Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( VII,VIII,IX )

VII 

     Kadšto je pomišljala da su joj to ipak najlepši dani u životu, štono kažu, medeni mesec. Da se okusi njihova slast, nedvojbeno bi valjalo poći u one zemlje sa zvučnim imenima gde prvi dani nakon venčanja protiču u najugodnijoj dokolici! U poštanskim kočijama, iza plavih svilenih zastora, korakom  se vozite uz strme putove, slušajući pesmu kočijaševu što u planini odjekuje zajedno s kozjim zvončićima i potmulim šumom vodopada.
     Kada sunce zađe, na zaljivskoj obali udišete miris limunova, a potom, uveče, na terasi letnikovca, sami i isprepletenih prstiju, promatrate zvezde i kujete naume. Činilo joj se da pojedina mesta na zemlji rađaju srećom, kao biljkom koja uspeva samo na tome tlu, a svugde se drugde slabo prima. Zašto se ne može nasloniti na balkon kakve švajcarske kućice ili se u svojoj tuzi zatvoriti na nekom škotskom ladanju, uz muža u crnu baršunastom kaputu s dugim skutima, u mekim čizmama, sa šiljatim šeširom i orukvicama!
     Možda bi rado nekome sve to bila i poverila. No, kako da izrazi onu neuhvatljivu nevoljkost kojoj se lik menja poput oblaka, koja se kovitla poput vetra? Nedostajahu joj za to i reči, i prilika, i smelost.
      Da je Charles to, međutim, hteo, da je to slutio, da je njegov pogled ma i jednom krenuo u susret njezinoj misli, činilo joj se da bi joj se tada iz srca otkinulo iznenadno obilje, poput zrele voćke što pada s grane čim je rukom dotakneš. No, što se pojačavala prisnost u njihovu zajedničkom životu, tako se povećavala i unutarnja odvojenost koja ju je udaljavala od njega.
      Charlesov je način razgovora bio običan, nalik na ulični pločnik: tuda su prolazile svačije misli, u svakidašnjem ruhu, ne pobuđujući ni uzbuđenje, ni smeh, ni snove. Nikada ga radoznalost nije navela, govorio je, dok je živeo u Rouenu, da pođe u pozorište i gled pariške glumce. Nije znao ni plivati, ni mačevati, ni pucati iz pištolja, a jednog joj dana nije umeo da objasn neki jahački izraz na koji eše naišla u romanu. Ne mora li se, naprotiv, muškarac u sve razumeti, isticati se u brojnim područjima, upućivati vas u snagu strasti, u istančane životne slasti, u sve tajne? No, ovaj njezin nikoga ni u čemu ne poučava, ništa ne zna, ništa ne priželjkuje. Veruje da je sretan, a ona mu zamera
na tome nepokolebljivom miru, na toj vedroj nezgrapnosti, pa čak i na sreći što mu je sama poklanja.
     Kadšto je i crtala, a Charlesu beše veliko zadovoljstvo stajati kraj nje i gledati je gde se naginje nad crtežom, žmirkajući očima da bolje vidi svoj rad ili palcem u kuglice valjajući mrvice hleba. Za klavirom pak, što su njoj prsti brže leteli, to bi se on jače divio. Sa sigurnošću je udarala po tipkama i bez prekida prelazila cielu klavijaturu s kraja na kraj. Podrhtavajući pod njezinom rukom, stari bi se  instrument na kojemu žice behu razdešene, ako bi prozor bio otvoren, čulo do nakraj sela, a ovršiteljev bi pisar, prolazeći glavnom cestom, gologlav i u papučama, zastao da je čuje, onako s papirom u ruci.
      S druge je pak strane Emma umela voditi kućanstvo. Bolesnicima je slala obračun o posetama, i to u pomno sročenim pismima, tako da ni izdaleka nisu podsjećala na račune. Kada bi nedeljom imali na ručku nekog suseda, uvek je nalazila načina da posluži ukusno složeno jelo, umela je na vinovu lišću sagraditi piramidu od šljiva, slatko bi poslužila već istreseno iz staklenke na tanjur, govorila je pače kako će kupiti činije za ispiranje usta nakon jela. Sve je to silno pridonosilo Bovaryjevu ugledu.
       Charles naposletku poče sam sebe više ceniti što ima takvu ženu. S ponosom u blagovaonici pokazivaše dva njezina crteža načinjena olovkom što ih beše dao staviti u vrlo široke okvire pa ih obesio o zid na dugačkim zelenim vrpcama. Na povratku s mise viđahu ga pred kućom u krasnim vezenim papučama.
        Kući se vraćaše kasno, u deset sati, a kadšto i o ponoći. Zaiskao bi tada nešto za jelo, a kako bi služavka već bila legla, posluživaše ga Emma. Skinuo bi kaput da bi mu za večerom bilo udobnije. Nabrajao bi joj redom ljude koje je sreo, sela u kojima je bio, recepte što ih je napisao te bi, zadovoljan samim sobom, pojeo ostatak kuhane govedine s lukom, slistio sir, pohrskao jabuku, ispraznio vrč, a potom pošao u postelju, legao nauznak i zahrkao. Budući da je odavna bio naviknut nositi noćnu kapicu, rubac mu nije ostajao čvrsto vezan preko ušiju pa mu je kosa ujutro sva razbarušena padala na lice i bila posve bela od pernatih pahuljica iz jastuka kojemu bi se uzice preko noći razvezale. Uvek je nosio čvrste čizme koje su na svodu stopala imale dva široka nabora što se koso pružahu prema gležnjevima, dok je ostatak kože bio potpuno ravan, kao nategnut na drvenoj nozi.
      Govorio je da za selo i ne treba bolje.
      Mati mu odobravaše tu štedljivost; i sada mu je, naime, dolazila u pohode kao i nekoć, kada bi u njezinoj kući došlo do kakve malo žešće oluje, no starija gospođa Bovary kao da baš ne beše naklonjena snahi. Nalazila je njezino držanje previše uznositim za njihove imovinske prilike; drva, šećer i sveće tope se kao u kakvoj bogataškoj kući, a toliki drveni ugljen što izgara u kuhinji dostajao bi i za dvadeset pet jela! Preslagala joj je rublje po ormarima i učila je da pazi na mesara kada joj donosi meso. Emma primaše te pouke, gospođa je Bovary njima obasipaše, a reči draga kćeri i draga majko razmenjivahu se tokom celog dana, popraćene lakim drhtajem usnica, jer obe te slatke reči izgovarahu glasom drhtavim od gneva.
      U doba gospođe Dubuc starica se još uvek osećala u prednosti pred njom, no sada je u Charlesovoj ljubavi prema Emmi videla otpadništvo od svoje ljubavi, posezanje za nečim što njoj pripada pa je sinovljevu sreću promatrala u mučnoj tišini, poput propala čoveka što kroz okna gleda ljude gde sede za stolom u njegovoj negdašnjoj kući. Prizivala je pred njim uspomene na svoju muku i požrtvovnost te je, uspoređujući ih s Emminom nehajnošću, zaključivala kako takvo isključivo obožavanje nije nimalo razborito.
      Charles nije znao što bi joj odgovorio; mater je poštovao, a ženu beskrajno ljubio. Mišljenje je prve smatrao nepogrešivim, a drugu je, međutim, držao besprekornom. Kada bi gospođa Bovary otputovala, bojažljivo bi se odvažio, i to istim rečima, na jednu-dve od najblažih primedbi što ih beše čuo iz majčinih usta. a Emma bi ga, glasno mu i jasno dokazavši da se vara, poslala natrag bolesnicima.
      Htela je, međutim, držeći se načela za koja je verovala da su dobra, u sebi izazvati ljubav. Po mesečini bi mu u vrtu naizust govorila sve strastvene rime koje je znala i uzdišući mu pevala setne adađe, ali se i nakon toga osećala jednako hladnom, a ni Charles se nije zbog toga činio zaljubljenijim ili uzbuđenijim.
      Pošto je tako neko vreme kresala kremen o njegovo srce ne izbivši iz njega ni jednu jedinu iskru, nesposobna, uostalom, razumeti ono što sama ne osećaše, kao ni verovati u sve što se ne pokazivaše u uobičajenim oblicima, s lakoćom se uveri da u Charlesovoj strasti više nema ničega izvanrednog. U njegove se ljubavne izlive uvukla redovitost, grlio ju je u određene sate. Beše to navika kao i svaka druga, baš kao poslastica predviđena da se posluži posle jednoličnosti obeda.
     Neki lovočuvar kojega gospodin beše izlečio od upale pluća, darova joj malenu talijansku hrticu pa ju je gospođa vodila sa sobom u šetnju, jer bi kadšto i izlazila da načas bude sama i da pred očima više nema onaj večiti vrt i prašnjavu cestu.
     Odlazila je do bukvika u Bannevilleu, u blizinu napuštenog paviljona na uglu obzidanog perivoja, na strani okrenutoj prema poljima. Tamo je u jarku među travom bilo visokih trstika s oštrim lišćem.
      Najpre bi se ogledala posvuda uokolo da vidi nije li se štogod promenilo od poslednjeg puta kada je ovde bila. Našla bi na istome mestu crvene pustikare i žute šeboje, koprivino busenje izniklo oko krupna kamenja i mrlje od mahovine duž triju prozora čiji se večno zatvoreni kapci raspadahu od istrulosti na zahrđalim gvozdenim stožerima. Isprva bez cilja, misli joj tumarahu nasumce, baš kao i njezina hrtica koja trčala ukrug po poljima, lajala na žute leptire, hvatala rovke zubima čupkajući makove na rubu žitnog polja. Zatim bi joj se misli malo-pomalo razbistrile pa, sedeći na tratini po kojoj je sitno kopkala vrškom suncobrana, u sebi ponavljaše:

– Bože moj, zašto li sam se udala?

      Pitaše se nije li se nekom drugačijom igrom slučaja moglo slučiti da sretne drugog muškarca te nastojaše zamisliti kakvi su mogli biti ti događaji što se nisu zbili, taj drugačiji život, taj drugi muž kojega nije poznavala. Tȁ nisu svi muževi nalik na njezina. Mogao je biti lep, duhovit, otmen, privlačan, kakvi su nedvojbeno bili muškarci za koje su se udale njezine nekadašnje samostanske družice. Šta li one sada rade? U gradu, usred ulične vreve, pozorišnog žamora i plesnoga sjaja, provode život u kojemu se srce raduje, a osetila razgaljuju. A ona… njoj je život hladan kao tavan čije je okno okrenuto prema severu, a dosada, taj nemi pauk, u mraku plete mrežu po svim kutovima njezina srca. Sećala se dana podele nagrada, kada se uspinjala na podij da primi zaslužene venčiće.
        Ljupko je izgledala onako kose spletene u pletenicu, u beloj haljini i otvorenim crnim suknenim cipelicama pa su je, dok se vraćala na mesto, gospoda saletala da joj čestitaju; dvorište beše puno kočija kroz čija joj vratašca dovikivahu zbogom, a učitelj muzike  pozdravljaše je u prolazu, pod rukom noseći kutiju s violinom. Kako je davno sve to bilo!
Kako davno!
      Pozvala bi Djali, smestila je sebi među koljena, pogladila je po tananoj duguljastoj glavi i rekla:

– Hajde, poljubi gospodaricu, ti koja ne znaš za tugu.

      Potom bi se, promatrajući setan izraz vitke životinje koja je leno zevala, raznežila te bi joj se, uspoređujući je sa sobom, uzela glasno obraćati, kao nekome koga tešimo u njegovoj boli.
      Kadšto bi naišli zapusi vetra, morski povetarci što, prevaljavši se u jednom zamahu preko cele visoravni pokrajine Caux, donosili slanu svežinu sve do ovih dalekih polja. Trstike bi zazviždale povijajući se do zemlje, a lišće bi na bukvama zašumilo u brzom drhtaju, dok im vrhovi, neprestano se njišući, ne prekidahu svečani huk. Emma bi čvršće omotala rubac oko ramena i ustala.
       U drvoredu bi zelena svetlost, odražavajući se od lišća, obasjala glatku mahovinu što joj tiho škripaše pod nogama. Sunce zapadaše, kroz granje se crvenjelo nebo, a jednaka debla drveća zasađena u ravnoj crti doimahu se poput niza smeđih stupova što se ističu na zlatnoj podlozi. Obuzeo bi je strah, pozvala bi Djali, brzo se glavnom cestom vratila u Tostes, klonula u naslonjač i cele večeri ne bi ni progovorila.
       No, potkraj septrembra, u njezinu se životu dogodi nešto izvanredno: dobi poziv za odlazak u Vaubyessard, k markizu d'Andervilliersu.
       Državni sekretar  u doba restauracije, markiz, trudeći se vratiti u politički život, pripremaše daleko unapred kandidaturu za skupštinskog zastupnika. Zimi je delio velike količine drva za potpalu, a u pokrajinskom veću stalno vatreno zahtevao nove ceste za svoj okrug. U vreme velikih vrućina izbi mu u ustima nekakav čir od kojega ga Charles nekim čudom oslobodi u pravi ga čas probivši lancetom. Upravitelj imanja, poslan u Tostes da plati operaciju, uvečer ispriča kako je u lečnikovu malenom vrtu vidio prekrasne trešnje. Kako su pak u Vaubyessardu trešnje slabo rodile, gospodin markiz zamoli Bovaryja za nekoliko sadnica, uze na sebe dužnost da mu lično  zahvali, spazi Emmu, nađe da je lepa stasa i da nipošto ne pozdravlja kao seljanka, tako te su u dvorcu pomislili kako
neće prekoračiti granice pokroviteljskoga ophođenja niti će s druge strane počiniti kakvu nesmotrenost pozovu li taj mladi bračni par.
       Jedne srede, u tri sata, gospodin i gospođa Bovary, popevši se u svoj boc, odvezoše se u Vaubyessard, s velikim putnim kovčegom privezanim otraga na kola i s kutijom za šešire koja bi smeštena pred zaslon za kočijaša. Charles usto među nogama držaše i jednu kutiju od lepenke.
        Stigoše pred mrak, baš kad se u perivoju počinjahu paliti svetiljke da kočijama osvetle  put.

VIII 

        Dvorac, moderno zdanje u talijanskome stilu, s dva isturena krila i tri vanjska stepeništa, pružaše se podno goleme tratine po kojoj je nekoliko krava paslo među razmaknutim skupinama velikih stabala, dok su se nejednaki bokori zelenila iz košara s grmićima –gorskim ružama, pajasminom i bekovinom, nadimali nad vijugavom crtom peščane staze. Ispod mosta proticaše rečica, kroz maglu se razabirahu zgrade sa škopenim krovom, raspršene po livadi koju blagim padinama okruživahu dva pošumljena brežuljka, a otraga, u guštiku, stajahu u dva usporedna reda kolnice i konjušnice, sačuvani ostaci staroga srušenog dvorca.
      Charlesov se boc zaustavi pred srednjim stubištem; pojaviše se sluge; približi se markiz pa, ponudivši joj ruku, uvede lečnikovu ženu u predvorje.
      Predvorje beše popločeno mramornim pločama i veoma visoko pa od odjeka koraka, baš kao i od zvuka glasova, onde odzvanjaše kao u crkvi. Nasuprot ulazu uzdizalo se ravno stepenište, a s leva je galerija, okrenuta prema vrtu, vodila do sobe za biljar iz koje se već s vrata čulo sudaranje kugli od belokosti. Prolazeći njome prema salonu, Emma oko biljara vide ljude ozbiljna lika, brade naslonjene ma visoko vezane kravate, svi uređeni odličjima, a šutke se smeše baratajući biljarskim štapom. Na tamnome drvu zidne oplate veliki su pozlaćeni okviri na donjem rubu nosili imena ispisana crnim slovima. Ona pročita: »Jean-Antoine d'Andervilliers d'Yverbonville, grof od Vaubyssarda i barun od Fresnayea, poginuo u bitki kod Coutrasa 20. listopada 1587.« A na drugom: »JeanAntoine-Henry-Guy d'Andervilliers od Vaubyssarda, francuski admiral i vitez reda sv. Mihajla, ranjen u bitki kod Houge-Saint-Vaasta 29. svibnja 1692., umro u Vaubyssardu 2. januara 1693.« Jedva se razaznavahu imena koja dolažahu potom, jer je svetlo svetiljaka, padajući nisko na zeleno sukno biljarskoga stola, ostavljalo ostatak prostorije u polutami.
         Mrkosmeđom senkom bojeći vodoravna platna, ta se polutama na njima prelamaše u tanane niti, duž napuklina u pokosti, a na svim se tim velikim crnim četvorinama obrubljenim zlatom tu i tamo isticaše pokoji svetliji deo slike – kakvo bledo čelo, dva oka što vas motre, perike što padahu na kakvo napudrano rame u crvenoj odeći ili pak kopču na podvezici iznad kakva punahna nožnog lista.
        Markiz otvori vrata salona; jedna od gospođa ustade (markiza glavom), pođe Emmi u susret i posede je kraj sebe na sofu te uze s njome prijateljski čavrljati, kao da je već odavno poznaje. Beše to žena od kojih četrdeset godina, lepih ramena, kukasta nosa i otegnuta glasa, a te je večeri na kestenjastu kosu stavila jednostavan rubac od šivane čipke koji joj trokutasto padaše niz leđa. Mlada plavokosa devojka sedila kraj nje na stolcu s visokim naslonom, a oko kamina, nekolicina gospode s cvetićem u zapućku fraka razgovaraše s gospođama.
       U sedam sati poslužiše večeru. Muškarci, budući brojniji, posedaše za prvi stol u predvorju, a gospođe za drugi u blagovaonici, zajedno s markizom i njegovom ženom.
      Emma na ulasku oseti kako je obavija topao zrak u kojem se ešahu miomiris cveća i krasnoga stolnog rublja, vonj pečenja i miris gomoljika. Plamen se sveća u svećnjacima izduljen odražavao na srebrnim poklopcima za jelo, brušeni kristal, prekriven mutnom maglicom, odsevaše na sve strane bledim zrakama, duž celoga stola nizahu se kite cveća, a na tanjirima sa širokim obrubom, u svakom otvoru između dvaju nabora na ubrusima složenim u vidu biskupske mitre, nalazilo se po jedno jajoliko pecivo. Crvene jastogove nožice stršale su iz pladnjeva, krupno voće u rupičastim košaricama beše naslagano na mahovini, od pečenih prepelica urešenih vlastitim perjem dizaše se mirisna para, a majordom u svilenim čarapama i kratkim hlačama, s belom kravatom i čipkom na prsima, ozbiljan poput kakva suca, pružajući između ramena gostiju već izrezana jela, jednim bi vam zahvatom kašike izvadio odabrani komad. S velike porculanske peći s bakrenim obrubom ženski kip, umotan sve do vrata, nepomično promatraše dvoranu punu sveta.
      Gospođa Bovary primeti da više gospođa nije stavilo rukavicu u čašu pred sobom. Međutim, na čelu stola, sam među tolikim ženama, pogrbljen nad punim tanjurom i s ubrusom vezanim oko vrata kao da je dete, jeo je starac kojem umak kapaše iz usta. Donje mu veđe behu izvrnute, a malen perčin vezan crnom vrpcom. Bijaše to markizov tast, stari vojvoda de Laverdière, negdašnji ljubimac grofa d'Artoisa u doba velikih lovova u Vaudeuilu, kod markiza de Conflansa, a bio je, govorilo se, ljubavnik kraljice Marije Antoanete, posle gospodina de Coignyja te pre gospodina de Lauzuna. Vodio je buran i razvratan život, pun dvoboja, oklada, ženskih otmica, spiskao je sav imetak i užasnuo celu porodicu . Za stolcem mu stajaše sluga kazujući mu glasno na uho imena jela što ih on mucajući označavaše prstom. Emmine se oči neprestano same od sebe vraćahu na toga starca obešenih usana kao na nešto izvanredno i uzvišeno. Tȁ, živeo je na dvoru i spavao u kraljičinoj postelji!
        Natočiše penušca iz leda. Emmi se sva koža naježi kada u ustima oseti tu hladnoću. Nikada pre ne beše videla mogranja ni jela ananasa. Čak joj se i šećer u prahu učini belji i sitniji no drugdje.

Gospođe se zatim popeše u sobe da se spreme za ples.

       Emma se dotera s pomnom savesnošću kakvu pokazuje glumica kada prvi put nastupa. Kosu počešlja prema vlasuljarovim preporukama i uvuče se u laku vunenu haljinu što raširena ležaše na postelji. Charlesa hlače stezahu u pasu.
– Ovi će mi potpetci na hlačama smetati pri plesu – reče on.
– Pri plesu? – ponovi Emma.
– Da!
– Pa ti nisi pri sebi! Rugaće ti se ljudi, bolje ostani da sediš. Uostalom to lekaru i više dolikuje – dodade ona.
      Charles zaćuta. Koračaše amo-tamo po sobi čekajući da se Emma do kraja odene. Video ju je odostraga, u ogledalu, između dva svećnjaka. Crne joj oči izgledahu još crnje. Kosa joj, blago izbočena oko ušiju, blistaše plavim sjajem, a u punđi joj na gipkoj stabljici drhtaše ruža, s veštačkim rosom na vrhu listova. Haljina što je imaše na sebi beše blede šafranove boje, ukrašena trima ružinim kiticama sa zelenim lišćem.
     Charles priđe htejući  je poljubiti u rame.
– Pusti me! – reče ona. – Gužvaš mi haljinu.
     Začuše se pev violine i zvuci roga. Emma siđe niz stube, svladavajući se da ne potrči. Četvorke behu započele. Svet pristizaše. Nastade guranje. Ona sede na klupicu blizu vrata.
      Kada četvorka završi, sredina dvorane ostade slobodna za skupine gospode koja stojeći razgovarahu i za livrirane sluge koji donošahu velike pladnjeve. Duž celoga reda žena koje su sjedele sa strane mahalo se oslikanim lepezama, kiticama cveća napola zaklanjao smešak na licu, a bočice sa zlatnim čepom premetale se u poluotvorenim rukama na kojima bele rukavice odavahu oblik nokata i stezahu meso oko zapešća. Čipkasti umeci, dijamantni broševi, narukvice s medaljonima, sve je to drhtalo na košuljcima, svetlucalo na grudima, zveckalo na golim rukama. U kosi, spreda glatko začešljanoj i uvijenoj na zatiljku, u vidu vienaca, grozdova ili grančica, behu zataknute potočnice, jasmin, cvetovi mogranja, klasje ili različci. Majke u crvenim turbanima, smrknuta lica, mirno ostajahu na mestu.
        Emmi malo zaigra srce kada stupi u red sa svojim plesačem koji je držaše za vrškove prstiju pa pričeka na potez gudala da započne s plesom. No, uzbuđenja ubrzo nestade i ona, njišući se u ritmu orkestra i lagano izvijena vrata polete napred. Smešak bi joj zatitrao na usnama pri pojedinim nežnim zvucima violine koja bi kadšto svirala sama, kad bi zamuknuli ostali instrumenti. Tada bi se čuo jasan zvek zlatnika što se u susednoj sobi prosipahu po suknu na kartaškim stolovima; potom bi u isti mah sve opet započelo, kornet-a-piston ispustio bi zvonak odjek. Noge opet padahu po taktu, suknje se nadimahu i uzajamno dodirivahu, ruke se hvatahu i ispuštahu; iste oči koje su se pred vama obarale
sada su se opet upirale u vaše.
       Nekolicina muškaraca (njih petnaestak) između dvadeset i pet i četrdeset godina, raspršeni među plesačima ili u razgovoru na ulazima, izdvajahu se iz gomile nekom porodičnom  sličnošću, koliko god se među sobom razlikovali po godinama, odelu ili licu. Njihovi frakovi, boljega kroja od ostalih, kao da behu od mekše tkanine, a kosa, na slepoočicama začešljana u kovrče, namazana finijim pomadama. Put im beše onakva kakvu daje bogatstvo, ona bela put što se još jače ističe okružena bledoćom porculana, satenskim prelevima, odsjajem krasnoga pokućstva, a u dobru se zdravlju održava pomnim izborom izvrsnih jela. S lakoćom okretahu vrat nad nisko vezanim kravatama,
dugi im zalisci padahu na posuvraćene ovratnike; usta brisahu rupčićima na kojima behu izvezeni veliki monogrami i iz kojih se širio ugodan miris. Oni koji počinjahu stariti izgledahu mladenački, a nekakva zrelost izbijaše na licima mlađih. U njihovu se ravnodušnu pogledu naziraše smirenost svakodnevno zadovoljavane strasti, a iz blagoga ophođenja izbijaše ona posebna surovost kroz koju se odaje prevlast olakih stvari u kojima se vežba snaga, a taština zabavlja, kao što je kroćenje plemenitih konja i društvo propalih žena.
        Na tri koraka od Emme neki gospodin u modrom odelu razgovaraše o Italiji s bledom mladom ženom koja je oko vrata nosila bisernu ogrlicu. S pohvalom su govorili o golemim stupovima crkve sv. Petra, Tivoliju, Vezuvu, Castellamareu i Cascinama, đenovskim ružama i Koloseumu po mesečini. Drugim pak uhom osluškivaše Emma razgovor prepun izraza koje nije razumela. Svi se okupljahu oko vrlo mlada čoveka koji je prošle nedelje bio pobedio Miss Arabellu i Romulusa te zaradio dve hiljade zlatnika tako što je preskočio neki jarak. Jedan se tužio da mu se trkaći konji debljaju, a drugi opet na štamparske pogreške kojima je iskrivljeno ime njegova konja.
    Vazduh na plesu beše težak; svetiljke su bledele. Svet stade prelaziti u sobu za biljar. Jedan se sluga pope na stolac i razbi dva okna; na zvuk razbijena stakla, gospođa Bovary okrenu glavu i u vrtu, naslonjena na rešetke, spazi seljačka lica kako gledaju unutra. Tada je obuze uspomena na Bertaux. Ponovo vide majur, muljevitu baru, oca u radnoj odeći pod jabukama, a vide i sebe samu gde, kao negda, prstom skida vrhnje s mleka u zemljanim činijama. No, sred sjaja sadašnjeg časa, njezin prošli život, do tada tako jasno ocrtan, iščezavaše u potpunosti i ona gotovo sumnjaše da je tim životom ikada i živela.
       Bila je tu, a posvuda oko ovoga plesa, zastirući sve ostalo, beše tek tama. Ona pak jede sladoled od maraskina, levom ga rukom drži u školjkastoj činiji od pozlaćena srebra pa, prinoseći kašičicu ustima, napola sklapa oči.
    Gospođa pokraj nje ispusti lepezu. Neki plesač naiđe onuda.
– Biste li bili tako dobri, gospodine – reče mu gospođa – da mi dohvatite lepezu? Baš mi je pala iza kanapea.
       Gospodin se nakloni, a dok je pružao ruku, Emma vide prste mlade gospođe gde mu u šešir spuštaju nešto belo, sveno u trokut. Dohvativši lepezu, gospodin je s poštovanjem pruži gospođi, a ona mu kimnu u znak zahvalnosti pa uze mirisati svoju kiticu cveća.
     Posle večere na kojoj je bilo mnogo španskih i rajnskih vina, supe od rakova i bademovice, pudinga à la Trafalgar i svakojakoga hladnog mesa okružena hladetinom što drhtaše na pladnjevima, kočije počeše jedna za drugom odlaziti. Podigavši krajičak zavese od muslina, videli biste kako svetlo njihovih svetiljaka brzo nestaje u tami. Klupice se raščistiše; beše ostalo tek još nekoliko kartaša; muzičari  su jezikom hladili vrhove prstiju; Charles je napola spavao oslonivši se leđima o vrata.
       U tri sata izjutra započe kotiljon. Emma nije znala plesati valcer. Svi plesahu valcer, pa i sama gospođica d'Andervilliers i markiza; ne beše drugih gostiju do gostiju dvorca, otprilike dvanaestak osoba.
     Jedan od plesača valcera, međutim, kojega kratko nazivahu samo vikontom i kojemu duboko  izrezan prsluk prianjaše uz prsa kao saliven, priđe po drugi put i zamoli gospođu Bovary za ples, uveravajući je da će je voditi i da će ona to sasvim dobro izvesti.
     Počeše polagano, a zatim krenuše brže. Vrteli su se: sve se oko njih vrtelo – svetiljke, pokućstvo, zidne oplate i parket, poput kakva koluta na osovini. Kad bi prošli kraj vrata, Emmina bi haljina rubom okrznula njegove hlače; noge im se isprepletahu; on spuštaše pogled prema njoj, a ona prema njemu dizaše oči; obamrlost je obuzimaše i ona zastade.
       Opet zaplesaše i vikont, bržim je pokretom povukavši za sobom, iščeznu s njome u dnu galerije, gde ona, zadihana, umalo pade i na tren mu nasloni glavu na grudi. Potom je, vrteći se neprestano, no polaganije, odvede na njezino mesto: ona se nasloni na zid i prekri rukom oči.
     Kada ih opet otvori, usred salona su pred jednom gospođom što je sedela na stoličici bez naslona klečala trojica plesača. Ona izabra vikonta i violina se opet oglasi.
      Svi gledahu to dvoje. Odlazili su i vraćali se, ona nepomična tela i spuštene glave, a on uvek u istome stavu, uspravna držanja, svijena lakta i isturene brade. E, da, ova ume plesati valcer! Još dugo nastaviše s plesom i izmoriše sve ostale. Još se nekoliko časaka razgovaralo pa posle konačnog »zbogom«, bolje rečeno, »dobro jutro«, gosti dvorca pođoše na počinak.
     Charles se vukao uz ogradu stubišta; kolena klecahu pod njim. Beše proveo dobrih pe sati stojeći za stolovima i gledajući kako se igra vist, a da od toga ništa nije razumeo. Uzdahnu stoga duboko od zadovoljstva kada je izuo čizme.
      Emma prebaci šal preko ramena, otvori prozor i nasloni se na ...Beše mrkla noć. Padahu retke kapi kiše. Emma udahnu vlažni vetar koji joj je hladio veđe. Plesna joj muzika još uvek brujaše u ušima pa se naprezala da ostane budna ne bi li joj što duže potrajala tlapnja o tome raskošnom životu koji će ubrzo morati da napusti.
      Poče svitati. Ona dugim pogledom promotri prozore dvorca nastojeći pogoditi u kojoj se sobi nalaze ko od onih što ih je sinoć videla. Rado bi bila štogod doznala o njihovu životu, prodrla u nj, s njime se stopila.
      No, drhtaše od hladnoće. Svuče se i pod pokrivačima se stisne uz Charlesa koji već spavaše.
       Za doručkom beše mnogo seta. Obrok potraja deset minuta, ne poslužiše nikakav liker, čemu se lekar začudi. Zatim gospođica d'Andervilliers skupi u košaricu ostatke mlečnog peciva da ih odnese labudovima na jezerce pa svi pođoše u šetnju staklenikom gde neobične dlakave biljke behu poredane jedna iznad druge u obliku piramide ispod obešenih posuda iz kojih, kao iz pretrpanih zmijskih legla, preko rubova padahu dugi isprepleteni zeleni traci. Deo s narančama koji se nalazio na kraju vodio je natkriven sve do gospodarskih zgrada. Da razonodi mladu ženu, markiz je povede do konjušnica. Iznad jasala načinjenih u obliku košarica, na porculanskim pločicama behu crnim slovima ispisana konjska imena. Svaka bi se životinja uznemirila u pregradi kad se prolazilo kraj nje te pritom mljaskala jezikom. U sedlarnici je pod sjao poput parketa u salonu. Hamov za kola behu obešeni u sredini na dva okretna stupa, a žvale, bičevi, stremeni i podbradnjaci poredani duž celoga zida.
       Charles, međutim, pođe zamoliti slugu da mu zapregne boc. Dovezoše ga pred vanjske stepenice i supruzi Bovary, pošto sva prtljaga bi potrpana u kola, uljudno se pozdraviše s markizom i njegovom ženom pa otputovaše u Tostes.
      Emma ćutke promatraše okretanje kotača. Charles, sjedeći na samome rubu klupice, upravljaše kolima raširenih ruku, a konjić trupkajući kasaše u rukunicama koje za nj behu preširoke. Opuštene uzde udarahu ga po sapima vlažeći se onde njegovim znojem, a kutija privezana otraga na bocu u pravilnim je razmacima snažno lupala o zakošak. Behu stigli do tiburvilskih visova, kadli mimo njih najednom smejući se prođe nekolicina jahača, svaki s cigarom u ustima. Emmi se pričini da je prepoznala vikonta; okrenu se i opazi na obzoru tek pokret glava što se spuštahu i dizahu u nejednakom ritmu kasa ili galopa.
     Četvrt milje dalje moradoše se zaustaviti da užetom privežu potrganu uzdu koja beše pukla. No, Charles, bacivši poslednji pogled na hamove, spazi nešto na zemlji, među konjskim nogama pa podiže kutiju za cigare, obrubljenu zelenom svilom i s grbom u sredini, poput grba na vratima kočije.
– Čak su unutra i dve cigare – reče – to će mi biti za večeras posle jela.
– Pa zar ti pušiš? – upita ona.
– Ponekad, kad mi se ukaže prilika.
Stavi kutiju u džep i ošinu kljuse.
       Kada stigoše kući, večera još ne beše spravljena. Gospođa se razljuti. Nastasie joj drsko uzvrati.
– Odlazite odavde! – reče Emma. – Vi se zaboravljate. Otpušteni ste.
      Za večeru su imali supu od luka i komad teletine s kiselicom. Charles, sedeći sučelice Emmi, reče sretno protrljavši ruke:
– Baš je lepo biti opet kod kuće!
       Čulo se gde Nastasie plače. Njemu ta uboga devojka beše draga. Nekoć mu je, u pustoši udovištva, tolike i tolike večeri pravila društvo. Bila mu je prva bolesnica, najstarija poznanica u ovom kraju.
– Zar si je zaista otpustila? – reče on napokon.
– Da. Kk će mi to zabraniti? – odgovori ona.
       Potom se ugrejaše u kuhinji dok im se pripremala soba. Charles zapali cigaru. Pušio je škubeći usne, svaki čas pljuckajući, uzmičući kod svakog dima.
– Naškodiće ti – kaza ona prezirno.
      On odloži cigaru i otrča do crpke da nadušak popije čašu hladne vode. Emma pograbi kutiju za cigare i hitro je baci na dno ormara.
      Sutrašnji dan beše dug. Emma prošeta po malenom vrtu, prolazeći i vraćajući se istim stazama, zaustavljajući se pred lehama, pred špalirom, pred sadrenim župnikom, zaprepašteno promatrajući sve te stare stvari koje tako dobro poznavaše. Kako li joj se ples već čini dalekim! Šta li toliko razdvaja prekjučerašnje jutro od današnje večeri? Put u Vaubyessard bše u njezinu životu načinio pukotinu, poput onih velikih useklina što ih oluja kadšto za jednu jedinu noć izdube u gorju. Ipak se pomiri sa sudbinom: pobožno složi u komodu krasnu odjeću, pa čak i satenske cipelice na kojima potplati behu požuteli od klizavoga parketnog voska. Srce joj beše nalik na njih: pri dodiru s bogatstvom na njemu je ostalo nešto što se izbrisati neće.
         Uspomena na taj ples postade Emmi, dakle, pravo zanimanje. Svaki put kada bi došla sreda, rekla bi sama sebi budeći se: »Ah! Pre nedelju dana... pre dve nedelje.. pre tri nedelje  bila sam onde!« I likovi joj se malo-pomalo pomešaše u sećanju; zaboravi melodiju četvorki; više jasno ne vide livreje i odaje; nekih pojedinosti nestade, ali žaljenje ostade.

IX 

        Često je, kada bi Charles izišao, Emma iz ormara, između složenoga rublja kamo je beše spremila, vadila kutiju za cigare od zelene svile.
      Gledaše je, otvaraše te pače udisaše miris njezine podstave u kojem se mešahu sporiš i duvan. Kome li pripada?... Vikontu. Možda mu je to dar od dragane. Neko je ovo izvezao na okviru od pali sandro- vine, ovu stvarčicu koja se krila od svačijih očiju, kojoj be hu posvećeni mnogi sati i nad kojom su se nadvijali meki uvojci zamišljene vezilje. Dah ljubavi prošao je kroz rupice toga mrežastog platna; svaki je ubod iglom za nj pričvrstio neku nadu ili uspomenu, a sve te svilene isprepletene niti tek su trajan izraz jedne te iste prikrivene strasti. A potom ju je vikont jednoga jutra poneo sa sobom. O čemu su razgovarali dok je kutija još počivala na širokoj ploči nad kaminom, između vaza s cvećem i
pompadurskih ura njihalica? Ona je u Tostesu. On je pak tamo, u Parizu! Kakav li je taj Pariz? Neizmerna li imena! Ponavljaše ga poluglasno u sebi da bi se njime naslađivala; zvonilo joj je u ušima poput velikoga zvona kakve stolne crkve; plamtelo joj pred očima čak i s nalepnica na lončićima za pomadu.
Noću, kada su joj ispod prozora na taljigama prolazili trgovci svežom morskom ribom pevajući Marjolainu, budila se pa je, slušajući tandrkanje okovanih kotača što se na izlasku iz sela brzo upijalo u tlo, u sebi govorila:
– Sutra će oni biti onde!
       I sledila ih je u mislima, uspinjući se uz obronke i niz njih silazeći, prolazeći kroz sela, odmičući glavnom cestom pri jasnoj svetlosti zvezda. Nakon neke neizvesne udaljenosti, uvek bi se našlo neko neodređeno mesto gde bi bio kraj njezinu snu.
          Ona kupi nacrt Pariza pa je vrškom prsta po karti  odlazila u šetnje prestonicom. Hodala je po bulevarima zaustavljajući se na svakom uglu, između crta što označavaju ulice, pred belim četvorinama koje predstavljaju kuće. Naposletku bi umornih očiju, sklopila veđe pa bi videla kako se u tmini na vetru povijaju plinski plamenovi, a stepenice se na kočijama uz silan štropot spuštaju pred pozorišnim  ulazom.
        Pretplati se na Corbeille, ženski list, i na Sylphe des Salons. Gutala je, ne preskačući ništa, sve izveštaje o premijerama, o konjskim trkama i večernjim zabavama, zanimala se za prvi nastup kakve pevačice, za otvaranje kakve modne kuće. Znala je sve o najnovijoj modi, adrese dobrih krojača, kojim se danom odlazi u Bulonjsku šumu, a kojim u Operu. Kod Eugènea Suea prouči opise pokućstva, pročita Balzaca i George Sand tražeći kod njih zamišljeno zadovoljenje za vlastitu žudnju. Čak je i za stol donosila knjigu i okretala listove dok je Charles jeo razgovarajući s njome. Uspomena na vikonta neprestano joj se vraćala pri takvu štivu. Uspostavljaše vezu između njega i izmišljenih likova. No, krug kojemu on be še središte malo-pomalo proširi se oko njega i sjaj što je od njega dopirao, odvajajući se od njegova lika, rasprostre se dalje da osvetli i druge snove.
         Pariz, prostraniji od oceana, svetlucavo blistaše u Emminim očima, sav u rumenu ozračju. Mnogostruki život što se komešaše u toj vrevi beše ipak razdeljen na delove, razvrstan u odvojene slike. Emma ih opažaše tek dve-tri koje skrivahu sve ostale i same po sebi predstavljahu celo čovečanstvo. Veleposlanički svet koračaše po sjajnim parketima, posred salona obloženih ogledalima, oko oblih stolova zastrtih baršunastim stolnjacima sa zlatnim resama. Beše tu i haljina s povlakom, velikih tajni, teskoba prikrivanih pod osmesima. Zatim je dolazilo društvo vojvotkinja: svi onje behu bledi, svi ustajahu u četiri poslepodne, žene – ubogi anđeli! – imale su na rubu podsuknje engleske čipke, a muškarci, nepriznate veličine pod ništavnom vanjštinom, iz puke zabave satirali konje, leto provodili u Badenu te se napokon oko četrdesete ženili bogatim naslednicama. U zatvorenim restoranskim prostorijama, gde se večera posle ponoći, pri svetlu se sveća smejaše šarena gomila ljudi od pera i glumica. Behu oni rastrošni poput kraljeva, puni idealnih ambicija i fantastičnih zanosa. Beše to život iznad svih drugih, između neba i zemlje, u olujama, nešto uzvišeno. Ostali svet za nju beše izgubljen, bez određena mesta i kao da ne postoji. Što su joj stvari, uostalom, bile bliže, to bi se njezina misao od njih više odvraćala. Sve što je neposredno okruživaše, dosadno selo, glupi malograđani, osrednjost života, činilo joj se izuzetkom u svetu, posebnim slučajem u kojemu
se našla uhvaćena, dok se onkraj toga unedogled prostirahu neizmerni predeli blaženstva i strasti. U svojoj je žudnji brkala putene naslade raskoši s radostima srca, otmenost navika s istančanošću čuvstava. Ne treba li i ljubavi, kao i indijskim biljkama, za nju pripravljeno tlo i posebna temperatura? Uzdasi na mesečini, dugački zagrljaji, suze koje teku po rukama što se prepuštaju, sva grozničavost puti i čeznutljivost milovanja nisu, dakle, odvojeni od balkona u velikim dvorcima punim dokolice, bez budoara sa svilenim zastorima i silno debelim sagom, s kamenim vazama punim cveća i posteljom na podiju ni od blistanja dragulja i zlatnih opšava na livreji.       
        Poštanski momak koji je svako jutro dolazio timariti kobilu prolažaše hodnikom u teškim drvenim klompama, radni mu haljetak beše pun rupa, a noge u cokulama bose.
        Eto, takvim joj se konjušarom u kratkim hlačama valja zadovoljiti! Kada bi završio s poslom, toga se dana više nije vraćao; naime, Charles bi na povratku sam odveo konja u štalu, skinuo mu sedlo i stavljao ular, a služavka bi donela naramak slame i bacila je u jasle, kako je znala i umela.
       Umesto Nastasie (koja je naposletku otišla iz Tostesa roneći potoke suza), Emma u službu uze četrnaestogodišnje devojče, siroče ugodna lica. Zabrani joj da nosi pamučne kapice, pouči je da se gostu obraća u trećem licu, da čašu vode donosi na tanjuriću, da pri ulasku kuca na vrata, nauči je peglati, škropiti, pomagati joj pri odevanju, htela ju je odgojiti za sobaricu. Nova služavka slušaše bez pogovora da je ne bi otpustila, a kako gospođa obično ostavljaše ključ u ormaru za posuđe, Félicité svake večeri uzimaše odande nešto šećera koji bi, posle molitve, pojela sama u postelji. Poslepodne bi kadšto pošla prekoputa da pročavrlja s poštanskim kočijašima. Gospođa se zadržavaše gore, u sobi.
      Emma je nosila duboko izrezanu kućnu haljinu ispod koje se, između posuvrataka u obliku     šala, videla nabrana košuljica s tri zlatna puceta. Oko pasa vezivaše uzicu s velikim kićankama, a zagasito crvene papučice resio je čuperak od širokih vrpci što se pružaše sve do svoda stopala. Beše kupila upijač, papir za pisanje, pero s držalom i omotnice za pisma, premda nije imala nikoga kome bi pisala; obrisala bi prašinu s police za knjige, pogledala se u ogledalo, dohvatila knjigu pa, malo prosanjarivši između redaka, pustila da joj padne u krilo. Obuzimaše je želja za putovanjima ili za povratkom u samostan. U isti mah priželjkivaše smrt i život u Parizu.
       Charles pak jahaše prečacima po kiši i snegu. Jeo je omlete po seoskim imanjima, uvlačio ruku u vlažne postelje, osećao na licu mlake mlazove krvi puštene iz žile, slušao samrtne hropce, pregledavao noćne posude, odgrtao mnogo prljava rublja. No, svake bi večeri zatekao rasplamsalu vatru, prostrt sto, meke stolce i ženu u krasnoj odeći, dražesnu i mirisnu te nije znao odakle dopire taj miris ili ne dobiva li ga košulja možda od njezine kože.
     Ona ga očaravaše svom silom ukusnih sitnica; sad bi to bio nov način na koji je svijala podmetače za sveće, volan što bi ga promenila na haljini ili izvanredno ime za neko sasvim obično jelo koje je služavka loše spravila, no koje bi Charles u slast slistio do poslednjeg zalogaja. U Rouenu beše videla gospođe koje su na satnom lancu nosile mnoštvo ukrasnih privezaka, pa ih i sebi ona kupi. Htede na kaminu imati dve velike vaze od plavoga stakla, a posle nekog vremena, i belokosnu kutiju za šivaći pribor, uz naprstak od pozlaćena srebra. Što je Charles manje razumeo te otmene stvarčice, to je jače osećao njihovu zavodljivost. Pridonosile su užitku njegovih osetila i ugodnosti njegova ognjišta. Behu poput zlatnoga praha kojim celom dužinom beše posuta stazica njegova života.
        Beše on dobra zdravlja i dobro je izgledao, a i kao lekar beše izišao na dobar glas. Seljacima beše drag jer se nije oholio. Decu je milovao, u krčmu nikada nije zalazio, a i inače je ćudorednim životom ulevao poverenje. Posebno  je uspešno lečio jake prehlade i prsne bolesti. Silno se bojeći da mu koji bolesnik ne umre, Charles je zapravo uvek propisivao samo napitke za smirenje, a od vremena do vremena i pokoje sredstvo za povraćanje, kupke nogu ili pijavice. Nije se bojao ni hirurških zahvata: naveliko puštaše ljudima krv, baš kao konjima, a za vađenje je zuba imao đavolski čvrstu ruku. Napokon, da bi ostao u toku, pretplati se na Ruche médicale, novi časopis za koji nedavno beše primio prospekt. Posle večere malo je čitao iz njega, ali bi zbog topline u sobi, a ujedno i zbog probave, nakon pet minuta zaspao, pa bi ostao tako, položivši bradu na ruke i kose razbarušene poput grive što padaše do postolja svetiljke. Emma bi ga promotrila sležući ramenima. Zašto za muža nema bar nekoga od onih ljudi punih ćutljivog žara što noću rade nad knjigama te napokon, sa šezdeset godina, kada stigne reumatično doba, na loše sašivenu fraku ponesu značku u obliku krsta? Bila bi volela da ime Bovary koje sada beše i njezino postane slavno, da ga vidi izložena kod svih knjižara, da se često spominje u novinama, da bude poznato u celoj Francuskoj. No, Charles nije nimalo častoljubiv! Jedan ga lekar iz Yvetota s kojim se nedavno savetovao o nekom slučaju gotovo ponizi, i to uz samu bolesnikovu postelju i pred okupljenom rodbinom. Kada joj Charles uvečer ispripovedi taj događaj, Emma žestoko planu na njegova sudruga. Charlesa to razneži. Sa suzom u oku poljubi je u čelo. No, ona beše izvan sebe od stida: dođe joj da ga udari pa ode u hodnik, otvori prozor i udahnu malo svežeg zraka da se umiri.
– Kakav li je to bednik! Kakav bednik! – potiho je govorila grizući usne.
          Osećaše, uostalom, sve veću razdražljivost prema njemu. Postupci mu s godinama postajahu sve prostiji: pri desertu je rezao čepove praznih boca, nakon jela je jezikom čistio zube, jedući supu, srkao je pri svakom gutljaju, a kako se beše počeo debljati, oči, ionako već sitne, kao da mu se zbog nadutih obraza behu pomaknule prema slepoočicama.
       Emma bi mu kadšto uvukla pod prsluk crveni obrub pletene potkošulje, popravila mu kravatu ili odbacila ustranu izbledjele rukavice koje se spremao navući; nije to bilo zbog njega, kako je mislio, već zbog nje same, zbog izliva sebičnosti i živčane razdražljivosti. Ponekad mu je pričala i o stvarima koje je čitala, na primer, o odlomku iz romana, o novom pozorišnom  komadu ili događaju iz otmenih krugova o kojem bi se pisalo u podlistku; naime, i Charles naposletku beše netko, uvo uvek otvoreno, uvek spreman hvalitelj. Tȁ i vlastitoj se hrtici toliko puta poverila! A bila bi se poverila i cepanicama u kaminu i njihalu na satu njihalici.
     U dubini duše, međutim, očekivaše ona neki događaj. Poput mornara u pogibelji, očajnim je pogledom kružila po samoći svojega života, u daljini tražeći kakvo belo jedro u maglama na obzorju. Nije znala kakav će slučaj biti posredi ni koji će ga vetar do nje doneti, a ni na koju će obalu nju baciti, je li to kakva lađica ili brod s tri palube, natovaren patnjama ili do vrha ispunjen blaženstvom. No, svakoga mu se jutra, pri buđenju, nadaše upravo toga dana pa je osluškivala svaki šum, naglo ustajala, čudila se što ga još nema, a potom, pri zalasku sunca, stalno sve žalosnija, priželjkivaše da je već stigao sutrašnji dan.
      Proleće opet granu. Pri prvim vrućinama, kada procvetaše kruške, oseti Emma da je nešto guši.
       Već od početka jula uze na prste brojati koliko joj nedelja ostaje do meseca oktobra,  misleći da će markiz d'Andervilliers možda prirediti još jedan ples u Vaubyessardu. No, celi septembar proteče bez pisama i poseta.
       Posle jada zbog tog razočaranja srce joj opet bude prazno, a onda iznova započe niz jednakih dana.
       Sada će ti dani tako prolaziti jedan za drugim, uvek isti, bezbrojni, ništa joj ne donoseći! U životu je drugih ljudi, koliko god jednoličan bio, bilo bar izgleda za neki događaj. Jedan doživljaj kadšto sa sobom nosi bezbroj preokreta i cela se slika mijenja. No, njoj se ništa ne događaše, valjda je Bog tako hteo! Budućnost beše poput potpuno mračnoga hodnika s čvrsto zatvorenim vratima na drugom kraju.
         Ostavi se i muzike. Zašto bi svirala? Ko će je čuti? Nikada neće moći, u baršunastoj haljini s kratkim rukavima, za Érardovim 20 klavirom na nekom koncertu, udarajući lakim prstima po tipkama od belokosti, osetiti gde oko nje poput lahora struji ushićeni žamor, pa nije ni vredno da se muči s vežbanjem. Spremi u ormar note i vezivo. Čemu sve to? Čemu? I šivanje je razdraživaše.
– Sve sam pročitala – govoraše u sebi.
       Pa bi ostala držeći mašice u vatri dok se ne zažare ili gledajući kako pada kiša.  Kako li je tugovala nedeljom kada je zvonilo na večernjicu! S nekom pomnom tupošću slušaše kako jedan po jedan ječe udari napuklih zvona. Gdekoja bi mačka na krovu, polagano hodajući, zgrbila leđa pod bledim sunčanim zracima. Vetar na glavnoj cesti dizaše oblake prašine. U daljini kadšto zavijaše pas, a zvono u jednakim razmacima nastavljaše svoju jednoličnu zvonjavu što se gubila u polju.
         Svet je, međutim, izlazio iz crkve. Žene u ulaštenim klompama, seljaci u novim košuljama, dečica koja gologlava skakutahu pred njima – sve se vraćalo kući. I sve do noći, petorica-šestorica ljudi, uvek isti, ostajahu igrati na čepove pred glavnim vratima gostionice.
       Zima bi hladna. Okna svakoga jutra behu zastrta injem, a jelkasto svetlo što kroz njih prodiraše kao kroz mlečno staklo, kadšto se celoga dana ne bi promenilo. Već je u četiri poslepodne valjalo zapaliti svetiljku.
       Za onih je dana kada je bilo lepo vreme Emma silazila u vrt. Rosa je na kupusu ostavljala srebrne čipke dugih sjajnih niti što se pružahu od jedne do druge glavice. Ptice se nisu čule, sve kao da je spavalo, špalir pokriven slamom i loza, kao velika bolesna zmija pod zidnom strehom, po kojoj si, približivši se, mogao videti gdj gmižu babure s brojnim nožicama. Među smrekama uz živicu onaj sveštenik s trorogim šeširom i molitvenikom beše ostao bez desne noge pa mu pače i sedra, oljuštivši se od mraza, beše ostavila bele mrlje na licu.
Potom bi se opet popela u sobu, zatvorila vrata, razgrnula žeravicu pa, klonuvši uz toplinu s ognjišta, osećala kako je tišti još jača dosada. Rado bi bila sišla i popričala sa služavkom, no stid je zadržavaše.
        Svakoga bi dana u isti sat školski učitelj u crnoj svilenoj kapici na svojoj kući otvorio kapke, a poljar bi prošao noseći sablju opasanu preko haljetka. Jutrom i večerom poštanski bi konji prešli ulicu, tri po tri, odlazeći da se napoje na bari. Od vremena do vremena ciliknulo bi zvonce na vratima kakve krčme, a kada je bilo vetra, čulo se gde na dvema gvozdenim šipkama škripe bakrene plitice što su služile kao cimer pred brijačnicom. Ukras su brijačnice bili neka stara modna slika prilepljena na jedno okno i voštano žensko poprsje sa žutom kosom. I brijač zdvajaše nad svojim promašenim zvanjem, nad izgubljenom budućnošću pa, sanjareći o brijačnici u kakvu velikom gradu, recimo, u
Rouenu, u luci, blizu pozorišta, ostajaše tako šetkajući po čitav dan od opštine do crkve, smrknut, očekujući mušterije. Kad god bi gospođa Bovary podigla oči, uvek bi ga onde ugledala, kao kakva stražara na straži, s grčkom kapom nakrivljenom na uho i u kaputiću od vunena sukna.
       Poslepodne bi se kadšto iza stakala u blagovaonici pojavila jedna muška glava, glava opaljena od sunca i sa crnim zaliscima, polagano se sešeći širokim blagim osmehom koji otkrivaše bele zube. Tada bi smesta otpočeo valcer, a na verglu se u malenom salonu okretahu plesači ne veći od prsta, žene s ružičastim turbanima, Tirolci u kratkim kaputićima, majmuni u crnim frakovima i gospoda u kratkim hlačicama, okretahu se među naslonjačima, sofama i stolićima, odražavajući se u komadićima ogledala  koje na okupu držaše pozlaćena papirnata vrpca. Čovek je vrteo ručicu pogledavajući desno, levo i prema prozorima. Od vremena do vremena, ispljunuvši prema međašu dug mlaz smeđe pljuvačke, kolenom bi podigao instrument čiji mu je tvrd remen žuljao rame, a muzika se, čas žalobna i otegnuta ili pak radosna i užurbana, izvijaše iz kutije, brujeći kroz zastor od ružičastoga tafta za bakrenom rešetkom urešenom arabeskama. Behu to napevi koji su se svirali drugde, po pozorištima  koji su se pevali po salonima, na koje se uveče plesalo pod rasvetljenim lusterima, svetski odjeci što dopirahu do Emme. Sarabande bez kraja i konca brujahu joj u glavi, a misao joj poskakivaše prateći note, poput kakve bajadere na cvetnome sagu, prelazeći iz sanje u sanju, iz tuge u tugu. Primivši sitniš u kapu, čovek bi preko vergla prebacio stari pokrivač od modre vune, obesio spravu na leđa i udaljio se teškim korakom. Emma bi promatrala njegov odlazak. No, nadasve joj beše svega dosta za vreme jela u maloj blagovaonici u prizemlju, uz peć koja se pušila, uz vrata koja su škripala, uza zidove što su se rosili i vlažan pod; kao da joj sva gorčina života beše poslužena na tanjiru, a uz paru kuhanoga mesa iz dubine duše dizahu joj se valovi mučnine. Charles je sporo jeo; ona bi gricnula nekoliko lešnjaka ili se, naslonivši se na lakat, zabavljala izvlačeći vrhom noža crte po voštanom platnu.
        U kućanstvu se sada puštaše da sve ide kako ide pa se starija gospođa Bovary, došavši u Tostesu provesti jedan deo korizme, silno začudi toj promeni. Emma koja nekoć beše doista tako brižljiva i tankoćutna, sada se po cele dane ne bi preodenula, nosila je sive pamučne čarape, a za rasvetu je palila sveću. Ponavljaše kako im valja štedeti jer nisu bogati, dodajući da je veoma zadovoljna, veoma sretna, da joj se Tostes silno sviđa, i sve neke takve posve nove izjave kojima bi svekrvi zatvorila usta. Uostalom, Emma kao da više nije bila raspoložena slušati njezine savete; čak , jednom kada se gospođa Bovary odvažila reći kako gospodari moraju nadzirati verski život svoje služinčadi, odgovorila joj je uz tako srdit pogled i tako hladan osmeh da se dobra žena više toga nije doticala.
       Emma postajaše izbirljiva, hirovita. Naručivaše za sebe posebna jela, a onda ih ne bi ni okusila, jednoga bi dana pila samo čisto mleko, a sutradan čaj – šoljicu za šoljicom. Često se tvrdoglavo držala kuće, a potom bi je počelo gušiti pa bi pootvarala prozore i odjenula laganu haljinu. Najpre bi na pasja kola izgrdila služavku, a onda je obasipala darovima ili je slala da prošeće do suseda, baš kao što bi kadšto iz torbice sve srebrne kovanice bacila siromasima, premda inače nipošto ne beše meka srca ni bogzna kako sklona sažaljenju nad drugima, kao većina ljudi seljačkoga podrekla kojima u duši uvek ostaje nešto od žuljevitosti očinskih ruku.
       Potkraj februara čiča Rouault, u spomen na svoje izlečenje, zetu lično donese divnu puricu i ostade tri dana u Tostesu. Charles je bio zauzet bolesnicima pa mu je društvo pravila Emma. Pušio je u spavaćoj sobi, pljuckao u kamin, pripovedao o poljodelstvu, teladi, kravama, peradi i opštinskom veću, tako da ona, kad je otišao, zatvori za njim vrata s osećajem zadovoljstva koje i nju samu iznenadi. Uostalom, nije više prikrivala prezir ni prema čemu, ni prema kome, a kadšto bi se upuštala i u iznošenje neobičnih misli, kudeći ono što se obično odobravalo, a odobravajući nastrane ili nećudoredne stvari, na što bi joj muž samo od čuda razrogačio oči.
      Zar će ovaj jad i beda doveka trajati? Zar ih se nikada neće rešiti? Pa nije valjda gora od svih drugih koje sretno žive! Tȁ u Vaubyessardu je videla vojvotkinje u kojih struk beše manje vitak, a ponašanje manje uglađeno nego u nje pa proklinjaše Božju nepravdu, naslanjaše glavu na zid da se isplače. Čeznula je za burnim životom, za krabuljnim plesovima, za obesnim užicima uza svu ushićenu zanesenost koju ona nije poznavala, a koju su ti užici zacelo izazivali.
       Postajaše sve bleđa, a patila je i od lupanja srca. Charles joj propisa  kamforne kupke. Sve što su pokušavali, kao da je još jače razdraživaše. U neke je dane brbljala s grozničavom rečitošću, a posle tih jakih uzbuđenja najednom bi nastupila obamrlost pa bi ostala tako, bez reči, bez pokreta. U život bi se vratila tek kada bi po rukama izlila bočicu kolonjske vode.
      Kako se neprestano tužila na Tostes, Charles pomisli da uzrok njezinoj bolesti leži u uticaju okoline pa, držeći se te misli, uze ozbiljno razmišljati o tome da se nastane negde drugde.
        Nakon toga Emma uze piti ocat da smršavi, poče suho kašljucati i potpuno izgubi apetit. Charlesa je prilično stajalo ostaviti Tostes posle četiri godine što ih je onde proveo, i to u trenutku kada je onde sebi počinjao stvarati položaj. No, što se mora, mora se. Odvede je u Rouen, na pregled svojemu bivšem profesoru. Posredi je živčana bolest: treba joj promena zraka.
       Okrenuvši se na više strana, Charles doznade da u okrugu Neufchâtel postoji trgovište po imenu Yonville-l'Abbaye čiji je lekar, neki poljski izbeglica, baš prošle nedelje nenadano uhvatio maglu. Napisa tada pismo tamošnjem apotekaru da dozna broj stanovnika koliko je udaljen drugi najbliži lekar, koliko je godišnje zasluživao njegov prethodnik, itd., pa, budući da odgovor beše povoljan, odluči da se, ako se Emmino zdravlje ne poboljša, u proleće presele.
       Jednoga dana, dok je imajući odlazak na umu, raspremala jednu ladicu, ubode se nečim u prst. Beše to žica na njezinu venčanom buketu. Narančini pupoljci behu požuteli od prašine, a srebrno obrubljene satenske vrpce iskrzane na rubovima. Emma baci buket u vatru. Buket planu brže od suhe slame. Potom postade nalik na neki crveni grmić u pepelu koji polagano izgaraše. Ona ga gledaše kako gori. Sitne bobice od lepenke pucketale, medena se žica svijala, vrpca nestajala, a skvrčeni cvetovi od papira, poput crnih leptira zalepršavši duž limene ploče, naposletku odleteše kroz dimnjak.
Kada u mesecu martu krenuše iz Tostesa, gospođa Bovary beše trudna.

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Petar II Petrović Njegoš – Noć skuplja vijeka

Olja Ivanjicki: Petar II Petrović Njegoš, Neka bude što biti ne može, 1997. 

iz cilusa “Noć skuplja vijeka”

Noć skuplja vijeka


Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pod šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trijezna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vrijeme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

izvor 

______________________________


Noć skuplja vijeka je ljubavna pesma Petra II Petrovića Njegoša, nastala najverovatnije 1844. godine u Perastu, gde je vladika Rade jedno vreme boravio. Savremenici su zabeležili da je u susedstvu živela devojka koja se zagledala u lepog vladiku, a i da on „ne preziraše te poglede”.Vladiku je privuklo to što nije bila „plašljiva jarebica”, kao tadašnej crnogorske devojke, već je bila „žena mlada ali soko sivi”. Ne zna se kako se ta lepotica koja je ovladala srcem crnogorskog vladara zvala, ali se njen lik provlačio i u kasnijim Njegoševim delima. Tako je, zaljubljen, vladika Rade u Perastu napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu, koju je kasnije nosio i skrivao ispod svešteničke mantije „na strani srca”. Kada je njegov sekretar za to saznao, listić sa pesmom vladika je spalio i nad njim gorko plakao.


Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom „Jedna nepoznata Njegoševa pesma”, uz objašnjenje da je pesmu našao u Javnoj biblioteci u Petrogradu, u rukopisima Jegora Petroviča Kovaljevskog. Ovo Njegoševo delo nađeno je u prepisu i pod naslovom Noć skuplja vijeka. U tom prepisu ne postoji drugi deo naslova Paris i Helena koji danas poznajemo.


Istorijski institut Cetinje objavio je 1956. godine Njegoševu bilježnicu. Beležnicu vladike Rada poklonila je ćerka kralja Nikole I, Ksenija Petrović, a na samom njenom kraju, na izdvojenom listu, nalazio se i tekst pesme Paris i Helena ili Noć skuplja vijeka. To je bio tekst na kome su vršene ispravke a neka tuđa ruka pesmu prilagođavala prvom delu naslova, zamenjujući „ja” sa „on”, menjajući sve iz prvog u treće lice jednine, pretvarajući ovaj lirski i erotski doživljaj u viđenje nečije, možda Parisove ljubavi, nikako Njegoševe, jer kako je i sam autor govorio svom sekretaru – „Vladika da piše pjesmu od ljubavi, ne dam!”.


Iako nije priličilo da vladika piše ljubavnu poeziju, iz sećanja Ljube Nenadovića, koji je putovao po Italiji kada i Njegoš, saznalo se kasnije da su za vladikom uzdisale mnoge otmene dame. Ni sam vladika Njegoš, iako predan obnovi i modernizaciji crnogorske države, a duhom posvećen svojim delima i zavetovan na celibat, nije ostajao ravnodušan prema ženama. Ostalo je zapisano i svedočenje da mu je pažnju privukla i lepa i tada čuvena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, za koju je vladika rekao: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”.

Ipak, vladika Njegoš, imao je drugi put i ulogu i ljubavni zanosi, zabranjene maštarije pretočio je ne samo u jedinu svoju ljubavnu pesmu „Noć skuplja vijeka”, već se ženska lepota i čežnja pomaljaju i u drugim njegovim delima. Lepotica je „zamađijala” junaka Vuka Mandušića, kome se zbog nje „svijet oko glave vrti” a lepotici koju je slučajno sreo „oči gore živje od plamena, čelo je ljepše od mjeseca”. U filozofskom delu „Luča mikrokozma” kao žena predstavljena je čitava priroda.

Ljubavna pesma „Noć skuplja vijeka”, bez sumnje, predstavlja potpuno drugačiju tvorevinu od svega što je Njegoš napisao. Lirska bravura pisana u 64 šesnaesteračka stiha, koja govori o noći vrednijoj od čitavog života, nenadmašno opisuje susret dvoje mladih, jednog duhovnika, „pustinjaka”, zamišljenog mladića koji uživa u lepotama jedne primorske noći, pod „plavom lunom” i jedne „vile” koja se odnekud pojavljuje pred njim. Da li je „noć skuplja vijeka” Petra II Petrovića Njegoša izmaštana ili doživljena, danas je malo važno. Da li je vladika prekršio svoj zavet i zaista doživeo „cjeliv jedan noći cjele” sa mladom divotnicom, kojoj bi „da i sve slave” takođe nikada nećemo saznati. Njegova danas čuvena pesma dugo je čekala da bude objavljena bez tih izmena koje je tuđa ruka naknadno unosila, pretvarajući možda njegov lični doživljaj u neki apstraktni.

„Noć skuplja vijeka” prvi put prevedena na sedam jezika, pojavila se 1997. godine, na 150 godišnjicu od štampanja Gorskog vijenca, u luksuznom, bibliofilskom izdanju kuće Interpress iz Beograda, u saradnji sa Oljom Ivanjicki, koja je tom prilikom naslikala ciklus slika posvećen Njegošu i njegovoj „Vili Peraštanki”. Ove, takođe jubilarne godine, u povodu 200 godina od rođenja Njegoša, Interpress je objavio i novo prošireno izdanje ove knjige u kojoj se pesma pored srpskog, može pročitati i doživeti i na italijanskom, engleskom, španskom, ruskom, francuskom, nemačkom, kineskom i japanskom jeziku. Pored ovog izdanja, nedavno se čulo da će se u Rusiji 200 godina od rođenja Njegoša obeležiti između ostalog i još jednim izdanjem i prevodom upravo ove, manje poznate ali svakako jedne od najlepših lirskih tvorevina vladike Petra II Petrovića Njegoša.

S.Spasić
izvor

Iz Ogledala druge žene , Lis Irigarej

"Dame i Gospodo, ... Problem ženskosti vas zaokuplja jer ste muškarci. Žene koje su među vama, ovo pitanje ne postavljaju jer i sâme predstavljaju enigmu o kojoj mi govorimo¹."
            Radilo bi se, dakle, o tome da vi, muškarci, govorite između sebe, između muškaraca, o ženi koja ne može biti zainteresovana da sluša ili da proizvodi diskurs koji se tiče enigme, logogrifa, koji ona [žena] za vas predstavlja. Tajna koja je žena, sačinjavaće dakle, cilj,
predmet i ulog muškog diskursa, rasprave među muškarcima koji je neće dovoditi u pitanje, niti će se nje ticati. O kojoj ona [žena], u krajnjoj liniji, ništa ne bi morala ni znati.
            "Susrevši ljudsko biće" – kaže on, kažu oni, pre svega – "odmah vidite da li je muškarac ili žena. To je čak prva stvar koja vam pada u oči dok ga gledate i navikli ste da pravite tu razliku s izuzetnom sigurnošću". Kako? To se podrazumeva i ne čini se da među vama treba da prođe kao nešto upadljivo. Dakle, o toj izuzetnoj sigurnosti, koja vas sprečava da se na prvi pogled prevarite o polu osobe s kojom biste se mogli susresti, naprosto se ćuti. Izgleda da je važno da ste vi čvrsto uvereni, bez bilo kakvog mogućeg kolebanja, da ne možete napraviti grešku, da na tom mestu nema moguće dvojbe. Da vas kultura (?) uverava, razuverava – ili vas je uveravala, razuveravala – o jednoj nepogrešivoj diskriminaciji.
            "Ali, za razliku od vas, nauka anatomije je sigurna samo u jednoj tački. Ono što je muško, podučava nas ona, predstavlja muški seksualni element, spermatozoid i njegov sadržaj; žensko je jajna ćelija i organizam koji je pohranjuje. Pojedini organi, koji služe isključivo za seksualne funkcije, oblikuju se u svakom od ova dva pola i verovatno predstavljaju dva različita modaliteta jedinstvene sklonosti". Koje? Trebalo bi stoga zaključiti da, do ovog trenutka, ono što se definiše kao specifično za svaki pol i kao zajednička sklonost za oba pola, pokreće samo jedan reproduktivno-produktivni proces. I da u zavisnosti od načina učešća u toj ekonomiji mi sa sigurnošću određujemo ko je muško i ko je žensko. Takozvana naučna objektivnost se izjašnjava o tome kroz mikroskop, posmatrajući razliku između ćelija zametaka. Osim, ako pored toga ne prepoznaje i (anatomsko-fiziološku) očiglednost učinka parenja. Sve ostalo joj, istinu govoreći, deluje kao isuviše neodređeno da bi se upustila – kao što to vi činite – u opasno donošenje zaključaka, presude o razlici.
            Jer, naravno, "pol jeste uticao na preostale organe, na uklapanja tela i tkiva, samo što su te polne, takozvane sekundarne, osobine nestalne, promenjive". I ako vam se desi da se na njih prebrzo oslonite, ona – nauka – treba da vas o tome upozori. Uostalom, ona vas "na kraju krajeva, obaveštava o jednoj neočekivanoj i posebnoj činjenici koja seje pometnju u vašim – i njenim – osećanjima: određeni delovi muškog polnog organa, iako u zakržljalom stanju, takođe su prisutni kod žene, a suprotno važi i za ženske delove kod muškarca". Nauka, dakle, čini da vi ovu objektivnu činjenicu posmatrate kao "dokaz o dvostrukoj polnosti, o biseksualnosti [Frojdov kurziv], kao da pojedinac nije jasno ni mužjak ni ženka, već istovremeno oboje". Vi ste znači, i muškarac i žena. Muškarac, ili žena? Pa ipak – budite u to sigurni, i neka vas to razuveri – jedna od osobina uvek prevagne u odnosu na drugu. Pri svemu tome "budite uvereni da je srazmera muškosti i ženskosti značajno promenjiva od jednog do drugog pojedinca". Bilo bi uputno, znači, pokazati određeni oprez pre nego što se preuzima odgovornost za pripadnost jednom ili drugom polu. No, budimo ozbiljniji i vratimo se na naučne izvesnosti, "samo jedna vrsta polnog proizvoda – jajnik ili sperma – prisutna je u jednoj osobi". Izuzev, avaj, "u nekoliko izuzetno retkih slučajeva"...

"Izvesno je da je sve to poprilično nezgodno i bićete prinuđeni da zaključite kako se ta muškost i ta ženskost mogu pripisivati nekoj nepoznatoj osobenosti koju anatomija ne uspeva da obuhvati". Znači da se u iščekivanju otkrića jedne nepoznanice, zaustavlja i spopliće objektivnost naučnog diskursa o razlici, ako ništa drugo onoj anatomskoj, među polovima.
            "Da li će, znači, psihologija biti sposobna da razreši taj problem?" Da pripiše neku vrednost toj, tim nepoznanici(ama)? Izgleda da ste se "navikli da biseksualnost prebacujete u psihičku oblast" i da govorite, nadalje, o "ponašanjima" koja mogu biti muževnija ili ženstvenija jedne iste osobe. Ali to čineći, vašim takozvanim psihološkim diskursom vi "ukazuje na vaše poštovanje anatomije i konvencija". Drugim rečima, ta razlika nije psihološka. Uostalom, uopšteno govoreći, pojam muškosti za vas ima konotaciju aktivnosti, a pojam ženskog pasivnosti, i to "ne bez razloga". Jer je "muška polna ćelija aktivna, pokretna, ona prednjači u odnosu na žensku ćeliju, na jajnik koji je nepokretan i pasivan". I ja, Frojd, ja vam kažem da "ponašanje muških i ženskih osoba tokom polnog odnosa predstavlja preslikan odnos kakav imaju elementarni organizmi". Moj način viđenja stvari, tih "stvari", povinovaće se, dakle, propisu koji u mimetičkom poretku stvari vidi psihičko u anatomskom, gde anatomska nauka nameće "psihološka ponašanja" kao istinu svoga modela. Za vreme snošaja, muškarac i žena oponašaju odnos koji postoji između spermatozoida i jajnika: "mužjak juri za ženkom koju obrađuje, hvata je i prodire u nju". Ali, "s psihološke tačke gledišta, vi tako svodite osobenost muškosti na jedini činilac nasilnosti". Dok vam je ženskost, ja, vi, mi... ma o tome nemojmo ni govoriti! Obratno, vi ste, tim izvođenjem ili tvrđenjem, spermatozoid, u njegovoj trci za jajnikom, obogatili "zavišću".
            Ali, vratimo se na to pomalo nepovoljno određenje psihičke osobenosti muškosti. Zoologija vam – sada – ukazuje na izvestan oprez kada bespogovorno pripisujete nasilnost samo mužjaku. Podseća vas, konačno, da "su kod pojedinih životinja ženke snažnije i nasilnije od mužjaka". Setite se, na primer, kakvo je seksualno ponašanje pauka!²      Uostalom, zoologija dovodi u pitanje činjenicu da je "ležanje na jajima i briga o mladuncima" isključivo ženska funkcija. "Kod nekih viših životinjskih vrsta, mužjaci i ženke jednako brinu o mladuncima, a nekada im se i samo mužjak posvećuje". Zar bi, stoga, trebalo zaključiti da oni bolje nego vi, nego mi, razdvajaju pitanje polne razlike u odnosu na pitanje o funkciji roditeljskog staranja? I, naročito da oni upravo uočavaju razliku između ženskog i majčinskog, između ženske polnosti i majčinstva, razliku koju je "kultura" obrisala?
            Ali ovo podsećanje, ili naročito pozivanje na zoološko o ovoj tački, slabo se čuje, ili će samo izazvati novi nesporazum. Jer upravo će majka, onda "kada se radi o seksualnom životu ljudi", poslužiti kao paradigma ženskosti u raspravi koja se tiče odnosa u parovima muško/žensko i aktivno/pasivno. U stvari, nastaviće on, "nije dovoljno samo obeležavati muško ponašanje kao aktivnost i žensko ponašanje kao pasivnost, majka je, na osnovu ovih tački gledišta, aktivna u odnosu prema detetu". Primer dojenja se, istog trena izvučen kao dokaz, odmah dovodi u pitanje jer teško da možemo videti kako se "dojenje" – možda zbog svojih lingivističkih osobina (prelazni glagol, itd.), mada je to problem ako se setimo i glagola "sisati" (gde se majka nalazi u položaju objekta jedne "aktivnosti" dojenčeta, bilo da ono sisa ili da ona pušta da je ono sisa) – naprosto može svoditi na jednu aktivnost. Osim ako bi poistovetili dojenje – na to ćemo se još vratiti – na zgusnuto (?) fabrikovanje jednog proizvoda? Mleko bi bilo jedini proizvod, koji ne bismo mogli osporiti ženi – majci – i koje, štaviše, ona sama ostvaruje.

            Bilo kakvo razmišljanje o zadovoljstvu dojenja ovde se pojavljuje kao isključeno, nepoznato, zabranjeno. Što bi svakako moglo uneti i neke nijanse u takve izjave. Čini se, ipak, da je cela igra u monopolu produktivne "aktivnosti", u raspodeli "falusne" moći. Izvesno je, da je  način na koji se taj monopol najavljuje u vezi s dojenjem, sumnjiv ali možda je još problematičnije poistovećivanje ženskog s majčinskim, i tako još ne završavamo sa odmeravanjem uticaja, sa zastranjivanja i svim onim što takve stvari donose. Frojdov diskurs, naprotiv, tu se ne završava i on nastavlja s tom čudnom ginekologijom, ne ostavljajući nas lišene za poneki tabu: jedna (žena) majka aktivno doji svoje dete. 
            Sve to našu gospodu ostavlja zbunjenu pred kriterijumima polne razlike. Ali tekst ide dalje... Naizgled, bez problema, ni prekida. Pa ipak, desiće se tom prilikom, kao i u mnogim drugim prilikama – naročito kada se radi o ženi – naglo prekidanje niti njegovog zaključivanja, njegove logike. On kreće drugim putem na koji će se nesumnjivo vraćati, kao što će pohoditi i onaj prethodni, učvorujući ih, na neki način, tako da uz sva preplitanja on ipak odoleva njihovom povratku na pravolinijski diskurs i bilo koji oblik uvažavane strogosti po meri isključenja protivrečnosti. Tu govori nesvesno. I kako bi uopšte moglo drugačije biti? Naročito kada on govori o polnoj razlici.
            Tako ćete sada i čuti da "što se više udaljavate iz doslovno seksualne oblasti" – uspostavljive, znači, u regionalnu aktivnost? sektorizovane? specijalizovane? ali u odnosu na koju opštost? u odnosu na koji totalitet? na šta glavno? – sve će vam biti jasnija greška vašeg analoškog zaključivanja" (kojim se on koristio jer mu je bilo neophodno, a i dalje će ga koristiti, iako ga je, uz sve to, potkazivao odgovarajući vas da ga sami ne koristite). "Jer pojedine žene, s kojima se samo pasivno poslušni muškarci mogu slagati (?), dakle, pojedine žene mogu razviti neverovatnu aktivnost u mnogim oblastima". Ovde je veoma važan način s kojim su neki pojmovi modelizovani, radi se naime o tome da se aktivizam tih žena razvio zahvaljujući poslušnoj pokornosti muškarca. Zanimljiv je to izbor jednog primera biseksualnosti. Kako god, suštinska "aktivnost" muškarca događa se prilikom snošaja. Uostalom, sećate se da se tako nešto dešava i kod nekih životinja: "pošto je ženka snažnija i nasilnija od mužjaka, on se pokazuje kao aktivan samo prilikom samog čina seksualnog spajanja". Pa ipak, ako ste i dalje ubeđeni da se pasivnost poklapa sa ženstvenošću i aktivnost s muževnošću, "niste u pravu" i "ta koncepcija je pogrešna i nepotrebna". I šta sad?
            Prihvatimo se opet, ili, najpre, nastavimo sa strpljivim slušanjem. "Možda bismo mogli reći da u psihološkom smislu ženskost obeležava jednu sklonost ka pasivnim ciljevima, što i nije ista stvar kao i kada se govori o pasivnosti. I moguće je da kod žene postoji, na osnovu činjenice o njenoj ulozi u seksualnoj funkciji, upadljivije nastojanje prema pasivnom ponašanju i ciljevima, nastojanje koje se pojačava ili umanjuje u skladu s tim koliko je ova upadljiva osobenost, u svakom slučaju seksualnog života, više ili manje rasprostranjena ili ograničena". Znači, nakon što je razotkrivena nedoslednost suprotstavljanja aktivnog/pasivnom kako bi se objasnila muško/ženska razlika, celu stvar će spasiti napor da se u igru ubaci pojam "pasivnih ciljeva" koga je teško tumačiti. Nije reč o tome da je taj pojam neinteresantan i da ne zaslužuje duže komentare, ali o čemu bi se ovde i moglo raditi ako ne o usložnjavanju ekonomije odnosa aktivnosti/pasivnosti? U svakom od ova dva muško/ženska pola se dopušta funkcionisanje, ali u različitim, i na neki način komplementarnim "vremenima". U raspodeli "uloga" – od žene se ponovo i po svaku cenu zahteva pasivnost za vreme snošaja zarad korisnosti tokom seksualne funkcije – prepoznaje se izvesna aktivna crta, njeno strogo uređeno sledovanje u skladu sa manje-više određenom uzornom osobenošću takozvanog seksualnog života, za koji se ona priprema.
            Reproduktivna funkcija nije imenovana doslovno, ali ono što prethodi ili sledi, kao i pozivanje na druge tekstove³, jasno upućuje da se radi o toj vrsti seksualne funkcije i o njenom uzornom primeru, koji samo nju i obeležava. Ono što bi trebalo zapamtiti jeste da je muškarac taj

 stvaralac, i da se seksualna produkcija-reprodukcija odnosi samo na njegovu "aktivnost", samo na njegov "pro-jekat⁴" dok bi žena bila samo pasivno primajuće spremište njegovog proizvoda, iako je ponekad tražila, izazivala, doslovno i zahtevala – pokrećući svoje nagone u ostvarivanju pasivnih ciljeva – da on u njoj nađe mesto. Da bude matrica – zemlja, fabrika, banka – u koju će biti pohranjeno dragoceno seme kako bi klijalo, razvijalo se, cvetalo, a da žena ne može ni da mu potražuje svojinu, čak ni služnost jer je, eto, "pasivno" bila podređena reprodukciji. Ona sâma, ovlašćena je kao primateljka u (re)produkciji⁵.
            Sasvim razumemo da je teško odlučiti se o raspodeli aktivnosti i pasivnosti u okvirima ekonomije seksualne reprodukcije, ali to ne isključuje i želju za tumačenjem poziva i na upravo drugačiju (ako bismo to mogli tako reći) ekonomiju 1) kako bismo nastojali da uklonimo neodlučnost ili uklonimo neodlučivo koje jedno takvo pitanje dovodi u pitanje 2) kako bismo razrešili to pitanje u generacijskom procesu, pripisivanjem "aktivnosti" muškarcu, drugim rečima da bismo o tome odlučili uz pomoć pojmova aktivno/pasivno.
            Ovo pozivanje na "drugi" poredak, uplešće se, uostalom, na neki nepredvidivi i prilično nejasan način, u ovom trenutku u Frojdovu izjavu. Kao između zagrada i u nekom zanimljivom nalogodavnom obliku: "Pripazimo, ipak, da ne potcenimo uticaj društvene organizacije koja, i ona isto tako, nastoji da ženu dovede u pasivne situacije". Koja je to društvena organizacija, koja ima moć da ženu drži u "pasivnim situacijama", treba se pripaziti? Šta se to pod njom podrazumeva? Kako bi izgledalo nabrajanje nekih konkurentskih činilaca? Zar ne bismo mogli predvideti i takvu situaciju u kojoj jedno određuje "drugo" upravo ga/je legitimišući, doslovno, proizvodeći diskurs, ideologiju, koja ga/je određuje kao takvog/takvu? Radi se o nesumnjivo nezaobilaznom pitanju, ukoliko "društvena organizacija" nije ostavljena u neodređenosti toliko opšteg pozivanja do te mere lišenog bilo kakvog angažmana da time potpuno gubi na delotvornosti. Njegova jedina doslednost, kako se čini, bila bi u gotovo kompulsivnom podsećanju na problem koji se nameće, nastoji, ponovo postavlja, ali čije datosti izgleda kao da izmiču "govorniku" koji prepoznaje da "sve to još uvek ostaje veoma mračno". Možda, toliko zamračeno kao crni kontinent ženskosti?
            "Ne zanemarimo" – nastavlja on, ipak – "naročito trajan odnos koji postoji između ženskosti i nagonskog života. Društvena pravila – koja su to pravila? – i sâma njihova uspostavljanja – šta bi pa to značilo? – prisiljavaju ženu da odbaci – odbaci ili cenzuriše? – svoje nasilne nagone". Na neki način, ne bi trebalo da postoji bilo kakav oblik dozvoljene nasilnosti za žene. Ali, još jednom, mobilizacija toliko heterogenih argumenata "društvenih pravila" i "samo njenog ustanovljavanja", izaziva postavljanje pitanja o nametanju jednih u odnosu na predstavu nekog drugog, o interesu koji jedni imaju da bi bili podržavani, o saučesništvu u procenjivanju jednog "ženskog" ustanovljavanja. Da li bi u tome trebalo videti dokaz da takozvana društvena pravila, kao uostalom i Frojdov tekst koji u njima pronalazi oslonac, procenjuju celokupnu nasilnost u meri u kojoj je ona u igri i u muškoj homoseksualnosti? Konkurencija i rivalitet u trgovini, naročito onoj seksualnoj, mogući su samo između mužjaka. Odakle onda potiču te dvostruke zabrane o ženskoj nasilnosti? I, prema tome, žena, ako ništa drugo kršeći "društvena pravila" i njenu "ustanovljivost", formira snažna mazohistička nastojanja koja uspevaju da erotizuju rušilačka nastojanja usmerena ka "unutra". Jer, trebalo bi joj zaista pripisati neku "ulogu" u funkcionisanju para unutra/spolja koji se tu nekako ponovo podržava i prolazi kroz opoziciju aktivno/pasivno. A što se tiče tog "unutra" – naravno, njenog unutra – žena će biti navedena da bude rušiteljka jer ne postoji bilo šta drugo što bi dopustilo nasilnost niti aktivnost ka nekom drugom unutra ili nekom spolja (mogli bismo prigovoriti ponovo o postojanju "aktivnosti" dojenja no ona je negde preostala neizvesna). Ukoliko i postoji aktivnost ili nasilnost  kod žene, ona se pripisuje "muževnosti" ili je "rušiteljska". Tako je i "mazohizam suštinski ženska stvar, kao što smo to već ranije istakli". I ja (Frojd) to vam ponavljam. "Ali, znači, kada vi sretnete muškarce mazohiste (a ne bi se moglo reći da ih i nema), moraćete da se svedete na to da izjavite kako oni u svom karakteru izražavaju izrazito ženske strane?" To deluje prilično sputavajuće, prekida se razvijanje argumenta, podvlači se crta i zaključuje:
            "Eto, spremni smo da priznamo da nam sâma psihoanaliza ne daje tajni ključ ženskosti". Ko je mogao da razume takav sled događaja izuzev onoga koji u tome oseća višak zadovoljstva? Otuda mu i potiče moć koju ne bismo mogli tako lako izdržati. Jer, u stvari, pošto je biseksualnost prihvatljiva, zašto bi se prebrzo svodilo sve što ona podrazumeva, a naročito muški mazohizam? Misterija – histerija – se ne dotiče možda samo ženskosti, uključujući tu i predavanje o ûlogu, koji ona predstavlja. Zašto joj je, uostalom, potrebno obezbediti tu isključivost? Kao da, kako bi argumentacija bila moguća, "muška seksualnost", barem ona, mora da se nametne kao jasno definisana, odredljiva, doslovno primenjiva.
            Znači, psihologija nam ne pruža ključ tajne ženskosti, mračne komore, sefa, crne zemlje, koji se mogu podvrći njenim istraživanjima. "Nesumnjivo je da će nam svetlost doći odnekud drugde". (Pa i ne možemo tako lako odustati nakon toliko ulaganja o/oko preovladavajuće metaforične tačke te fotologike). Ona će, međutim, izbiti "tek nakon što smo naučili kako se pravi razlika između dva pola živih bića, procesa o kome mi ništa ne znamo". Budite uvereni da će tu još biti puno posla. Ali, poslušajte i to da ste ipak ponovo vraćeni u nauku kako biste saznali "tajnu ženskosti".
            Trebalo bi jedino da ovaj iskaz tumačite tako da označavajući razlikovanje dva pola, vi jasno uočite ono što se dešava i s jednim i s drugim od dva pojma razlike, koji bi među njima on mogao biti, ili konačno, da kao promenjivi faktor zamislite jednu primedbu o seksualnosti – ali koju? – u svom sopstvenom procesu. Drugim rečima, kako bi se desila ili izgovorila svetlost o (takozvanoj) ženskoj seksualnosti, jedna razlika o kojoj nećemo voditi računa – valjda zbog toga što je teško predstavljiva – oduvek je funkcionisala a mi ćemo izdvojiti jedan od njena dva pojma – ali izdvojiti u odnosu na šta? – i to pojam ustanovljen "u osnovi" iz koje će iznići razlikovanje dozvolivši da drugo ugleda dan. Isto sâmo-izgrađujuće ja – više ili manje? – proizvešće drugo čija će funkcija u razlikovanju biti zanemarena, zaboravljena. Ili će naprosto biti prenesena u neku ekstrapolaciju, beskonačno nabrajajući neka od velikih slova: Seksualnosti, Razlike, Falusa, itd. Do današnjeg dana, stoga, ništa nije jasno bilo artikulisano izuzev istorije (o) praks(i)e "muške seksualnosti" u odnosu prema Seksualnosti.
            "Pa ipak je dvojnost polova iznenađujuća osobenost organskog života, osobenost s kojom se on jasno razlikuje u odnosu na neživu prirodu". Ne radi li se ovde o tako srezanoj razlici zarad potreba argumentacije? Pošto se heterogenost tako svodi na seksualnu praksu, zar time nećemo prisustvovati obogaćivanju razlika, nagonskoj potrebi za razlikovanjem, kako bi zadržali zadovoljstvo ili strah pred ravnodušnošću, ako ništa drugo barem u umetnosti ili nauci dijalektike?
            Uz sve to "pojedinci koje odlikuje ženskost, na osnovu same činjenice o postojanju ženskih polnih organa, za nas – za nas muškarce (analitičare) – već predstavljaju prostrano polje proučavanja. Na psihoanalizi (znači) preostaje, ne to da opisuje šta žena jeste – što bi bio neostvarivi zadatak – već da traga za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena". Samo bismo u prolazu mogli potvrditi nemogućnost iscrpnog (samo)predstavljanja onoga što bi žena mogla biti, jednu određenu ekonomiju predstavljanja – nedovoljno uočljivu u okvirima "naučnog diskursa" do kojeg je psihoanalizi stalo – koja funkcioniše tako što nikad ne ukazuje, niti uostalom procenjuje, na doprinos/dug žene. Zahvaljujući tom doprinosu/dugu razvila se  problematika Bića. Izgleda da je, znači, sasvim precizno, mogućnost opisivanja bića žene neostvariva. A što se tiče "traganja za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena", mogli bismo započeti i s čuđenjem, ili sa sumnjom, da je potrebno postajati ženom – što je čak "normalno" – i da je taj "razvoj još bolniji i složeniji" nego što predstavlja postajanje muškarcem. Pitanje koje podjednako spada pod jednu ekonomiju, i ovoga puta, ekonomiju predstavljanja na koju se Frojd poziva ne kritikujući je, nedovoljno je dovodeći u pitanje, u sistematici čije se značenje doteruje na osnovu paradigmi, jedinica vrednosti koje određuju muški subjekti. Žensko se, uz sve to, dešifruje kao zabrana [fr. inter-dit]: u znacima ili između njih, između ostvarenih značenja, između redova... i u svrhu nužnih (re)produkcija jedne monete koja bi trebalo da je falusna, a o kojoj istog trena možemo zaključiti da u nedostatku saradnje jednog(jedne) drugog(druge), ima potrebu za sopstvenim drugim: za nekom vrstom obrnutog alterega, ili negativa – takođe fotografskog, znači "mračnog". Obrnuto, suprotno, samo sebi suprotstavljeno, ono je neophodno u procesu obnavljanja i izdizanja spekula(riza)cije muškog subjekta. Radi se o zahtevanom posredovanju tih negativnih učinaka, nastalih ali i pokrenutih iz cenzure o ženskom čija će ponovna pojava biti prihvaćena, a uostalom, i propisana kao u ovim primerima: biće/postajanje, imati/nemati pol, falusno/nefalusno – penis/klitoris ali isto tako i penis/vagina – više/manje, jasno predstavljivo/mračni kontinent, logos/tišina ili nerazgovetno brbljanje, želja za majkom/želja za bivanjem majkom, itd. Sve su ovo modaliteti tumačenja funkcije žene koji strogo postuliraju traganje za onom igrom u kojoj je žena oduvek bila upisana, a da u njoj nikada nije ni započela da igra. Postavljenja između – najmanje – dvojice, ili dve polovine, muškaraca. Zglob koji se povija prema njihovim razmenama. Zaliha negativiteta koja podnosi progresivnu artikulaciju, delimično izmišljenih, njihovih koraka/negacija [fr. pas] ka ovladavanju moći. Nad saznanjem. U kojoj ona ne bi imala svoj udeo. Van scene, izvan predstavljanja, van igre [fr. hors jeu], izvan ja [fr. hors je]. Zaliha mogućnosti dijalektičkih operacija koje će se tek desiti. Na to ćemo se još vratiti.
            Ali i u vezi s tim "postajanjem ženom" – koje će se dobrim delom sastojati u prepoznavanju i prihvatanju sopstvene falusne atrofije – mogli bismo u prolazu potcrtati da će o njoj jako malo biti reči u razradi analitičke teorije svođenja biseksualnih sklonosti muškarca. Pitanje je nesumnjivo mnogo finije nego kada se radi o nekoj tamo ženskoj seksualnosti. Jer,
koji ćemo to muški "organ", ako ne klitoris, ponuditi poruzi? Isuviše mali penis s kojim svako poređenje vodi do potpunog obezvređivanja, potpune nezainteresovanosti. Naravno, postoje i grudi. Ali, one su svrstane među sekundarne, takozvane sekundarne seksualne osobenosti. Što samo nesumnjivo potvrđuje da se vrlo malo pitamo o mogućim učincima njihove zakržljalosti i u mužjaka. Izvesno je da je to sasvim pogrešno. Setimo se samo zbunjenosti koju su izazvali kriterijumi polne razlike sa uvođenjem pitanja dojenja. Ali, izgleda da je, u svakom slučaju, moguće tumačenje činjenice o nedostatku materice kao najnepodnošljivijeg nedostatka za muškarca i za njegov doprinost oplodnji – u njegovoj funkciji kada se radi o poreklu reprodukcije – manje očigledno, čak bi moglo biti i dovedeno u pitanje. Neodlučnost pred kojom će zastati i "aktivna" uloga muškarca prilikom snošaja je i činjenica da on svojim sopstvenim imenom obeležava proizvod snošaja. Žena, u čiji je doprinos prilikom posla na stvaranju deteta nemoguće posumnjati, postaje anonimna radnica, mašina u službi gospodara-vlasnika koji overava krajnji proizvod. Uostalom, ne čini se preteranim ni razumevanje funkcije žene u materinstvu kao protivrednosti ili potrage za jednakošću dobrog dela, naročito kulturoloških proizvoda. A i želja koju iskazuje muškarac u određivanju onoga što je za njega u "poreklu" – kako bi se u tome (re)produkovao ponovo i uvek (kao) isti – nije nimalo zanemarljivi pokazatelj.
            Za muškarca, znači, ne postoji nikakva zabrana o supstitucijama koje dozvoljavaju  ostvarivanje biseksualnih sklonosti, doduše, pod uslovom da one istorijski budu izvrednovane (što više nije slučaj, setite se, s mazohizmom. Niti, mogli bismo dodati, s pasivnom homoseksualnošću, nesumnjivo izuzetno blisku s predstavom koju zahteva funkcija žene prilikom snošaja). Dakle, pošto suzbijanje željâ, prozvanih falusnim kod žene, ženu drži po strani od mogućeg učešća u razvijanju simboličkog, ona pride izaziva sumnju i ironiju kod psihoanalitičara. Tako na primer:
            "Poslednjih godina, veliki broj naših izuzetnih (?) "koleginica" pokušale su da proučavaju to pitanje (o postajanju ženske seksualnosti), tokom analize, što nam je pomoglo da razjasnimo nekoliko tački". Njihova praksa nam je donela nekoliko ozarujućih trenutaka o određenim tačkama u našoj teoriji. "Zahvaljujući razlici između polova, naše rasprave o ženskosti su već do sada bile prilično pikantne jer su nas ove dame, svaki put kada je izgledalo da će prevagnuti loše mišljenje o njihovom polu, sumnjičile – nas muške analitičare – da smo zbog duboko ukorenjenih predrasuda sprečeni da jasnije i nepristrasno (?!) posmatramo sve ono što se tiče ženskosti. S druge strane, lako bismo mogli izbeći bilo koji oblik neuljudnosti (?) ostajući na terenu biseksualnosti. Dovoljno je da kažemo: "Ma, hajdete molim vas! to vas se uopšte ne tiče. Dobro vam je poznato da ste što se ovoga tiče izuzetak, da ste pre muževnije nego ženstvenije!" S namerom da, znači, izbegnemo bilo kakvu neuljudnost prema našim izuzetnim "koleginicama" koje bi mogle da nam iznesu poneko razjašnjenje o nekim vidovima naše teorije, sasvim je (sasvim će biti) dovoljno da ih smatramo eksplicitno za kolege, sprečavajući time bilo kakvo poređenje koje bi moglo da bude nepovoljno u odnosu na njihov pol. Sic...
            "U našoj studiji o seksualnosti, očekuju nas dve tvrdnje. Na prvom mestu, mi uočavamo da se telesna građa ni ovde neće bez otpora povinovati funkciji". Ovo je pomalo tajanstvena izjava, tim pre što je nešto ranije potvrđeno da je "telesna građa svojstvena ženi", nalagala da žena potpuno odbaci bilo kakvo ispoljavanje nasilnosti, bilo kakvo odbacivanje ohrabrivano "društvenim pravilima" i, naravno, "seksualnom funkcijom" koju prepoznajemo i znamo da ženi pripada. Kako nadalje čuti tu pretpostavku? Na osnovu onoga što sledi? Drugim rečima, da li to, na primer, znači da se pojedine uočene napredne osobine devojčice – savladavanje funkcija vezanih za zadržavanje stolice, izraženija inteligencija, živahnost, okrenutost ka spoljnjem svetu, itd. – ne povinuju bez otpora seksualnoj funkciji koju bi devojčica trebalo da igra? To tumačenje je moguće, iako oklevamo da ga podržimo. Uostalom, te prepoznate prednosti devojčice istog trena se tumače kao "još veća zavisnost", "poslušnost", "želja za nežnošću", ili čak i da je devojčica uravnotežena zbog činjenice da "u isto vreme podnosi snažnu objektalnu investiciju". Ranije ovladavanje kontrolisanjem stolice, proizvodnjom jezika, društvenih razmena – nesumnjivo ste prepoznali da se radi o odnosu prema proizvodnji i kretanju novca – dakle, posmatraće se samo kao plod njene želje da i ona sâma funkcioniše kao "roba". Njene detinjaste nadmoćnosti imaće za cilj da je prikažu kao najzavodljiviju upotrebnu i razmenjivačku vrednost.
            Pa ipak, i čak ukoliko prethodna opažanja koja se tiču prednosti devojčice ne izgledaju kao da se "potvrđuju u skladu s preciznim određenjima", i dalje preovladava mišljenje da ona "ne može, sa intelektualne tačke gledišta, da bude smatrana kao nazadna"! Ali – nastavlja on – "ove razlike nisu najvažnije i mogle bi biti izbrisane pojedinačnim varijetetima i potpuno imamo pravo da zanemarimo ono što se tiče neposrednog cilja ka kome nastavljamo da se krećemo". Zaboravimo, stoga, nezgodno pitanje koje bi otkrilo dopunske preuranjenosti devojčice i problem njihove budućnosti, te kako bismo se pridržavali onog suštinskog, krenimo, da tako kažemo, ka onome glavnom.
            Druga tvrdnja koju bi trebalo da ostvari naša studija o seksualnosti sastoji se u činjenici da "su odlučujući prevrati (njene istorije) pripremljeni ili prevaziđeni neposredno pred pubertet".  To drugo opažanje, kao i potvrda, nije nimalo argumentovanije nego ona prva. Ako ništa drugo ona to nije bila u trenutku dok je iznošena. Možemo, naravno, preostali tekst – uostalom, celokupni Frojdov tekst – razmatrati tako što ćemo dokazivati njegovu doslednost: uloga kastracionog kompleksa tokom "postajanja (određenom) ženom" dešava se mnogo pre puberteta. Možda, ipak, nije beskorisno začuditi se da je partija već odigrana, ili da je, ako ništa drugo, već sređena, da je ona pre nego što se desila (re)produkcija – čije smo implicitno ili eksplicitno prisustvo već primetili u toj teoriji seksualnosti – postala zaista moguća i materijalno ostvariva. Trebalo bi stoga, zaključiti, još jednom, da ta nadmoć svoju racionalnost pronalazi negde drugde i na drugi način. S druge strane, ženska obeležja su kulturološki, sociološki i ekonomski vrednovana kao povezana s materinstvom i odnose se na majčinstvo, na dojenje deteta, na obnovu čoveka. Devojčica pre puberteta, znači, u vidokrugu izvesne preovladavajuće ideologije, nema nikakvu vrednost. Tim više, kako to potvrđuje Frojd, što se radi o insistiranju na kastracionom kompleksu u dobi devojčice kada "vagina, suštinski ženska, još uvek nije otkrivena". Što dakle, znači da je sve bilo odlučeno o dodeljenoj ulozi žene, i naročito o predstavama koje joj se nude, a te uloge su joj pozajmljene i pre nego što je društveno prepoznata specifičnost njenog udela u seksualnoj ekonomiji uopšte i primenjena, pre nego što je ona mogla imati pristup specifičnom, "suštinski ženskom" zadovoljstvu. Razume se da se ona nadalje pojavljuje samo kao "u nedostatku", "lišena za", "zavidna u odnosu na", "ljubomorna na"... Ali, u nedostatku čega, lišena za šta, zavidna i ljubomorna na šta?

*

Pripadnici dva pola izgleda da na isti način prolaze kroz prve stadijume libida... Uprkos bilo kog očekivanja, mala devojčica tokom sadističko-analnog stadijuma ne pokazuje manje nasilnosti nego mali dečak... Agresivni nagoni devojčice nisu ni manje živahni niti brojčano slabiji (od onih malog dečaka)... Već od samog početka falusne faze, sličnosti su daleko primetljivije od razlikovanja... MALA DEVOJČICA JE ZNAČI MALI MUŠKARAC... Devojčica se služi, s istim ciljem (kao i mali dečak), svojim klitorisem koji, daleko manji... jeste jednak penisu... muškarac se više vrednuje (od nje)... dok se ona razvija prolazeći kroz mušku fazu da bi došla do ženske... Tokom te (pre-edipalne, "muške") faze sve što će se kasnije zateći u edipovskoj situaciji već postoji i predstavlja tek sled koji se prebacuje na lik oca (?!)... na naknadno razdvajanje polova... kada devojčica otkrije svoj nedostatak... mala devojčica koja je do tada rasla kao mali dečak... poredi se s dečakom... aktivnost koja više nalikuje muškom... nazadovanje ka starom kompleksu muškosti... preostali pokazatelji prvobitne muškosti... libido podnosi mnogo veću prinudu... priroda manje vodi računa o svojim zahtevima nego u slučaju muškosti... mnogo razvijeniji narcizam... mnogo ljubomorniji... žene su manje društveno zainteresovane nego muškarci, i kod njih sposobnost sublimisanja nagona ostaje mnogo slabija... Što se tiče društvenog interesovanja, inferiornost žene (u odnosu na muškarca)... Poredeći razvoje dečačića i devojčice, smatramo da ova drugopomenuta, kako bi postala normalna (?) žena, mora da prođe kroz mnogo bolniji i mnogo složeniji razvoj i da mora da prevaziđe dve poteškoće koje nemaju svoj ekvivalent kod dečaka⁶...

            Moramo, znači, prvo da priznamo DA JE MALA DEVOJČICA MALI MUŠKARAC... Mali muškarac koji će pretrpeti bolniji i složeniji razvoj u odnosu na malog dečaka kako bi postala normalna žena!... Mali muškarac s manjim penisom. Malog nezadovoljnog muškarca. Malog muškarca čiji će libido podneti veću represiju i čija će sposobnost sublimacije nagona, štaviše, ostati mnogo slabija. Čija će priroda voditi manje računa o svojim zahtevima i neće, pride, imati svoj udeo u kulturi. Mali muškarac koji će biti narcisoidniji zbog osrednjosti svojih genitalnih organa (?). Stidljiviji, jer ga je sramota zbog tog nepovoljnog poređenja. Zavidniji i ljubomorniji jer je manje obdaren. Nezainteresovan za društvene odnose koje između sebe razmenjuju muškarci. Mali muškarac čija će jedina želja biti da bude, ili da ostane, muškarac.

            Tako Frojd, eto, otkriva – u nekoj vrsti još uvek slepog povraćaja onog potisnutog – određene karte koje su, na različite načine maskirane i skrivene pod tepihom ili u podrumu, podrazumevale ulog, vrednosti, hijerarhiju vrednosti, delove, sve delove: želju za istim, za identičnim sebi, za sebe (kao) istog, i sličnijeg, za alter-ego, i sve ono što liči na auto... i homo... da muškarac vlada u ekonomiji predstavljanja. "Polna razlika" podložna problematici istog, još uvek i nadalje, određena je stoga već unutar projekta, projekcije, sfere predstavljanja istog. "Razlikovanje" dva pola polazi od a priori istog: od malog muškarca koji je devojčica, a trebalo bi da postane muškarac čiji bi manje izvesni atributi – na osnovu morfološke paradigme – trebalo da odrede, da obezbede reprodukciju-spekularizaciju istog. Jedan muškarac minus mogućnost da se (pred)stavlja kao muškarac = normalna žena. Iz te želje koja proširuje isto, smrt će biti jedina mogućnost spoljnog, heterogenog, drugačijeg predstavnika: žena će prihvatiti funkciju predstavnika smrti (pola), jalovosti, s kojom će muškarac, onoliko koliko to bude mogao, ovladati, potčiniti je, trijumfovaće nad teskobom (pred smrću) tokom snošaja, podržavajući zadovoljstvo uprkos, ili zahvaljujući stravi od blizine tog odsustva pola, tog ubijanja pola koje izaziva žena; iskustvo snošaja će, tim više, imati na horizontu teleološki ulog jedne neodređene regeneracije, re-produkcije istog koje prkose smrti, u stvaranju sina, istog onog kakav je i otac stvaralac. Koji će biti potvrda za sebe i za druge svog neuništivog karaktera, i jemac sopstvenog identiteta potvrđenog u muškom semenu.

            Još nismo završili s nabrajanjem, niti s tumačenjem lica, oblika, morfologija, koje može imati taj stari san o "istom" izazivajući time i najdalekovidnija proročanstva, pošto njihova metoda nije ispitivala i ulog koji je oduvek u taj san ulagala. Tumači snova, i oni sâmi, nisu imali drugu želju nego da pronađu isto. Posvuda. I izvesno je da je isto opstajalo. Ali zar tumačenje, od sad pa nadalje, i ono samo nije zarobljeno u tom snu o više ili manje odgovarajućem, drugim rečima, gorem ili boljem identitetu, jednakosti, analogiji, homologiji, simetriji, poređenju i podražavanju, itd.? Zar najveštiji tumači, na kraju krajeva, nisu i najdarovitiji, najdomišljatiji, najnadahnutiji snevači pred onim što je trebalo da nastavi da održava, doslovno, da obnavlja tu želju za istim?

            Ali kada ova ista želja, na sâmom mestu odnosa između polova krene da se izjašnjava, da se teoretizuje, da se propisuje, u ime istog o polnoj razlici, izgleda da paroksizam tog dokazivanja, tog izlaganja, najavljuje dovođenje u pitanje svoj postulat. Obavezno u svim ontološkim figurama, a priori se isto može održavati po cenu nekih ekspatrijacija/izgona, ekstrapolacija, eksproprijacija na bilo koji teo-logički način. Izrežirano od strane muškarca, ali tako da se i ne odnosi direktno na njega. Usmereno na neku transcedenciju koja bi trebalo da kapitalizuje kamate te operacije. Muškarac je, međutim, u tom tumačenju onoga što je oduvek skriveno podrazumevalo želju za istim, prisutan kao podloga istog – kao manje-više različit, razlikovani auto-erotizam u vidu auto-logičkih ili homoloških predstava (muškog) "subjekta" – i taj projekat predstavljanja se u svojim obrtima i svojim idealnim opravdavanjima ni ne razlikuje. Tako se upravo i može pojaviti zadovoljstvo u kome muškarac učestvuje. Istovremeno se nameće i pitanje: zašto bi to zadovoljstvo bilo samo njemu namenjeno?

            Stoga Frojd nanosi najmanje dva udarca sceni predstavljanja. Jedan je, na neki način direktan, kada uništava određenu koncepciju sadašnjosti, prisustva, naglašavajući ono do čega dolazi posle svega, do predodređenosti, do automatizma ponavljanja, do nagona za smrću, itd. ili  kada u svojoj praksi označava uticaj nesvesnih mehanizama, na kako ih naziva, diskurse o "subjektu". Drugi je, još sleplji i posredniji, kada on – i sâm zarobljen u određenoj ekonomiji logosa, pogotovo u ekonomiji "želje" čiju vezu s klasičnom filozofijom ne poznaje – određuje polnu razliku u funkciji apriorija istog, pribegavajući, kako bi razvio svoje dokazivanje, uvek istim postupcima: analogiji, poređenju, simetriji, dihotomijskim suprotstavljenostima, itd. Tada on, kao nosilac "ideologije" koju ne dovodi u pitanje, potvrđuje da je takozvano muško uživanje pradigma celokupnog uživanja i da se svaka predstava zadovoljstva samo na njega odnosi, da se u njemu razvija i njemu se podvrgava. Što bi, da bi bilo delotvorno, u najmanju ruku nesumnjivo trebalo da ostane skriveno! Izlažući taj "simptom", tu kriznu tačku metafizike u kojoj se izlaže polno "nerazlikovanje" s kojim se obezbeđuju koherentnost i "zaključivanje", Frojd ga predlaže analizi. Tako se njegov tekst nudi da bude saslušan, pročitan i shvaćen kao nesumnjivo najdoslednija primedba o nikada protumačenom starom snu o auto...

            Znači, za Frojda, izgleda da osobe dva pola prolaze na isti način kroz prve stadijume libida. Nasilnost je, kod devojčice, jednako izražena tokom sadističko-analnog stadijuma (još uvek nezabranjenog njenom "telesnom građom"?). I od samog početka falusne faze mala devojčica postaje mali muškarac. Kako uopšte i može biti drugačije? Pristup falusnom stadijumu označava dostupnost zadovoljstva obezbeđenog falusom koji, uključujući i njegovu nadmoć nad označiteljem, određuje "muški pol". Frojd je, znači, u pravu kada kaže da je tokom falusnog stadijuma devojčica naprosto jedan dečačić. Ali zašto on ovaj "stadijum" opisuje kao nužnu etapu u "postajanju normalnom žene"? Štaviše, ukoliko ovaj stadijum i postoji, zašto on nikad nije govorio, na primer, i o nekom vulvinom stadijumu, nekom vaginalnom ili uterinskom stadijumu, kada je već reč o ženskoj seksualnosti? 

            U falusnom stadijumu, dakle, devojčica traži neki mogući ekvivalent penisa koji bi trebalo da joj "obezbedi sladostrasne nadražaje". Ona ga pronalazi u klitorisu, mnogo manjem penisu nego što je penis malog dečaka. I kod nje će se, svi samozadovoljavajući potezi okretati oko tog organa koji liči na sasvim mali penis. Dok "vaginu, suštinski žensku, ni jedan od dva pola još uvek nisu otkrili"⁷. I nema usni, uostalom, nikakvih usni, ni usmina, koje su pride veoma dostupne, čiju osetljivost devojčica nije mogla a da ne otkrije. Tokom majčine nege, u trenju veša ili gaćica, s rukom koja traga za "malim penisom". Zadovoljstvo zadobijeno dodirom, milovanjem, poluotvorenim usnama, usminama, naprosto ne postoji za Frojda. On o tome ništa ne zna ili naprosto ne želi bilo šta da zna. Ni tokom ovog "stadijuma" a ni kasnije. Isto tako neće nagovestiti ni zadovoljstvo vezano za osetljivost zadnjeg zida vagine, grudi, grlića materice... Zar svim ovim organima, bez sumnje, nedostaju muški parametri?

            On u svakom slučaju smatra da "tokom falusne faze, mi možemo biti sigurni da upravo klitoris čini odlučujuću erogenu zonu" i da, ukoliko "niko"⁸ ne govori o ranim vaginalnim osetljivostima, 1) izgleda da mu je teško da razlikuje analne ili unutrašnje nadražaje – koji izgleda da i nemaju neku vrednost da bismo se za njih i zanimali... 2) one ni u kom slučaju ne bi ni znale da igraju veliku ulogu. Evo ih, dakle, tvrđenja čiji bi nepobitni, odlučujući ton mogao zaista da evocira samoporicanje, vračanje. Zašto Frojd želi da se devojčicino samozadovoljavanje tiče samo klitorisa i to mimo bilo koje verovatnoće? Zašto bi, tokom falusne faze, za nju samo klitoris postojao kao erogeno mesto? Zašto, kada se govori o maloj devojčici, nazivati "falusnim stadijumom" trenutak kada ona otkriva svoje erogene nadražljivosti koje jesu, ili će tek biti, delimične, toliko siromašne? Zašto ženske genitalne organe lišiti za neke njihove delove koji su ništa manje erotizujući? I zadržati samo one koji jesu, ili bi mogli biti, njihovi jemci, njihova opravdanja za muški pol? Ili, da pride, oni odgovaraju predstavi koju bi muškarac mogao da ima o seksualnoj želji?  Tako se eto, tokom falusnog stadijuma, mali dečak samozadovoljava. Znači, isto tako se i mala devojčica "služi s istom namerom" pretpostavljenim ekvivalentom penisa, ona se služi klitorisom. I jedan i drugi, manje ili više uspešno, rade istu stvar. "Ali to stanje nije stalno: u meri u kojoj se formira (?) ženskost, klitoris treba da ustupi ceo ili delimični deo svoje osetljivosti, te time i svoje svoje važnosti, vagini. Upravo se tu stiču dve poteškoće koje je žena prinuđena da prevaziđe tokom svog razvoja, dok muškarac, kao povlašćen, tokom svoje seksualne zrelosti samo treba da nastavi ono što je započeo u doba svog seksualnog procvata". Što znači, ako baš želite, da će mala devojčica upražnjavati onanizam po svojoj meri sve dok i dečaku on ne bude zabranjen, sve dok mu ne zapreti strah od kastracije ukoliko nastavi s tom delatnošću. Znači, tada dolazi do trenutka kada se "oblikuje" ženskost, kada vagina postaje neophodni instrument muškog zadovoljstva. To je jedno moguće tumačenje. Jer, na kraju krajeva, teško je razumeti – izuzev za potrebe argumentacije – zašto devojčicu dok se samozadovoljava interesuje samo klitoris i zašto je toliko očigledno da klitoris treba da ustupi mesto svoje "osetljivosti", drugim rečima mesto svoje "važnosti", vagini. Dva organa se jedan s drugim ne supstituišu, već zajedno s nekim drugim organima i s posebnim osetljivostima, učestvuju u ženskom uživanju⁹. Mogli bismo na osnovu toga zaključiti da "se" mala devojčica neće samozadovoljavati, već da će za samozadovoljavanje koristiti ekvivalent penisa¹⁰, kao što i žena neće imati pristup ženskom zadovoljstvu, različitom zadovoljstvu u funkciji njenih polnih organa, već da će njena vagina preuzeti ulogu koju je svojevremeno imao zabranjen dodir dečakove ruke. Za nju je promena erogene zone određena metamorfozama samozadovoljavanja penisom. Dok s druge strane, muškarac kao povlašćen treba da nastavi i tokom svoje seksualne zrelosti ono što je započeo i u doba svog prvog seksualnog razvoja.

            Druga poteškoća koju bi trebalo da prevlada devojčica u postajanju ženom odnosila bi se na ono što Frojd naziva promenom objekta. "Prvi objekat dečakove ljubavi je njegova majka za koju on ostaje vezan u vreme stvaranja Edipovog kompleksa i, sve u svemu, TOKOM CELOG ŽIVOTA. I devojčici je njen prvi objekat majka ili osobe koje je zamenjuju: dadilja, guvernanta, itd. Prva objektalna ulaganja proističu iz zadovoljavanja suštinskih životnih potreba jer je briga identična za oba pola. Pa ipak, u edipalnoj situaciji, devojčica svoju ljubav prenosi na svog oca i morala bi da, ukoliko se taj razvoj odvija normalno, da sa očinskog objekta pređe na konačni objektalni izbor. Ona je, znači, prinuđena da menja i erogenu zonu i objekat". Dakle, radi se o tome da se mi onda pitamo – uvek među muškarcima – "kako uopšte dolazi do te transformacije, zašto se devojčica, prvobitno vezana za svoju majku, vezuje zatim za svog oca, i drugim rečima, kako ona evoluira iz muževne (virilne) faze ka ženskoj, biološki predodređenoj fazi". 

            Čemu ponovo izricati određenu zbunjenost pred takvim izjavama, uračunavajući tu i ono što je u njima vladajuće, normativno, moralizatorsko (... ona mora, kada se razvoj odvija normalno, tako je prinuđena... ženska faza koja joj je biološki predodređena)? Nabacimo samo nekoliko pitanja, koja je unapred moguće odbaciti, koliko su samo nedosledna i isprazna pred jednim tako neumitnim ishodom. 1) Ako muškarac prebiva vezan za svoj prvi objekat ljubavi, za svoju majku, tokom celog svog života, koja bi onda bila funkcija žene u njegovoj seksualnoj ekonomiji? Da li bi uopšte postojao bilo kakav odnos između polova? Ili, da li bi se želja ikada izdvojila iz čistog i prostog automatizma ponavljanja¹¹? 2) Ukoliko bi žena, pošto bi trebalo da odgovara na mušku želju, morala da igra ulogu, da se identifikuje s njegovom majkom, onda bi on, na neki način bio brat svoje dece jer bi imao istu (vrstu) objekta svoje majčinske ljubavi. Kako bi se, prema tome, postavilo i razrešilo pitanje Edipovog kompleksa, koje za Frojda predstavlja kičmu strukturisanja polne razlike¹²? 3) Zašto rad o postajanju seksualnosti pada na ženu¹³? Koji je, konačno, ulog tog rada: da ona postane kao njena svekrva¹⁴? (Ne smejte se  prerano.) Ko će na kraju tog posla profitirati? 4) Dakle, radiće se o tome da žena odustane od svog prvobitnog objekta ljubavi kako bi se prilagodila objektu ljubavi muškarca. Da joj, kao želja, preostane samo da bude što je više moguće sličnija večnom objektu želje muškarca, pošto je njeno zadovoljstvo vezano za uspeh te operacije. Postojaće, znači, samo jedan tropizam, i samo jedan objekat želje ili zadovoljstva u igri, i neće postojati jedan odnos, jedna igra, između dve želje. Što naravno i objašnjava činjenicu da Frojd uopšte i može da govori o "objektu" želje. 5) Zašto Frojd naziva muževnom fazom, fazu u kojoj mala devojčica voli, želi svoju majku? Zar ona tako ne izigrava specifičnost odnosa ženskog deteta prema svojoj majci, prema majčinstvu, i tome shodno, ili tome nasuprot, zar tako, uostalom, ne skotomizuje verodostojnost postojanja želje među ženama¹⁵? Time svodeći sve posebne modalitete libida na želju muškarca prema ženi-majci, ili muškarca – male devojčice u "muževnoj fazi", devojčurka = malog dečaka, itd. – na falus (koji je ovde predstavljen kroz "falusnu" majku). Muškarca prema muškarcu? Tačnije, svodeći falusa na falus. 6) Tokom razvoja ka "ženskoj fazi", Frojd priziva "biološku sudbinu", izraz kome inače ne pribegava onda kada govori o muškoj seksualnosti i koji, još jednom, prebacuje na majčinsku "sudbinu" žene¹⁶. Dakle, zar i postoji očiglednije odricanje, ili eksplicitnije poništavanje auto-erotskog, homoseksualnog, ili čak i fetišističkog karaktera odnosa muškarca prema ženi, od onoga koji u prvi plan postavlja proizvodnju deteta? Zar pozivanje na biološki naturalizam, fiziološku objektivnost, ovde upravo ne zatvaraju fantazam koji upravlja seksualnom ekonomijom jednog para? I to jedino s ciljem da bi u tome trebalo prepoznati "sudbinsko" svođenje svemogućeg materinstva. Ove dve imaginarne simptomatike se, kao što je dobro poznato, ni u čemu ne isključuju.

            "Kako bi sve ovo izgledalo jednostavno kada bismo samo mogli da priznamo da, počevši od jedne određene dobi, privlačnost prema suprotnom polu počinje da se manifestuje i da nagoni malu devojčicu ka muškarcu i, u skladu sa istim zakonom, malog dečaka ka njegovoj majci!" Kako bi to bilo jednostavno, zaista, kada bi jedan takav zakon mogao da sankcioniše toliko različite odnose kao što su odnos devojčice prema muškarcu, i onaj drugi malog dečaka prema njegovoj majci... Ali, kako bi trebalo formulisati taj zakon? Očigledno je da on ne pripada onome koji određuje "u datoj dobi, privlačnost prema suprotnom polu". Ovakvim rečnikom se to jedino možda može odnositi na devojčicu "koja je postala žena". Koja je morala, kako bi to postigla, da razreši pitanje svog odnosa prema onome prvobitnom – kao i pitanje o svojoj prvobitnoj želji ili o poreklu (svoje) želje – i pride da premesti-prevaziđe svoje auto-erotsko, homoseksualno zadovoljstvo, da "sublimiše" svoje delimične nagone, itd. Muškarac bi, sa svoje strane, ostao polarizovan prema svom poreklu. I to, kako na sceni predstavljanja na kojoj nam je poznato izdvojeno nastojanje tog pitanja o načelu i uvek ponavljanom nastojanju o "razotkrivanju", tako i u svojoj seksualnoj praksi u kojoj je njegova najsnažnija, najčešća želja, da defloriše ženu-svoju majku (veza između ove dve scene je očigledna, ali da bismo je protumačili, zahteva se posezanje za idealom i na to ćemo se još vratiti). Nevinost, koju predstavlja himen, u svojoj figuraciji nemogućeg, u svojoj gotovo nemogućoj ulozi poricanja, bila bi ono što dozvoljava incest (ona nije moja majka zato što... još uvek nije majka)¹⁷.

            Ali, naravno da ovakav pređeni put, koji bi trebalo da važi za oba pola, nije isti, i da se ne može podvrgnuti istom zakonu, kako bi to želeo Frojd. Naročito ne sâmom zakonu, zakonu o istom, koji zahteva da devojčica odustane od svog odnosa prema poreklu, svog fantazma porekla, kako bi se upisala u fantazam početka muškarca, koji, prema tome, postaje "poreklo" njene želje. Drugim rečima, ženin odnos prema poreklu bi trebalo da bude usmeravan samo odnosom koji muškarac ima prema svom poreklu. Ona će biti izgubljenja, smetena, sluđena ukoliko se ne prikloni toj prvoj muškoj želji. Što se doslovno prevodi i u činjenici da ona treba da odustane od  sopstvenih obeležja o poreklu kako bi se upisala u registar muškog srodstva. Napuštajući svoju porodicu, svoju "kuću", svoje ime – koje je naravno očevo – svoje porodično stablo, kako bi se priklonila onome svoga muža. Bez sumnje bi bilo izuzetno zanimljivo upravo s ovim rečima postaviti pitanje o "falusu" i o njegovoj moći: on time ne bi bio samo povlašćeni označitelj penisa niti čak označitelj moći ili uživanja ukoliko ga ne bismo tumačili kao ono što za sebe prisvaja odnos prema poreklu, želju za poreklom i želju kao poreklo. Tropizam, kao i takmičarski duh, ovde se doista odvijaju između muškarca i (njegove) majke. Žena ostaje lišena za jednu takvu ekonomiju.

            Isto tako je svedena i polna razlika. I čak ako Frojd nastavlja, priznajući svoje razočarenje pred činejnicom da deca bespogovorno ne slede put seksualnih sklonosti koje roditelji odobravaju – što ih navodi i da dovode "u sumnju taj, analitički nerazlučiv, tajni oblik o kojem pesnici toliko zbore"! – mogli bismo mu prigovoriti da sklonost dečaka prema svojoj majci i devojčice prema muškarcu, pa čak i prema svom ocu, naprosto ne dovodi do privlačnosti koju jedan pol razvija prema onom koji mu je – kako to on kaže – "suprotan". Jer ako bi ta sklonost – još uvek po Frojdovim rečima – prepustila dečaka njegovim prvotnim ljubavima, ona bi od devojčice zahtevala potpuni obrt. Otuda potiče i to dugo razmatranje u kome Frojd nastoji da pokaže kako, zašto... devojčica, u onome što se tiče njene majke, polazi od ljubavi ka mržnji!

Iz Ogledala druge žene (Luce Irigaray: Speculum de l’autre femme, Collection „Critique“, Les Éditions de Minuit, Paris, 1974)
Prevela s francuskog: Sanja Milutinović Bojanić

______________________________

¹ Cf. S. Freud, "La féminité", u Nouvelles conférences sur la psychanalyse, prev. Anne Berman, Gallimard, Idées, 1936. Izbor ovog teksta – izmišljenog predavanja – opravdava se poznim dobom kada ga je Frojd pisao. On tako sačinjava veliki broj izlaganja razvijanih u različitim drugim spisima koji će, uostalom, isto biti pominjani. Izuzev eksplicitnih naglašavanja, ja ću na ovaj ili onaj način potcrtavati Frojdove iskaze. Tako će se dešavati da donekle promenim ili dopunim prevod u slučaju kada u njemu nedostaju pojedine rečenice ili delovi iskaza. Ali, i najpažljiviji prevod ne bi mogao mnogo da promeni u značenju ovog diskursa o "ženskosti". Srpski prevod je objavljen kao Sigmund Frojd, "Ženskost" Autobiografija/Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, prev. Vladeta Jerotić, Nikola Volf, Novi Sad, Matica srpska, 1981, str. 209-237 (Odabrana dela Sigmunda Frojda knj. 8). Prevod je često neprecizan i nezadovoljavajući. Prva primedba bi se svakako odnosila na nepoštovanju razlike koja postoji u Frojdovom tekstu i moguće je prevesti na srpski, između roda i pola. Prim. Prev.
² Na francuskom je pauk ženskog roda [l'araignée]. Prim. Prev.

Džonsom i Frojdom o seksualnoj budućnosti žene.
⁹ Uloga "kremena koji služi da upali i najtvrđe drvo", koju Frojd određuje kao ulogu klitorisa u zreloj ženskoj seksualnosti, izgleda i dalje kao preslikana predstava koju muškarac ima o ženskoj želji. A ona je nesumnjivo u skladu s njegovom željom? Cf. Trois essais sur la théorie de la sexualité, "Les transformations de la puberté", Gallimard, Idées, 130-133 str.
¹⁰ Frojdova rečenica je krajnje dvosmislena: "... prepoznavanje anatomske razlike između polova udaljava malu devojčicu od muškosti i muškog onanizma..." u La vie sexuelle, "Différence anatomique entre les sexes", 130 str.
¹¹ Da li bi se tako moglo objasniti insistiranje na problematici porekla? Najfiniji "obrt koji život preuzima u svojoj trci protiv smrti" – cf. "Au-delà du principe de plaisir", u Essais de psychanalyse, Petite bibliothéque Payot, 49 str. – bio bi u ponavljanju spone na prvobitnom mestu začeća, postepeno je izdvajajući iz materijalnosti njenog početka. U precrtavanju rođenja kroz beskonačnu ljubav ideala (onoga) Drugog.
¹² Drugim rečima, Edipov kompleks ne bi poslužio da artikuliše razliku između polova već da ustanovi – socio-simbolički – zakon oca. Otac bi tako uvek voleo svoj prvi objekt, ali bi se jezik postavio između njega i tog nemogućeg "objekta" kao izdignut na nivo ideala koji (ponovo) zapečaćuje zakon funkcionisanja logosa kao takvog: što i onemogućuje izvršavanje polnog odnosa.
¹³ Šta pomisliti o višku vrednosti koji uživa falus – taj Falus – koji isto tako proizilazi iz izbrisanosti rada geneze "postajanja ženom"?
¹⁴ Da li bi trebalo podsetiti ovim povodom da je tradicionalno omražena, prezrena, karikaturalna osoba uvek majka žene? Zar upravo ona nije najveća pretnja nostalgiji koju muškarac gaji o svojoj majci?
¹⁵ Problem ženske homoseksualnosti će biti obrađen nešto dalje u tekstu.
¹⁶ Jednako se poziva na "biološku sudbinu" kako bi opravdao jalovljenje žene. "Šta mi tu možemo uraditi?", piše Frojd prenoseći Napoleonove reči...: "Anatomija je sudbina". (Cf. U La vie sexuelle, "La disparition du complexe d'OEdipe", 121 str.)
¹⁷ To bi bila jednodrugo moguće tumačenje "tabua o nevinosti" – cf. u La vie sexuelle – pošto je himen veo koji zaklanja tajnu prisvajanja majke. Znamo da to može da izazove umnožavanje fetiša, koji će se nastaviti u ispitivanju polne potencije/impotencije.
³ "La vie sexuelle", Paris, PUF.
⁴ Irigaraj piše na francuskom "pro-jet", otvarajući mogućnost tumačenja reči projekat i u značenju "mlaza ideja", odnosno, metaforizujućeg "mlaza ... sperme", [fr. jet]. Prim. Prev.
⁵ Stari ulog, o kome bismo tokom celokupne istorije filozofije mogli pronaći mnoge pojave.
⁶ Sve su to izjave koje možemo pronaći u Frojdovom tekstu "O ženskosti".
⁷ "Upečatljivo muška" osobenost seksualnosti malih devojčica i isključiva uloga klitorisa, razvijeni su u Frojdovom tekstu "Tri ogleda o seksualnosti" i naročito u tekstu "Transformacije tokom puberteta". Irigaraj se poziva na Gallimarovo izdanje ove knjige. Prim. Prev.
⁸ Trebalo bi se ovde osvrnuti na polemike koje su vodile Karen Hornaj, Melani Klajn, sa Ernstom 

izvor