Josif Brodski, Socijalni parazit - sa suđenja

PRESTANI DA PIŠETE!" traži sudija.

Frida Vigdorova ne staje.

„Oduzmi joj beleške!“ viče neko iz publike.

Vigdorova nastavlja pisati, ponekad skrivajući, ponekad otvoreno.

"Hej ti! Ona koja piše! Oduzmi joj beleške i to je to."

Frida tvrdoglavo nastavlja. I kako se ne može pisati? Obuzdati se? Svaki lik ovde je iz Gogolja, Saltikova-Ščedrina ili Zoščenka; porota, sudija, tužilac. Svaka reč sudije je primer bezakonja. Svaka reč tužioca je nesuvisli urlik militantnog neznanja. Svaki sertifikat je falsifikat. Piscu se sudi, a okupljena publika najmanje je spremna da shvati književnost.

Život je veliki umetnik, ali retko je u stanju da stvori takav fenomen izraza, besprekorne konačnosti. Ne sudi se bilo kome, već pesniku i to ni za šta drugo do za dokoličarstvo i parazitiranje. Na suđenju se sudaraju dve sile, moći koje su se večno suprotstavljale intelektu i birokratiji; moć nadahnute reči i moć banalnosti. U centar sudara, verovatno kao vizuelno pomagalo, život je postavio pesnika, dok je ulogu svedoka ove poruge dodelio ženi koliko talentovanoj, toliko i poštenoj, energičnoj, neštedivoj prema sebi i hrabroj.

Ime Fride Abramovne Vigdorove (1915-1965), učiteljice, književnice i novinarke, postalo je široko poznato krajem 1950-ih i početkom 1960-ih. Njeni članci u Izvestijama, Komsomolskoj Pravdi i Literaturnoj Gazeti često su dovodili do uspostavljanja pravde.

Ipak, transkripti dva suđenja nisu trebali biti štampani.

Nijedna novina ne bi rizikovala da ih izloži javnosti. Dokument koji povezuje verbalnu umetnost s besprekornom preciznošću išao je od jedne osobe do druge. Mnogo puta su ga prekucavali ljubitelji poezije Brodskog. Postao je jedno od prvih radova koje je objavio novoformirani Samizdat. Pročitale su je stotine u svojoj domovini, a zatim je prešla na Zapad. Njena uloga je rasla iz dana u dan. Frida Vigdorova je poslala pravne žalbe svakoj kancelariji prilažući kopiju svojih beleški uz svaku od žalbi, pritužbi i zahteva.

Beleške koje je napravila F. Vigdorova naterale su sve koji su pročitali dokument da ponovo prožive suđenje s ljutnjom i gorčinom, kao da je i sam čitalac bio uvređen. Takva je moć umetnosti. Mislim da će savremeni čitalac, čitajući tekst, to primiti s istom boli.

Sudbina Brodskog je da brani čast ruske poezije kod kuće i preko granice. Čast da naoruža intelektualce za borbu protiv birokratije pala je na F. Vigdorovu. Gorljivi branioci Brodskog nisu dozvolili birokratama da ga dokrajče. Brodski se vratio iz izbeglištva za godinu i po umesto za pet godina.

Joseph Brodskii i Frida Vigdorova nikada se nisu sreli. Umrla je od raka 7. avgusta 1965. godine, mesec dana pre njegovog oslobađanja.

_________

Prvo suđenje Joseph Brodskii

Dzerzhinskii u sudnici
Calling St.

Lenjingrad, 18. februar 1964. Sudija Saveljeva, predsedavajući

Sudija: Čime se bavite?

Brodskii: Pišem poeziju. ja prevodim. pretpostavljam…

J: Nema pretpostavke. Uspravite se! Ne naslanjajte se na zid! Pogledajte sud! (Meni) Odmah prestani pisati ili ću te izbaciti iz sudnice! (Brodskom) Imate li stalan posao?

B: Mislio sam da je to stalni posao.

J: Odgovorite precizno na pitanje!

B: Pisao sam poeziju. Mislio sam da će biti objavljeno. Pretpostavljam.

J: Ne zanima nas ono što „pretpostavljate“. Odgovorite zašto niste radili?

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: To nas ne zanima. Želimo znati s kojom organizacijom ste bili povezani.

B: Imao sam ugovore sa izdavačkim kućama.

J: Onda reci to. Imate li dovoljno ugovora da zaradite za život? Navedite njihove datume i iznose za koje su.

B: Ne sećam se tačno. Moj advokat ima sve moje ugovore.

J: Pitam tebe.

B: U Moskvi su objavljene dve knjige sa mojim prevodom... (likovi)

J: Koliko ti je radni dosije?

B: Oko..

J: Nas ne zanima "oko".

B: Pet godina.

J: Gde si radio?

B: U fabrici, u geološkim timovima…

J: Koliko dugo si radili u fabrici?

B: Godinu dana.

J: Tvoj položaj?

B: Rezač za metal.

J: A čime se uopšte baviš?

B: Pesnik, pesnik-prevodilac.

J: A ko te prepoznao kao pesnika? Ko te je svrstao u red pesnika?

B: Niko. (Ništam izazvano) A ko me je uvrstio u redove čovečanstva?

J: Da li si je proučavao?

B: Šta?

J:Kako biti pesnik? Da li si pokušao da završiš visokoškolski institut ... gde pripremaju ... predaju ...

B: Nisam mislio da se to čoveku daje obrazovanjem.

J: Čime onda?

B: Mislim da je… od Boga.

J: Imaš li žalbu na sud?

B: Želeo bih da znam zašto sam uhapšen?

J: To je pitanje, a ne žalba.

B: U tom slučaju nemam žalbu.

J: Ima li odbrana pitanja?

Advokat odbrane: Da. G. Brodskii, da li doprinosite svojom zaradom svojoj porodici?

B: Da.

D: Da li i tvoji roditelji rade?

B: Oni su u penziji.

D: Živiš li sa njima?

B: Da.

D: Dakle, tvoja zarada je bila deo porodičnog budžeta?

J: Vi ne postavljate pitanja. Vi pravite pretpostavke. Pomažete mu da odgovori. Nemojte pretpostavljati. Pitajte.

D: Jeste li prijavljeni na psihijatrijskoj klinici?

B: Da.

D: Da li ste prošli kroz tretman?

B: Da. Od kraja decembra 1963. do 5. januara ove godine u bolnici Kaščenko u Moskvi.

D: Ne mislite li da vas je bolest sprečila da dugo radite redovno na jednom mestu?

B: Možda. Verovatno. Zapravo, ne znam. Ne, ne znam.

D: Da li ste prevodili pesme za izdanje kubanskih pesnika?

B: Da.

D: Jeste li preveli špansku baladu?

B: Da.

D: Da li ste bili povezani sa prevodilačkim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da.

D: Odbrana želi da dostavi recenziju kancelarije prevodilačkog odeljenja… Spisak objavljenih pesama… Kopije ugovora… Telegram: „Tražimo da se ubrza potpisivanje ugovora“… (liste) Čak i iz jednog lista je očigledno da su sve optužbe za parazitiranje besmislice. I tražim da se gospodin Brodskii pošalje na medicinsku procenu kako bi se utvrdilo da li ga je njegovo zdravlje sprečilo da redovno obavlja posao. Osim toga, tražim da se odmah pusti iz pritvora suda. Ne smatram da je počinio bilo kakvo krivično delo, stoga je njegovo pritvaranje nezakonito. Ima stalno prebivalište i može se vratiti na sud u bilo koje vreme.

(Sud ide na većanje. Po povratku sudija čita sledeću odluku):

Brodskog treba poslati na psihijatrijsku procenu kako bi se utvrdilo da li pati ili ne pati od neke bolesti koja bi sprečila da bude poslat na prinudni rad. Njegova dokumenta treba poslati policiji na dodatnu proveru zarade. Uzimajući u obzir da je Brodski odbio da bude hospitalizovan, on će biti doveden na psihijatrijsku procenu iz policijske stanice broj 18.)

J: Imate li pitanja?

B: Želeo bih da tražim papir i olovku za moj mobilni.

J: O tome treba razgovarati sa šefom policije.

B: Pitao sam, ali je on odbio. Molim za papir i olovku.

J: (omekšavanje) U redu. Reći ću mu.

B: Hvala.

(Kada smo izašli iz sudnice, u sali je bio veliki broj ljudi, posebno mladih.)

J: Pogledajte sve te ljude. Nisam mislio/la da će ih biti toliko.

Iz mase: Nije svaki dan da se pesniku sudi.

J: Nije nas briga da li je pesnik ili ne.

(Po mišljenju branioca ZN Toporove, sudija Saveljeva je Brodskog trebalo da pusti iz pritvora, kako bi on sam otišao na psihijatrijsku procenu koju će odrediti sudska bolnica. Sudija ga je, međutim, ostavio u sudskom pritvoru i zato je pod stražom poslat u bolnicu.)

_________ 

Drugo suđenje 

 

Dvorana Kluba građevinara 22 Fontanka,
Lenjingrad 13. marta 1964.
Sudija Saveljeva

Psihijatrijska evaluacija. izjavio: "Poseduje psihopatske osobine, ali ostaje sposoban za rad. Stoga se mogu preduzeti službene mere."

Oni koji ulaze u sudnicu dočekani su sa natpisom: Nastavlja se suđenje Brodskom, Parazitu. Velika sala Kluba građevinara puna je ljudi.

"Molim vas ustanite. Sud je sada u zasedanju."

Sudija Saveljeva pita Brodskog da li ima žalbu na sud. Otkriva se da Brodski nije bio obavešten o optužbama protiv njega ni pre prvog suđenja, ni sada. Sud je na pauzi. Brodski je odveden kako bi bio obavešten o optužbama protiv njega. Nakon nekog vremena se vraća i navodi da pesme na stranicama 141, 143, 155, 200, 234 (spiskovi) nisu njegove. Osim toga, traži da se njegov dnevnik iz 1956. godine ne unese u predmet jer je tada imao samo šesnaest godina. Branilac ponovo ističe ovaj zahtev.

J: Što se tiče pesama, sud uzima u obzir zahtev. Međutim, što se tiče ličnog dnevnika, nema potrebe da se on isključi iz dokaza. Gospodine Brodskii, od 1956. godine menjali ste svoje radno mesto trinaest puta. Radili ste godinu dana u fabrici. Onda niste radili pola godine. Leti ste bili član geološkog tima. Onda niste radili četiri meseca. (Navodi sve poslove i pauze između njih.) Objasnite sudu zašto niste radili u pauzama između poslova nego ste vodili život parazita?

B: Radio sam u pauzama. Radio sam isto što radim i sada. Pisao sam poeziju.

J: Znači, pisali ste svoju takozvanu poeziju? A kakva je bila korist od menjanja posla toliko puta?

B: Počeo sam da radim sa petnaest godina. Sve me je zanimalo. Menjao sam posao jer sam želeo naučiti više o životu i ljudima.

J: Kako ste koristili svojoj zemlji?

B: Pisao sam poeziju. Ovo je moj rad. Uveren sam da verujem da će ovo što sam napisao služiti ljudima i ne samo sada, već i budućim generacijama.

Glas iz gomile: Zamislite to!

Drugi glas: On je pesnik. Mora da misli to.

J: Dakle, mislite da vaše takozvane pesme koriste ljudima.

B: Zašto pesme nazivate „takozvanim“?

J: Pesme nazivamo „takozvanim“ jer nemamo drugi koncept o njima.

Sorokin (tužilaštvo): Govorite o budućim generacijama. Mislite li da vas danas ne razumeju?

B: Nisam to rekao. Jednostavno moje pesme još nisu bile objavljene i ljudi ih ne znaju.

S: Mislite da bi, ako bi bili poznati, bili prihvaćeni?

B: Da.

S: Tvrdite da imate dobro razvijenu radoznalost. Zašto onda niste želeli da služite u sovjetskoj armiji?

B: Neću odgovarati na takva pitanja.

J: Odgovorićete.

B: Bio sam izbačen iz službe. Nisam želeo; Izvinjavam se. Dvaput. Prvi put, kada mi je otac bio bolestan, a drugi put zbog moje bolesti.

S: Možete li živeti od novca koji zaradite?

B: Mogu. Dok sam bio u zatvoru, svaki dan sam potpisivao papir da se na mene troši četrdeset kopejki dnevno. Zarađivao sam više od četrdeset kopejki dnevno.

S: Ali morate kupiti odeću, obuću.

B: Imam jedno odelo, staro, ali to je ono koje imam. Ne treba mi još jedan.

D: Jesu li vaše pesme ocenili stručnjaci?

B: Bili su. Čukovski i Maršak su veoma pohvalno govorili o mojim prevodima. Bolje nego što zaslužujem.

D: Da li ste bili povezani sa prevoditeljskim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da. Bio sam predstavljen u almanahu koji se zove “Prvi put na ruskom” i čitao sam prevode sa poljskog.

J: Trebalo bi da pitate o korisnom poslu koji je on uradio, a vi pitate o njegovim nastupima.

D: Njegovi prevodi su koristan posao koji je obavio.

J: Brodskii, zašto ne kažeš sudu zašto nisi radio u pauzama između poslova.

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: Ali to te nije sprečilo da radiš?

B: Ali ja sam radio. Pisao sam poeziju.

J: Ali ima ljudi koji rade u fabrici i pišu poeziju. Šta vas je sprečilo u tome?

B: Ali nisu svi ljudi isti. Čak i njihova boja kose, izrazi lica…

J: Niste napravili nikakva zapanjujuća otkrića s tim. Svi to već znaju. Zašto nam ne kažete kako da procenimo vaše učešće u našem velikom progresivnom pokretu ka komunizmu?

B: Izgradnja komunizma ne znači samo stajanje za mašinom ili oranje polja. To je također intelektualni rad koji…

J: Ostavite velike ideje na miru. Zašto jednostavno ne odgovorite kako planirate da gradite svoje radno iskustvo u budućnosti.

B: Želeo sam da pišem poeziju i da prevodim. Ali ako to bude protiv nekih ustaljenih normi, dobiću stalni posao i nastaviću da pišem poeziju.

Član žirija Tiagly: Kod nas svi rade. Kako si mogao ostati bezveze tako dugo?

B: Vi ne smatrate moj rad radom. Pisao sam poeziju. Smatram to radom.

J: Jeste li sami izvukli neke zaključke iz bilo čega što je izašlo u štampi?

B: Lernerov članak je bio klevetnički. To je jedini zaključak do kojeg sam došao.

J: Dakle, niste izvukli nikakve druge zaključke?

B: Nisam. Ne smatram sebe parazitom.

J: Rekli ste da članak „Skoro književni dron“ objavljen u novinama Večernji Leningrad nije pouzdan. Na koji način?

[Članak je objavljen 29. novembra 1963., a potpisali su ga A. Ionin i M. Medvedev, zajedno sa Ia. Lerer. 8. januara 1964., u istom Večernjem Lenjingradu, sastavljen je izbor čitalačkih pisama pod naslovom „U našem gradu nema mesta za parazite.”]

B: Ispravno je samo ime i prezime u njemu. Starost nije. Pesme nisu moje. U članku se moji prijatelji nazivaju ljudi koje ili jedva poznajem ili ih uopšte ne poznajem. Kako mogu smatrati takav članak pouzdanim ili iz njega izvući bilo kakve zaključke?

D: Tvrdite da je vaš rad koristan. Da li bi svedoci koje ću ja pozvati to moći da potvrde?

J: (Ironično advokatu odbrane) Je li to jedini razlog zašto pozivate svedoke?

S: (Brodskom) Kako si mogao samostalno prevoditi sa srpskog a da ne koristiš tuđi rad?

B: Ovo je ignorantsko pitanje. Ponekad ugovor uključuje međuredni prevod. Znam poljski. Srpski, znam manje ali su jezici srodni, pa sam uspeo da prevodim koristeći…

J: Sud poziva svedoka Grudinina.

G: Jedanaest godina usmeravam stvaralaštvo nadobudnih pesnika. Sedam godina sam bio član komisije i radio sa mladim piscima. Sada usmeravam pesnike više klase u Klubu mladih pionira i društvo mladih pisaca u pogonu „Svetlana“. Izdavačka kuća me je zamolila da sastavim i uredim četiri kolektivna toma sa poezijom mladih pisaca. To uključuje preko dve stotine imena. Tako sam upoznat sa radom svih mladih pesnika u gradu.

Rad Brodskog, kao početničkog našeg pesnika, poznat mi je iz njegovih pesama iz 1959. i 1960. godine. Ove pesme su još uvek bile grube, ali su imale neke živopisne ideje i slike. Nisam ih uključio u zbirne sveske, ali sam smatrao da je autor talentovan. Nisam imao priliku lično upoznati Brodskog do jeseni 1963.

Nakon objavljivanja članka „Skoro književni dron“ u Večernjem Lenjingradu, pozvao sam Brodskog da razgovara sa mnom jer me je omladina bombardovala zahtevima da se zauzmem u ime oklevetanog čoveka. Na moje pitanje, šta on sada radi? odgovorio je da uči jezike i da se bavi književnim prevodima oko godinu i po dana. Uzeo sam od njega rukopise njegovih prevoda da bih se upoznao sa njima.

Kao profesionalni pesnik i kao neko ko poznaje književnost, držim da su prevodi Brodskog urađeni na visoko profesionalnom nivou. Brodski ima poseban i redak talenat za književno prevođenje poezije. Pokazao mi je projekat od 368 poetskih stihova. Osim toga, pročitao sam 120 redova njegovih prevoda objavljenih u moskovskim izdanjima.

Iz ličnog iskustva bavljenja književnim prevođenjem znam da rad ovakvog obima od pisca zahteva najmanje godinu i po dana intenzivnog angažovanja i to ne računajući muke oko objavljivanja pesama i konsultacije sa stručnjacima. Vreme potrebno za tako nešto ne može se izmeriti, kao što dobro znate. Ako je proceniti njegov prihod, po najnižim cenama izdanja, iz njegovih prevoda koje sam video vlastitim očima, Brodski je zaradio oko 350 novih rubalja i ostaje samo pitanje kada će biti objavljen ostatak njegovog dela.

Osim ugovora o prevođenju, Brodski mi je pokazao svoje ugovore s radiom i televizijom. Taj posao je već završen, ali još nije u potpunosti plaćen.

Iz razgovora s Brodskim i ljudima koji ga poznaju, svestan sam njegovog vrlo skromnog načina života. Odbija sebi odeću i zabavu i većinu vremena provodi za radnim stolom. Novac koji zarađuje svojim radom unosi u svoju porodicu.

D: Da li je potrebno da književni prevodioci poezije budu dobro upoznati sa autorovim radom uopšte?

Gr: Da. Za dobre prevode, poput onih Brodskog, potrebno je poznavati autorsko delo i istinski razumeti njegov glas.

D: Da li se plaćanje smanjuje ako se radi koristeći interlinear?

Gr: Ima. Kada sam radio prevod sa mađarskog koristeći interlinear, dobijao sam rublju (stara valuta) manje po redu.

D: Da li je takav način prevođenja uobičajen među prevodiocima?

Gr: Jeste. Jedan od najistaknutijih lenjingradskih prevodilaca, A. Gitovič, koristi ovu metodu u prevođenju sa starokineskog.

D: Da li je moguće samostalno naučiti jezik?

Gr: Sam sam naučio dva jezika pored onih koje sam naučio na fakultetu.

D: Ako Brodski ne zna srpski, može li i dalje da napravi veoma književni prevod?

Gr: Naravno.

D: Smatrate li korištenje prevoda od reči do reči korištenjem tuđeg rada?

Gr: Ne daj Bože.

Lebedeva, član žirija: Sada gledam knjigu. U njemu su samo dve kratke pesme Brodskog.

Gr: Želim da objasnim nekoliko stvari o specifičnostima književnog dela. Stvar je u tome da…

J: Nemojte. Dakle, kakvo je vaše mišljenje o poeziji Brodskog?

Gr: Po mom mišljenju, kao pesnik, Brodski je veoma talentovan, mnogo više od mnogih onih koji se smatraju profesionalnim prevodiocima.

J: A zašto radi sam i ne ide ni u jednu književnu organizaciju?

Gr: 1958. tražio je da bude primljen u moju književnu organizaciju. Međutim, čuo sam da je histeričan mladić i nisam ga prihvatio, odgurujući ga vlastitim rukama. To je bila moja greška za koju se jako kajem. Sada ću ga rado prihvatiti i radiću s njim ako to želi.

Tiagly, član žirija: Jeste li ga sami ikada videli da radi ili je koristio tuđi rad?

Gr: Nikad nisam video Brodskog kako sedi i piše. Istovremeno, nikada nisam video Šolohova kako sedi za stolom i piše. A to ipak ne znači…

J: Nepristojno je porediti Brodskog sa Šolohovom. Zar nikada niste mladima objasnili da vlada traži od njih da studiraju? Uostalom, Brodski je završio samo sedam razreda.

Gr: Njegovo znanje je opsežno. U to sam se uverio nakon čitanja njegove poezije.

S: Jeste li ikada čitali njegove loše, pornografske pesme?

Gr: Ne, nikad.

D: Hteo bih da vas pitam nešto. Rezultati Brodskog rada za 1963. su sledeći: pesme u knjizi Zora nad Kubom, prevod pesama Galczynskog (iako još nije objavljen), pesme u knjizi Jugoslovenski pesnici, pesme gaučo i objavljivanje u Plamenu. Može li se ovo smatrati ozbiljnim radom?

Gr: Apsolutno. to je celogodišnji rad. Što se novca tiče, ovaj posao možda neće nužno doneti profit danas, već za nekoliko godina. Pogrešno je suditi mladom pesniku po sumi koju je dobio. Možda neće imati sreće u početku i možda će biti potreban dodatni rad. Kako se u šali kaže: razlika između parazita i pesnika početnika je u tome što parazit jede, ali ne radi, dok pesnik radi, ali možda ne jede uvek.

J: Sud ne ceni tu primedbu. Kod nas čovek zarađuje po svom poslu. Dakle, ne može biti da čovek koji puno radi ne prima mnogo. Kako se u našoj zemlji u kojoj se prema mladim pesnicima odnosi s takvim poštovanjem, kako možete reći da gladuju? Zašto ste rekli da mladi pesnici ne jedu?

Gr: Nisam to rekao. Jednostavno sam sugerisao da u svakoj šali ima istine. Zarada pesnika početnika nije nimalo proporcionalna.

J: To zavisi od njih. Osim toga, sudu nije potrebno takvo pojašnjenje. Međutim, objasnili ste da je vaš komentar bio šala. Mi ćemo to prihvatiti.

(Poziva se sledeći svedok.)

Dajte mi pasoš. Vaše prezime nije baš jasno. (Uzima pasoš) Etkind... Jefim Gerševič... Izvolite.

Etkind: (Član Saveza pisaca i instruktor na Univerzitetu Herzen.) Na svom položaju u književnoj sferi i u vezi sa obrazovanjem mladih prevodilaca, često sam morao čitati i slušati prevode mladih umetnika. Pre otprilike godinu dana imao sam priliku da se upoznam sa radovima Brodskog. To su bili prevodi divnog poljskog pesnika Galczynskog, čije su pesme našim čitaocima bile jedva poznate i pre toga gotovo nikad nisu prevođene. Bio sam izuzetno impresioniran jasnoćom poetskih slika, muzikalnošću, strašću i energijom stiha. Začudila me i činjenica da je Brodski sam, bez ičije pomoći, savladao poljski jezik. Pesme Galczynskog čitao je na poljskom, s istim entuzijazmom s kojim je čitao svoje ruske prevode. Shvatio sam da imam posla sa čovekom retkog talenta i što nije manje važno, radnim i marljivim. Prevodi koje sam kasnije imao prilike da pročitam potvrdili su to mišljenje. To su, na primer, pesme kubanskog pesnika Fernandesa, objavljene u knjizi Zora nad Kubom, i pesme savremenih jugoslovenskih pesnika, štampane u izdanju Državnih književnih publikacija. Imao sam mnogo razgovora sa Brodskim i bio sam zadivljen njegovim poznavanjem američke, engleske i poljske književnosti.

Prevođenje poezije je najteži posao za koji je potrebna marljivost, znanje i talenat. Na tom putu umetnik može naići na brojna razočaranja, dok je materijalna dobit stvar daleke budućnosti. neko može prevoditi poeziju nekoliko godina, a da ne zaradi ni rublje. Za takav rad potrebna je nesebična ljubav prema poeziji i radu uopšte. Jezik, istorija, studije drugih kultura, sve se to ne dešava odmah. Sve što znam o Brodskom me uverava da je pred njim velika budućnost kao pesnika-prevodioca. Ovo nije samo moje mišljenje. Biro prevodilačkog odseka, nakon što je saznao da je izdavačka kuća raskinula njihove ugovore sa Brodskim, donela je jednoglasnu odluku o žalbi direktoru izdavačke kuće da Brodskom da posao i da s njim vrati ugovore.

Također pouzdano znam da ovo mišljenje dele i najveći autoriteti u oblasti poetskog prevođenja, Maršak i Čukovski, koji su...

J: Pričajte samo o sebi.

E: Brodskom se mora dati šansa kao pesniku-prevodiocu. Daleko od velikog grada, gde nema potrebnih knjiga niti književne sfere, to je vrlo teško, gotovo nemoguće. Ponavljam da po mom mišljenju ovaj put ima veliku budućnost pred njim. Moram reći da sam bio jako iznenađen kada sam video obaveštenje „Brodski-parazit, pred sudom“.

J: Jeste li znali za takvu kombinaciju?

E: Jesam. Međutim, nisam mislio da će sud to prihvatiti. Imajući na umu Brodskijevu poetsku tehniku, ništa ga nije sprečilo u lažiranju. Mogao je lako prevesti stotine redova da je to radio opušteno. To što nije mnogo zarađivao uopšte ne znači da nije vredan radnik.

J: A zašto nije član nijedne organizacije?

E: Pohađao je seminare naših prevodilaca.

J: Pa, seminari.

E: Uklopio se u seminare u smislu...

J: A bez smisla? (Smeh javnosti) Odnosno, hteo sam da pitam zašto nije pripadao nijednoj organizaciji?

E: Ne nudimo članstvo, zato ne mogu reći „pripadao“. Došao je k nama i čitao svoje prevode.

J: (Etkindu) Da li ste imali problema na poslu ili u privatnom životu?

E: (Zbunjeno) Ne. Zapravo nisam bio na fakultetu zadnja dva dana. Možda se nešto dogodilo.

(Pitanje je bilo zbunjujuće za javnost, a očigledno i za svedoka.)

J: Zašto ste, kada ste govorili o Brodskijevom znanju, naglašavali stranu književnost? Zašto niste govorili o našoj književnosti?

E: S njim sam razgovarao kao sa prevodiocem, pa me je iz tog razloga zanimalo njegovo poznavanje iz oblasti američke, engleske, poljske književnosti. U tim oblastima njegovo znanje je ogromno, raznoliko, nepovršno.

Smirnov: (Svedok optužbe, zadužen za Dom odbrane)

S: Brodskog ne poznajem lično, ali želim da kažem da ako bi svi građani kao on tretirali materijalnu zaradu, nećemo dugo imati komunizma. Intelekt je opasno oružje za njegovog posednika. Svi su govorili kako je on bistar, praktički genije. Ipak, niko nije rekao kakav je on čovek. Odrastao je u kulturnoj porodici, ali je završio tek sedam razreda. Voleo bih da znam koliko bi od ovih koji danas sede ovde hteli da imaju sina sa sedmorazrednim obrazovanjem? Nije služio vojsku iz razloga što je jedini hranio svoju porodicu. Pa kakav je on radnik? Govorilo se da je talentovan prevodilac, ali niko ne kaže da je zbunjen. A šta je sa njegovim antisovjetskim stavovima?

B: To nije istina.

Sm: Trebao bi promeniti mnoge svoje ideje. Također dovodim u pitanje taj izgovor koji je dobio od psihijatrijske klinike. Jednostavno su njegovi moćni prijatelji počeli zvoniti na sva zvona i pitali: Oh, spasite mladića! Treba ga lečiti prisilnim radom, a onda mu nijedan moćni prijatelj neće moći pomoći. Ne poznajem ga lično, ali znam za njega iz štampe. I čuo sam izgovore. Dovodim u pitanje medicinski izgovor koji ga je oslobodio vojne službe. Nisam doktor, ali dovodim ga u pitanje.

Brodskii: Kada sam pušten iz službe, pušten sam kao jedini pružalac usluga. Otac mi je bio bolestan, u krevetu nakon moždanog udara, a ja sam radio a i zarađivao za život. Otkuda možete da pričate na taj način o meni?

Sm: Upoznao sam se s tvojim privatnim dnevnikom.

B: Po kom osnovu?

J: Ne morate da odgovorite na to.

Sm: Čitam njegovu poeziju.

J: Postoje pesme koje su donete kao dokaz, a koje nije napisao Brodski. Kako znate da su pesme koje ste pročitali zaista njegove? Uostalom, govorite o pesmama koje još nisu objavljene.

Sm: Samo znam.

Sledeći svedok. Logunov (Pomoćnik direktora Ermitaža, finansijskog odeljenja.)

L: Ne poznajem Brodskog lično. Prvi put sam ga sreo ovde na sudu. Čovek više ne može da živi kako živi. Ne zavidim roditeljima takvog sina. Radio sam sa piscima i kretao se u njihovim krugovima. Upoređujem Brodskog sa Olegom Šestinskim. Oleg je putovao sa agitacionom br7igadom. Diplomirao je na Lenjingradskom državnom univerzitetu i univerzitetu u Sofiji. Radio je i u rudnicima. Ono što sam hteo reći je da se mora raditi, deliti sva kulturna iskustva. Tada bi poezija Brodskog bila prava poezija. Mora da počne svoj život iznova.

D: Svedoci bi trebali govoriti o činjenicama. Oni…

J: Kasnije ćete proceniti njihova svjedočenja. Sledeći svedok, Denisov (Cevni sloj iz CPD-20)

D: Ne poznajem Brodskog lično. Znam za njega iz naše štampe. Ja sam ovde kao građanin i predstavnik zajednice. Bio sam zgrožen onim što sam pročitao o Brodskom u štampi. Želeo sam da se upoznam sa njegovim radom. Otišao sam u biblioteku, nije bilo njegovih knjiga. Pitao sam svoje prijatelje da li su čuli za njega. Niko nije. Ja sam radnik. U životu sam promenio samo dva posla. Nisam zadovoljan izjavom Brodskog da je znao mnogo zanata... Ne možete naučiti zanat u tako kratkom vremenskom periodu. Ovde sam čuo da Brodski ima neke sposobnosti kao pesnik. Zašto onda nije bio član nijedne organizacije? Zar ne prihvata teoriju dijalektičkog materijalizma? Engels je ipak tvrdio da rad čini čoveka. Brodski, međutim, nije zadovoljan takvom formulom. On misli drugačije. Možda je veoma talentovan, zašto onda ne nailazi na priznanje u našoj književnosti? Zašto ne radi? Želim da izrazim svoje mišljenje, da smatram da je njegova radna aktivnost nezadovoljavajuća.

J: Sud poziva gospodina Nikolajeva ( penzioner) N: Ne poznajem Brodskog lično. Samo želim da kažem da znam za njega poslednje tri godine po štetnom uticaju koji ima na svoje vršnjake. Ja sam otac. Iz ličnog iskustva sam naučio kako je imati sina koji ne radi. Često sam viđao poeziju Brodskog kod svog sina. Postoji pesma od četrdeset dva dela, kao i odvojene pesme. Poznajem Brodskog i iz slučaja Umanski. Postoji izreka: Reci mi ko su ti prijatelji i ja ću reći ko si. Lično sam poznavao Umanskog. Poznat je po tome što je antisovjetski nastrojen. Slušajući Brodskog, čuo sam svog sina. Moj sin takođe kaže da sebe smatra genijem. Kao i Brodski, on ne želi da radi. Ljudi poput Brodskog i Umanskog imaju štetan uticaj na svoje vršnjake. Iznenađen sam roditeljima Brodskog. Činilo se da ga složno podržavaju. Iz stila njegovih pesama vidljivo je da Brodski može pisati poeziju. Međutim, ove pesme nisu nanele ništa osim štete. Brodski nije samo parazit. On je militantni parazit. S ljudima poput njega treba postupati bez milosti. (aplauz)

Tiagly, član žirija: Dakle, mislite da je poezija Brodskog uticala na vašeg sina?

N: Da.

J: Na negativan način?

N: Da.

D: A kako znate da je to bila poezija Brodskog?

N: Postojala je fascikla. Na njemu je pisalo „Joseph Brodskii“. D: Da li je vaš sin poznavao Umanskog?

N: Da.

D: Zašto onda mislite da je Brodski, a ne Umanski, imao štetan uticaj na vašeg sina?

N: Smatram da su Brodskii i slični njemu isto tkanje. Pesme Brodskog su sramotne i antisovjetske.

B: Koje su moje antisovjetske pesme? Recituj barem jedan red.

J: Zabranjujem.

B: Ali voleo bih da znam o kojim pesmama govori. Možda nisu moje.

N: Da sam znao da ću razgovarati sa sudom, napravio bih kopije i doneo ih.

J: Sud zove Romashova. (Instruktor marksističko-lenjinističke teorije u školi Mukhina)

R: Ne poznajem Brodskog lično, ali znam za njegovu takozvanu aktivnost. Puškin je rekao da je talenat iznad svega rad. Ali pogledajte Brodskog. Da li radi? Čini li išta da njegove pesme budu razumljive narodu? Iznenađen sam što moje kolege stvaraju takav oreol oko njega. Uostalom, samo u sovjetskoj državi sud se s njim tako dobronamerno obraća, savetujući ga da uči na tako prijateljski način. Ja, kao sekretar partijske organizacije, Mukhina škole, mogu iskreno reći da on negativno utiče na omladinu.

D: Jeste li ikada videli Brodskog?

R: Ne. Ali njegova takozvana aktivnost mi dozvoljava da mu sudim.

J: Možete li nam dati više činjenica?

R: Kako sam vaspitač mladosti, znam njihovo mišljenje o njegovoj poeziji.

D: Da li ste i sami upoznati sa njegovom poezijom?

R: Jesam. To je užasno. Ne mogu da ponovim njegove pesme. One su grozne.

J: Sud poziva gospodina Admonija. Mogu li vidjeti vaš pasoš pošto je prezime prilično neobično?

Admoni (Profesor na Univerzitetu Herzen. Lingvista, književnik, prevodilac.)

A: Kada sam čuo da se Josefu Brodskom sudi za parazitizam, smatrao sam da mi je dužnost da iznesem svoje mišljenje sudu. Smatram da imam puno pravo na to, budući da već tridesetak godina radim sa omladinom kao univerzitetski profesor, a takođe i s obzirom na činjenicu da se već dugi niz godina bavim prevođenjem.

Josepha Brodskog jedva poznajem. Pozdravljamo se, ali nikada nismo razmenili više od dve fraze. Međutim, tokom prošle godine, možda nešto duže, pomno sam pratio njegove prevode, kroz njegove nastupe na prevodilačkim večerima i u publikacijama. To sam radio jer su ti prevodi bili kompetentni i izražajni. Na osnovu prevoda Galczynskog, Fernandesa i drugih, mogu iskreno reći da su zahtevali ogroman rad od autora. Oni služe kao dokaz velike veštine i kulture prevoditelja. Čuda se ne dešavaju. Ni veština ni kultura ne dolaze same od sebe. Zahtevaju stalan i uporan rad. Čak i ako prevodilac koristi interlinear, on mora imati dobru koncepciju jezika sa kojeg prevodi, osetiti strukturu tog jezika, poznavati život i kulturu njegovih ljudi itd., da bi prevod imao pravu vrednost. Pored svega toga, Brodski je učio i same jezike. Stoga mi je jasno da je radio, radio intenzivno i uporno, a nakon što sam danas saznao da je završio tek sedam razreda, shvatio sam da je njegov zadatak da stekne takvo umeće i kulturu, koju poseduje, zaista ogroman. Kada se govori o delu pesnika-prevodioca, može se upotrebiti reči Maiakovskog: „Jednu reč iscrpljuješ za hiljadu tona verbalne rude“.

Statut koji se koristi u optužbi protiv Brodskog usmeren je na one koji ne rade puno, a ne na one koji ne zarađuju mnogo. Iz tog razloga optužba za parazitizam protiv Brodskog je apsurdna. Čovek koji radi koliko i Brodski, koji uporno radi ne misleći na veliku zaradu, koji je spreman da se ograniči na ono što je potrebno da bi samo savladao svoju umetnost i stvarao prava književna dela, ne može se optužiti da je parazit.

J: Šta ste rekli o tome da ne osuđujete one koji ne zarađuju mnogo?

O: Rekao sam da se po ovom statutu ne sude oni koji ne zarađuju mnogo, nego oni koji ne rade puno.

J: Šta time mislite? Jeste li pročitali statut koji kaže da se komunizam postiže samo radom miliona?

O: Svaki rad koji koristi društvu treba da se poštuje.

Tiagly: Gde je Brodski čitao svoje prevode i na kojim jezicima je čitao?

O: (Smeje se) Čitao je na ruskom. Prevodi sa stranih jezika na ruski.

J: Ako vam obična osoba postavi pitanje, morate mu odgovoriti, a ne smejati se.

O: Objašnjavam da je prevodio sa poljskog i srpskog na ruski.

J: Obraćajte se sudu, a ne javnosti.

O: Izvinjavam se. Navika profesora je da govori publici.

J: Gospodine Voevodin (svedoče), da li poznajete Brodskog...

.............

RAZGOVORI U SUDNICI

"Pisci. Trebali bismo ih se svih rešiti."

"Intelektualci! Oni nam sede na leđima."

"Šta je sa intelektualcima? Zar ne mislite da i oni rade?"

"A šta si ti? Pogledaj kako ona radi koristeći tuđi rad."

“Takođe mogu dobiti interlinear i početi prevoditi poeziju.”

"Znate li šta je interlinear? Znate li kako ga pesnik koristi?"

“Velika stvar.”

"Poznajem Brodskog. On je dobar čovek i dobar pesnik."

"On je antisovjetski. Jeste li čuli tužioca?"

“Jeste li čuli šta je branilac rekao?”

"Ona je govorila za novac, tužilac je to radio besplatno. To znači da je u pravu."

"Naravno. Sve što ti branioci žele je novac. Što više to bolje. Sve ostalo ih se ne tiče."

“To je glupost.”

"Da li me vređate? Pažljivo ili ću zvati sudskog izvršitelja. Jeste li čuli šta je tužilaštvo recitovalo?"

“On je to napisao davno.”

"Pa šta?"

"Ja sam učitelj. Da ne verujem u obrazovanje, kakav bih ja bio učitelj?"

„Vidite šta se dešava našoj deci?“

“Ali Brodskom nije ni data prilika da se brani.”

"Dosta je. Čuli smo dovoljno o vašem Brodskom."

"Hej ti! Ti si ta koja je zapisivala beleške. Zašto si zapisivala ?"

"Ja sam novinar. Pišem o obrazovanju i želim da pišem o ovome."

"O čemu se tu ima pisati? Ovde je sve jasno."

"Svi ste zajedno u ovome. Trebalo bi da vam odnesemo beleške"

“Probajte!”

"Pa šta će se dogoditi?"

“Probajte pa ćete videti.”

"Dakle, pretiš mi! Sudski izvršitelju! Prete mi!"

“On je sudski izvršitelj, a ne policajac, da skače na svaku reč.”

"Sudski službeniče, nazivaju te policajcem! Trebalo bi vas sve izbaciti iz Lenjingrada! Onda biste saznali o čemu se radi. Paraziti!"

"Drugovi, o čemu pričate? On će biti opravdan. Zar niste čuli branioca?"

Sudija se vraća i čita se presuda:

"Brodski nije sistematski obavljao dužnosti sovjetskog čoveka proizvodnje materijalnih dobara i obezbeđivanja sebe. To je vidljivo iz njegovih brojnih promena poslova. Upozoren je od resora moskovske državne bezbednosti 1961. godine i policije 1963. godine. Obećao je da će naći stalno zaposlenje, ali nije. Nastavio je da ne radi. Nastavio je pisati i čitati svoj dekadentni komitet sa dekadentne poeme. Očigledno da ga čitaoci Večernjeg Lenjingrada nisu smatrali pesnikom.

Sudski izvršitelji prolaze pored branioca: Pa? Pretpostavljam da ste izgubili slučaj, druže advokate.

Izvor: Jonathan Eisen, ur., Glasnost Reader (New York: New American Library, 1990), str. 60-77

Izvor

Vidi i ovde 

https://poetry-contingency.uwaterloo.ca/joseph-brodsky-social-parasite/

J. Brodski – odlomci proze

JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

Govor na stadionu , iz knjige Tuga i razum


BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) iz knjige Tuga i razum


O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

     Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

Vodeni žig 


_________________________



DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

Pisac je usamljeni putnik….(1972)

__________________________________


VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE…

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.


Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)

_________________________________

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

Kako čitati knjigu?
izvor

____________________________________

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.


Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.


U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.


Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.


Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće.
Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.


Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.


Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja,maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.


U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih –poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.


Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM

izvor

_________________________________

JEZIK I PESNIK 


I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.


Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.


Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.


Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.


Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić
izvor

Josif Brodski, Iz Školske Antologije

1. E. LARIONOVA

E. Larionova. Brineta. Iz braka
daktilografkinja-pukovnik. Izgledom
podsećala je na brojčanik. Ta da
pomogne svima želela je svakad.
Ležali mi na plaži uporedo,
jednom, jela se neka čokolada,
reče, u jahte upravljenih zena,
čiji se pravci nisu menjali,
da ako hoću, onda je i mogu.
I volela je ljubiti se. Njena
usta na spilje Karsa behu nalik.
Al neuplašen ostah. Čuvam, stoga,
taj spomen, kao trofej, takoreći,
na nekakvome neshvatljivom frontu
i nepoznatim otet dušmanima.
Ljubitelj bujnih žena, mačor s peći,
javi se Kulikov D. na horizontu
i oženi se njom Kulikov Dima.
Ona u ženski hor raditi pođe.
On u hotelu dirinči jednome.
Beše inženjer, među koščatima.
I dugi hodnik upamtih, takođe.
I moj gužvanjac na komodi s njome.

Kud nesta sve? Gde bi orijentir bio?
I kako danas pojmiti to u šta
hipostaze su njine pretvorene?
U očima joj se čudan svet krio.
Pa još neshvatljiv njoj samoj. Dopuštam,
neshvaćen i u njenom svojstvu žene.
Živ je Kulkov. Ja. Ona je živa.
A ovaj svet – kamo li se denu?
Možda u noći razbudi ih namah?
Ja dalje svoje reči preživam.
Odlomci valsa iza zida krenu.
I šumi dažd po razbitim ciglama.


2. O. PODOBRI


Oleg Podobri. Od svoga je tate,
u mačevanju trenera, sve ono:
iskorak, ubod – savršeno znao.
Ženskih srdaca ne beše slamatelj.
Al iz ofasjda – neretka sklonost
u svetu sporta – gol bi zabijao.
Ofsajd bje noću. Bolovala mater.
I zavijao mlađi brat iz béše.
Oboružao sekirom se Oleg.
Kad otac uđe, krenuše da rate.
Al na vreme susedi dospeše
i potom sina učetvoro skole.
Lice i ruke upamtih mu, zatim
njegov rapir sa kamzama drvenim.
Mačevali smo u kujni katkada.
Išao u kadi opštinskoj se prati,
i nabavio prsten patvoreni.
S njim napustio školu sam i, tada,
ja u “Arsenal”, na strug, a on ode
na kurs kuharski. U Tavričeskome
parku pekao palačinke neke.
Razvozili drva, a iz raznonode.
I prodavali, o Letu Novome,
na stanici smo železničkoj jelke.
Potom – nesreća – obi dućan, s nekim
ološem: tri je godine dobio.
Na vatri pekao zalemljeno mesto.
Pa na slobodu. Pjančenje, i prekid.
Na gradilištu fabrike je bio.
Oženio se, čini se, med. sestrom.
Poče da crta. Učiti je hteo
za uetnika, regbi. Tu i tamo,
krajolici su mu podsećali na
mrtvu prirodu. Pa je uletio
u marifetluk s bolničkim listama.
I evo sada – nastade tišina.
Mnogo leta ga ne videh. I ja sam
robijah, ali tamo ga ne sretah.
Na slobodi sam, sada, ali ni tu
nisam ga nigde video.
Taj basa
negde po šumi i udiše vetar.
Ni kuhinja ga, ni aps, ni institut
ne prihvatiše. I on nestao je.
Ko Ded Mraz, uspev da se preobuče.
Zdrav i živ negde, nadam se, bitiše.
I evo budi zanimanje moje
kao i drugi likovi iz juče.
Ali je od njih nepovratan više.

3. T. ZIMINA

T. Zimina. Dete ljupko jako.
Inženjer – mati, statističar – tata.
Al moje oko videlo ih nije.
Nepriemčiva bila je. Iako
za pograničnog pilota udata.
No to je bilo potom. Dok se pre
nevolja s njome desila. Rođaka
u komitetu imala nekoga.
S autom. Preci zasebno živeli.
I tamo posed imali nekakav.
Njoj nepoznanica – automobili.
Tamo sve jest i počelo od toga.
Preživela je. Ali potom, kao,
počele su se stvari popravljati.
U dalji– Gruzin sjao mračnim likom.
U dom popravni namah on dopao.
A ona će se, pak, na tezgu dati
u galanetrijskom dućanu velikom.
Kolonske vode i platno i rublje
– njoj sviđala se sva ta atmosfera,
tajne, udvarači njenih drugarica.
Prolaznici beče kroz izlog, što dublje.
I u daljini dom oficiera.
Svud, s masom gumba, oni, poput ptica.

I taj pilot je, s neba kad se vrati,
nju pozdravio zbog dražesti njene.
Šampanjac beše pozdrav ovog puta.
Udaja. Ali u VVS1 – znati
treba – nevinost užasno cene.
Uzvisuju je sve do apsoluta.
I ta je vrsta skolastike kriva
što utopila umalo se bila.
Već most je našla, ali zima stiže.
Ledenom korom kanal se pokriva.
K tezgi je svojoj opet požurila.
A trepavice dronjcima joj sliče.
I sijanje joj lustera-neona
po pepeljastim rominja vlasima.
Prolet je, i kroz otvorene dveri
potok kupaca klokoće. A ona
stoji, i mračno korito očima,
kao Lorelaj, preko rublja meri.

1 VVS (Voenno-vozdušnye sily) - Vojno-vazdušne snage.


4. J. SANDUL


J. Sandul. Sva u dobrodušju tvora
njuškica što se k nosu zaoštrava.
Vazda – ovratnik. Potkazivač mali.
Ushićen šapkom. Kitnjasta govora
kad u zahodu otpočne rasprava:
značku na bluzu pribosti treba li?
Pribadao je. Ushit ga zahvati
ama pred svakim simbolom i znakom.
Štovao do suza zvanja i titule.
Sebe “fizorgom” 1 voleo je zvati.
Ali starolik bio je, ko Jakov,
smatrao svojim bičem – furunkule.
Dejstvu nazeba izložen je bio.
Odsedio bi kod kuće kad daždi.
Bubao tablice Bradisove1. Pusto.
Hemiju znao, u institut hteo.
Al, iza škole, u pešaštvo zaždi,
u vojsku tajnu i podzemnu, uz to.

Sad nešto buši. Govorka se tako.
I na “Dizelu”. Netačno, dajbudi.
No tačnost ovde, jamačno, ne znači
ništa. Već struka i stepen, dakako.
I, što je glavno, vanredni studij.
I ovde ćemo zastor porazmaći:
On u sumraku lista “Sopromatom “ 3,
upija Marksa. Između ostalog,
izveče takve knjige, takoreći,
biju posebnim nekim aromatom.
Sebe radnikom ne smatra ni malo.
Uopše, želi u razred sledeći.

On u sumraku teži do granice
ine. Uvek otpor je metala
u teoriji ugodniji. Pa da!
On želi među inženjere, skice.
Postaće isto, ma koliko stala
ta stvar. Al kako… količina rada…
i vrednosti… višak… progres prema…
I o tržištu sva ta skolastika.
O da kroz guste šume probije se.
Ženio bi se. Al vremena nema.
Večerinke mu draže nego ikad.
K tome, slučajna poznanstva, adrese.

Budući” – smešak – “naš inženjer, znači”.
On priseća se one tmurne mase.
I mimo cura kroz prozor umije
Gledati. Sam je, na sopstveni način.
To izdaja je i sopstvene klase.
Il preterujem, mogućno. Ali je
koristit klasu na posudbu veća
opasnost i od muškog verolomstva
Greh mladih. Vele: vrelina damara.
Čak iskrenoga priznanja se sećam
i to povodom slučajnog poznanstva.
Al dispanzera nema ni lekara
za deklasirane, kako bi se, je li,
osiguralo njih od zapaljenja.
Ako epoha nije naša žena,
da taj ne bismo mikrob preneli
s ovog na druga neka pokoljenja.
Takva štafeta nije neizbežna.

1Fizorg(=fizruk) – nastavnik fizičke culture.
1Bradisove tablice – logaritamske tablice iz srednjoškolskog udžbenika
metodike čiji je autor Vladimir Modestović Bradis.
3 Sopromat (soprotivlenije materijalov) – otpor materijala.


5. A. ČEGODAJEV


A. Čegodajev, lažov dežmekasti.
Jezik, na cviker obešen. Grimasa
sumnje. Mislilac. Volio i znao
u predavačkim srcima napasti
ponajprisnije strune, nakon časa.
Da ih tim kupi. Naše otkrivao
poroke uspomoć zidnih je novina
sa sladostrašćem frojdovskim (granicu
međ svojim i opštim proveo teško bi).
Roditelji mu, uz bljesak sjedina,
muzli su onu čuvenu tablicu.
Muž kćeri tvorca i punac, u sobi,
onoj za goste, sa zida blistali
i nagledali detinjstvo su ovo,
čas zaliscima, čak loknama brade.
Išli su dani. Posve upi mališ
polarno veličje: susedstvo njegovo
svoje plodove na svršetku dade.

Al čudnovate. Uostalom, brada
pobedi (bled iscelitelj ovaj
ruskih školarki nesto u tmini je)
i njime tada zasvagda ovlada
romantika velikih novinskih slova.
Na Istorijski prijavi se. Nije
uspeo. Svoje mreže posvuda je
regrutni odbor razapeo, zato
u ugao se zabio. I sveđ u
mozgu mu mnoštvo obasti spoznaje
treperilo je: Bionika. Atom.
Astrofizički problemi. I među
druzima svojim, mudrim poput njega,
promišljao je svaku varijantu:
kojoj je od njih efektnije lice.
Prijavuje se na Rudarski. Bega
na Saobraćajni, najzad. U diskantu
zazvuča umah malo promuklice:
“Putevi su osnov… To im je u stvari
cilizacijska uloga. Njih ljudi
a ne bogovi… Mi moramo rasti…”
Reči ima više nego stvari,
reči za sve, i za puta, bude.
I požurio sve njih je iskas’ti.
Usamljen, s rastom žezdeset i metar,
bezličnog života, sred tiske što ključa,
čiju bi mogo pažnju da privuče.
Predanja kažu: davanje zaveta,
da, na neženstvo. I za svaki slučaj.
Al ta što čuva od susreta ključe,
Venera, čeka za uglom, veoma
sitna u svome telesnom izgledu,
Zveda koja noć ne razlikuje
od polumraka. Žendiba. Diploma.
Raspored. I pred blagajnom u redu.
Zagrljaj novih rođaka: kći tu je!

Tadžikistanski humovi se sive.
Mašine zemlju riju. S lica svoga
neodrasloga rukom Čegodajev
briše znoj boje sublimata žive.
I grdi mrku ološ nakon toga.
Otišle reči. Pronići do kraja
u bit im, i da s one im izbije
strane, ne uspe. Na toj zape, eto.
Cesta sa oba kraja je u žutu
maglu otišla. Dok s njega znoj lije,
on luta noću, uz to go, parketom,
ali ne u svom stanu, već u uglu
velike zemlje koja je okrugla,
s nejasnom mišlju o zelenom lisju,
Žena mu hrče. Bože, kad bi plač!
Ide ka stolu i, nagnut, iz ugla,
škripeć u duši, hvalisav u pismu,
tka paučinu. Usamljeni tkač.


6. Ž. ANFICERROVA


Anficerova. Žana. I građena
divno. Naprosto, rubensovski ukus.
Zvuk prezimena i imena krio
svagda je jamstvo: oficirska žena.
Sa podomornice kursista na kursu
holandske škole slikarstva je bio.
Nek bog mi prosti, al ipak je mudar
glas ponirske zakletve! Rečena
bila je naša strast ovako: ” Prosto
uzmeš u ruke pa zaklamfaš stvar.
i ”Te bi noge na moja ramena”.
A oko nje je sada – Vladivostok,
i vlažna brda, zatoni, oblačje,
i u spavaćoj – pogled Medvedice.
I smrče, koje jelki su zamene.
Zar jedna šestina – kašljanje je mačje?
Na log kad legne (šestar sred pernice!)
na mornaričkom šinjelu joj zene:
taj red pucadi bleštanjem zna da
na lampe kvarta podseti, na davno
detinjstvo njeno, i, tren potom, nalet
ogromnog, crnog, mokrog Lenjingrada,
odakle, s bala maturantskog ravno,
koraknu na brod, zbijajući šale.
Srećnica? Pa da. Krojenje, šivenje.
I rad u klubu. I vežbe u jesen
sred vulkanskih brda. I pranja nesnosna.
Ali i mnoge uspomene njene
sa sadašnjicom ovom sve više se
slivaju: od svojih dvadeset i osam,
dvanaest leta ona je daleka
od objekata sećanja, uz muža.
Iz pučine se javi podmornica.
Seoce spije. Zalupe se neka
na kraju zemlje vrata. I sve uža
razdaljina je uzrok-posledica.
Bombarder među oblacima stenje.
I koral žablji u kanalu bruji.
I u vitrini zazvoni sav kristal
kad god je “stoju na rukama” vreme.
I s Okinave muzika zastruji,
modnog žurnala dok stranice lista.


7. A. FROLOV


Albert Frolov, ljubitelj tišine.
Mati u pošti pečat na koverte
udarala je. Oca što se tiče,
za nezavisnost Finlandije gine,
uspev obitelj produžit Albertom,
ali ne vide Albertovo lice.

U miru sinov gajen je genije.
Pamtim tu kvrgu s njegova temena.
Na zoologiji skliznuo je pod sto,
ne objasnivši zašto duše nije
u žabi što je skupno razuđena.
To je kasnije zajamčilo prostor

poletu misli njegovih, kakvima
predavao se sve do instituta,
gde s arhangelom on u borbu stupa.
I evo, poput grešnog serafima,
s oblaka pade na zemlju. I u taj
trenut u ruci nađe mu se truba.

Zvuk je – tišine oblik produženi,
traci je što se odmotava nalik.
Solirajući, znao je da suzi
u levak zene, gde su, žažeženi
projektorima, svici svjetlucali,
dok ne ugase tu ih aplauzi.

No to je bilo izveče, a danju
ne vidiš zvezde. Ni bunaru sa dna.
Ne opravši sokne, žena ode žurno.
Staroj je majci bio na staranju.
Počeo piti. Pa bosti se. Vrag zna
čime sve nije. Od tuge, sigurno,

od očajanja, pitaj đavla samog.
U to upućen, žalim, nisam dublje.
Ima i druga, reklo bi se, skala:
kad sviraš, ispred vidiš osam samo
taktova – ali ampule, ko zublje,
obasjale bi šesnaest… Zrcala

dvorca kulture, gde sviraše sastav
njegov, birahu, tmurna i učtiva,
crte ekcemom trošene. No, zatim,
preispitivanje pravilnika nasta:
njemu, za raspad toga kolektiva,
otkaz će dati. I: “govno!” dodati.

On, nalik na “la” što počinje ginut,
iz nove turneje izvukao nije
čak ni otpatke od zarade svoje,
pa, ko stih koji ode na marginu,
do apsoluta dovodeć – tačnije –
ideju otpuštanja, nestao je.

U gluhoj noći, februara drugoga,
moj brod motorni pristade u Soči.
Helo se piti, i krenem na sreću,
kroz uličice: vodila je mnoga
od luke k centru i, u jeku noći,
restoracija ”Kaskada” me sreće.

Novo je Leto. S palmi je visio
veštački  bor. Vri ološ iz Gruzije
oko stolova i peva “Tbilisi”.
Svuda je život, i tu je svoj bio.
Začuvši solo, napregnuh se ceo
i licem boce na stolu nadvisih.
“Kaskada” puna. Našavši nekako
prolaz do bine, kroz haos od zveka
i od vonjeva, leđima zgrbljenim
rekoh “Alberte”, i rukav dotakoh;
i čudovišna, strašna maska neka
okrenula se usporeno k meni.

Sve same kraste. Isušene ili
nabrekle. Samo slepljena kosa,
gde krasta nema, i pogled su bili
vlasništvo đaka što u sveske moje,
ko u njegove ja, zirka iskosa:
dvanaest leta od tada prošlo je.

“Otkud ti ovde kad je nesezona?”
Suva je koža zborana u vidu
kore. A oči – poput veverica
iz duplje. Kako je? ”Pa – poput Jazona.
Jazon zapao zimi u Kolhidu.
Toplina treba ekcemu mog lica…”

Pošli smo vani. Vatre proređene.
S alejom neće da se slije holo
nebo. Osetin – policajac tu je.
I držao se čak i ovde sjene
ovaj moj vodič, čovek sa futrolom.
“Ti sam si ovde?” “Da, sâm sam, verujem.

Jazon? Pa teško. Jov, koji nebesa
ni u čem nije prekorio, prosto
onaj koji se sa noći slevao,
na život i smrt… Obalni pesak,
i oštri zapah morskih algi s Osta
i nevidljive palme šum – i evo:

sve pokrenu se odjednom. Sred tmine
nešto, na časak, s pristaništa sine.
i zvuk zaplovi, spleten u tišinu,
sa krme koja beži u daljinu,
i ja sam tada čuo, sete punu
“Visoku, visoku lunu”.
<1966 1969="">


***

Tu je živeo Švejgoljc, što draganu
svoju je zaklao – iz čiste podvale.
Rekao je: ”Sada u rajskom je stanu”.
Tad su o njemu glasine kolale
da se našao i sam na ivici
ludila. Laži! Bunim se, da znate.
Bio je pozer, čak prema starici –
mamici – bijah kućni im prijatelj –
izuzetaka nije bilo. Sada
ona obleće oko advokata,
u kaputu hudu, sa rupcem od platna.
A oni psuju iz sveg grla s vrata
akcenat njen i zato što je jadna.
I, nesrećnica, ona jedna sad na
svemu svetu krivim ga ne smatra.
Ka trolejbusu vuče se. I sa dna
svesti ispliva mališan joj, što ga
srame nežnosti, a voli mleko,
kad je bolestan, prečitava skaske.
I sićušno je sve, izuzev toga.
Treba sići. Ali ići je daleko.
Pun je trolejbus. Nasmejane maske.
Gruzijac viče nad uhom “Suliko”.
Spasti je neće, osim smrti, niko
od siromaštva, tuge, ostaloga.
Pa maj. Maja hiljadu  i devet stotina
toga od R. H. šezdeset sedmoga.
I u belom figura “rak” reče.
Za anđela je ona, sa visina
sišloga smatra, ili za zemnoga.
I od presahlog saća odleće
pčela toliko što je bola.
Dani
idu ko da ništa ne znaju o raku.
I u bolničke vatre zagledani,
mi ne mislimo nekako o mraku.
Prirodna smrt što uze mu rođake
pokazaće se nasilnom: a dani
kreću se. I sin njezin, sred barake,
broji ih, neka Gospod ga sabrani.

preveo Marko Vešović, 
<1966 1969="">Balkanski Književni Glasnik 4.
izvor 


<1966 1969="">
<1966 1969="">ostale pesme vi na blogu ATORWITHME