GLAVA PRVA
Toga dana, odmah posle osam sati ujutru, pred glasovitu kuću na trgu stigoše običnim poštanskim kolima tri žene, kod kojih se na prvi pogled, a takođe ni na drugi, nije moglo zapaziti ništa osobito. Bilo je lako pogoditi njihov uzajamni odnos: behu to majka, ćerka i sobarica. Stojeći pod ulaznim svodom spreman na poklon u znak dobrodošlice, Mager je posmatrao kako kućni sluga pomaže dvema prvim ženama da siđu sa papuče na pločnik, dok se sobarica, zvana Klarica, opraštala od poštanskog momka pored koga je sedela i sa kojim se izgleda dobro zabavljala. Čovek ih je posmatrao iskosa sa osmehom, misleći verovatno na strano narečje kojim je putnica govorila i još ju je pratio pogledom sa nekom podrugljivom zamišljenošću, dok ona nije sišla sa visokog sedišta ne bez nepotrebnog uvijanja, pridizanja haljine i gizdavosti. Tada on za kanap povuče svoj rog sa leđa i poče vrlo osećajno da u njega duva na zadovoljstvo nekoliko dečaka i ranih prolaznika koji su prisustvovali dolasku.
Okrenute leđima kući, dame su još stajale kod poštanskih kola da bi nadgledale snošenje svog inače skromnog prtljaga, a Mager je iščekivao trenutak kad će se one, umirene u pogledu svog vlasništva, uputiti prema ulazu, da im onda kao pravi diplomata pođe u susret na pločnik sa učtivim pa ipak lako uzdržanim osmehom na licu boje sira, uokvirenom crvenkastim zulufima, u svom zakopčanom fraku, sa ispranom vratnom maramom u starom uspravnom okovratniku i pantalonama tesno zategnutim iznad vrlo dugih stopala.
„Dobar dan, prijatelju!” reče ona dama što je materinski izgledala, svakako matrona, već zašla u godine, najmanje blizu pedeset, popunačka, u beloj haljini sa crnim ogrtačem, kratkim končanim rukavicama, visokim šeširom, gledala je ispod kovrdžave kose pepeljastosive boje koja je nekad bila plava.
„Bio bi nam, dakle, potreban stan za troje, jedna soba sa dva kreveta za mene i moje dete” (ni dete nije bila baš sasvim mlado, sigurno blizu dvadeset, tamnih uvojaka kao svrdlo za vađenje čepova, i sa krstićem oko vrata; fino izvijeni majčin nosić beše kod nje nešto preoštro isturen) „i jednu sobu ne suviše daleko odatle za moju devojku. Može li se to dobiti?”
Od izrazite malaksalosti, plave ženine oči gledale su pored kelnera u lice gostionice; njena mala usta položena u gojazne staračke nabore na obrazima, micala su se osobito prijatno. U svojoj mladosti verovatno je bila još dražesnija nego što je to sada bio slučaj sa kćerju. Kod nje je padalo u oči neko podrhtavanje glavom, i donekle je delovalo kao potkrepljivanje njenih reči i brzi poziv na odobravanje, tako da se činilo da uzrok tome nije toliko slabost koliko živahnost ili bar oboje podjednako.
„Razume se”, odvrati pokućar, odvede majku i ćerku k ulazu, dok je sobarica za njima išla mlatarajući nekom kutijom za šešire. „Kod nas je, doduše kao obično, dupke puno i lako bi moglo da nam se desi da moramo odbijati ugledne ličnosti; ali mi nećemo štedeti truda da što je moguće bolje udovoljimo željama dama“.
„O, to je zaista lepo”, odvrati strankinja i izmenja po jedan vedar i pažljiv pogled sa svojom kćerju zbog odabranog načina govora ovog čoveka u kome se jako osećao i tirinško-saksonski naglasak.
„Smem li zamoliti? Molim lepo!” reče Mager, praveći im komplimente na popločanom tremu. „Prijem se vrši tamo desno. Domaćica kuće, gospođa Elmenrajh, radovaće se tome. Izvolite samo!”
Gospođa Elmenrajh, sa jednom strelom u kosi i pojasom kojim je visoko potpasala bistu uvijenu u pleteni kaput zbog blizine kućnih vrata, sedela je kao na prestolu pored pera, leska za upijanje i jedne mašine za računanje iza nekakve dućanske tezge, koja je od trema odvajala tu kancelarijsku prostoriju sličnu udubljenju u zidu. Odvojivši se od svog naslona za pisanje, jedan nameštenik nešto je po strani raspravljao na engleskom sa nekim gospodinom u ogrtaču visokog okovratnika, kome su verovatno pripadali koferi naslagani kod ulaza. Gledajući više flegmatično preko došljakinja nego u njih, gazdarica odgovori na pozdrav one starije i nagovešteni kniks devojke, sa dostojanstvenim naklonom glave, načuljenog uva sasluša kelnerovo saopštenje da dame traže sobe i dohvati kućni plan po kome je jedan časak prelazila vrhom olovke.
„Dvadeset sedam”, odredi ona, okrenuta prema kelneru u zelenoj kecelji koja je čekao sa prtljagom dama. „Još jednom zasebnom sobom ne mogu vas uslužiti. Gospođica bi morala da bude u sobi sa devojkom grofice Lariš fon Erfurt. Imamo, eto, u kući mnogo gostiju sa poslugom“.
Klarica napući usne iza leđa svoje gospodarice, ali ova beše već pristala. Ona reče da će se devojke ipak složiti i zamoli, već spremna da pođe, da je odvedu u sobu kuda bi odmah mogli odneti i ručne kofere.
„Odmah madam”, reče kelner. „Samo trebalo bi uzgred ispuniti još i jednu formalnost. Najpokornije vas molimo za samo nekoliko redaka. Pedantnost nismo mi izmislili već sveta Hermandada. Ona ne može nikud iz svoje kože. Moglo bi se reći da se zakon i prava stalno nasleđuju kao neka večita bolest. Da li bih vas zaista smeo zamoliti za dobrotu i ljubaznost
Dama se nasmeja pogledajući opet prema svojoj kćeri i mašući glavom veselo i začuđeno.
”A, tako”, reče ona, „na to sam zaboravila. Učinimo sve što treba! Uostalom, kako vidim, on je mudar čovek” (ona upotrebi način obraćanja koja je bio uobičajen još u njenoj mladosti), „vrlo načitan i siguran u citatima. Neka mi da to što treba!” I prilazeći opet stolu ona uze tananim prstima u polu rukavicama pisaljku od krede na uzici koju joj gostioničarka pruži i naže se, još uvek se smejući, nad prijavnu tablu na kojoj već beše nekoliko imena
Pisala je polako i postepeno prestajala da se smeje, a onda samo još ispuštala zabavne, slabe i uzdasima slične glasove i odjeke svoje veselosti koja je prestajala. Klimavo podrhtavanje njenog potiljka pokazivalo se jasnije nego ikad, svakako zbog neudobnosti njenog položaja. Posmatrali su je. S jedne strane kći joj je gledala preko ramena, lepih pravilno povijenih obrva (kao u majke) izdignutih k čelu, podrugljivo pripijenih i razvučenih usana; a sa druge strane gledao ju je kelner Mager, delom samo zbog nadzora da li ona tačno popunjava crveno obeležene rubrike, a delom iz malograđanske radoznalosti i sa onim zadovoljstvom koje nije sasvim bez pakosti što je za nekoga došao trenutak da napusti donekle zahvalnu ulogu nepoznatog i da kaže svoje jade i ispovedi se. Iz nekog razloga kancelarijski službenik i putnik Britanac behu isto tako prekinuli razgovor i posmatrahu ženu kako drhteći glavom izvlači slova skoro sa dečijom brižljivošću.
Mager žmirkajući pročita: „Dvorska savetnikovica udovica Šarlota Kestner, rođena Buf iz Hanovera, poslednje mesto boravka Goslar, rođena 11. januara 1753 u Veclaru, sa kćerju i poslugom.
„Je li to dovoljno?” upita dvorska savetnikovica i kako joj ne odgovaraše, ona sama zaključi: „To mora biti dovoljno!” Pritom je htela da pisaljku energično stavi na sto, ali zaboravi da je ona vezana, te sruši metalno postolje na kom je visila
„Kako sam nespretna!” reče ona pocrvenevši, pa ponovo baci jedan brz pogled na kćer koja je gledala oborenih očiju i podrugljivo pripijenih usta. „O, to se opet može lako popraviti; učinjeno je sve što treba. Postarajmo se sada da najzad dođemo u svoju sobu!” I sa izvesnom užurbanošću okrenu se da pođe.
Kći, devojka i kelner, kao i ćelavi kućni sluga koja je iza njih nosio kutije i putničke torbe, krenuše za njom tremom ka stepenicama. Mager ne beše prestao da žmirka i usput nastavi sa time i to u intervalima bi tri-četiri puta vrlo brzo zatreptao i onda za trenutak nepomično gledao pocrvenelim očima, pri čemu su mu usta bila otvorena da ne kažemo blesavo, već takoreći nekako uglađeno i doterano. No na daskama prvog stepenika zaustavi on čitavu grupu.
„Oprostite!” reče on. „Najlepše vas molim da mi oprostite ako moje pitanje... To nije obična i nedopuštena radoznalost koja... Imamo li čast da sa dvorskom savetnikovicom gospođom Kestner, madam Šarlotom Kestner, rođenom Buf, iz Veclara...?”
„Ja sam ta“, potvrdi stara dama smeškajući se.
„Mislim... svakako, pa naravno, ali mislim - pa ipak se na kraju svakako ne radi o Šarloti ili kraće Loti-Kestner, rođenoj Buf iz nemačke kuće, nemačke viteške kuće u Veclaru, bivšoj...
„Baš o njoj, prijatelju. Ali ja nikako nisam bivša, moje prisustvo je ovde sasvim stvarno i zaista bih želela u dodeljenu mi sobu...“
„Neodložno!” povika Mager i zalete se žurno dalje oborena čela, onda opet zastade kao ukopan i skrsti ruke.
„Blagi bože!” reče on sa dubokim osećanjem. „Blagi bože, gospođo dvorska savetnikovice! Neka gospođa dvorska savetnikovica oprosti ako se moje misli na identitet koja je nastao u ovom slučaju i perspektivu koja se otvara odmah ne mogu da... To dolazi, takoreći, iz vedra neba... Ova kuća, dakle, ima čast i neprocenjivo odlikovanje da istinsku i stvarnu, originalnu ako se tako smem izraziti... Jednom rečju, ja sam udostojen da vidim Verterovu Lotu...“
„Biće baš tako, prijatelju”, odvrati dvorska savetnikovica sa mirnim dostojanstvom pošto sobarici koja se cerekala dobaci jedan prekoran pogled.
„I kad bi to za njega bio jedan razlog više da nama ženama umornim od puta sada bez odlaganja pokaže sobu, onda bih zaista bila zadovoljna time“.
„Ovog trenutka”, uzviknu kelner i pođe žurnim koracima. „Soba broj 27, o bože, nalazi se iznad drugog stepeništa. Udobne su ove naše stepenice, kako primećuje gospođa dvorska savetnikovica, ali jesmo li mogli samo naslutiti... Bez sumnje bi se i uprkos naše pretrpanosti... Ipak, soba je lepa, gleda pravo na trg i ne bi se smelo desiti da vam se ne dopadne. Još donedavno stanovali su u njoj gospođa i gospodin major fon Eglofštajn iz Halea kad su ovde bili u poseti kod svoje gospođe tetke, supruge glavnog dvorskog komornika istog imena. Oktobra trinaeste imao ju je glavni ađutant njegovog Kraljevskog Visočanstva Velikog Kneza Konstantina. To je u neku ruku istorijska uspomena... Ali, bože, šta ja govorim o istorijskim uspomenama koje za jednog čoveka od osećanja nikako ne mogu izdržati poređenje sa... Samo još koji korak, gospođo dvorska savetnikovice! Od stepenica ima samo još koji korak ovim hodnikom. Sve je nedavno okrečeno kao što vidi gospođa dvorska savetnikovica; od kraja trinaeste, posle posete donskih kozaka, morali smo potpuno renovirati stepenice, sobe, hodnike i salonske prostorije, čemu je možda već odavno bilo vreme. To su samo iznudila divlja nasilja svetskog zbivanja, iz čega bi se mogla izvući pouka da se obnavljanje života možda ne ostvaruje bez velike pomoći nasilja. Uostalom, ja neću da pripišem zaslugu za naše osveženje isključivo kozacima. U našoj su kući isto tako bili Prusi i mađarski husari i da ne govorim o Francuzima koji su tu bili pre njih. Stigli smo. Ako bih smeo zamoliti gospođu dvorsku savetnikovicu!”
Da bi omogućio ulaz u sobu, on se duboko povi za vratima koja širom otvori. Hitrim pogledom žene ispitivački okrznuše ukrućene zavese od muslina na oba prozora, ogledalo na podupiraču između njih u pozlaćenom okviru i, naravno, sa nešto mutnih mrlja, postelju pokrivenu belim zastiračima iznad kojih je bilo jedno malo zajedničko nebo, i ostale udobnosti. Zid je krasio jedan bakrorez koji je predstavljao neki predeo sa antičkim hramom. Čist pod sijao se sveže premazan uljem.
”Sasvim valjano”, reče dvorska savetnikovica.
„Kako bismo mi bili srećni kad bi se dame ovde koliko god prijatno osećale! Ako bi nešto nedostajalo - ovde je ručica za zvono. Samo se po sebi razume da ću se ja pobrinuti za toplu vodu. Bili bismo toliko srećni ako bismo zadovoljstvo gospođe dvorske savetnikovice...“
„Ali razume se, dragi prijatelju. Mi smo obični ljudi i nismo razmaženi. Hvala vam dobri čoveče”, reče ona kućnom sluzi koji svoj teret beše spustio na naslon sa kaiševima za prtljag i udaljio se. „A hvala i vama, prijatelju”, obrati se ona kelneru klimajući glavom u znak da ga otpušta. „Zbrinute smo i imamo sve i želele bismo da se sada malo...“
Ali Mager stajaše nepomično, prepletenih prstiju, pocrvenelih očiju kojima je ponirao u crte stare dame.
„Veliki bože“, reče on, „gospođo dvorska savetnikovice, kakav znamenit događaj! To vredi da se zabeleži! Gospođa dvorska savetnikovica možda ne razume jednog čoveka od srca kome se iznenadno i preko svakog očekivanja takav evenement(događaj) sa njegovim dirljivim perspektivama... Gospođa dvorska savetnikovica je takoreći navikla na takve prilike i na taj njen svima nama sveti identitet, ona, moguće, gleda na to ležemo i kao na nešto svakodnevno i ne shvata sasvim kako se jedna osetljiva, od malena literarna duša, koja se tome ni najmanje nije nadala, mora osećati prilikom poznanstva, ako smem tako reći, molim da mi oprostite - prilikom susreta sa jednom ličnošću koja je ovenčana sjajem poezije i takoreći vatrenim rukama odnesena visoko gore na nebo večne slave...“
„Dobri prijatelju”, odgovori dvorska savetnikovica braneći se sa smeškom, iako se podrhtavanje glavom, koje je na kelnerove reči opet postalo upadljivo, moglo protumačiti kao odobravanje. (Sobarica stajaše iza nje i sa veselom radoznalošću posmatraše čovekovo lice skoro spremno da zaplače, dok kći sa upadljivom ravnodušnošću poče da radi nešto oko prtljaga u dnu sobe.) „Dobri prijatelju, ja sam obična skromna stara žena, čovek kao i mnogi drugi, ali Vi imate tako neobičan, uzvišen način izražavanja...“
„Moje je ime Mager”, reče kelner kao u znak objašnjenja. On izgovori »Maher« svojim srednje nemačkim mekim narečjem; u glasu mu je bilo nečeg molbenog i dirljivog. „Ja sam, ako to ne zvuči suviše uobraženo, faktotum u ovoj kući, desna ruka, kako se obično kaže, gospođe Elmenrajh, vlasnice gostionice. Ona je već godinama udovica, gospodin Elmenrajh je, nažalost, godine 1806 pao kao žrtva svetskog događaja, pod tragičnim okolnostima o kojima ne priliči ovde govoriti. Na mome mestu, a naročito u vremenima kakva je proživeo naš grad, čovek, gospođo dvorska savetnikovice, dolazi u dodir sa mnogim ljudima, prolaze tako pored čoveka mnogo značajne pojave, značajne po rođenju ili po zaslugama i on oseća, prirodno, izvesnu ravnodušnost pri dodiru sa visokim ličnostima koje su se borile u svetskom događaju i sa nosiocima imena koja ulivaju poštovanje i podstiču maštu. Tako je to, gospođo dvorska savetnikovice. Samo, gde li je sada ta poslovna naviknutost i otupelost! Nikada u svom životu, to mogu priznati, nije mi pao udeo u takav prijem i usluga koja bi mi uzbudila srce i duh kao ova današnja - vaistinu vredna da se zabeleži. Jer kao što se čoveku dešava, bilo mi je poznato da žena dostojna poštovanja, prvobitni uzor onog večito dragog lika, boravi među živima i to u gradu Hanoveru, ja sada zaista uviđam da sam to znao. Samo, to saznanje nije bilo za mene stvarno, nikad nisam mogao ni pomisliti na mogućnost da ću stojati licem u lice prema tom svetom biću. Nisam prosto smeo ni sanjati o tome. Kad sam se jutros - to je bilo pre nekoliko sati - probudio, bio sam ubeđen da će taj dan biti kao i stotine drugih, jedan prosečan dan ispunjen običnim i dobro poznatim dužnostima mog poziva u tremu ili kod trpeze. Moja žena - ja sam oženjen, gospođo dvorska savetnikovice, madam Mager radi u kuhinji na jednom višem položaju - moja žena može potvrditi da nisam pokazao nikakvog znaka da naslućujem bilo šta neobično. Mislio sam samo na to da ću i večeras leći u postelju kao isti onaj čovek koja je i ustao. A eto! Ono što ne očekujemo - desi se često. Koliko je u pravu narod u toj prostoj velikoj primedbi! Gospođa dvorska savetnikovica će mi oprostiti zbog moje uzrujanosti i moje možda nedopuštene govorljivosti. Puno srce - prepuna usta, veli narodna poslovica na svoj ne sasvim književan a ipak tako tačan način. Kad bi gospođa dvorska savetnikovica znale za ljubav i poštovanje koje ja gajim u sebi takoreći od malih nogu prema našem Knezu - pesniku, velikom Geteu, uz to za moj ponos kao građanina Vajmara, što tog uzvišenog čoveka svojim nazivamo... Kada bi iste znale šta su posebno baš »Jadi mladog Vertera« ovome srcu oduvek... Ali neću da govorim, gospođo dvorska savetnikovice, ja dobro znam, ne priliči to meni, iako je istina da jedno tako sentimentalno delo kao ovo pripada svim ljudima, i ono i velikim i malim pruža najdublja uzbuđenja, dok, svakako, na stvaralačke proizvode kao što su »Ifigenija« i »Prirodna kći« možda bi samo viši slojevi smeli da imaju pretenzije. Kad pomislim koliko smo se puta madam Mager i ja noću uz sveću povijali nad ovim božanstvenim stranicama raskrvavljenih duša, i shvatim da u ovom trenutku slavna i besmrtna junakinja tih stranica, živa i stvarna, kao čovek poput mene preda mnom... Za ime boga, gospođo dvorska savetnikovice!” kliknu on i udari se rukom po čelu. „Ja pričam i pričam i odjednom suknu u meni nešto i kao da me opeče, naime to da još nijednom nisam upitao da li su već gospođa dvorska savetnikovica uopšte pile kafu!”
„Hvala, prijatelju”, odvrati stara dama koja je slušala poštenjakov izliv uzdržanog pogleda i usta koja su lako podrhtavala. „Mi smo to na vreme učinile. Uostalom, dragi gospodine Magere, Vi idete i suviše daleko u svojim poređenjima i jako preterujete ako mene ili čak i ono mlado stvorenje koje sam nekad bila, zamenjujete prosto junakinjom one knjižice o kojoj se mnogo pisalo. Vi niste prvi koga moram na to upozoriti, ja pripovedam tome evo već četrdeset i četiri godine. Ona figura iz romana čiji je život svakako postao tako široko poznat koja je stekla tako veliku i stvarnu slavu, da bi neko mogao doći i reći da je jedno od nas dve istinska i prava ono, što ipak sebi ne bih dopustila, ta devojka razlikuje se vrlo mnogo od moje nekadašnje ličnosti, moju sadašnju da ostavimo sasvim po strani. Tako svako, eto, može da vidi da ja imam plave oči, dok je Verterova Lota crnooka, kao što je poznato“.
„Pesnička licenca!” uzviknu Mager. „Kao da mi ne bismo morali znati što je to - pesnička licenca! A ono, gospođo dvorska savetnikovice, ne može ipak ništa okrnjiti od postojeće identičnosti! Možda se pesnik njome poslužio kao nekom skrivalicom, da bi malo zavarao trag...
„Ne“, reče dvorska savetnikovica odmahnuvši glavom, „crne oči potiču sa neke druge strane“.
„Pa ako!” rasrdi se Mager. „Čak i da je ta identičnost malo umanjena tako sićušnim odstupanjima...“
„Postoje mnogo veća”, energično ubaci gospođa dvorska savetnikovica.
„…Pa ipak ostaje potpuno nedirnuta druga, izukršta se sa onom i nerazdvojna je od nje - identičnost sa samom sobom, hoću reći: sa onom isto tako legendarnom ličnošću čiji nam je lik još pre kratkog vremena veliki čovek tako prisno dao u svojim uspomenama, pa i ako gospođa dvorska savetnikovica nisu Verterova Lota baš do poslednje sitnice, onda su one ipak u dlaku i bez ikakvog umanjenja Lota Ge…”
„Uvaženi moj”, reče dvorska savetnikovica zapovednički. „Bilo je dosta zadržavanja dok ste bili ljubazni da nam pokažete našu sobu. Očigledno ispuštate iz vida da nas sada sprečavate da njime raspolažemo“.
„Gospođo dvorska savetnikovice”, reče molbeno kelner »Kod Slona« sklopljenih ruku. „Oprostite mi! Oprostite jednom čoveku koji... Moje ponašanje je neoprostivo, znam to, pa ipak vas molim za oproštaj. Ja ću svojim trenutnim udaljavanjem... Već me nešto vuče”, reče on, „već me nešto ionako odavno vuče odavde i pored svih obzira i pristojnosti; jer kad pomislim da ni do ovog časa gospođa Elmenrajh sigurno nema ni pojma jer jedva ako je do sada bacila jedan pogled na spisak gostiju, a možda bi i taj pogled, njenoj prostoj pameti... A madam Mager, gospođo dvorska savetnikovice! Kako me odavno nešto vuče njoj u kuhinju da joj veliku gradsku i literarnu novost iz prve ruke... Pa ipak, gospođo dvorska savetnikovice, i upravo zbog toga da se uzbudljiva novost upotpuni, usudiću se da zamolim za oproštaj zbog još jednog jedinog pitanja... Četrdeset i četiri godine! I gospođa dvorska savetnikovica za te četrdeset i četiri godine nisu videle gospodina tajnog savetnika?”
„Tako je, prijatelju”, odgovori ona. „Ja poznajem mladog pravnog praktikanta Dr. Getea iz Gevandgase u Veclaru. Vajmarskog državnog ministra, velikog pesnika Nemačke nikada nisam očima videla“.
„Kako je to uzbudljivo!” uzdahnu Mager. „Kako to uzbuđuje čoveka, gospođo dvorska savetnikovice! I tako su, dakle, gospođa dvorska savetnikovica došle u Vajmar da…“
”Ja sam u Vajmar došla”, prekide ga stara dama nešto sa visine, „da posetim svoju sestru, suprugu finansijskog savetnika Ridla i dovedem joj svoju kćer Šarlotu, koja je iz Elzasa, gde ona živi, došla kod mene u posetu i prati me na ovom putovanju. S mojom sobaricom nas smo tri, i ne možemo kao gosti za stan pasti na teret mojoj sestri koja i sama ima porodicu. Zato smo odsele u gostionici ali ćemo već na ručku biti kod naših dragih. Je li on time zadovoljan?”
„Koliko samo, koliko samo, gospođo dvorska savetnikovice! Premda mi na taj način nećemo imati mogućnost da dame za našom table-d'hote[trpezarijom]... Gospođa i gospodin finansijski savetnik Ridl, Esplanade. Gospođa supruga finansijskog savetnika je dakle rođena - ali, da to sam znao! Odnosi i veze bili su mi već poznati, samo što ih do sada nisam... Milostivi bože, gospođa supruga finansijskog savetnika nalazila se dakle u onom čoporu dece koja su se gurala oko gospođe dvorske savetnikovice u predsoblju lovačke kuće kad je Verter prvi put u nju ušao, i koja su pružala ručice za užinu koju je gospođa dvorska savetnikovica...“
Dragi prijatelju”, upade mu Šarlota opet u reč, „nije bilo nikakve dvorske savetnikovice u onoj lovačkoj kući. No pre nego što Vi, molim vas, pokažete našoj Klarici njenu sobicu, a ona na to čeka, radije nam recite: Je li daleko odavde do Esplanade?”
„Ni najmanje, gospođo dvorska savetnikovice. Samo komadić puta. Kod nas u Vajmaru nema dalekih puteva; naša veličina leži u duhovnome. Ja sam sam sa radošću pripravan da odvedem dame do pred kuću gospođe supruge finansijskog savetnika, ukoliko dame ne vole više da se posluže iznajmljenom kočijom ili jednom portechaise[3] kojih ima dovoljno u našoj rezidenciji. Ali samo još jedno, gospođo dvorska savetnikovice, samo još ovo jedno. Zar ne, iako su gospođa dvorska savetnikovica došle u Vajmar u posetu svojoj sestri, one će ipak bez sumnje ulučiti priliku da i na Frauenplanu…“
„I to će biti, dragi prijatelju, i to će biti. Nek on učini sad tako i odvede ovu gospođicu u njenu sobu dole, jer će mi odmah uskoro biti potrebna“.
„Da, i da mi usput kaže”, zacvrkuta mala, „gde stanuje onaj čovek što je napisao divnog »Rinalda«, dirljivi roman koji sam zaista već pet puta progutala i da li ga stvarno čovek, ako ima sreće, može sresti na ulici!”
„Hoću, gospođice, hoću rado”, odvrati Mager rasejano, pošto sa njom krenu prema vratima. Ali tu se još jednom zaustavi, odupre se kočeći jednom nogom o pod, a drugu zbog ravnoteže zadrža u vazduhu.
„Jednu reč još, gospođo dvorska savetnikovice”, zamoli on. „Jednu jedinu poslednju rečcu na koju se brzo može odgovoriti! Gospođa dvorska savetnikovica treba da shvate - čovek neočekivano stoji pred originalom, palo mu je u deo na samom izvoru - on to mora da iskoristi, ne sme to neiskorišćeno- gospođo dvorska savetnikovice, zar ne, onaj poslednji razgovor pred Lerterov odlazak, ona scena utroje koja u srce dira, u kojoj je bilo reči o pokojnoj majci i o smrtnom rastanku, a Verter stiska Lotinu ruku i uzvikuje: »Mi ćemo se opet videti, opet naći, mi ćemo se u svim prilikama prepoznati!« Zar ne, ona počiva na istini, gospodin tajni savetnik nije je izmislio, ona se zaista tako odigrala?!”
„Da i ne, prijatelju, da i ne”, reče nevoljnica i ljubazno podrhtavajući glavom. „Ali idite sada, idite!”
I uzbuđeni čovek ode žurno sa Klaricom pored sebe.
Šarlota duboko uzdahnu pošto skide šešir sa glave. Njena kći, koja je za vreme ovog razgovora vešala u orman svoje i majčine haljine i raspoređivala sadržinu nesesera po toaletnom stolu u simsovima umivaonika, gledala ju je podrugljivo.
„Ti si, znači otkrila svoju zvezdu”, reče ona. „Efekat nije bio loš“.
„Ah, dete”, odgovori majka, „to što ti nazivaš mojom zvezdom više je krst uz koji ipak može da ostane i neko odličje, koje izbija na videlo bez moga sudelovanja, ja to ne mogu sprečiti niti ga sakriti“.
„Malo duže, draga mama, ako ne u toku čitavog ovog nešto ekstravagantnog boravka, mogla je ona svakako ostati skrivena da smo stanovale radije kod tetke Amalije umesto u javnoj gostionici“.
„Ti vrlo dobro znaš, Lotika, da to nije bilo moguće. Tvoj ujak, tvoja tetka i tvoje rođake nemaju suviše prostora, iako oni stanuju ili baš zato što stanuju u otmenom kraju. Bilo je nemoguće upasti im u kuću sa tri osobe i, ma i samo za nekoliko dana, prisiliti ih na najneudobnije stešnjavanje. Tvoj ujak Ridl ima dovoljno prihoda za život kao činovnik, ali su ga zadesili teški udarci, godine 1806 sve je izgubio, on nije bogat čovek i ne bi nam ni u kom slučaju dolikovalo da mu udarimo po kesi. Ali ko će mi zameriti da najzad još jednom zagrlim svoju najmlađu sestru, našu Mali, i da se radujem sreći koju ona uživa kraj svog valjanog muža? Ne zaboravi da ja možda mogu biti vrlo korisna tim dragim srodnicima. Tvoj se ujak nada mestu komornog direktora kod Velikog Vojvode - mojim vezama i starim prijateljstvima možda ću moći ovde na licu mesta uspešno ubrzati da se ispune njegove želje. I zar nije najzgodnija prilika za putovanje u ovu posetu baš ovo vreme kada si ti, moje dete, opet kraj mene posle deset godina kako smo bile razdvojene, i možeš me pratiti? Zar me sme neka moja naročita sudba sprečavati u tame da idem tamo kuda najpravednije hoće moje srce?”
„Svakako ne, mama, svakako ne“.
„ Ko je mogao i pomisliti”, nastavi dvorska savetnikovica, „da ćemo odmah pasti u ruke jednom takvom entuzijasti kao što je ovaj Ganimed sa zulufima? I Gete se u svojim memoarima žali na nevolju koju je stalno imao zbog radoznalosti ljudi, koji pitaju ko je prava Lota i gde stanuje, te da se pred tom navalom nije mogao zaštititi nikakvim inkognitom - on to, mislim, naziva pravom kaznom, i smatra da ako se već ogrešio svojom knjižicom, onda mora temeljito i preko svake mere ispaštati zbog tog greha. Ali tu se vidi da ljudi - a naročito pesnici - misle samo na sebe; jer on ne pomišlja na to da mi kao i on moramo da trpimo nevolju zbog radoznalosti, a uza sve ostalo ni na to šta je on nama napravio, tvom dobrom pokojnom ocu i meni, sa svojom prokletom mešavinom pesništva i istine...“
„O crnim i plavim očima“.
„Ko je u šteti ne treba da se brine zbog ruganja, ponajmanje zbog ruganja svoje Lotike. Morala sam ipak prekoreti ludog čoveka što me, takvu kakva sam, smatra za pravu Verterovu Lotu“.
„On je bio dovoljno bezobziran kad te nazvao Geteovom Lotom“.
„Mislim, zaista, da mu ni to nisam propustila, već ga prekorela sa neskrivenim negodovanjem. Ne bih te dobro poznavala, dete moje, kad ne bih osetila da je, po tvome strogom mišljenju, trebalo da tog čoveka jače držim na uzdi od samog početka. Ali reci mi, kako? Da sebe uteram u laž? Da mu stavim do znanja da neću ništa da znam o sebi i svojim stvarima? Ali da li ja imam i pravo raspolaganja tim stvarima, koje sada već pripadaju svetu? E, dete moje, ti si sasvim druge prirode nego ja - dopusti mi da dodam da to ni za trenutak ne umanjuje moju ljubav prema tebi. Ti nemaš ono što se naziva ljubaznošću - a što se još uvek mnogo razlikuje od gotovosti na žrtvu i spremnosti da se da svoj život za drugoga. Štaviše, često mi se činilo da se u jednom životu punom žrtava i usluga drugome stvara izvesna oporost, i - recimo to bez hvale i kuđenja, ili čak sa više hvale nego kuđenja - izvesna ogrubelost, koja ne zahteva mnogo ljubaznosti. Ne treba, dete moje, da sumnjaš u moje poštovanje prema tvom karakteru kao ni u moju ljubav. Već deset godina ti si u Elzasu anđeo-čuvar tvog jadnog dragog brata Karla koja je izgubio svoju mladu ženu i jednu nogu - nesreća retko dolazi sama. Šta bi bez tebe bilo sa njime, sa mojim jadnim detetom kome je potreban dom! Ti si mu negovateljica, pomoćnica, domaćica i majka njegovoj siročadi. Tvoj život je život rada i delo nesebičnog milosrđa, kako se onda neće urezati crta ozbiljnosti koja se kod tebe i drugih opire dokonoj osetljivosti. Tebi je više stalo do izgnanstva nego do interesantnosti - koliko ti u tome pravedno postupaš! Veze sa velikim svetom strasti i umetnosti, koje su nam pale u deo…”
„Nama? Ja ne održavam takve veze“.
„Dete moje, one će nam ostati i prionuti uz naše ime do trećeg i četvrtog kolena, bilo to nama pravo ili ne. Pa ako nas zbog tih veza saleću prostosrdačni ljudi, oduševljeni ili samo i radoznali - jer ko tu može povući granicu - imamo li mi pravo da štedimo sebe i da prezrivo odbijamo te srdačne ljude? Eto, u tome se razlikuju naše dve prirode. I moj je život bio ozbiljan i nije bio baš sasvim bez odricanja. Ja sam tvome dragom, nezaboravnom ocu, mislim, bila dobra žena, rodila sam mu jedanaestoro dece a devetoro odgajila do čestitih ljudi, jer sam dvoje morala izgubiti. I ja sam podnosila žrtve, u trudu i patnjama. Ali to mi nije povredilo ljubaznost ili kako ti to nazivaš dobrodušnost, životna grubost nije me ogrubela da bih tako jednom Mageru okrenula leđa i rekla mu: „Budalo, ostavi me na miru!” - Ne, ja to nikako ne mogu“.
„Govoriš baš tako, draga mama“ odgovori Lota mlađa „kao da sam ti nešto prebacila i ponela se pred tobom nećerinski. Ta ja nisam ni usta otvorila. Ljutim se kad ljudi tvoju dobrotu i strpljenje stavljaju na tako tešku probu, kao što je upravo ova od maločas, i iscrpljuju te svojim uzbuđenjem - hoćeš li mi zameriti zbog te srdžbe? Ovu haljinu ovde”, reče ona podižući jednu belu haljinu ukrašenu bledocrvenim pantljikama koju baš izvadi iz majčinog prtljaga, „ne bi li je ipak trebalo malo ispeglati, pre nego što je možda obučeš. Jako je izgužvana“.
Dvorska savetnikovica pocrvene, što joj je stajalo lepo i dirljivo. To je podmladi na čudan način, promeni njeno lice u lice ljupke mlade devojke: čovek bi najednom pomislio da vidi kako je ono izgledalo sa dvadeset godina; plave oči koje nežno gledaju ispod ravnomerno zasvođenih obrva, fino povijen nosić, prijatna malo usta povratiše u tom svetlu, u ružičastoj nijansi tog rumenila, za nekoliko sekundi svoj dražesni izgled koji su nekad imali. Valjana činovnikova kćerkica, mati njegovih mališana, zvezda sa balova u Folpertshauzenu iznenadno izbi još jednom ispod tog rumenila koje beše oblilo staru ženu.
Pošto gospođa Kestner beše skinula svoj crni ogrtač, stojala je u jednoj haljini isto tako beloj kao i ono koju joj je kći pokazala, samo naravno nešto običnijoj. U toplije godišnje doba (a bilo je još letnje vreme) ona je sa osobitom ljubavlju stalno nosila bele haljine. Ali na onoj u kćerkinoj ruci videle su se bledocrvene pantljike. Nehotice se behu obe okrenule, starija, kako je izgledalo, od haljine, a mlada od majčinog rumenila koje joj je bilo mučno zbog toga što je pod njime majka izgledala dražesna i podmlađena.
„Ali ne“, odgovori dvorska savetnikovica na Šarlotin predlog. „Nećemo se cifrati! Ta vrsta krepa se opet brzo ispravi, viseći u ormanu, a ko bi ga znao hoću li uopšte imati priliku da je nagrnem“.
„Zašto ne bi imala“, reče ćerka, „i zašto si je inače ponela sobom? Ali baš zato ćeš je zacelo obući u ovoj ili onoj prilici, dozvoli mi, draga mama, da se vratim na moje skromno pitanje, nećeš li se ipak odlučiti da one nešto isuviše svetle pantljike na grudima sa rukavima zameniš malo tamnijim, recimo: pantljikama lepe ružičaste boje. To bi bilo gotovo tako brzo...“
„Ah, ta ostavi, Lotika!” odvrati dvorska savetnikovica sa izvesnim nestrpljenjem. „Ti ne razumeš, dete moje, baš nikakvu šalu. Htela bih da znam zašto hoćeš da mi zabraniš malu duhovitu šalu, nežnu aluziju i pažnju koje sam smislila. Dozvoli da ti kažem da stvarno poznajem malo ljudi kojima smisao za humor nedostaje tako kao tebi“.
„Ne bismo smeli tek tako pretpostavljati da taj smisao ima neko koga ne poznajemo ili više ne poznajemo.
Šarlota starija htede još nešto uzvratiti ali njihov razgovor prekide povratak Klarice koja donese toplu vodu i veselo ispriča da tamo gore sobarica gospođe grofice Lariš nije nimalo rđavo stvorenje, da će se sa njom dobro slagati, a sem toga da joj je komični gospodin Mager čvrsto obećao da će joj svakako pokazati bibliotekara Vulpiusa koji je sastavio divnog »Rinalda« i koji je, uostalom, zet gospodina fon Getea: pokazaće joj ga kad ide u nadleštvo i čak će i njegovog sinčića, koji se zove »Rinalda«, po junaku slavnog romana, moći posmatrati kad bude išao u školu.
„Vrlo dobro”, reče dvorska savetnikovica, „ali je krajnje vreme da sada Vi obe, ti, Lotika, u pratnji Klarice, pođete do Esplanade tetki Amaliji, i javite joj za naš dolazak. Ona nam se sigurno još nikako ne nada i očekuje nas tek po podne ili uveče, jer pretpostavlja da smo se zadržali kod Libenauovih u Goti, a mi smo ovog puta ipak izbegli to zadržavanje. Hajde, dete, nek se Klarica raspita za put, poljubi mi tetku unapred i sprijatelji se već u međuvremenu sa rođakama. A ja, stara žena, moram svakako prvo malo prileći, pa ću doći za vama čim se malo odmorim“.
Ona poljubi kćer kao u znak izmirenja, jednim znakom zahvali sobarici na kniksu i ostade sama. Na stolu sa ogledalom bilo je mastilo i pero. Ona sede, uze jedan listić, umoči pero i žurnom rukom, dok joj je glava lako podrhtavala, napisa već spremljene reči:
„Poštovani prijatelju! U vašem sam gradu na nekoliko dana, u poseti kod svoje sestre sa mojom kćerju Šarlotom i želja mi je da dovedem kod vas svoje dete, a isto tako bih se radovala da vidim onaj lik koji je, dok smo oboje prebrodili život svaki prema svojim mogućnostima, postao za svet tako značajan.
Vajmar, hotel „Slon”,
22 septembra 1816.
Šarlota Kestner rođena Buf.“
Ona posu pismo peskom za upijanje, zatim ga otrese, presavi list, pa savijene krajeve spretno gumu jedan u drugi i napisa adresu. Onda povuče za zvonce.
Prevod sa nemačkog: Aleksandar Mitić
Bukur Book, Pančevo, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар