bio toliko opipljiv dokaz njihovog letnjeg prebivališta da se nasmejao od radosti i okrenuo ka Fa osećajući da bi voleo da je obleži uprkos svoj gladi. Kišnica iz šume isparila je s nje i kovrdže koje su joj se gomilale oko vrata i preko glave novog bile su blistavoriđe. Pružio je ruku ka njenoj dojci tako da se i ona nasmejala i ćušnula kosu sa ušiju. 

     „Naći ćemo hrane“, rekao je čitavim širokim ustima, „i vodićemo ljubav.“

      Na pomen hrane njegova glad je postala stvarna kao oni mirisi. Opet se okrenuo onamo gde je mogao da nanjuši staričin teret. Ali sa ostrva prema njemu nije dopiralo ništa osim praznine i dima vodopada. Bio je na tlu, nogu i ruku raširenih na steni, dok su mu prsti na nogama i šake prianjali za neravnu površinu poput prilepaka. Ispod pazuha video je repove-korove, ne u pokretu već zaleđene u trenutku izoštrenog opažanja. Liku je kreštala na platformi a Fa pljoštimice ležala na ivici i držala ga za ručni zglob, dok se novi batrgao i cvilio joj u kosi. Vraćali su se i ostali ljudi. Ha se video od bedara naviše, smotren ali hitar, i sada se saginjao ka njegovom drugom ručnom zglobu. Osetio je kako im se dlanovi znoje od straha. Penjao se tako što je pomerao ruke i noge jednu po jednu dok nije čučao na platformi. Brzo se okrenuo i zatrtljao nešto repovima-korovima, koji su se ponovo kretali. Liku je cvilela. Nil se sagla, stavila joj glavu između grudi i milovala po kovrdžama na leđima da je smiri. Fa je povukla Loka da se okrene ka njoj. 

     „Zašto?“ 

      Lok je načas klekao i počešao se po dlaci ispod usta. Onda je uperio prst u mokru prašinu koja im je stizala preko ostrva. 

    „Starica. Ona je bila tamo. I ono.“ 

     Kako je vazduh strujao uvis uz liticu gavranovi su se uzdizali pod njegovom šakom. Fa je sklonila ruku s njega kada se njegov muški glas dotakao pitanja starice. Ali Lokov pogled je ostao na njenom licu. 

       „Ona je bila tamo...“

        Od potpunog nerazumevanja oboje su zaćutali. Fa se opet mrštila. Nije bila žena koju može da obleži. U vazduhu oko njene glave bilo je nečeg nevidljivog od starice. Lok ju je preklinjao.       

     „Okrenuo sam se prema njoj i pao.“ 

       Fa je zažmurila i govorila strogo. 

       „Ne vidim tu sliku.“ 

       Nil je vodila Liku za ostalima. Fa je išla za njima kao da Lok ne postoji. Smeteno se pentrao za njom znajući da je pogrešio; ali usput je mrmljao.

       „Okrenuo sam se prema njoj...“ 

        Ostali su se okupili u grupi nešto dalje na stazi. Fa im je dovikivala. 

       „Stižemo!“ 

        Ha je uzvratio: 

      „Tu je jedna ledena žena.“ 

        Iza i iznad Mala nalazila se vododerina u steni krcata starog snega do kojeg sunce nije stiglo. Težina i hladnoća a potom i pljuskovi u poznoj zimi sabili su sneg u led koji je opasno visio a između njegovog ruba, koji se topio, i toplijeg kamena isticala je voda. Premda u toj vododerini nikada ranije po povratku iz pećine na moru nisu zatekli nijednu ledenu ženu, nije im palo na pamet da ih je Mal prerano odveo u planine. Lok je zaboravio na svoj beg i na ono neobično neodređeno novo svojstvo mirisa vodene prašine i potrčao napred. Stao je pored Haa i viknuo: 

       „Oa! Oa! Oa!“

    Ha i ostali vikali su s njim. 

      „Oa! Oa! Oa!“ 

      Preko upornog bubnjanja vodopada njihovi glasovi bili su slabašni i bez zvučnosti, ali gavranovi su ih ipak čuli i posrnuli, a zatim opet glatko zalebdeli. Liku je vikala i mahala malom Oom, mada nije znala zašto. Novi se ponovo probudio, oblizao se ružičastim jezikom kao mače i izvirio iz kovrdža kod Fainog uveta. Iznad i iza njih visila je ledena žena. Iako joj iz utrobe još curka smrtonosna voda, neće se pomeriti. Onda su ljudi zamukli i brzo prošli dok je nije zaklonila stena. Ćutke su došli do stenja kod vodopada gde je ogromna litica gledala dole tražeći svoja stopala u uskomešanoj beloj vodi i oblacima pare. Gotovo u visini njihovih očiju nalazila se bistra kriva gde je voda skretala dole preko ruba, voda tako bistra da se videlo šta je u njoj. Bilo je korova, koji se nije kretao u sporom ritmu, nego mahnito drhtao kao da gori od želje da ode. Stenje blizu vodopada bilo je mokro od vodene prašine a nad provalijom visila je paprat. Ljudi su jedva okrznuli pogledima vodopad i brzo i bez zastoja nastavili dalje. 

       Iznad vodopada reka je prolazila kroz klanac u planinskom vencu. 

      Sad kada je dan bio maltene gotov, sunce je ležalo u tom klancu i odbleskivalo od vode. S one strane vode struja je klizila pored strme planine koja je bila crna i skrivena od sunca; ali ova strana klanca bila je manje nemilosrdna. Tu je bila kosa izbočina, terasa koja se postepeno pretvarala u liticu. Lok nije obraćao pažnju na neposećeno ostrvo i na planinu iza njega s druge strane klanca. Požurio je za ljudima kada se setio koliko je na terasi sigurno. Iz vode ništa ne može da ih napadne jer bi ga ugrabila struja i gurnula preko ivice vodopada; a litica iznad terase pripada lisicama, kozama, ljudima, hijenama i pticama. Čak i put kojim se silazi od terase do šume zaštićen je ulazom toliko uzanim da može da ga drži jedan čovek s trnovim grmom. Što se tiče staze na strmoj litici iznad stubova vodene prašine i uzburkanih voda, nju utiru samo noge ljudi. 

       Kada je Lok polako zašao za ugao na kraju staze, šuma iza njega već je bila tamna, a senke se utrkivale kroz klanac prema terasi. Ljudi su se bučno opustili na terasi, ali onda je Ha okrenuo trnov grm tako da bodljikava glava leži na tlu ispred njega. Savio se u kolenima i onjušio vazduh. Ljudi su smesta utihnuli i raširili se u polukrugu ispred šupljine natkriljene izbočinom. Mal i Ha su se odšunjali napred, sa spremnim trnovim grmovima, i popeli se na malu zemljanu kosinu dok nisu mogli da pogledaju u natkriljenu šupljinu. 

       Ali hijene nisu više bile tu. Iako je njihov miris prianjao za raštrkano kamenje koje je otpalo s tavanice i oskudnu travu koja je rasla u tom tlu pokolenja i pokolenja, bio je star tek jedan dan. Ljudi su videli kako Ha podiže trnov grm dok nije prestao da bude oružje, a onda su opustili mišiće.      

     Krenuli su uz kosinu i stali ispred šupljine dok je sunce bacalo njihove senke u stranu. Mal je savladao kašalj koji mu je izbijao iz grudi, okrenuo se ka starici i čekao. Ona je klekla u šupljinu i na sredinu tog prostora stavila kuglu gline. Rastvorila je glinu ravnajući je i tapkajući preko starog parčeta koje je već stajalo tamo. Primakla je lice glini i lagano duvala u nju. U samom dnu natkriljene

šupljine, s obe strane jednog kamenog stuba, nalazila su se udubljenja u zidu puna prutova, grančica i debljeg granja. Hitro je otišla do tih hrpa i vratila se s grančicama i lišćem i balvanom koji se gotovo pretvorio u prah. Rasporedila je to na rastvorenu glinu i duvala dok se nije pojavio tanak mlaz dima a uvis poletela jedna jedina varnica. Granje je pucketalo a ljubičastocrveni plamen sklupčavao se i ispravljao tako da joj se strana lica okrenuta od sunca rumenela a oči svetlucale. Ponovo se vratila od udubljenjâ i stavila još drva tako da je vatra izvodila za njih blistavu predstavu plamenova i iskri. Prstima je prionula da oblikuje mokru glinu doterujući ivice tako da je vatra sada sedela na sredini plitke posude. Zatim je ustala i obratila im se. 

     „Vatra je opet budna.“

Vilijem Golding, Gospodar muva 

Pismo Džejmsa Džojsa Henriku Ibzenu

Kada govorimo o liku i delu Džejmsa Džojsa, zanimljivo je pomenuti poznatu korespodenciju ovog revolucionarnog moderniste sa njegovim literarnim idolom, slavnim norveškim dramaturgom Henrikom Ibzenom. Prvi Džojsov ikada objavljeni tekst bio je upravo pohvalni prikaz Ibzenove u tom trenutku nove drame „Kad se mi mrtvi probudimo“, koji je osamnaestogodišnjem Ircu objavio ugledni londonski žurnal Fortnightly Review 1900. godine. U tom prikazu navedene drame, za koju je Džojs kaže da poseduje „univerzalni smisao“, veliča se i brani za to vreme kontroverzni Ibzenov pristup obradi društvenih problema. Tada počinje trogodišnja prepiska između Džojsa i Ibzenovog prevodioca u Engleskoj Vilijama Arčera, preko kojeg je norveški književnik slao pisma svom mladom irskom kolegi. Godine 1901. Džejms Džojs je poslao direktno Ibzenu pismo-čestitku povodom njegovog 73. rođendana:

Poštovani gospodine,

Pišem vam i pozravljam vas na vaš 73. rođendan i time želim da se pridružim svima onima, na celom svetu, koji vam žele dobro. Možda se sećate da je nedugo nakon objavljivanja vaše poslednje drame „Kada se mi mrtvi probudimo“ reči hvale za nju su objavljene u jednoj od engleskih revija – The Fortnightly Review – pod mojim imenom. Znam da ste ih videli, jer mi je nedugo zatim gospodin Vilijam Arčer pisao i rekao mi je da u pismu koje ste mu nekoliko dana pre toga poslali stoji: „Pročitao sam, a pre će biti sricao, prikaz u The Fornightly Review-u gospodina Džojsa, koji je veoma benevolentan i na kome bih veoma voleo da se zahvalim autoru, samo kada bih dovoljno poznavao jezik.“ (Moje znanje vašeg jezika nije, kao što vidite, sjajno, ali verujem da ćete biti u stanju da dešifrujete smisao.) Ne mogu vam opisati koliko me je ganula vaša poruka. Ja sam mlad, veoma mlad čovek, i možda će vas takva jedna nervoza nasmejati. Ali sam siguran da biste, ukoliko se vratiti unazad kroz vaš život do vremena kada ste vi bili student, kao što sam ja sada, i ako pomislite šta bi vama značilo da vam se obratio neko koga tako visoko poštujete, kao što ja poštujem vas, mogli u potpunosti da me razumete. Jedino za čim žalim je, naime, što je do vas stigao ishitren i nezreo članak, umesto nešto što je bolje i vrednije vaše pohvale. U njemu možda nema hotimične gluposti, ali zaista ne bih mogao ništa više da dodam. Možda vam smeta što je vaš rad prepušten na milost i nemilost jednog mladića, ali sam ubeđen da vam više odgovara temperamentnost, nego hladnokrvnost i „kulturni“ paradoks.

Šta još da kažem. Obznanjivao sam vaše ime tokom studija gde god je ono bilo ili nepoznato ili slabo i nedovoljno poznato. Tražio sam za vas mesto u istoriji drame koje vam sa pravom pripada. Isticao sam ono što je, kako mi se čini, vaša najveća veština – blagorodna autentična snaga. I vaše druge karakteristike – vaša satira, vaša tehnika i orkestrirana harmonija – i njih, takođe, dodao bih. Ne mislite o meni kao o idolopokloniku. Ja to nisam. I kada sam govorio o vama, u debatnim krugovima, i na drugim mestima, skretao sam pažnju bez ikakve suvišne buke.

Ali najdraže stvari uvek zadržimo za sebe. Nisam im otkrio ono što me najviše veže za vas. Nisam im rekao kako me ispunjava ponosom ono što mi se ukazuje maglovito u vezi sa vašim životom, kako me inspirišu vaše bitke – ne one očigledne, materijalne bitke, nego one koje ste izvojevali i dobili iza vašeg čela – kako me je osokolila vaša rešenost da zgrabite tajne života, i kako ste vašom apsolutno indiferentnošću prema kanonima umetnosti, prijatelja i šiboleta hodali u svetlu vašeg unutrašnjeg heroizma.

Vaš rad na zemlji je pred svršetkom i bližite se tišini. Pred vama nadolazi tama. Mnogi pišu o takvim stvarima, ali ih ne poznaju. Taj put ste samo otvorili – iako ste njime išli daleko koliko ste mogli – svršetkom „Džona Gabrijela Borkmana“ (pretposlednja Ibzenova drama, prim. prev.) i njegovom spiritualnom istinom – jer vaša poslednja drama, verujem, stoji izdvojena. Ali siguran sam da veće i svetije prosvetljenje tek dolazi.

Kao jedan od pripadnika mlađe generacije u čije ime ste progovorili, pozdravljam vas – ne skromno, jer sam ja nepoznat a vi slavni, ne žalostivo, jer ste vi star, a ja mlad čovek, ni arogantno, ni sentimentalno – već radosno, s nadom i ljubavlju, šaljem vam pozdrave.

Iskreno,
Džejms A. Džojs

(preveo: Danilo Lučić)

Izvor: GLif

Tomas Man, Lota u Vajmaru -Glava prva

    

GLAVA PRVA

 Jednoga skoro još letnjega dana duboko u septembru 1816. godine, Mager, kelner gostionice »Kod Slona« u Vajmaru, obrazovan čovek, imao je uzbudljiv, veseo i zamršen doživljaj. Ne zato što je u tom događaju bilo nečeg neprirodnog; pa ipak se može reći da je Mager neko vreme verovao da sanja.
       Toga dana, odmah posle osam sati ujutru, pred glasovitu kuću na trgu stigoše običnim poštanskim kolima tri žene, kod kojih se na prvi pogled, a takođe ni na drugi, nije moglo zapaziti ništa osobito. Bilo je lako pogoditi njihov uzajamni odnos: behu to majka, ćerka i sobarica. Stojeći pod ulaznim svodom spreman na poklon u znak dobrodošlice, Mager je posmatrao kako kućni sluga pomaže dvema prvim ženama da siđu sa papuče na pločnik, dok se sobarica, zvana Klarica, opraštala od poštanskog momka pored koga je sedela i sa kojim se izgleda dobro zabavljala. Čovek ih je posmatrao iskosa sa osmehom, misleći verovatno na strano narečje kojim je putnica govorila i još ju je pratio pogledom sa nekom podrugljivom zamišljenošću, dok ona nije sišla sa visokog sedišta ne bez nepotrebnog uvijanja, pridizanja haljine i gizdavosti. Tada on za kanap povuče svoj rog sa leđa i poče vrlo osećajno da u njega duva na zadovoljstvo nekoliko dečaka i ranih prolaznika koji su prisustvovali dolasku.
       Okrenute leđima kući, dame su još stajale kod poštanskih kola da bi nadgledale snošenje svog inače skromnog prtljaga, a Mager je iščekivao trenutak kad će se one, umirene u pogledu svog vlasništva, uputiti prema ulazu, da im onda kao pravi diplomata pođe u susret na pločnik sa učtivim pa ipak lako uzdržanim osmehom na licu boje sira, uokvirenom crvenkastim zulufima, u svom zakopčanom fraku, sa ispranom vratnom maramom u starom uspravnom okovratniku i pantalonama tesno zategnutim iznad vrlo dugih stopala.
     „Dobar dan, prijatelju!” reče ona dama što je materinski izgledala, svakako matrona, već zašla u godine, najmanje blizu pedeset, popunačka, u beloj haljini sa crnim ogrtačem, kratkim končanim rukavicama, visokim šeširom, gledala je ispod kovrdžave kose pepeljastosive boje koja je nekad bila plava.
     „Bio bi nam, dakle, potreban stan za troje, jedna soba sa dva kreveta za mene i moje dete” (ni dete nije bila baš sasvim mlado, sigurno blizu dvadeset, tamnih uvojaka kao svrdlo za vađenje čepova, i sa krstićem oko vrata; fino izvijeni majčin nosić beše kod nje nešto preoštro isturen) „i jednu sobu ne suviše daleko odatle za moju devojku. Može li se to dobiti?”
      Od izrazite malaksalosti, plave ženine oči gledale su pored kelnera u lice gostionice; njena mala usta položena u gojazne staračke nabore na obrazima, micala su se osobito prijatno. U svojoj mladosti verovatno je bila još dražesnija nego što je to sada bio slučaj sa kćerju. Kod nje je padalo u oči neko podrhtavanje glavom, i donekle je delovalo kao potkrepljivanje njenih reči i brzi poziv na odobravanje, tako da se činilo da uzrok tome nije toliko slabost koliko živahnost ili bar oboje podjednako.
    „Razume se”, odvrati pokućar, odvede majku i ćerku k ulazu, dok je sobarica za njima išla mlatarajući nekom kutijom za šešire. „Kod nas je, doduše kao obično, dupke puno i lako bi moglo da nam se desi da moramo odbijati ugledne ličnosti; ali mi nećemo štedeti truda da što je moguće bolje udovoljimo željama dama“.
       „O, to je zaista lepo”, odvrati strankinja i izmenja po jedan vedar i pažljiv pogled sa svojom kćerju zbog odabranog načina govora ovog čoveka u kome se jako osećao i tirinško-saksonski naglasak.
      „Smem li zamoliti? Molim lepo!” reče Mager, praveći im komplimente na popločanom tremu. „Prijem se vrši tamo desno. Domaćica kuće, gospođa Elmenrajh, radovaće se tome. Izvolite samo!”
     Gospođa Elmenrajh, sa jednom strelom u kosi i pojasom kojim je visoko potpasala bistu uvijenu u pleteni kaput zbog blizine kućnih vrata, sedela je kao na prestolu pored pera, leska za upijanje i jedne mašine za računanje iza nekakve dućanske tezge, koja je od trema odvajala tu kancelarijsku prostoriju sličnu udubljenju u zidu. Odvojivši se od svog naslona za pisanje, jedan nameštenik nešto je po strani raspravljao na engleskom sa nekim gospodinom u ogrtaču visokog okovratnika, kome su verovatno pripadali koferi naslagani kod ulaza. Gledajući više flegmatično preko došljakinja nego u njih, gazdarica odgovori na pozdrav one starije i nagovešteni kniks devojke, sa dostojanstvenim naklonom glave, načuljenog uva sasluša kelnerovo saopštenje da dame traže sobe i dohvati kućni plan po kome je jedan časak prelazila vrhom olovke.
      „Dvadeset sedam”, odredi ona, okrenuta prema kelneru u zelenoj kecelji koja je čekao sa prtljagom dama. „Još jednom zasebnom sobom ne mogu vas uslužiti. Gospođica bi morala da bude u sobi sa devojkom grofice Lariš fon Erfurt. Imamo, eto, u kući mnogo gostiju sa poslugom“.
       Klarica napući usne iza leđa svoje gospodarice, ali ova beše već pristala. Ona reče da će se devojke ipak složiti i zamoli, već spremna da pođe, da je odvedu u sobu kuda bi odmah mogli odneti i ručne kofere.
       „Odmah madam”, reče kelner. „Samo trebalo bi uzgred ispuniti još i jednu formalnost. Najpokornije vas molimo za samo nekoliko redaka. Pedantnost nismo mi izmislili već sveta Hermandada. Ona ne može nikud iz svoje kože. Moglo bi se reći da se zakon i prava stalno nasleđuju kao neka večita bolest. Da li bih vas zaista smeo zamoliti za dobrotu i ljubaznost
       Dama se nasmeja pogledajući opet prema svojoj kćeri i mašući glavom veselo i začuđeno.
       ”A, tako”, reče ona, „na to sam zaboravila. Učinimo sve što treba! Uostalom, kako vidim, on je mudar čovek” (ona upotrebi način obraćanja koja je bio uobičajen još u njenoj mladosti), „vrlo načitan i siguran u citatima. Neka mi da to što treba!” I prilazeći opet stolu ona uze tananim prstima u polu rukavicama pisaljku od krede na uzici koju joj gostioničarka pruži i naže se, još uvek se smejući, nad prijavnu tablu na kojoj već beše nekoliko imena  
        Pisala je polako i postepeno prestajala da se smeje, a onda samo još ispuštala zabavne, slabe i uzdasima slične glasove i odjeke svoje veselosti koja je prestajala. Klimavo podrhtavanje njenog potiljka pokazivalo se jasnije nego ikad, svakako zbog neudobnosti njenog položaja. Posmatrali su je. S jedne strane kći joj je gledala preko ramena, lepih pravilno povijenih obrva (kao u majke) izdignutih k čelu, podrugljivo pripijenih i razvučenih usana; a sa druge strane gledao ju je kelner Mager, delom samo zbog nadzora da li ona tačno popunjava crveno obeležene rubrike, a delom iz malograđanske radoznalosti i sa onim zadovoljstvom koje nije sasvim bez pakosti što je za nekoga došao trenutak da napusti donekle zahvalnu ulogu nepoznatog i da kaže svoje jade i ispovedi se. Iz nekog razloga kancelarijski službenik i putnik Britanac behu isto tako prekinuli razgovor i posmatrahu ženu kako drhteći glavom izvlači slova skoro sa dečijom brižljivošću.
       Mager žmirkajući pročita: „Dvorska savetnikovica udovica Šarlota Kestner, rođena Buf iz Hanovera, poslednje mesto boravka Goslar, rođena 11. januara 1753 u Veclaru, sa kćerju i poslugom.
       „Je li to dovoljno?” upita dvorska savetnikovica i kako joj ne odgovaraše, ona sama zaključi: „To mora biti dovoljno!” Pritom je htela da pisaljku energično stavi na sto, ali zaboravi da je ona vezana, te sruši metalno postolje na kom je visila
       „Kako sam nespretna!” reče ona pocrvenevši, pa ponovo baci jedan brz pogled na kćer koja je gledala oborenih očiju i podrugljivo pripijenih usta. „O, to se opet može lako popraviti; učinjeno je sve što treba. Postarajmo se sada da najzad dođemo u svoju sobu!” I sa izvesnom užurbanošću okrenu se da pođe.
       Kći, devojka i kelner, kao i ćelavi kućni sluga koja je iza njih nosio kutije i putničke torbe, krenuše za njom tremom ka stepenicama. Mager ne beše prestao da žmirka i usput nastavi sa time i to u intervalima bi tri-četiri puta vrlo brzo zatreptao i onda za trenutak nepomično gledao pocrvenelim očima, pri čemu su mu usta bila otvorena da ne kažemo blesavo, već takoreći nekako uglađeno i doterano. No na daskama prvog stepenika zaustavi on čitavu grupu.
         „Oprostite!” reče on. „Najlepše vas molim da mi oprostite ako moje pitanje... To nije obična i nedopuštena radoznalost koja... Imamo li čast da sa dvorskom savetnikovicom gospođom Kestner, madam Šarlotom Kestner, rođenom Buf, iz Veclara...?”
         „Ja sam ta“, potvrdi stara dama smeškajući se.
          „Mislim... svakako, pa naravno, ali mislim - pa ipak se na kraju svakako ne radi o Šarloti ili kraće Loti-Kestner, rođenoj Buf iz nemačke kuće, nemačke viteške kuće u Veclaru, bivšoj...
         „Baš o njoj, prijatelju. Ali ja nikako nisam bivša, moje prisustvo je ovde sasvim stvarno i zaista bih želela u dodeljenu mi sobu...“
       „Neodložno!” povika Mager i zalete se žurno dalje oborena čela, onda opet zastade kao ukopan i skrsti ruke.
       „Blagi bože!” reče on sa dubokim osećanjem. „Blagi bože, gospođo dvorska savetnikovice! Neka gospođa dvorska savetnikovica oprosti ako se moje misli na identitet koja je nastao u ovom slučaju i perspektivu koja se otvara odmah ne mogu da... To dolazi, takoreći, iz vedra neba... Ova kuća, dakle, ima čast i neprocenjivo odlikovanje da istinsku i stvarnu, originalnu ako se tako smem izraziti... Jednom rečju, ja sam udostojen da vidim Verterovu Lotu...“
        „Biće baš tako, prijatelju”, odvrati dvorska savetnikovica sa mirnim dostojanstvom pošto sobarici koja se cerekala dobaci jedan prekoran pogled.
      „I kad bi to za njega bio jedan razlog više da nama ženama umornim od puta sada bez odlaganja pokaže sobu, onda bih zaista bila zadovoljna time“.
    „Ovog trenutka”, uzviknu kelner i pođe žurnim koracima. „Soba broj 27, o bože, nalazi se iznad drugog stepeništa. Udobne su ove naše stepenice, kako primećuje gospođa dvorska savetnikovica, ali jesmo li mogli samo naslutiti... Bez sumnje bi se i uprkos naše pretrpanosti... Ipak, soba je lepa, gleda pravo na trg i ne bi se smelo desiti da vam se ne dopadne. Još donedavno stanovali su u njoj gospođa i gospodin major fon Eglofštajn iz Halea kad su ovde bili u poseti kod svoje gospođe tetke, supruge glavnog dvorskog komornika istog imena. Oktobra trinaeste imao ju je glavni ađutant njegovog Kraljevskog Visočanstva Velikog Kneza Konstantina. To je u neku ruku istorijska uspomena... Ali, bože, šta ja govorim o istorijskim uspomenama koje za jednog čoveka od osećanja nikako ne mogu izdržati poređenje sa... Samo još koji korak, gospođo dvorska savetnikovice! Od stepenica ima samo još koji korak ovim hodnikom. Sve je nedavno okrečeno kao što vidi gospođa dvorska savetnikovica; od kraja trinaeste, posle posete donskih kozaka, morali smo potpuno renovirati stepenice, sobe, hodnike i salonske prostorije, čemu je možda već odavno bilo vreme. To su samo iznudila divlja nasilja svetskog zbivanja, iz čega bi se mogla izvući pouka da se obnavljanje života možda ne ostvaruje bez velike pomoći nasilja. Uostalom, ja neću da pripišem zaslugu za naše osveženje isključivo kozacima. U našoj su kući isto tako bili Prusi i mađarski husari i da ne govorim o Francuzima koji su tu bili pre njih. Stigli smo. Ako bih smeo zamoliti gospođu dvorsku savetnikovicu!”
            Da bi omogućio ulaz u sobu, on se duboko povi za vratima koja širom otvori. Hitrim pogledom žene ispitivački okrznuše ukrućene zavese od muslina na oba prozora, ogledalo na podupiraču između njih u pozlaćenom okviru i, naravno, sa nešto mutnih mrlja, postelju pokrivenu belim zastiračima iznad kojih je bilo jedno malo zajedničko nebo, i ostale udobnosti. Zid je krasio jedan bakrorez koji je predstavljao neki predeo sa antičkim hramom. Čist pod sijao se sveže premazan uljem.
          ”Sasvim valjano”, reče dvorska savetnikovica.
         „Kako bismo mi bili srećni kad bi se dame ovde koliko god prijatno osećale! Ako bi nešto nedostajalo - ovde je ručica za zvono. Samo se po sebi razume da ću se ja pobrinuti za toplu vodu. Bili bismo toliko srećni ako bismo zadovoljstvo gospođe dvorske savetnikovice...“
        „Ali razume se, dragi prijatelju. Mi smo obični ljudi i nismo razmaženi. Hvala vam dobri čoveče”, reče ona kućnom sluzi koji svoj teret beše spustio na naslon sa kaiševima za prtljag i udaljio se. „A hvala i vama, prijatelju”, obrati se ona kelneru klimajući glavom u znak da ga otpušta. „Zbrinute smo i imamo sve i želele bismo da se sada malo...“
         Ali Mager stajaše nepomično, prepletenih prstiju, pocrvenelih očiju kojima je ponirao u crte stare dame.
       „Veliki bože“, reče on, „gospođo dvorska savetnikovice, kakav znamenit događaj! To vredi da se zabeleži! Gospođa dvorska savetnikovica možda ne razume jednog čoveka od srca kome se iznenadno i preko svakog očekivanja takav evenement(događaj) sa njegovim dirljivim perspektivama... Gospođa dvorska savetnikovica je takoreći navikla na takve prilike i na taj njen svima nama sveti identitet, ona, moguće, gleda na to ležemo i kao na nešto svakodnevno i ne shvata sasvim kako se jedna osetljiva, od malena literarna duša, koja se tome ni najmanje nije nadala, mora osećati prilikom poznanstva, ako smem tako reći, molim da mi oprostite - prilikom susreta sa jednom ličnošću koja je ovenčana sjajem poezije i takoreći vatrenim rukama odnesena visoko gore na nebo večne slave...“
         „Dobri prijatelju”, odgovori dvorska savetnikovica braneći se sa smeškom, iako se podrhtavanje glavom, koje je na kelnerove reči opet postalo upadljivo, moglo protumačiti kao odobravanje. (Sobarica stajaše iza nje i sa veselom radoznalošću posmatraše čovekovo lice skoro spremno da zaplače, dok kći sa upadljivom ravnodušnošću poče da radi nešto oko prtljaga u dnu sobe.) „Dobri prijatelju, ja sam obična skromna stara žena, čovek kao i mnogi drugi, ali Vi imate tako neobičan, uzvišen način izražavanja...“
        „Moje je ime Mager”, reče kelner kao u znak objašnjenja. On izgovori »Maher« svojim srednje nemačkim mekim narečjem; u glasu mu je bilo nečeg molbenog i dirljivog. „Ja sam, ako to ne zvuči suviše uobraženo, faktotum u ovoj kući, desna ruka, kako se obično kaže, gospođe Elmenrajh, vlasnice gostionice. Ona je već godinama udovica, gospodin Elmenrajh je, nažalost, godine 1806 pao kao žrtva svetskog događaja, pod tragičnim okolnostima o kojima ne priliči ovde govoriti. Na mome mestu, a naročito u vremenima kakva je proživeo naš grad, čovek, gospođo dvorska savetnikovice, dolazi u dodir sa mnogim ljudima, prolaze tako pored čoveka mnogo značajne pojave, značajne po rođenju ili po zaslugama i on oseća, prirodno, izvesnu ravnodušnost pri dodiru sa visokim ličnostima koje su se borile u svetskom događaju i sa nosiocima imena koja ulivaju poštovanje i podstiču maštu. Tako je to, gospođo dvorska savetnikovice. Samo, gde li je sada ta poslovna naviknutost i otupelost! Nikada u svom životu, to mogu priznati, nije mi pao udeo u takav prijem i usluga koja bi mi uzbudila srce i duh kao ova današnja - vaistinu vredna da se zabeleži. Jer kao što se čoveku dešava, bilo mi je poznato da žena dostojna poštovanja, prvobitni uzor onog večito dragog lika, boravi među živima i to u gradu Hanoveru, ja sada zaista uviđam da sam to znao. Samo, to saznanje nije bilo za mene stvarno, nikad nisam mogao ni pomisliti na mogućnost da ću stojati licem u lice prema tom svetom biću. Nisam prosto smeo ni sanjati o tome. Kad sam se jutros - to je bilo pre nekoliko sati - probudio, bio sam ubeđen da će taj dan biti kao i stotine drugih, jedan prosečan dan ispunjen običnim i dobro poznatim dužnostima mog poziva u tremu ili kod trpeze. Moja žena - ja sam oženjen, gospođo dvorska savetnikovice, madam Mager radi u kuhinji na jednom višem položaju - moja žena može potvrditi da nisam pokazao nikakvog znaka da naslućujem bilo šta neobično. Mislio sam samo na to da ću i večeras leći u postelju kao isti onaj čovek koja je i ustao. A eto! Ono što ne očekujemo - desi se često. Koliko je u pravu narod u toj prostoj velikoj primedbi! Gospođa dvorska savetnikovica će mi oprostiti zbog moje uzrujanosti i moje možda nedopuštene govorljivosti. Puno srce - prepuna usta, veli narodna poslovica na svoj ne sasvim književan a ipak tako tačan način. Kad bi gospođa dvorska savetnikovica znale za ljubav i poštovanje koje ja gajim u sebi takoreći od malih nogu prema našem Knezu - pesniku, velikom Geteu, uz to za moj ponos kao građanina Vajmara, što tog uzvišenog čoveka svojim nazivamo... Kada bi iste znale šta su posebno baš »Jadi mladog Vertera« ovome srcu oduvek... Ali neću da govorim, gospođo dvorska savetnikovice, ja dobro znam, ne priliči to meni, iako je istina da jedno tako sentimentalno delo kao ovo pripada svim ljudima, i ono i velikim i malim pruža najdublja uzbuđenja, dok, svakako, na stvaralačke proizvode kao što su »Ifigenija« i »Prirodna kći« možda bi samo viši slojevi smeli da imaju pretenzije. Kad pomislim koliko smo se puta madam Mager i ja noću uz sveću povijali nad ovim božanstvenim stranicama raskrvavljenih duša, i shvatim da u ovom trenutku slavna i besmrtna junakinja tih stranica, živa i stvarna, kao čovek poput mene preda mnom... Za ime boga, gospođo dvorska savetnikovice!” kliknu on i udari se rukom po čelu. „Ja pričam i pričam i odjednom suknu u meni nešto i kao da me opeče, naime to da još nijednom nisam upitao da li su već gospođa dvorska savetnikovica uopšte pile kafu!”
        „Hvala, prijatelju”, odvrati stara dama koja je slušala poštenjakov izliv uzdržanog pogleda i usta koja su lako podrhtavala. „Mi smo to na vreme učinile. Uostalom, dragi gospodine Magere, Vi idete i suviše daleko u svojim poređenjima i jako preterujete ako mene ili čak i ono mlado stvorenje koje sam nekad bila, zamenjujete prosto junakinjom one knjižice o kojoj se mnogo pisalo. Vi niste prvi koga moram na to upozoriti, ja pripovedam tome evo već četrdeset i četiri godine. Ona figura iz romana čiji je život svakako postao tako široko poznat koja je stekla tako veliku i stvarnu slavu, da bi neko mogao doći i reći da je jedno od nas dve istinska i prava ono, što ipak sebi ne bih dopustila, ta devojka razlikuje se vrlo mnogo od moje nekadašnje ličnosti, moju sadašnju da ostavimo sasvim po strani. Tako svako, eto, može da vidi da ja imam plave oči, dok je Verterova Lota crnooka, kao što je poznato“.
        „Pesnička licenca!” uzviknu Mager. „Kao da mi ne bismo morali znati što je to - pesnička licenca! A ono, gospođo dvorska savetnikovice, ne može ipak ništa okrnjiti od postojeće identičnosti! Možda se pesnik njome poslužio kao nekom skrivalicom, da bi malo zavarao trag...
        „Ne“, reče dvorska savetnikovica odmahnuvši glavom, „crne oči potiču sa neke druge strane“.
         „Pa ako!” rasrdi se Mager. „Čak i da je ta identičnost malo umanjena tako sićušnim odstupanjima...“
        „Postoje mnogo veća”, energično ubaci gospođa dvorska savetnikovica.
        „…Pa ipak ostaje potpuno nedirnuta druga, izukršta se sa onom i nerazdvojna je od nje - identičnost sa samom sobom, hoću reći: sa onom isto tako legendarnom ličnošću čiji nam je lik još pre kratkog vremena veliki čovek tako prisno dao u svojim uspomenama, pa i ako gospođa dvorska savetnikovica nisu Verterova Lota baš do poslednje sitnice, onda su one ipak u dlaku i bez ikakvog umanjenja Lota Ge…”
          „Uvaženi moj”, reče dvorska savetnikovica zapovednički. „Bilo je dosta zadržavanja dok ste bili ljubazni da nam pokažete našu sobu. Očigledno ispuštate iz vida da nas sada sprečavate da njime raspolažemo“.
        „Gospođo dvorska savetnikovice”, reče molbeno kelner »Kod Slona« sklopljenih ruku. „Oprostite mi! Oprostite jednom čoveku koji... Moje ponašanje je neoprostivo, znam to, pa ipak vas molim za oproštaj. Ja ću svojim trenutnim udaljavanjem... Već me nešto vuče”, reče on, „već me nešto ionako odavno vuče odavde i pored svih obzira i pristojnosti; jer kad pomislim da ni do ovog časa gospođa Elmenrajh sigurno nema ni pojma jer jedva ako je do sada bacila jedan pogled na spisak gostiju, a možda bi i taj pogled, njenoj prostoj pameti... A madam Mager, gospođo dvorska savetnikovice! Kako me odavno nešto vuče njoj u kuhinju da joj veliku gradsku i literarnu novost iz prve ruke... Pa ipak, gospođo dvorska savetnikovice, i upravo zbog toga da se uzbudljiva novost upotpuni, usudiću se da zamolim za oproštaj zbog još jednog jedinog pitanja... Četrdeset i četiri godine! I gospođa dvorska savetnikovica za te četrdeset i četiri godine nisu videle gospodina tajnog savetnika?”
       „Tako je, prijatelju”, odgovori ona. „Ja poznajem mladog pravnog praktikanta Dr. Getea iz Gevandgase u Veclaru. Vajmarskog državnog ministra, velikog pesnika Nemačke nikada nisam očima videla“.
      „Kako je to uzbudljivo!” uzdahnu Mager. „Kako to uzbuđuje čoveka, gospođo dvorska savetnikovice! I tako su, dakle, gospođa dvorska savetnikovica došle u Vajmar da…“
      ”Ja sam u Vajmar došla”, prekide ga stara dama nešto sa visine, „da posetim svoju sestru, suprugu finansijskog savetnika Ridla i dovedem joj svoju kćer Šarlotu, koja je iz Elzasa, gde ona živi, došla kod mene u posetu i prati me na ovom putovanju. S mojom sobaricom nas smo tri, i ne možemo kao gosti za stan pasti na teret mojoj sestri koja i sama ima porodicu. Zato smo odsele u gostionici ali ćemo već na ručku biti kod naših dragih. Je li on time zadovoljan?”
       „Koliko samo, koliko samo, gospođo dvorska savetnikovice! Premda mi na taj način nećemo imati mogućnost da dame za našom table-d'hote[trpezarijom]... Gospođa i gospodin finansijski savetnik Ridl, Esplanade. Gospođa supruga finansijskog savetnika je dakle rođena - ali, da to sam znao! Odnosi i veze bili su mi već poznati, samo što ih do sada nisam... Milostivi bože, gospođa supruga finansijskog savetnika nalazila se dakle u onom čoporu dece koja su se gurala oko gospođe dvorske savetnikovice u predsoblju lovačke kuće kad je Verter prvi put u nju ušao, i koja su pružala ručice za užinu koju je gospođa dvorska savetnikovica...“
       Dragi prijatelju”, upade mu Šarlota opet u reč, „nije bilo nikakve dvorske savetnikovice u onoj lovačkoj kući. No pre nego što Vi, molim vas, pokažete našoj Klarici njenu sobicu, a ona na to čeka, radije nam recite: Je li daleko odavde do Esplanade?”
       „Ni najmanje, gospođo dvorska savetnikovice. Samo komadić puta. Kod nas u Vajmaru nema dalekih puteva; naša veličina leži u duhovnome. Ja sam sam sa radošću pripravan da odvedem dame do pred kuću gospođe supruge finansijskog savetnika, ukoliko dame ne vole više da se posluže iznajmljenom kočijom ili jednom portechaise[3] kojih ima dovoljno u našoj rezidenciji. Ali samo još jedno, gospođo dvorska savetnikovice, samo još ovo jedno. Zar ne, iako su gospođa dvorska savetnikovica došle u Vajmar u posetu svojoj sestri, one će ipak bez sumnje ulučiti priliku da i na Frauenplanu…“
      „I to će biti, dragi prijatelju, i to će biti. Nek on učini sad tako i odvede ovu gospođicu u njenu sobu dole, jer će mi odmah uskoro biti potrebna“.
      „Da, i da mi usput kaže”, zacvrkuta mala, „gde stanuje onaj čovek što je napisao divnog »Rinalda«, dirljivi roman koji sam zaista već pet puta progutala i da li ga stvarno čovek, ako ima sreće, može sresti na ulici!”
       „Hoću, gospođice, hoću rado”, odvrati Mager rasejano, pošto sa njom krenu prema vratima. Ali tu se još jednom zaustavi, odupre se kočeći jednom nogom o pod, a drugu zbog ravnoteže zadrža u vazduhu.
      „Jednu reč još, gospođo dvorska savetnikovice”, zamoli on. „Jednu jedinu poslednju rečcu na koju se brzo može odgovoriti! Gospođa dvorska savetnikovica treba da shvate - čovek neočekivano stoji pred originalom, palo mu je u deo na samom izvoru - on to mora da iskoristi, ne sme to neiskorišćeno- gospođo dvorska savetnikovice, zar ne, onaj poslednji razgovor pred Lerterov odlazak, ona scena utroje koja u srce dira, u kojoj je bilo reči o pokojnoj majci i o smrtnom rastanku, a Verter stiska Lotinu ruku i uzvikuje: »Mi ćemo se opet videti, opet naći, mi ćemo se u svim prilikama prepoznati!« Zar ne, ona počiva na istini, gospodin tajni savetnik nije je izmislio, ona se zaista tako odigrala?!”
       „Da i ne, prijatelju, da i ne”, reče nevoljnica i ljubazno podrhtavajući glavom. „Ali idite sada, idite!”
         I uzbuđeni čovek ode žurno sa Klaricom pored sebe.
        Šarlota duboko uzdahnu pošto skide šešir sa glave. Njena kći, koja je za vreme ovog razgovora vešala u orman svoje i majčine haljine i raspoređivala sadržinu nesesera po toaletnom stolu u simsovima umivaonika, gledala ju je podrugljivo.
      „Ti si, znači otkrila svoju zvezdu”, reče ona. „Efekat nije bio loš“.
       „Ah, dete”, odgovori majka, „to što ti nazivaš mojom zvezdom više je krst uz koji ipak može da ostane i neko odličje, koje izbija na videlo bez moga sudelovanja, ja to ne mogu sprečiti niti ga sakriti“.
      „Malo duže, draga mama, ako ne u toku čitavog ovog nešto ekstravagantnog boravka, mogla je ona svakako ostati skrivena da smo stanovale radije kod tetke Amalije umesto u javnoj gostionici“.
       „Ti vrlo dobro znaš, Lotika, da to nije bilo moguće. Tvoj ujak, tvoja tetka i tvoje rođake nemaju suviše prostora, iako oni stanuju ili baš zato što stanuju u otmenom kraju. Bilo je nemoguće upasti im u kuću sa tri osobe i, ma i samo za nekoliko dana, prisiliti ih na najneudobnije stešnjavanje. Tvoj ujak Ridl ima dovoljno prihoda za život kao činovnik, ali su ga zadesili teški udarci, godine 1806 sve je izgubio, on nije bogat čovek i ne bi nam ni u kom slučaju dolikovalo da mu udarimo po kesi. Ali ko će mi zameriti da najzad još jednom zagrlim svoju najmlađu sestru, našu Mali, i da se radujem sreći koju ona uživa kraj svog valjanog muža? Ne zaboravi da ja možda mogu biti vrlo korisna tim dragim srodnicima. Tvoj se ujak nada mestu komornog direktora kod Velikog Vojvode - mojim vezama i starim prijateljstvima možda ću moći ovde na licu mesta uspešno ubrzati da se ispune njegove želje. I zar nije najzgodnija prilika za putovanje u ovu posetu baš ovo vreme kada si ti, moje dete, opet kraj mene posle deset godina kako smo bile razdvojene, i možeš me pratiti? Zar me sme neka moja naročita sudba sprečavati u tame da idem tamo kuda najpravednije hoće moje srce?”
         „Svakako ne, mama, svakako ne“.
          „ Ko je mogao i pomisliti”, nastavi dvorska savetnikovica, „da ćemo odmah pasti u ruke jednom takvom entuzijasti kao što je ovaj Ganimed sa zulufima? I Gete se u svojim memoarima žali na nevolju koju je stalno imao zbog radoznalosti ljudi, koji pitaju ko je prava Lota i gde stanuje, te da se pred tom navalom nije mogao zaštititi nikakvim inkognitom - on to, mislim, naziva pravom kaznom, i smatra da ako se već ogrešio svojom knjižicom, onda mora temeljito i preko svake mere ispaštati zbog tog greha. Ali tu se vidi da ljudi - a naročito pesnici - misle samo na sebe; jer on ne pomišlja na to da mi kao i on moramo da trpimo nevolju zbog radoznalosti, a uza sve ostalo ni na to šta je on nama napravio, tvom dobrom pokojnom ocu i meni, sa svojom prokletom mešavinom pesništva i istine...“
          „O crnim i plavim očima“.
         „Ko je u šteti ne treba da se brine zbog ruganja, ponajmanje zbog ruganja svoje Lotike. Morala sam ipak prekoreti ludog čoveka što me, takvu kakva sam, smatra za pravu Verterovu Lotu“.
          „On je bio dovoljno bezobziran kad te nazvao Geteovom Lotom“.
          „Mislim, zaista, da mu ni to nisam propustila, već ga prekorela sa neskrivenim negodovanjem. Ne bih te dobro poznavala, dete moje, kad ne bih osetila da je, po tvome strogom mišljenju, trebalo da tog čoveka jače držim na uzdi od samog početka. Ali reci mi, kako? Da sebe uteram u laž? Da mu stavim do znanja da neću ništa da znam o sebi i svojim stvarima? Ali da li ja imam i pravo raspolaganja tim stvarima, koje sada već pripadaju svetu? E, dete moje, ti si sasvim druge prirode nego ja - dopusti mi da dodam da to ni za trenutak ne umanjuje moju ljubav prema tebi. Ti nemaš ono što se naziva ljubaznošću - a što se još uvek mnogo razlikuje od gotovosti na žrtvu i spremnosti da se da svoj život za drugoga. Štaviše, često mi se činilo da se u jednom životu punom žrtava i usluga drugome stvara izvesna oporost, i - recimo to bez hvale i kuđenja, ili čak sa više hvale nego kuđenja - izvesna ogrubelost, koja ne zahteva mnogo ljubaznosti. Ne treba, dete moje, da sumnjaš u moje poštovanje prema tvom karakteru kao ni u moju ljubav. Već deset godina ti si u Elzasu anđeo-čuvar tvog jadnog dragog brata Karla koja je izgubio svoju mladu ženu i jednu nogu - nesreća retko dolazi sama. Šta bi bez tebe bilo sa njime, sa mojim jadnim detetom kome je potreban dom! Ti si mu negovateljica, pomoćnica, domaćica i majka njegovoj siročadi. Tvoj život je život rada i delo nesebičnog milosrđa, kako se onda neće urezati crta ozbiljnosti koja se kod tebe i drugih opire dokonoj osetljivosti. Tebi je više stalo do izgnanstva nego do interesantnosti - koliko ti u tome pravedno postupaš! Veze sa velikim svetom strasti i umetnosti, koje su nam pale u deo…”
          „Nama? Ja ne održavam takve veze“.
          „Dete moje, one će nam ostati i prionuti uz naše ime do trećeg i četvrtog kolena, bilo to nama pravo ili ne. Pa ako nas zbog tih veza saleću prostosrdačni ljudi, oduševljeni ili samo i radoznali - jer ko tu može povući granicu - imamo li mi pravo da štedimo sebe i da prezrivo odbijamo te srdačne ljude? Eto, u tome se razlikuju naše dve prirode. I moj je život bio ozbiljan i nije bio baš sasvim bez odricanja. Ja sam tvome dragom, nezaboravnom ocu, mislim, bila dobra žena, rodila sam mu jedanaestoro dece a devetoro odgajila do čestitih ljudi, jer sam dvoje morala izgubiti. I ja sam podnosila žrtve, u trudu i patnjama. Ali to mi nije povredilo ljubaznost ili kako ti to nazivaš dobrodušnost, životna grubost nije me ogrubela da bih tako jednom Mageru okrenula leđa i rekla mu: „Budalo, ostavi me na miru!” - Ne, ja to nikako ne mogu“.
         „Govoriš baš tako, draga mama“ odgovori Lota mlađa „kao da sam ti nešto prebacila i ponela se pred tobom nećerinski. Ta ja nisam ni usta otvorila. Ljutim se kad ljudi tvoju dobrotu i strpljenje stavljaju na tako tešku probu, kao što je upravo ova od maločas, i iscrpljuju te svojim uzbuđenjem - hoćeš li mi zameriti zbog te srdžbe? Ovu haljinu ovde”, reče ona podižući jednu belu haljinu ukrašenu bledocrvenim pantljikama koju baš izvadi iz majčinog prtljaga, „ne bi li je ipak trebalo malo ispeglati, pre nego što je možda obučeš. Jako je izgužvana“.
          Dvorska savetnikovica pocrvene, što joj je stajalo lepo i dirljivo. To je podmladi na čudan način, promeni njeno lice u lice ljupke mlade devojke: čovek bi najednom pomislio da vidi kako je ono izgledalo sa dvadeset godina; plave oči koje nežno gledaju ispod ravnomerno zasvođenih obrva, fino povijen nosić, prijatna malo usta povratiše u tom svetlu, u ružičastoj nijansi tog rumenila, za nekoliko sekundi svoj dražesni izgled koji su nekad imali. Valjana činovnikova kćerkica, mati njegovih mališana, zvezda sa balova u Folpertshauzenu iznenadno izbi još jednom ispod tog rumenila koje beše oblilo staru ženu.
        Pošto gospođa Kestner beše skinula svoj crni ogrtač, stojala je u jednoj haljini isto tako beloj kao i ono koju joj je kći pokazala, samo naravno nešto običnijoj. U toplije godišnje doba (a bilo je još letnje vreme) ona je sa osobitom ljubavlju stalno nosila bele haljine. Ali na onoj u kćerkinoj ruci videle su se bledocrvene pantljike. Nehotice se behu obe okrenule, starija, kako je izgledalo, od haljine, a mlada od majčinog rumenila koje joj je bilo mučno zbog toga što je pod njime majka izgledala dražesna i podmlađena.
       „Ali ne“, odgovori dvorska savetnikovica na Šarlotin predlog. „Nećemo se cifrati! Ta vrsta krepa se opet brzo ispravi, viseći u ormanu, a ko bi ga znao hoću li uopšte imati priliku da je nagrnem“.
         „Zašto ne bi imala“, reče ćerka, „i zašto si je inače ponela sobom? Ali baš zato ćeš je zacelo obući u ovoj ili onoj prilici, dozvoli mi, draga mama, da se vratim na moje skromno pitanje, nećeš li se ipak odlučiti da one nešto isuviše svetle pantljike na grudima sa rukavima zameniš malo tamnijim, recimo: pantljikama lepe ružičaste boje. To bi bilo gotovo tako brzo...“
        „Ah, ta ostavi, Lotika!” odvrati dvorska savetnikovica sa izvesnim nestrpljenjem. „Ti ne razumeš, dete moje, baš nikakvu šalu. Htela bih da znam zašto hoćeš da mi zabraniš malu duhovitu šalu, nežnu aluziju i pažnju koje sam smislila. Dozvoli da ti kažem da stvarno poznajem malo ljudi kojima smisao za humor nedostaje tako kao tebi“.
       „Ne bismo smeli tek tako pretpostavljati da taj smisao ima neko koga ne poznajemo ili više ne poznajemo.
          Šarlota starija htede još nešto uzvratiti ali njihov razgovor prekide povratak Klarice koja donese toplu vodu i veselo ispriča da tamo gore sobarica gospođe grofice Lariš nije nimalo rđavo stvorenje, da će se sa njom dobro slagati, a sem toga da joj je komični gospodin Mager čvrsto obećao da će joj svakako pokazati bibliotekara Vulpiusa koji je sastavio divnog »Rinalda« i koji je, uostalom, zet gospodina fon Getea: pokazaće joj ga kad ide u nadleštvo i čak će i njegovog sinčića, koji se zove »Rinalda«, po junaku slavnog romana, moći posmatrati kad bude išao u školu.
         „Vrlo dobro”, reče dvorska savetnikovica, „ali je krajnje vreme da sada Vi obe, ti, Lotika, u pratnji Klarice, pođete do Esplanade tetki Amaliji, i javite joj za naš dolazak. Ona nam se sigurno još nikako ne nada i očekuje nas tek po podne ili uveče, jer pretpostavlja da smo se zadržali kod Libenauovih u Goti, a mi smo ovog puta ipak izbegli to zadržavanje. Hajde, dete, nek se Klarica raspita za put, poljubi mi tetku unapred i sprijatelji se već u međuvremenu sa rođakama. A ja, stara žena, moram svakako prvo malo prileći, pa ću doći za vama čim se malo odmorim“.
          Ona poljubi kćer kao u znak izmirenja, jednim znakom zahvali sobarici na kniksu i ostade sama. Na stolu sa ogledalom bilo je mastilo i pero. Ona sede, uze jedan listić, umoči pero i žurnom rukom, dok joj je glava lako podrhtavala, napisa već spremljene reči:

„Poštovani prijatelju! U vašem sam gradu na nekoliko dana, u poseti kod svoje sestre sa mojom kćerju Šarlotom i želja mi je da dovedem kod vas svoje dete, a isto tako bih se radovala da vidim onaj lik koji je, dok smo oboje prebrodili život svaki prema svojim mogućnostima, postao za svet tako značajan.


                                                                             Vajmar, hotel „Slon”, 
                                                                             22 septembra 1816.
                                                                           Šarlota Kestner rođena Buf.“

Ona posu pismo peskom za upijanje, zatim ga otrese, presavi list, pa savijene krajeve spretno gumu jedan u drugi i napisa adresu. Onda povuče za zvonce.





Prevod sa nemačkog: Aleksandar Mitić
Bukur Book, Pančevo, 2003.

Nabokov Vladimir, Lužinova Odbrana

PRVO POGLAVLJE

      Najviše ga je začudila činjenica da će od ponedeljka on biti Lužin. Njegov otac — pravi Lužin, stariji Lužin, pisac — izašao je iz dečje sobe, osmehujući se, tarući ruke (za noć već namazane prozirnim hladnim kremom), pa je svojim antilopski upapučenim večernjim hodom odgegucao natrag u spavaću sobu. Njegova žena je ležala ukrevetu. Upola se pridigla i rekla: — Pa, kako je prošlo? — Skinuo je sivi halat i odgovorio: — Snašli smo se nekako. Pribrano je primio. Uf... stvarno mi je pao kamen sa srca. — Baš fino — reče njegova žena, polako navlačeći na sebe svileni pokrivač. — Hvala Bogu, hvala Bogu..

    To je uistinu bilo olakšanje. celo leto — brzo seosko leto što se uglavnom sastojalo od tri mirisa: jorgovana, sveže pokošenog sena i suvog lišća — celo leto su raspravljali pitanje kada i kako da mu kažu, i neprestano su odlagali tako da se to vuklo do kraja avgusta. Kretali su se oko njega u bojažljivo sve užim krugovima, ali je trebalo da samo podigne glavu i otac bi već s hinjenim zanimanjem kuckao staklo barometra čija je kazaljka uvek stajala na buri, dok bi majka otplovila nekud u dubine kuće, ostavljajući sva vrata otvorena i zaboravivši na poklopcu klavira dugačku, neurednu kitu zvončića. Debela guvernanta Francuskinja koja mu je čitala Grofa Monte Krista (i prekidala čitanje da bi osećajno izviknula »jadni, jadni Dante«), predložila je roditeljima da ona uhvati bika za rogove, iako joj je taj bik ulivao smrtni strah. Jadni, jadni Dantes u njemu nije pobuđivao nikakvo saosećanje, i posmatrajući njen vaspitni uzdah, on bi samo zažmirio i gumicom derao hartiju za crtanje, pokušavajući da što je moguće groznije nacrta njeno izbočeno poprsje.

    Mnogo godina kasnije, jedne neo čekivane godine jasno-vidosti i očaranosti, sa zanesvešćujućom slašću sećao se tih časova čitanja na verandi što pluta na šumoru bašte. Ta uspomena bila je prožeta suncem i slatkim, mastiljavim ukusom šipčica gospinog bilja koje je odsecala udarcima peroreza i ubeđivala ga da ih drži pod jezikom. A ekserćići koje je jednom stavio na trščano sedište, namenjeno
da, uz suve, pucketave šumove, primi njenu debelu zadnjicu, bili su retrospektivno izjednačeni sa suncem i zvu-ima bašte i komarcem što se uhvatio za njegovo oguljeno koleno i blaženo podiže crvenkasti trbuh. Desetogodišnji dečak odlično, do tančina, poznaje svoja kolena —svrabljiv otok koji je češao dok nije prokrvario, bele tragove noktiju na preplanuloj koži i sve one ogrebotine koje su potpisi zrna peska, šljunka i oštrih grančica. Komarac će odleteti, izbegavši pljesak njegovog dlana; guvernanta će zahtevati da se ne vrpolji; u groznici koncentracije, pokazujući nejednake zube — koje je zubar u Sankt Peterburgu spojio platinskom žicom —i pognuvši glavu sa spiralno podšišanim temenom, on je sa svih pet prstiju grebao i strugao ujedeno mesto — a guvernanta se
polako, sa sve većim užasom, ispružala prema otvorenom bloku za crtanje, prema onoj neverovatnoj karikaturi.

—Ne, bolje da mu ja kažem — nesigurno je odgovorio Lužin stariji na njen predlog. —Kazaću mu kasnije, neka na miru piše diktat. — Roditi se u ovom nepodnošljivom svetu jedva je podnošljivo — ujednačeno je diktirao Lužin stariji, šetajući tamo-amo po učionici..

      A njegov sin je pisao, gotovo polegavši po stolu i iskezivši zube s njihovim metalnim skelama, i naprosto je ostavljao praznine umesto reči »nepodnošljivom« i »podnošljivo«. Aritmetika je bolje išla; postojala je neka tajanstvena milina u činjenici da će neki dugačak broj, do koga se s mukom došlo, u odlučujućem trenutku, nakon mnogih pustolovina, biti bez ostatka deljiv s devetnaest.

     Lužin stariji se bojao da će njegov sin kad nauči zašto su bili potrebni utemeljitelji Rusije, potpuno bez izrazni Sinej i Truvor, kao i tablicu ruskih reči koje se pišu s »jat« i glavne reke Rusije, da će dete pasti u onakav isti fras kao pre dve godine, kad se sporo i teško, uz zvukš kripanja stepenica, krckanja podnica i kovčega što se premeštaju, ispunjavajući celu kuću svojim prisustvom, prvi put pojavila guvernanta Francuskinja. Ali sad se nije desilo ništa slično; smireno je slušao, a kad je otac, pokušavajući da odabere najzanimljivije i naj privlačnije pojedinosti, između ostalog rekao da će ga zvati prezimenom, kao što se zovu odrasli, sin je pocrveneo, počeo da trepće, bacio se ničice na jastuk, zinuvši i vrteći glavom (— Nemoj se tako vrpoljiti — reče otac sa strepnjom, uočavajući njegovu zabunu i očekujući suze), ali nije briznuo u plač, već je umesto toga zario lice u jastuk, usnama proizvodeći praskave zvuke, pa je, naglo se podigavši — zgužvan, topao, b listavih očiju— brzo upitao hoće li ga i kod kuće zvati Lužin.

    A sad, ovog mutnog, napetog dana, na putu prema stanici, kako bi uhvatili voz za Sankt Peterburg, Lužin stariji, sedeći pored žene u otvorenim kolima, gledao je sina i bio spreman da se smesta osmehne ukoliko ovaj okrene prema njemu svoje tvrdoglavo odvraćeno lice, i pitao se šta li je
navelo dečaka da naglo postane tako »krutikav«, kako se izrazila njegova žena. Sedeo je nasuprot njima, na prednjem sedištu, umotan u taman ogrtač od vunenog tvida, noseći mornarsku kapu stavljenu na krivo no koju se sad niko na svetu ne bi usudio da ispravi, i gledao u stranu, u debela brezova stabla što su promicala duž jarka punog njihovog lišća.

- Da ti nije zima? — upitala je majka, kad je put skrenuo prema reci, a nalet vetra proizveo paperjasto mreškanje po sivom ptičjem krilu njenog šešira.
— Jeste — reče sin, posmatrajući reku.
    Majka je taman htela da, uz maukav zvuk, pruži ruku i namesti njegov ogrtač, ali, primetivši izraz njegovih očiju, hitro vrati ruku i samo pokaza zamrdavši prstima kroz vazduh:
— Prigrni ga, prigrni ga bolje. —

    Dečak se nije pomerio. Napućivši usne da bi odlepila voilette od usta — bio je to stalan gest, gotovo tik — ona pogleda muža, nemo tražeći podršku. I on je bio u vunenom ogrtaču;ruke u debelim rukavicama počivale su na kariranom putnom ćebetu koje se blagospuštalo da oblikuje udolinu i potom se opet malko uzdizalo, sve do struka malog Lužina.
— Lužin — s usiljenom veselošću reče otac — a, Lužine? — i ispod ćebeta nogom nežno munu sina. Lužin je odmakao kolena. Evo seljačkih izbi s krovovima gusto obraslim blistavom mahovinom, evo poznatog starog putokaza s upola izbrisanim natpisom (ime sela i broj njegovih »duša«) i evo seoskog bunara, s njegovom vedricom, crnim blatom i belo-nogim seljankama. Prošavši selo, konji su se hodom penjali uz brdo, a iza njih, u nizini, pojaviše se druga kola u kojima su se, zbijeno sedeći, vozile guvernanta i domo-upravi-teljka koje se mrze. Kočijaš coknu usnama i konji opet pređoše u kas. Bezbojnim nebom iznad trnjike sporo polete vrana.Stanica se nalazila na oko tri kilometra od imanja, na tački gde put, glatko i zvučno prošavši kroz jelovu šumu, preseca drum za Sankt Peterburg i plovi dalje, preko šina, ispod brane, pa u nepoznato.

— Ako želiš, možeš da pokreneš lutke — ulagivački reče Lužin stariji kad je njegov sin iskočio iz kola i uperio pogled u zemlju, vrteći vratom jer ga je grebao vuneni ogrtač. Ćutke je uzeo po nuđeni novčić od deset kopejki. Guvernanta i domo-upraviteljka su kabasto izmilele iz drugih kola, jedna desno a druga levo. Otac je skinuo rukavice. Drešeći veo, majka je motrila na trupastog nosača koji je skupljao njihovu putnu ćebad. Iznenadni vetar nakostrešio je konjske grive i raširio kočijaševe skerletne rukave.
     Našavši se sam na peronu, Lužin je otišao do staklene kutije gde je pet lutkica s obešenim bosim nogama čekalo udar novčića pa da ožive i počnu da se obrću; ali je danas njihovo očekivanje bilo uzaludno, jer se ispostavilo da je sprava pokvarena a novčić uludo straćen. Lužin je malo pričekao, a onda se okrenuo i otišao do ruba koloseka. Desno, jedna devojčica je sedela na ogromnoj bali,
jedući zelenu jabuku, oslonivši lakat na dlan. Levo je stajao čovek u kamašnama, s jahačkim korbačem u ruci, gledajući udaljeni rub šume odakle će se za koji minut pojaviti vesnik voza — oblačić belog dima. Ispred njega, na drugoj strani šina, kraj žutomrkog vagona drugog razreda, bez točkova, koji je pustio koren u zemlju i pretvorio se u stalno ljudsko stanište, seljak je cepao drva. Odjednom je sve ovo skrila izmaglica suza, kapci su ga pekli, bilo je nemoguće podneti ono što će se dogoditi — oca s lepezom karata u rukama, majku koja pogledom prebrojava prtljag, voz što uleće, nosača koji postavlja stepenice uz vagon da bi penjanje bilo lakše. Pogledao je oko sebe. Devojčica je jela jabuku; čovek u kamašnama zurio je u daljinu; sve je bilo mirno. Kao u šetnji, otišao je do kraja staničnog perona i onda počeo da se vrlo brzo kreće; strčao je niz nekakve stepenice i tu behu utabana stazica, bašta šefa stanice, ograda, vratanca, jele — zatim mala jaruga i odmah potom šuma.

     Isprva je trčao pravo kroz šumu, očešavajući se o fiskavu paprat i klizajući se po crvenkastom lišću đurđevka — a kapa mu je visila na zatiljku, držeći se samo o vrpci, kolena mu behu vruća u vunenim čarapama već obuvenim za grad, trčeći je plakao, vrskao detinje psovke kad bi ga grančica šibnula po čelu — i konačno se zaustavio, pa je, dahćući, čučnuo tako da mu je ogrtač pokrivao noge.

   Tek danas, na dan njihove svakogodišnje selidbe iz sela u grad, na dan koji, sam po sebi, nikad nije bio lep, kad je kuća puna promaje i čovek zavidi baštovanu koji nikud ne ide, tek danas je shvatio sav užas promene o kojoj je govorio otac. Nekadašnji jesenji povraci u grad sad su izgledali kao sreća. Njegove svakodnevne jutarnje šetnje s guvernantom — uvek istim ulicama, Nevskim prospektom i natrag kući kejom, više se neće ponoviti. Srećne šetnje. Ponekad bi mu predložila da prvo idu kejom, ali je uvek odbijao — ne toliko što je od najranijeg detinjstva voleo ono uobičajeno, već zato što se neizdrživo bojao topa u Petropavlovskoj tvrđavi, ogromnog, gromu podobnog, udara od koga su se tresla okna po kućama i koji je mogao da čoveku probije bubnu opnu — i uvek bi udesio(pomoću neosetnih manevara) da se na Nevskom prospektu nađe u podne, što je moguće dalje od topa — čiji bi ga hitac, ukoliko bi promenio pravac svoje šetnje, sustigao tačno kod Zimskog dvorca. Takođe je kraj njegovim prijatnim razmišljanjima posle ručka, na sofi, ispod tigrovog krzna, a kad izbije dva, tu je mleko u srebrnoj šolji koja mu daje tako divan ukus, i kad izbije tri, šetnja otvorenim landauom. U zamenu za sve to došlo je nešto novo, nepoznato i stoga užasno, jedan nemoguć, neprihvatljiv svet,pet časova od devet do tri, i gomila dečaka još većma zastrašujućih no oni koji su ga nedavno, jednog julskog dana, ovde na selu, baš na mostu, okružili, uperili u njega limene pištolje i ispalili štapićaste projektile čije su gumene kapice bile perfidno smaknute.

 Šuma je bila tiha i vlažna. Isplakavši se, neko vreme se igrao bubom koja je nervozno mrdala pipcima, a onda se fino zabavljao gnječeći je kamenom. Pokušavajući da ponovi ono početno, sočno krckanje. Uskoro je primetio da je počela da sipi kiša. Onda je ustao sa zemlje, našao poznatu stazu i spotičući se o korenje počeo da trči s neodređenom, osvetničkom zamišlju da se vrati na imanje: tamo
će se sakriti, tamo će prezimiti, hraneći se sirom i pekmezom iz ostave. Staza je desetak minuta krivudala kroz šumu, sišla je do reke pokrivene krugovima od kišnih kapi, a pet minuta kasnije na vidiku se ukazaše strugara, njen pešački mostić gde čovek do gležanj a upada u strugotine, i staza što vodi naviše, i onda — kroz gole grmove jorgovana — kuća. Šunjao se duž zida, video da je prozor salona otvoren, uzverao se uz oluk na zeleni, oguljeni venac i prevalio se preko prozorskog okvira. Našavši se u salonu, zaustavio se i oslušnuo. Dagerotipija njegovog dede po majci — crni zalisci, violina u ruci — s visoka je piljila u njega, ali je onda potpuno iščezla rastvorivši se u staklu, čim je portret pogledao iskosa — bila je to melanholična razonoda koju nikad nije propuštao kad bi ušao u salon. Pošto je jedan trenutak razmišljao i mrdao gornjom usnom, od čega se platinska žica na prednjim zubima slobodno pomerala gore-dole, oprezno je otvorio vrata, lecnuvši se od zvuka treperavog odjeka što je odveć žurno zauzeo kuću po odlasku njenih vlasnika, a onda je strelimice pojurio hodnikom i odatle, uz stepenice, na tavan. Bio je to naročit tavan s prozorčićem kroz koji
je čovek mogao da gleda stepenište, mrki sjaj njegove ograde koja se, niže dole, graciozno izvijala i nestajala u polutami. Kuća je bila sasvim tiha. Malo kasnije, odozdo, iz očevog kabineta, razleže se prigušeno zvonjenje telefona. S prekidima, zvonjenje se dosta dugo nastavilo. Onda je opet zavladala tišina.

    Smestio se na sanduku. Do njega je stajao sličan sanduk, ali otvoren i ispunjen knjigama. Ženski bicikl s pokidanom zelenom mrežicom na zadnjem točku dubio je na glavi u uglu, između neoblanjane daske naslonjene uza zid i golemog putničkog sanduka. Nakon nekoliko minuta Lužinu postade dosadno, kao kad vam flanelom uviju vrat izabrane da izlazite. Doticao je sive prašnjave knjige u otvorenom sanduku, ostavljajući po njima crne otiske. Osim knjiga tu su se nalazili pernata lopta s jednim perom, velika fotografija (vojnog orkestra),napukla šahovska tabla i još neke ne naročito zanimljive stvari.

    Na ovaj način prošao je jedan čas. Odjednom, začu buku glasova i cijukanje kućnih vrata. Oprezno pogledavši kroz prozorčić, dole je video oca koji je kao dečak potrčao uz stepenice i onda, ne doprevši do odmorišta, opet brzo sišao, izbacujući kolena u stranu. Sad su glasovi odozdo bili
razgovetni: domo-upraviteljev, kočijašev,čuvarev. Trenutak kasnije, stepenište je ponovo oživelo; ovog puta uz njega je brzo naišla majka, zadižući suknju, ali se i ona zaustavila pre odmorišta pa se nagla preko ograde i onda, brzo, raširenih ruku, ponovo sišla. Konačno, pošto je prošao još minut, svi su se popeli u gomili — očeva ćelava glava se presijavala, ptica na majčinom šeširu se njihala kao patka na uzburkanoj površini ribnjaka, a domo-upraviteljeva seda četkasta kosa je poskakivala; na
začelju, svaki čas se naginjući preko ograde, išli su kočijaš, čuvar i, iz nekog razloga, mlekarica Akulina i, konačno, crnobradi seljak iz vodenice,budući žitelj budućih noćnih mora. Kao najsnažniji, on je Lužina sneo s tavana u kola-

DRUGO POGLAVLJE

izvor

Milarepa, tibetanski mistik

                                                         Nikolaj Rerih , Master of Mountains,
                                                         Nicholas Roerich Museum, New York

     Milarepa je bio čudni tibetanski asketa i pesnik koji je živeo negde oko XI veka naše ere. Njemu je pripisivana obnova metafizičke doktrine severnjačkog budizma, ili Mahayana-Q, u formi tradicije koja se prenosila usmeno sve do našeg vremena. Njegova učenja su poznata u formi pesama koje uključuju opise nekih epizoda iz njegovog života. Verujem da će moji čitaoci držati interesantnim da ukratko istražimo ovaj misticizam u kome su intimno povezane impresije koje ostavljaju visoke planine, borba s okolinom, razni simboli, učenja i aluzije na zagonetne natprirodne fenomeme.     
      Šest meseci je prošlo otkako se asketa Milarepa, nakon odlaska u visoke planine, našao sa nešto malo hrane, nadomak velikog glečera, usred mećave što je odsekla planinske vrhove od ostatka sveta. Verajući da je Milarepa umro, njegovi učenici su načinili žrtvene darove propisane za umrlog. U želji da pronađu telo učitelja, početkom proleća krenuli su da ga traže krčeći put kroz sneg.  
       Tokom jednog zaustavljanja, na glečerima im se prikaza snežni leopard. Počeše ga slediti, kad se iznenada, na njihovo čuđenje, on pretvori u tigra. Na ulazu u Pećinu demona začuju glas, koji su prepoznali kao Milarepin, kako peva pesmu i odmah utrče unutra da zagrle svog učitelja; budući da je osetio učenike kako mu se približavaju, on je projektovao slike leoparda i tigra kroz dalekosežnu iluziju.    
      Rekao im je kako tokom meditacije, mada ne jedući gotovo ništa, nije osetio potrebu za hranom; da su mu, tokom posnih dana, vazdušni duhovi vrhova donosili srž ponuda što su ih načinili njegovi prijatelji i da su ove ponude - kada su ih njegovi učenici, u uverenju da je Milarepa umro, počeli pripremati - za njega postale vrstom hrane koja mu je dala osećaj sitosti i dovoljnosti.    
      Na zahtev učenika, Milarepa se složio da prekine svoje asketske vežbe i da siđe u ravnicu, gde se na vest o njegovom sigurnom povratku sakupio veliki broj veselih ljudi. Zapitkivan od naroda, Milarepa je ispričao priču o svom boravku na planinskom vrhu i o tome kako je bio u stanju da izdrži studen i divlji vetar, nadvladavajući tako nevidljive sile (demone) maskirane u sneg. Tada ponudi svoja učenja:


  Pesma o snegu



 Na kraju godine Tigra, pre no što je otpočela
godina Zeca, šestog dana Wa Jala, u meni je
raslo osećanje odricanja.
Do udaljene Laši, Snežne Planine, stigao je Milarepa,
pustinjak što se samoće drži.
Nebo i zemlja većahu; vetar je poslat
kožu što razdire.
Reke potekoše a bujice se uzdigoše; cmi oblaci
iz svih pravaca sabraše se.
Sunce i mesec u tamu gurnuti su, a zvežđa
dvadeset i osam u mestu se učvrsti; Mlečni Put
prikovan je i osam je planeta svezano
lancem čeličnim.
Nebo beše maglom obavijeno; u magli,
sneg je padao devet dana i noći. Zatim, sve više,
osamnaest noći i dana.
Padao je sneg, velik ko vunena vreća, poput ptica
nebom što lete, poput uzavrelog pčelinjeg roja.
Pahulje padahu male kao točkić vretena, sićušne ko graška
zrno, poput pamuka pramenje.
Sneg zapade preko svake mere. Prekri
planinu celu i nebo je dotakao čak, kroz grmlje
padajuć ’ i drveće gnječeć'.
U velikoj nesreći ovoj ostadoh sam u samoći potpunoj.
Sneg, udar studeni, i moja tanka pamučna odeća
borahu se međusobno na beloj planini.
Čim bi sneg na me pao u kaplje se pretvarao. Pokorih
vetrove divlje, potčinih ih odmoru tihom.
Moja odeča pamučna bila je poput goruće buktinje.
Bila je borba na život i smrt, ko kad su se giganti rvali
a sablje sudarale.
Ja, vrsni jogin, pobedih; dokazah moć svoju nad
vitalnom toplotom (tumo) i dva kanala.
 Pažljivim posmatranjem Četiri Zla, meditacijom uzrokovanih
i stalnom unutrašnjom vežbom, hladna i topla
prana postadoše suština. Zato vetar divlji
ukroćen beše, a oluja, pokorena, izgubi moć svoju.
Čak ni armija deva sa mnom se nadmetati mogla nije.
Ovu bitku.ja, jogin, pobedih.
Sin lava, svih zveri kralj, vazda sam živeo
u planinama snežnim: za me brinuti ne treba.
Ako veruješ u to što starac veli, Dharma će izrasti
i nadaleko se proširiti.


  Pesma o radosti

 U odgovoru mojim učenicima zapitkujućim, ovu pesmu
radosnu starac peva! Sneg što pada opkolio je moj
meditacije dom; boginjo, hrane mi daj
i za život sredstava.
Posmatrajuć um sopstveni, sve stvari viđene su; sedeći na
mestu niskom, kraljevski tron je dosegnut.
Ja, Milarepa, do Laši Snežne Planine dođoh da
sam Pećinu demona zauzmem. Punih šest meseci
doživljaji meditacije su rasli. Sad ih ja obznanjujem ovom
pesmom o Šest Suština Meditativnih Iskustava.

 Ako ima prepreke, ne može se prostorom zvati;
ako brojeve ima, ne može se zvezdama zvati.
Ne može se reći: „ Ovo je planina ”,
ako se kreće i ako podrhtava.
Ne može okean biti ako raste i opada.
Ne može se plivačem nazvat’ onaj koji most treba.
Nije duga ako se dosegnuti može
Ovo je Šest Spoljnih Poredbi.

 Granice konačnog razumevanje ograničavaju.
Pospanost i razonoda nisu meditacija.
Prihvatanje i odbacivanje nisu čin volje.
Stalni tok misli joga nije.
Ako bi postojao Istok i Zapad, to nije mudrost.
Rođenje i smrt, to nije Buda.
Ovo je Šest Unutrašnjih Pogreški.

 Velika vera; oslanjanje na gurua mudrog i strogog;
dobra disciplina, samoća u keliji; određena,
stalna praksa; i meditacija — ovo je
Šest Puteva koji vode oslobađanju.

 Izvorna, mudrost urođena, prostor je prvotne
dubine. Prostor svesnosti bez spoljašnjegje
i unutrašnjeg; bez svetla il ’ tame prostor je
uvida; sveprisutan i sveobuhvatan jeste
prostor Dharma-e; bez promene i nepromenjiv
prostor je tig Lea; bez prekida je prostor iskustva.
Ovo je Šest Neuništivih Područja Suštine.
Pevam ovu pesmu o Šest Suština mojih iskustava
od prošle zime dok meditirah.

 Patnja srca dok stvarnim smatra ono što
uslovljeno postojanje ima, prevaziđena je; rasterana je
tmina iluzije stvorena nedostatkom znanja.
Beli lotos vizije umne otvara se; upaljena je baklja
čiste samosvesnosti; mudrost se budi.
Da li je duh moj zaista budan?
 Kad pogledam u nebo plavo, jasna mi je praznina
onog što postoji, i ne tmjim se
učenja o stvarnosti stvari.
Kad pogledam u sunce i mesec, na izrazit način
budi se prosvetljenje u mojoj svesti,
i ne bojim se duhovne tuposti i obamrlosti.
Kad pogledam na vrhove planinske, moja svest
jasno shvata nepromenjiv kontemplacije objekt,
i ne bojim se neprestanih promena pukih teorija.
Kad pogledam na reku dole, ideja trajnosti
 jasno se uzdiže u svesti mojoj,
i zato se ne bojim nepredviđenih događaja.
Kad dugu vidim, prazninu pojava jasno doživim
u samom središtu unutrašnjeg bića svog,
i ne bojim se ni onog što opstaje nit onog što prolazi.
Kad vidim meseca odsjaj u vodi,
samo-oslobađanje, slobodno od briga svih, jasno se
prikazuje mojoj svesti i ne plašim se gluposti i ispraznosti.


  Pesma o  Suštini stvari

 Oluja, grom, s juga oblaci. Kad se oni
dižu, dižu se iz neba; kad nestaju,
u nebo nestaju.
Duga, magla i izmaglica. Kad se uzdižu,
uzdižu se iz vazduha; kad nestaju, u vazduhu nestaju.
Srž svih plodova i žetve sve iz zemlje dolazi;
kad nestaje, u zemlju nestaje.
Reke, talasi i pena morska. Kad se podižu,
iz okeana podižu se; kad nestaju, u okean odlaze.
 Strasti, žudnja i pohlepa. Kad uzrastaju,
iz uma rastu; kad nestaju, u umu nestaju.
Mudrost, prosvetljenje i oslobađanje. Oni kad se bude,
iz uma bude se; kad nestaju, u umu nestaju.
Sloboda od ponovnog rođenja, neuslovljeno, neizrecivo,
kad se uzdižu, iz bića uzdižu se; kad nestaju,
u biću nestaju.
Kad se uzdiže ono što se smatra demonom, iz askete uzdiže se;
kad nestaje, u asketi nestaje,
jer ove su pojave samo iluzorna igra
unutrašnje suštine.
Shvatanjem istinske prirode uma, moguće je
shvatiti da stanje prosvetljenja ne dolazi,
niti odlazi.
Kad um, zaveden pojavom vanjskog sveta,
konačno shvati učenje koje se
pojava tiče, doživljava da nema razlike
nikakve između pojava i praznine.
Kad se istinska priroda uma uporedi
s etera prirodom, suština istine se valjano shvata

 izvor : Julius Evola, Razmišljanja o vrhovima 


                              Julius Evola, Umetnik visina, Nikolaj Rerih