Poljski jevrejski pisac Bruno Šulc iza sebe je ostavio samo dve zbirke kratkih priča i nekoliko razbacanih eseja kada ga je ubio SS oficir u njegovom rodnom gradu Drohobyczu 1942. godine.
Od njegove smrti, legenda o velikom izgubljenom delu, roman pod nazivom Mesija, inspirisao je međunarodna istraživanja, pa čak i nova dela Philipa Rotha, Cynthia Ozick i drugih pisaca. Do danas, Mesija nikada nije pronađen, i nema sigurnosti da je ikada postojao. Ali nedavno je u Schulzovoj rodnoj regiji, danas u zapadnoj Ukrajini, došlo do uzbudljivog otkrića.
Krajem prošle godine, u arhivi u Lavovu, ukrajinska istraživačica po imenu Lesya Khomych pronašla je čudnu priču u opskurnim poljskim novinama naftne industrije iz 1922. godine. Pod naslovom "Undula", priča prati mazohističke seksualne zamišljanja bolesnog čoveka zatvorenog u krevet u sobi u kojoj žive senke i šaputanje. Khomych je odmah posumnjao da bi Schulz mogao biti autor, iako se delo pojavilo pod nepoznatim imenom Marceli Weron. Vodeći stručnjaci u Poljskoj ubrzo su potvrdili njenu hipotezu.
Iako ne može postojati definitivan dokaz, priča je gotovo sigurno Schulzova, objavljena pod pseudonimom više od jedne decenije pre nego što su njegova prva poznata dela izašla 1933. Titularno "Undula" je ime koje je Schulz izmislio za mladu ženu koja je centralna za mazohističku seksualnu mitologiju njegovih crteža ranih 1920. godine. Napravio je više slika “Undule” koje su blisko odgovarale opisima priče – sparna poluboginja koja odbacuje protagonistku koja je obožava.
Druge prepoznatljive reference predviđaju likove iz Schulzovih kasnijih priča: oholu sluškinju po imenu Adela, kreatoricu „Demijurga“, žohare slične rakovima i bolesnog protagoniste u samici.
Bogato figurativni stil priče je također nepogrešiv, iako neujednačen kvalitet odražava njen eksperimentalni status. Schulzovo najbolje pisanje preuzima estetski rizik, jer on bujno gomila metaforu na metaforu. U ovoj ranoj skici, rezultat je ponekad nespretan ili se ponavlja. Određena značenja ostaju nejasna. Ipak, priča također sadrži briljantne odlomke i zapanjujuće nove elemente koji proširuju naše razumevanje Schulza.
“Undula” je iskrenije seksualna od kasnijih priča, koje su uglavnom ispričane iz perspektive deteta. Ovde odrasli pripovedač stvara atmosferu bližu Schulzovim erotskim crtežima, opsesivno ispunjenim slikama samog umetnika koji puzi pod nogama gipkih mladih žena. Nova priča gotovo da čini kariku koja nedostaje između grafičke i književne faze njegovog stvaralačkog života.
Novine u naftnoj industriji izgledaju čudno mesto za originalno objavljivanje ovog nadrealističkog dela 1922. Veza je ovdje mogla biti Schulzov stariji brat, Izydor, koji je radio u naftnom biznisu koji je dominirao oblasti Drohobycz. Mogao je da omogući objavljivanje, sa pseudonimom koji je bio potreban zbog njegove (ili Brunove) sramote zbog iskrenog seksualnog sadržaja priče.
Deceniju kasnije, 1933. godine, Izydor je finansirao prvu objavljenu knjigu priča svog brata, Prodavnice cimeta ( Sklepy cynamonowe ). Možda neskladno, upravo je naftni novac Šulcovog rodnog regiona podstakao poetske polete njegovih književnih dela.
Otkriće onoga što je verovatno Schulzova najranija objavljena priča otvara zadivljujuću mogućnost da je on možda objavio i druga dela pod pseudonimima. Poljski i ukrajinski istraživači trenutno češljaju arhive u obe zemlje u potrazi za daljnjim tragovima. Gotovo osamdeset godina nakon njegovog ubistva u Holokaustu, slika života i rada Bruna Schulza mogla bi biti daleko od potpune. Sa otkrivenjem novog božanstva u "Unduli", možda još postoji nada za one koji još čekaju Mesiju.
Undula
Marceli Weron [Bruno Schulz]
Preveo Stanley Bill
Mora da su prošle nedelje ili meseci da sam zaključan u ovoj samoći. Stalno tonem u san pa se opet budim, tako da se fantomi budnosti zapetljaju sa figmentima uspavane tame. I tako vreme prolazi. Čini mi se da sam i ranije živeo u ovoj dugoj, krivoj sobi, u nekoj dalekoj prošlosti. Ponekad prepoznam veliki nameštaj koji se proteže do plafona, ove obične hrastove ormare načičkane prašinom prekrivenim otpadom. Odozgo visi velika, višekraka limena lampa koja se lagano njiše.
Ležim u uglu dugog žutog kreveta, a moje telo jedva ispunjava i trećinu njegovog prostranstva. Postoje trenuci u kojima mi se čini da soba, obasjana žutom svetlošću lampe, nestaje iz vida. U teškoj letargiji misli, osećam samo miran, snažan ritam daha, koji mi podiže grudi u pravilnom ritmu. U skladu sa ovim ritmom dolazi dah svih stvari.
Vreme curi uz beskonačno šištanje uljane lampe. Stari nameštaj puca i škripi u tišini. Sene vrebaju i zavere se u dubinama sobe – nazubljene, krive i slomljene. Ispruže duge vratove i vire u mene kroz ruke. Ne okrećem se. Za šta? Čim pogledam, opet će svi utihnuti na svojim mestima, a samo će pod i stara garderoba škripati i stenjati. Sve će biti mirno, nepromenjeno, kao i pre. Još jednom će nastati tišina, a stara lampa će svoju dosadu zasladiti pospanim šištanjem.
Velike, crne bubašvabe stoje nepomično, zureći prazno u svetlost. Izgledaju mrtve. Odjednom, ta ravna tela bez glave polete u neverovatnom trku nalik na rak, presecajući dijagonalno po podu.
Spavam , budim se, a onda opet zadremam, strpljivo se probijajući kroz bolesne gustine fantoma i snova. Zapliću se i isprepliću dok lutaju sa mnom – meko, mlečno, bujno grmlje, kao bledi noćni izdanci krompira u podrumima, kao čudovišni izrasli bolesnih gljiva.
****
Možda je u svetu već proleće. Ne znam koliko je dana i noći prošlo od tog vremena... Sećam se te sive, teške zore februarskog dana, te purpurne povorke bakhanki. Kroz kakve blede noći veselja, kroz koje mesečinom obasjane prigradske parkove nisam leteo za njima, kao moljac opčinjen Undulinim osmehom. I svuda sam je viđao u ramenima plesača: Undula, mlitava i zamamno nagnuta u crnoj gazi i gaćicama; Undula, oči joj gore iza crne čipke lepeze. I tako sam je pratio sa slatkim, gorućim ludilom u srcu, sve dok me klonule noge više nisu nosile i karneval me ispljunuo, polumrtvog, u neku praznu ulicu u gustom mraku pred zoru.
Onda su usledila ta slepa lutanja, sa snom u očima, starim stepenicama koje su se penjale kroz mnoge mračne priče, ukrštenih crnih tavanskih prostora, zračnim usponima kroz galerije koje su se njihale pod mračnim naletima vetra, sve dok me nije progutao tihi, poznati hodnik, i našao se na ulazu u naš stan iz detinjstva. Okrenuo sam kvaku i vrata su se otvorila unutra uz mračni uzdah. Obuzeo me miris te zaboravljene unutrašnjosti. Naša sluškinja Adela je izronila iz dubine stana, bešumno tapajući po baršunastim tabanima svojih papuča. Kako je procvetala u lepoti za vreme mog odsustva, kako su joj bila biserno bela ramena ispod njene crne, raskopčane haljine. Nije bila ni najmanje iznenađena mojim povratkom nakon svih ovih godina. Bila je pospana i gruba. Mogao sam da razaznam labudove obline njenih vitkih nogu dok je nestajala nazad u crnim dubinama stana.
Pipkom sam se probijao kroz polumrak do nenameštenog kreveta i, očiju zamućenih od sna, zaronio sam glavu u jastuke.
Tupi san kotrljao me kao teška kola, natovarena prašinom tame, pokrivajući me svojom tmurom.
Onda je zimska noć počela da se zazida crnim ciglama ništavila. Beskonačna prostranstva zgusnuta u gluvu, slepu stienu: tešku, neprobojnu masu koja raste u prostoru između stvari. Svet se zgusnuo u ništavilo.
****
Kako je teško disati u prostoriji uhvaćenoj u klešta zimske noći. Kroz zidove i plafon oseća se pritisak hiljadu atmosfera tame. Vazduh je jalov, nema hrane za pluća. Svetlost lampe obrasla je crnim pečurkama. Puls postaje slab i plitak. Dosada, dosada, dosada. Negde duboko u čvrstoj masi noći, usamljeni putnici hodaju mračnim hodnicima zime. Njihovi beznadežni razgovori i monotone priče kao da dopiru do mene. Undula počiva u svom mirisnom krevetu u dubokom snu koji iz nje isisava uspomene na orgije i ludnice. Njeno mlohavo, meko telo – oguljeno iz okvira gaze, gaćica i čarapa – zgrabila je tama, koja je steže u četiri ogromne šape, poput velikog krznenog medveda, skupljajući njene bele, baršunaste udove u jednu slatku šaku, preko koje gazi ljubičastim jezikom. A ona se, bez odgovora, očiju u dalekim snovima, umrtvljeno predaje da je progutaju, dok njene ružičaste žile pulsiraju mlečnim putevima zvezda, opijene očima u tim vrtoglavim karnevalskim noćima.
Undula , Undula, o uzdah duše za zemljom sretnih i savršenih! Kako se moja duša širila u toj svetlosti, kad sam stajao, ponizni Lazar, na tvom svetlom pragu. Kroz tebe sam, u grozničavoj drhtavi, upoznao svoju bedu i ružnoću u svetlu tvoga savršenstva. Kako je bilo slatko pročitati jednim pogledom rečenicu koja me osuđuje zauvek, i sa najdubljom poniznošću poslušati gest tvoje ruke, odbacujući me od tvojih svečanih stolova. Sumnjao bih u tvoje savršenstvo da si uradila nešto drugo. Sada je vreme da se vratim u peć iz koje sam došao, pokvaren i deformisan. Idem da se iskupim za grešku Demijurga koji me je stvorio.
Undula , Undula! Uskoro ću i ja tebe zaboraviti, o svetli sni o toj drugoj zemlji. Konačna tama i grozota peći se približavaju.
****
Lampa filtrira dosadu, sikćući svoju monotonu pesmu. Čini mi se da sam to već čuo, davno, negde na početku života, kada sam se kao bolesno, napušteno dete mučio i nervirao kroz plačne noći. Ko me je tada pozvao i vratio dok sam slepo tražio put povratka u majčinsko, iskonsko ništavilo?
Kako lampa dimi. Sivi krakovi kandelabra izbili su iz plafona poput polipa. Senke šapuću i zapletaju. Žohari se bešumno kreću po žutom podu. Moj krevet je toliko dugačak da ne vidim njegov drugi kraj. Kao i uvek, bolestan sam, teško bolestan. Kako je gorak i odvratan put do peći.
Onda je počelo. Ovi monotoni, uzaludni dijalozi s bolom su me potpuno izmočili. Beskrajno se raspravljam s tim, uporan da do mene ne može doći kao čisti intelekt. Dok se sve drugo zamućuje i zamagljuje, sve jasnije osećam kako je on – onaj koji pati – odvojen od mene koji gledam. A ipak u isto vreme osećam delikatan golicanje straha.
Plamen lampe gori sve niže i mračnije. Sene ispruže vratove svojih žirafa do stropa; žele da ga vide. Pažljivo ga sakrijem ispod jorgana. On je kao mali, bezobličan embrion bez lica, očiju ili usta; rođen je da pati. Sve što zna o životu su oni oblici i monstruoznosti patnje koje susreće u dubinama noći u koju je uronjen. Njegova čula su okrenuta ka unutra, pohlepno upijajući bol u svim njegovim varijantama. On je preuzeo moje patnje na sebe. Ponekad se čini da on nije ništa drugo do velika plivačka bešika naduvana bolom, vruće vene patnje na njegovim membranama.
Zašto plačeš i buniš se celu noć? Kako da olakšam tvoje patnje, sine moj? Šta da radim s tobom? Vi se grčite, durite se i mrštite; ne možete čuti niti razumeti ljudski govor; a ipak se zezaš i pevušiš svoju monotonu bol kroz noć. Sada si kao svitak pupčane vrpce, uvijen i pulsirajući.
****
Mora da se lampa ugasila dok sam dremao. Sada je mračno i tiho. Niko ne plače. Nema bola. Negde duboko, duboko u mraku, negde iza zida, čavrljaju odvodne cevi. Gospode! Odmrzavanje je!... Tavanski prostori tupo urlaju poput tela ogromnih muzičkih instrumenata. Mora da je nastala prva pukotina u čvrstoj steni te crne zime. Velike grude tame olabave se i mrve u zidovima noći. Tama se kao mastilo sleva kroz te pukotine zimi, mrmlja u odvodnim cevima i kanalizaciji. Gospode, proleće dolazi…
Tamo u svetu, grad se polako oslobađa okova tame. Odmrzavanje cepa kuću za kućom iz tog kamenog zida tame. O, da svojim grudima ponovo uvučem tamni dah odmrzavanja; o, da osetim na svom licu crne, vlažne listove vetra kako šiba niz ulice. Mali plamenovi lampi na uglovima ulica skupljaju se u svoje fitilje, postajući plavi dok ti ljubičasti listovi vetra lete oko njih. O, da sad ukradem i pobegnem, ostavivši ga ovde zauvek samog sa svojim večnim bolom... Kakva mi niska iskušenja šapućeš na uho, o vetar odmrzavanja? Ali u kom delu grada je taj stan? A kuda gleda taj prozor, zakucan kapkom? Ne mogu da se setim ulice kuće mog detinjstva. O, gledati kroz taj prozor i susresti dah odmrzavanja..
Marceli Weron, “Undula”, Zora. Organ naftnih službenika u Borislavu , br. 25-26 (15. januar 1922.), str. 2-5. Ponovo objavljeno u Schulz/Forum 14 (2019), urednik Piotr Sitkiewicz.
Glavna slika: Sastanak. Jevrejska omladina i dve žene u gradskoj uličici Bruno Šulc (javno vlasništvo)
Нема коментара:
Постави коментар