PRVO POGLAVLJE
Najviše ga je začudila činjenica da će od ponedeljka on biti Lužin. Njegov otac — pravi Lužin, stariji Lužin, pisac — izašao je iz dečje sobe, osmehujući se, tarući ruke (za noć već namazane prozirnim hladnim kremom), pa je svojim antilopski upapučenim večernjim hodom odgegucao natrag u spavaću sobu. Njegova žena je ležala ukrevetu. Upola se pridigla i rekla: — Pa, kako je prošlo? — Skinuo je sivi halat i odgovorio: — Snašli smo se nekako. Pribrano je primio. Uf... stvarno mi je pao kamen sa srca. — Baš fino — reče njegova žena, polako navlačeći na sebe svileni pokrivač. — Hvala Bogu, hvala Bogu..
To je uistinu bilo olakšanje. celo leto — brzo seosko leto što se uglavnom sastojalo od tri mirisa: jorgovana, sveže pokošenog sena i suvog lišća — celo leto su raspravljali pitanje kada i kako da mu kažu, i neprestano su odlagali tako da se to vuklo do kraja avgusta. Kretali su se oko njega u bojažljivo sve užim krugovima, ali je trebalo da samo podigne glavu i otac bi već s hinjenim zanimanjem kuckao staklo barometra čija je kazaljka uvek stajala na buri, dok bi majka otplovila nekud u dubine kuće, ostavljajući sva vrata otvorena i zaboravivši na poklopcu klavira dugačku, neurednu kitu zvončića. Debela guvernanta Francuskinja koja mu je čitala Grofa Monte Krista (i prekidala čitanje da bi osećajno izviknula »jadni, jadni Dante«), predložila je roditeljima da ona uhvati bika za rogove, iako joj je taj bik ulivao smrtni strah. Jadni, jadni Dantes u njemu nije pobuđivao nikakvo saosećanje, i posmatrajući njen vaspitni uzdah, on bi samo zažmirio i gumicom derao hartiju za crtanje, pokušavajući da što je moguće groznije nacrta njeno izbočeno poprsje.
Mnogo godina kasnije, jedne neo čekivane godine jasno-vidosti i očaranosti, sa zanesvešćujućom slašću sećao se tih časova čitanja na verandi što pluta na šumoru bašte. Ta uspomena bila je prožeta suncem i slatkim, mastiljavim ukusom šipčica gospinog bilja koje je odsecala udarcima peroreza i ubeđivala ga da ih drži pod jezikom. A ekserćići koje je jednom stavio na trščano sedište, namenjeno
da, uz suve, pucketave šumove, primi njenu debelu zadnjicu, bili su retrospektivno izjednačeni sa suncem i zvu-ima bašte i komarcem što se uhvatio za njegovo oguljeno koleno i blaženo podiže crvenkasti trbuh. Desetogodišnji dečak odlično, do tančina, poznaje svoja kolena —svrabljiv otok koji je češao dok nije prokrvario, bele tragove noktiju na preplanuloj koži i sve one ogrebotine koje su potpisi zrna peska, šljunka i oštrih grančica. Komarac će odleteti, izbegavši pljesak njegovog dlana; guvernanta će zahtevati da se ne vrpolji; u groznici koncentracije, pokazujući nejednake zube — koje je zubar u Sankt Peterburgu spojio platinskom žicom —i pognuvši glavu sa spiralno podšišanim temenom, on je sa svih pet prstiju grebao i strugao ujedeno mesto — a guvernanta se
polako, sa sve većim užasom, ispružala prema otvorenom bloku za crtanje, prema onoj neverovatnoj karikaturi.
—Ne, bolje da mu ja kažem — nesigurno je odgovorio Lužin stariji na njen predlog. —Kazaću mu kasnije, neka na miru piše diktat. — Roditi se u ovom nepodnošljivom svetu jedva je podnošljivo — ujednačeno je diktirao Lužin stariji, šetajući tamo-amo po učionici..
A njegov sin je pisao, gotovo polegavši po stolu i iskezivši zube s njihovim metalnim skelama, i naprosto je ostavljao praznine umesto reči »nepodnošljivom« i »podnošljivo«. Aritmetika je bolje išla; postojala je neka tajanstvena milina u činjenici da će neki dugačak broj, do koga se s mukom došlo, u odlučujućem trenutku, nakon mnogih pustolovina, biti bez ostatka deljiv s devetnaest.
Lužin stariji se bojao da će njegov sin kad nauči zašto su bili potrebni utemeljitelji Rusije, potpuno bez izrazni Sinej i Truvor, kao i tablicu ruskih reči koje se pišu s »jat« i glavne reke Rusije, da će dete pasti u onakav isti fras kao pre dve godine, kad se sporo i teško, uz zvukš kripanja stepenica, krckanja podnica i kovčega što se premeštaju, ispunjavajući celu kuću svojim prisustvom, prvi put pojavila guvernanta Francuskinja. Ali sad se nije desilo ništa slično; smireno je slušao, a kad je otac, pokušavajući da odabere najzanimljivije i naj privlačnije pojedinosti, između ostalog rekao da će ga zvati prezimenom, kao što se zovu odrasli, sin je pocrveneo, počeo da trepće, bacio se ničice na jastuk, zinuvši i vrteći glavom (— Nemoj se tako vrpoljiti — reče otac sa strepnjom, uočavajući njegovu zabunu i očekujući suze), ali nije briznuo u plač, već je umesto toga zario lice u jastuk, usnama proizvodeći praskave zvuke, pa je, naglo se podigavši — zgužvan, topao, b listavih očiju— brzo upitao hoće li ga i kod kuće zvati Lužin.
A sad, ovog mutnog, napetog dana, na putu prema stanici, kako bi uhvatili voz za Sankt Peterburg, Lužin stariji, sedeći pored žene u otvorenim kolima, gledao je sina i bio spreman da se smesta osmehne ukoliko ovaj okrene prema njemu svoje tvrdoglavo odvraćeno lice, i pitao se šta li je
navelo dečaka da naglo postane tako »krutikav«, kako se izrazila njegova žena. Sedeo je nasuprot njima, na prednjem sedištu, umotan u taman ogrtač od vunenog tvida, noseći mornarsku kapu stavljenu na krivo no koju se sad niko na svetu ne bi usudio da ispravi, i gledao u stranu, u debela brezova stabla što su promicala duž jarka punog njihovog lišća.
- Da ti nije zima? — upitala je majka, kad je put skrenuo prema reci, a nalet vetra proizveo paperjasto mreškanje po sivom ptičjem krilu njenog šešira.
— Jeste — reče sin, posmatrajući reku.
Majka je taman htela da, uz maukav zvuk, pruži ruku i namesti njegov ogrtač, ali, primetivši izraz njegovih očiju, hitro vrati ruku i samo pokaza zamrdavši prstima kroz vazduh:
— Prigrni ga, prigrni ga bolje. —
Dečak se nije pomerio. Napućivši usne da bi odlepila voilette od usta — bio je to stalan gest, gotovo tik — ona pogleda muža, nemo tražeći podršku. I on je bio u vunenom ogrtaču;ruke u debelim rukavicama počivale su na kariranom putnom ćebetu koje se blagospuštalo da oblikuje udolinu i potom se opet malko uzdizalo, sve do struka malog Lužina.
— Lužin — s usiljenom veselošću reče otac — a, Lužine? — i ispod ćebeta nogom nežno munu sina. Lužin je odmakao kolena. Evo seljačkih izbi s krovovima gusto obraslim blistavom mahovinom, evo poznatog starog putokaza s upola izbrisanim natpisom (ime sela i broj njegovih »duša«) i evo seoskog bunara, s njegovom vedricom, crnim blatom i belo-nogim seljankama. Prošavši selo, konji su se hodom penjali uz brdo, a iza njih, u nizini, pojaviše se druga kola u kojima su se, zbijeno sedeći, vozile guvernanta i domo-upravi-teljka koje se mrze. Kočijaš coknu usnama i konji opet pređoše u kas. Bezbojnim nebom iznad trnjike sporo polete vrana.Stanica se nalazila na oko tri kilometra od imanja, na tački gde put, glatko i zvučno prošavši kroz jelovu šumu, preseca drum za Sankt Peterburg i plovi dalje, preko šina, ispod brane, pa u nepoznato.
— Ako želiš, možeš da pokreneš lutke — ulagivački reče Lužin stariji kad je njegov sin iskočio iz kola i uperio pogled u zemlju, vrteći vratom jer ga je grebao vuneni ogrtač. Ćutke je uzeo po nuđeni novčić od deset kopejki. Guvernanta i domo-upraviteljka su kabasto izmilele iz drugih kola, jedna desno a druga levo. Otac je skinuo rukavice. Drešeći veo, majka je motrila na trupastog nosača koji je skupljao njihovu putnu ćebad. Iznenadni vetar nakostrešio je konjske grive i raširio kočijaševe skerletne rukave.
Našavši se sam na peronu, Lužin je otišao do staklene kutije gde je pet lutkica s obešenim bosim nogama čekalo udar novčića pa da ožive i počnu da se obrću; ali je danas njihovo očekivanje bilo uzaludno, jer se ispostavilo da je sprava pokvarena a novčić uludo straćen. Lužin je malo pričekao, a onda se okrenuo i otišao do ruba koloseka. Desno, jedna devojčica je sedela na ogromnoj bali,
jedući zelenu jabuku, oslonivši lakat na dlan. Levo je stajao čovek u kamašnama, s jahačkim korbačem u ruci, gledajući udaljeni rub šume odakle će se za koji minut pojaviti vesnik voza — oblačić belog dima. Ispred njega, na drugoj strani šina, kraj žutomrkog vagona drugog razreda, bez točkova, koji je pustio koren u zemlju i pretvorio se u stalno ljudsko stanište, seljak je cepao drva. Odjednom je sve ovo skrila izmaglica suza, kapci su ga pekli, bilo je nemoguće podneti ono što će se dogoditi — oca s lepezom karata u rukama, majku koja pogledom prebrojava prtljag, voz što uleće, nosača koji postavlja stepenice uz vagon da bi penjanje bilo lakše. Pogledao je oko sebe. Devojčica je jela jabuku; čovek u kamašnama zurio je u daljinu; sve je bilo mirno. Kao u šetnji, otišao je do kraja staničnog perona i onda počeo da se vrlo brzo kreće; strčao je niz nekakve stepenice i tu behu utabana stazica, bašta šefa stanice, ograda, vratanca, jele — zatim mala jaruga i odmah potom šuma.
Isprva je trčao pravo kroz šumu, očešavajući se o fiskavu paprat i klizajući se po crvenkastom lišću đurđevka — a kapa mu je visila na zatiljku, držeći se samo o vrpci, kolena mu behu vruća u vunenim čarapama već obuvenim za grad, trčeći je plakao, vrskao detinje psovke kad bi ga grančica šibnula po čelu — i konačno se zaustavio, pa je, dahćući, čučnuo tako da mu je ogrtač pokrivao noge.
Tek danas, na dan njihove svakogodišnje selidbe iz sela u grad, na dan koji, sam po sebi, nikad nije bio lep, kad je kuća puna promaje i čovek zavidi baštovanu koji nikud ne ide, tek danas je shvatio sav užas promene o kojoj je govorio otac. Nekadašnji jesenji povraci u grad sad su izgledali kao sreća. Njegove svakodnevne jutarnje šetnje s guvernantom — uvek istim ulicama, Nevskim prospektom i natrag kući kejom, više se neće ponoviti. Srećne šetnje. Ponekad bi mu predložila da prvo idu kejom, ali je uvek odbijao — ne toliko što je od najranijeg detinjstva voleo ono uobičajeno, već zato što se neizdrživo bojao topa u Petropavlovskoj tvrđavi, ogromnog, gromu podobnog, udara od koga su se tresla okna po kućama i koji je mogao da čoveku probije bubnu opnu — i uvek bi udesio(pomoću neosetnih manevara) da se na Nevskom prospektu nađe u podne, što je moguće dalje od topa — čiji bi ga hitac, ukoliko bi promenio pravac svoje šetnje, sustigao tačno kod Zimskog dvorca. Takođe je kraj njegovim prijatnim razmišljanjima posle ručka, na sofi, ispod tigrovog krzna, a kad izbije dva, tu je mleko u srebrnoj šolji koja mu daje tako divan ukus, i kad izbije tri, šetnja otvorenim landauom. U zamenu za sve to došlo je nešto novo, nepoznato i stoga užasno, jedan nemoguć, neprihvatljiv svet,pet časova od devet do tri, i gomila dečaka još većma zastrašujućih no oni koji su ga nedavno, jednog julskog dana, ovde na selu, baš na mostu, okružili, uperili u njega limene pištolje i ispalili štapićaste projektile čije su gumene kapice bile perfidno smaknute.
Šuma je bila tiha i vlažna. Isplakavši se, neko vreme se igrao bubom koja je nervozno mrdala pipcima, a onda se fino zabavljao gnječeći je kamenom. Pokušavajući da ponovi ono početno, sočno krckanje. Uskoro je primetio da je počela da sipi kiša. Onda je ustao sa zemlje, našao poznatu stazu i spotičući se o korenje počeo da trči s neodređenom, osvetničkom zamišlju da se vrati na imanje: tamo
će se sakriti, tamo će prezimiti, hraneći se sirom i pekmezom iz ostave. Staza je desetak minuta krivudala kroz šumu, sišla je do reke pokrivene krugovima od kišnih kapi, a pet minuta kasnije na vidiku se ukazaše strugara, njen pešački mostić gde čovek do gležanj a upada u strugotine, i staza što vodi naviše, i onda — kroz gole grmove jorgovana — kuća. Šunjao se duž zida, video da je prozor salona otvoren, uzverao se uz oluk na zeleni, oguljeni venac i prevalio se preko prozorskog okvira. Našavši se u salonu, zaustavio se i oslušnuo. Dagerotipija njegovog dede po majci — crni zalisci, violina u ruci — s visoka je piljila u njega, ali je onda potpuno iščezla rastvorivši se u staklu, čim je portret pogledao iskosa — bila je to melanholična razonoda koju nikad nije propuštao kad bi ušao u salon. Pošto je jedan trenutak razmišljao i mrdao gornjom usnom, od čega se platinska žica na prednjim zubima slobodno pomerala gore-dole, oprezno je otvorio vrata, lecnuvši se od zvuka treperavog odjeka što je odveć žurno zauzeo kuću po odlasku njenih vlasnika, a onda je strelimice pojurio hodnikom i odatle, uz stepenice, na tavan. Bio je to naročit tavan s prozorčićem kroz koji
je čovek mogao da gleda stepenište, mrki sjaj njegove ograde koja se, niže dole, graciozno izvijala i nestajala u polutami. Kuća je bila sasvim tiha. Malo kasnije, odozdo, iz očevog kabineta, razleže se prigušeno zvonjenje telefona. S prekidima, zvonjenje se dosta dugo nastavilo. Onda je opet zavladala tišina.
Smestio se na sanduku. Do njega je stajao sličan sanduk, ali otvoren i ispunjen knjigama. Ženski bicikl s pokidanom zelenom mrežicom na zadnjem točku dubio je na glavi u uglu, između neoblanjane daske naslonjene uza zid i golemog putničkog sanduka. Nakon nekoliko minuta Lužinu postade dosadno, kao kad vam flanelom uviju vrat izabrane da izlazite. Doticao je sive prašnjave knjige u otvorenom sanduku, ostavljajući po njima crne otiske. Osim knjiga tu su se nalazili pernata lopta s jednim perom, velika fotografija (vojnog orkestra),napukla šahovska tabla i još neke ne naročito zanimljive stvari.
Na ovaj način prošao je jedan čas. Odjednom, začu buku glasova i cijukanje kućnih vrata. Oprezno pogledavši kroz prozorčić, dole je video oca koji je kao dečak potrčao uz stepenice i onda, ne doprevši do odmorišta, opet brzo sišao, izbacujući kolena u stranu. Sad su glasovi odozdo bili
razgovetni: domo-upraviteljev, kočijašev,čuvarev. Trenutak kasnije, stepenište je ponovo oživelo; ovog puta uz njega je brzo naišla majka, zadižući suknju, ali se i ona zaustavila pre odmorišta pa se nagla preko ograde i onda, brzo, raširenih ruku, ponovo sišla. Konačno, pošto je prošao još minut, svi su se popeli u gomili — očeva ćelava glava se presijavala, ptica na majčinom šeširu se njihala kao patka na uzburkanoj površini ribnjaka, a domo-upraviteljeva seda četkasta kosa je poskakivala; na
začelju, svaki čas se naginjući preko ograde, išli su kočijaš, čuvar i, iz nekog razloga, mlekarica Akulina i, konačno, crnobradi seljak iz vodenice,budući žitelj budućih noćnih mora. Kao najsnažniji, on je Lužina sneo s tavana u kola-
DRUGO POGLAVLJE
izvor
Нема коментара:
Постави коментар